Претражи Живе Речи Утехе

-Миланка Тешовић и катихета Бранислав Илић: Христолика љубав је пут ка правди Божјој- Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. У оквиру емисије "Живоносни источник", у среду 13. октобра 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, септембарско-октобарског 381. броја "Православног мисионара". Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. "Садржај овог броја "Православног мисионара" усмерен је на приближавање јеванђелског идеала правде, и позив свима нама да пригрлимо ту јеванђелску правду, на коју нас и једно блаженство позива, те да вођени светитељским примером Светог Александра Невског све меримо истинском правдом у Христу, која је можда у овом свету парадоксална и несхватљива, али када је наш поглед усмерен ка небеским начелима, онда ће нам та и таква правда бити не само разумљива, него и веома потребна", истакао је катихета Бранислав Илић у првом делу разговора. Настављајући разговор о значају правилног сагледавања правде у Христу, гост Миланке Тешовић је нагласио да христолика љубав и спремност на праштање воде ка истинској спознаји правде Божје. "Све је мање смирења и послушања, све је мање спремности да саслушамо другог човека, али саслушати другог човека значи прихватити га као личност, показати му љубав, ону љубав која води ка заједници са Господом, на то нас позивају и чудесне светоотачке речи "Видео си брата свога, видео си Бога свога", то је наш пут и наша радост у хришћанском животу, поучио је новосадски катихета Бранислав Илић. На крају разговора, гост је упутио поруку гледаоцима Телевизије Храм: Потребно је да хришћани читају и тако оплемењују свој живот, да се богате и у духовном и у интелектуалном смислу, зато, пригрлимо књигу, јер она је била, јесте и биће највећи човеков пријатељ. Извор: Телевизија Храм

Говорећи о Задушницама као данима усрдне молитве за упокојене, не бисмо смели да изгубимо из вида да су заупокојене службе најстарија црквена последовања. Упокојење и погреб хришћана били су од самог почетка у центру пажње заједнице којој је покојник припадао. Ова свештена истина није случајна, јер су заупокојена сведочанства проистекла из доживљаја Цркве као есхатолошке заједнице: „Јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал. 4,28). Емисија о богослужбеним особеностима заупокојених служби - Задушница Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква као заједница у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот. Према речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божијег да би чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога, да примите Царство које вам је спремљено од постања света“ (Мт. 25, 34).ˮ Поред богослужења цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. Анализирајући текстове евхаристијских молитава, уверавамо се да се Црква на свакој Литургији сећа покојних хришћана, штавише да је Литургија остала централно место помена умрлих. То се најбоље очитује у структури саме Анафоре (Узношења) у којој покојни чланови Цркве заузимају конструктивно место. Поред сугубе јектеније на којој ђакон произноси молитве, за блажене и незаборавне патријархе православне, за благочестиве цареве и благоверне царице, за осниваче овога светога храма (ако је манастир: свете обитељи ове), и за све до сада преминуле православне оце и браћу нашу који овде почивају, и за православне свуда, у завршном делу Анафоре, у такозваној ходатајственој молитви, поименце се помињу сви због којих се приноси словесна служба (Евхаристија): за преминуле у вери праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, евангелисте, мученике, исповеднике, подвижнике и за сваку душу праведника почившег у вери. У седмичном богослужбеном кругу свака субота посвећена је спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих се усрдно сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Светог Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Светог Великомученика Димитрија). У храм верни доносе кувано жито – кољиво, оно нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек када умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове, на коју нас подсећа Спаситељ речима: „Ја сам светлост свету.“ Поред тога свећа символизује и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу. Иако је, верујем, јасно у чему је сагледан значај молитвеног помињања упокојених припадника Цркве, наше браће и сестара, ипак није сувишно да се подсетимо на речи преподобног и богносоног оца нашег Јустина ћелијског: „Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића“. Говорећи о важности молитвеног помињања за упокојене не бисмо смели да изгубимо из вида да се и овај молитвени вапај утемељује и бива крунисан у светој Литургији, Тајни над тајнама у којој се открива, оприсутњује и опитно пројављује радост Царства небеског. Литургијско помињање упокојених је од вечноживотног значаја за сваког човека, јер се Црква као заједница моли да Човекољубиви Господ и Васкрситељ наш држи у свом памћењу све оне који се упокојише. Људско памћење је ограничено и нестално, док памћење Цркве као заједнице верних у Христу добија вечну и непролазну димензију потврђујући на тај свештени начин истину да у Господу нашем нема мртвих, већ су сви живи. А Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38), – рекао је Христос Спаситељ садукејима који нису веровали у васкрсење мртвих. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Радио Беседа: Светотајинско богословље - Древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Као таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Када је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику. Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца. Кратак преглед поредка и специфичности: Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Када се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу: Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин. Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву: Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин. За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље: Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин. Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Када се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве: Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин. Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења: Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин. Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ. катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију, гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову (Јевр. 13, 7). Навршило се годину дана од упокојења архиепископа цетињског, митрополита црногорско-приморског и оца нашег Амфилохија, сведока љубави, проповедника вере у васкрсење и нашег духовног оца који нас је, више својим личним примером и животом него речима, научио да је једина мера нашег живота узрастање у меру раста висине Христове. Боље него икада до сада осећам у срцу да се у љубави Божјој прекидају све границе, и да су у Његовом спасоносном наручју сви живи, јер Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38). Вођен овим благословеним осећајем иако је прошло годину дана од упокојења светопочившег митрополита Амфилохија, његово присуство у нашим животима је живо и делатно, а његова очинска брига о нама слабима још усрднија јер се пред престолом Божјим моли за све нас. Сећам се нашег првог сусрета 2007. године у Београду, када сам му пришао затраживши благослов. Његов осмех и топлина љубави којом је радовао све нас, али и спремност да свакога грли христоликом љубављу, били су довољни да приликом првог сусрета са њим осетим да разговарам са човеком светог живота. Његове речи које сам тада чуо "благо мени, што пре сагледаш свој живот као служење Цркви, биће ти лакше да превазиђеш све овоземаљске тешкоће", дубоко су урезане у мом срцу, а надам се да ћу до краја истрајати у њиховом испуњавању. Овај први сусрет са дивним и незаборавним владиком Амфилохијем трасирао је мој животни пут и научио ме да је љубав једина мера нашег живота, а да је служење Господу и Цркви Његовој благословено и спасоносно дело које нас са земље узводи до небеских висина. Својим животним примером научио нас је да хришћански етос подразумева спремност на страдање за истину Христову, трпљење, гладовање, пост, братољубље, а пре свега христољубље, жртвовање ради Христа; да према речима Апостола Павла, будемо људи који ништа немају а све поседују (2. Кор. 6, 10). Свети Петар цетињски био је учитељ живота и правило вере блаженопочившег митрополита. Као и Свети Петар, митрополит Амфилохије је усрдно наставио дело подвига живећи наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја. Његову душу хранила је и испуњавала света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога, зато је често нама говорио као наш добри учитељ: "Ништа не дугујемо једни другима, већ само љубав, јер смо позвани да безусловно волимо једни друге христоликом љубављу". Том и таквом христоликом љубављу лађу Цркве Божје у Митрополији црногорско-приморској мудро је предводио наш блаженопочивши митрополит чији је живот био непрестано на распећу. Све ране народне биле су и његове ране, али и свака радост његове пастве била је укрепљење за њега. Свој овоземаљски живот завршио је делећи судбину свога народа, бивајући и сâм суочен са опаком болешћу која ја завладала целим светом. Богу и ближњима се мора, а уз Божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено. Без сопствене жртве нема напретка. Тако је говорио блаженопочивши митрополит учећи нас да будемо и останемо такви, истрајавајући на том, често трновитом, али благословеном пут. Ова годишњица упокојења блажене успомене митрополита Амфилохија прилика је да учинимо смотру над својим животом, да се запитамо у којој смо мери испунили све оне духовне савете којима нас је он вођен пастирском љубављу научио, а особито нас је научио животу по јеванђељу и љубави према Богу и ближњима. Приносећи воштаницу за покој душе светопочившег митрополита Амфилохија, молимо се Господу Васкрситељу и Спаситељу, да нашем учитељу живота у Христу подари блаженство у Царству небеском, а нама да дарује духовне снаге да следујући пресветли пример митрополита Амфилохија свој живот охристовимо, како бисмо у погодно време чули Спаситељеве речи, које је верујемо чуо наш светопочивши владика, „Добро, слуго добри и верни, у малом си био веран, над многим ћу те поставити, уђи у радост господара свога“. СВЕТОПОЧИВШИ НАШ ВЛАДИКО МОЛИ БОГА ЗА НАС! Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Након премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", у дан свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе одржана је трибина о наведеном филму. Према речима аутора филма катихете Бранислава Илић, ово филмско остварење је дело саборности, љубави и молитве. Овим својим филмом трудио сам се да прикажем да је Свети Василије Острошки светитељ љубави и светитељ који свакога од нас побуђује на љубав, на ону праву и истинску христолику љубав. Светитељева љубав није умањена ни данас, она је вечно жива и вечно делатна, истакао је катихета Бранислав Илић. Надам се у Господа и љубав Његову да ће овај филм позвати свакога човека да светитељу острошком принесе оно што може, али да наш принос увек буде искрен и из чистога срца, нагласио је аутор филма. Како слово љубави не би било само на речима, катихета Бранислав Илић је учесницима трибине уручио пригодне дарове. Преосвећеним епископима Илариону и Давиду на молитвено сећање даровао је панагије са ликом Светог Василија Острошког, док је проти Слободану Јокићу из Никшића даровао напрсни крст. Позлаћене иконе Светог Василија Острошког катихета Бранислав уручио је проф. Ани Бојић из Никшића, др Јасмини Ћирић из Младеновца, Мири Лолић мочевић из Бања Луке, као и нашој познатој уметници Бранки Зечевић из Подгорице. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Данас бездан неприступне Светлости (изли се)! Данас безгранични излив Божанскога сјаја на гори Тавору Апостолима засија! Данас се обзнањује Старог и Новог Завета Господар Исус Христос, мени драга Личност и Име, заиста најслађе и најжељеније и сваки појам сладости превазилазеће. Данас начелник Старог (Завета) Мојсије, божански законополагач, на гори Тавору стоји пред Христом Законодавцем као Владарем и осветљује се Његовим домостројем (очовечења), у који је у старини био праобразно посвећен јер то, рекао бих, означавају „леђа Божја“ (2 Мојс. 33, 23) и јасно види славу Божанства покривен раселином стене, као што каже (Свето) Писмо (2 Мојс.33, 2223). А Стена је Христос, оваплоћени Бог Логос и Господ, као што нас јасно научи божански Павле, рекавши: „А Стена беше Христос“ (1 Кор. 10, 4), који Својега тела као неки најмањи отвор отшкрину и светлошћу изобилном и јачом од сваког вида присутне обасја. (Преподобни Јован Дамаскин) Празник Преображења Господа нашег Исуса Христа један је од дванаест великих Господњих празника из домостроја нашега спасења. Овај празник по својој тематици повезан је са свим оним спасоносним догађајима из Спаситељевог живота који су се догодили непосредно пред Његово страдање и славно Васкрсење. Како би пред своје страдање апостолима на видљив и опитан начин открио своју Божанску силу и славу, Христос је на високу Таворску гору повео Апостоле Петра, Јакова и Јована и пред њима се Преобразио показавши им своју Божанску славу и силу. Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство. Према еванђелским сведочанствима у тренутку Преображења Спаситељево лице засијало је као сунце, а хаљине Његове постадоше беле као светлост. Такође еванђелско казивање нам сведочи о јављању Старозаветних пророка Мојсеја и Илије приликом Христовог Преображења. Из синаксара празника Преображења Господњег: Након шест дана после тога Господ, праћен ученицима и мноштвом народа, крену из околине Кесарије Филипове у пределе Галилеје и стиже предвече до галилејске горе Тавор. Имајући обичај да се ноћу повлачи од својих ученика ради усамљене молитве Богу Оцу, Господ Исус, оставивши под гором народ и узевши са собом од ученика Својих само Петра, Јакова и Јована, узиђе с њима на врх Тавора да се помоли. И удаљивши се мало од њих, стаде се молити. А три ученика, уморни нешто од пењања на високу гору, нешто од дуге молитве, заспаше, као што казује еванђелист Лука: Петар и који бејаху с њим беху заспали (Лк. 9, 32). Док они спаваху, и расвит беше на помолу, Господ Христос се преобрази блистајући славом Свога Божанства, и по наређењу Његовом предстадоше Му два пророка: Мојсије од мртвих, Илија из раја, и говораху с Њим о изласку Његову који Му је требало свршити у Јерусалиму. Овај разговор и нарочито појава божанске силе пробудише апостоле, и они видеше неисказану славу Господа Исуса: лице Му је сијало као сунце, хаљине Његове блештаху као снег, и два човека стајаху у тој слави и говораху с Њим. Од тога ученике спопаде страх. И откривењем Светога Духа они одмах познаше у тим људима Мојсија и Илију и разумеше да се разговор води о добровољном страдању Христовом. Слушајући разговор, ученици стајаху с трепетом, наслађујући се у исто време гледањем Божанске славе, уколико то беше могуће за њихове телесне очи. И сам Господ им показа од Своје славе онолико колико то може видети природа човечија и не лишити се вида: јер је немогуће смртноме човеку видети невидљиво бесмртно Божанство. Мојсије је у старини молио Бога да му на очигледан начин покаже славу Свога Божанског Лица, али му је Господ одговорио на то: Не може човек лице моје видети и жив остати (2 Мојс. 33, 20). А када разговор Господа Христа са Мојсијем и Илијом беше при крају и апостоли Духом Светим сазнадоше за њихов одлазак, ожалости се Петар што ће пророци отићи из очију њихових, и желећи да се непрестано наслађује дивним призором славе Христове и чесних пророка, он се осмели и рече: Господе, добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: једну Теби, и једну Мојсију, и једну Илији (Лк. 9, 33). Док Петар то говораше, светао облак, који оба пророка беше донео Христу и који је опет по Божјем наређењу имао узети их и однети свакога на своје место, заклони апостоле окруживши врх горе; и још више се уплашише апостоли када, приближујући се ка Христу, зађоше у облак и чуше из облака глас који говораше: "Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!" - При овим речима одозго апостоли од великог ужаса потпуно изгубише присуство духа, и страховито уплашени падоше на земљу. А кад они попадаше ничице, слава Господња, и пророци с њом, сакри се од њих. Господ пак приступивши ученицима који лежаху на земљи дотаче их се говорећи: "Устаните, не бојте се!" И подигнувши очи своје, ученици никога не видеше до Исуса сама. И поче свитати, и они стадоше силазити с горе, и Господ им заповеди да никоме не казују што су видели док Он, после страдања и смрти, не васкрсне у трећи дан из гроба. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога што видеше. Богослужење празника Преображења Господњег На основу еванђелских сведочанстава о свештеном догађају Преображења Господњег на Тавору, сва химнографија овог празника велича Господа као дародавца вечне и незалазне светлости која просветљује и освећује свакога човека који долази на свет. Са друге стране мноштво црквених песама наглашавају значај апостолског присуства у контексту њихове вере која је била пре Преображења поколебана. Преображењем својим Христос је своје ученике испунио незалазном Божанском светлошћу најављивајући им незалазну светлост славног Васкрсења, показујући тако не само апостолима, већ и свакоме од нас, првобитну красоту свакога човека. Преображење као празник Христове Божанске светлости у богослужењу се велича као јављање светлости и славе Божје које ће бити удостојени сви они који у овом животу сијају у светлости врлинског и богобојажљивог живота. Еванђеље нас подсећа да је Преображење било укрепљење и охрабрење апостолима уочи Христовог страдања, а богослужење овог дивног празника својим текстом подсећа да је празник Преображења за свакога од нас утеха и охрабрење у свим животним тешкоћама и проблемима са којима бивамо суочени. Почеци богослужбеног празновања Преображења Господњег везани су за период од шестог до осмог века и омилије Светих Отаца на овај светли празник. Већ у осмом веку празник је прослављан у целом хришћанском истоку. Велики део химнографије Преображења саставили су Преподобни Јован Дамаскин, и Свети Козма Мајимски, као и други знаменити црквени песници. Једна од већих богослужбених особености празника Преображења Господњег јесте благосиљање и освећење грожђа. [1] Према нашој богослужбеној пракси овај чин савршава се на празничној Литургији након заамвоне молитве. После тропара и кондака празника презвитер чита молитву за благосиљање и освећење грожђа након чега га три пута кропи освећеном водом. После отпуста Литургије ово грожђе се заједно са антидором раздаје вернима ради благослова. Важно је напоменути да се ово благосиљање и освећење грожђа не врши са „Богојављенском водомˮ већ са водом која је непосредно пре овог чина освећена по чину малог водоосвећења. Такође, битна напомена јесте и да ово благосиљање и освећење грожђа увек мора бити део литургијске заједнице те због тога није дозвољено да овај чин презвитер савршава сам ван присуства црквене-богослужбене заједнице. У Романовом типику налазимо на примедбу о благосиљању и освећењу грожђа: „Примисмо од Светих Отаца заповест да на овај спасоносни празник Преображења једемо грожђе, које презвитер благосиља и даје ради благослова после антидора. Ко од братије прекрши ову заповест и једе грожђе пре Преображења, забрањује му се да једе грожђе кроз цео месец август, јер је преступио заповест, али и да се научи покоравању заповести. Ово се односи и на све монахе који обрађују винограде. После овог празника грожђе се ставља на трпезу братији три пута недељно: понедељком, средом и петком. Овако се чини и са смоквама и осталим воћем када дође време да се једе. Братији се увек опрашта! Према неким старим типицима грожђе се благосиља и почиње јести тек на Успеније Пресвете Богородице. ˮ[2] Молитва освећења грожђа на Преображење: Боже, Боже наш, Ти си благоволео да се Јединородни Син Твој, Господ наш Исус Христос, назове Чокотом, и благодаћу Твога Духа учинио си да Његов род буде узрок бесмртности; благослови и сада, Господе, овај род винограда, и подај освећење и напредак душе са телесним здрављем свима који га једу; благодаћу својом сачувај наш живот у спокојству украшавајући наше душе Твојим вечним даровима који се не могу одузети и дарујући увек мир своме народу. Благослови, умножи и учини да увек изобилно рађају виногради оних који ти верно служе, а њихове домове испуни свим својим земаљским добрима, да имајући свега свагда обилују у сваком добром делу. Благодаћу милосрђем и човекољубљем, Јединородог Сина Твог са којим си благословен, са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова амин. У својој омилији на празник Преображења Господњег преподобни отац Јустин ћелијски богомудро и богонадахнуто поучава: „Данас је, браћо, Празник Светог Преображења. Преображење, – шта је то? Шта је на данашњи дан Господ Христос казао људима? Какву истину? Шта је открио њима кроз данашњи свети Празник? Он је данас показао да је Богочовек, Он је то данас показао на гори Тавору, преобразивши се пред ученицима. Лице му је засијало као сунце и јаче од сунца. Хаљине су постале беле као снег, Апостоли су попадали од те велике Божанске светлости, – од чуда, од ове велике и свете тајне. Гле, Он открива Своје Божанство! Казује да је Бог. Он, Кога су људи сматрали за Учитеља из Назарета, сина Јосифа и Марије, дрводељу. Гле, одједанпут показује Себе као Бога, и показује да је Он у тело Своје сместио све Божанске силе, сву Вечну Божанску Истину, Вечни Живот, Вечну Правду, сва Небеса. Сав Бог сместио се и стао у мало људско тело. Каква велика и света тајна, браћо!ˮ Преобразио си се на гори, Христе Боже, показавши ученицима Својим славу Своју, колико су могли да поднесу. Нека засија и нама грешнима Твоја вечна светлост, молитвама пресвете Богородице, Даваоче Светлости, слава Теби! (тропар) На гори си се преобразио, и колико су могли да поднесу ученици су видели Твоју божанску славу, Христе Боже, да када су Те видели распетог, разумели су Твоје вољно страдање, и свету су проповедали да си Ти заиста Очева Светлост. (кондак) катихета Бранислав Илић ----------------------------------------------------------------------------- [1] Где нема грожђа типици напомињу да се врши освећење јабука, или других плодова, са разликом да се у том случају не чита молитва за благосиљање и освећење грожђа, већ молитва за благосиљање и освећење првих плодова. [2] Мирковић, Хеортологија, стр. 252-253. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом празника Светог славног и свехвалног Пророка Илије, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Свети славни Пророк Илија – други претеча доласка Христовог. Међу празницимâ у част Светих славних и свехвалних Старозаветних пророкâ, ако изузмемо празник Светог Јована Пророка који је на граници између пророкâ Старог и Новог Завета, посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. Свети славни Пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети Апостол и Еванђелист Матеј у свом Еванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети Пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин ћелијски казује да Црква Светог Пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо. Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у трећем веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог Пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне Светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између Светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог. Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у 8. веку. У част Светог Пророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, Пророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог Пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог Пророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог.ˮ Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар) Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква

-Миланка Тешовић и Бранислав Илић: Љубав изгони страх- Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. У оквиру емисије "Живоносни источник", у уторак 8. јуна 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, мајско-јунског 379. броја "Православног мисионара". Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. Библијске личности жена су потпора, образац и пример свима женама, да делатна љубав, чврста вера и постојана нада доносе плода у служењу Господу. Свете жене мироносице су показале да љубав заиста изгони страх напоље, зато је њихов пример христолике љубави нама драгоцен особито у овом тешком времену када је страха све више, а љубави све мање, нагласио је катихета Бранислав Илић. Настављајући казивање о библиjским примерима жена које су на савршен начин послужиле Господу и Цркви Његовој, новосадски катихета је указао на неопходност непрестаног сагледавање нашег живота очима Светога Писма. Једина мера људског живота је христолика љубав. Оваква права љубав увек подразумева жртву и подвиг, то видимо у последовању свете Тајне брака где се младенцима стављају венци на главе, а ти венци су символ спремности на подвиг и жртву у брачној љубави. У том духу не заборавимо да је сваки човек наш ближњи, те да братољубље и човекољубље увек воде ка богољубљу, ка вечној заједници са Господом, поучио је катихета Бранислав. Међу преподобним женама које су следовале прекрасан пример библијских жена била је и преподобна мајка Параскева која је, према речима уваженог госта, на савршен начин послужила Господу, а нама до данас оставила чудесан пример. Читајући житије преподобне мајке Параскеве спознајемо силу покајања која је радовање душе. Она нам је показала да покајање у преумљење не могу да стану у један тренутак, то је поступни пут, то је свештени процес који захтева човеков подвиг и жељу да плод његовог покајања буде враћање целосности његовог бића, истакао је Бранислав Илић. У име редакције нашег часописа, као и у своје лично име, благодарим Вама Миланка што сте отворили своје срце за нас, а Вашој телевизији на плодној сарадњи коју остварујемо са циљем што успешније мисије, да се реч љубави Божје усели у срца многих, како бисмо једним устима и једним срцем узнели славопој Господу, закључио је катихета Бранислав Илић на крају разговора. Извор: Православни мисионар

Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Диван је Бог у светима својим!" У прву недељу по празнику Свете Педесетнице, Црква се саборно кроз свето богослужење сећа свих светих угодника Божјих, нама знаних и незнаих, и из тог бкагословеног и дивног разлога овај недељни дан називамо недељом свих светих (Αγίων Πάντων). Овим торжественим прослављањем Црква свечано благодари Господу нашем што је угоднике своје удостојио светитељског венца вечности и непропадљивости. У молитви првога часа презвитер стојећи пред иконом Спаситеља исповеда да Господ наш просветљује и освећује свакога човека који долази на свет, указујући на веома битну и узвишену чињеницу да је сваки хришћанин потенцијални светитељ, те тако овај празник поред богослужбеног свечаног прослављања свих светих за нас има и педагошки значај да нас подсети ради чега смо саздани и на ком темељу се темељи хришћански начин постојања. У синаксару који читамо на јутрењу недеље свих светих каже се да у овај благословени дан празнујемо све свете угоднике Божје који због великог мноштва светитељских празникâ нису својим дана празновања, али и због оних светитеља која је Господ по својој љубави и свом промислу прославио, али их није нама пројавио. Црква у овај недељни дан прославља све светитеље саборно како би нама недостојнима указала на саборни акт заједничарења у Господу који је био основа живота свих угодника Божјих који су се сви једногласно и без изузетка подвизавали у једном Господу нашем Исусу Христу. Почетак овог саборног прослављања потиче из првих векова, после великих гоњења која су потресала цркву. Времена гоњења су била веома тешка и мучна, али са друге стране и пуна духовне радости јер небеса беху испуњена светих мученика који Господа прославише својом проливеном крвљу. Због великог броја светих мученика чија имена и нису позната, али и чији тачан број није познат, црква је одредила један колективни празник свих светих мученика. Празник свих светих мученика који је празнован у древној цркви, спомиње и знаменити Свети Јован Златоусти у неколико својих надахнутих омилија. Касније, из овог јединственог саборног празника свих светих мученика настао је данашњи недељни празник свих светих. У многим стихирама које појемо на богослужењима недеље свих светих можемо уочити да црквени песник са сваком пажњом и молитвеним поштовањем помиње све светитељске степене: Пророке, апостоле, мученике, исповеднике, подвижнике, преподобне… Високопреосвећени митрополит црногорско-приморски Амфилохије гостујући у једној од емисија Радија Светигора, поделио је са верним слушалаштвом духовне поуке свог духовног оца преподобног Пајсија Светогорца, и испричао следећу причу: „Једном приликом ходајући са старцем ка Атону, пролазили смо крај једне храстове шуме и у једном моменту старац је застао и испричао да некад пролазећи поред ове шуме осети благоухани мирис који се шири из земље сведочећи да Господ и на овај начин указује на мошти светих пустињака који нама нису познати, али их је Господ прославио подаривши им дар светитељства.ˮ Овим недељним даном завршава се употреба цветног триода, и почиње се са активном употребом октоиха у комбинацији са минејем. Овим недељним даном почињу столпови Еванђеља, тако на јутрењу недеље свих светих слушамо прво Васкрсно еванђењље и појемо прву еванђелску стихиру. У недељу другу по Педесетници почиње рачунање столпова гласова по којима се употребљава октоих и у тај недељни дан почињено са појањем првог гласа. Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих омилија у недељни дан свих светих, поучава: „Данас је Недеља Свих Светих, данас Црква прославља Све Светитеље од памтивека, сва Света Бића, почевши од Анђела, Арханђела, Херувима и Серафима, па кроз сва Света Бића, све Свете Људе од почетка света до данашњег дана. Зашто Црква данас слави Све Светитеље? Прве Недеље после Духова, прва Недеља после Свете Тројице, Црква слави Све Светитеље. Зашто? Да покаже да су Светитељи исповедници Свете Тројице, да је сав њихов живот у овоме свету од Оца кроз Сина у Духу Светоме, да је овај свет створен да постане Царство Божје. Данас Црква открива душе Свих Светих и казује нам њихову тајну: чиме се они живели, ради чега живели, како живели у овоме свету, како су посветитли се? Открила је Црква свету тајну људскога бића кроз њих, да покаже да је човек створен да постане храм Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. Човек је створен да постане обиталиште Господа Христа у Духу Светоме са Оцем Богом… ве долази од Духа Светога, од те Небеске Божанске Силе, све од Свете Тројице. Различити су дарови - вели се у Светом Еванђељу - али је Дух један. Различне су силе, али је Бог који чини, све у свему. Све у Светој Цркви бива по Светој Тројици: од Оца кроз Сина и Духа Светога. Нико не може Господа Христа Богом назвати без Духа Светога - вели се у Светом Еванђељу. И све што је Господ дао, све што је Господ Христос донео као Човек, Бог Који је постао Човек, све је то Сила Божја, све је то средство да ми постанемо свети, да осветимо себе, да посветимо себе, живимо у овоме свету ради Господа. Данашње Свето Еванђеље није ништа друго него живопис свакога Светитеља. Данашње Свето Еванђеље уствари јесте житије сваког Светитеља, јер нам открива тајну како је сваки од њих постао Светим, како човек грешан, или човек блудник, или човек убица, или човек крадљивац, како такав човек постане Светим човеком. Који је то пут који он пређе, које је то средство које он употребљава? Шта он постиже са собом, да од највећег грешника постаје највећи Праведник, од несветог постаје Светим човеком. Ту тајну нам открива Господ кроз Своје Свето Еванђеље.ˮ По целом свету мученици Твоји, као пурпурном хаљином и дивном тканином, украсили су крвљу Твоју Цркву. Зато Ти кличемо Христе Боже: Пошаљи народу Твоме милости и мира, и душама нашим велику милост. (тропар) Као Створитељу све створене природе, васељена Ти приноси, Господе, богоносне мученике: Њиховим молитвама у неизреченом миру сачувај Твоју Цркву и Твој народ заступништвом пресвете Богородице, Многомилостиви. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква

У педесети дан од Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник Силаска Светога Духа на апостоле – Света Педесетница, празник који васељенски радио „Светигораˮ прославља као своју славу. О богослужбеним особености наведеног празника, као и о његовом смислу и значају разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора *Будући да празник Свете Педесетнице своје коријене налази у Старом Завету, упознајте нас са старозаветном Педесетницом. Ако је Празник над празницима – Васкрс круна и испуњење оних духовних и спасоносних најава старозаветне Пасхе, да Јагњетова крв спасава од смрти и изводи из поробљености у слободу, онда је Тројичиндан (Духовдан) испуњење и остварење оног сабрања ког је Израиљ имао на Синају, у педесети дан после Изласка. Као и празник Пасхе, празник Свете Педесетнице своје корене и почетке темељи у истоименом Старозаветном празнику. У педесети дан након јеврејске Пасхе у Старом Завету прослављан је „празник седмицаˮ, јер се прослављао у седмој недељи (седмици) по Пасхи и он је био празник почетка жетве пшенице. У Синаксару Свете Педесетнице стоји записано: „И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодноˮ. Старозаветна и новозаветна Педесетница нераскидиво су повезане јер и Старозаветна и Новозаветна Педесетница свој врхунац добијају у завршетку оснивања Цркве Христове. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолским. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница била рођендан Хришћанске цркве. Црква Христова као жива Богочовечанска заједница може се окарактерисати као вечна Педесетница јер Дух Свети благодаћу својом „дише где хоћеˮ и богатим даром благодати своје укрепљује Цркву своју. Силазак Светог Духа на Апостоле можемо окарактерисати као својеврсну антиципацију другог доласка Христовог, јер је Педестнички доживљај Цркве дубоко повезан са тајном Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа. *У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светог Духа на Апостоле – Света Педесетница. Замолила бих Вас да приближите суштину и спасоносни значај овог пресветлог празника? Бог ствара свет и човека из љубави са циљем да човек постане што сличнији Њему, да се обожи и да сву творевину приведе Творцу како би се спасао и задобио вечни живот. У овој тајни спасења света и човека учествују сва Три Лица Свете Тројице – Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух. Дела апостолска нам доносе конкретно сведочанство о свештеном догађају Силаска Светога Духа на Апостоле. Празник који претходи догађају Педесетнице је Вазнесење Господа нашег Исуса Христа – дан када се Господ вазнео на небо. Христос управо тада, пре свога Вазнесења, најављује ученицима Свој одлазак речима „…ако Ја не одем, Утешитељ неће доћи“, а затим и „Умолићу Оца да вам дâ другог Утешитеља који ће бити са вама заувек“. Десети дан након Вазнесења, апостоли су окупљени у јерусалимској горњици (у којој је Спаситељ пред своје добровољно страдање и животворну смрт савршио Тајну вечеру, установивши Свету Евхаристију), и чује се шум и хука ветра и огњени језици се спуштају на сваког од ученика. Дух Свети силази у виду огњених језика, Дух Утешитељ којег је Христос најављивао се свима подједнако раздаје. Тада ученици почињу да говоре другим језицима које до тад нису разумевали. Све ово се дешава за време јеврејског празника Педесетнице, када су многи људи из дијаспоре дошли, те су и они изненађени када су чули проповед апостолâ, сваки на свом језику. На овај начин Господ шаље апостоле да проповедају и благовесте реч Еванђеља Његовог по васцелом свету, свим народима. После Вазнесења, Дух Свети нас сабира у једно Тело. Ученике Господње – Дух Свети је учинио причасницима Једног Тела. Учинио их је члановима, честицама Једног мистичног Тела Цркве, односно Тела Христовог. Управо у свему наведеном налази се тајна празника, тајна овог свештеног и спасоносног догађаја који се историјски једном догодио, али се увек и изнова понавља, он је непрестано на свакој Светој Литургији делатан. *Каже се да је празник Силаска Светога Духа на апостоле рођендан Цркве Христове. Шта то значи? Црква Христова није музеј, а свештеници и верни народ нису некакви кустоси… Црква Христова је живи организам, она је богочовечански организам који је увек жив, делатан, благодатан и спасоносан. Формулација „рођендана Цркве” није поетска слика, већ суштинска, а можемо рећи и догматска порука, она благословена порука да Црква почиње тамо где су људи сабрани око свога Господа и загледани у Небо. *Рекли сте да је педесетнички доживљај срж литургијског живота, шта ово конкретно значи? Свети Григорије Богослов у једној од својих беседа на празник Свете Педестнице, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле – све са циљем да људи узиђу к Богу и да настане заједница Бога са људима. Ова дубока мисао великог Светог Григорија Богослова указује да свака Литургија, као Тајна над тајнама представља Педесетничку и Светодуховску реалност. Два основна литургијска тока први анамнетички – спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог; и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини истински могућим. У Цркви Христовој готово да нема прошлости која није истовремено садашњост, али са друге стране, нема садашњости која већ није сагледана очима вечности и будућега века. Конкретно речено, нешто што се некада збило (нпр. Рођење Христово), и нешто што ће се тек збити (нпр. Други долазак Христов), у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати и опитно заједничарити. *Које су богослужбене особености празника Свете Педесетнице? После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном химнографијом, али и јединственим особеностима. Најстарија сведочанства о Педесетничком богослужењу потичу из седмог века и налазимо их у јерусалимском канонару, и посебан моменат овог богослужења чине литије које спомиње и Етерија. Већ у осмом и деветом веку налазимо кристалније богослужење са много богатијом химнографијом, као и потпуни поредак богослужења који налазимо у богослужбеном уставу Велике Цркве. Једна од посебних богослужбених особености јесте такозвано вечерње Свете Педесетнице. На овом вечерњем у великој јектенији се додаје шест нарочитих прозби. Након вечерњег входа и великог прокимена читају се три Духовске молитве које обилују песничком лепотом. У вечерњим стихирама на стиховње црквени песник изражава усхићење душе која се испунила благодаћу Духа Светога, истом оном Светодуховском благодаћу која је у дан Свете Педесетнице богато изливена на апостоле. Завршавајући духовним усхићењем ову духовну радост црквени песник наставља веома лепом стихиром, која је међу нашим појцима једна од омиљенијих, а то је чувена стихира Лава Мудрог: „Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству …ˮ Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Јер Отац ван времена роди Сина, вечна са њим и са њим на престолу. И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином. Једна је сила, једно биће, једно божанство. Клањамо се пред њим и велимо сви: свети Боже који све сагради кроз Сина делањем Светог Духа; свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет; Свети бесмртни, Душе Утешитељу, који исходиш од Оца и у Сину почиваш. Тројице, слава теби! (Слава и ниње на стиховње) *Зашто се на празник Педесетнице уноси трава у храм и зашто плетемо венце? Доношење траве и цвећа у свети храм на дан свете Педесетнице, представља нашу радост пред Господом, ону вечну радост којом је озарена васколика створена природа кроз човека, као и потврда благословене истине да човек као боголико, али у исто време и материјално биће, заједно са васцелом природом ступа у заједницу са Богом. Кроз овај принос траве и цвећа изражава се наша делатна литургијска свест, овим приносима ми узносимо благодарност Господу како за духовне дарове који врхуне у животу вечном, тако и за овоземаљска добра којима нас Господ свакодневно изобилно дарује. Преплитање траве и снопова, као наше међусобно преплитање и јединство различитости у Цркви, које се везује у нераскидив сноп. Венац који правимо од траве и цвећа је слика Божије благодати која долази одозго (свише). Овај венац представља награду за мучеништво, али и благодатни Божији дар и подршку. На крају, како је једном приликом отац Гојко Перовић рекао: Вијенац – као Његошев ”Горски вијенац”, као најљепша ријеч српског језика која изражава потпуни украс и посао довршен Божијом руком. Духовски понедељак слава васељенског радија „Светигораˮ Поштована и драга Слободанка, дозволите ми да Вама и Вашем дивном уредништву заблагодарим на указаној части и Светодуховској радости да будем Ваш гост баш на дан када Ваш радио прославља славу и двадесет и две године свога постојања. Ова празнична радост и част коју сте ми указали је већа јер се њоме продубљује истина да је наша вишегодишња сарадња дело љубави Божије и да је свако моје ново гостовање на таласима – где звук постаје Логос – увек нова радост. Ваш радио више од две деценије сведочи Христа Бога и Његову вечну и увек нову реч, актуализујући ону заповест коју је Спаситељ упутио апостолима пославши их да васцелом свету проповедају реч љубави Божије. Оно што не може увек свештеник на парохији, то чини Црква као брижна мајка путем својих медија, а радио Светигора је ову чињеницу пре свега потврдила састрадавајући са својим народом у најтежим данима, али и бивајући уз свој народ и у данима великих духовних радости. Иако смо километрима удаљени ја се данас у Светодуховској радости ипак осећам као гост на Вашој слави радија, осећам се као део Ваше неуморне медијске породице која сведочи да прегаоцима Бог даје махове, и користим прилику да Вашем уреднику драгом проти Николи Пејовићу, али и свим медијским делатницима радио Светигоре упутим речи празничне молитвене честитке: Следујући дивном савету великог Апостола Павла који громогласно саветује да се свагда „радујемо са онима који се радујуˮ, и ја се данас драги моји радујем са Вама и честитам Вам празник Силаска Светог Духа на Апостоле, празник који са љубављу прослављате као славу радија. Протопрезвитеру-ставрофору Далибору Милаковићу (директору радија), протопрезвитеру Николи Пејовићу (уреднику радија) и свим сарадницима и сатрудницима радио Светигоре, желим свако добро духовно и телесно, молећи се Господу нашем да Вас благодат Пресветога Духа свагда надахњује, да напредујете из славе у славу, из силе у силу, изграђујући и себе и Ваше верно слушалаштво у меру раста висине Христове! Остајем у братској љубави и радости са свима Вама, увек се у срцу своме осећајући као Ваш скромни брат у Христу и сарадник. Остајем са Вама делатној хришћанској љубави коју ћемо уз помоћ Тројединог Господа умножити дивном сарадњом на пољу ширења речи Божје! НА МНОГА И БЛАГА ЛЕТА! Разговарала: Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора

-О богослужењу Свете Педесетнице- У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светога Духа на Апостоле – Света Педесетница (Πεντηκοστή). Као и празник Пасхе, празник Свете Педесетнице своје корене и почетке темељи у истоименом Старозаветном празнику. У педесети дан након јеврејске Пасхе у Старом Завету прослављан је „празник седмицаˮ, јер се прослављао у седмој недељи (седмици) по Пасхи и он је био празник почетка жетве пшенице. У Синаксару Свете Педесетнице стоји записано: И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодно. Старозаветна и новозаветна Педесетница нераскидиво су повезане јер и Старозаветна и Новозаветна Педесетница свој врхунац добијају у завршетку оснивања Цркве Христове. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолским. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница била рођендан Хришћанске цркве. Црква Христова као жива Богочовечанска заједница може се окарактерисати као вечна Педесетница јер Дух Свети благодаћу својом „дише где хоћеˮ и богатим даром благодати своје укрепљује Цркву своју. Силазак Светог Духа на Апостоле можемо окарактерисати као својеврсну антиципацију другог доласка Христовог, јер је Педестнички доживљај Цркве дубоко повезан са тајном Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа. Своју пажњу усмерићемо на везу између Педестнице и богослужбеног и светотајинског живота. Свети Григорије Богослов у једној од својих беседа на празник Свете Педестнице, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле - све са циљем да људи узиђу к Богу и да настане заједница Бога са људима. Ова дубоко теолошка мисао великог Григорија Богослова указује да Свака Света Литургија, као Тајна над тајнама представља Педесетничку и Светодуховску реалност. По речима уваженог професора протопрезвитера-стварофора др Владимира Вукашиновића: „Два основна литургијска тока први анамнетички - спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини могућим. Нешто што се некада негде одиграло - на пример, Рођење Христово у Витлејему Јудејскоме, и нешто што ће се тек збити - на пример, Други долазак Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати, заједничарити. Литургијски простор, опет, показује крајњу истину материјалног аспекта Божије творевине - а то је да она, уместо да буде препреком, отежавајућим фактором на путу ка Богу, постане средство којим се човек сједињује са Богом, богојавна и богоопштећа, и сама испуњена Духомˮ. Као веома леп и сликовит пример Светодуховског чина можемо да наведемо Свету Тајну Миропомазања која у дубоко еклисиолошко-литургијском смислу представља „рукоположењеˮ новокрштеног за царско свештенство, као и Свету тајну свештенства – хиротоније свештених степена. Приликом поменутих Светих тајни миропомазања и свештенства на молитвен и свештен начин Свети Дух невидљиво силази на онога над којим се савршава Света Тајна. Најсликовитији могући пример је поредак хиротоније архијереја, где се у потпуности савршава богослужење као на сам дан Свете Педесетнице, што указује на Светодуховску реалност. Богослужбене особености празника Свете Педесетнице После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном и дубоко теолошком химнографијом, али и јединственим особеностима. Најстарија сведочанства о Педесетничком богослужењу потичу из седмог века и налазимо их у јерусалимском канонару, и посебан моменат овог богослужења чине литије које спомиње и Етерија. Већ у осмом и деветом веку налазимо кристалније богослужење са много богатијом химнографијом, као и потпуни поредак богослужења који налазимо у богослужбеном уставу Велике Цркве. Педесетничку химнографију можемо упоредити са веома богатом теолошком ризницом пневматологије. Једна од посебних богослужбених особености јесте такозвано вечерње Свете Педесетнице. Пре него што своју пажњу усмеримо ка овом дивном богослужењу морамо нагласити да богослужбене напомене указују да се оно служи у своје време, а не ујутру после Свете Литургије како је нажалост преовладало у многим местима. На овом вечерњем у великој јектенији се додаје шест нарочитих прозби. Након вечерњег входа и великог прокимена читају се три Духовске молитве које обилују песничком лепотом. http://www.pravoslavie.ru/sas/image/102662/266285.p.jpg Извод из молитава које се читају на вечерњем Свете Педесетнице: Из прве молитве: … Ослањајући се на Твоју доброту, ми молимо: Грехе младости наше и незнања не спомињи, и од тајних грехова наших очисти нас; и не одбаци нас у дане старости кад изнемогне снага наша; не остави нас док се у земљу не вратимо; удостоји нас да се Теби повратимо, и саслушај нас схисходљиво и благодатно; за безакоња наша узврати нам добротом твојом; мноштву грехова наших противстави бездан милосрђа твог; са свете висине твоје погледај, Господе, на овај народ твој који очекује од Тебе обилну милост. Посети нас добротом твојом; избави нас од насиља ђавољег; утврди наш живот твојим светим и свештеним законима. Анђела верног чувара додели народу твом; сабери све у Царство твоје; подај опроштај онима што се у Тебе надају; опрости грехе њима и нама; очисти нас дејством Светога Духа твог; уништи замке вражије против нас. Из друге молитве: … Господе Исусе Христе Боже наш … Крмани животом мојим Ти што целокупном творевином управљаш речју и неизмерном силом мудрости, Ти тихо пристаниште витланих буром, и кажи ми пут којим да идем; дух мудрости твоје подај мислим мојим; дух разума дај безумљу моме; духом страха твога осени дела моја, и дух прави обнови у мени, и духом царственим утврди клизавост ума мога, да се, сваки дан упућиван Духом Твојим благим на корисно, удостојим творити заповести твоје и увек имати на уму твој славни долазак и суд над делима нашим. Немој допустити да се саблажњујем трулежним лепотама овога света, него ме укрепи да желим стећи блага будућега живота… Из треће молитве: … Ти сам, Господару свих, Боже Спаситељу наш… Који си нам и у овај последњи и велики спасоносни дан празника Педесетнице показао тајну свете, и једносуштне, и савечне, и нераздељиве и несливене Тројице, и силазак и долазак Светога и Животворног Духа твог, којег си у виду огњених језика излио на свете апостоле Твоје и поставио их за благовеснике вере наше благочестиве, и показао их као исповеднике и проповеднике истинског богословља. Ти који си нас удостојио да и на овај свесавршени и спасоносни празник примаш молитвена умилостивљења за оне у аду, и дајеш нам велику наду да ћеш послати олакшицу и утеху онима што пате од разних нечистота, услиши нас смирене и бедне који Ти се молимо, и душе до сада преминулих слугу својих упокој у месту светлом, у месту цветном, у месту прохладном, одакле побеже сваки бол, туга и уздисање, и настани духове њихове у насељима праведних, и удостој их мира и олакшице… У вечерњим стиховњим стихирама црквени песник изражава усхићење душе која се испунила благодаћу Духа Светога, истом оном Светодуховском благодаћу која је у дан Свете Педесетнице богато изливена на Свете Апостоле. Завршавајући духовним усхићењем ову духовну радост црквени песник наставља веома лепом стихиром, која је међу нашим појцима једна од омиљенијих, а то је чувена стихира Лава Мудрог: „Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству …ˮ Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Јер Отац ван времена роди Сина, вечна са њим и са њим на престолу. И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином. Једна је сила, једно биће, једно божанство. Клањамо се пред њим и велимо сви: свети Боже који све сагради кроз Сина делањем Светог Духа; свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет; Свети бесмртни, Душе Утешитељу, који исходиш од Оца и у Сину почиваш. Тројице, слава теби! (Слава и ниње на стиховње) Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти! (тропар) Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква

http://pravlife.org/sites/default/files/field/image/1755_21497861_0ymi1lwjk.jpg Празник Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, прославља се у четрдесети дан по Пасхи. Дан уочи Вазнесења богослужбено се свечано прославља као оданије Пасхе, када се богослужење савршава као да сам дан Васкрса. По речима оца Александра Шмемана: „Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво "небо" назива глупацима и незналицама. "Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом кажу такви и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине". (Из дела, „Тајне празника“) Са слободом можемо рећи да је Вазнесење Господње празник у коме бивају испуњени и употпуњени сви празници домостроја нашега спасења, почев од рождества Христовог, па до распећа и Христовог славног Васкрсења. Христос је своје ученике усрдно у надахнуто поучавао о Царству Божјем од свог Васкрсења, па све до дана када се са јелеонске горе Вазнео на небо и сео са десне стране Оца. У нашем народу празник Вазнесења не називамо случајно Спасовдан. Име Спасовдан указује да је празником Вазнесења Господњег испуњено и употпуњено дело Спасења, све што је Господ имао у свом превечном плану, испуњено је овим великим Господњим празником. Празник Вазнесења Господњег није се одувек празновао у четрдесети дан по Пасхи, већ је педесетница као благословени период, била време савршавања богослужбених спомена великих празника. Неки Оци пак спомињу да је Вазнесење у једном периоду празновано заједно са празником силаска Светога Духа на Апостоле, али ово двоједино празновање није дуго потрајало, јер већ од Светог Јована Златоустог имамо прве омилије на празник Вазнесења као засебног празника. Ово засебно место прослављања Вазнесења у четрдесети дан по Пасхи довело је и до тога да Вазнесење добије своје претпразништво и попразништво. Место са кога се Господ наш вазнео на небо посебно је поштовано од самих почетака, а као што знамо уз црквене историје на том месту велелепни храм саградила је Света Царица Јелена, али тај храм је до темеља разорен од сарацена. Химнографија овог дивног празника има двојаки карактер, пре свега радосни, али у неким моментима уочавају се моменти туге апостола који су невесели због узласка Спаситељевог на небо. У данашњој служби Вазнесења сачувана је и једна стихира која сведочи о двоједином празновању Вазнесења и Педесетнице, а то је једна од стиховњих стихира на вечерњем. Као и остали велики Господњи празници, Вазнесење има своје посебне антифоне на Литургији, входни стих, као и причастен. На крају није сувишно споменути да се Вазнесење Господње са посебном пажњом и торжественим богослужењима прославља у првопрестоном граду Београду као градска слава, али и као храмовна слава Вазнесенског храма у центру града. Као саставни део свечаног прослављања славе града Београда, сваке године Првојерарх наше помесне Цркве предводи Спасовданску литију која је већ постала благословена и лепа традиција. Узнео си се у слави, Христе Боже наш, који си обрадовао ученике обећањем Светога Духа, пошто су били утврђени благословом, да си Ти Син Божији, Избавитељ света. (тропар) Испунивши Божје промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква

Свети равноапостолни цар Константин и његова света мајка Јелена од деветог века у Православној Цркви прослављају се као велики угодници чије је житије саображено са житијима Светих славних и свехвалних апостола, јер својим безбројним богоугодни делимâ и светим животом проповедаше свету веру Христову. Свети благоверни и равноапостолни цар Константин рођен је 27. фебруара 271. (или 273) године у римском граду Наису (лат. Naissus) који се налазио на месту данашњег града Ниша, у провинцији Горња Мезија (лат. Moesia Superior) која је отприлике обухватала територију данашње централне Србије. Рођен је од благочестивих родитеља Константина Хлора и Јелене. Свети цар Константин научио је основе латинског језика и стекао прва војничка искуства. Кад је постао део царског колегијума, он је имао око двадесетак година. Писани извори и новчићи из тог периода сведоче да је цар Константин веома личио на свог оца, и да је имао јако изражене физичке црте својих илирских предака. Око 293. – 296. године, послан је на Диоклецијанов двор, како би стекао војна и административна знања. Године 293. његов отац Констанције проглашен је за цезара, и тада се Константин раздваја од свог оца отишавши на исток, а многа историјска сведочанства казују да је са њим пошла и његова благоверна мајка Јелена. Прве три године Константин је провео у Диоклецијановој свити, путујући на потезу од Никомидије на истоку до Сирмијума на западу, где је учио о администрацији и одбрани ових крајева. По смрти свога оца он је постао савладар и цезар да би касније напредавао у сваком смислу. Многи извори сведоче да је његова мајка Јелена живела са њим на двору и да је свету тајну крштења примила у познијим годинама. Ови равноапостолни светитељи Константин и Јелена прославише Господа безбројним богоугодним делима која су златним словима записана у историји Свете Цркве, као би и Господ њих прославио подаривши им дар светитељства. Међу овим делима на првом месту свакако неизоставно своју пажњу би требало да обратимо на милански едикт 313. године којим је у духовном и телесном смислу престало гоњење Хришћанâ, а Хришћанска вера проглашена за слободну. Познато нам је да су хришћани пре Константиновог миланског едикта били на сваки начин гоњени и да су своје богослужење и заједничарење савршавали у катакомбама и скривеним местима јер није било могуће да граде велелепне храмове. Значај светог цара Константина исказан је и сазивањем првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године на коме је осуђено јеретичко учење презвитера Арија, али и на коме је састављен први део никео-цариградског символа вере. У химнографији појемо да је до доласка Константиновог Црква Христова била разапета, а да је његовим доласком доживела свој препород. У једној богослужбеној песми богонадахнути црквени песник је записао да је трудом и добротом равноапостолног цара Константина након миланског едикта засијало сунце радости, весеља и празновања за све хришћане Како Свети цар Константин тако и његова мајка Јелена тек у познијим годинама примили су свету тајну крштења, али и поред тога њихово целокупно живљење на земљи било је прожето дубоким и делатним служењем Богу, а центар тог служења јесте Константинова борба и победа за слободу хришћанске вере. Са друге стране, Света Јелена као и њен син, Господа је прославила многобројним делима, међу којима центарлно место заузима проналажење Часног и Животворног Крста Господњег, али и подизање многобројних храмова у којима се и до данас приноси бескрвна жртва. Због свих споменутих богоугодних делâ, али и због оних нама знаних и незнаних, Црква Христова им је као брижна мајка подарила епитет равноапостолних светитеља, упоредивши њихове свете животе са животима ученика Христових, светих славних и свехвалних апостола. Према сведочанству поузданог црквеног историчара Јевсевија, свети цар Константин се упокојио 337. године у последњи дан празника Свете Педесетнице, те је стога за дан његовог богослужбеног спомена одређен 21. мај/3. јун. Јевсевије наводи и да се цар Константин упокојио у тридесет другој години своје владавине, а у шездесет петој години живота. Богату химнографију саставили су знаменити химнографији: Цар Лав мудри саставио стихире на Господи возвах и једну стихиру на литији, док је цариградски патријарх Методије саставио славу на хвалитним стихирама. Када је у питању канон празника неке напомене казују да је он дело Теофана химнографа, али у данашњој служби немамо записаног аутора канона. Једна међу стиховњим стихирама за нас има посебан значај јер нам својим текстом сведочи о целебној сили моштију светог цара Константина јер појемо да „кивот његових моштију дарује безбројна исцељењаˮ. Целокупна химнографија, али и светописамска читања прописана за овај празнични дан, светог цара Константина у свему упоређују за великим апостолом Павлом. У еванђељу читамо перикопу о Христу добром и једином истинском Пастиру, што свакако поручује свакоме он нас да је свети цар Константин својом владавином био истински пастир угледајући се на Христа Доброг Пастира. У славу Божју, а у част светих цара Константина и Јелене, као израз великог молитвеног поштовања према овим угодницима Божјим наш благочестиви и христољубиви народ принео им је многобројне свете храмове који красе нашу помесну цркву. Међу значајним храмовима који су подигнути у њихову част треба споменути Вождовачки храм који је 2011. лета господњег прославио велики јубилеј стогодишњицу свога потојања, а који својом светошћу и живом литургијском заједницом обасјава Богом чувани првопрестони град Београд. О значају Вождовачке светиње и историји овог дивног храма Божјег, а поводом стогодишњице његовог постојања дивно је беседио наш угледни професор и познати теолог протођакон Радомир Ракић, који је и дугогодишњи свештенослужитељ олтара Божјег при Вождовачком храму. Значајно је нагласити да овај храм красе две велике светиње које се у њему налазе благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, а то су: Честица Часног и Животворног Крста Господњег и омофор Светог Василија чудотворца острошког. Година 2013 остаће златним словима записана у историји Српске Православне Цркве. Наиме, наша помесна црква је 2013. годину прогласила Константиновом годином. Тим поводом Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве упутио је свештенству, монаштву и верном народу посебну Посланицу. Ову годину обележили су многобројни духовни и културни садржаји, али и многобројна нова издања теолошких и историјских књига у част Светог цара Константина и његовог миланског едикта. Централно сабрање поводом 1700-годишњице Миланског едикта била је света архијерејска литургија којом је у граду Нишу началствовао Његова Свесветост Васељенски Патријарх Вартоломеј, уз саслужење предстваникâ свих помесних Цркавâ. Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, беседећи на празник Светих равноапостолних цара Константина и Јелене поучава: -Заиста, часна је пред Господом смрт преподобних, Светих, Њиме освештаних, Његових. Часна је зато и смрт равноапостолног цара Констатина, и мајке његове, царице Јелене. Цар Констатин је знаком Часнога Крста на Мирлијском мосту у Риму победио незнабожног и безбожног, многобожног цара Максенција. Цар Констатин је, просвећен силом Духа Светога, донео онај чувени Милански едикт – Милански закон, 313. године, којим је дао слободу вери хришћанској. До њега ( првих 300 година ), Црква Христова је била распета Црква, гоњена Црква, прогоњена Црква украшена крвљу десетина, стотина, хиљада мученика Христових. Од Палестине до Антиохије, од Антиохије до Јеладе, од Јеладе до Рима, од Рима до ових наших крајева, свуда је мученичка крв, крв оних који су се жртвовали из љубави према Христу, покропила и освештала земљу. Тек је од времена цара Констатина, Црква Божија могла у миру да сведочи име Господње. Тај његов едикт је био повод великих духовних промена и великог узраста Цркве Христове на сва три континента у Азији, Африци и (нарочито) у Европи. Благодат те слободе Цркве Христове се дотакла и ових наших крајева. У то време, наши крајеви су били под влашћу самога цара Констатина, родом из Ниша. Цар Констатин и његова мајка Јелена, давши слободу хришћанима, истовремено су пренели престоницу из Старога у Нови Рим у Свети град Цариград. Тако је Цариград после њега, хиљаду година господарио судбинама Европе, Азије и Африке, а вера хришћанска је цветала. Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама пресвете Богородице, Једини Човекољупче.(тропар) Константин данас с матером Јеленом показује Крст, свеславно дрво, истинско посрамљење свих Јевреја, оружје против противника верних царева: Нас ради се јавило ово велико знамење и штити нас од навале зла. (кондак) катихета Бранислав Илић

Преполовивши празник, ожеднелу моју душу напој водама побожности, као што си Спаситељу све позивао: Дођите сви који сте ожеднели к Мени и пијте! Изворе живота нашега, Христе Боже, слава Теби! (тропар Преполовљења Педесетнице) У среду четврте недеље по Пасхи прослављамо особити празник под називом Преполовљење Педесетнице. У овом празнику обједињено је празновање Васкрсења Господа нашег Исуса Христа и празника Свете Педесетнице, који нам предстоји. Црква је богомудро установила празник Преполовљења Педесетнице који собом обједињује Пасху и Педесетницу и стога се прославља тачно на пола пута, или на средини између Празника над празницима и Свете Педесетнице. У једној од стихира овог празника појемо: Пошто је дошла половина празника Васкрсења Твога Христе и божанског доласка Светога Духа Твога, сабравши се опевајмо тајне Твојих чудесâ. Смисао празника средине или Преполовљења Педесетнице, јесте истицање везе између Оца, Сина и Светог Духа. У среду четврте недеље по Пасхи (тачно између Празника над празницима и Свете Педесетнице), прослављамо Христа Посредника. Њега је послао Отац небески, а Он даје апостолима обећање о ниспослању Светога Духа. У еванђелској перикопи коју читамо на празник Преполовљења Педесетнице еванђелист Јован нас подсећа да је Спаситељ у половини празника шатора ушао у храм да поучава. Познато нам је да су празник шатора Јевреји прослављали као Сукот, али и да се он састојао од благосиљања плодова и благодарења Богу који их је избавио. Са друге стране, еванђелист нас подсећа да је у осми дан након празника Господ узвикнуо: Ко је жедан нека дође к мени и пије. Јер, као што Еванђелист Јован сведочи: Из утробе Његове потећи ће реке воде живе (Јован 7, 37-38). Ова Жива вода о којој Еванђелист говори, символизује знак Свете Педесетнице. Сада живимо у ишчекивању Светога Духа, а наша жеђ за Богом продубљује наша осећања и подстиче нас да примимо Божји дар. Можемо закључити да нас ово помињање воде живота уводи у недељу жене Самарјанке која је од Господа затражила воду живота вечнога, односно благодат Духа Светога. Након празника Преполовљења Педесетнице и након Спаситељевог обећања да ће свакоме који у Њега верује подарити воду живу од које неће ожеднети, Црква пред нас износи еванђелску перикопу о сусрету Христовом са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог, у граду званом Сихар. Велики отац и учитељ Цркве Свети Кирил Александријски подсећа да Водом живом Спаситељ овде назива благодат Светога Духа и ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ко пије од ове воде живе, тј. ко се напаја благодаћу Духа Светога никада неће духовно ожеднети. Овај моменат нас подсећа да поред телесне жеђи, постоји и духовна жеђ која је много тежа од телесне жеђи. Као што у биолошком смислу највећи део нашег организма чини вода, тако и у духовном смислу највећи део нашег битија (постојања) и највећи део наше душе чини благодат Светога Духа којом се напајамо на свакој Светој Литургији, на којој је утемељен и у којој врхуни Светотајински живот Цркве. Духа Светога свако од нас прима најпре у Светој Тајни Крштења и Миропомазања, а ту задобијену благодат Светога Духа у виду печата дара Духа Светога увек и изнова актуализује учешћем у Светој Евхаристији као централном догађају човековог постојања. Свети Јован Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем – ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом – да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га са вером и љубављу примају. Наводећи Спаситељеве речи: Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле, Свети Јован Златоуст поучава да је ту реч о Цркви: јер је њој својствено истинско и достојно поклоњење Богу. Жена Самарјанка примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка из Еванђеља), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен свештени спомен савршавамо 2/ 20. марта. Свако од нас је позван да дубље размисли о поуци коју Спаситељ износи пред нас, не само у овој еванђелској перикопи, већ и у целокупном богослужењу ове пете недеље по Пасхи, које се суштински ослања на еванђелско казивање. Када говоримо о богослужењу празника Преполовљења Педесетнице, архиепископ Аверкије (Таушев) вели: У песмама Преполовљења час је реч о Васкрсењу Христовом, час нас подсећају на приближавање празника Педесетнице, када је Васкрсли Господ послао Својим ученицима Духа Светога, обилно напајајући и утољавајући духовну жеђ оних који су поверовали у Христа као у Месију и Искупитеља света. Ове речи нам опитно потврђују оно што смо на почетку рекли, да празником Преполовљења Педесетнице бива обједињено празновање Пасхе и Свете Педесетнице. Иконографија овог празника ослања се на еванђелско казивање о Христовом поучавању у храму, стога на икони и видимо Спаситеља који седи на средини храма и поучава. На неким иконама Преполовљења Педесетнице можемо уочити ослањање на еванђелско казивање еванђелиста Луке који сведочи о Христовом поучавању у храму када је имао само 12 година, и стога на иконама видимо изображен Спаситељев лик у виду дванаестогодишњака. Богату химнографију празника Преполовљења Педесетнице саставили су: Анатолије (славу на хвалитне), Свети Андреј Критски (канон празника), Свети Јован Дамаскин (стихире на стиховње). Сви химнографи наглашавају моменат благодарности Васкрслом Господу и наводе Спаситељево обећање да ће послати Духа Утешитеља. Када је реч о древности празновања празника Преполовљења Педесетнице, јерусалимски канонар нам сведочи да је његово празновање у Цркви присутно још од седмог века. Сведочанства налазимо у типику Велике Цркве, Синајском канонару, као и у евергетидском типику. У мислима Светог Теофана затворника за сваки дан, налазимо следеће тумачење празника Преполовљења Педесетнице: На Преполовљење (Педесетице) чујемо Господа где позива: Ко је жедан нека дође к мени и пиje. Ако је тако, онда пођимо сви к Њему. Свако ће код Њега утолити своју жеђ, ма чега да је жедан, наравно, уколико предмет његове жеђи није противан Господњем Духу. Који је жедан знања нека иде ка Господу, јер је Он јединствена светлост која истински просветљује сваког човека. Ко је жедан очишћења од грехова и умирења савести која га пече, нека иде ка Господу, јер је Он подигао све грехе света на Крст и раздрао обвезницу њихову. Жедни мира у срцу – нека иду ка Господу: Он је скривница због које човек заборавља на сва лишавања и презире сва богатства. (Човек је тада спреман све да остави), само да би Њега Јединог стекао. Коме је потребна снага – у Њему је свака сила; ко тражи славу – код Њега је слава надсветска; ко слободу – Он је Дародавац истинске слободе. Он ће да реши све наше недоумице, да растргне окове страсти, да развеје све туге и жалости, да надвлада све препреке, сва искушења и замке вражије, и да управи пут наш ка духовном животу. Пођимо зато сви ка Господу! Преполовљавајући законити празник, Створитељу свих и Владико, окупљенима си говорио, Христе Боже: Ходите и захватите воду бесмртности! Зато Ти припадамо и верно кличемо: Милости нам Твоје даруј, јер си Ти Извор нашега живота! (кондак Преполовљења Педесетнице) Катихета Бранислав Илић Извор: Православље ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:

У Свету и Велику суботу вршимо спомен на Погребење Божанског тела и силазак у ад Господа и Спаса нашега Исуса Христа, којим је обновио људски род од трулежи и превео га у живот вечни. Повезано: Катихета Бранислав Илић гост специјалне емисије о богослужбеним особеностима прва три дана страсне седмице (АУДИО) Катихета Бранислав Илић гост специјалне емисије о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе (АУДИО) Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики понедељак Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики уторак Катихета Бранислав Илић: Света и Велика среда Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики четвртак Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики петак – дан крсног страдања Господњег У суботу по распећу, дођоше првосвештеници и фарисеји код Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба. Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти Његово Тело, и тако ће народ поверовати да је Исус васкрсао, као што је и најављивао, “Послије три дана устаћу” (Мт. 27, 63). „Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен“ (Мт. 27, 65-66). У Велику суботу богослужбено се сећамо и благообразног Јосифа и Никодима који су скинули Христово тело са крста, обавили га платном, помазали мирисима и положили у нови гроб који се налазио у Јосифовом врту, а гроб утврдили наваливши камен на врата гробна. Са друге стране химнографија нас подсећа да је Господ у овај дан суботњи починуо од својих дела, исто онако како је починуо од својих дела приликом стварања света. Еванђелски извештаји сведоче да су приликом Спаситељевог погребања присутне биле и Марија Магдалина и Марија Јаковљева. Еванђелисти говоре и да је крај гроба била постављена војничка стража. „Велики си Господе и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи да опише чудеса Твоја“. Заиста, велик је Господ. Велики је и чудесан у оном свом првом стварању, стварању свијета и човјека. Велики је Господ и у овом свом другом стварању, духовном стварању, које се нарочито у ове свете дане (које пролазимо припремајући за Христово Васкрсење) манифестује. То су дани Великог Поста, Великог Четвртка, Великог Петка, Велике Суботе. Оно што је створио у почетку, Бог обнавља својим дејством и својим присуством, својом чудесном силом, и не само обнавља, него му даје нову силу, нову снагу. Обасјава га новом свјетлошћу вјечном и непролазном, свјетлошћу свога лица, својим живим присуством… Велики дан је Велика Субота. Дан Христовог одмора. Он који није имао одмора, Он се одмара у гробу у овај Свети дан. Одмара се ради нас и нашега спасења. Својим одмором, Он силази у ад, Он је присутан међу нама, Он нам припрема пут за Царство Небеско, и припрема се за Васкрсење, и кроз њега припрема опште Васкрсење мртвих. Зато и читамо ових дана онај запис, чудесни запис пророка Божијег Језекиља, гдје се говори о костима које су расуте по свој земљи, како Дух Божији силази у те кости. Силаском Христовим у ад, Дух Свети је онај који кроз Христа Васкрслога обнавља и препрема опште Васкрсење мртвих. „Велики је Господ, и чудесна су дјела Његова, и нема ријечи да опише чудеса Његова“. Богу нашему, који је починуо од дјела својих послије првога стварања, и који је починуо у овај суботњи дан од дјела свога Богочовјечанскога, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.ˮ (из беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на Велику суботу) Према богослужбеном правилу познато је да је Велика субота једина субота у години која се пости, из разлога што се у овај дан суботњи сећамо Господњег пребивања у гробу. Богослужбено прослављање ове преблагословене Велике суботе почело је на Свети и Велики петак увече када се богослужи јутрење Велике суботе са такозваним статијама. О вечерњој Литургији Светог Василија Великог на Велику суботу Литургију Светог Василија Великог богослужимо са вечерњем, и према напоменама из типика она би требало да се служи у десети час дана (око 17.30.ч). На овом вечерњем поју се већ Васкрсне стихире заједно са триодским стихирама, најављујући тако Христово славно Васкрсење. Свештенослужитељи почињу са служењем у тамним одеждама. Након вечерњег входа читају се Старозаветна чтенија којих има петнаест. Када је реч о читању ових паримеја, богослужбене напомене указују да читање свих петнаест паримеја има свој смисао, само ако се у саставу ове Литургије савршава и литургијско крштење. Познато је да је Велика субота била и један од оних дана када су се катихумени након поучно-молитвене припреме крштавали, како би празник Пасхе Господње дочекали као припадници Богочовечанске заједнице, Цркве. Ако не вршимо крштење у склопу литургије, треба читати само првих седам паримеја и прећи на последњи (петнаесети) и наставити са појањем стихова из осме Библијске песме. Након тога мала јектенија, молитва трисвете песме и уместо Трисветог, поје се „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукостеˮ. После прочитаног Апостолског читања (Римљанима, зачало 91, 6,3-11), долази један врло битан богослужбени моменат: Уместо алилуја, чтец повишеним гласом узглашава велики прокимен „Васкрсни Боже суди земљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима.ˮ Овај прокимен се поје заједно са стиховима: Стих: Бог стаде на сабору богова, међу боговима судиће. И појци: Васкрсни Боже…, Стих: Докле ћете судити неправедно, и лица грешника примати? Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Судите сирочету и убогоме, смиреног и сиромашног оправдајте. Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Избавите сиромаха и убогога, из руку грешникових избавите га. Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Не познаше, нити разумеше, да у тами ходе нек се потресу сви темељи земље. Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Ја рекох: богови сте, и синови Вишњега сви. А ви као људи умирете, и као један од кнезова падате. И опет: Васкрсни Боже, судиземљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима. За време појања ових стихова свештенолужитељи у олатару са себе скидају тамне одежде и облаче свечане беле одежде. Такође, Часну трпезу и сав храм „облачеˮ у бело. О овом веома битном богослужбеном моменту који има Васкрсни карактер, кроз који се огледа већ објављено Васкрсење Господње, уважени професор Дмитријевски говори: „Стих –Васкрсни Боже суди земљи…- седмим гласом почиње да поје свештеник из олтара када почиње да звоне сва звона. Свештеник у руци држи корпу са ловоровим листом и разним цветовима, које баца по целом храму узвикујући: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! На шта народ одговара ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! По његовој напомени, царске двери у свим храмовима остају отворена целе Светле седмице, док се икона Спаситељевог полагања у гроб, замењује иконом Христовог Васкрсења, због тога се ова служба и назива службом првог Васкрсења. У пракси која је провладала ђакон (или презвитер) читају Еванђеље од Матеја, (зачало 115. Глава 28,1-20) са гроба Христовог. На месту Херувимске песме, поје се посебна песма: Нека умукне свако тело човечије, и нека у себи стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља; јер Цар царева и Господар господара, долази да буде заклан, и да даде себе за храну вернима; а испред Њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими, и шестокрилати Серафими, заклањајући лица, и кличући песму: Алилуја, алилуја, алилуја. Богослужбене напомене указују да ове ноћи након Литургије, Хришћани вековима молитвено дочекују Празник над празницима. Ово молитвено исчекивање огледа се у читању из Дела Апостолских, из разлога што нам управо овај новозаветни спис на најбољи начин исказује истинско сведочанство о Васкрсењу Христовом. После овог поучног читања, богослужи се полуноћница на којој се поје канон Велике суботе. Из химнографије Велике суботе: Данас Ад стењући вапије: Боље би ми било да Рођеног од Марије нисам примио, јер дошавши на ме, државу моју разруши, врата бакарна разби; душе, које сам раније држао, Бог будући, васкрсе, слава, Господе, Крсту твоме, и Васкрсењу твоме. (пета стихира на Господи возвах) Данас Ад стењући вапије: Разруши се моја власт, примих Мртвога као једног од умрлих, Њега више држати не могу, но губим са Њим и оне над којима царовах; ја имадох мртваце од века, но Овај гле све васкрсава. Слава, Господе, Крсту твоме, и Васкрсењу твоме. (шеста стихира на Господи возвах) Данас Ад стењући вапије: Жртвована би моја држава; Пастир се разапе и Адама васкрсе; лиших се оних над којима царовах; и које победивши прогутах, све их избљувах; испразни гробове Распети, слаби држава смрти. Слава, Господе, Крсту твоме и Васкрсењу твоме (седма стихира на Господи возвах) Данашњи дан тајно прасликоваше велики Мојсије говорећи: И благослови Бог дан седми. Јер то је благословена Субота; она је дан одмора, у којем почину од свих дела својих Јединородни Син Божији, домостројем кроз смрт телом суботствовавши. И у оно што би враћајући се опет васкрсењем, дарова нам живот вечни, као једини благ и Човекољубац. (Слава на Господи возвах) катихета Бранислав Илић

У Свети и Велики четвртак вршимо молитвени спомен на Христову Тајну Вечеру на којој је установљена Света Евхаристија; Молитвено се сећамо Спаситељеве опроштајне беседе, на Христово омивање ногу својим ученицима, као и Првосвештеничке молитве пред страдање. Централни и особито важан спомен Великог четвртка јесте Христова Тајанствена вечера, на којој је Он заблагодаривши Оцу, преломивши и осветивши дао хлеб својим Светим ученицама и апостолима рекавши: „Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за вас и за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26, 26-28) Црква Божја од овог тренутка до данас, није ништа друго до једна непрестана Тајна вечера, једно вечно сабрање у име Господње и заједничарење са Њим јединим истинским Свештенослужитељем. Када су питали једног Светогорског старца: Страче, шта је Црква? Он је будући испуњен богатим литургијским искуством свом духовном чаду одговорио: Црква је непрестана Литургија. Из ове врло надахнуте поуке огледа се онај суштински значај Свете Литургије као Тајне над тајнама, и као наше учествовање у вечној трпези Царства небеског где увек и изнова потврђујемо свој хришћански идентитет. Ове Спаситељеве такозване речи установљења које је изговорио на Тајној вечери, саставни су и централни део сваке евхаристијске молитве, или како још кажемо, молитве анафоре. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије каже: Исти Господ који је био са својим ученицима приноси и приноси се на свакој Светој Литургији, исти Господ поново бива жртвован и страда, исти Господ који је благословио дарове на Тајној вечери, поново благосиља и освећује силом и наитијем Духа Светога, и тако вечно Он бива Онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје, Христос Бог наш. На Литургији Светог и богоносног Василија Великог коју савршавамо на Велики четвртак, сви се молимо да постанемо вечни причасници Спаситељеве Тајанствене вечере која вечно траје и на којој су сви позвани без изузетка. Приликом Тајне вечере Господ је прорекао својим ученицима да ће га један од њих издати, знајући да ће то бити Јуда. "Заиста вам кажем; један од вас издаће ме" (Мт. 26, 21). "А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза" (Мт. 26, 25). "Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умрети с тобом" (Мт. 26, 35). Након Тајне вечере Христос праћен својим ученицима одлази у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти. У овај свети дан сећамо се и Христовог омивања ногу својим ученицима, показујући тако крајњу смерност, која за хришћане представља врлину над врлинама. У синаксару Великог четвртка о овом Спаситељевом чину читамо: „Пред сами почетак вечере (тако говори свети Златоусти), Христос устаде, одложи своје горње хаљине и насу воду у умиваоник, и све то учини сам, да би тиме посрамио Јуду, а уједно подсетио остале ученике да не траже старешинство. Христос поучава ученике и након прања ногу, показавши то сопственим примером, и говори: Који хоће да буде први нека буде последњи од свију и нека буде свима слуга. Изгледа да је Христос опрао ноге прво Јуди, који је безочно седео у прочељу. Петар, последњи ученик коме је Христос пришао, ватренији од осталих, брањаше Учитељу, али одмах након тога са задовољством дозволи. Кад опра њихове ноге и показа да ће се узвисити сваки онај који себе понизује, и поново узе хаљине и седе, поче да их поучава да воле један другога и не траже старешинство.ˮ Богослужбене особености Светог и Великог четвртка Велики четвртак красе многе богослужбене особености, почев од Литургије Светог Василија Великог коју почињемо вечерњим богослужењем, па до такозваног Великог бденија. На јутарњем богослужењу Великог четвртка након шестопсалмија поје се посебан тропар: Када се славни Ученици за време вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио; бежи од ненасите душе, која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима добри Господе, слава Теби. Света Црква, овим садржајним тропаром подсећа вернике да одбацују наклоности према материјалном, и према овоземаљским стварима јер, указујући на пример Јуде, потврђује се оно шта је Спаситељ рекао: „Ниједан слуга не може два господара служити; јер, или ће једнога мрзети, а другога волети, или ће се једнога држати а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“ (Лк. 16,13). Након овог тропара, следи читање Еванђеља (Лк. 12, 1-40; зачало 108), након Еванђелског чтенија читамо педесети псалам, и након тога одмах почињемо са појањем канона. После треће песме канона читамо сједалне, док после шесте песме читамо кондак, икос и синаксар. Као и у прва три дана страдалне недеље, Чесњејшују не појемо, већ целу девету песму уз припеве „Слава теби Боже наш, слава тебиˮ. Једна од богослужбених особености је и тропар пророштва и читање Старозаветног одељка из пророштва Јеремијиних на првом часу. У овом Старозаветном чтенију Пророк види непријатељство јудејских старешина против Христа, као и Спаситељеву кротост приликом предавања у руке безбожника. За време читања часова, у неким крајевима, особито код Православних Грка, постоји благословени и леп обичај да се омива Часна трпеза. Овај чин омивања Часне трпезе према напоменама из богослужбеног правила, савршава Архијереј, а ако Архијереј није присутан, обавља најстарији презвитер. На Велики четвртак савршавамо и Свету Евхаристију, служимо вечерњу Литургију Светог Василија Великог, и овде би било корисно нагласити да би она требала да се служи нешто касније него иначе (типик предлаже да би време служења ове Литургије било у осми час дана, тј. око 14. часова поподне). На овој Литургији након малог входа читамо Старозаветне одељке из књиге Изласка (Глава 19,10-19.), из књиге о Јову (Глава 38,1-21 и 42,1-5.), као и из пророштава Исаијиних (Глава 50,4-11.) Од Новозаветних чтенија читамо: Из прве посланице Коринћанима, зачало 149.(Глава 11,23-32.); и из Еванђеља од Матеја, зачало 107. (Глава: 26,1-20; Јн. 133-17; Мт. 26,21-39; Лк. 22,43-45;Мт. 26,40-27,2.) Уместо херувимске песме поје се посебна песма: Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје, јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: Помени ме, Господе, у царству твоме. Ову песму појемо и на месту причасног, као и уместо „Да се испуне хвале Твоје … После заамвоне молитве, служи се чин омивања ногу. На овој Светој Литургији припремају се и честице за причешћивање болесних током целе године. Када је реч о овој припреми, многи литургичари сматрају да се ове честице за болне могу припремати и на било којој другој Литургији, када се укаже потреба, мада и поред ове литургичке напомене, слободно можемо рећи да се некако усталило припремање честица за причешће болних, искључиво на Велики четвртак. У саборним храмовима помесних цркавâ, на Велики четвртак предстојатељ освећује Свето миро, које се у претходним данима припремало посебним чином, такозваним мироварењем. На велики четвртак увече, у други час ноћи (око 21. 30ч), служи се јутрење Великог петка, које називамо и Великим бденијем или чином Светих и спасоносних Страдања Господњих. Након шестопсалмија пева се тропар Великог четвртка, за време чијег појања ђакон (или презвитер) каде цео храм, и након тога почиње се са читањем дванаест Страсних Еванђеља. Неопходно је напоменути следеће: У нашим крајевима усталила се једна веома лоша и погрешна пракса клечања за време читања Страсних Еванђеља, која указује на недовољну литургијску свест, као и на уношење идивидуалне (личне) побожности на заједничко богослужење. Канонски поредак налаже да у овом периоду, па све до вечерњег на Педесетницу, нема клечања. Са друге стране, ђакон нас пре читања ових Еванђеља позива да смерно (усправно) стојимо и са сваком пажњом слушамо Еванђелске одељке о страдању Господњем. На заједничном (саборном) богослужењу није дозвољено изражавати некакву личну побожност, већ у духу саборности и заједништва, прилагођавамо се вишевековном богослужбеном поретку, и тако целокупно биће човечије учествује како положајем, тако и покретима свога тела, не реметећи освештани и благословени богослужбени поредак. Након отпеваног тропара и кађења храма са двери се чита прво Страсно Еванђеље. Пре читања Еванђеља певница поје „Слава теби Господе, слава теби!ˮ, док на крају сваког од дванаест Еванђеља пева се „Слава дуготрпљењу твоме Господе!ˮ Првих пет Страсних Еванђеља подељено је са по три антифона и са сједалнима. Када је реч о овим сједалним, наглашавамо да је у овом случају за време њиховог појања забрањено седење, из разлога што Свето Еванђеље стоји на налоњу испред царских двери, као и због кађења. Након петог Еванђеља Епископ (или презвитер), износи икону Распећа, или Распеће Христово и полаже га на уобичајено место на средини храма. За време изношења Распећа Христовог поје се дивна стихира: Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио (трипут). Венцем од трња се крунише, Онај који је Цар Анђела. Лажном порфиром огрће се, Онај који је огрнуо небо облацима. Шамаре прима, Онај који је у Јордану ослободио Адама. Клинцима би прикован, Женик Цркве. Копљем би прободен Син Дјеве. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Покажи нам и славно твоје Васкрсење. После прочитаног седмог Еванђеља престаје се са кађењем и малим јектенијама, док после осмог Еванђеља почињемо са певањем канона, уз напомену да се у данима страдалне недеље Библијске песме изостављају. Чесњејшују не појемо, већ целу девету песму са припевом „Слава теби Боже наш, слава теби!ˮ Након прочитаног деветог Еванђеља поју се хвалитне стихире, док након десетог Еванђеља читамо мало славословље и ђакон (или презвитер) произноси прозбену јектенију, након које се чита једанаесто Еванђеље. Потом појемо стиховње стихире и након њих се чита дванаесто Еванђеље, уз напомену да се пред ово последње Еванђеље кади цео храм. Наставак и крај јутрења је као по обичају, уз отпуст Великог петка: „Христос истинити Бог наш, који је ради спасења света претрпео пљувања, бијења, ударања, крст и смрт…ˮ У продужетку овог јутрења не служимо први час, јер се на Свети и Велики петак ујутро служе Велики (царски) часови. Распоред дванаест Страсних Еванђеља: Прво Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 46 (глава 13,31-18,1) Друго Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 58 (глава 18,1-28) Треће Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 109 (глава 26,57-75) Четврто Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 59 (глава 18,28-19,16) Пето Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 111 (глава 273-32) Шесто Страсно Еванђеље: Од Марка, зачало 67 (глава 15,16-32) Седмо Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 113 (глава 27,33-54) Осмо Страсно Еванђеље: Од Луке, зачало 111 (глава 23,32-49) Девето Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 61 (глава 19,25-37) Десето страсно Еванђеље: Од Марка, зачало 69 (глава 15,43-47) Једанаесто Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 62 (глава 19,38-42) Дванаесто Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 114 (глава 27,62-66) Из химнографије Светог и Великог четвртка: Хлеб примивши у руке издајник, потајно их пружа и прима цену Онога који је рукама својим саздао човека; и непоправив остаје, Јуда роб и варалица. (кондак) Сабира се дакле, веће Јудејско, да би Саздатеља и Творца свега, предало Пилату. О безаконика, о неверника! Јер Оног који долази да суди живима и мртвима, на суд спремају; Онога који исцељује страсти, за страдање припремају. Господе дуготрпељиви, велика је милост твоја, слава Теби. (прва стихира на хвалитне) Јуда издајник лукав будући, лукавим целивом предаде Спаса Господа, и Владику свих, као роба продаде безаконицима. Као овца на заклање, тако иђаше Јагње Божије, Син Очев, једини Многомилостиви. (трећа стихира на хвалитне) Јагње, којега проповеда Исаија, иде вољно на заклање, и плећа даје на ране, образе на шамаре, а лице не окрену од срамоте пљувања; и на срамну смрт се осуђује. Безгрешни све ово вољно прихвата, да би свима даровао из мртвих васкрсење. (Слава и сада на хвалитне) Данас се против Христа сабра лукаво веће, и против Њега сујетно се саветоваху, да предаду Пилату на смрт Невинога. Данас због новца Јуда сам себи вешала ставља, и лишава сеоба живота, привременог и божанског. Данас Кајафа нехотећи пророкује: Боље је, говорећи, да један умре за народ! Јер је дошао да пострада за грехе наше, да нас ослободи, од ропства непријатељу, као Добар и Човекољубац. (прва стихира на стиховње) Тајноводећи, Господе, твоје ученике, учио си говорећи: О пријатељи, гледајте, да никакав страх вас не одвоји од Мене, јер ако и страдам, но за свет. Не саблажњујте се, дакле, о Мене, јер не дођох да ми служе, него да служим и душу своју положим у откуп за свет. Зато, ако сте ви пријатељи моји, намене се угледајте: Који хоће да је први, последњи нека буде; господар као слуга. Останите у мени, да грозд донесете; јер јасам чокот живота. (и сада на стиховње) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:

У Свети и Велики петак молитвено савршавамо спомен на дан страдања Господњег. Будући да богослужење увек бива прилагођено празнику, или пак догађају из Спаситељевог живота, трагику Великог петка најавиле су стихире јутрења Великог петка које смо богослужили на Велики четвртак увече. „Заборавите све дане пре, и све дане после Великог петка, сведите човека у границе Великог петка. Није ли овај дан зеница свих зала и тркалиште свих трка? Није ли Велики петак стециште свих искушења и стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек убијајући Богочовека доказао да је он заиста лудило земље? И ваистину, ни страшни суд неће бити тежи и страшнији од Великог петка, јер ће приликом страшног суда Бог судити човеку, а данас човек суди Богу, данас је страшни суд за Бога, суди му човечанство. Данас човек својим судом оцењује Бога, процењује га са тридесет сребрника. Ово је највећи грех у историји земље, подсећа нас преподобни Јустин Ћелијски. У овај трагични и тужни дан не служи се Света литургија (једино ако на Велики петак падну Благовести, служи се потпуна Литургија). Када је питање савршавања Свете Литургије на велики петак, многи типици сведоче да се у овај дан служила Литургија Пређеосвећених дарова. Нпр. у типику Велике цариградске Цркве са краја деветог и почетка десетог века, стоји да се на Велики Петак служи Литургија Пређеосвећених дарова, а исту праксу помиње и Евергетидски типик. Свети Симеон Архиепископ солунски на ову тему јасно говори: „Не знам како се догодило, те се престало са служењем Литургије Пређеосвећених дарова на Свети и Велики петак? Може се десити, да је то учињено на основу јерусалимског богослужбеног устава, На Велики петак ми не служимо потпуне Литургије зато што је Господ у данашњи дан претрпео телом страшна страдања, крсну смрт, и тако себе самога принео на жртву Оцу. Тако је кроз Његово тело принесена жртва. Тога ради, није потребно на Велики петак служити потпуну Литургију.ˮ На свети и Велики петак црква је прописала најстрожији могући пост, који подразумева тотално не узимање хране, о томе нам сведочи и Свети Дионисије Александријски: „Два дана, Велики петак и Велику суботу сви проводе без хранеˮ. Ослањајући се црквено предање, и сам типик Великог петка нас подсећа: „А треба и ово знати, да смо примили у Палестини, да се у овај свети дан Великог Петка, не врши Литургија Пређеосвећених дарова, нити опет пуна Литургија, нити се поставља трпеза, нити једемо у овај дан Распећа. А ако неко буде много слаб, или престарео, и не може да издржи да не једе, даје му се хлеб и вода, по заласку сунца. Јер смо овако примили од светих заповести светих Апостола, да се не једе у Велики Петак. Јер је Господња реч, коју рече ка фарисејима Господ: Када се од њих узме Женик, тада ће постити у онај дан. Овако су божански Апостоли примили, и ово ћеш наћи у заповестима апостолским, пажљиво их читајући. А правилна је и посланица најсветијег архиепископа Александријског Дионисија, који ово јавно објављује.ˮ О последовању великих (царских) часова на Велики петак Подносећи све, Господе овако си говорио, безаконицима који су Те ухватили: Ако сте и ударили Пастира, и разјурили дванаест оваца ученике моје, могао сам више од дванаест легеона довести ангела. Но дуго трпим, да се испуни све непознато и тајно што сам вам објавио преко пророка мојих. Господе, слава Теби. (Стихира са првог часа) Последовање царских (великих) часова на велики петак приписује се Светом Кирилу Александријском, као и Светом Софронију Јерусалимском. Према богослужбеним напоменама ови царски часови служе се у први час дана (око 7.часова пре подне). Презвитер ово последовање служи у тамним одеждама (епитрахиљу и фелону). Кађење целог храма врши се на првом и деветом часу, док се на осталим часовима врши мало кађење. Испред иконостаса поставља се налоњ на коме се полаже Свето Еванђеље које ће се читати на сваком од часова. Поред Еванђеља читају се и паримеји, као и Апостол. Уобичајени псалми замењени су посебним псламима, тако читамо: На првом часу: Пети, други и двадесет први псалам На трећем часу: Тридесет четврти, сто осми и педесети псалам На шестом часу: Педесет трећи, сто тридесет девети и деведесети псалам На деветом часу: Шездесет осми, шездесет девети и осамдесет пети псалам О вечерњем богослужењу на Свети и Велики петак Вечерње Великог петка служи се у десети час дана (око 17.30ч). Презвитер у љубичастом (или пурпурном) епитрахиљу почиње уобичајено. Након стихира на Господи возвах, а за време појања слава и сада, врши се вечерњи вход са Еванђељем, из разлога што ће се на овом вечерњем богослужењу читати Еванђеље. После молитве „Светлости тиха…ˮ следе Старозаветна чтенија из књиге Изласка (Глава 33,11-23); из књиге о Јову. (Глава 42,12-17); из пророштава Исаије (Глава 52,13-53,1). За време ових старозаветних читања Епископ (или презвитер) облачи потпуно одјејаније, због свечаног чина изношења плаштанице за време појања Слава и сада на стиховње. Међу новозаветним читањима имамо читање из прве посланице Коринћанима Светог Апостола Павла зачало 125 (Глава 1,18-2,2), и из Еванђеља од Матеја, зачало 110. (Глава 27,1-38); Од Луке, (глава 23,39-43); Матеј, (глава 27,39-54); Јован, (глава 19,31-37); Матеј, (глава 27,55-61). Код православних Грка постоји један леп богослужбени детаљ: Са последњим реченицама Еванђеља: А кад би увече..., излази презвитер из Олтара и скида Распетога са Крста, који је до сада био у средини храма, којега увија у бело платно, и уноси га у Олтар, док у храму остаје само Крст, испред којег је намештен Христов гроб. За време појања слава и сада на стиховње, презвитер на северне двери износи плаштаницу, док његови саслужитељи идући иза њега носе Еванђеље и крст. И дошавши до припремљеног стола полажу плаштаницу, а преко ње Еванђеље и Крст. О овом богослужбеном моменту изношења плаштанице, професор Дмитријевски наглашава да је разноликост богослужбених пракси несумљиво условљена тиме што данашњи типик не спомиње изношење плаштанице на вечерњем Великог петка. То је потпуно јасно, јер сви стари типици познају само једно изношење плаштанице на јутрењу велике суботе после великог славословља. Што указује да је овај обичај изношења плаштанице на вечерњем Великог петка уведен знатно после 1695. године. Све богослубене напомене напомињу да се све јектеније изговарају испред плаштанице, док се плаштаница налази на средини храма. Након вечерњег служи се мало повечерје на коме се поје канон Распећа Господњег, као и плач Пресвете Богородице. Тебе Који се одеваш светлошћу као хаљином, скинувши с дрвета Јосиф с Никодимом, и видевши мртва, нага, непогребена, и предузев усрдни плач, ридајући говораше: Авај мени, преслатки Исусе! кога малопре сунце гледајући на Крсту обешена, тамом се заодену; и земља са страхом се потресаше, и завеса храма се раздираше. А ево сада видим Те, мене ради драговољно сишавшег у смрт. Како да Те погребем, Боже мој, и како плаштаницом да Те увијем? Којим ли рукама да се дотакнем нетљенога Тела Твога? Или које песме да отпевам исходу твоме, Милосрдни? Величам страдања твоја, песмословим и погребење твоје, са Васкрсењем, говорећи: Господе, слава Теби. (Слава и сада на стиховње) О јутрењу Велике суботе које богослужимо на Велики петак увече Јутарње богослужење Велике суботе према богослужбеним напоменама богослужимо у седми час ноћи (око 02.30ч), међутим у парохијским храмовима прилагођавање овом времену није изводљиво. Након шестопсалмија и велике јектеније поје се Бог Господ… и тропари „Благообразни Јосиф…ˮ, слава: „Јегда снишел јеси…ˮ и сада: „Мироносици жени…ˮ. А свештенослужитељ у тамним одеждама ставши испред Христовог гроба, по старешинству певају прву статију Непорочних тј. седамнаесту катизму. После прве статије врши се кађење целог храма, а после друге и треће врши се само мало кађење. Статије су подељене малим јектенијама, које имају и своје посебне возгласе. После треће статије појци певају „Ангелски собор…ˮ након чега следи мала јектенија са возгласом „Јер си ти Цар Мира…ˮ После сједалног триода, типик налаже читање тумачења Еванђеља по Матеју, а после њега педесети псалам. Потом се поје трипеснец, након чега се поје трократно „Свет је Господ Бог наш…ˮ За време појања стихира на хвалитне Епископ (или начаствујући презвитер) облачи потпуно одјејаније, и за време појања великог Свети Боже врши се опход око храма са Еванђељем и плаштаницом. Обичај који је преовладао подразумева да свештеници приликом уласка у храм, након опхода, стану на западна врата храма и подигну високо Плаштаницу како би верни народ испод прошао. Након тога Епископ (или презвитер) узглашава „Премудрост! Право стојмо! И улазећи у храм поје се тропар „Благообразни Јосиф…ˮ Неки типици налажу да се Плаштаница након опхода полаже на Часну трпезу, јер овај богослужбени моменат символизује преношење Спаситељевог тела са плоче помазања у гроб Господњи и из тог разлога типици налажу да се Плаштаница полаже на Часну трпезу која и символизује гроб Господњи. И поред ове напомене, усталила се пракса да се Плаштаница након опхода поново враћа на припремљен гроб који је постављен на средини храма. Следи Старозаветно чтеније из Пророштава језекиљевих (37. глава) које казује о свеопштем Васкрсењу, када Господ заповеда пророку да пророкује сувим костима, које су потом васкрсле. Потом следи и читање из посланице Галатима која казује о искупљењу људи од клетве законске кроз Исуса Христа. И на крају Еванђелско чтеније из Матејевог Еванђеља о печаћењу гроба и војничком чувању Христовог гроба. Из химнографије Светог и Великог петка Ходите сви да певамо, Онога који се нас ради распео, јер Њега виде Марија на дрвету и говораше: ако и Крст трпиш, Ти си Син и Бог мој. (кондак) Разбојника благоразумног, истога дана удостојио си Раја, Господе; и мене дрветом крсним просветли, и спаси ме. (свјетилен) Сваки део светога твога тела, срамоту нас ради претрпе: глава трње, лице пљување, вилице шамаре, уста укус жучис оцтом помешан, уши хуле безбожне, леђа бијење и рука трску, цело тело растезање на крсту, удови клинове и ребра копље.Ти који си за нас пострадао, и од страдања нас ослободио; и који си сишао к нама човекољубљем и подигао нас, свесилни Спасе, помилуј нас. (друга стихира на хвалитне) Господе, када си Ти узлазио на Крст, страх и трепет обузе твар; и земљи си, дакле, забранио да прогута оне који Те распињаху, а аду си заповедио да отпусти сужње на препород људи. Судијо живих и мртвих, дошао си да дарујеш живот а не смрт. Човекољубче, слава Теби. (слава на стиховње) Већ судије неправедне, умачу трску за одлуку, и Исус бива суђен и осуђује се на крст; и твар страда, гледајући на Крсту Господа. Но Ти који природом тела страдаш мене ради, Господе благи, слава Теби. (и сада на стиховње) Искупио си нас пречасном Крвљу својом од клетве законске; на Крсту прикован и копљем прободен, излио си бесмртност људима, Спаситељу наш, слава Ти. (тропар) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:

У Свету и Велику среду сећамо се жене грешнице која је умила Спаситељеве ноге, обрисала својом косом и помазала их миром. У овај трећи дан страсне седмице Црква нас подсећа и на Јудину издају. На свету и Велику среду свети оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром. Богослужење овог дана открива нам силу покајања и љубави, ради којих се сила Божја као уље изобилно излива на све оне који се искрено кају. У личности покајане жене блуднице видимо пример велике покајне љубави. Сва четири Еванђелиста описују догађај када је жена блудница помазала скупоценим миром Спаситељеве ноге, наглашавајући да ово помазање представља вид припреме за Христово страдање и погребење. Свакако да овој покајање жене блуднице није било одједном и није се догодило случајно, она је прошла кроз унитрашњу пприпрему и обасјна Спаситељевом силом, омрзнула своја гнусна и греховна дела, и док је Господ вечерао у дому Симона губавога она се делатно покајала за сва своја учињена сагрешења која су помрачивала њену душу. Химнографија Велике среде нас подсећа да је жена скупоцено миро купила од продаваца, и побојавши се због својих сагрешења она се одлучила да драгоцено миро излије на Спаситељеве нога и на видљив начин изрази своје покајање. Насупрот великом покајању жене грешнице, знаменити химнографи нас подсећају и на мрачно Јудино издајство. Занимљиво је тумачење Светог Јована Златоустог о догађају помазања Спаситељевих ногу: „Жена, дакле, види Исуса и приступи му са смелом надом. А ако је жена која је боловала од точења крви приступила са трепетом и збуњено иако ништа нечисто није исповедила у себи, јер је њена нечистота, очито, била последица њене природе, колико ли је већи страх и стид морала да осећа ова жена због своје нечисте савести! Зато је и пришла Исусу после многих жена – Самарјанки, Хананејки, крвоточиве и других, и то не пред народом, него у кући. И док су други долазили да им исцели тело, једина је она дошла да ода поштовање Исусу и ради оправдања душе. Она није имала никакву повреду на свом телу, и нарочито зато свако треба да јој се диви. Она не прилази Исусу као обичном човеку – иначе не би обрисала Његове ноге својом косом – него као бићу које је изнад човека. Управо зато полаже пред Христове ноге онај део који се у целокупном човековом телу цени више од свих осталих делова – своју главу.ˮ Црква нас у овај дан подсећа на безумно дело Јуде који издајничким целивом издаде Христа за тридесет сребрника. У богослужењу Велике среде своје молитве и упућујемо Господу нашем да нас учини достојнима покајања покајане блуднице која постаде образац истинског покајања и преумљења целог бића које је окорело у греху, али молимо се спаситељу нашем да нас сачува од безумног и погубног пута Јудиног издајства. Свети Оци јасно говоре да се на Велику среду сећамо Јудиног безумног дела, не зато што је такво дело достојно сећања и помињања, већ да би нас подсетило на страдални пут Господа нашег Исуса Христа и његово крајње смирење. У богослужбеној пракси на Велику среду се усталило и савршавање Свете тајне јелеосвећења. Овде је потребно нагласити да Свету тајну јелеосвећења не би требало служити ако за то не постоји нарочита потреба, тј. ако нема тежих болесника који потребују ову Свету тајну. У Светој тајни јелеосвећења Дух Свети, својом благодатном силом силази на болесника над којим се ова Света тајна и служи. Циљ њеног савршавања је двојак, а састоји се у опраштању грехова и молитви за исцељење болесника од болести и немоћи. Говорећи о Светој тајни Јелеосвећења, Свети Владика Николај охридски и жички поучава: „Апостол Јаков пише нам: „болује ли ко међу вама нека дозове старешине црквене те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем, у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ; а ако је грехе учинио, опростиће му се“ (5, 14-15). Не треба дозвати ма кога него свештенике, старешине црквене; не треба га помазивати ма у чије име (да не буде враџбина) него у име Господње; неће га подићи ма ко други, него сâм Господ, нити му ма ко други може опростити греха осим једино Господ. Зашто уљем а не нечим другим? Зато што је тако заповеђено, те да бисмо ми показали послушност и веру. Зашто је заповеђено да се крштавамо водом, и миропомазујемо миром, и причешћујемо хлебом и вином? То је Божји избор и Божје смотрење, а наше је да слушамо и верујемо. Различити се елементи употребљују у разним тајнама, но благодат је једна као што је Господ један, а од Господа је све. Зашто Господ потребује неку материју да би излио благодат Своју на нас? Не потребује Господ материју, него ми: док смо у материји, потребујемо материју. Снисходећи нашој немоћи Господ се служи материјом. Нематеријалним ангелима Он даје благодат нематеријалним начином. Немоћан је јелеј сам по себи, као што је немоћна свака материја сама по себи, но благодат је Божја свемоћна. Кроз јелеј Господ даје благодат Духа Свог Светог, и та благодат лечи болне, подиже раслабљене, повраћа сумашедше.ˮ На крају, када је у питању богослужење Велике среде, потребно је нагласити да се у овај трећи дан страдалне седмице престаје са служење Литургије Пређеосвећених дарова, као и са читањем великопосне молитве Светог Јефрема Сирина. Из химнографије Свете и Велике среде: Безаконовавши више од блуднице, Блаже, кишу суза никада Ти не принесох, но ћутањем молећи се припадам Ти, љубављу целивајући пречисте ноге твоје, да би ми као Владика подарио опроштај дугова, мени који Ти вапијем Спаситељу: Од нечистоте дела мојих избави ме. (кондак Велике среде) Блудница приступи к Теби, миро са сузама изливајући на ноге твоје, Човекољубче, и смрада од зала избавља се заповешћу твојом. А неблагодарни ученик, дишући благодат твоју, ову одбацује, и смрадом се одева, среброљубљем продајући Тебе. Слава Христе милосрђу твоме. (први сједален) Скупоцено миро, блудница помеша са сузама, и изливашена пречисте ноге твоје, љубећи их; њу си одмах оправдао, а нама опроштај даруј, који си нас ради пострадао, и спаси нас. (прва стихира на хвалитне) О Јудине несреће! Гледаше блудницу која целиваше стопе, и размишљаше лукаво о издаји целивом. Она плетенице развеза, а он се гњевом свезиваше, носећи уместо мира злосмрадну злоћу; јер завист не зна да претпостави корисно. О Јудине несреће! од које избави Боже душе наше. (четрвта стихира на хвалитне) Данас Христос долази у дом фарисејев, и жена грешница приступивши к ногама, превијаше се вапијући: Види погружену у греху, очајну због својих дела, које се не гнуша твоја доброта; и дај ми Господе опроштај зала мојих, и спаси ме. (прва стихира на стиховње) Господе, жена која је пала у многе грехе, осетивши Твоје Божанство, узела је чин мироносице, и ридајући Теби миро пре погреба приноси. Авај мени! говорећи: јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Прими моје изворе суза, Ти који облацима изводиш воду мора. Пригни се мојим срдачним уздасима, Ти који си приклонио небеса неизрецивим снисхођењем твојим. Да целивам пречисте ноге твоје, и обришем их опет косом главе моје, од којих се Ева у рају, предвече шум ушима чувши, страхом сакрила. Мноштво грехова мојих, и бездане судова твојих ко ће испитати. Душеспашче Спасе мој, не презри мене, слушкињу твоју, Ти који имаш неизмерну милост. (Слава и сада на стиховње) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:

Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Црквенословенска реч страст, у себи садржи неколико значења: страдање, трпљење, бол…Сваки од дана страдалне недеље назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, и сваки је посвећен одређеним молитвеним споменимâ. По речима Светог Јована Златоустог ова седмица се назива „великомˮ, не зато што су њени дани дужи или је број њених дана већи, већ зато што је Господ у овим данима извршио велика дела: Разрушено је царство ђавола, уништена је смрт, побеђен је грех, скинуто је проклетство, отворен је рај и небо је постало приступачно људима. Људи су постали сједињени са Ангелима, разрушен је и уклоњен преградни зид, и Бог мира је помирио небеско и земаљско. Зато се ова недеља назива Велика недеља.[1] Свети Епифаније кипарски поучава да су хришћани дане страдалне недеље проводили у нарочитој побожности са тоталним постом и појачаном молитвом. Кроз активно учествовање у богослужењима страдалне недеље, сваки хришћанин постаје учесник крсног и страдалног пута Христовог. Сâм тропар који појемо прва три дана подстиче у нама духовну будност како не бисмо заспали греховним сном. Тако већ на јутрењу Великог понедељка у првом сједалном појемо да Господ хита на вољно страдање: Страдања часна, данашњи дан, као светиљке спасоносне, просијава свету; јер Христос хита да пострада по доброти, Он који све садржи у својој руци, прихвата да буде разапет на дрвету, да би спасао човека. Невидљиви Судијо, како си у телу виђен, и долазиш да будеш убијен од људи безаконих, Ти који осуду нашу осуђујеш страдањем Својим! Стога хвалу, величање и славу узносећи твојој власти, Речи, сагласно приносимо. Богослужбене особености прва три дана страдалне седмице огладају се у заједничком тропару и егзапостилару на јутрењу, као и у заједничком отпусту. На јутрењу после сједалних чита се тумачење Еванђеља, као и Светоотачко тумачење перикопе која се тога дана чита. Након ових чтенија на јутрењу се чита и Еванђеље. Битно је нагласити да на јутрењу не појемо Чесњејшују, већ припеве из трипеснеца који су праћени стихом „Слава теби Боже наш, слава Теби!ˮ Гле Женик долази у поноћи и блажен је слуга којега нађе будног; а недостојан је, опет, којег нађе ленствујућег. Гледај, зато, душо моја, да те сан не савлада, да не будеш смрти предана, и изван Царства закључана; него се отрезни кличући: Свет, Свет, Свет си Боже наш, молитвама Бестелесних Сила помилуј нас. (тропар) Ложницу твоју видим, Спасе мој, украшену, и одећу немам да бих ушао у исту. Просвети хаљину душе моје, Светлодавче, и спаси ме. (егзапостилар) Христос истинити Бог наш, који ради нашега спасења иде на добровољно страдање… (отпуст) Прва три дана страдалне недеље карактерише и служење Литургије Пређеосвећених дарова, на којој се мали вход врши са Еванђељем из разлога што се на њој и чита Еванђеље. Од Старозаветних читања на Пређеосвећеним Литургијама ових дана задржава се читање из Књиге постања, док се читање из прича Соломонових замењује читањем из Књиге о Јову. На Велики понедељак, уторак и среду препоручује се служење Литургије Пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова брата Господњег, коју имамо на српском језику, чији превод је приредио блаженопочивши Епископ жички Хризостом (Столић), а издао је Епархијски Управни Одбор Епархије банатске, 1996. године. Једна од препознатљивих особености ових дана јесте читање Четвороеванђеља на трећем, шестом и деветом часу. У званичном типику за сваки дан у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, о овим Еванђелским читањима налазимо следећу напомену: У пракси се ово читање Светог Еванђеља искључиво у прва три дана страсне седмице показало као тешко оствариво. Иако постоји неколико модела одступања од важећег типика, блажене успомене професор А. А. Дмитријевски каже да је идеалу црквене праксе зацртаном у типику, најближе читање Еванђеља, шесте и седме, уместо само седме седмице поста. Распоред читања Четвороеванђеља на трећем, шестом и деветом часу: Понедељак: На трећем часу: Матеј 1-14. главе. На шестом часу: Матеј 15-28 главе. На деветом часу: Марко 1-8 главе. Уторак: На трећем часу: Марко 9-16 главе. На шестом часу: Лука 1-8 главе. На деветом часу: Лука 9-16 главе. Среда: На трећем часу: Лука 17-24 главе. На шестом часу: Јован 1-6 главе. На деветом часу: Јован 7-13,30 стих Богослужење Светог и Великог понедељка Јаков оплакиваше губитак Јосифа, а племенити сеђаше на колима, као цар поштован. Јер пошто не послужи тада Египћанки на задовољење сласти, би прослављен од Онога који познаје срца људи, и који шаље венац непропадљив. (кондак Великог понедељка) Кроз богослужење Светог и Великог понедељка сећамо се Светог праведног целомудреног Јосифа, кога још називамо и праобразом Христовим будући да је од своје браће продан за тридесет сребрника и утамничен, да би се на крају из тог страдања уз Божију помоћ јавио као победник. Кроз цео канон Великог понедељка славимо и величамо праведног Јосифа који је постао пример целомудрености. У овај први дан страдалне недеље сећамо се и оне од Господа проклете и сасушене смокве, која на символичан начин представља јудејску синагогу, у којој Спаситељ није пронашао плод какав доликује, већ само сенку закона, због чега им је одузео и ту сенку, испунивши собом закон. Према неким тумачењима Господ кажњавајући ову смокву показује да има власт да суди јер је Син Човечији, али не желећи да казни човека Он кажњава бездушну и неосетљиву смокву. Свети Исидор Пелусиот нас пак подсећа да смоква представља и дрво непослушања са чијим листовима су Адам и Ева покрили своју греховну наготу. Кроз богослужбене песме овог првог дана страдалне недеље бивамо позвани да заједно са Господом идемо у Јерусалим, са очишћеним умом и умртвљеним страстима. Господ који иде на вољно страдање, апостолима говораше на путу: Ево узлазимо у Јерусалим, и предаће се Син Човечији, као што је писано за Њега. Ходите, дакле, и ми, очишћеним мислима, пратимо Га, и сараспнимо се са Њим, и умртвимо Њега ради животна уживања, да би и оживели са Њим, и чули Га како вапије: Нећу више ићи у земаљски Јерусалим да бих страдао, него усходим к Оцу моме и Оцу вашем, и Богу моме и Богу вашем, и узнећу вас са собом у горњи Јерусалим, у царство Небеско. (Прва стихира на Господи возвах Великог понедељка) Црквене песме Великог понедељка саставили су знаменити химнографи, Свети Андреј Критски, Свети Јован Дамаскин, Свети Козма Мајумски. Најстарија сведочанства о богослужењу Светог и Великог понедељка налазимо од седмог века у јерусалимском канонару, док каснија сведочанства налазимо од деветог века у типику Велике цариградске цркве и Еваргетидксом типику, како нам сведочи проф. Лазар Мирковићу својој „Хеортологијиˮ. Из химнографије Великог понедељка: Достигавши, верни, спасоносно страдање Христа Бога, неизрециво Његово дуготрпљење прославимо; да би милосрђем својим саваскрсао и нас, умртвљене грехом, као добар и човекољубив. (Друга стихира на хвалитне) Господе, који идеш на страдање, утврђујући своје ученике, говорио си, узевши их насамо: Како се не сећате мојих речи, које сам раније рекао вама, да ни један пророк не може, као што је писано, сем у Јерусалиму бити убијен. Сада је, дакле, време настало за које сам вам рекао: Јер ево предајем се у руке грешника да будем поруган, који ће ме и на крст приковати, и гробу предати, омрзнутог сматраће ме као мртва. Ипак, не бојте се! јер ћу тридневан васкрснути, на радост верних, и живот вечни. (Слава и сада на хвалитне) Господе, учећи своје ученике да размишљају о најсавршенијим стварима, говорио си им да не буду као незнабошци, у владању над најнижим стварима. Јер неће тако бити вама мојим ученицима, јер хотећи сиромах сам. Први, дакле, међу вама да буде свима слуга, а онај који влада као подчињени, и првоизабрани као последњи; јер и Сам дођох да Адаму осиромашеном послужим, и душу моју дадем за избављење многих који ми кличу: слава Теби. (Друга стихира на стиховњим) катихета Бранислав Илић [1] Свети Јован Златоуст, тридесета беседа на Књигу постања. ИЗВОР: Српска Православна Црква

У Свети и Велики уторак молитвено се сећамо на Господњи одговор фарисејима и садукејима, о другом доласку Христовом, као и Еванђелске перикопе о десет мудрих и десет неразумних девојака. Како нам саопштава Еванђелист Матеј, у уторак страдалне недеље ујутру Господ наш Исус Христос провео је у Јерусалимском храму где је поучавао. Многи првосвештеници и старешине слушајући Спаситељеве беседе и схвативши да се те речи односе на њих, гледаху да га ухвате и убију, али се бојаху народа. Исус Христос поучавајући своје ученике и народ често је говорио у причамо, тако се на Велики уторак сећамо Спаситељеве приче о десет мудрих и десет неразумних девојака. Кроз богослужење Великог уторка црква нас подсећа да се не предајемо греховном сну немара, већ да у нашем подвигу не заборавимо да понесемо у својим земљаним судовима душе своје, уље милосрђа и љубави, јер без тога нећемо моћи да изађемо пред Господа, Женика цркве који је пун љубави и милосрђа. Овом дивном перикопом бивамо поучени да за долазак Женика цркве увек будемо будни и припремљени заоденувши себе целомудреношћу, милостињом и добрим делима, а да светиљке душе наше светле врлинама и правом вером. Велики Богослов и проповедник Свети Јован Златоусти у једној од својих омилија на Еванђеље о десет мудрих и десет неразумних девојака, богомудро поучава свакога од нас: „Зар не знаш јеванђелску причу о десет девојака, како су оне које нису чиниле милостињу остале изван брачне ложнице иако су се подвизавале у девствености? Беше, говори (Свето Писмо), десет девојака, пет лудих и пет мудрих. Мудре су имале уље, а луде нису имале уље и зато су њихове светиљке почеле да се гасе. Луде приђоше мудрима и рекоше: „Дајте нам уља из ваших посуда“ (Мт24,18). Стидим се, и црвеним, и плачем кад чујем о лудој девојци; црвеним кад чујем да су оне тако назване и кад су задобиле толико велику врлину, после подвига девствености, и кад су своја тела узнеле на небо и надметале се са небеским силама – претрпеле ватру и одолеле пламену сладострашћа. И након свега тога назване су лудим, и то с правом, зато што их је, иако суучиниле велико, победило малоˮ. У кондаку Великог уторка појемо како се хришћански живот темељи како на љубави, тако и на милосрђу. Када Господ Христос изненада поново дође, једино ће свакога од нас препознати по делатној љубави. Химнографију овог другог дана страдалне недеље, саставили су Свети Козма Мајумски, двопеснец на јутрењу и Свети Андреј Критски, трипеснец на повечерју. Из химнографије Великог уторка: Помисли душо о часу краја, и посечења смоквинога уплаши се, предан теби талант трудољубиво обрађуј, бедна, бденишући и вапијући: да не останемо изван ложнице Христове. (кондак Великог уторка) Усветлости светих твојих, како да уђем ја недостојан? Јер ако се усудим да заједно са њима уђем у брачне одаје, одећа ме окривљује, јер није брачна, и свезан – бићу избачен од ангела. Очисти Господе, нечистоту душе моје, и спаси ме као Човекољубац. (прва стихира на хвалитне) Слушала си, о душо, за осуду онога који је сакрио талант! Не скривај реч Божју, објављуј чудеса његова, да би умноживши дар, ушла у радост Господа твога. (Слава и сада на хвалитне) Ходите верни, делајмо усрдно Владици; јер раздаје слугама богатство, и аналогно сваки да умножимо талант благодати: један дакле мудрост да приноси добрим речима, други пак службу просвећења да обавља, да се причешћује речју верни, у тајне неупућен, и да расипа богатство, убогима други. Јер ћемо тако позајмљено много усугубити и као верни управитељи Владичине благодати удостојићемо се радости. Ње нас удостој Христе Боже, као Човекољубац. (прва стихира на стиховње) Гле, теби Владика талант поверава, душо моја, страхом прими дар, позајми дародавцу, раздајући убогима, и стекни пријатеља Господа, да би стала Њему с десне стране, када дође у слави, и да чујеш блажени глас: Уђи, слуго, у радост Господа твога. Ње ме удостој, Спасе, заблуделог, ради велике милости твоје. (Слава и сада на стиховње) Катихета Бранислав Илић Извор: Епархија тимочка ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:

Пета недеља Свете и Велике Четрдесетнице посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки. Ово пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном првом и другом бденију. Корачајући молитвеним путем покајања и поста, присећамо се свих недељних споменâ који нас својом еванђелском поуком и тематиком укрепљују: Недеље Победе Православља, недеље Светог Григорија Паламе, недеље Величања Часног Крста - Крстопоклоне и недеље Светог Јована Лествичника. Из претходних недеља свете Четрдесетнице видимо да је свака од њих повезана са величањем неке победе Цркве или пак победничким подвизима угодникâ Божјих којима је недељни спомен и посвећен. У овај недељни дан Великог поста прослављамо велику подвижницу преподобну и богоносну мајку нашу Марију Египћанку која је просијала незалазном Христовом светлошћу поставши победница и образац истинског покајања. Спомен преподоне Марије Египћанке у пету недељу потиче из 12. века. Житије преподобне Марије Египћанке приписује се јерусалимском патријарху Софронију, а то нам сведочи и преподобни Јован Дамаскин. Свети Андреј Критски, кога је патријарх јерусалимски Теодор послао на Трулски, VI Васељенски сабор (680-681), донео је Житије преподобне Марије заједно са својим Великим покајним каноном. Читање канона светог Андреја и Житија свете Марије Египатске на јутрењу у четвртак пете седмице установљено је управо на VI Васељенском Сабору. Из житија преподобне исијава њено покајање, остављање грешног и трулежног живота и њено одевање у одежду усрдног подвига у пустињи. Из светог живота ове угоднице произилазе две крајности: дубина греховног живота, али и висина покајања и подвижничког живота. Са друге стране из њеног светог живота бивамо поучени да не постоји грех који је јачи од човека јер Господ по својој неизмерној љубави прихвата све који му са вером и љубављу у покајању прилазе. У једној од богослужбених химни ове недеље појемо: „Испрва блудом испуњена, покајањем си невеста Христова постала, подражавајући англески живот победила си демоне оружјем Крста. Због тога си се показала и невестом Царства, Маријо преславна." Како је записано у синаксару ове недеље да се људи, који су лењи за духовне подвиге, не би заборавили, у богослужењу пете седмице ради подсећања имамо поново читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског. У четвртак пете седмице на јутрењу имамо читање Великог покајног канона и житија Преподобне Марије Египћанке. Из богате богослужбене ризнице налазимо да неки пак ово богослужење називају стајање Маријино. По речима Григорија Дебољског Велики канон неизмериву дирљивост има: сваку, пак, повест Старог и Новог завета забележио је и сабрао, од Адама до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди, поучавајући сваку душу како да ревнује у добру и подражавању у сили: зле да избегава и увек да тежи покајању, сузама, исповедању и другим богоугађањима. Тај канон је толико широк и умилан да може и најжешћу душу довољно да омекша и покрене на добро, само ако се скрушеним срцем и са пажњом поји. Канон се овај назива великим због мисли и спомена који се у њему налазе: његов плодни аутор га је сложио од осталих канона који у себи не садрже више од по 30 тропара, а овај има 250 тропара и сваки тропар излива неизразиву сладост.ˮ Химнографија пете недеље Свете четрдесетнице великим делом је посвећена преподобној Марији Египћанки. Тако на вечерњем богослужењу величамо преподобну речима: Мачем уздржања посекла си духовне замке и телесне страсти, грешне помисли уништила си тиховањем. Потоком молитвених суза твојих напојила си пустињу и родила си нам плодове покајања. Зато, преславна са љубављу прослављамо свештени спомен твој. Уселила си се у пустињу и обличје страсти из душе си уклонила, написавши у њој слику богопознања. Изобилно си заблистала у врлинама, те си лако и по води ходила и у молитви се од земље уздизала. И сада у смелости свагда хваљена Маријо, која пред Христом Богом стојиш, моли се за душе наше. Сва химнографија овог недељног дана побуђује у нама актуализацију оне подвижничке клице која је дубоко усађена у бићу човечијем, те због тога многи Свети оци говори да је сваки човек подвижничко биће које свагда трага за подвигом. Пример и идеал тог благопријатног и душекорисног подвига исијава из пресветле личности преподобне Марије Египћанке. Хришћански живот нас учи да сваку душу красе врлине, управо оне спасоносне врлине које су красиле преподобну Марију Египћанке, ону угодницу Божију која задобијала врлину за врлином уздижући се тако у меру раста висине Христове. Христе Боже наш, поддерживающий всех падающих, поверженных же поднимающий, неотделимо нисшедший из Отеческих недр и воплотившийся от святой Девы Марии, и в мир пришедший, чтобы удостоить попечения и возвратить в изначальное естество нашу отпавшую природу, подвергшуюся нападению бесплотных и душеубийц разбойников, и лишенную нетления и тяжко израненную ими! Ты, Владыко, уврачуй наши незримые язвы и обвяжи раны душевные честною Твоею Кровию, юже пролил еси на нас, и святым Твоим помазанием, еже нам даровал еси; и избави нас от поражений, беспрестанно наносимых нам невидимыми злодеями, спешащими похитить у нас даже веру в Тебя и надежду, и желающих смыть с нас благодать Твою; не лиши нас человеколюбивого и спасительного врачевания, чтобы, исцелившись и очистившись от всякой скверны, мы удостоились звания перворожденных, написанных на Небесах, ибо Ты — врач невидимых и видимых болезней. Яко Ты еси Бог наш, и Тебе славу воссылаем, Отцу и Сыну и Святому Духу, ныне и присно и во веки веков. (Заамвона молитва пете недеље Великог поста) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква

http://www.spc.rs/files/u5/2008/10/unnamed_3.jpg На јутрењу пете суботе Великог поста у целости се чита благовештенски акатист Пресветој Богородици. Овај акатист читао се и прва четири петка Свете четрдесетнице на малом повечерју подељен на четири дела (сваке недеље по три кондака и икоса). Због овог лепог и садржајног јутарњег богослужења са читањем благовештенског акатиста Пресветој Богородици названог и другим бденијем, пета субота поста назива се и „Акатистнаˮ. Акатист (Ακαθιστος) или несједална песма, представља химнографско похвално и благодарствено слово у част Пресветој Богородици. Настанак благовештенског акатиста везује се за један догађаја из освештане историје цркве када је Пресвета Богородица 626. године сачувала Цариград од најезде Авара, Словена и Персијанаца. Када је реч о ауторству овог дивног химнографског дела, мишљења су различита. Наиме, приписују га Св. Роману мелоду, цариградском патријарху Сергију, ђакону Велике цркве Георгију Писидијском , цариградском патријарху Герману I, Св. Јовану Дамаскину, Св. Касији, никомодијском митрополоиту Георгију и Светом Фотију цариградском. Многи сведоче да је главни аутор акатиста Свети Роман мелод, а да су касније додатке у акатисту записавали многи химнографи. Битно је нагласити да богослужбена традиција наше свете Цркве једино овај акатист познаје као сасатвни део богослужења. Када говоримо о благовештенском акатисту као саставном делу богослужења Свете четрдесетнице, подсећамо да се уз овај акатист увек поје благовештенски канон (Отворићу уста моја…). По свом садржају благовештенски акатист сачињен је од 12. икосâ који се прожимају са 12. кондакâ. (Ова форма постала је образац за све касније састављене акатисте). Народ ово богослужење суботе пете недеље великог поста назива другим бденијем, што свакако није погрешно јер према богослужбеном уставу јутрење суботе пете седмице Великог поста не служимо у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија, исти случај је и са Првим бденијем. Свештеник у светлом епитрахиљу почиње уобичајено јутрење и након шестопсалмија и велике јектеније поје се Бог Господ и три пута посебан тропар акатистне суботе, и после читања из 16. катизме и мале јектеније поје се свечано: Теби, Војвоткињи, Која се бори за нас, узносимо песме победне, а избавивши се од зла, песме захвалне, ми, слуге Твоје, Богородице. И пошто имаш моћ непобедиву, од сваке нас опасности избави да Ти кличемо: Радуј се, Невесто Неневесна! За време појања овог кондака свештеник кади цео храм, након чега почиње са читањем акатиста који се чита у четири статије. Свака од ових статија почиње се и завршава појањем кондака (Теби Војвоткињи…). Као што је био случај са Првим бденијем на коме се чита Велики покајни канон Светог Андреја Критског са житијем Свете Марије Египћанке, читање акатиста се смешта у централни део јутарњег богослужења – канон, с тим што се прве две статије читају након прве и друге катизме. Упоредно са акатистом чита се и слово о акатисту које је саставио Свети Роман мелод, а које се такође чита по принципу четири статије. Црква пред нас у овај суботњи дан кроз богослужење износи пресветли пример Пресвете Богородице, којој надахнутим и освештаним текстом благовештенског акатиста узносимо благодарност радосним ускликом: Радуј се, Невесто Неневесна! Опевајући Твој пород, славимо Те сви као живи храм, Богородице, јер Господ, уселивши се у утробу Твоју, освети Те, прослави и научи све да Ти кличу: Радуј се, Храме Бога Речи! Радуј се, већа од Светиње над светињама! Радуј се, Ковчеже позлаћени Духом! Радуј се, неисцрпна Ризницо живота! Радуј се, скупоцена круно побожних царева! Радуј се, часна Похвало богобојажљивих свештеника! Радуј се, непоколебљива Куло Цркве! Радуј се, неразрушива Тврђаво Царства Христова! Радуј се, јер се Тобом подижу заставе победе! Радуј се, јер се Тобом обарају непријатељи! Радуј се, тела мога Исцелење! Радуј се, душе моје Спасење! Радуј се, Невесто Неневесна! О свехвална Мати, Која роди Реч светију од свију Светих, примивши овај садашњи принос, избави од напасти сваке и ослободи будућих мука, све који кличу: Алилуја! (из благовештенског акатиста Пресветој Богородици) катихета Бранислав Илић

http://www.spc.rs/files/u5/2008/10/untitled-1_1.jpg На јутрењу четвртка пете седмице Свете четрдесетнице чита се Велики покајни канон Светог Андреја Критског. Прва четири дана Великог поста овај канон се чита на Великом повечерју бивајући тако подељен на четири дела, а сада у четвртак пете седмице Великог поста он се чита у целости. У склопу такозваног првог бденија чита се и житије преподобне и богоносне мајке наше Марије египћанке којој је и посвећена ова пета седмица свете Четрдесетнице. Читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског на почетку Великог поста има за циљ да нас уведе у тајну покајања и подвига, представљајући на тај начин једна духовна врата кроз која улазимо на четрдесетодневни подвижнички и молитвени пут. Читање канона Светог Андреја Критског у четвртак пете седмице Великог поста, собом носи вид сижеа ових Великопосних дана, јер на почетку поста ми смо усвојили речи канона, а сада пред крај свете Четрдесетнице речи покајног канона постале су саображене са нашим постом и подвигом. У току једне богослужбене године можемо уочити два битна ритма која се међусобно смењују: ритам припреме и ритам испуњења (празновања). Ови Великопосни дани нам то потврђују како својим дивним и садржајним богослужењима, тако и самом тематиком седмицâ које предствљају наше ступњеве припреме. Тако ово читање Великог покајног канона сада више нема припремни карактер, оно сада побуђује у нама преиспитивање и један вид духовне смотре, да сами себе преиспитамо и видимо колико смо себе очистили од страсти и греха, и колико смо себе духовно препородили за време Великопосног путешествија. Читање житија велике покајнице преподобне мајке наше Марије Египћанке у овом богослужењу, има за циљ да угледавши се на њено покајање, и ми преобразимо себе у бањи покајања, како би што спремнији дочекали Пасху Господњу. Житије преподобне се приликом читања дели на два дела: један део се чита после катизми и сједалних, док се други део чита после треће песме канона. Ово житије Преподобне Марије саставио је Свети Софроније, Јерусалимски патријарх (638-644). Читање канона Светог Андреја и житија Свете Марије Египћанке у четвртак пете седмице на јутрењу, утврђено је на VI Васељенском Сабору, а најранији спомен овог садржајног богослужења налазимо тек у Евергетидском типику из 12. века. У нашем народу преовладао је назив прво бденије или стајање Свете Марије Египћанке, што свакако и није погрешно. Наиме, према богослужбеном уставу јутрење четвртка пете седмице Великог поста не служи се у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија. Велики покајни канон као и чтенија из житија Преподобне Марије Египћанке смештени су у централни део јутарњег богослужења – канон. Велики покајни канон пева се заједно са каноном Преподобне Марије, док се уз четврту, осму и девету песму додаје канон триода (трипеснец). Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас! Преподобна Мати умилостиви Творца према нама који те хвалимо, да би се избавили злостављања и мучења оних који нас около нападају и ослободи се искушења; непрестано величамо Господа који Те је прославио. Преподобни оче Андреја, моли Бога за нас! Часни и најблаженији Оче Андреје, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења. (из Великог покајног канона Светог Андреја Критског.) катихета Бранислав Илић

У Четврту недељу Свете Четрдесетнице савршавамо спомен на преподобног и богоносног оца нашег Јована Лествичника, писца знаменитог дела „Лествица рајаˮ. Кроз његово богонадахнуто дело Црква пред нас износи дивне примере духовног напредовања у хришћанском животу. Подсетимо се на кратко претходних недеља Свете Четрдесетнице, како не бисмо изгубили континуитет нашег подвижничког путовања. Прве недеље Свете Четрдесетнице прославили смо победу Православља над иконоборством. Друге недеље Светог Григорија Паламу великог међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа. Треће недеље прославили смо Часни и Животворни Крст Господњи, хришћански знак победе и Васкрсења. Четрвте недеље прослављамо победника у подвижничком животу и учењу, онога који нас поучава подвижиштву као лествици духовног живљења. Рајсака лествица преподобног Јована Лествичника, како појемо у кондаку, дарује нам цветне плодове учења, који наслађују срца оних који их изимају са трезвеношћу, јер Лествица узводи душе од земље на небо, у слави Божјој. Пред нас се износи образац испосничког живота, у личности преподобног Јована Лествичника, који се подвизавао на Синајској гори и у свом знаменитом делу показао пут постепеног усхођења човека до духовног савршенства по лествици душе која се са земље узноси до вечне славе. У предговору Лествице читамо: У својој знаменитој књизи “Небеска Лествица” описује (монашке) врлине и пороке, монашки живот и природу потпуног бестрашћа, које се сматра за идеал хришћанског савршенства. То је спис састављен из тридесет поука: као што је потребно да човек проживи тридесет година од свог рођења како би постао зрео – по мерилима оног доба – тако је и монаху потребно да прође тридесет ступњева у свом подвигу да би достигао савршенство. Идеја Лествице, тог ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог старозаветног виђења праоца Јакова. (1Мојс.28,12-12). Симболички, Јаковљева лествица, која стоји на земљи а врхом дотиче небо, по којој се Ангели Божји пењу и силазе, и на чијем се врху налази Господ, треба да означи човеков пут ка висинама божанског савршенства везу између неба и земље, пут на коме човека прате анђели Божији и који има сасвим одређен циљ: самог Господа Бога. Своје место међу недељама Великог поста спомен на преподобног Јована Лествичника налазимо веома касно. Јерусалимски канонар, типик Велике цариградске Цркве, Синајски канонар, Евергетински типик, па чак ни српски Никодимов типик не спомињу овај спомен. Први пут овај спомен налазимо у српском Романовом типику који је састављен у манастиру Хиландару (1331. год). У синаксару ове недеље налазимо занимљив податак да је за време Свете Четрдесетнице на Светој Гори устаљен обичај читања Рајске Лествице као келејно правило. Богоносни оче наш Јоване, показао си се као житељ пустиње, Ангел у телу и чудотворац. Постом, бдењем и молитвом примио си небеске дарове. Као исцелитељу духа и исцелитељу немоћних, притичемо теби са вером. Слава Ономе који је теби подарио крепост, слава Ономе који те је прославио, слава Ономе који тобом свима дарује исцељење. (тропар) Триодска химнографија прподобног Јована Лествичника велича као премудрог учитељ подвижнитва, као пример испосника и Ангела у телу. Величамо га као оног који је процветао као крин, а својим смирењем себе испунио благодаћу Духа Светога. У једној слави на вечерњем богослужењу величамо га: Преподобни оче, следујући гласу Еванђеља Господњег, богатство и славу си презрео и напустио си свет. Свима си говорио: Заволите Бога и наћи ћете благодат вечну и ништа не цените више од љубави Божије, да бисте када Он дође у слави својој, пронашли мир са свима светима, чијим молитвама Господе помилуј и спаси душе наше. Сваки Хришћанин је позван да целог живота буде подвижник, а то подвижништво подразумева подвиг душе и тела у одрицању од греха и пролазних овоземаљских пожуда. Овај недељни спомен подстиче нас да у данима Свете Четрдесетнице наш подвиг саобразимо духовној лествици. Та лествица нас степеницу по степеницу, корак по корак, узводи до препорађања наше душе која је окорела у греху. Богослужбене песме наглашавају важност подвига и молитве као два основна начина корачања кроз духовну пустињу Великог поста. У својој беседи преподобни Јустин Ћелијски сагледава врлине као степенице лествице небеске: „Рајска лествица – шта је то? То су свете врлине, свете еванђељске врлине: смиреност, вера, пост, кротост, трпљење, благост, доброта, милосрђе, истинољубље, христољубље, христоисповедништво, страдања за Господа Христа. Ето и још много других светих врлина новозаветних. Свака заповест Господа Христа, то је врлина, браћо. Твориш ли је, чиниш ли је, на пример Његову заповест о посту, твориш ли је, чиниш ли је? Пост је света врлина, степеница на лествици од земље до Неба. Пост, славни пост, чак и цела лествица од земље до Неба. Свака врлина је мали рај, свака врлина гаји душу, облажени је, низводи у душу твоју божанске небеске милине. Свака врлина, златна и дијамантска степеница у лествици твога спасења, која се протеже између земље и Неба, протеже између твог пакла и твог Раја.ˮ Ти све људе подупиреш и понижене усправљаш, Христе Боже наш. Ти си из недара отачких неодељено произишао и од Свете Дјеве Марије се оваплотио и у свет си дошао да би природу нашу, отпалу од раја, и од нетелесних и душегубних разбојника нападнуту, обнажену трулежношћу и зло рањену, бриге удостојио и древној отаџбини повратио. Ти Сам Владико невидљиве наше убоје исцели и телесне погибли свежи, преко часне крви Твоје, коју си за нас излио, и светог печата Твог који си нам даровао. И избави нас од непрестаних рана и од невидљивих злодетеља који хитају да нам отму веру и наду у Тебе, и хоће да са нас свуку Твоју благодат. Не лиши нас Твога човекољубља, гостионице и спаситељног Твога лечилишта да бисмо се, излечени и, од свакога порока очишћени, удостојили да будемо записани са првороднима Цркве небеске; Јер си Ти лекар видљивих и невидљивих болести; Ти и благочестивом роду нашем саборац буди. Јер си ти Бог Спаситељ наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и свесветим, и благим и животоворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (заамвона молитва четврте недеље Великог поста) катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота