Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'иринеј'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Владика Иринеј за „Печат”: У глобалном Гулагу живимо разапети између страха и наде Објављено 29/12/2023 Поштовани Владико, драги пријатељу, у тешкој и немирној минулој години наша Црква, предвођена Првојерархом, патријархом Порфиријем, испуњавала је своју мисију. То, уосталом, потврђују и освећене новоизграђене богомоље, међу којима је и недавно освећена црква Светога Саве у Фочи. Како оцењујете протеклу годину? Захваљујем Вам, поштовани господине уредниче, драги пријатељу, што сте на овако доличан начин отворили наш овогодишњи божићни разговор. Ваше речи су ме подсетиле на слику Уроша Предића, названу Узбуркано море. Често сам у прилици да је посматрам јер је изложена у Престоној дворани Патријаршијског двора у Београду. Велики сликар је представио патријарха Лукијана Богдановића (убијеног у Бад-Гаштајну у Аустрији 1913. године) како на коленима, гологлав, одложивши на земљу жезал и митру, знаке патријарашког достојанства, моли Светог Николу да сачува Српску Цркву, представљену као брод који таласи бацају по бурноме мору. Протекла 2023. година – као и 1910. година када је слика настала – била је, попут мора на Предићевој слици, тешка и немирна, како с правом констатујете. Наш Патријарх, Светејши Порфирије, данас се – исто као и мученик за веру и отачаство, блаженог спомена Патријарх српски Лукијан тада – посведневно моли Богу, служи божанствену службу, неуморно путује широм наше Цркве, проповеда и поучава верни народ речима љубави и истине. Господња поука, са страница отвореног Светог Писма које на Предићевој слици Свети Никола држи у рукама, а која гласи: „Претерпјевиј же до конца, тој спасен будет”, односно: „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти”, уткана је у историјско искуство нашег народа. Због тога, наша Црква, како опет тачно и с правом констатујете, увек извршава своју мисију. Јер, наш народ је у одсудним историјским часовима чврсто и непоколебиво опредељен за Христа и за православну веру, а када нема другог, Србин и живот свој полаже за крст часни и слободу златну. Аналогија са протеклим годинама ратова и страдањâ јесте невесела, али не потпуно. И патријарх Лукијан је био изложен неоправданим нападима, подметањима и клеветама, и слева и здесна. Наши тадашњи непријатељи су све то подстицали будући да су, као и данашњи, непогрешиво знали колика је реална духовна снага Српске Православне Цркве и колики је углед српског патријарха као духовног предводника нашега рода. Када су проценили да тадашња „пета колона” није у стању да поништи снагу Цркве, сублимирану у личности њеног првојерарха, они су, 1913. године, на свиреп начин убили Патријарха и обезглавили нашу Цркву. Као и у доба Лукијана Богдановића, Патријарх и Црква су и данас, како је проницљиво запазио професор Слободан Антонић, многима „џак за ударање”. Јасно је да се ради по истој матрици и са истим циљем. Јасно је, исто тако, да ће, као и пред Први светски рат, као и увек, Црква и Патријарх остати неокрњеног угледа у верујућем народу. Победа ће, опет и опет, бити на страни Бога, Јединог Човекољупца, и свих Њему верних, а не на страни нечастивог Човекомрсца, оца лажи, првог Опадача или Клеветника (што је и једно од главних значења речи ђаво) и оних људи који, свесно или несвесно, њему служе изричући или исписујући своје лажи, клевете, хуле. У нашем традиционалном божићном разговору многе теме се понављају, а то се, нажалост, више односи на оне тешке и забрињавајуће него на ведрије и богоугодне, празнику примерене, поводе. Свет је, видимо, на судбинском и историјском раскршћу. Кроз крваве ратне сукобе и небивале претње опстанку човечанства, указују се и слуте обриси нове епохе и новог поретка. Можемо ли се надати и веровати да ће разум, доброта, песници би поручили „и лепота“ – спасти наш свет? Шта недостаје и због чега у овом тренутку немамо безрезервну веру да ће бити тако и да је Божја воља да се човечанство на време уразуми? Вероватно се читав цивилизовани свет, изузев сретникâ у aмазонским прашумама који никада не гледају у екране мобилних уређаја, осећа најмање онолико амбивалентно колико и чињенице којима сте поткрепили своје питање. Био бих најсрећнији да могу да оповргнем Вашу констатацију да је ово тренутак небивале претње опстанку човечанства и да то илуструјем историјским примерима, али, нажалост, не постоје одговарајуће аналогије које би ту моју жељу потврдиле. Исто тако, и Ви и ја, као и сви нормални људи, слутимо или, можда, већ и назиремо обрисе нове епохе и новог поретка у свету, поретка који ће доћи или, може бити, већ долази, под условом да се не оствари небивала претња човечанству и нашој планети. Дотле, до остварења једне или друге могуће перспективе, ми смо налик Надежди Мандељштам, која је пред Стаљиновом џиновском машинеријом за масовно убијање невиних људи живела између страха и наде. Читав свет данас гледа казаљке „Сата судњег дана” (Doomsday Clock), како водећи светски научници већ седамдесет и осам година, од бацања атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, називају стање ствари у свету и упозоравају да се, технологијама које су људи створили, примичемо уништењу света. Осип, муж Надежде Мандељштам, био је „зек” (затвореник, логораш) у Колими (коју је Шаламов оставио памћењу света), у леденој пустоши руског Севера, у логору ограђеном жицом, са наоружаним стражарима, док данашње покољење у целини, разапето између страха и наде, живи у глобалном Гулагу, са мноштвом виртуелних, али веома ефикасних ограда. Претпостављам да, када говорите о обрисима нове епохе и новог поретка, имате у виду, поред осталог, ковид-пасоше, укидање новца, чиповање људи налик некадашњем жигосању стоке, манипулације људском свешћу и савешћу, ограничење или чак укидање слободе избора компјутерским алгоритмима. Све је то тако, али, како је својевремено говорио Никола Пашић, „може да буде, али не мора да значи”. У расуђивању о оваквим стварима пре свега треба имати у виду неизмерну љубав Божју, љубав Онога Ко је толико заволео свет да је и Сина Свога Јединороднога дао да нико ко у Њега верује не пропадне него да свако има живот вечни (ср. Јов. 3, 16). Лично, верујем и знам да је Христос Својим добровољним страдањем на крсту и Васкрсењем из мртвих преобразио људски род, тако да се на глобалном плану неће поновити оно што се у старозаветним временима догодило Содому и Гомору. Упркос вештачки изазиваним пандемијама, упркос климатским променама (било да су оне природне и спонтане било да је за њих, потпуно или делимично, крив човек), упркос, најзад, опасности од Армагедона у случају свеопштег нуклеарног рата, свет неће нестати, и то због тога што у свету има не десет или стотину него на милионе и милионе праведникâ, обичних људи, „несветих, а светих”, људи који живе поштујући у основи две основне заповести Господње, заповест о љубави према Богу и заповест о љубави према ближњима, које се у суштини своде на једну двоједину заповест о љубави као садржају и истинском смислу живота, о начину постојања боголиког и зато богочежњивог бића какво је човек. Напослетку изражавам и своју молитвену наду да ће људски род у будућности избећи иго дигиталног ропства. У нашем традиционалном божићном разговору многе теме се понављају, а то се, нажалост, више односи на оне тешке и забрињавајуће него на ведрије и богоугодне, празнику примерене, поводе. Свет је, видимо, на судбинском и историјском раскршћу. Кроз крваве ратне сукобе и небивале претње опстанку човечанства, указују се и слуте обриси нове епохе и новог поретка. Можемо ли се надати и веровати да ће разум, доброта, песници би поручили „и лепота“ – спасти наш свет? Шта недостаје и због чега у овом тренутку немамо безрезервну веру да ће бити тако и да је Божја воља да се човечанство на време уразуми? Као што је познато, две су главне рак-ране Православља у многострадалној Украјини. Прва је фанатично антиправославно унијатство у западној Украјини, плод псеудовасељенског фераро-флорентинског сабора (1438 – 1439), а још много више такозване Брест-Литовске уније (1596). Друга су расколничке парацрквене структуре: она на челу са „Филаретом” Денисенком, негдашњим кандидатом број два за московски патријарашки трон, који се свог „украјинства” сетио тек тада када није постао патријарх московски и све Русије, укључујући, наравно, историјску Кијевску Русију, тојест земљу којој је тек Лењин дао њено данашње званично име и њене данашње границе, проширене накнадним Хрушчовљевим поклоном(!), Кримом, који је дотад увек био у саставу Русије, што мудро прећуткује „колективни Запад”, самопроглашени врховни арбитар за питања демократије, морала и људских права, и она на челу са „Епифанијем” Думенком, при чему је њихово „уједињење” муњевито пропало, упркос свим напорима тадашњег председника Украјине Петра Порошенка и његових западних савезника, како оним непосредним, путем политичког притиска, тако и посредним, преко једностраних акција оних православних црквених кругова који су поверовали лажним информацијама о расположењу канонског украјинског епископата, верног јединству троједине целине Москва – Кијев – Минск. „Православна Црква Украјине” је створена на канонској територији Украјинске Православне Цркве, општепризнате до дана данашњег, али против њене воље и без њеног учешћа, као и без сагласности Московске Патријаршије и уз пренебрегавање става већине аутокефалних Православних Цркава, оптерећена, притом, страшном канонском хипотеком у виду присуства непостојећих епископа, како оних „хиротонисаних” руком анатемисаног Денисенка тако и оних „хиротонисаних” од стране опскурних ликова, лишених и епископске благодати и апостолског прејемства (сукцесије, наслеђа), па, штавише, и саме припадности Православној Цркви. Због свега тога, црквено законита Украјинска Црква заслужује поштовање и дивљење свих нас: остала је, и поред притисака, насилног отимања храмова и све отворенијег гоњења, непоколебиво верна канонском поретку и јединству Православља, премда је унапред знала шта јој се све још спрема. И заиста, гоњење од стране кијевских власти временом је постајало све немилосрдније и бруталније: отета је Кијево-печерска Лавра, изгнани из ње монаси и студенти теологије, похапшени угледни и часни архијереји, и даље, и даље, и даље. Врхунац гоњења и страдања Цркве, сличног оном из најцрњих совјетских времена, достигнут је покушајем забране и укидања саме Украјинске Православне Цркве. Истини за вољу, до тога степена безумља и мржње Совјети ипак никад нису доспели. Јесу уништавали цркве и манастире, јесу већину преосталих оскрнавили и позатварали (уочи Другог светског рата, колико знам, постојала су само два „дејствујућа” храма на тлу Украјине, један у Кијеву и један у Одеси), јесу побили на десетине, а можда и на стотине хиљада епископâ, свештеникâ, монахâ и верникâ широм Совјетског Савеза, јесу на милионе њих прогнали на тужна „острва” (читај: у стравичне логоре) Архипелага Гулаг – јесу чинили и та и многа друга зла, али формалну одлуку највишег органа власти којом се Црква просто-напросто забрањује и укида нису донели. Цркву Христову у њеној саборној целини и пуноћи неће, по Његовим речима, „ни врата пакла надвладати” (Мат. 16, 18), док свећњак појединачне месне или помесне Цркве само Он, и нико други, може уклонити (Откр. 2, 5 и 3, 3), а то се, од апостолске епохе до наших дана, дешава када се њени чланови не кају за грехе (на истом месту), када се одричу праве вере и застрањују у јереси (Откр. 2, 14 – 16), када не живе по начелима хришћанске етике (Откр. 2, 20) и, уопште, када су млаки у вери (Откр. 3, 15 – 18). Насупрот овој јеванђелској истини, они који би да укину Цркву – уствари укидају себе, истовремено сахрањујући властиту државу у гроб из којег нема повампирења, а дај Боже да, кад-тад, буде васкрсења. Све наведене чињенице нису, нажалост, оно најгоре, у духовном и моралном смислу. Страшно је преовлађујуће ћутање постхришћанског Запада и изостанак његове осуде антихришћанских – боље рећи антихристовских – подухвата савремене Антирусије, мада се његови идеолози убише за тобож угрожена права „ЛГБТ-популације” и других категорија људи и животиња, све до пасâ луталицâ, али „не примећују” страдања у Украјини (ма шта та реч значила!) и једва примећују страдања на Блиском Истоку, а о недавним и данашњим страдањима оклеветаних и у „међународној заједници” колективног Запада озлоглашених Срба да и не говорим. Најгоре је, међутим, ћутање или, у најбољем случају, немушто муцање хришћанскога света, укључно са добрим делом православнога света. Да ли бисте нам овом приликом појаснили шта могу да значе гласине о некаквој „Европској Православној Цркви“, „Цркви” која се појавила ниоткуда и која би своје деловање могла усмерити и на канонски простор Српске Православне Цркве? Знам за разноразне самопроглашене и фантомске „Цркве”, – па и за анти-Цркве, на челу са морбидном, боље рећи монструозном, „сатанистичком Црквом”, – феномен уопште није нов: већ у апостолско доба постојао је појам „Синагога Сатанина” (Откр. 2, 9), – али, признајем, за ову коју помињете никад нисам чуо до овог Вашег питања. Једини њен спомен за који одскора знам јесте спомен у једној проницљивој колумни професора Слободана Антонића, чије увиде и ставове изузетно поштујем и потписујем. У тој колумни он се, колико разумем, нашалио са такозваним грађанистима у српском друштву, полазећи од чињенице да они презиру Српство, а да им се и на сами помен Републике Српске диже коса на глави, те им је као „еврофанатицима” великодушно понудио да иницирају оснивање „Европске Православне Цркве” као њима прихватљиву замену (супститут, сурогат) за Српску Православну Цркву, као и за Православну Цркву на европском континенту. У овом правцу мирише – или, пре ће бити, заудара – изјава Виоле фон Крамон да у Немачкој (читај: у Западној Европи) и не постоји Српска Православна Црква него постоје самосталне епархије Српске Православне Цркве, чему дописујем и немушто „објашњење без објашњења” из пера – или компјутера, свеједно – мога млађег сабрата и саслужитеља, притом мога бившег студента и, веровали то неки „Евросрби” или не, мени драгог човека. У нечијим очима, разуме се, ја могу да представљам само „смарајући” реликт прошлости. Српска Православна Црква је, хвала Богу и Светоме Сави, надживела разне непријатељске и идеолошко-политичке творевине које су се лажно представљале као Црква: ендехазијску „ХПЦ”, сада у покушају повампирења; некадашњу Брозову „МПЦ”, данас, на нашу велику радост, канонску сестринску Цркву; затим Милову и Мирашеву, сад већ и Бојовићеву и Лајовићеву, „ЦПЦ”; затим „истинску СПЦ”, „слободну СПЦ” и њима сличне „удруге” на платформи псеудоверског бизниса, болесних амбиција и духовних, притом не увек само духовних, поремећаја и изопачености. Ако се – што не дао Бог – на историјској позорници појави и фамозна фантомска „ЕПЦ”, или „ЕУПЦ”, или „НАТО-ПЦ”, онда ћемо се, као толико пута у нашој крсно-васкрсној историји, бранити и борити духом на бранику вере, али без озлобљености и жеље за одмаздом, будући да припадамо својој Цркви, а она је Стуб и Тврђава Истине (IТим. 3, 15), Црква Божја, Црква Христова, Црква Саборна и Православна. У њеној природи нема „ћераније”, али ако нас, православне хришћане, и на овај начин почне гонити свет који у злу лежи, бранићемо се борбом за правду, за љубав, за истину, и, верујем, победићемо, у име Божје, а човека ради, никада не заборављaјући поуку и поруку Христа Самоистине: „Блажени прогнани због правде јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас због мене стану срамотити и прогонити…” (Мат. 5, 10 – 11). У којој мери су процес румунизације молдавског становништва и покушаји искључења Молдавије из руског света у вези са све гласнијим позивима Маје Санду да изазовна времена захтевају једну Цркву, у њеној визији – Бесарабијску епархију Румунске Православне Цркве? Сами Молдавци су се слободно изјаснили да хоће да буду то што јесу. Иако говоре једним од наречјâ румунског језика, нису се определили за присаједињење Румунији. Осим тога, у Молдавији, поред молдавске већине становништва, живи и много Руса, као и припадникâ других народа. Међу њима су и Гагаузи, по пореклу турско племе православне вере. Црква у Молдавији ничим није оштећена или угрожена тиме што, у аутономном статусу, припада Московској Патријаршији: већина епископâ и свештеникâ су Молдавци, богослужења се врше на њиховом језику, сав црквени живот се одвија и развија без сметњи. У исто време, Руси и остали Словени користе у храмовима црквеносло венски, а у обичном животу руски и друге језике. Тежња за издвајањем Молдавске митрополије из Руске Цркве није диктирана неким проблемом, а још мање неком реалном потребом. Она, напротив, сведочи о експанзионистичком духу румунске државне и црквене политике, с једне стране, и о стално присутној антируској агенди савременог Запада, са друге стране. Садашња пак државна и политичка врхушка Молдавије представља – то није никаква тајна – његовог послушног експонента. Поставља се питање: шта ако се једног лепог дана Бесарабија и Буковина, односно савремена Молдавија, поново нађу под контролом Русије, непосредном или посредном? Или шта ако на чело земље дође, данас-сутра, лидер који није „прозападно” настројен него се, из природних и разумљивих разлога, оријентише према Истоку? Најзад, шта ако свака нова политичка и идеолошка ситуација буде значила и одговарајуће манипулисање Црквом? Где би ту био крај? Имајући у виду наведене и друге чињенице, сматрам да госпођа Маја Санду треба да се окане Цркве и да се, уместо бављења туђим послом, односно устројством Цркве, позабави социјалним, економским и другим проблемима који су јој и иначе једини у опису посла, а има их, попут многих земаља, и Молдавија. Неколико свештеника Епархије аустријско-швајцарске иступило је из Српске Православне Цркве и приклонило се Цариградској Патријаршији. Је ли то изолован случај? Шта наша Црква чини и предузима овим поводом? Случај јесте изолован, али представља опасан преседан, не само зато што су отишли без редовног канонског отпуста него зато што замишљају да могу узети са собом – и за себе – српске парохије, као да су их они сами однекуд донели. По једногласној одлуци Светог Синода, ја покушавам да, мирољубиво и братољубиво, али искључиво на канонској основи, дођем до решења. Још је прерано да се опширније о свему говори. Боже здравља, има данâ за мегдана! Чини се да је Српска Православна Црква последњих година постала предмет појачане пажње неких западних центара моћи, где нашу Цркву виде као сметњу спровођењу својих политичких програма, у чијем су оквиру и промена свести и промена вредности које почивају на хришћанским темељима. О неопходности разбијања Српске Православне Цркве говорило је више званичника колективног Запада. У којој мери се осећа тај притисак? Истини за вољу, никакав притисак не осећамо. Одлуке Сабора, Синода, Патријарха, не зависе ни од српских власти, а поготову не зависе од власти или органâ било које друге државе или међународне организације. Када не би следила једину Главу Цркве, Христа Господа, када не би служила спасењу човека, света и свега створеног, него се бавила технологијом владања над човеком, друштвом и државом, тада би, попут овоземаљских организација, Српска Православна Црква морала да узима у обзир ставове политичких организација и, наравно, да у том смислу трпи притиске или, у најмању руку, утицаје. Притом би, што је најгоре, изневерила своје биће и своју мисију. Али преображавајући човека, чинећи да он слободно прихвати праве духовне вредности, да живи према Јеванђељу поштујући заповести Господње, Црква преображава читаво друштво и тако, само тако, остварује сасвим реалан утицај на готово све облике друштвеног живота, укључујући, наравно, и политику. И, као у систему спојених судова, што је мисија Цркве успешнија, то је на њу усмерена већа пажња, а напади политичких чинилаца са различитих страна постају бројнији. Црква се, по правилу, не осврће превише на такве нападе. У непосредним разговорима са представницима страних држава, лично нисам последњих година уочио амбицију да уређују и живот наше Цркве. Свестан сам, међутим, да немамо право ни на „свету простоту”, акамоли на наивност. Наиме, изјаве појединих западних политичара потврђују тачност Ваших констатација. Илустроваћу њихове ставове кроз три епизоде из протеклих година које су, чини ми се, имале највећи одјек. Генерал Хоџис, данас у пензији, а 2019. године главнокомандујући НАТО-а у Европи, у интервјуу „Гласу Америке” изјавио је да „треба помоћи Србији да се одупре притисцима Православне Цркве, везане за Русију”. Ова изјава је имала велики одјек, а неки медији су је још мало досолили, тако да њен ехо још увек одјекује. Наша Црква није уопште реаговала, пре свега зато што је контекст изјаве потпуно нејасан, а ако бисмо је разумели буквално, онако како је речена, она је потпуно нереална. Црква од државе, односно од државних власти, очекује и захтева одговоран став по питањима која су народу од животне важности, нарочито тамо где су права верног народа заиста угрожена, например у вези са верском наставом у школама и слично. Не бавимо се ни унутрашњом, а камоли спољном политиком земље. Руку на срце, мој лични утисак је да наше државне власти, провлачећи се између Сциле и Харибде, на међународном пољу воде реал-политику, нимало лаку. Јасно је и то да цитирани генерал следи политику своје земље, традиционално подложне стереотипу по којем су Руси вечити непријатељи, и да Српску Цркву ставља у лажну позицију промотера интересâ Руске Федерације(!). Стога наша Црква за њега представља легитимну, а за домаћу пету колону обавезну мету. Крајем 2021. године Виола фон Крамон, позната лобисткиња нелегалног режима косовско-метохијских Арбанаса, иначе радо виђена гошћа и покровитељица лажних еколошких организација у Србији, активна од Горњих Недељица до Пећи, после пријема код Преосвећеног епископа диселдорфског г. Григорија, изјавила је да је управо сазнала лепу вест да Српска Црква у Немачкој заправо и не постоји него да се ради о аутономној епархији. С обзиром на то да је њена изјава изазвала буру негодовања, пре свега код српских православних верника у Немачкој, али и у Отаџбини, објављено је званично саопштење Светог Синода наше Цркве у коме стоји да је Епархија диселдорфска део једне, недељиве, аутокефалне Српске Патријаршије, да њен Устав и ту важи као било где на њеном канонском подручју, да су сва њена црквено-јерархијска тела обавезна да се по њему управљају и да надлежне црквене власти постављају и разрешавају управе свих тела и органа, док Свети Архијерејски Сабор поставља и, по потреби, разрешава било ког епархијског архијереја. У трећем примеру, из 2022. године, Српска Православна Црква је, ни крива ни дужна, доспела на странице Резолуције Европског парламента у крајње негативном контексту: она се, ни мање ни више, уплиће у све демократске процесе у Европској унији, а не либи се ни дезинформисања. Да није тужно, било би смешно. Све што о Српској Православној Цркви стоји у тој резолуцији засновано је на историјским предрасудама и стереотипима, а супротно елементарној истини. Например: Српска Црква – која се без престанка моли за мир, гради мир и подстиче свој верни народ да зацељује ране прошлости, унапређује поверење и гради мостове сарадње са суседима – оптужена је да је управо она узрочник „напетости међу етничким групама на западном Балкану како би распирила сукобе и поделила заједнице”. Тешко је разумети и став врлих стразбуршких парламентараца кад нашу Цркву оптужују да традиционалне породичне вредности штити на исти начин како то чини и Руска Православна Црква. Узмемо ли у обзир чињеницу да то на исти начин чине и све друге помесне Православне Цркве, Римокатоличка Црква, поједине протестантске деноминације, Јевреји и муслимани, питам се: зашто не нападају све монотеистичке („аврамовске”) религије, па и религију уопште, већ нападају само Православну Цркву, особито пак Руску и Српску, као да оне „штрче” у односу на све остале Цркве и верске заједнице? Откуда то да нам бриселско-стразбуршки душебрижници приписују значај и утицај који ми сами себи не бисмо приписали ни у најлуђем „сну летње ноћи”? Лично немам одговора на ово реторско питање. Само нагађам да би реч могла бити о истовременој самообмани и обмани. У нашем синодском коментару на тај документ, објашњено је верном народу и широј јавности да су брак и породица елементарне и уједно универзалне антрополошке вредности на којима опстаје или пада не нека нација, држава или унија него људска цивилизација, тако да се оне не могу мењати или замењивати другим, у зависности од мишљења било ког политичког форума или друштвене групе. Још неке теме – на сличан, за нас апсурдан – начин третиране су у том документу, али ћу се задовољити запажањем да ниједном није поменуто име Српска Православна Црква него, у контексту појединих држава бивше Југославије само Православна Црква, што имплицитно потврђује Вашу тезу о жељи дотичних „партнера без алтернативе” да се разбије наша Црква. И још само једна мала констатација: ниједан од поменута три примера не би био могућ да се у српском друштву није повампирио лик из Нушићевог „Сумњивог лица”, срески шпијун Алекса Жуњић. Овде и сада, у Србији, то више није један „срески шпијун”: ради се о мноштву јавних шпијуна који се, као и Нушићев јунак, поносе тиме што живе од клеветања и потказивања властитог народа, матичне српске државе и – на крају или на почетку – Српске Православне Цркве. Колективни Запад као да је „задужио” поједине политичаре са некадашњих југословенских простора да умање значај Српске Православне Цркве измештајући је из њеног историјског и богоданог оквира. Све се више уместо званичног назива „Српска Православна Црква” употребљава назив „Црква Србије”. Тај нови назив чујемо од неких црногорских, али и војвођанских политичара. Како се могу схватити овакви поступци? Питање је да ли је Запад иког ангажовао или „задужио” за ову надасве глупу работу или се домаћи „западњаци” добровољно препоручују и јавно представљају, као поменути Алекса Жуњић, „срески шпијун” наших дана. За разлику од простодушног и симпатичног Нушићевог јунака, данас су на делу заиста опскурне личности, које морамо жалити, мада ни то није лако. Тужно је на таквим примерима видети колику деградацију, какву квареж и трулеж, какав људски морални и идентитетски стрмоглав је доживела „Српска Спарта”, некад поносна Црна Гора, у којој се данас, за скупштинском говорницом и у медијима, користи израз „Црква Србије”, све уз позивање на наводну идеју и праксу Цариградске Патријаршије и неких других помесних Православних Цркава, о чему ћу додати још понеку реч пре него што закључим одговор на ово питање. Све ово више говори о расрбљеницима и србомрсцима монтенегринског – али и „војвођанерског” – кова, о њиховој похлепи, о спремности на издају сопствене историје, сопствених отаца и дедова. Они за Цркву нису проблем. Проблем, у првом реду за одређене епископије Српске Православне Цркве, али и за Српску Патријаршију у целини, настаје када на такав или сличан начин у јавности говоре поједини несавесни свештеници, чега, нажалост, има. Ево и обећаних неколико речи о фамозној „Цркви Србије” из устâ оних који уобичајену, општеприхваћену синтагму Српска Православна Црква не могу да изговоре, а да им моментално не позли. Полазим од следеће ноторне чињенице: они о Цркви и њеном устројству не знају ништа, ама баш ништа. Отприлике толико познају и граматику српског језика, а да не говоримо о синтакси и фразеологији грчког језика, старог и новог, мени – маколико неком нескромно звучало то што ћу рећи – свог и рођеног, као што ми је српски, по рођењу, први свој и родни језик. Неки уображени неоцрквењени жутокљунци који су код мене полагали и Нови Завет и грчки језик, те знам шта знају, а знани су ми и њихови данашњи „научни” домети и узлети, могу да причају шта хоће, али, нажалост, једно је сигурно – да нису упућени у православну теологију (у неку другу можда јесу, макар делимично) и да не познају довољно ни српски ни грчки језик, у којем, иначе „идентификују” употребу термина „Црква Србије”. А сада да „пређем на ствар”! Богословски, – а то значи библијски и светоотачки, – месна/помесна Црква се именује на основу њене канонске територије, а не на основу националне или језичке припадности њених чланова. У Новом Завету налазимо Цркве у Азији и Европи, од Јерусалима и Антиохије до Рима и Шпаније, а за све њих, без изузетка, зна се да су биле мултиетничке и разнојезичне. И у потоњим вековима се апостолске Цркве именују географском, а не националном одредницом: Црква Јерусалима, Антиохије, Рима, Александрије и тако даље или, у духу српског језика, Јерусалимска, Антиохијска, Александријска и друге Цркве. Временом, међутим, улазе у употребу и термини који не полазе од именâ градова као црквених центара него и од њихових ширих области или земаља: Црква Јерменије, Грузије, Египта, Етиопије и тако даље или , сходно српској језичкој пракси, Јерменска, Грузијска, Коптска, Етиопска Црква… Најновији еволуциони ступањ ове терминологије, већ одавно присутан, јесу термини који истовремено указују и на конкретне географске координате и на народ који је постао главни, али не и једини, носилац етничког, културног, државноправног и сваког другог идентитета дотичних територијалних целина. Много је примера који ово илуструју. Даље, источне Патријаршије (Јерусалим, Антиохија, Александрија), све одреда, у свом званичном називу имају и одредницу грчка иако њихова паства није већински грчка него арапска или арабофона, односно, у Африци, полифона. Разлог за то није грчки шовинизам, како мисле незнавени и недобронамерни, већ потреба да се нагласи православни (византијски, ромејски) идентитет тих Цркава како би се уочила њихова идентитетска разлика у односу на дохалкидонске, сиројаковитске и друге оријенталне Цркве које, све одреда, такође себе сматрају и називају православним Црквама. Сличан терминолошки развој запажамо код већине помесних Православних Цркава: Московска Патријаршија је данас познатија под називом Руска Православна Црква иако се у њеној јурисдикцији, уз већински руски народ, налази бар још стотину народâ, особито у азијским областима непрегледне руске земље. Некадашњи историјски називи Пећка Патријаршија и Трновска Патријаршија потпуно су, у пракси, замењени називима Српска Православна Црква и Бугарска Православна Црква. Није друкчије ни на микро-плану. Само у Епархији бачкој, за коју сам надлежан већ тридесет и три године тако да знам шта говорим, поред готово апсолутне српске већине међу верницима има и православних Словака, Мађара и Буњеваца, да и не говорим о нашој браћи Циганима или Ромима, који су нам из своје средине дали и више врсних православних свештеника. Као хумористичку илустрацију овога што тврдим навешћу један догађај из своје епископске праксе: једног дана, у своје време, добио сам молбу да одобрим мешовити брак између тога и тога, Немца православне вере, и те и те, Српкиње римокатоличке вере. Моја канцеларија је, за сваки случај, проверила да није, можда, посреди lapsus calami, што ће рећи нехотична замена етнонимâ Немац и Српкиња. Није био лапсус, омашка при писању у надлежној парохији. Наравно, тај брак сам одобрио, не питајући за мишљење ни стручњаке здесна ни експерте слева. Очекујем да ће ме дежурни ловци на главе „новотараца” и због ове епизоде напасти. Иначе, ја сам српски владика, а као новорођенче ме је крстио свештеник Владимир Родзјанко, руски емигрант, унук последњег председника царске Думе, потоњи руски владика. Српски сам владика, али ми је духовник, по упокојењу светог аве Јустина, био Грк, свети Порфирије Кавсокаливит. У Цркви нема Јудејина ни Јелина (види Гал. 3, 28; ср. Римљ. 10, 12 и IКор. 12, 13). Дакле: наша помесна Црква јесте Српска, али у њој има места за све, Србе и не-Србе. Толико о томе. А сад, ево, и ситница језикословна, не безначајна, како ми се чини. Ради се о значењу и употреби придева српски (слично стоји ствар и са аналогним словенским придевима руски, бугарски и другима). Тај придев се односи како на припадника српске нације тако и на Србију као земљу: српски, према томе, значи Србинов, који се тиче Србина и слично, али значи и све што одликује земљу или државу која се по свом већинском народу зове Србија. Другим речима, српски може значити и србијански. (Овај термин је, нажалост, временом добио некакав негативни призвук, док се у своје време нормално употребљавао да би означио Србе с обе стране Саве и Дунава, односно Србе из „Војводства Србија и тамишки Банат” под хабзбуршком врховном влашћу и Србе из Књажества Србија, касније из Краљевине Србије, или Србе из Србије и Србе из Црне Горе и томе слично. Доситеј Обрадовић је, подсећам, певао „на инсурекцију Сербијанов”. У новије доба, доба у којем је Српска Војводина била сведена на безимену „Војводину” без војводе, блаженопочивши владика Данило Крстић је за себе говорио да је „Србијанац из Новог Сада”, враћајући проскрибованој речи првобитно значење и достојанство. Није ни место ни време да објашњавам руску семантичку финесу, придеве руски и росијски, или исту такву финесу у грчком језику, придеве елиникόс и еладикόс. У говору се не прави разлика између синтагми влада Србије и српска влада. Али када кажемо Патријарх српски или Српска Црква, онда то никако не значи „Патријарх Србије” или „Црква Србије” него Патријарх и Црква свих православних Срба, оних у Србији и оних у Црној Гори, у Босни и Херцеговини, у Хрватској и свуда у „региону”, као и у расејању широм света. Вредна је пажње и чињеница да се наша Црква у цариградском Томосу о њеној аутокефалности и статусу Патријаршије (1922) не назива „Црквом Србије” већ изричито „Уједињеном православном српском Црквом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца”. Ни у једном другом Томосу се не сусреће придев изведен из имена одређеног народа, а не из имена ове или оне државе. Најкраће казано, није истина да се грчким изразом Еклиси́а Серви́ас обележава само Србија као њена канонска територија. Тај израз је технички термин службеног, званичног карактера и изражава дух и структуру грчког језика, ништа више. У неформалној, првенствено колоквијалној употреби веома су и међу нашом грчком браћом распрострањени придеви из етнонимâ при именовању Цркава – Грчка Црква, Руска Црква, Бугарска Црква и тако даље, баш као што то звучи код нас Срба и међу осталим православним Словенима. На крају крајева, противници назива Српска Православна Црква и заговорници тенденциозног назива Црква Србије и нехотице пуцају себи у ногу, и то, рекао бих, рафално, да како не промаше. Они, кад боље погледамо, уствари увозе етнофилетизам или црквени шовинизам међу Србе. Пошто, по њима, постоји само „Црква Србије”, онда следи закључак да се Србија налази свуда где постоји јурисдикција те Цркве. Нико у Српској Православној Цркви не мисли и не говори тако. Острашћени плиткоумни људи, које не треба презирати већ их треба жалити, не размишљају исправно, па стога и не говоре православно. Надам се да ће бар неки од њих духовно прогледати. Дај Боже! Због чега, према Вашем мишљењу, синтагма „српски“, односно „руски“ свет толико онеспокојава све дежурне критичаре Српске и Руске Православне Цркве? Обојица смо већ поменули тужну, али општепознату чињеницу да на јавној сцени, не само у околним државама и државицама него и у нашој матичној земљи, има људи којима смета, чак их и онеспокојава, и сам придев српски, -а, -о. Њима смета и придев руски, поготову ако се ради о руском свету. Могли бисмо се овим поводом играти значењем речи јер се „руски свет” на руском језику каже „руски мир”. У исто време ти исти падају у екстатични занос када се каже pax Americana, „амерички мир”, за који није непознато шта значи и како у пракси изгледа. Ради се о колонијалној свести људи који прихватају сваку хегемонију Сједињених Америчких Држава – економску, војну, културну… Том синдрому је подлегао знатан део европског континента. И ми, живећи на размеђу Запада и Истока, са жаљењем увиђамо да предивне културе које је Европа столећима рађала и неговала под својим скутима буквално нестају у америчком melting pot-у (лонцу за претапање). Отпор таквим процесима изазива и феномен који помињете – да чак и поједине речи изазивају отпор и непријатељства. Али узмимо европски контекст као олакшавајућу околност за домаће поклонике америчке хегемоније! Рећи ћу и своје мишљење о термину који наводите. Нова кованица српски свет наглашени је део политичког дискурса. Црквеној терминологији је стран. Савремена синтагма, која се користи у Српској Патријаршији, а и мом схватању више одговара, јесте српски духовни и културни простор. То је простор који у себи садржи све српске светове, простор у коме се општи без контролâ и царинâ, а његово једино ограничење представља општенародна – као и појединачна, лична – самосвест и жеља за мирним свеопштим напретком народа. Изрази као што су pax Romana, руски свет, византијски свет, pax Аmericana и слични утемељени су у геополитичкој реалности. Али то не важи за израз „православни свет” који се у првом реду односи на веру и на духовне вредности, а укључује и укупни збир свих елемената историјског бића, живота и искуства православних хришћанских народа у њиховом саборном јединству и узајамном прожимању, као и у трајном дијалогу са осталим вероисповестима и културама. Саобразан њему и истозначан са њим јесте и термин „православна васељена”. Ових дана се у јавности говори како судови у Хрватској својим пресудама покушавају да преотму имовину Српске Православне Цркве. Није ли то само пробни балон, не припрема ли се правни поступак по коме би хрватска држава преотимала православне цркве и манастире у Хрватској? Не треба сметнути с ума да је у Хрватску дошао из Бугарске самозвани „хрватски православни архиепископ” Александар Радоев Иванов, кога су пригрлили екстремни хрватски кругови. Није ли то знак да је њему, уколико се за то створе повољне прилике, намењена важна улога? Да ли се некакав сличан развој догађаја и „програм деловања” припрема и за Косово и Метохију? На ово питање Вас је вероватно подстакла недавна пресуда Трговачког суда у Загребу по којој је тамошња српска црквена општина изгубила спор за надокнаду штете за зграду Митрополије загребачко-љубљанске у самом центру града, минирану и скоро срушену. С обзиром на то да Црква није давала службено обавештење о том предмету, у нашој јавности се око тога подигла бура. Објаснићу о чему се ради, а потом прокоментарисати медијске реакције. Млађи о свему овоме не знају ништа, а требало би да знају. Далеко иза линијâ сукоба, иза фронта, на подручју без икаквих оружаних борби, како рекох, у центру Загреба, – где су голоруке и мирне суграђане Србе, без обзира на узраст, као и у време злогласне НДХ, из кућа изводили на мучење или, штавише, на стрељање, – дана 11. априла 1992. године, у 22:45, минирана је палата Митрополије у центру Загреба. Штета је била огромна. Први спрат се урушио и уништио све у приземљу, добрим делом и веома драгоцену музејску поставку и богату библиотеку са ретким издањима, које су се, уз резиденцијални део, у палати налазиле. Када је рат завршен, мудри старац, блаженог спомена митрополит загребачко-љубљански Јован, знајући за праксу коју је држава, у другим случајевима, по правилу примењивала сносећи трошкове за обнову непокретности уништених у рату и водећи се начелом потпуне правичности, покренуо је процес за надокнаду штете од оних који су и порушили ову палату из 1886. године, дело немачког архитекте Круне Вајдмана. Српска Православна Црква је, после вишегодишњег суђења, изгубила ову парницу, претрпевши двоструку штету и неправду: резиденција митрополита загребачких, са музејском поставком и библиотеком, минама је срушена, штета није надокнађена, а пресуђено је да Српска Црква мора да надокнади држави судске трошкове у износу од сто хиљада евра. Правда, нема шта! У међувремену је наша Црква издвојила огромна средства и, као добар домаћин, до најмањег детаља обновила своју палату, која је и данас репрезентативни украс Загреба. Вест да је наша Црква изгубила парницу и да треба да плати држави судске трошкове нису објавили главни хрватски медији (изгледа да код њих ипак постоји извесна етика и осећај за срамоту) него је први у јавност изишао један другоразредни загребачки сајт. Готово истог часа су вест пренела београдска гласила, од којих је позната група аутошовинистичких и црквоборачких медијских платформи тријумфално објавила да је „Црква банкротирала”. Један пак сајт – који је, по свему, структурни део антисрпског медијског корпуса, али то прикрива речју Србин у имену – лио је крокодилске сузе и погано користио ову неправедну судску пресуду да појача небивалу кампању која се води против Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. И ето, питам и себе и Вас: ко прави већу штету српском народу? На кога треба усмерити сву пажњу? Чији пагубни утицај треба спречавати и спречити? Да ли главни проблем представља извесна бугарска скитница, човек који је пресрећан када га за кров над главом и тањир штрукли „пригрле” србофоби и усташоиди, или изрод, биолошки Србин, који са београдских тв-екрана и преко интернета псује мајку, сестру, Цркву, браду и крст духовном вођи милионâ православних Срба. Незваном госту из Бугарске не желим никакво зло, али мислим да би му духовно користило да се упозна са „житијем” и судбином Гермогена, лажног поглавара лажне Павелићеве Цркве из времена Другог светског рата. Ако то учини, има изгледа да схвати да је за њега најбоље да одгурне тањир врућих загребачких штрукли и да се заувек растане са онима који су га „пригрлили”. Има у Бугарској довољно честитих послова (окопавање паприке и друго), али да се и онде пази. Јер, зна се: „Курица не птица, Болгария – не заграница.” Што се тиче положаја наше Цркве и српског народа на Косову и у Метохији, посебно док западне силе држе на власти Куртија, могу само да се послужим стиховима старца Милије: „Куд гођ Марко земљу походио, ничему се није зачудио.” Непосредно после потписивања Дејтонског споразума, о чему је „Печат“ писао, иноверци, муслимани, покушавали су да у Босни и Херцеговини створе засебну „Православну Цркву” за тамошње Србе. Очигледно је да се од таквих покушаја није одустало. Данас, на друштвеним мрежама могуће је наићи на прилоге где муслимански верски службеници „бране“ чистоту Православља (sic!), Светога Саву називају секташем, а Српску Православну Цркву секташком. Је ли Вам скренута пажња на овакве примере? Знам за различите екстремистичке изјаве једног броја верских службеника Исламске заједнице Босне и Херцеговине. Утисак је, не само мој, да није реч о импровизацији, о појединцима, о хоџама-екстремистима, него о изазивању смутње, неспокојства и несигурности код православних Срба, посебно тамо где су у мањини, на подручју Федерације Босне и Херцеговине, где је живо сећање на српска страдања у Другом светском рату, на Павелићево cvieće hrvatskog naroda, на Ханџар-дивизију… Каткад стичем утисак да они не маре ни за живот свог народа и својих верника и да су спремни да их жртвују за неоствариви пројекат прве „чисто исламске” државе у Европи, што су више пута показали током несрећног рата. Знам да обични људи, муслимани, као и сви остали, брину бригу о свакодневном животу, послу, школовању деце, здрављу. И њих брину и узнемиравају овакве изјаве. Стога је наш Патријарх потпуно у праву кад опомиње да ни свештеници ни наш народ не треба да одговарају на провокације фанатикâ и екстремистâ и што апелује на верске вође у Сарајеву, на реис-ул-улему и на надбискупа сарајевског, да заједно учинимо све за мир и међусобно разумевање свих у Републици Српској и у читавој Босни и Херцеговини. Мада је један од оснивача Међурелигијског већа Босне и Херцеговине, које треба да служи помирењу међу народима, Српска Православна Црква је одлучила да замрзне своје учешће у његовом раду због потпуно игнорантског, злонамерног, често и клеветничког односа према њеним ставовима и потребама. Упутили смо тим поводом званичан синодски допис, али је он остао без икаквог одговора. Веће је наставило рад као да је у пуном саставу. Нажалост, у томе има подршку Европске уније. О tempora, o mores! Различите околности о којима данас, поред осталог, разговарамо, описао је, кратко и јасно, највећи српски песник Његош речима: „Не бојим се вражијега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега!” Ако знамо да и у Београду, па, нажалост, и у Новом Саду, има политичких странака и „социјалних група”, како би их именовао велики руски мислилац Александар Зиновјев, којима смета постојање Републике Српске, као што има и „Срба” који се поносе тиме што презиру српски народ, посебно онај западно од Дрине, чему смо претходних дана били сведоци, не можемо се чудити ни оном хоџи из традиционално усташког Козарца. Лично, дуги низ година био сам учесник међународног православно-муслиманског дијалога, имам блиске пријатеље међу муслиманима у Србији, један зид Владичанског двора у Новом Саду краси слика на којој је приказан манастир Милешева, слика коју је сликао један мени драги муслиман из Пријепоља, а коју ми је поклонио један други драги муслиман из Пријепоља, тако да свесно и по савести тврдим да постоје и другачије – по мени кудикамо аутентичније – интерпретације Корана него што су то оне које заступају бивши реис Церић и његов наследник реис Кавазовић или неки имам из Козарца. Сложене светске прилике и оштро сукобљени интереси великих сила чине веома тешким садашњи положај и уопште укупну националну ситуацију српског народа. Чини ли Црква све што је у њеној моћи и домашају да ублажи осећање егзистенцијалне угрожености и историјске усамљености српског народа? Вама вероватно нису непозната критичка мишљења која помињу да „СПЦ није у довољној мери ангажована и није колико би било од народа жељено присутна у страдањима свог верног народа“! То се, наравно, посебно односи на подручје КиМ, али и на друге делове некадашње нам заједничке земље. Говорили смо пре коју годину да смо увек „на линији ватре”. Тако и живимо. Не примећујем да као народ имамо осећање егзистенцијалне угрожености и историјске усамљености. А нема ни разлога за то. У реалном животу готово да нема дана, а да се са неке од значајних светских говорница не изговоре похвалне речи о Србији и о српском народу. Чак и из западног света стигне повремено снимак из неког парламента или са неког форума како неки, макар и усамљени, народни заступник или политичар говори о правдољубивости, поносу и отпору српског народа. Независно од тајних друштава (Трилатерала и слично), често губимо из вида да је то што су западне државе потпуно подлегле америчком, односно англосаксонском империјализму, историјски условљено, на одређени начин логично. Например, некад моћна Немачка је поражена у рату и окупирана, и све до данас је окупирана. У операцији Overlord („Врховни господар”) – како је, не случајно, гласило шифровано име битке за Нормандију – за слободу Француске живот је дало више од двадесет хиљада америчких младића, једанаест хиљада Британаца, око пет хиљада Аустралијанаца, а толико и Канађана, док је број рањених био десетоструко већи. И у инвазији на Италију Англосаксонци су имали значајне губитке. И данас, дакле, западноевропске државе знају да ту хипотеку не могу никада исплатити. Знају и ко је оverlord, док њихове политичке елите у томе не виде проблем него слушају и извршавају. Ми смо за своју слободу у Другом светском рату сами проливали крв, и то у две војске, а, нажалост, и једни против других. У ослобађању од нациста помогла нам је Црвена армија. Без ње и жртава из њених редова питање је кад и како бисмо дочекали слободу која је убрзо уступила место новом ропству, физичком и духовном. Критичка мишљења на која се односи Ваше питање потичу махом од неформалних група које се, с мене па на уштап, састају у београдским „салонима”, а крштавају се именима као што су „Одбор за заштиту” овога или онога и њему слична. Ни најмање не желим да оспорим њихово родољубље, као ни њихова завидна академска, научна, интелектуална и стручна звања и знања. Као појединци, они остављају утисак пристојних људи, али као група, због свог вођства или због нечег другог, они имају проблем који се показао и пред протекле парламентарне изборе и после њих, када је покрет „Србија против насиља” (?) постао протагониста вандалског насиља у Београду. Чезну, види се, за политичким утицајем, за влашћу пошто-пото, позивајући се, наравно, искључиво на патриотске разлоге, али никако да се снађу на политичкој арени. Или презају да их народ неће препознати као заиста веродостојне или им нека невидљива рука, месец дана пред изборе, ускрати жељени успех. Стога они, колико упорно толико и безуспешно, настоје да за своје политичке идеје и пројекте буквално упрегну Српску Православну Цркву, патријарха, владике, свештенике… Они би да дају програм, стратегију и тактику, а Црква послушно да извршава. Када схвате да су њихове жеље неоствариве, дуре се, а недавно, у бесу, скоро да су прешли сваку меру. Његову Светост Патријарха – који се у име Цркве буквално први, док они нису ни схватили шта се дешава, одлучно огласио против француско-немачког концепта за решавање косовско- -метохијског проблема – прозивали су непрестано да он и Црква ћуте о том предлогу, опасном и ризичном, чак катастрофалном са српског становишта. Када је наша Црква поновила свој став, метнули су их пред камере и микрофоне домаће CCN-медијске групе, где су непрестано понављали своју мантру. Наравно, и друге политичке групације – лажни Европејци, лажне демократе, лажни еколози, лажни заштитници људских права, посебно лажни заштитници женских права – сви имају „критичко мишљење” о Српској Православној Цркви. Њихов људски морал и интелектуални ниво „сублимирао” је поменути псовач на једном од CNN-медија. Сви они упорно покушавају да Цркву упрегну у своја кола, а када би им се пружила прилика, вероватно не би били нимало другачији од својих идеолошких претходника. Не заборавимо: српски комунисти су побили двеста тринаест православних свештеника, а хрватске усташе четрдесеторицу мање. Треба додати и послератне жртве „диктатуре пролетаријата”. По питању критичког мишљења ваља ми погледати и у „своје двориште”. Већ сам, протекле године, говорио о томе колико је запањујуће да и поједини свештеници, различитог ранга и чина, на своју руку јавно заступају идеолошки различите, а политички нереалне пројекте и агенде, за које би да заложе Цркву као капару, па ако пропадне пројекат, нека цех плаћају и Црква и њена спаситељска мисија. Поштења ради и истине ради ваља рећи и то да знатан број „лојалних интелектуалаца” из кругова присталицâ или пак симпатизерâ владајуће политике и идеологâ прокламованог, али не и доследно спровођеног вредносног система, показује исту или сличну тенденцију употребе, односно злоупотребе Српске Православне Цркве. Такви су и инспирисали Лењина да смисли термин корисни идиоти. Поновићу оно што појединци, с обзиром на то да не верују у Бога, не могу разумети, макар док им Бог не отвори ум: као Тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни гарант или жирант постојања државе по сваку цену. Због чега је то тако? Због тога што постојање и мисија Цркве нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, тако да она остаје увек и заувек уз људе, уз народ, вршећи своју мисију. Њен хоризонт је сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли за то бољег примера од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању се Црква држи духовног оријентира и сагледава какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људског, а не у категоријама међународне политике и геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних „агенди” које лако могу да окрену Србе против Срба. Завршићу упућујући два питања онима који тврде да наша Црква није „у довољној мери ангажована” и није „довољно присутна у страдањима свог верног народа”. Прво питање: ко данас највише страда на Косову и Метохији борећи се за вековне светиње и за опстанак српског народа? Српска Црква или неко други? Друго питање: када је и који београдски носилац „критичког мишљења” о Српској Цркви последњи пут био – ако је икад и био – на Косову или у Метохији? Да ли зна у каквом окружењу и гету живе свештеници у тамошњим градовима и селима, „очишћеним” од Срба, или монахиње у Девичу, у Дреници? Зашто су за Куртија, ма шта да им је мотив, а против Цркве својих предака и потомака, па и своје сопствене? Наша Црква се већ дуго залаже за бољи однос државе према верској настави. Чак је и патријарх Порфирије изјавио: „Осећам да је потребно уложити још много труда и напора како би верска настава била адекватно унапређена, а за то су нам потребни помоћ и добра воља свих.” Чини се да надлежне институције за ово не хају и не одазивају се овим предлозима. Како бисте оценили и како коментаришете статус веронауке у Србији данас? Најпре треба подсетити на чињеницу да је конфесионална верска настава, која је заступљена у нашим школама, најраспрострањенији облик верске наставе у Европи. Њено организовање и остваривање претпоставља висок степен сарадње државе и Цркве, тојест релевантних државних институција и традиционалних Цркава и верских заједница. Верска настава, дакле, не само да не укида начело секуларности државе већ, напротив, представља непогрешиви показатељ стварног степена демократичности друштва. Наше прилике, нажалост, сведоче да је статус верске наставе данас много тежи него пре готово четврт века, када је она враћена у наш образовно-васпитни систем. Верска настава је, захваљујући нетранспарентним и незаконитим акцијама Министарства просвете, изгубила статус редовног изборног предмета и сведена на једва толерисани, у суштини нежељени статус „наставног програма” ван редовне наставе, укинута је обавезност њеног представљана родитељима и ученицима, укинута је могућност транспарентног избора верске наставе, као и права да се у току једног образовног циклуса избор промени. Нажалост, нису ретки случајеви да ученици, упркос њиховом избору верске наставе, буду пребачени на грађанско васпитање (глупљи назив за алтернативни предмет није могућ, а није тајна ко га је измислио). Упоредо са тим, непрестано се, на различите начине, све до овогa часа, опструише рад Комисије Владе Републике Србије за Верску наставу у школама, тела које је надлежно за наставне курикулуме, уџбенике и помоћна наставна средства, али и за сва друга питања у вези са Верском наставом, чији сам и први и други („реизабрани”) председник, али чију седницу нити заказујем нити имам намеру да закажем док Влада Србије не престане да се понаша као непосредна наследница титовске „Верске комисије”. Уместо да данас, после две деценије, улажемо заједничке напоре да се престане са дискриминацијом веронауке и реши радно-правни статус вероучитељâ, питања које је после враћања верске наставе у наше школе остало отворено, ми смо у ситуацији да се поново боримо за елементарно право родитељâ и ђакâ на избор верске наставе. У ситуацији смо да је у Србији ђацима православне вере ускраћена могућност коришћења уџбеникâ на часовима веронауке које је Црква припремила у складу са својом законском обавезом, истих оних уџбеника православне веронауке које већ годинама користе њихови вршњаци, православни Српчићи, у Републици Хрватској. Истовремено се путем квазинаучних измишљотина, кроз уџбенике биологије и социологије, чије су садржаје одобрили (у чије име?) надлежни државни органи, ђацима отворено и званично пласира идеологија и пракса хомосексуалности и трансродности. То је права слика стања вапијуће дискриминације у које је данас доведена верска настава, а сву одговорност за то носе и сносе Министарство просвете и остале надлежне државне институције, као и појединци који се, како сте тачно приметили, оглушују на апеле за сарадњу које су више пута јавно упутили Патријарх српски Порфирије и сви челници традиционалних Цркава и верских заједница у Србији. С обзиром на све отвореније и све бруталније притиске идеологије хомосексуализма и трансродности, којима су изложени готово сви образовни системи у такозваном западном свету, а који се намећу из глобалистичких центара моћи, уверени смо да ће у будућности статус конфесионалне верске наставе у просветном систему бити директан показатељ спремности наше државе да води самосталну образовно-васпитну политику уместо да буде послушни „извођач радова” за рачун декадентне, перверзне и антихришћанске глобалистичке „елите”. Подсећам: Србију од нестанка неће спасти десетак или двадесетак нових тенкова и хеликоптера, иначе са државног разлога итекако потребних, али ће је спасти вера, култура и традиција, тај незаобилазни свети идентитетски триптих. У вези са тим, дужност ми је да ваше читаоце подсетим на чињеницу да је 2018. године Национални просветни савет Републике Србије, изменама и допунама кровног закона из области образовања, дерогиран тако да су му одузете ингеренције над наставним курикулумима. Другим речима, образовно-васпитна политика, која треба да је политика дугорочних одлука и да представља стратешки ресурс једне државе, предата је у надлежност кабинета тренутног министра просвете, често погрешног човека на погрешном месту и у погрешно време. Нова улога и стварни значај Националног просветног савета Републике Србије посведочени су летос, када је овај орган, месец дана после званичног увођења у школе програма Вредности и врлине, питан за мишљење о њему, о програму којим се, после злочина у основној школи „Владислав Рибникар”, сигурно највеће трагедије у нашој новијој историји, спроводи стратешки заокрет и школи враћа васпитна улога. Напослетку, још два горка питања влади Србије: кога су питали да ли, поред постојеће веронауке и алтернативног предмета, треба уводити „неевропски” предмет Вредности и врлине (вредности и врлине као појмови, нарочито врлине, не постоје у ЕУ-агенди), а посебно, кога су питали за сагласност – или бар за мишљење – о својој одлуци да тај предмет могу да предају наставници разних струка, а да је само теолозима забрањено да га предају? O tempora, o mores! Тема која је изузетно узнемирујућа, заправо недопустива, јесте поодмакло и подмукло – а у неким срединама, па и у извесним државним институцијама, наводно „чињенично документовано” – лицитирање бројем јасеновачких жртава. Чини се да се наша Црква још увек није довољно енергично и пуним ауторитетом огласила овим поводом. Хвала Вам што сте тачно и прецизно именовали проблем. Узалудан би био ревизионизам са Каптола и са неких других адреса у Хрватској да му није стигла подршка од људи којима плату и све животне трошкове покривају грађани Србије. Уколико ова апологија за Макса Лубурића и остале усташке злочинце не буде хитно заустављена, то ће бити огроман ударац српском народу у целини, а Србија као држава биће означена као несумњиви спонзор и покровитељ ревизионизма на штету историјске истине и сопственог народа. У том случају добили бисмо паклену инверзију – ревизионисти „свих земаља” били би проглашени за свесне и савесне борце против наводног српског ревизионизма, пропаганде и „митоманије”. Јасеновачки и други НДХ-џелати били би делимично амнестирани, ако не и рехабилитовани, а њихове жртве поново мучене и посмртно по други пут убијене. Каква орвеловска замена тезâ – истина је лаж, а лаж је истина! У том смислу, поновићу реченицу и питање из Саопштења које је Свети Синод недавно објавио поводом високофреквентног појављивања носилаца ревизионистичких лажи у медијима: „Подсећамо на једноставну констатацију да онај ко контролише садашњост контролише и прошлост, док онај ко контролише прошлост контролише и будућност, те најодговорнијим чиниоцима постављамо питање: ко заиста у савременој Србији контролише садашњост?” Појединци међу порицатељима историјске истине да је над српским православним народом у НДХ, као и над нашом браћом Јеврејима и Циганима, почињен геноцид, мада немају никакве квалификације за бављење овом темом, отворено и бесрамно вређају и омаловажавају многе данашње историчаре, као и њихове претече и учитеље, сада покојне истраживаче и научнике који су утврђивали и, колико је то уопште могуће, утврдили истину о усташком архизлочину, о џелатима код којих није било милости ни за непоћудне Хрвате и Словенце. Поменимо само нека од сведочења која говоре о чудовишним злочинима у Јасеновцу, али и на целом подручју такозване НДХ. У Записник Анкетне комисије Земаљске комисије Хрватске, Хрват Милан Дуземлић из Дреновог Бока, некадашњи општински бележник у Јасеновцу, дао је, 18. маја 1945. године, следећу изјаву: „До дана мог хапшења и спровођења у логор, до 21. децембара 1943, пријављено нам је 900.000 убијених у логору.” СС- генерал Ернст Фик извештава, 15. марта 1944. године, свог претпостављеног, Хајнриха Химлера, да је у логорима у НДХ поклано до 700.000 људи… Крајем 1944. немачки опуномоћени генерал у Хрватској Едмунд Глајзе (Глез) фон Хорстенау пише о 750.000 побијених Срба… Херман Нојбахер, специјални немачки изасланик за Балкан у Другом светском рату, записао је: „Кад усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба, – укључујући бебе, децу, жене и старце, – то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750 хиљада.” Ко може тврдити да су ове нацистичке главешине скупљале податке од Срба, било четникâ било партизанâ, и тако постале жртве „србочетничке” и „србокомунистичке” промиџбе илити пропаганде? Даље, ко може тврдити да је Виктор Новак, писац драгоцене књиге Magnum crimen (Велики злочин), Хрват по народности, а слободни зидар по уверењима, био у служби српског ревизионизма, пропаганде, митоманије и свих осталих идејних неподопштина? Или ко може тврдити да су истакнути Равногорци, Хрвати по народности, Звонко Вучковић, један од најзначајнијих четничких команданата, и Ђуро Виловић, бивши католички свештеник који је, згрожен усташким злочинима и саблажњен држањем великог броја својих колега католичких свештеника и монаха, прешао у Православље и постао члан Дражиног штаба на Равној Гори? Павелићевим, Артуковићевим, Лубурићевим и – о ужаса! – садашњим београдским фишкалима усташких монструма то нису аргументи. Они, демонски цинично и препредено, захтевају да се, после осам деценија не само заташкавања него и забране говора о Јасеновцу и о стотинама масовних стратишта Срба у такозваној НДХ, после бетонирања, поравнавања и минирања масовних гробница и логорских комплекса, после конфискације матичних књига Српске Православне Цркве, приступи поименичном пребројавању (!) побијених. Прихватање такве идеје било би израз крајње и безумне наивности. Подручје концентрационог логора смрти Јасеновац тек је 1964. године добило статус спомен-подручја. Али ни после тога се није смело говорити ко су били злочинци, а ко жртве. Не треба дозволити да се то понови, а поготову да жртве и злочинци замене места у сећању и у историографији, што је идеја и циљ данашњих ревизиониста. Уз то српско друштво – а поготову Српска Православна Црква – има свету дужност да народ васпитава у култури литургијског, молитвеног памћења светих мученика за Христа и свих пострадалих од руку усташких крвника, а никако да васцелом хрватском народу, са којим смо испреплетани и везани на овом комаду земље, ipso facto припише грехе претходних покољења, и да тако и сами будемо отровани мржњом и осветољубивошћу. Морамо говорити и писати истину о масовним злочинима у НДХ, инспирисаним геноцидном идејом и идеологијом, молити се светим јасеновачким мученицима, а чувати себе и све своје од мржње и освете као великог греха. На крају нашег разговора желим да Вама лично, уредништву и читаоцима Печата и свој нашој браћи по вери честитам празник Рођења Спаситеља света, Господа Исуса Христа, и Нову годину доброте Господње, уз сверадосни божићни поздрав: Мир Божји, Христос се роди! Печат, 29. децембар 2023, стр. 3-22. Извор: pecat.co.rs
  2. Како да децу инспиришемо да воле истину, како да их научимо да воле истину и да се гнушају лажи? Потреба за истином и љубав према њој су елементи својствени човеку, дакле и детету. Првобитни грех, иако је помутио и ослабио осећај истине, није га потпуно избрисао. У човеку је остала тежња ка истини. Управо та склоност манифестује се код детета у његовој жељи да све сазна. Дете пита за све. А оно што му старији кажу, он прихвата као истину. Чисто дете не зна за лаж и претварање. Оно се стиди и поцрвени, не само када из журбе или непромишљености слаже, него и када чује да други лажу. Љубав према истини унео је у дечју душу сам Бог. Само треба да помогнемо овој природној тенденцији да расте и ојача. То је посао родитеља. Али како то постићи? Прво што треба да ураде јесте да их опомињу од раног детињства. Постоје три основна правила: а) Научите своју децу да воле истину, имајући Бога у својим мислима. Дете мора да зна да Бог, који је једина вечна и непобитна Истина, жели да увек говоримо истину. Само верност, која се заснива на вери и љубави према Богу, може да издржи сваки испит. б) Односите се према деци једноставно и искрено. Верујте у њихове речи све док сте сигурни да не лажу. Не захтевајте да вам потврђују под заклетвом оно што говоре. Ако имате било какав добар разлог да сумњате у истинитост њихових речи, немојте од првог тренутка показати да им не верујете. Покушајте да се уверите да ли је дете заиста лагало. И ако је то учињено, позовите га к себи, погледајте га у очи озбиљно, и са пуно љубави, и реците му нешто овако: „Бог жели да говоримо истину. Он је свезнајући, зна чак и наше најтајније мисли и мрзи лажљиве усне." На лицу детета тада ће се видети руменило стида. Одмах ће открити истину и никада више неће лагати. в) Увек покажите пред својом децом да и ви волите и поштујете истину. Будите искрени у свим својим пословима и поступцима. Најпре поштујте божанску истину, веру и закон Божији. Ако желите да ваша деца заволе људску истину, научите их да имају посебно поштовање према божанској истини. Не дозволите да равнодушност према православној вери и Цркви нађе упориште у вашим срцима или у срцима ваше деце. Ако деца примете да се олако односите према истинама хришћанске вере и правилима Цркве или да се претварате у стварима које се тичу хришћанског живота, како се можете надати да ће веровати вашим речима; Будите, дакле, својој деци пример љубави према хришћанској истини и вери. Ширите ову љубав и њима. Тако ће волети истину. Али и у свим околностима будите искрени и поштени. Чувајте се лажи и претварања. Ако деца виде, да се на овај или онај начин ругате другима, да користите лукавство и лицемерје, да нисте поштени у односима – нпр. дружите се са неким, а иза леђа га псујете и грдите – будите сигурни да ће се тако понашати и деца у односима са вама или другима. Ако желите да ваша деца постану људи истине и поштења, покушајте пре свега да се одликујете одбојношћу према лажима, лицемерју, превари, ласкању, скривеним намерама и подмуклим намерама. У свим својим пословима будите поштени, директни и у доброј вери. Негујући, с једне стране, поштовање и љубав према истини у срцима деце, с друге стране, и сами морате свим силама да се борите против лажи. Учите своју децу од детињства да то мрзе, јер Бог је Истина и свака лаж је грех. Деца треба да избегавају лагање, не зато што знају да ће бити кажњена ако буду разоткривена, већ зато што знају да се Бог гнуша тога. Никада, ни на који начин, не обмањујте децу. Али не дозволите да то раде ни други. Врло често родитељи, да би умилостивили мрзовољно дете, обећавају му ствари које никада не испуне. Како је то штетно! Дете брзо схвата да је преварено. Његова вера у речи његових родитеља је пољуљана и његов осећај за истину је поткопан. Немојте сами, намерно или несвесно, терати своју децу да лажу. Шта рећи о родитељима који се смеју или хвале своју децу због "паметних" лажи које су изговорили? А шта да мислимо о родитељима, који сами подстичу своју децу на лаж, учећи их како да преваре учитеља и друге људе, да би изашли из неког тешког положаја или избегли казну? Такви родитељи су прави кваритељи своје деце. Упамтимо добро да, ко лаж не сматра грехом, способан је да краде и вара. Ко је непоштен на речима, биће непоштен и на делима. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/makria-apo-to-psema/#
  3. Епархија источноамеричка је објавила позив Владике Иринеја (Добријевића) на молитву за жртве: Изузетно тешка срца Вам пишем поводом трагичног догађаја који се догодио у Основној школи "Владислав Рибникар" у Београду, Србија, у среду, 3. маја 2023. године, када је ученик седмог разреда наоружан пиштољима и молотовљевим коктелима убио осморо деце и чувара. Као и наш Патријарх и отац Порфирије, такође упућујемо изразе најдубљег саучешћа породицама погинулих у пуцњави у школи у Основној школи "Владислав Рибникар", али и изражавамо дубоку веру да ће Господ настанити оне чији су овоземаљски животи угашени у овом трагичном догађају, у становима праведника, и утешити оне који жале за својим губитком. Због тога вас молимо да се у својим парохијама и манастирима молитвено сећате оних који су трагично изгубили животе у Основној школи "Владислав Рибникар" 3. маја 2023. године и да се молите за утеху и утеху њихових породица, другова из разреда, наставника и особља такође. Штавише, такође вас молимо да их држите у својим свакодневним молитвама. Нека Васкрсли Господ просветли наша срца и умове, како би свако насиље у свету било укинуто. Нека нам помогне да преобразимо своја срца, да се окренемо од насиља и да тражимо мирне начине за решавање разлика. Извор: Епархија источноамеричка
  4. Округли сто на тему „Свети Иринеј Исповедник вереˮ о лику и делу Светог Иринеја Исповедника, епископа бачког, биће одржан у четвртак, 1. децембра 2022. године, у Историјском архиву Града Новог Сада, са почетком у 11 часова, са циљем да се личност овог угодника Божјег додатно приближи широј јавности, али и ужој научној заједници, најавила је Епахија бачка. Извор: Епархија бачка
  5. У среду, 13.7. у 21.10 на програму ТВ Храм је емисија Врлинослов у којој је гостовао Преосвећени епископ бачки г. Иринеј. Тема је била сећање на Преподобног аву Јустина Ћелијског. View full Странице
  6. Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј, био је гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке. У оквиру првог дела разговора предстојатељ Цркве Божје у Бачкој, говорио је о првим сусретима са својим духовним оцем и учитељем преподобним Јустином Ћелијским, као и о целокупном сагледавању личности ћелијског старца под чијим будним духовним оком је стасавао. Говорећи о Преподобном Јустину, Епископ бачки је указао да је ћелијски подвижник сваком човеку приступао са великом пажњом и љубављу. Према речима владике Иринеја, отац Јустин је са студентима теологије разговарао као да су они њему равноправни саговорници. Присећајући се дана када је боравио у манастиру Ћелије, преосвећени владика је подсетио да је преподобни Јустин ћелијски целим својим бићем био у служби богослужења, често са молитвеним сузама у очима, са надахнутим и громогласним беседама са амвона старог и маленог ћелијског храма. Према сведочењу Епископа бачког, отац Јустин је беседио у полупразном манастирском храму, а његове речи су одјекивале као да се обраћа свеколикој васељени. У оквиру овог првог дела разговора за емисију "Врлинослов", предстојатељ Цркве Божје у Бачкој је указао да је преподобни старац Јустин ћелијски све присутнији у животима свих нас, како молитвеним посредништвом, тако и кроз своја многобројна дела која су остала нама на духовну корист.
  7. У среду, 13. априла 2022. године, у организацији Удружења „Уједињењеˮ, у амфитеатру Спортског и пословног центра „Војводинаˮ у Новом Саду, одржано је представљање књиге Хибридни рат против Српске Православне Цркве, аутора Слободана Стојичевића. На представљању књиге говорили су: пуковник професор др Илија Кајтез, потпуковник Љубан Каран, књижевник Марко Танасковић и аутор. Књига Хибридни рат против Српске Православне Цркве објављена је 2021. године, у издању Српског одељења Међународног јавног фонда јединства православних народа. Аутор Слободан Стојичевић, правник, писац и преводилац, књигу је посветио успомени на свог деду, протојереја Душана Поповића, који је мученички страдао у манастиру Велуће код Крушевца 1944. године. У првом делу књиге говори се о теоријским поставкама нових начина ратовања, о техници мрежног деловања појединих невладиних организација које имају за циљ агресију цивилним средствима. У другом делу књиге се говори о последицама друштвених промена и антропоцентричног погледа на свет, док се у трећем делу говори о развоју медија и комуникација, али и о конкретним примерима хибридног рата који се води против Српске Православне Цркве путем различитих медија. Обраћајући се присутнима на крају представљања књиге, Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј је похвалио излагања говорникâ и изнео поједина лична искуства о медијском рату против српског народа и Српске Православне Цркве, нагласивши да историју на крају пише Бог, а не светски моћници. https://eparhijabacka.info/__trashed-2/22/53/13/04/2022/
  8. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј служио је, у петак, 18. фебруара 2022. године, на Новом бежанијском гробљу у Београду, чин опела над телом новопрестављеног слуге Божјег Василија Лазовића, сина госпође Славице Зељковић, управника службе општих и правних послова Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали протојереј др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета, протојереј Григорије Сапсај, презвитер Лазар Мајсторовић и ђакон Иван Васиљевић. После опела, Епископ бачки Иринеј је изговорио беседу над телом новопрестављеног Василија Лазовића, у којој је истакао: „Верујем да ће се његова душа радовати, а та радост је за све нас потпуна тек о Другом доласку Христовом, у време општег васкрсења свих упокојених. Али и дотле – очекујући ту пуноћу спасења, пуноћу блаженства – свака душа која је тога удостојена осећа радост већ у оној мери у којој је Божја љубав и доброта обасјава у животу после овоземаљског живота. То је за нас најважније сазнање по нашој светој вери и зато, као што рече реч Божја, ми не тугујемо као они који немају наде него је наша туга увек радосна туга, јер верујемо у Васкрслога Господа, Победитеља смрти и Дародавца вечнога живота.ˮ Епископ бачки је на крају беседе, у име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и у име свих присутних, изразио саучешће породици новопрестављеног слуге Божјег Василија Лазовића. Опелу су присуствовали професори, службеници и радно особље Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је, у четвртак, 10. фебруара 2022. године, на Алмашком гробљу у Новом Саду, чин опела над телом новопрестављене слушкиње Божје Мирјане Шапине, супруге Мирослава Шапине, дугогодишњег председника Црквене општине Беч, и мајке Наде Шапине, чланице Епархијског савета Епархије аустријско-швајцарске, из Беча. Саслуживали су протосинђел Клеопа (Стефановић) из Епархије сремске, протопрезвитер-ставрофор Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, протојереј Јован Алимпић, парох бечки, свештенство и ђаконство Епархије бачке. После опела, Преосвећени владика Иринеј је изговорио беседу над одром новопрестављене слушкиње Божје Мирјане, у којој је навео: „Читава служба светога опела представља најбољу и једину могућу утеху за нас људе, јер нам указује – како речима Светога Писма, које смо управо саслушали, тако и дивним богонадахнутим песмама, стихирама које појемо, а које нису ништа друго до препевано и богонадахнуто изражено Јеванђеље – да за нас хришћане смрт није крај него је крај једног нашег животног искуства, али почетак новог, које ће бити још више обогаћено и усавршено Другим доласком Христовим и свеопштим васкрсењем мртвих у које ми верујемо као православни хришћани. Стога нас никада не обузима нада без утехе него увек у свакој нашој жалости крије се негде у дубини и радост коју нам Господ Христос дарује Духом Светим, за коју Он Сâм даје обећање пред Своје страдање, говорећи: Ви ћете сада бити жалосни, али радост ваша ће се вратити вама и нико је неће одузети од вас. Бог је Љубав и жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине Божје и не жели да ико пропадне него да свако има живот вечни.ˮ На крају беседе, Преосвећени владика Иринеј је – у име свештенства, верног народа Епархије бачке и у своје лично име – изразио саучешће породици Шапина. У својој беседи и обраћању породици упокојене Мирјане Шапине, прота Милош Весин је истакао да саучешће које упућујемо породици преминулог, поред саучествовања у тузи и болу, првенствено јесте саучествовање у истој вери и истој нади, која је управо данас све овде окупила. Вечан ти спомен, достојна блаженства и вечног спомена, драга сестро Мирјана! Извор: Инфо-служба Епархија бачке
  10. Владика Иринеј Буловић: Не верујем да ће Темељни уговор бити потписан док је Кривокапић премијер - 31.12.2021, Sputnik Србија RS.SPUTNIKNEWS.COM Владика бачки Иринеј Буловић изјавио је да Темељни уговор СПЦ и Владе Црне Горе вероватно неће бити потписан док је на њеном челу Здравко Кривокапић кога...
  11. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј служио је на празник Светог Николаја Мирликијског, у недељу, 6/19. децембра 2021. године, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи после прочитаних јеванђелских зачалâ, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности Светог Николаја, светитеља који је нарочито ревновао за чистоту православне хришћанске вере. Посебно истичући светитељево милосрђе и делатну љубав према ближњима, Епископ Иринеј је рекао: „Свети Николај је илустрација те завршне истине коју Спаситељ проговара, кад каже да – за разлику од богаташа који пропада – свако ко себе богати Богом, тај стиче непролазно и највеће добро, највеће благо. Бог је наше једино и највеће богатство, и богатити се Богом у ствари је једини исправан пут богаћења човековог. Тиме богатимо своју душу, своју савест, свог унутрашњег човека, а такав човек, обогаћен Богом, умеће да располаже и материјалним богатством које буде имао у животу, јер ће знати да треба да га дели са потребитима, са невољнима, а не да гомила за себе. Свети Николај је управо то радио, није он био неки богаташ, али то што је имао, то што је добијао од верних, то је све делио одмах, и сви су му били благодарни. Бог га је прославио већ за живота, светошћу и чудотворством, а и свете мошти његове прославио је после његовог упокојења на земљи, тако да оне вековима – ето од четвртог века до данас – чине чудеса и помажу свима који са вером притичу његовим светим моштима.” Преосвећени владика Иринеј честитао је свима данашњи велики, двоструки празник: недељни дан и празник Светога Николаја, а посебно свечарима који славе. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. ПРЕ неки дан, 2. децембра, прочитах транскрипт гостовања грађанина Ненада Чанка у емисији Face to Face, емитованој 26. новембра, и то само оних делова у којима се дотични грађанин бави Српском православном црквом. (Напомена: називам га грађанином, а не господином ни другом, јер га од господствености деле многе светлосне године, а нисам ни за то да комунистима поклонимо или препустимо древну и дивну словенску и српску реч друг или другар, иначе синоним за синтагму присни пријатељ: у богослужбеним песмама на црквенословенском језику Христос ословљава апостола Петра речима "друже Петре", у значењу пријатељу Петре или драги Петре, а жене мироносице се међусобно називају другињи, што ће рећи другарице, дружбенице, пријатељице). 1. ЕЛЕМ, он најпре констатује да слобода вероисповести, ако је то што јесте, значи и слободу од вероисповести, што је заиста потпуно тачно, да би у наставку поставио питање: "Да ли ја имам право да будем Србин, а да не будем православац?" и да би сам себи одговорио овако: "Наравно да немам", чему је претходило тенденциозно суфлирање водитеља: "По њиховим правилима, немаш". За овакву подметачину, осим њега, мало ко је способан. Кад и где је ико од црквених ауторитета тврдио да нико ко није православац не може бити Србин? Да ли данас ико од црквених људи сматра да горе поменути субјект није Србин - Србин по пореклу, језику и слободној самоидентификацији - иако сви знамо да није православац, а није ни било какав верник, него је, напротив, идеолошки, овде и сада, један од најљућих непријатеља православља и противник религије као такве? Да ли он зна да је максима "брат је мио које вере био" настала у српској православној средини и да ли слути ко је њен аутор? Из ње следи и то да верник - православни, али и инославни - прихвата и атеисту као брата или сестру, мада целим бићем одбацује атеизам као облик вере, односно као негативну религију. Потписник ових редова, рецимо, има неке пријатеље који су по народности Срби, а по вероисповести католици, и друге, који су по народности Срби, а по вероисповести муслимани, а познаје и поштује и један број Срба који се изјашњавају као атеисти. Штавише, кад год је то потребно и на општу корист, сарађује са пријатељима и познаницима из све три наведене категорије. У Чанковој "српскости" није проблем његов атеизам нити његова свеукупна идеологија него његова необуздана и неприкривена нетрпељивост према епископату, свештенству и верницима Српске православне цркве, као и упитни квалитет његовог јавног дискурса у целини. 2. ЗАТИМ надобудни грађанин срља даље и изговара тираду лишену јасно артикулисаних мисли и смисла, али зато бремениту злобом и изразима који би, по начелима његове естетике (!), требало да су духовити, а у ствари су само примитивни и неотесани, готово уличарски. Тако, примера ради, свештеници за њега нису свештеници већ попови, подругљиво се служи јеврејским термином кошери муслиманским халал док се руга православним "поповима", а блаженопочившег патријарха Павла презриво назива "рахметли" уместо покојни или почивши и оптужује га да је благосиљао људе које он сматра највећим ратним злочинцима. Овде се морам задржати мало више. Субјект о којем је реч не зна ништа о духовном лику и животу блажене успомене патријарха Павла, а да зна и да има имало части и стида, не би његово име узимао у уста. За разлику од њега, писац овог горког, људском безочношћу изнуђеног коментара познавао је патријарха Павла из најнепосредније близине скоро пола века, припадао његовој епархији, од њега био рукоположен и за јерођакона, и за јеромонаха, и за епископа, и за читаво то време једини од своје браће епископа - изузев владике Давида, епископа крушевачког, животно и вечно везаног за родну Метохију и за личност блаженопочившег патријарха - који је у честим, дужим или краћим интервалима живео под његовим кровом у Призрену. Отуда сам сведок његове доброте према свима, истоветне и према Србима, и према Арбанасима, и према Циганима-Ромима, и према Турцима (који су до изгона крајем прошлог века сачињавали значајан део становништва града Призрена). Свима је био све, буквално "без обзира на веру и нацију", и стога су га сви поштовали. Он је и 1998. и 1999. године, када је такозвана ОВК контролисала Дреницу и добар део Метохије, сам-самцит или у пратњи малог броја свештеника, пешке посећивао Девич и друге опкољене манастире, као и парохије по селима; на путевима су га пресретале и легитимисале патроле терористичке ОВК, али се нису усуђивале ни да га убију, ни да га ухапсе. Оптужити пак таквог човека какав је био владика Павле, потоњи патријарх српски, за подршку ратним злочинцима и саучесништво у ратним злочинима може само човек спаљене савести, и то под директним утицајем нечистих сила. Лично сам присуствовао готово свим патријарховим разговорима са челницима Католичке цркве и Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, као и са страним дипломатима и домаћим политичким вођама, у том броју и са онима које наш самопрокламовани "судија васељене" проглашава за извршиоце геноцида, тако да поуздано, из прве руке, знам шта и како је он у тим сусретима заступао. Нема разговора у којем није изјавио следеће (навешћу малтене од речи до речи): "Ако је цена за стварање некакве велике Србије злочин, па макар био један једини, онда сам ја за то да и не буде Србије, ни велике ни мале". Такође је говорио да сви народи бивше Југославије - и Срби, и Хрвати, и Албанци, и босанско-херцеговачки муслимани, али и Словенци - имају разлога за жаљење и кајање због злочина које су појединци или групе извршиле у тобожњем њиховом интересу. Једну његову такву изјаву је извесни западноевропски новинар пласирао јавности своје земље на следећи начин: патријарх Павле признаје да Срби врше злочине и да зато треба да се кају (sic!). Српском руководству на Палама је упутио веома оштар протест због рушења двеју џамија у Бањалуци, значајних не само у функцији богомоља него и као културно-историјски споменици, и уопште због рушења било какве и било чије богомоље. И тако редом... Чанкове клевете на патријарха Павла, омиљеног у српском народу и угледног у читавом хришћанском свету (сетимо се његове величанствене сахране!), показују да неким људима ништа није свето и да се никог и ничег не стиде. O tempora, o mores! 3. ДОЛАЗИ следећа салва неистина и подметања. Србија, по њему, није више секуларна него теократска држава, "православна џамахирија", зато што се у њеном школском систему налази веронаука и што се у српској војсци обележавају празници и то не само православни празници, како он подмукло инсинуира, већ и празници припадника других цркава и верских заједница, а нарочито се жив поједе што држава помаже црквама у ономе што препознаје као ствар општег добра и општег интереса дајући, како он каже, милионе, десетине милиона, стотине милиона... Питамо се: Шта овај острашћени човек стварно тврди? Јесу ли у питању милиони, или десетине милиона, или стотине милиона? Не може све троје бити тачно у исто време: не може, како би народ казао, једна врана на три коца. Ове оптужбе, из којих просто исијава говор мржње, не заслужују шири одговор, а можда и не заслужују никакав одговор. Зато ћу реаговати само једним питањем: Да ли су земље попут Немачке, Аустрије, скандинавских земаља, Мађарске, Румуније, Грчке, суседне Хрватске, и друге, укључујући и Француску (која има веронауку у јавним школама покрајине Алзас-Лорена, а у осталим школама време одређено за веронауку, с тим што се она предаје у црквеном, а не у школском простору, али је легитимна и легална), римокатоличке и протестантске "џамахирије" или пак уређене, правне, демократске и доследно секуларне државе? А све ово за шта Чанак напада Србију постоји у овим земљама у континуитету, одавно, а у већини њих много израженије него у Србији. Закључак је само један: уколико су Чанкови наводи у сукобу са чињеницама, утолико горе по чињенице! Чанак је, очевидно, необориви доказ да од бољшевизма, стаљинизма и титоизма нема лека, осим великим чудом Божјим. 4. ПОЂИМО даље кроз земљу чуда! Чека нас духовна посластица: Чанков однос према вери и цркви уопште и према Српској православној цркви посебно. Ево како он дефинише религију! То је "индивидуални осећај комуникације са вишим принципом", "индивидуални осећај и трагање за смирењем пред сопственом пролазношћу", односно "пред неумитном коначношћу". Долепотписани тумач Чанкових генијалних размишљања не спори да овакав "осећај комуникације" и овакво "трагање" постоји код многих људи, можда и код самога Чанка, али не треба бити квалификовани религиолог нити познавалац истраживања Мирче Елијадеа или нашег Веселина Чајкановића о религији, да би се схватило да овако описан доживљај живота нема везе са религијским доживљајем него је, напротив, типичан пример ванрелигијског - у суштини атеистичког - мисаоног искуства. Затим нам саопштава своје драгоцено велеумно мишљење о носиоцима религијског култа, без којега је било која религија просто незамислива (уосталом, изворно значење појма религија на грчком језику и јесте култ, богопоштовање, збир богослужбених радњи и речи). Најпре поставља питање: "...Шта раде попови, шта је њихово занимање?" (Ја се питам зашто има у виду само попове, а прећуткује и дискриминише хоџе, рабине, ламе, шамане...) На своје питање даје и одговор, конгенијалан самом питању, па каже да "поповско" занимање није ништа друго до "произвољно тумачење лошег превода текста непознатог аутора". Овом "дефиницијом", темпираном да буде паметна и духовита, а заправо је непаметна и плитка, наш мислилац постиже само једно - пуцањ у празно. Погрешно је све што наводи. Пре свега, тумачење текста или текстова није "занимање попова": то јесте важна свештеничка делатност, али је само једна од многих. А на основу чега Чанак зна да је то тумачење произвољно? Свакако на основу сопствене темељне теолошке анализе. А где је Чанак стекао своја теолошка знања? На теолошком факултету, зна се, сигурно није. Срећом, он сам нам открива како је, иако атеиста, постао велики теолог: "Мој отац је био градоначелник Новог Сада, члан Председништва Војводине, комуниста. Мој отац и мајка су имали пријатеље Јовановиће из старе адвокатске породице. Мој отац је мене водио, редовно, када је Божић православни. Ја сам тамо, за столом њиховим, слушао како се пева Рождество Твоје, као дете. Значи, нико мене није требало да учи". Какве вишегодишње богословске студије, основне, постдипломске, докторске, какви бакрачи! Једноставно, одслушаш једанпут годишње божићни тропар "Рождество Твоје...", и то у детињству, и нико више не треба да те учи теологији. Само се бојим да овај метод не почну да примењују сви редом, па ће у резултату збир теолога постати неизбројив. Фото Танјуг Следствено и логично, овај велики теолог "нема ништа против Бога", у којег иначе и не верује, али зато има "против његове земаљске администрације", то јест против "попова" (а зашто, понављам, не и против хоџа, рабина, лама и шамана?). Даље, за "поповско произвољно тумачење" лошег превода Светог писма наш стручњак над стручњацима не наводи никакав аргумент. Претпоставимо да је "тумачење" заиста "произвољно", али зашто је превод Библије лош? Да ли је грађанин Чанак, у својим очима велики теолог, уједно и велики филолог - зналац древних библијских језика, јеврејског, арамејског и грчког - који може мериторно да суди не само о српским преводима Библије већ и о свим другим преводима исте? Лично, чисто сумњам. Штавише, нека ми се ово не узме за грех, сумњам и у његово познавање српског језика. Најзад, "произвољно тумачење" није само тумачење "лошег превода", што Чанак непогрешиво зна, и то боље од иког, него је то и тумачење "текста непознатог аутора". Тек ово последње представља бисер Чанкове научне компетенције! Јер, он не зна да Библија није дело једног аутора, и то непознатог, него збирка спис већег броја аутор, познатих по имену и историјски посведочених, и да није настала "у даху" него је њено писање и склапање у ауторитативну збирку трајало близу хиљаду година. Али није ни за очекивање да оваква интелектуална и морална громада губи своје драгоцено време на детаље из живота и пословања "фирме" у коју њен "газда" читаве "две хиљаде година није свраћао". (Дозволи, драги читаоче, да, за сваки случај, дешифрујем ову премудру, а загонетну, Чанкову метафору: по њему, Христос је "газда", Црква Његова је "фирма", свештеници су "портири" који довикују: "Само ви оставте паре нама!", а сирота жртва експлоатације, Чанак главом и брадом, и његови истомишљеници сетно констатују: "Сад, ми се правимо блесави". На то писцу ових редака дође да им поручи: не морате да се правите, само будите то што јесте!) 5. ИМА у Чанковом логодијареичном празнословљу још доста бисера. Тако, рецимо, он цитира Кемал-пашу Ататурка, који је наводно изјавио да би, кад би могао,"све религије везао ланцима и бацио у најдубље море". Не знам да ли је ова изјава аутентична или се и она заснива на Чанковим строго научним, историјски провереним сазнањима, али и ако јесте, мислим да је Ататурк, мада слободни зидар, много више знао о исламу него што Чанак зна о хришћанству. И поред тога, он свашта зна, особито када се ради о Српској православној цркви. Тако он зна да она данас форсира "архитектуру рашко-призренску" (пази, драги читаоче: не византијску ни српско-византијску већ "рашко-призренску"!). Користим прилику да јавно позовем наше незнавене историчаре уметности да дођу к Чанку е да би их он, свезнадар, просветио и упутио на стазу праве науке. Даље, он зна и која се зграда прави "најбрже на свету": то је "храм Српске православне цркве". Онда пита: "А знаш како?", па славодобитно одговара: "Само срушиш минарет". Са своје стране, кличем и узвикујем: о хуманизме, о науко, о етико, како ти је име и презиме ако није Ненад Чанак? Он, тајновидац, зна и то да се патријарх Павле "директно жалио" на њега, једино на њега по имену и презимену, као што зна, истинољубац, и то да је на реченој "жалби" почивши патријарх само "потписан", а да ју је писао "овај Иринеј бачки". Али зачудо, опаки и наопаки Иринеј, виновник Чанкових ноћних мора и трајне опсесивне мисаоне преокупације, о свему томе појма нема, па, ево, и одговорно тврди да све то представља плод Чанкове маште, не само бујне већ и болесне. А тек његова открића о епитрахиљу Светога Саве, круни Стефана Дечанског и другим драгоценостима у Цетињском манастиру! Откуда све то тамо? И још штошта друго? Само питајмо грађанина Чанка, који није само корифеј теологије, филологије, историје уметности... него и врхунски повјесничар, па ће нам се "само касти": свега тога никад није било на Цетињу - вазда црногорском, никада српском - све док све то није на Цетиње донео краљ Александар I Карађорђевић. То је историја по Чанку, али не само по њему: у нашој, посторвеловској епохи историја се не истражује, не приказује и не тумачи него се пројектује и производи. Што казао наш мисаони афористичар Александар Баљак: "Како је било, видећемо; како ће бити, видели смо". Узгред буди речено, Чанак нам није објаснио да ли је поменути краљ Александар био Црногорац или Србин. Затим следи небулоза о "десанту" извршеном "да се устоличи овај Јоаникије на Цетињу". Све ово би било гротескно, бизарно, болесно, да није просто-напросто отужно и досадно (или, боље, ДОС-ад-но, уз напомену да је ад исто што и пакао, а шта је био ДОС и ко су биле "досманлије", са Чанком или без њега, не треба толковати). Врхунац представља Чанков коментар о "заклињању у Косово" у Новом Саду. Тим поводом он патетично изјављује како нико неће да каже: "Ми бисмо сада да се закунемо на Косово на Косову". Нажалост, неће ни он јер ваљда мисли да има право да га поклони коме хоће, као што би и да од покрајине која се у Хабзбуршкој монархији једно време службено звала Српска Војводина или Војводовина Србија и Тамишки Банат прави "републику" (на арапском "џамахирију"; његова омиљена реч). 6. ОДАВДЕ па надаље нећу више коментарисати садржај Чанковог мудрословља из емисије Face to Face од 26. новембра текуће године него ћу дометнути неке своје опаске и размишљања у вези са темом која ми се наметнула. Најпре желим да пренесем једну малу повест коју сам слушао у својој младости. Елем, у једном селу живе месни свештеник и први човек локалне испоставе Партије и Удбе. Познају се од детињства и међусобно разговарају без много увијања, баш на основу дугогодишњег дружења, па и другарства. Једном приликом пита свештеник удбаша: "Добро, зашто ви понижавате и шиканирате нас свештенике? Шта смо вам ми криви и чиме вам сметамо? Па ми само вршимо своју свештеничку дужност, а то ваљда не представља никакву опасност ни по државу ни по вашу власт." На те речи добија следећи одговор: "Е, мој комшија, буди ти задовољан и срећан док смо ту ми који јесмо комунисти, али смо као деца сви били крштени. Када дођу наши некрштени синови и унуци, видећете ви како ћете пролазити." Зашто препричавам ову животно истиниту причу? Зато што је грађанин Чанак типичан представник тих некрштених синова и унука. Али гле, у његовом случају се дешава нешто чудно и неочекивано. Он - из њему знаних, а мени и после четврт века недокучивих разлога и побуда - решава да се крсти. Тај наум и спроводи у дело, негде половином деведесетих година минулог века, у једном фрушкогорском манастиру, а крштава га један новосадски свештеник. Код писца ових редова није пракса да се бави оним "прича се" или "рекла-казала", па стога и наглашава да врло добро познаје реченог свештеника и речени манастир и да све ово зна веродостојно, из прве руке. Не наводим ово, међутим, са намером да откривам ничије, па ни Чанкове, личне податке - крштење је, уосталом, јавни богослужбени чин, а не езотерични, тајни ритуал неке опскурне секте или неке ложе - него га наводим као пример биполарности, дубоке унутрашње расцепљености и располућености личности код многих наших савременика, што за мене представља недокучиву тајну. Човек се, ето, по властитој слободној вољи и одлуци, крштава, а потом, у току четврт века, јавно хули на Бога, лажно сведочи против Цркве, клевета и исмева свештенство ("попове") и тако даље. Поставља се интригантно питање: Који грађанин Чанак је аутентичан, а који је лажњак, онај негдашњи, који се крштава, или овај садашњи, који хули, сведочи лажно, клевета и исмева? Или, може бити, аутентичан није ни онај ни овај? Да се ту не ради о конјунктурном деловању, о деловању "по указаној потреби", при чему је прилагодљивост сразмерна политичкој и свакој другој исплативости? Не знам. Знају једино Свезнајући Бог и он сам. Српски народ, премда малобројан, по понечем је био, а и данас је, први у свету. Први велики устанак против тада непобедивог Османског царства, и то на врхунцу његове моћи, подижу Срби, под вођством свештеномученика Теодора, митрополита вршачког. У 20. веку, први герилац у поробљеној Европи јесте један Србин, Дража Михаиловић, а први од Немаца ослобођени град у тој Европи јесте један српски град, Лозница, а ослободио га је Дражин официр Мисита. Три српска научника - Тесла, Пупин и Миланковић - заузимају нека од првих места у историји светске науке. У наше дане Новак Ђоковић је први тенисер света, а Мокра Гора најбоље туристичко село на свету. Могло би се набројати још тога, али нема потребе. Српски народ, међутим, има данас, како ја то видим, и планетарно првенство по броју оних који се истичу у самопорицању, аутошовинизму и производњи тројанских коња у Србији. Под том призмом посматрам и улогу грађанина Чанка на домаћој јавној сцени, где ипак има јаку конкуренцију међу осталим "случајним Србима". Наш народ лепо каже да није злато све што сија и да се не једе све што лети, а и оно што се једе, додао бих, не једе се из сваког и свакаквог посуђа. Да закључим: све што овде и сада рекох, рекох sine ira, без гнева, улажући немали напор да мојом душом не овлада осећање гнушања и презира него осећање жаљења и сажаљења. Рекох и душу спасох ФЕНОМЕН КРШТЕНОГ НЕКРСТА: Владика Иринеј у ауторском тексту за "Новости" поводом говора мржње Ненада Чанка WWW.NOVOSTI.RS ПРЕ неки дан, 2. децембра, прочитах транскрипт гостовања грађанина Ненада Чанка у емисији Face to Face, емитованој 26...
  13. Поводом прве годишњице од упокојења блажене успомене патријарха српског Иринеја (1930-2020), у суботу 20. новембра 2021. године, када савршавамо молитвени спомен на света 33. мученика пострадала у Метилини и Преподобног Лазара Галисијског, Његова Светост Патријарх српски Г Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у крипти храма Светог Саве на Врачару. Предстојатељу Српске Цркве саслуживали су њихова преосвештенства епископи врањски Пахомије и нишки Арсеније, у молитвеном присуству преосвећене господе епископа аустријско-швајцарског Андреја, ваљевског Исихија, ремезијанског Стефана, топличког Јеротеја, хвостанског Јустина и марчанског Саве. Поред многобројног верног народа и чланова породице блаженопочившег Патријарха Иринеја светој Литургији молитвено су присуствовали господин Никола Селаковић, министар спољних послова у Влади Републике Србије и Господин Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Лепоти евхаристијског сабрања допринело је милозвучно појање мешовитих хорова храма Светог Саве под уметничким руводством Катарине Станковић. После заамвоне молитве, Патријарх Порфирије је служио годишњи парастос свом претходнику на Светосавском трону, блаженопочившем Патријарху Иринеју. Након литургијског отпуста, Патријарх Порфирије је поучио сабране надахнутом беседом чинећи осврт на лик и благословено дело блаженопочившег Патријарха Иринеја, који је мудро и ревносно водио лађу Српске Цркве од јануара 2010. до новембра 2020. године. Помолили смо се за покој душе Патријарха Иринеја који је први поглавар чији су земни остаци положени у крипту храма Светога Саве, рекао је Патријарх Порфирије и наставио: Оно што је Свети Сава утемељио преносило се преко свих патријараха, па све до Патријарха Иринеја. У његовом делу све је било јединствено, један човек, један народ, једна Црква, која тај народ уобличава у словесни народ, нагласио је Његова Светост. Патријарх Иринеј је једно био са народом, као што је једно био са Христом, закључио је Патријарх Порфирије говорећи о свом претходнику на Светосавском трону, и додао: Када говоримо о Патријарху Иринеју у његовој личности постају најјасније Спаситељеве речи "По томе ће познати да сте ученици моји, ако будете имали љубави међу собом" (Јн. 13. 35). Молитве за покој душе 45. поглавара Српске Православне Цркве настављене су и на месту његовог погреба, служењем малог помена. ВЕЧАН ТИ СПОМЕН, ДОСТОЈНИ БЛАЖЕНСТВА И ВЕЧНОГ СПОМЕНА, СВЈАТЈЕЈШИ ВЛАДИКО И ОЧЕ НАШ ИРИНЕЈЕ! Извор: Телевизија Храм
  14. Сa благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у издању Издавачке фондације Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке, објављена је научна монографија ђакона др Александра Прашчевића на тему „Патријарх српски Иринеј и свештена јерархија Српске Православне Цркве у дијалогу са муслиманима (2010 – 2020)“. Ова научна монографија представља исцрпну и свеобухватну историју доприноса блаженопочившег патријарха српског Иринеја и свештене јерархије Српске Православне Цркве дијалогу са поглаварима и представницима исламских заједница у периоду од 2010. до 2020. године, а написана је у склопу ауторовог постдоктората на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну. Професор др Дарко Танасковић је у свом предговору за овај научни рад, између осталог, написао следеће: Најновија, пета у низу, монографија др Александра Прашчевића о односима Српске Православне Цркве са муслиманима, задржавајући исти приступ, структуру и композицију, хроничарски и документарно сведочи о свему значајном што је у овом важном сегменту међуверског дијалога наша Црква предузимала и остварила под десетогодишњим вођством патријарха Иринеја. Поред тога што чињенично потврђује континуитет у настојању Српске Православне Цркве да са муслиманима у Србији, али и у свету, оствари редовне и што садржајније кораке, уз увођење и неких нових видова контаката и формата сарадње, овај преглед дијалошких активности има и додатни значај, јер уверљиво оповргава површне и злонамерно тенденциозне стереотипе о наводној одбојности патријарха Иринеја, и Цркве на чијем је био челу, према исламу и муслиманима. Суд о овом научном труду дао је и виши научни сарадник др Александар Раковић, истичући следеће: Рукопис на пољу међуверског дијалога са муслиманима осликава делатност Патријарха српског Иринеја, Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Министарства вера Републике Србије, државно-верске делегације Републике Србије у дијалозима са Републиком Индонезијом, затим приказује међусобне везе Српске Православне Цркве и Исламске заједнице Србије и друге примере сарадње православних и муслимана. И на примеру деценије којом се бави овај Прашчевићев рукопис приказује се изричити континуитет – представљен и у његовим претходним књигама које се баве овом темом – да су српски патријарси и Српска Православна Црква увек и искључиво позивали на миран саживот, продубљено разумевање и што шири дијалог са исламским светом. Главни и одговорни уредник Издавачке фондације Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке Зоран Вучић Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. Епископ новосадски бачки др Иринеј: „Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј служио је на празник Преподобне матере Параскеве, у среду, 14/27. октобра 2021. године, свету архијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелиста Марка у Кули, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности преподобне матере Параскеве и нагласио: „Већ сâмо њено име означава дан уочи суботе. У Старом Завету то је био дан када су се вршиле припреме за дан мировања – за суботу, коју је јеврејски народ тада, по заповести Божјој, празновао. Тај дан, баш због тога свога радног карактера уочи дана мировања, називан је припремом. Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ После свете Литургије, Преосвећени епископи Иринеј и Дамаскин су извршили чин освећења новоизливеног звона за параклис посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице, који се налази у кулском атару. Честитајући празник, Епископ бачки Иринеј је захвалио присутним гостима, представницима Римокатоличке Цркве, представницима Општине Кула, као и приложницима звона. Трудом и љубављу власника фирме „Аресˮ из Куле, изливено је ново звоно у ливници „Кременовићˮ. Звоно су храму даривале породице Владимира Криваћевића, Немања Ћопића и Душана Дамјановића. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је, у петак, 22. октобра 2021. године, у Владичанском двору у Новом Саду, помен новопрестављеном протојереју Дејану Станојеву. Преосвећеном владици Иринеју је саслуживао ђакон Владо Поповић. Помену су присуствовали Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин и најближи сарадници Епископа бачког. Повезана вест: Упокојио се у Господу протојереј Дејан Станојев, архијерејски намесник бечејски Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј одликован је, у среду, 20. октобра 2021. године, у Владичанском двору у Новом Саду, Крстом Вожда Ђорђа Стратимировића. Високо одликовање Преосвећеном владици Иринеју за самопрегорно служење Богу и Српској Православној Цркви и њеном народу широм српских земаља и расејања, као и за пожртвовано истрајавање на вредностима светосавске духовности и идејама свесрпског јединства, а особито у знак признања за показану верност и значајан допринос на делу сведочења вредности и очувања традиција Српске Војводине, уручио је, у име породице Пл. Стратимировића, као и у име Центра за развој Шајкашке и Организационог одбора за повратак посмртних остатака вожда Ђорђа Стратимировића, професор др Иван Стратимировић. Ово признање је успостављено поводом свечаности преноса и сахране посмртних остатака вожда Ђорђа Стратимировића у порти манастира Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима. Захваљујући на високом одликовању, Епископ бачки др Иринеј је истакао: „Сва признања која ми једни другима одајемо су нешто чиме се ми припремамо за вечни живот; припремамо се за оно признање које једино заслужује нашу потпуну радост и захвалност. То је да нас Бог препозна и призна као Своје у Христу, Духом Светим. То је смисао нашег живота. Личности и подвизи, као што је личност и подвиг вожда Ђорђа Стратимировића, јесу лекција и поука које никада не застаревају. Он је био војник, официр, јунак, војсковођа, али је на свом пољу ишао и борио се до краја. Зато је он један од оних без којих никада не би било Српске Војводине нити наше народне и црквене слободе. Ми можемо увек имати једни од других надахнуће и подстицај. Наша визија је увек она коју је наш народни песнички геније овековечио у идеји Косовског Завета, који се своди на Светосавски Завет, а Светосавски Завет није друго до Нови Завет Господа Исуса Христа у практичној историјској примени и искуству нашег народа као једног од хришћанских народа. То је оно што песник каже: да је само Царство небеско вечно и довека, а земаљско за малена. На нама је да сви радимо на томе да се та свест што брже и што више враћа у наш народ.ˮ Професор др Иван Стратимировић је, у име породице, изразио захвалност Епископу бачком др Иринеју, рекавши: „Ваше Високопреосвештенство, желим да захвалим Вама, Вашим сарадницима и Српској Православној Цркви што у овим тешким и смутним временима мудрошћу водите правим путем овај народ тамо где треба да идемо.ˮ Свечаном чину у Владичанском двору присуствовали су: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, др Стефан Стратимировић, г. Данијел Кулачин, председник Центра за развој Шајкашке, г. Александар Ђурђев, председник Организационог одбора за повратак вожда Ђорђа Стратимировића у отаџбину, и Горан Миленковић, члан Организационог одбора за повратак посмртних остатака вожда Ђорђа Стратимировића. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. „Улога епископа Иринеја Буловића у историјском помирењу мађарског и српског народа и његов рад на промоцији међуверског дијалога значајно су допринели јачању поверења и развоју односа између два народа“, стоји у писму председника Мађарске г. Јаноша Адера. На пригодној свечаности одржаној 28. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду, у присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Епископа топличког г. Јеротеја, Епископа хвостанског г. Јустина, изабраног Епископа марчанског г. архимандрита Саве, шефа Патријарховог кабинета, чланова државне делегациjа Мађарске, као и г. Балинта Пастора, народног посланика и истакнутог представника мађарског народа у Србији, вицепремијер Мађарске г. Жолт Шејмен, у име председника Мађарске г. Јаноша Адера, одликовао је Његово Преосвештенство Епископа бачког г. Иринеја Средњим крстом ордена за заслуге. Том приликом, амбасадор Мађарске у Београду г. Атила Пинтер прочитао је писмо председника Мађарске г. Јаноша Адера: -Ваша Светости, Ваше Преосвештенство, поштоване даме и господо, поштовани гости, Јанош Адер, председник Републике Мађарске, одликовао је Иринеја Буловића, Епископа новосадског и бачког, сомборског и сегединског, Средњим крстом мађарског ордена за заслуге. Улога Иринеја Буловића у историјском помирењу мађарског и српског народа и његов рад на промоцији међуверског дијалога значајно су допринели јачању поверења и развоју односа између два народа. Између Мађарске и Србије 2012. године у Будимпешти је покренут један процес помирења који је следеће године имао свој наставак у Београду и Чуругу, приликом којег су председници Мађарске и Србије одали пошту у знак сећања на невине мађарске и српске жртве страдале у Другом светском рату. Напори који су уследили након овога, политички гестови и развој друштвених односа допринели су томе да смо до сада већ успели да оставимо иза нас ране из прошлости и да почнемо да градимо заједничку будућност. Помирење и заједничка изградња будућности није могла да се започне без људи попут Епископа новосадског и бачког, сомборског и сегединског господина Иринеја. -Иако већина Мађара и Срба припада различитим конфесијама, ангажованост Његовог Преосвештенства господина Иринеја у великој је мери допринела нашем мирном суживоту. Не могу довољно да истакнем колико је важно заједнички мирно живети у регији у којој је напетост између народа и земаља више пута била побуђена. Улога господина Иринеја у процесу помирења, његов приступ који сведочи о разумевању и његова отвореност према мађарском народу подстакли су нас да дамо предлог за доделу овог високог одликовања. Ваша Светости, Ваше Преосвештенстово, поштовани гости, у времену у којем су мађарско-српски односи на једном изванредном нивоу имамо све разлоге да славимо све оне који су нас задужили оним што су учинили за мир и сарадњу. Задовољство ми је што је и епископ Иринеј Буловић добио заслужено признање. Дозволите ми и да још једном изразим своје поштовање Његовом Преосвештенству уз искрене честитке, истакао је амбасадор Пинтер. Захваљујући на високом одликовању државе Мађарске, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј је истакао: - Веома сте ме обрадовали овим гестом који ничим посебним не заслужујем. Хвала Вама и преко Вас господину Адеру, кога сам имао такође прилику да лично упознам. То што сте Ви и господин председник Мађарске истакли као моју заслугу, у ствари је само мој покушај да поступам по нашој хришћанској вери и савести. Већ у претходном разговору сте могли да чујете о нашим пријатељским, блиским, братским односима са представницима хришћанства у Мађарској како са оним из Римокатоличке Цркве тако и из Реформатске Цркве, од којих и једни и други живе и овде код нас, у Србији, а највише у Епархији бачкој, где ја живим и делам. Ми смо свих ових година радили заједно на свему што се тиче свих нас, и обнове живота, црквеног и духовног, и даљег унапређивања тога живота. Кад је на дневном реду била тема реституције црквене имовине, ми смо онда ступили пред нашом државом сви заједно са потписима свих традиционалних Цркава и верских заједница на истом документу. За све смо тражили исти третман, исти положај и иста права, било да се ради о Православној Цркви као већинској, било пак о малим, релативно малим, црквама као што је код нас управо Реформатска Црква. Али ми смо осећали сви да морамо радити заједнички и са потпуним прихватањем једних од стране других. У том погледу, признање и захвалност треба одати не само представницима Православне Цркве него и представницима осталих цркава и верских заједница. -Исто тако, кад је враћана верска настава у јавне школе, представници свих цркава и верских заједница најпре су имали сопствени договор међу собом и предложили смо држави модел како треба да функционише верска настава. До дана данашњега имамо комисију, а то није комисија само једног министарства него комисија Владе Србије, у којој се налазимо опет сви заједно, представници свих традиционалних цркава и верских заједница. Никада међу нама није било никаквог конфликта нити различитог погледа и што је најважније такав став и однос је био спонтан и искрен од стране свих, подсетио је владика Иринеј и истакао: -Ја се радујем ако сам било шта макар најмање могуће, макар две лепте - како се помиње у Јеванђељу, могао да пружим као свој допринос у име своје Цркве и у своје лично име. Исто тако, генерално гледајући кроз историју, ми знамо да је било великих мрачних сенки прошлости повремено између наша два суседна и братска народа, али се показало да са духовним сазревањем свих нас то све може да се превазиђе; не може се избрисати из наше историје, али може да се превазиђе. Зато данас треба више да наглашавамо и више да имамо на уму оне светле благословене тренутке у нашој историји када су се Срби и Мађари заједнички борили за очување свог хришћанског идентитета и силом свог географског положаја били тзв. antemurale christianitatis за Северну и Западну Европу. Срби и Мађари су се борили заједно не само у чувеној Мохачкој битки него и у битки за Београд. Без учешћа мађарске стране питање да ли би дошло до победе и одбране Београда. Није случајно што је Хуњади Јанош под именом Сибињанин Јанко, у српској варијанти, постао јунак и наших народних песама. Он је заједнички јунак мађарског и српског народа. Таквих личности има много у историји, више него што ми данас знамо и управо оне требају да нам буду путоказ за будућност. Ја се искрено радујем као и наш Патријарх, Његова Светост Патријарх Порфирије, и сви ми у нашој Цркви што је данашња Мађарска после ослобођења од тоталитарног комунистичког система власти, који је Мађарску веома уназадио, успешно организовала своје друштво. Ја сам пролазио кроз Мађарску и у тим годинама, пошто ја имам релативно доста година, и знам огромну разлику између Мађарске тада и Мађарске сада. Оно што је посебно важно јесте да од свих народа који су тада били у источном блоку духовно најздравији и најснажнији показао се управо мађарски народ. Не бих желео да у оваквом радосном и свечаном тренутку било шта лоше кажем о било коме, али ви знате као и ја, можда и боље него ја, да има народа који у условима пуне слободе вероисповести и савести сада иду мање у цркву и мање се моле Богу него што су то чинили тада, а неки не иду уопште. Верујем да сви делимо ту заједничку мисао. Ја сам је врло често истицао да пред најездом екстремног секуларизма, који је само еуфемизам за атеизацију, нажалост, сада већ већински постхришћанске Европе, ми сви морамо заједничким снагама да сведочимо своју веру, своју душу, своју савест, свој идентитет и да на тај начин поновимо онај подвиг који се водио некада на бојном пољу, а данас треба да се води на духовном пољу, на пољу културе, цивилизације. Ту савремена Мађарска и њен председник, као и премијер Мађарске г. Орбан, дају веома речит пример и поуку читавој Европи и читавом нашем данашњем културном кругу у којем живимо и постојимо као Цркве, као народи, као државе. У том контексту, веома је значајно и лично пријатељство и искрена сарадња на нивоу државничке одговорности између председника и премијера Мађарске и Србије, између влада двеју земаља, али што је Његова Светост такође нагласио, и између одговорних црквених личности у Мађарској и у Србији. Знамо и за ваше личне заслуге на овом пољу и у прошлости и недавно. Били смо заједно, чини ми се, приликом прославе у Сент Андреји и у најлепшем сећању смо задржали и тај сусрет и ту дивну свечаност, и тај однос који постоји и наравно статус наше Цркве у Мађарској. Верујем да и овде није битно друкчије. Напротив, о томе сведочи и мој пријатељ Иштван Пастор, и други, и донедавни бискуп суботички господин Пензеш, сада је у пензији, са којим смо деценијама искрено и братски сарађивали. -И у мом личном животу постоје мотиви љубави и пријатељства према мађарском народу. Ја сам рођен и провео детињство у месту које је имало - нажалост, данас су млади нараштаји заборавили - и мађарски назив: Станишићи - Őrszállás. Од како знам за себе, од предшколског узраста, у истој улици смо били заједно и играли се заједно и српска и мађарска деца. Тада је још мало било и немачке деце, али мало. И један од тих мојих другара, из исте улице, из тог раног детињства, после је постао и мој зет, јер се моја рођена сестра, сад су обоје покојни, удала за њега. Ви знате за наш обичај и традицију, која само код нас постоји, славе као породичног, духовног празника. Ја, ако Бог да, по тридесет и први или други пут требам да славим славу у Новом Саду, ако ми Бог да живота и здравља. Не постоји година у којој на мојој слави нису гости били неко од Мађара, мојих пријатеља. Да споменем још, што ретко чиним у јавном говору, и једну своју професорицу из Сомборске гимназије коју су сви ђаци веома волели. Нико је није звао ни по презимену ни по имену, него само тепајући - Флорика. Наша Флорика. Она је била, да кажем, двоструког порекла, јеврејског и мађарског, али мађарски је био њен родни језик и у мом животу је заузела место моје друге мајке, по свим параметрима. Тако бих сад могао да вас задржавам још дуго, али мислим да је и ово више него довољно да разумете моју захвалност и моју ганутост, искрену, овим гестом, који понављам, ничим посебним нисам заслужио, али да ћу, ако Бог да живота и здравља, докле будем могао увек радити не само на помирењу него на истинском узајамном поштовању и прожимању наших народа и на добру и напретку свих. То сам слободан да вас уверим. Поготову што, као што рекох, на глобалном плану, у нашем културном кругу, хришћанска заједничка сведочења су неопходнам као и подршка Мађарске Србији пред, сад већ не баш много уједињеном Западном Европом, али у сваком случају моћном и важном, али и заједничко инсистирање на томе да та заједница ако нема духовни супстрат, духовну подлогу, нема ни будућност. И у том случају, иако се ја не питам и не одлучујем, нисам политичка личност, мислим да неће бити ни важно мом народу да ли ћемо бити чланови те заједнице или нећемо. О томе ће народ одлучивати као што је код вас одлучивао. У том погледу потребно је да поред разних ванхришћанских, понекад чак нехришћанских и антихришћанских садржаја који се пласирају, барем имају исто право и хришћанске вредности. Да се хришћанске вредности не потискују разним, понекад прикривеним, методима, једном теоријом људских права која је изворно хришћанска идеја, библијска идеја, али по којој су права универзална, а не да је, као код Орвела, једна категорија људи више једнака него друга. То је заиста наш заједнички задатак, заједничка одговорност и по мери мојих скромних снага, духовних, физичких, молим вас да рачунате на мене и као држава Мађарска и као Црква у Мађарској. Захвални смо вам наравно за сву подршку нашој Епархији будимској у Мађарској, која је историјски тамо већ неколико векова, а као црквена јурисдикција претходи вековима, тада још није имала епископа посебно. Исто тако и овде не постоји период у којем нису поред нас Срба живели и Мађари, некад је у неком делу било више једних, некад више других, али важно је да се осећамо сви као код куће било овде, било у Мађарској. Хвала најлепше. Köszönöm szépen, поручио је владика Иринеј. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј присуствовао је у петак, 24. септембра 2021. године, трибини под називом „Бескрај и(за) маске: Драган Симеуновић – интелектуалне мене и еволуција пореткаˮ, одржаној у дворани трибине младих при Културном центру Новог Сада. Говорник на трибини био је академик Драган Симеуновић. Госта трибине је присутнима представила госпођа Мирјана Лукић Маринковић из Градске управе за културу Града Новог Сада, а модератор је била госпођа Јелена Делибашић из Центра за културне интеграције. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  20. ЕПИСКОП БАЧКИ ИРИНЕЈ УЧЕСТВОВАО НА КОНФЕРЕНЦИЈИ О ПРВЕНСТВУ И САБОРНОСТИ У ПРАВОСЛАВЉУ ВИДЕО ЗАПИС ИЗЛАГАЊА: https://eparhijabacka.info/episkop-backi-irinej-ucestvovao-na-konferenciji-o-prvenstvu-i-sabornosti-u-pravoslavlju/12/11/16/09/2021/
  21. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је, у четвртак, 26. августа 2021. године, на Новом гробљу у Новом Саду, чин опела над телом новопрестављеног Зорана Вучевића, некадашњег председника Скупштине Града Новог Сада. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали новосадски свештеници и ђакони. После опела, Епископ бачки је изговорио беседу над одром новопрестављеног Зорана Вучевића, у којој је навео: „Наша вера формира људе као боголике и христолике личности. Она нема никаквог смисла ако је само декларативна, ако је мртва вера на речима. Она има само онда смисла и спасоноснога значаја ако се манифестује кроз цео наш живот. Ја верујем да су управо исповедање наше православне вере и верност нашој светој Цркви и активан живот унутар наше Српске Православне Цркве много допринели да се личност Зоранова развије у све оно о чему смо данас слушали на комеморацији. Упокојење није коначни растанак. То јесте најдужи растанак који ми искуствено познајемо у свом животу од колевке до гроба. Али ми смо, по нашој вери, живи сви и после гроба. Ко верује у Господа имаће живот вечни, прећи ће из смрти у живот. Господ ће свакога ко у Њега верује васкрснути у последњи дан, али не за васкрсење суда него у васкрсење живота вечнога.” На крају беседе, Преосвећени владика Иринеј је, у име свештенства, верног народа Епархије бачке и у своје лично име, изразио саучешће породици Вучевић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  22. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј учествовао је, у четвртак, 26. августа 2021. године, у великој дворани Српског народног позоришта у Новом Саду, на комеморацији новопрестављеном Зорану Вучевићу, некадашњем председнику Скупштине Града Новог Сада. У свом обраћању на комеморацији, Преосвећени владика Иринеј је, поред осталог, истакао да је новопрестављени Зоран Вучевић имао врлине вере у Бога, оданости својој Мајци Цркви, као и то да је он заслужан за постојање градске славе Града Новог Сада. Епископ бачки Иринеј је потом уручио орден Светога Симеона Мироточивог госпођи Гордани Вучевић, супрузи новопрестављеног Зорана Вучевића, којим га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве постхумно одликовао за делатну љубав према светој Мајци Цркви, нарочито показану његовим несебичним доприносом поспешивању односâ између Епархије бачке и Града Новог Сада и залагањем да се празник Обновљења храма светог великомученика Георгија установи као слава Града Новог Сада. После обраћања Преосвећеног владике Иринеја, о личности и делу новопрестављеног Зорана Вучевића говорили су господа: Зоран Колунџија, директор издавачке куће „Прометеј” из Новог Сада, публициста Милорад Вукашиновић, Дан Фрациле, председник стонотениског клуба „Нови Сад”, и Драгољуб Самарџић. Комеморацији у Српском народном позоришту присуствовали су чланови породице Вучевић, представници републичких и покрајинских власти, угледне јавне личности из културног и јавног живота Новог Сада, као и многобројни пријатељи и поштоваци покојног Зорана Вучевића. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...