Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'изнад'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. JESSY

    Изнад Царства Небеског

    Хајде да разговарамо о томе шта највише прижељкујемо и чега се највише плашимо, јер је човек дихотомно биће, односно састоји се од два дела која се блиско међусобно прожимају – тела и душе, видљивог и невидљивог. И ако су свети оци за страсти говорили да се иза њих увек може наћи једна од две ствари: жеља или страх, онда можемо рећи да се, осим тога, иза сваког уметничког дела крије жеља за лепотом и страх од пада. Рај и пакао, вољени верници, два су појма која су нам се данас тако удаљила, тако су нејасна. Ако покушамо да пронађемо нешто о рају и паклу, наћи ћемо информације које нам делују детињасто, или апсурдно, или неразумљиво. А то је зато што нас вара оно што опажамо чулима, оно што видимо око себе. Слушамо Спаситеља, како каже у Јеванђељу по Матеју, глава 25, када је у питању Страшни суд , да је пакао припремљен за ђавола и његове слуге, а благослови небески за децу Божију. И Спаситељ каже: „Дођите, наследите Царство које вам је припремљено од постања света“ ( Мт. 25, 34). Пакао је јасно припремљен раније, јер је ђаво пао пре стварања човека. Пакао је створен за ђавола, а пошто ђаво није био и тело и душа, него је имао само једну димензију, онда пакао има једну духовну димензију, бар сада, до Страшног суда. Рај је створен за човека, а човек је и видљив и невидљив. Дакле, рај има лепоте којима се може дивити телесним очима и разумети разумним умом, али има и лепоте које се могу разумети и видети само духовним очима. Само срце може да разуме шта се крије иза тако видљиве лепоте. Када је Бог створио рај, позвао је Адама и рекао му: - Све је твоје. И даље: – У њега сам посадио два дрвета (видети: Пост. 2: 8–9). Неки свети оци кажу да дрво живота и дрво познања добра и зла заиста могу да симболизују Бога и човека. Ово је алегоријско тумачење, симболичко тумачење, али није далеко од откривене истине, јер је сам Бог Живот. И рече Адаму, који беше сам, јер Бог још није узео Еву са његове стране: „Са свих рајских дрвећа можеш јести, односно хранити се, изграђивати се, расти на њима, осим са дрвета познања добра и зла (видети: Пост. 2:16–17). Са свих дрвећа, укључујући и дрво живота. Само дрво познања добра и зла било му је забрањено. Дакле, Адаму је дат рај да га култивише и штити. Бог му је говорио, обраћајући му се у једнини: „Једи са свих дрвећа“ и: „Не једи са дрвета познања добра и зла“. То је значило следеће: „Започни живот, храни се од њега, јер ти је ово (дрво) најпогодније. Ти си први од Моје деце примио овај дар” – али и ово: „И не заборави да ће други доћи за тобом, и пази да се не удаљиш (од живота). И не идите далеко од њих, него пазите да останете заједно у Мени и поред Мене.” Много пута сам се питао: шта се десило са Евом када ју је пронашао ђаво, који јој се јавио у виду змије? Шта јој се десило, зашто је тако лако пала? Али питао сам се не о томе какву је слабост имала, већ о томе шта је тамо сама тражила? Зар двоје није суђено да буду једно? Зар двоје нису били на небу? Њих двоје нису били нахрањени од дрвета живота, од љубави која је све обавијала, од светлости која им је откривала тајне за тајнама и свега што је с оне стране тајне? Зашто се Ева нашла сама, зашто ју је Адам изгубио из вида? Погледајте љубавнике, како они не само да не скидају поглед једни са других, већ и једу једни друге очима, комуницирају погледом. Не губе једни друге из вида. Зашто је Ева остављена сама, ако је Бог сасвим јасно рекао да „није добро да човек буде сам“ ( Пост. 2,18)? Зашто? Зашто? Зашто? Али стварност је да ју је ђаво преварио, пошто ју је нашао саму. Он је преварио јер она није имала реч која јој је долазила директно од Бога, већ само посредно, преко Адама. Адам јој је рекао, и стога је то било индиректно. И самом Адаму је била потребна Ева, а она није била ту да га подржи, а и Еви је свакако требао Адам. На крају крајева, Евино постојање без Адама није имало смисла. Жена је створена за мушкарца. Без њега нема смисла. И тако, пошто је била сама, постало је врло лако ђаволу да је превари. И обећао јој је будуће благослове и тако украо оне које је имала. А Адам, видевши Еву са јабуком у руци - јабуком коју је Ева угризла - био је шокиран, јер је схватио: Ева је јела, али није умрла! А онда се окренуо против Бога и рекао: - Значи преварио си ме, нешто си сакрио од мене. Бог му је оставио реч обавијену мистеријом, говорећи: „Умрећеш“. Адам је можда схватио да овде постоји и нека врста смрти, можда не она о којој је раније размишљао. Адам је требао да растегне свој мозак овде и покуша да разуме више. Али да бисте разумели више, да бисте видели више, морате остати у светлости! А Адам је стао на страну себичне Еве. И када су у овом егоцентризму јели са дрвета познања добра и зла – једући тако само зло, спознајући зло на делу уместо на речима – очи су им се одједном отвориле и пробудиле. Очи су им се отвориле – али тек пошто је Адам загризао јабуку. Па које је очи Адам отворио? Раније је Адам, када је био у дубоком сну и није знао шта Бог ради и одакле је жена поред њега, рекао: – Ово је жена, јер је узета из мог тела, и зове се Ева, јер је мајка живих ( Пост. 2, 23). Такође је дао имена животињама, чиме је показао да има и телесно знање. Да има духовно знање показао је и предвиђајући начин на који ће се људи размножавати – кроз жену. Па какве је онда очи отворио? И у њему се отвори око злобе, разликовајући добро од зла на искривљен, изобличен, нескладан начин. Око зла, које разуме само несклад, коме се само чини – опет погрешно, у гордости , које има корен у Сатани – коме се чини да може разумети добро проучавајући зло. Авај, каква горка обмана! Какво горко искушење! Онда је човек видео да његова голотиња може бити предмет срамоте. А стид се, навикавши се на њега, преобразио у грех уместо да га преобрази у свети страх. Много је слика око нас. Сада говорим само о ономе што видимо, остављајући по страни оно што чујемо и шта разумемо. А оно што видимо је подложно дуализму, веома конфузном : оно што видимо је комбинација светла и сенки. И постајемо, преображавамо се у оно што нам се чини споља. Живимо само по механизму реаговања, нисмо више исти какве нас је Бог створио у рају – као изворе, као складишта доброте, лепоте, духовности, блискости са Богом. Постали смо само једноставни роботи. Ако негде споља притисну наше дугме, крећемо се. Ако они не притисну, ми се не померамо. Светла и сенке! Добро знамо да сенка не може да се појави сама. Сенка зависи од светлости.Она нам ништа не говори, ништа не преноси. Али ова, само спољашња светлост је привидна светлост; ова светлост је бескорисна управо зато што наглашава сенку. Сенка не говори ништа о предмету из којег долази, нити о светлости, која их је, павши на овај предмет или особу, родила. Сенка нам ништа не говори, већ само подсећа на ништавило из којег смо узети. Да ли је требало да се загледамо у непостојање да бисмо разумели да ипак јесмо? Ове сенке почињу да добијају облик наших сумњи, облик наших фантазија о себи, и страхова, и свих врста менталних болести. Самооправдање и слика о себи, ако то до сада нисте знали, најважнији су узроци шизофреније, параноје и других менталних болести које су данас тако честе међу нама. Самомаштање и самооправдање су као духови који расту, рађају се и развијају у сенци нашег ума. Ако знамо да је сенка нешто спољашње и да зависи само од спољашње светлости, онда знамо и да је права светлост, која не оставља сенке, она која долази изнутра. Можеш да обасјаваш лице човека колико хоћеш, али о њему нећеш ништа научити нити разумети, да ли је добар или зао, нећеш разумети ништа из његових унутрашњих лепота док он не дозволи својој унутрашњој светлости да се излије на тебе кроз његове очи. Очи су светиљке душе. Светлост, ако долази из душе, доноси знање. А ако долази споља, ствара забуну. Чини нам се да нам је потребна исповест, причешће, да чинимо добра дела, да се чувамо од зла да бисмо задобили рај а не пакао. Погрешно, погрешно! Овде поново падамо у ову заблуду – заблуду оних који су обманути спољашњим чулима. Ово је обмана људи који су чисто плотски и врло мало продуховљени. Спаситељ је рекао једну реч која је изузетно важна за нас: „Царство небеско је у вама“ ( Лк. 17,21). Царство Небеско , а не само рај, који је само место – само место које је Бог поставио, како Писмо каже, на источној страни (видети: Пост. 2,8). То је тако мало место, башта. "Еден" значи задовољство. А „рај“, према етимологији, је башта пуна цвећа. А о Царству Небеском ни речи. Прелепо цвеће, изузетне боје, нечувени звуци, лепоте које се преврћу једна за другом остављајући вас у потпуном дивљењу. А ми смо навикли да само стојимо отворених уста или одговарамо речју која се данас тако често чује: „Вау!“ Ох, ово је "вау"! Оно „вау“ када кажемо, то значи да седимо отворених уста. Али зашто не седимо отворених очију? Уосталом, ништа не излази из душе кроз отворена уста! Кроз широм отворене очи излази. Христос је рекао: „Учинићу већа чуда од ових , да се задивиш“ – али, на жалост, направили смо мало нетачан превод Његових речи. Исправније би било рећи: „И учинићу већа чуда од ових , тако да ћете се зачудити. Па да схватите да та чуда не долазе само однекуд одозго, нејасно одакле, већ да долазе од Неког и за некога. Ова чуда су у стању да зграбе љубав која је у твом срцу жилаво држана канџама себичности, и да је испљуне кроз твоје очи, кроз сјај у твојим очима, а не кроз твоја отворена уста. И ако је то оно што Бог жели од нас – да отворимо своја срца – зашто их затварамо и дозвољавамо сенкама да их обавију? Лако је човеку да свет око себе претвори или у рај или у пакао. Веома лако! Довољно је пустити оно што је унутра да изађе напоље. Ако је зло, онда све постаје мрачно, а ако је лепо, онда све почиње да сија. Довољно је учинити само то. И рај и пакао, који ће бити после Страшног суда, односно у бесконачном веку, такође ће се преобразити – по човеку. Да се не заваравамо, љубљени верници! Рај и пакао нису нешто што је успоставила власт која до извесног тренутка не зна за сажаљење, а после тога уступи место армиранобетонској и хладној правди! Не долази у обзир! Пакао и рај су још увек у процесу стварања. Ко их ствара? Ја – и ти – и он, а посебно ми. Човек је смештен у рај да би унапредио рај, да би кроз општење са другима, љубављу једних према другима и љубављу према Богу, а не према себи, рај преобразио у Царство Небеско. И човек је учинио оно што сатана није могао. Узео је таму и дао јој конкретан облик. Ђаво, немајући тело, не може дати конкретност било чему лошем; за то нас користи као некакве роботе. Он, не могавши у потпуности да се радује злу које је починио – за то користи човека. Оно што сатана није могао учинити, човек је учинио. Лако је некога узнемирити, врло лако. Лако је извући лоше. Шта то значи? Да почнемо, са изгледом лукавих очију, да задиркујемо, збијамо ову или ону шалу – „засмејавамо се“, како ми кажемо. Ми смо ти који се ругамо . Свети Јован Златоуст каже: „Зашто се шалиш о озбиљним стварима, зашто се играш озбиљним стварима, зашто се играш с љубављу?“ - то он каже. Када видимо огорченог злочинца, убицу који је однео животе можда стотинама људи, када га видимо осуђеног на смрт, изненадимо се: „Шта, само једна смрт? Однео је толико живота! Сама смрт није довољна да се искупи за све зло које је учинио.” И притом кажемо да су паклене казне превелике. И у паклу ће моћи да издржи безбројне последице злочина, небројене муке не само за одузимање живота, већ и за одузимање нечијег права на љубав, за крађу од Бога онога кога Он воли. Да ли мислите да ако киднапујете нечију вољену особу, можете да јој дате нешто друго уместо тога, неку врсту замене? Не, не можете! Не треба му други! Воли га и потребан му је. Зашто? Јер, волећи га, живи његов живот, а убивши њега, ви сте заправо убили обоје. Када убијете душу, убијате и онога који воли ову душу, остављајући га у животу. Убијате га тако што му дозвољавате да види патњу својим очима, убијате га остављајући му само патњу, крадете му све што је добро, све што значи утеху. Ово радимо ако узнемиримо Бога. Спаситељ није рекао: „у вама је пакао“! Рекао је да је „Царство небеско у вама“ ( Лука 17,21)! И, како каже Свети Јован Златоуст Теодору Палом, једном од његових монашких искушеника, који је напустио манастир јер је одлучио да би му било боље да се ожени, јер је био опчињен лепотом једне девојке... па је свети Јован овом искушенику написао два писма „Опомене Теодору палом“; И у овим писмима Јован каже Теодору: „Ти, који си стајао на таквој висини да смо ми остали, гледајући у тебе, просто журили, ти, пошто си био збачен са ове висине и ђаво је тако много снаге да те баци одатле, мислиш као да Бог нема већу моћ да те подигне не тамо где си био, већ још више?” Испоставило се да смо спремни да дамо признање непријатељу пре него светлости, него Богу! Знате ли зашто? Јер смо се отуђили. Заборавили смо шта значи имати жеђ у срцу, заборавили смо да је жеђ једино осећање које нас удаљава од очаја, иако је тужно. Али вас удаљава од очаја јер је испуњена нежношћу. Како каже отац Думитру Станилоае , „пожуда је нежност дистанце између две особе које желе једна другу, воле се, али су једна од друге на дистанци." Заборавили смо како да осетимо жеђ, заборавили смо како да је распалимо! И морамо извући оно најлепше из себе, морамо покренути љубав у себи, искористити је за друге. Постоје две активности које могу да доведу до овога, које могу да испитају наше срце све до лика Божјег у њему и да га изнесу. То је радост, јер псалмопевац каже: „Блажен је народ који зна клицање (Теби); Господе, у светлости лица Твога ходиће,“ (Пс. 89,16). Узвик од радости - да! - која избија из њега. Шта излази из тога? Радост, љубав и покајање! Покајање је повратак у срце Божије, чежња за Домом, чежња за Оцем, за Мајком, за породичном трпезом, за породичним вечерама. Мислите ли да нас је Христос случајно повео напред и ставио ово обећање пред очи нашег срца да ће вечерати са нама и Оцем (видети: Откр. 3:20–21)? Зар смо заборавили шта је породица? Да ли сте заборавили шта значи Дом? Пожуда је, каже отац Думитру Станилоае, вео туге бачен на све што нас окружује. Кога обузе ова малаксалост, више се не радује ономе што је око њега, не види више ништа око себе, јер зна, осећа да је једина особа која је способна да расветли све око њега особа коју воли, и осећа да она је негде далеко. Можда сте чули за један случај са православним свештеником који је отишао да проповеда у Африку и није био код куће више од пет година. А кад се вратио на лађу, стално је размишљао и грејао срце мишљу колико ће га људи чекати, како ће га дочекати, и загрејати, и утешити топлином срца. „Коначно се враћам кући! Коначно се враћам свом народу!" То није била жеђ за сујетом, празна гордост, односно: „Чекаће ме и хвалиће ме“. Не! Његова душа је била уморна, потиштена оним што је видео тамо у Африци. Ви добро знате колико је ту безакоња, и беса, и мрака. Његова душа је била уморна. И, враћајући се кући, када се обала сасвим приближила, угледа огромну гомилу људи на молу, и осети да је његова нада оправдана, и рече себи: „Па, они су, наравно, чули да се враћам кући ! Па, коначно ћу упознати своје људе." Велико је било његово изненађење када су сви полако почели да се разилазе руку под руку са његовим бродарима, а он је остао сам на празној обали! А онда није издржао и завапи Богу: - Господе, служио сам Ти толико дуго без одмора, без икакве утехе, Ти то одлично знаш. А сад, кад се вратим кући, нема ко да ме дочека? А Бог му одговори: – Сине мој, само што се још ниси вратио кући! Ово је кућа за којом чезнемо. Само ова пожуда може све око нас претворити у рај, не само очекивано, већ и укусно. На крају крајева, пожуда има моћ које или нисмо били свесни или смо је заборавили. Има моћ да привуче друге к нама. Особа која жели привлачи некога ко жели њега. И истовремено му преноси осећај љубави, који га одржава у животу. Врло добро знате ове речи: „Жеља да видим њега (или њу) одржава ме у животу." Посебно мајке, које чекају децу, кажу ово: "Жеља да видим своју бебу одржава ме у животу." То је заиста одржава у животу! Али одакле долази ова моћ? Од жељене особе! А ако човек има такву моћ да другог одржава у животу, распирујући у њему ову жеђ, како онда Бог да нема такву моћ? Али да ли само желимо да будемо са Богом? Не желимо! А зашто? Јер наш народ каже: „Очи које се не виде, заборављају се“. Премало времена проводимо са Богом у самоћи, премало плачемо што је Он тако далеко од нас, премало Га тражимо и позивамо да нам се приближи, премало Му показујемо љубави. А желимо рај? Какав рај? Царство Небеско је у теби, а ти га бациш, нека лежи тамо за себе. Бацате га да лежи сам, напуштен од Бога, јер Бог тамо није добродошао. Бог није добродошао у мом срцу. Дозволите ми да вас подсетим на речи из једног псалма, 26., и ако се сећате ових стихова, онда вам гарантујем да нећете заборавити на Бога и да ћете наћи свој пут кроз сва видљива небеса или пакао, до самог пута у срце Божије. Прочитаћу ове стихове: „Једно молих од Господа, и то тражах: да живим у дому Господњем све дане живота мога, да гледам красоту Господњу и посећујем храм свети Његов.“ (Пс. 26,4). Христос нам је показао пут љубави. А када је рекао „љубав“, није мислио ништа друго, него управо „љубав“, јер је рекао: „Нову вам заповест дајем да љубите једни друге“ (Јн. 13,34). Када је рекао „нова заповест“, рекао је да говоримо о другој љубави — потпуно новој љубави. Може ли неко толико да воли човека, а да га остави, да му се уопште не појави, ма колико за њим плакао? Зашто је Христос ово учинио? Узнео се на небо и оставио нас; јавља се само светима, а ми Га не видимо. А Свети Симеон Нови Богослов је рекао: „Колико будеш видео Христа на земљи, толико ћеш Га видети тамо“. Али како ћу Га видети? Како, ако ми се Он не јавља, како? Чезнем за Њим, чезнем за њим, а ипак то не видим. Како могу ово да урадим? А Он рече: – Ако сте учинили једном од ових малих, учинили сте Мени ( Мт. 25, 40). Зар не видиш да сам скривен у срцима оних који Ме љубе и које Ја волим? Када је Филип затражио: „Покажи нам Оца“, Христ је одговорио: – Зар нисте схватили, проводећи толико времена са Мном, да је Отац у Мени и ја у Њему (Јн. 14, 8-10)? Не разумете да нас ова љубав чини једним? Нисам разумео да ако сам се понизио и сишао са неба и уклопио се у ово мало и неважно тело, онда би требало да Ме тражите тамо? Љубите једни друге љубављу која је у вама, љубављу коју ја чувам у вама. Браћо моја, ово није савет! Ово је заповест! Морамо ојачати нашу љубав! Дакле, распалимо своју љубав и оснажимо је. Потрудимо се да се лепо осмехнемо онима око себе, и нека то буде наш осмех, а ми ћемо се трудити, молити се Богу, да овај осмех буде што искренији, да се не добије силом, већ природно. И не заборавимо шта је рекао свети јеванђелист Јован, који је своје Јеванђеље написао управо када је прислонио главу на Исусова прса да утоли љубав према Њему. Рекао је: „Љубљени моји, не љубимо само речју, него и делом“ ( 1. Јованова 3, 18). Амин! Протосинђел Хризостом (Чучу) https://pravoslavie.ru
  2. У четвртак 16. децембра на дан када наша Црква молитвено прославља Светог пророка Софонију и Преподобног Јована Ћутљивог, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у параклису Васкрсења Христова у Окружном затвору у Београду. Епископу Јустину саслуживали су презвитер Глигорије Марковић (духовник у Окружном затвору) и ћакон Бранислав Јоцић. После свете Литургије Епископ Јустин се обратио пригодном беседом те лицима који су на одслужењу казне поделио дарове Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, Свето Писмо, молитвеник и бројаницу. Извор: Телевизија Храм
  3. Пре двадесет година, на Васкрс 2001, појавио се један од најнеобичнијих музичких албума не само српске, веће целе постјугословенске популарне културе. Реч је о албуму Песме изнад Истока и Запада насталом на стихове владике охридског и жичког Николаја Велимировића. Тој несвакидашњости додатно доприноси чињеница да је настао по идеји недавно упокојеног митрополита црногорско-приморског Српске православне цркве Амфилохија. На митрополитов подстицај, садашњи владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), тада јеромонах, окупио је групу музичара која се радо одазвала позиву да учествује на овом пројекту. Посебан допринос током стварања албума дали су Горан Марић (екс Бјесови), Драго Сенић (екс qrve) и Светлана Спајић. Прве демо-снимке направио је Драго Сенић за време бомбардовања, док је албум, за чију продукцију је био задужен Иван Кљајић, сниман у студију „О” од децембра 1999. до јуна 2000. године. Издање албума је заједнички подухват Радија Светигоре и ПГП РТС. Према речима Драга Сенића, атмосфера је током снимања била полетна, пуна ентузијазма и многи су хтели да се прикључе том пројекту о чему сведочи и дугачак списак учесника са простора Србије, Црне Горе, Републике Српске и Македоније (види: Списак учесника). На албуму се нашло тринаест песама које су урађене у различитим аранжманима: рок (Горан Марић, Драго Сенић, Партибрејкерс, ДСТ, Револт и 357), експерименталним (Darkwood Dub, Горан Трајкоски), као и са мотивима из традиционалне музике (Светлана Спајић, Зора Витас), док је Јасмина Митрушић-Мина направила префињену и снажну композицију. Иако албум није био први који се дотицао верских тема, јер су то претходно урадили Идоли са плочом Одбрана и последњи дани (1982), овде је то учињено много непосредније. Песме изнад Истока и Запада се више ослањају на оно што су радиле групе Падот на Византија, Мизар, Апореа и Анастасија у чијем раду је први пут дошло до спајања нашег аутентичног предања са поп културом и за чију делатност је важно деловање Горана Трајкоског, који је такође узео учешће у овом пројекту. Објављивање албума био је својеврстан културни шок и изазвало је различите реакције. У једном осврту, неколико година касније, професор Александар С. Јанковић је приметио да „Песме изнад Истока и Запада задиру у саму суштину духовности, те је, очекивано, овај албум више био нападан због страха, него слављен због онога о чему збори и због неспорне вредности коју ће сваки слушалац морати сам да открије”. О времену настанка албума, његовој заоставштини и утицају на новије стваралаштво, поводом двадесете годишњице, разговарали смо са некима од главних учесника на самом пројекту. Осврнувши се на време изласка албума, Горан Марић каже: „Песме изнад Истока и Запада дочекане су са чуђењем и негодовањем на српској музичкој и културној сцени. Представници грађанске левице су га дочекали готово као клеро-националистички пројекат, а представници доброг дела клера као духовно сумњив због укрштања стихова Светог Владике Николаја са рокенролом, који код традиционалиста није уживао углед богоугодне музике. Иза свега била је искрена жеља свих учесника да пођу у сусрет изазову и покушају да својим доприносом посведоче о личном сусрету са вером. Био сам свестан, још док је рад на албуму трајао, да се налазимо на необележеном терену и да ће побудити многе контроверзе на свим странама. О томе је најбоље сведочила емисија „Културни нокаут”, ауторке Маје Узелац, посвећена овом догађају.“ Драго Сенић је, говорећи настанку албума, рекао да Песме изнад Истока и Запада сажимају дводеценијско искуство једне рок генерације која је одрасла на новом таласу у бившој Југославији. „Након почетног оптимизма који је владао почетком осамдесетих, а потом меланхолије и депресије с краја осамдесетих, и затим болног крика деведесетих, та генерација је крај миленијума дочекала у својеврсном егзистенцијалном понору из којег се чинило да нема излаза. Песме изнад Истока и Запада сведоче о искуству младих људи који су имали снаге да пронађу веру у тим тешким тренуцима друштвеног и културног распада. Овај албум је тако обасјао почетак новог миленијума једном изузетно ведром визијом будућности”. „Неуротичност рок музике”, каже Сенић, „нашла је своје смирење у цркви, кроз текстове владике Николаја Велимировића, и то је једна од веома јасних порука овог албума. Мало ко је очекивао да ће вест о томе одјекнути тако снажно, па су на одређен начин Песме изнад Истока и Запада представљале својеврстан културни шок тог времена”. Светлана Спајић каже да је албум и данас популаран: „Сваке три до четири године погледам на јутубу и видим да се албум и даље увелико слуша. За млађе нараштаје то је сада класично дело – нове генерације прихватају га природно. Није било тако када се албум појавио, био је то велики шок. Јавност је била подељена. У истом недељнику, на пример, могли сте да прочитате одушевљен, надахнут приказ албума Небојше Грујичића, али и најжешће, мрзилачке нападе аутора чија имена нећу овом приликом помињати”. Присећајући се тог времена Горан Трајкоски је испричао како се укључио у пројекат: „Отац Јован Ћулибрк тада, а данас владика пакрачки, чак је два пута долазио до мене. Први пут да ме убеди да треба да учествујем, а други пут са снимком Светлане Спајић. Донео је касету са „сувим” Цокиним вокалом, без инструменталне пратње и након тога нисам имао куда са изговорима. Била је то задња година неформалног постојања Анастасије, јер званично група није и никад објавила распад, па ми је добро дошао тај експеримент. А имао сам отпор на почетку. Намучио сам оца Јована својом неодлучношћу. Но урадио сам због њега, у част његовој упорности. И поврх свега у Славу Христа”. Владика Јован о албуму Током прошлогодишњег разговора за емисију „Интернет литија” Радио Светигоре, Владика Јован је рекао: „И данас ако погледамо Песме изнад Истока и Запада оне су још увек оно што смо ми тада намерили, а то су врата, капија. Нико неће рећи за Песме изнад Истока и Запада да су оне нешто што би се звало православном музиком, али јесу моменат у коме су људи из поп културе срели Христа, и то изразили на оном језику којег су у том тренутку имали. Значи, ми не нудимо те пјесме, нити смо их тад нудили, нити данас после двадесет година их ико нуди као образац православне уметности. Али је то ухваћен у моменту, онај тренутак, када се свако од људи који су радили овај албум на свој начин срео са Христом и то изразио на онај начин који је он у том тренутку знао”. „То је албум чији ће значај само да расте како време пролази. Сигурно се ради о једном класику који ће бити поново вреднован”, рекао је Владика Јован у једном каснијем интервјуу за Славија инфо. Заоставштина Албум је временом заживео и што се више слуша може се стећи утисак као да је владика Николај писао стихове за конкретне певаче који су их отпевали када је дошло време. Неке од песама су у више наврата обрађиване док има и оних које бендови на својим наступима редовно свирају. Уз песму групе Партибрејкерс Кога ћу да хвалим, међу најпознатијим је свакако и песма Дарови светог Јована Владимира коју пева Светлана Спајић. Када се слуша ова песма, стиче се утисак као да сте је већ раније чули. О томе сведочи и анегдота коју је владика Јован испричао Светлани Спајић: „Један од старијих монаха, када је чуо Дарове Светог Јована Владимира, коментарисао је да он одлично зна ту песму: ’Како је не би знао! Па то се од давнина тако певало’. Лепши коментар није могао бити изречен”, сматра Светлана Спајић и каже да је песма доживљена као исконски народни напев. „Заиста је брзо заживела међу омладином, најпре у Црној Гори, а онда и шире, и много пута је обрађивана у протеклих двадесет година. И данас ове песме звуче свеже”. Без сумње, најзанимљивија је верзија коју је пре две године објавила нишка Мора. За сам албум Горан Трајкоски каже: „Идеја није била музичка, тачније мисија није била музичка, него егзистенцијална. И у том погледу веома успешна. Највећи део музичара је нашао свој смисао у томе, без обзира на различите погледе на музику”. Иако су се поједини учесници сусретали са хришћанским темама и пре овог албума, а и у даљем раду им се враћали, попут Партибрејкерса и 357, може се рећи да се Горан Трајкоски томе највише посветио. Он у свом стваралаштву користи библијске теме и византијско наслеђе, што је посебно дошло до изражаја на албуму Тешкиот глaс за новите химни (2017), као и у музици за позоришне представе. И поред тога што се не може утврдити непосредна веза, нема сумње да је албум извршио утицај на нове генерације рок музичара, попут бендова Есхатон, Сион, Деца Апокалипсе и друге. Песме са албума, иако можда људи нису тога свесни, свакако су имале одјека у литијском покрету у Црној Гори и борби за светиње а може се рећи да је на том трагу настала и песма Београдског синдиката Свиће зора. Сваки слушалац понаособ, уколико приступи без верских и/или жанровских предрасуда, биће у прилици да открије вредност овог албума. Уосталом, врата су пре двадесет година широм отворена и ко уђе неће се покајати, напротив. Списак учесника Учесници у пројекту јесу или су били чланови следећих група (наведени према албуму по азбучном редоследу имена групе): Горан Трајкоски (Анастасија), Иван Кљајић (Безобразно зелено), Горан Марић (Бјесови), Драгутин Јаковљевић (Галија), Борис Љешковић, Александар Гардашевић и Вељко Вучуровић (ДСТ), Дејан Вучетић, Владимир Јерић и Милорад Ристић (Darkwood Dub), Јасмина Митрушић Мина (Luna, La Strada), Бојан Вулин (Несаломиви), Светлана Спајић (Паганке, Моба, Дрина), Небојша Антонијевић Антон, Зоран Костић Цане (Партибрејкерс), Горан Милошевић (Плејбој), Горан Милошевић (Хазари), Игор Кашиковић, Горан Симић, Милан Тица, Петар Топаловић, Драган Ћурковић и Драшко Кременовић (Револт), Марко Дацић, Небојша Поткоњак Пика, Никола Хаџи-Николић, Зоран Цветковић Цвеле и Небојша Чанковић (357), Зоран Максимовић и Огњен Попић (Jazz ba), Леонид Пилиповић Лео (Џукеле, Гоблини), Драгутин Александрић и Драго Сенић (qрve), Јулиа Борош, Милош Велимир Буца, Зора Витас, Оливера Кристић, Ђорђе Петровић, Мања Ристић, Марина Стојковић и Предраг Стојковић. Фотографије је радила Горанка Матић. Уметнички директор и дизајнер био је Маринко Лугоња. Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1298, од 15. априла 2021.
  4. Пре двадесет година, на Васкрс 2001, појавио се један од најнеобичнијих музичких албума не само српске, веће целе постјугословенске популарне културе. Реч је о албуму Песме изнад Истока и Запада насталом на стихове владике охридског и жичког Николаја Велимировића. Тој несвакидашњости додатно доприноси чињеница да је настао по идеји недавно упокојеног митрополита црногорско-приморског Српске православне цркве Амфилохија. На митрополитов подстицај, садашњи владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), тада јеромонах, окупио је групу музичара која се радо одазвала позиву да учествује на овом пројекту. Посебан допринос током стварања албума дали су Горан Марић (екс Бјесови), Драго Сенић (екс qrve) и Светлана Спајић. Прве демо-снимке направио је Драго Сенић за време бомбардовања, док је албум, за чију продукцију је био задужен Иван Кљајић, сниман у студију „О” од децембра 1999. до јуна 2000. године. Издање албума је заједнички подухват Радија Светигоре и ПГП РТС. Према речима Драга Сенића, атмосфера је током снимања била полетна, пуна ентузијазма и многи су хтели да се прикључе том пројекту о чему сведочи и дугачак списак учесника са простора Србије, Црне Горе, Републике Српске и Македоније (види: Списак учесника). На албуму се нашло тринаест песама које су урађене у различитим аранжманима: рок (Горан Марић, Драго Сенић, Партибрејкерс, ДСТ, Револт и 357), експерименталним (Darkwood Dub, Горан Трајкоски), као и са мотивима из традиционалне музике (Светлана Спајић, Зора Витас), док је Јасмина Митрушић-Мина направила префињену и снажну композицију. Иако албум није био први који се дотицао верских тема, јер су то претходно урадили Идоли са плочом Одбрана и последњи дани (1982), овде је то учињено много непосредније. Песме изнад Истока и Запада се више ослањају на оно што су радиле групе Падот на Византија, Мизар, Апореа и Анастасија у чијем раду је први пут дошло до спајања нашег аутентичног предања са поп културом и за чију делатност је важно деловање Горана Трајкоског, који је такође узео учешће у овом пројекту. Објављивање албума био је својеврстан културни шок и изазвало је различите реакције. У једном осврту, неколико година касније, професор Александар С. Јанковић је приметио да „Песме изнад Истока и Запада задиру у саму суштину духовности, те је, очекивано, овај албум више био нападан због страха, него слављен због онога о чему збори и због неспорне вредности коју ће сваки слушалац морати сам да открије”. О времену настанка албума, његовој заоставштини и утицају на новије стваралаштво, поводом двадесете годишњице, разговарали смо са некима од главних учесника на самом пројекту. Осврнувши се на време изласка албума, Горан Марић каже: „Песме изнад Истока и Запада дочекане су са чуђењем и негодовањем на српској музичкој и културној сцени. Представници грађанске левице су га дочекали готово као клеро-националистички пројекат, а представници доброг дела клера као духовно сумњив због укрштања стихова Светог Владике Николаја са рокенролом, који код традиционалиста није уживао углед богоугодне музике. Иза свега била је искрена жеља свих учесника да пођу у сусрет изазову и покушају да својим доприносом посведоче о личном сусрету са вером. Био сам свестан, још док је рад на албуму трајао, да се налазимо на необележеном терену и да ће побудити многе контроверзе на свим странама. О томе је најбоље сведочила емисија „Културни нокаут”, ауторке Маје Узелац, посвећена овом догађају.“ Драго Сенић је, говорећи настанку албума, рекао да Песме изнад Истока и Запада сажимају дводеценијско искуство једне рок генерације која је одрасла на новом таласу у бившој Југославији. „Након почетног оптимизма који је владао почетком осамдесетих, а потом меланхолије и депресије с краја осамдесетих, и затим болног крика деведесетих, та генерација је крај миленијума дочекала у својеврсном егзистенцијалном понору из којег се чинило да нема излаза. Песме изнад Истока и Запада сведоче о искуству младих људи који су имали снаге да пронађу веру у тим тешким тренуцима друштвеног и културног распада. Овај албум је тако обасјао почетак новог миленијума једном изузетно ведром визијом будућности”. „Неуротичност рок музике”, каже Сенић, „нашла је своје смирење у цркви, кроз текстове владике Николаја Велимировића, и то је једна од веома јасних порука овог албума. Мало ко је очекивао да ће вест о томе одјекнути тако снажно, па су на одређен начин Песме изнад Истока и Запада представљале својеврстан културни шок тог времена”. Светлана Спајић каже да је албум и данас популаран: „Сваке три до четири године погледам на јутубу и видим да се албум и даље увелико слуша. За млађе нараштаје то је сада класично дело – нове генерације прихватају га природно. Није било тако када се албум појавио, био је то велики шок. Јавност је била подељена. У истом недељнику, на пример, могли сте да прочитате одушевљен, надахнут приказ албума Небојше Грујичића, али и најжешће, мрзилачке нападе аутора чија имена нећу овом приликом помињати”. Присећајући се тог времена Горан Трајкоски је испричао како се укључио у пројекат: „Отац Јован Ћулибрк тада, а данас владика пакрачки, чак је два пута долазио до мене. Први пут да ме убеди да треба да учествујем, а други пут са снимком Светлане Спајић. Донео је касету са „сувим” Цокиним вокалом, без инструменталне пратње и након тога нисам имао куда са изговорима. Била је то задња година неформалног постојања Анастасије, јер званично група није и никад објавила распад, па ми је добро дошао тај експеримент. А имао сам отпор на почетку. Намучио сам оца Јована својом неодлучношћу. Но урадио сам због њега, у част његовој упорности. И поврх свега у Славу Христа”. Владика Јован о албуму Током прошлогодишњег разговора за емисију „Интернет литија” Радио Светигоре, Владика Јован је рекао: „И данас ако погледамо Песме изнад Истока и Запада оне су још увек оно што смо ми тада намерили, а то су врата, капија. Нико неће рећи за Песме изнад Истока и Запада да су оне нешто што би се звало православном музиком, али јесу моменат у коме су људи из поп културе срели Христа, и то изразили на оном језику којег су у том тренутку имали. Значи, ми не нудимо те пјесме, нити смо их тад нудили, нити данас после двадесет година их ико нуди као образац православне уметности. Али је то ухваћен у моменту, онај тренутак, када се свако од људи који су радили овај албум на свој начин срео са Христом и то изразио на онај начин који је он у том тренутку знао”. „То је албум чији ће значај само да расте како време пролази. Сигурно се ради о једном класику који ће бити поново вреднован”, рекао је Владика Јован у једном каснијем интервјуу за Славија инфо. Заоставштина Албум је временом заживео и што се више слуша може се стећи утисак као да је владика Николај писао стихове за конкретне певаче који су их отпевали када је дошло време. Неке од песама су у више наврата обрађиване док има и оних које бендови на својим наступима редовно свирају. Уз песму групе Партибрејкерс Кога ћу да хвалим, међу најпознатијим је свакако и песма Дарови светог Јована Владимира коју пева Светлана Спајић. Када се слуша ова песма, стиче се утисак као да сте је већ раније чули. О томе сведочи и анегдота коју је владика Јован испричао Светлани Спајић: „Један од старијих монаха, када је чуо Дарове Светог Јована Владимира, коментарисао је да он одлично зна ту песму: ’Како је не би знао! Па то се од давнина тако певало’. Лепши коментар није могао бити изречен”, сматра Светлана Спајић и каже да је песма доживљена као исконски народни напев. „Заиста је брзо заживела међу омладином, најпре у Црној Гори, а онда и шире, и много пута је обрађивана у протеклих двадесет година. И данас ове песме звуче свеже”. Без сумње, најзанимљивија је верзија коју је пре две године објавила нишка Мора. За сам албум Горан Трајкоски каже: „Идеја није била музичка, тачније мисија није била музичка, него егзистенцијална. И у том погледу веома успешна. Највећи део музичара је нашао свој смисао у томе, без обзира на различите погледе на музику”. Иако су се поједини учесници сусретали са хришћанским темама и пре овог албума, а и у даљем раду им се враћали, попут Партибрејкерса и 357, може се рећи да се Горан Трајкоски томе највише посветио. Он у свом стваралаштву користи библијске теме и византијско наслеђе, што је посебно дошло до изражаја на албуму Тешкиот глaс за новите химни (2017), као и у музици за позоришне представе. И поред тога што се не може утврдити непосредна веза, нема сумње да је албум извршио утицај на нове генерације рок музичара, попут бендова Есхатон, Сион, Деца Апокалипсе и друге. Песме са албума, иако можда људи нису тога свесни, свакако су имале одјека у литијском покрету у Црној Гори и борби за светиње а може се рећи да је на том трагу настала и песма Београдског синдиката Свиће зора. Сваки слушалац понаособ, уколико приступи без верских и/или жанровских предрасуда, биће у прилици да открије вредност овог албума. Уосталом, врата су пре двадесет година широм отворена и ко уђе неће се покајати, напротив. Списак учесника Учесници у пројекту јесу или су били чланови следећих група (наведени према албуму по азбучном редоследу имена групе): Горан Трајкоски (Анастасија), Иван Кљајић (Безобразно зелено), Горан Марић (Бјесови), Драгутин Јаковљевић (Галија), Борис Љешковић, Александар Гардашевић и Вељко Вучуровић (ДСТ), Дејан Вучетић, Владимир Јерић и Милорад Ристић (Darkwood Dub), Јасмина Митрушић Мина (Luna, La Strada), Бојан Вулин (Несаломиви), Светлана Спајић (Паганке, Моба, Дрина), Небојша Антонијевић Антон, Зоран Костић Цане (Партибрејкерс), Горан Милошевић (Плејбој), Горан Милошевић (Хазари), Игор Кашиковић, Горан Симић, Милан Тица, Петар Топаловић, Драган Ћурковић и Драшко Кременовић (Револт), Марко Дацић, Небојша Поткоњак Пика, Никола Хаџи-Николић, Зоран Цветковић Цвеле и Небојша Чанковић (357), Зоран Максимовић и Огњен Попић (Jazz ba), Леонид Пилиповић Лео (Џукеле, Гоблини), Драгутин Александрић и Драго Сенић (qрve), Јулиа Борош, Милош Велимир Буца, Зора Витас, Оливера Кристић, Ђорђе Петровић, Мања Ристић, Марина Стојковић и Предраг Стојковић. Фотографије је радила Горанка Матић. Уметнички директор и дизајнер био је Маринко Лугоња. Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1298, од 15. априла 2021. View full Странице
  5. У понедељак, 11. јануара на дан када наша Света Црква прославља 14000 Витлејемских младенаца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован, је у Аранђеловцу у храму Светих апостола Петра и Павла, служио свету Архијерејску Литургију. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, Архијерејски намесник орашачки протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник јасенички протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, Архијерејски намесник бељанички протојереј-ставрофор Видо Милић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, Архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, Архијерејски намесник левачки протојереј-ставрофор Милић Марковић, Архијерејски намесник крагујевачки протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, протојереј Љубиша Ђураш, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Александар Бабић. Својим краснопјенијем су ово сабрање улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца. Након читања Светога Јеванђеља Епископ Јован је верне укрепио и поучио својом беседом. Он нас је подсетио да у овоме свету не можемо имати бољи пример исправног живота од самога Господа. Он је тај који нас је одвео до Голготе, али нас све затим води и до Васкрсења. Онај човек који има љубави према Богу, имаће је и за свако друго Божије створење. Требамо волети Бога изнад свега, а са Њиме и цео свет. Бог се на Божић није родио само за одабране људе, већ за цео свет. Сваким даном се у нама треба рађати нова вера и нада. “Божић нас позива да живимо моралним животом”, наводи Преосвећени Владика. Христа морамо сместити у наша срца. Рађа се у штали јер за Њега никаква палата или материјално благо не представља ништа. Морамо стално водити рачуна да не паднемо и морамо се трудити да Христос буде срце нашег срца, душа наше душе и живот нашег живота. Празнике које прослављамо морамо на исправан начин и да доживљавамо. Бог је на Божић показао да воли човека, сада је на човеку да покаже да ли воли Бога. Нема мањег или већег празника, сви празници су битни и велики. “Све из послушности извире, јер је она добра”, наводи Епископ. Након Свете Литургије, Епископ и архијерејски намесници су састанак наставили на врху планине Букуља у истоименом ресторану. Његово Преосвештенство је пре састанка освештао ресторан и све просторије у њему, а домаћинима породици Милојевић, Г-ђи Верици и Г-дину Радовану је пожелео успешно пословање и свакога успеха у даљем породичном и пословном животу. Извор: Епархија шумадијска
  6. Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама. Наиме, како сведочи свети Зосима у Житију ове светитељке, после 17 година непрестаног блудничења и разврата, ова најзнаменитија и највећа покајница у историји Цркве, Света Марија Египатска, дође на Крстовдан у Јерусалим. Ту она после једног великог чуда чврсто реши у своме срцу да се покаје за свој ранији многогрешни и нечисти живот. Изашавши из Храма у Јерусалиму она хитро оде ка Јорданској пустињи. Овако она сама потом прича и сведочи о њеном првом причешћивању: „А када дан (Крстовдан) би на измаку и сунце на заходу, ја стигох до цркве светог Јована Крститеља, крај Јордана. Пошто се у цркви поклоних и помолих, сиђох одмах на Јордан, и његовом светом водом умих руке и лице. И опет се вратих у цркву, и ПРИЧЕСТИХ СЕ пречистим и животворним Тајнама Христовим.“ О, чудесног ли и несвакидашњег милосрђа Божијег! О неизмерне ли Љубави Господње према покајницима! И заиста је тако, јер чак и по светим канонима Цркве, преподобна Марија Египћанка није смела нити могла да се причести Светим Телом и Крвљу Христовом. Свети канони су веома строги за преступе које је пуних 17 година она чинила. Осим тога, преподобна Марија се уопште није ни исповедила свештенику пре њеног првог причешћивања. Ипак, она се причестила, и то не на осуду већ на живот вечни. Како? Надумном љубављу Божијом и њеном чврстом вером у Божије Милосрђе које је изнад сваког људског греха. Ово је наравно саблазан за модерне „Јудеје“ у Цркви и лудост за модерне „Јелине“ ван Цркве (I Кор. 1; 23), али је то вечно спасење за свету Марију Египатску и многе друге грешнице и грешнике које су се покајали као и она. Саблазан је то за горде и неопрезне судије других који заборављају страшну и упозоравајући реч Христову – Не судите да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити. (Мт. 7; 1-2). Дакле без светотајинске исповести и после 17 година разврата и блудничења света Марија Египћанка се причестила. И она због тога није била ни мало осуђена од Бога. Штавише, ово Свето Причешће је њу потом држало целих 47 година у духовном животу и најстрожијем подвигу у Јорданској пустињи. Зашто дакле све ово пишем и подсећам све нас на један такав специфичан догађај? Зато да би се сви ми људи сетили да је Бог често надумно, изненађујуће и надканонски милосрдан. Да Он исти, када жели спасити људску душу, не гледа ни на свете каноне Цркве које је Он сам у Цркви устанивио. Тиме показује на делу да Он није уоквирен било каквом нужношћу па ни канонском. Да је Бог апсолутно слободан у сваком свом дејству а и да је Он често пута изненађујуће и надумно милостив. За кога? За смирене и одлучне покајнике пуне вере у Њега и Његово бескрајно милосрђе. За горде пак Он остаје недостижан и потпуно недокучив јер се гордима и онима који осуђују друге Бог противи, а смиренима даје благодат. (Јак. 4; 6) Наравно, све горе наведено не значи да људи не би требао да се никада у свом животу не исповеде или да је Света Тајна Исповести непотребна или сувишна у Цркви. (види Мт. 3; 6 и Лк. 17; 14 и Јак. 5; 16). И сама преподобна Марија Египатска се по Промислу Божијем на крају свог живота исповедила преподобном ави Зосиму Јорданским, што опет показује вишеструке бриге Божије за људе, и то: да се људи макар на крају свога живота исповеде и причесте, као и да једно тако поучно житије не остане сакривено. А Житије свете Марије Египатске је са једне стране дивни пример надумне љубави Божије према човеку а са друге стране то је пример колика је сила истинског покајања, чврсте вере и потпуног поуздања једног људског бића у свемилостивог Бога. Пред таквим покајањем, пред таквим вером и пред таквом решеношћу да се напусти грех и сами Бог бива „приморан“ да слободно и брзо изађе и из оквира самих светих канона. Јер Бог и Његова слобода нису условљени ни са чим па ни са светим канонима. Он је, како нас учи у Светом Писму, Господар и од суботе, а сходно томе Он је Господар и од светих канона Цркве. (види Мт. 12; 1-8). Није дакле човек створен ради канона већ су канони од Бога дати Цркви ради човека. И Бог је увек ту да, када и где Он процени, Он и изађе из оквира светих канона, ради спасења нечије душе. Ко ће дакле после свега наведенога испитати надканоноске и надумне дубине неизрециве и неизмерне Божије љубави према грешницима? Ко после ове приче сме рећи другоме: „Како се ти усуђујеш да приступиш Светом Причешћу“? Но, јеси ли можда ти, о ограничени и грешни човече, судија свом брату или својој сестри? Знамо ли ми срце човеково и покајање његово? Јесмо ли ми они који одлучују шта ће свечовекољубиви Бог чинити са људима или је то свемоћни и свемилостиви Господ? Ко смо дакле ми уопште па да се постављамо као судије и препреке између срца људског и Живог Бога вечне љубави; између покајничког срца и неисказивог милосрђа Господњег? Зато је боље и једино исправно да у свим сличним приликама ми људи просто заћутимо, гледамо себе и плачемо над својим сопственим мртвацем. Пустимо нека Бог дела своје дело. Не судимо и не осуђујемо никога од људи који приступају Светом Причешћу јер нас и свети и велики Павле опомиње: „Ко си ти да осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“. (Рим. 14; 4). Не мешајмо се дакле непозвано и дрско у односе … други људи – Бог, осим смиреном молитвом за све и всја. Ми ћемо за себе дати одговор на Страшном Суду а други за себе. И спознајмо коначно ту вечну истину да је само Бог познавалац срдаца људских и само Он јесте надумни, свемоћни и свемилостиви Спаситељ света и Судија живих и мртвих. Бог који више гледа на нашу веру и намеру да се покајемо него на „математику“ светих канона. Зашто? Зато што Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. (Тим. 2; 4). Игуман Петар (Драгојловић) Игуман Петар (Драгојловић): О светим канонима и надумној љубави Божијој изнад свих правила. - Čudo WWW.CUDO.RS Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и...
  7. Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама. Наиме, како сведочи свети Зосима у Житију ове светитељке, после 17 година непрестаног блудничења и разврата, ова најзнаменитија и највећа покајница у историји Цркве, Света Марија Египатска, дође на Крстовдан у Јерусалим. Ту она после једног великог чуда чврсто реши у своме срцу да се покаје за свој ранији многогрешни и нечисти живот. Изашавши из Храма у Јерусалиму она хитро оде ка Јорданској пустињи. Овако она сама потом прича и сведочи о њеном првом причешћивању: „А када дан (Крстовдан) би на измаку и сунце на заходу, ја стигох до цркве светог Јована Крститеља, крај Јордана. Пошто се у цркви поклоних и помолих, сиђох одмах на Јордан, и његовом светом водом умих руке и лице. И опет се вратих у цркву, и ПРИЧЕСТИХ СЕ пречистим и животворним Тајнама Христовим.“ О, чудесног ли и несвакидашњег милосрђа Божијег! О неизмерне ли Љубави Господње према покајницима! И заиста је тако, јер чак и по светим канонима Цркве, преподобна Марија Египћанка није смела нити могла да се причести Светим Телом и Крвљу Христовом. Свети канони су веома строги за преступе које је пуних 17 година она чинила. Осим тога, преподобна Марија се уопште није ни исповедила свештенику пре њеног првог причешћивања. Ипак, она се причестила, и то не на осуду већ на живот вечни. Како? Надумном љубављу Божијом и њеном чврстом вером у Божије Милосрђе које је изнад сваког људског греха. Ово је наравно саблазан за модерне „Јудеје“ у Цркви и лудост за модерне „Јелине“ ван Цркве (I Кор. 1; 23), али је то вечно спасење за свету Марију Египатску и многе друге грешнице и грешнике које су се покајали као и она. Саблазан је то за горде и неопрезне судије других који заборављају страшну и упозоравајући реч Христову – Не судите да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити. (Мт. 7; 1-2). Дакле без светотајинске исповести и после 17 година разврата и блудничења света Марија Египћанка се причестила. И она због тога није била ни мало осуђена од Бога. Штавише, ово Свето Причешће је њу потом држало целих 47 година у духовном животу и најстрожијем подвигу у Јорданској пустињи. Зашто дакле све ово пишем и подсећам све нас на један такав специфичан догађај? Зато да би се сви ми људи сетили да је Бог често надумно, изненађујуће и надканонски милосрдан. Да Он исти, када жели спасити људску душу, не гледа ни на свете каноне Цркве које је Он сам у Цркви устанивио. Тиме показује на делу да Он није уоквирен било каквом нужношћу па ни канонском. Да је Бог апсолутно слободан у сваком свом дејству а и да је Он често пута изненађујуће и надумно милостив. За кога? За смирене и одлучне покајнике пуне вере у Њега и Његово бескрајно милосрђе. За горде пак Он остаје недостижан и потпуно недокучив јер се гордима и онима који осуђују друге Бог противи, а смиренима даје благодат. (Јак. 4; 6) Наравно, све горе наведено не значи да људи не би требао да се никада у свом животу не исповеде или да је Света Тајна Исповести непотребна или сувишна у Цркви. (види Мт. 3; 6 и Лк. 17; 14 и Јак. 5; 16). И сама преподобна Марија Египатска се по Промислу Божијем на крају свог живота исповедила преподобном ави Зосиму Јорданским, што опет показује вишеструке бриге Божије за људе, и то: да се људи макар на крају свога живота исповеде и причесте, као и да једно тако поучно житије не остане сакривено. А Житије свете Марије Египатске је са једне стране дивни пример надумне љубави Божије према човеку а са друге стране то је пример колика је сила истинског покајања, чврсте вере и потпуног поуздања једног људског бића у свемилостивог Бога. Пред таквим покајањем, пред таквим вером и пред таквом решеношћу да се напусти грех и сами Бог бива „приморан“ да слободно и брзо изађе и из оквира самих светих канона. Јер Бог и Његова слобода нису условљени ни са чим па ни са светим канонима. Он је, како нас учи у Светом Писму, Господар и од суботе, а сходно томе Он је Господар и од светих канона Цркве. (види Мт. 12; 1-8). Није дакле човек створен ради канона већ су канони од Бога дати Цркви ради човека. И Бог је увек ту да, када и где Он процени, Он и изађе из оквира светих канона, ради спасења нечије душе. Ко ће дакле после свега наведенога испитати надканоноске и надумне дубине неизрециве и неизмерне Божије љубави према грешницима? Ко после ове приче сме рећи другоме: „Како се ти усуђујеш да приступиш Светом Причешћу“? Но, јеси ли можда ти, о ограничени и грешни човече, судија свом брату или својој сестри? Знамо ли ми срце човеково и покајање његово? Јесмо ли ми они који одлучују шта ће свечовекољубиви Бог чинити са људима или је то свемоћни и свемилостиви Господ? Ко смо дакле ми уопште па да се постављамо као судије и препреке између срца људског и Живог Бога вечне љубави; између покајничког срца и неисказивог милосрђа Господњег? Зато је боље и једино исправно да у свим сличним приликама ми људи просто заћутимо, гледамо себе и плачемо над својим сопственим мртвацем. Пустимо нека Бог дела своје дело. Не судимо и не осуђујемо никога од људи који приступају Светом Причешћу јер нас и свети и велики Павле опомиње: „Ко си ти да осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“. (Рим. 14; 4). Не мешајмо се дакле непозвано и дрско у односе … други људи – Бог, осим смиреном молитвом за све и всја. Ми ћемо за себе дати одговор на Страшном Суду а други за себе. И спознајмо коначно ту вечну истину да је само Бог познавалац срдаца људских и само Он јесте надумни, свемоћни и свемилостиви Спаситељ света и Судија живих и мртвих. Бог који више гледа на нашу веру и намеру да се покајемо него на „математику“ светих канона. Зашто? Зато што Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. (Тим. 2; 4). Игуман Петар (Драгојловић) Игуман Петар (Драгојловић): О светим канонима и надумној љубави Божијој изнад свих правила. - Čudo WWW.CUDO.RS Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама. Наиме, како...
  8. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 17. маја, у недељу Самарјанке, Свету архијерејску литургију у манастиру Рустово. Поздрављајући сабране сверадосним поздравом Христос васксре – Ваистину васксре, Митрополит Амфилохије ја казао да је у тим ријечима садржана сва вјера наша, историја рода људскога и њен смисао, створење човјека и свијета. Звучни запис беседе Тумачећи данашње Јеванђеље о сусрету Господа са женом Самарјанком крај Јаковљевог бунара у граду званом Сихар, владика Амфилохије је у поучном архипастирском слову истакао да је тај Његов разговор са Самарјанком један од најљепших одломака у Јеванђељу Христовом. “Велики чудесни догађај и зато је ова недеља посвећена управо тој жени Самарјанки Фотини која је ту повјеровала у Господа, која се покајала за своје гријехе и касније била мисионар и проповједник Христа Господа и на крају мученички пострадала за Њега заједно са другим мученицима.” У данашњем опису у дијелима Апостолским, послије смрти архиђакона Стефана разбјежали су се Христови апостоли и ученици до Кипра и до Антиохије, гдје су се први пут назвали хришћанима. И ми смо данас прије свега и изнад свега хришћани и то је оно, казао је владика, “што треба да свједочимо свима другима, поготово у ова наша времена када је поново кренуло отпадништво од Христа – Цркве Божије, када се често пута догађа да људи поистовјећују себе са неким другим вриједностима”. “Основно својство оних који у Христа вјерују је да буду хришћани и била каква друга припадност (држави, нацији…) својство је које људи задобијају овдје на земљи. Дакле оно што је небеско својство је то да смо хришћани. И данас у Црној Гори то треба максимално свима свједочити: да смо прије свега и изнад свега хришћани”, бесједио је Архиепископ цетињски. Објаснио је да није битно да ли се ко осјећа Србином или Црногорацем, Македонцем или Хрватом или било како другачије, већ да је основно да будемо хришћани – носиоци имена Христовога и свједоци Христови, Њега као воде живе и да се трудимо да пијемо од те воде и да се поклањамо Господу овдје гдје се налазимо. Сам Господ је рекао жени Самарјанки да се неће клањати убудуће ни ту, на њиховој гори, нити у Јерусалиму и да су само истински људи и хришћани они који се клањају духом и истином живоме Богу без обзира гдје се налазили. “Они су овдје на земљи припадници живота бесмртнога тиме што примају Христа Бога као живот вјечни и бесмртни и Њега као богачовјека, једино се Њему клањају и за Њим ходе, у Христа се крштавају, примају Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави”, казао је владика и додао да хришћани кроз ту христолику љубав воле Бога живога и једни друге. Том и таквом христоликом љубављу су били задојени и сви свети пророци Божије, њоме су се хранили Свети апостоли, њу су сљедовали и њоме живјели свети оци наши, учитељи Цркве Божје, свети мученици почевши од архиђакона Стефана, мученице Фотине, као и светитељи које данас прослављамо: мученица Света Пелагија Тарсијска, Свештеномученик Силуан, епископ гаски, Преподобни Никифор. Сви они су, нагласио је владика, постали сасуди и носиоци Божије благодати јер су се напојили те воде живе и нијесу су хранили собом, својим дјелима и врлинама него све што имају и што јесу су примили од Господа а милост Божја је она која даје човјеку да чини врлине. “Према томе иако има врлина, ако је нешто добро учинио срамота је да се човјек хвали да је то његово, да је он то учинио, јер све што је учинио и чини, то је добро које од Бога прима и које Бог дјела кроз њега и преко њега. Зато једини кога треба хвалити и прослављати је сам Господ Исус Христос богочовјек – савршени Бог и савршени човјек, који је творац овога свијета, кроз кога је све постало и настаје. И кроз Њега и Његову милост човјек постаје право истинско биће, вјечно и непролазно, задобијајући из овога пролазног живота вјечни и непролазни, бесмртни живот”, казао је на крају бесједе Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На почетку Свете службе Божије, Високопреосвећени је обукао у првине монашког образа обукао послушницу ове Свете обитељи сестру Сању. Благословећи нову послушницу Пресвете Дјева и самога Господа нашега Исуса Христа, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је сестра Сања дошла у ову древну светињу да се окрилати духовно и припреми за вјечно Царство Христово. Подсјетивши на значај овог духовног гнијезда кроз вјекове а нарочито у ова последња времена, владика је казао да је из ове свете обитељи више сестара отишло у друге манастире да са другим сестрама обнављају своје душе и древну велику светињу светих мироносица. “То су дакле ласте из овога гнијезда, духовно везане за ово гнијездо и у будућа времена и онде гдје се сада налазе, да би Господ умножио таква гнијезда духовна и код нас овдје а и широм васељене, да се настави то дијело живо живога Господа нашега Исуса Христа.” Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је манастир Рустово освештано и гробовима оних који су ту пострадали у своје вријеме те да је то једно од знамења ове светиње: “Да Бог преко овог манастира благослови и све упокојене и све који сада живи овдје око Рустова и онда све редом. Да Бог умножи љубав према Господу и љубав једни према другима силом Духа Светога и да се пробуди у људима та жеђ за водом бесмртности, непролазности, за вјечном водом која јесте Дух Свети и Господ наш Исус Христос.” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Драгослав Бокан: ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ДА РАДИКАЛНО БЕЗБОЖНИШТВО ПОД МАСКОМ ДОКТОРСКИХ МАНТИЛА ИМА ПРАВО ДА РАСПОЛАЖЕ НАШИМ ЖИВОТИМА, ИЗНАД СВИХ И СВЕГА? уторак, 14 април 2020 Мени је ово устоличавање лекарске „свете краве“ (уместо оног црквеног тела које би могло да на себе преузме ту улогу и реални духовни ауторитет) стварно невероватно и несхватљиво. То никада у животу нисам видео, сем у случају неких давних доктора што су се, несрећници, усудили да „због медицинских разлога“ одреде даљу судбину у логорским жицама заточених робова – исто овако не водећи разлога о духовним аргументима и верским слободама људи који би требало да имају право да буду изједначени са свима осталима. У нашем, карантинском случају – и са српским пензионерима и власницима домаћих животиња (недељом ујутро), са корисницима великих тржних центара, пошти и банака, као и радницима на бројним градилиштима (током дана, а после полицијског часа). + + + Нећу да преопширно описујем бесмисао и грех оваквог односа према Српској Православној Цркви. Јер ту није реч само о одбијању предлога (који задире у много више области од само оне биолошко-медицинске), већ о нечијем разочарењу ЗБОГ САМОГ ЧИНА ПИСАЊА ОВАКВЕ МОЛБЕ од стране оних који су своје животе предали Богу и добровољно напустили читав свој дотадашњи живот (узевши, притом, и нова, монашка имена). Па шта он уопште замишља и очекује од православних свештеника?! Као да је Бог, а не само један од лекара. Остаје над нама свима да лебди питање без одговора: да ли у Мађарској, Холандији, Бугарској, Грузији, Белорусији, Израелу… лекари знају свој посао, када су се, замислите само, усудили да допусте православним верницима у својим земљама (уз одобрење и тамошњих државника) да прославе васкршње празнике у својим храмовима, наравно уз све одговарајуће мере заштите и превенције корона-вируса? Или је, можда, др Кон једини, врховни и сакрални ауторитет, па себе схвата тако амбициозно и надобудно да се усуђује да изјави да га нешто „погађа“ или „разочарава“, као млада (или неко размажено дериште)? Па онда даје оставку, повлачи је, љути се и дури, као да само он брине о људима и њиховом (физичком и душевном стању). И да он одлучује „смеју ли или не“ чланови нашег Светог Архијерејског Синода (црквене владе) да за нешто замоле државу, а у складу са самом суштином своје вере?! Мени је ово устоличавање лекарске „свете краве“ (уместо оног црквеног тела које би могло да на себе преузме ту улогу и реални духовни ауторитет) стварно невероватно и несхватљиво. То никада у животу нисам видео, сем у случају неких давних доктора што су се, несрећници, усудили да „због медицинских разлога“ одреде даљу судбину у логорским жицама заточених робова – исто овако не водећи разлога о духовним аргументима и верским слободама људи који би требало да имају право да буду изједначени са свима осталима. У нашем, карантинском случају – и са српским пензионерима и власницима домаћих животиња (недељом ујутро), са корисницима великих тржних центара, пошти и банака, као и радницима на бројним градилиштима (током дана, а после полицијског часа). Ја то све заиста не могу да разумем, колико год се трудио. Јер је тајна нашег родољубивог и хуманистичког доприноса општој ствари управо у томе да будемо „мали део велике слагалице“, а не њени цензори, контролори, или, не дај Боже, власници. А ако др Кон има амбицију да нам влада и теледириговано управља нашим осећањима и одлукама, нека се онда кандидује на следећим изборима и провери шта мислимо о њему након оваквих (мало је рећи неодговорних) изјава. P. S. Нека му Свети Архиђакон Стефан (као Предрагова породична слава са мајчине стране) осветли онај затамљени део његовог ума и учини да овај уско-специјализовани стручњак разуме и неке друге хоризонте људског постојања! Дај Боже! Извор: Фејсбук страница Драгослава Бокана
  10. Portaprol SPC odbija da zvanično saopšti sinodski stav o zahtevu za sazivanje Sabora Da li se Sinod stavio iznad Sabora? Uprkos zahtevima dvadesetak arhijereja SPC za sazivanje Svetog arhijerejskog sabora novo saborsko okupljanje srpskih vladika najverovatnije će sačekati maj iduće godine. Piše: Jelena Tasić24. oktobra 2019. 11.49 Izmenjeno: 11.52 Foto: FoNet/ SPC To je, prema nezvaničnim Danasovim saznanjima trenutni stav Sinoda SPC. Naš list je tražio juče od portparola i člana Sinoda SPC episkopa bačkog Irineja (Bulovića) zvaničan stav „crkvene vlade“ povodom zahteva da se Sabor sada održi. Dobili smo sledeći odgovor, koji je potpisao vladika bački: „S obzirom na to da pitanja za koja u današnjem dopisu pokazujete zanimanje – a to su pitanja interne odgovornosti i službe najviših crkvenih tela i organa – spadaju u ona pitanja o kojima SPC, kao, uostalom, i sve druge Crkve i verske zajednice u svetu, javnost obaveštava kada to smatra za potrebno i korisno, upućujem Vas da odgovore, u svoje vreme, očekujete na zvaničnoj internetskoj prezentaciji SPC“. Danas je tražio odgovore na sledeća pitanja: da li je Sinod na sednici održanoj u utorak razmatrao zahtev za sazivanje Sabora i šta je odlučio; ukoliko je zahtev prihvaćen, kada će se Sabor održati i da li će imati status jesenjeg ili vanrednog zasedanja. Portparol SPC zamoljen je i da, ukoliko je zahtev odbijen, objasni razloge takvog sinodskog stava, jer je sazivanje jesenjeg sabora, kako su neki episkopi javno saopštili, odluka sa majskog zasedanja najvišeg crkveno-zakonodavnog tela SPC. Danas je pitao i da li se odbijanjem da sazove Sabor u ovakvim okolnostima, Sinod stavlja iznad Sabora, kao i koliko je, prema tumačenju Sinoda, potrebno vladičanskih potpisa za sazivanje novog saborskog zasedanja mimo redovnog majskog. Dopis iz Novog Sada bez odgovora na postavljena pitanja otvara i dilemu od kada je rad najviših crkvenih tela postao tabu tema? U visokim crkvenim izvorima spekuliše se da sazivanje Sabora, bio on jesenji ili vanredni, u ovom trenutku ne odgovara „sinodalcima“ koji su navukli nezadovoljstvo dela episkopata odlukama o dodeli najvišeg crkvenog odlikovanja predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i zahtevom da se sa Bogoslovskog fakulteta smene dvojica predavača, od kojih je jedan u činu episkopa. Odlaganje Sabora do sledećeg maja, kako se priča u crkvenim krugovima, odgovara pre svega portparolu SPC kome tad ističe dvogodišnji mandat u Sinodu, jer bi se sad našao u situaciji da polaže račune vladikama koji u njemu vide uzrok mnogih spornih pitanja u radu SPC poslednjih meseci. Na kraju, izbegavanje Sabora u interesu je predsednika Republike, kome je posle spornog odlikovanja SPC, najmanje potrebno još jedno saborsko izjašnjavanje o KiM, koje su potpisnici zahteva najavili. Da li se Sinod stavio iznad Sabora? WWW.DANAS.RS Uprkos zahtevima dvadesetak arhijereja SPC za sazivanje Svetog arhijerejskog sabora novo saborsko okupljanje srpskih vladika najverovatnije će sačekati maj iduće godine.
  11. У недељу, 09. јуна 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОНАМЕСНИК МИОДРАГ АНДРИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: СВЕТИ САВА ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА. Извор: Радио Беседа
  12. Мисија, допринос и живот Светог Саве сагледава се из различитих углова у прошлости и садашњости а његова улога и значај превасходно за свој народ је немерљива и недовољно позната. Ипак, најзначајније што нам је први српски архиепископ посведочио је тајна и уникатност сусрета човека са Богом. У том сусрету, живот по Јеванђељу постаје једино мерило живота, у том сусрету Господ чини да Други дође до изражаја и да човек своје биће устројава за Вечност. Истом јеванђељском логиком живели су и Свети Оци Сабора у Никеји, који су свој темељ вере узидали на љубави која рађа непропадљиву односност, којој ни смрт не може ништа. Како треба разумети да је Свети Сава био изнад Истока и Запада, какве су историјске околности биле у којима је Свети Сава издејствовао аутокефалност наше Цркве, послушајте у новом издању емисије ”Ритрето у пола девет.”
  13. Група руских инспектора спровешће током маја две посматрачке мисије – изнад САД и БиХ. Територију САД Руси ће надгледати од 12. до 20. маја, а БиХ од данас до 17. маја, пренела је агенција Тас. "Група руских инспектора планира да спроведе посматрачке летове са авионима Ту-154МЛК1 изнад САД, а на основу примене међународног споразума о отвореном небу", навео је руски лист Краснаја звезда. Изнад БиХ летеће авиони Ан-30б, са максималном удаљеношћу од 720 километара. Споразум о отвореном небу потписало је 27 земаља у Хелсинкију, 24. марта 1992. године, а до данас су укупно 34 земље потписнице. Сврха тог споразума је изградња поверења између земаља кроз побољшање механизма контроле војне активности и усклађеност договора о контроли наоружања. Ово није први пут да Босну и Херцеговину посматра једна страна сила. Претходних година територију БиХ посматрале су Украјина, Италија, Канада, Француска, Немачка, Мађарска, Белгија, Холандија и Хрватска, пренео је Кликс. TANJUG
  14. Хајде да овде не осуђујемо , већ да кажемо нешто позитивно о оном изнад нас . Пошто први отварам тему , да кажем нешто позитивно о себи није ред , а није ни хришћански и боље да то неко други уради. Ја се на овом форуму веома добро осећам , сви сте добри.
  15. Има јунаштва над јунаштвом и подвига над подвигом. Свети Епифаније Кипарски позвао на ручак Илариона Великог, па да би показао што веће гостољубље према свом знаменитом госту изнесе на трпезу печено пиле и понуди. Рекне му Иларион: „Опрости, но од када се замонаших не једох ништа заклано!" На то Епифаније: „А ја од када се замонаших не легох никад у постељу докле најпре не опростих противнику своме!" Удивљен Иларион рече: „Твоја је врлина, свети Владико, већа од моје!" - Ово је велика поука за све нас. Превасходна је ствар пост, али је још превасходнија опраштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда показује великодушност. Оно претходи овоме, но само оно не спасава без овога. Свети Николај Жички
  16. Јуче је у Светотројицкој Сергијевој лаври прослављен празник преподобног Сергија, игумана радоњешкога, саопштава patriarchia.ru. По завршетку Божанствене литургије приређена је братска трпеза, на чијем завршетку се сабранима обратио Свјатјејши Патријарх московски и цијеле Русије Кирил. Он је истакао да празници преподобног Сергија сабирају у великом броју епископат, духовенство и мирјане у зидовима Тројице-Сергијеве лавре чинећи их сваки пут видљивим доказом јединства Руске православне цркве. Међутим, то јединство се сада оспорава. По ријечима Његове Светости, „све силе зла шаљу се да би отцијепиле Украјинску цркву од јединствене Руске православне цркве чији је почетак у – Кијевској купељи крштења“. „Али ево што је важно да сви запамтимо: закони, којима Господ управља Црквом – нијесу људски закони, и сваки пут када Цркву изнутра нападне политика, они неизбјежно трпе пораз“, наставио је Свјатјеши Патријарх. „Довољно је споменути нашу постреволуционарну прошлост, када је власт нападала Цркву провоцирајући обновљенски раскол. Био је хапшен Патријарх Тихон, хапшени су и најпосле стријељани многи свештеници, епископи. Власт је тада била ријешила да је с Црквом завршено, да смо ми мртви. Али ево, ми смо живи, и почела је нова епоха – епоха буђења Цркве по молитвама оних који су објавили вјерност Христу до смрти, наших новомученика и исповједника“, нагласио је предстојатељ Руске цркве. „Ми смо дужни да се руководимо, не по свјетским критеријумима, него по критеријумима духовним, дужни смо да видимо оно што не виде свјетски људи. Дужни смо да будемо свјесни да је јединство Руске цркве – изнад свих људских граница. Оно је посвједочено подвигом наших јерараха, монаха, свештеника, мирјана током многих стољећа. И данас, када одређене политичке снаге оптерећују Украјину, када оне покушавају да откину Украјинску цркву од Руске цркве, да разруше наше јединство, ми знамо: све то ће се завршити потпуним промашајем“, убијеђен је Патријарх Кирил. „Веома је важно да сви наши архипастири, гдје год да врше службу, – у Руској Федерацији, на Украјини, у Белорусији, у другим државама – пребивају у јединству. И ми смо обједињени не силом политичких фактора, не спољашњом принудом – нас обједињују наша убјеђења, наша вјера и наша вјерност Господу Исусу Христу, Његовој многострадалној Цркви и светим канонима. Молимо се да никакви потреси не разруше то јединство“, навео је Свјатјејши Владика. „Вјерујем у вјеру и благочестивост украјинског народа. Обични људи данас чувају јединство наше Цркве. И знам како храбро они штите то јединство, како стражаре своје храмове, како се супротстављају покушајима њихове отимачине, како се боре буквално на првој линији – и не просто за једниство наше Цркве већ за чистоту православља. Велико је да сав епископат Украјинске цркве, обједињен око Блажењејшег Митрополита Онуфрија, чврсто стоји на тим позицијама. Данас ми свијету објављујемо исту чврстину, исто јединство које је свијету објавила наша Руска православна црква након страшних догађаја 1917. године“, нагласио је Патријарх. „Надамо се да ће по милости Божјој и читава васељенска Православна црква проћи кроз присутна искушења. Но наш главни задатак је – не колебати се и не изгубити чистоту православља. Ми ћемо се молити за то да присилно одвајање, узроковано недоличним дејствима Константинопоља, не буде диоба во вјеки, као што се десило у 11. вијеку, када се претензија Епископа римског на универзалну моћ претворила у диобу једне Цркве. Тако и данас, када константинопољски Патријарх претендује на православном архијереју несвојствену универзалну моћ, ми ступамо на страну правде, на страну православља. И ми ћемо чувати тврдо наше православне каноне, нашу вјеру, наше благочешће и васпитавати у томе благочешћу наш народ“, посвједочио је Патријарх. „Све вас, моје драге владике, позивам да се посебно молимо за нашу Цркву, за наш народ, како у Русији, тако и на Украјини, да би нам Господ помогао да надвладамо те тешкоће. А успјех у надвладавању тих тешкоћа много ће зависити од нашег духовног и канонског јединства, које ми данас објављујемо увјерени да је Руска православна црква способна да и у тешким моментима једним устима и једним срцем свједочи правду Божју“, закључио је Свјатјејши Патријарх московски и читаве Русије Кирил. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Јуче је у Светотројицкој Сергијевој лаври прослављен празник преподобног Сергија, игумана радоњешкога, саопштава patriarchia.ru. По завршетку Божанствене литургије приређена је братска трпеза, на чијем завршетку се сабранима обратио Свјатјејши Патријарх московски и цијеле Русије Кирил. Он је истакао да празници преподобног Сергија сабирају у великом броју епископат, духовенство и мирјане у зидовима Тројице-Сергијеве лавре чинећи их сваки пут видљивим доказом јединства Руске православне цркве. Међутим, то јединство се сада оспорава. По ријечима Његове Светости, „све силе зла шаљу се да би отцијепиле Украјинску цркву од јединствене Руске православне цркве чији је почетак у – Кијевској купељи крштења“. „Али ево што је важно да сви запамтимо: закони, којима Господ управља Црквом – нијесу људски закони, и сваки пут када Цркву изнутра нападне политика, они неизбјежно трпе пораз“, наставио је Свјатјеши Патријарх. „Довољно је споменути нашу постреволуционарну прошлост, када је власт нападала Цркву провоцирајући обновљенски раскол. Био је хапшен Патријарх Тихон, хапшени су и најпосле стријељани многи свештеници, епископи. Власт је тада била ријешила да је с Црквом завршено, да смо ми мртви. Али ево, ми смо живи, и почела је нова епоха – епоха буђења Цркве по молитвама оних који су објавили вјерност Христу до смрти, наших новомученика и исповједника“, нагласио је предстојатељ Руске цркве. „Ми смо дужни да се руководимо, не по свјетским критеријумима, него по критеријумима духовним, дужни смо да видимо оно што не виде свјетски људи. Дужни смо да будемо свјесни да је јединство Руске цркве – изнад свих људских граница. Оно је посвједочено подвигом наших јерараха, монаха, свештеника, мирјана током многих стољећа. И данас, када одређене политичке снаге оптерећују Украјину, када оне покушавају да откину Украјинску цркву од Руске цркве, да разруше наше јединство, ми знамо: све то ће се завршити потпуним промашајем“, убијеђен је Патријарх Кирил. „Веома је важно да сви наши архипастири, гдје год да врше службу, – у Руској Федерацији, на Украјини, у Белорусији, у другим државама – пребивају у јединству. И ми смо обједињени не силом политичких фактора, не спољашњом принудом – нас обједињују наша убјеђења, наша вјера и наша вјерност Господу Исусу Христу, Његовој многострадалној Цркви и светим канонима. Молимо се да никакви потреси не разруше то јединство“, навео је Свјатјејши Владика. „Вјерујем у вјеру и благочестивост украјинског народа. Обични људи данас чувају јединство наше Цркве. И знам како храбро они штите то јединство, како стражаре своје храмове, како се супротстављају покушајима њихове отимачине, како се боре буквално на првој линији – и не просто за једниство наше Цркве већ за чистоту православља. Велико је да сав епископат Украјинске цркве, обједињен око Блажењејшег Митрополита Онуфрија, чврсто стоји на тим позицијама. Данас ми свијету објављујемо исту чврстину, исто јединство које је свијету објавила наша Руска православна црква након страшних догађаја 1917. године“, нагласио је Патријарх. „Надамо се да ће по милости Божјој и читава васељенска Православна црква проћи кроз присутна искушења. Но наш главни задатак је – не колебати се и не изгубити чистоту православља. Ми ћемо се молити за то да присилно одвајање, узроковано недоличним дејствима Константинопоља, не буде диоба во вјеки, као што се десило у 11. вијеку, када се претензија Епископа римског на универзалну моћ претворила у диобу једне Цркве. Тако и данас, када константинопољски Патријарх претендује на православном архијереју несвојствену универзалну моћ, ми ступамо на страну правде, на страну православља. И ми ћемо чувати тврдо наше православне каноне, нашу вјеру, наше благочешће и васпитавати у томе благочешћу наш народ“, посвједочио је Патријарх. „Све вас, моје драге владике, позивам да се посебно молимо за нашу Цркву, за наш народ, како у Русији, тако и на Украјини, да би нам Господ помогао да надвладамо те тешкоће. А успјех у надвладавању тих тешкоћа много ће зависити од нашег духовног и канонског јединства, које ми данас објављујемо увјерени да је Руска православна црква способна да и у тешким моментима једним устима и једним срцем свједочи правду Божју“, закључио је Свјатјејши Патријарх московски и читаве Русије Кирил. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. НЕДЕЉА, 10. ЈУН 2018, 19:30 -> 19:50 ИЗВОР:РТС Свети Сава је на каменим литицама између Радочела и Чемерна сазидао две испоснице, од којих је посебно позната Горња. У њој је Сава, по предању, написао Студенички типик и Житије Светог Симеона. Почела је реконструкција тог објекта и пећинског комплекса. Чак и за искусне мајсторе београдског предузећа "Кото", пут до Горње испоснице Светог Саве у врлетима Радочела није нимало лак, али њихов рад на реконструкцији објекта у једном од најзанимљивијих пећинско-манастирских комплекса, не само у Србији, много је тежи и сложенији. Припремио Миланко Даниловић "Тако да су за пренос материјала коришћени коњи, за пренос скеле и свих уградних елемената. Оно што је било јако тешко је припремати све на лицу места пошто су сви елементи конструкције уграђивани овде на лицу места", каже руководилац градилишта Стефан Милосављевић.Пројектом реконструкције Савине испоснице над провалијом дубоком око 1.000 метара обухваћена је демонтажа дотрајале конструкције, санација носећих камених стубова, као и израда новог прилазног моста и главног дрвеног објекта."Радимо овај посао од јутра до увече и настојимо да га завршимо и што краћем року и што квалитетније", истиче тесар Новица Павлавић."Дошао сам да правим ову светињу овде, јер ово је украс студеничког краја и мог краја, и целе Србије", каже Миланко Тулумбић.Од времена Немањића Горња испосница је за монахе место тиховања и највећих аскетских подвига. Међутим, захваљујући Светом Сави, њеном градитељу, била је и први центар српске књижевности."Године 1619. у испосници је била писарска школа. Монах Аверкије, образовани хиландарски монах, преписао је Студенички типик заједно са Житијем Светог Симеона које је писао Свети Сава", рекао је архимандрит Тихон Ракићевоћ, старешина Манастира Студенице.По казивању братства Манастира Студенице, које има значајну улогу у овом градитељском подухвату, испосница ће за сва времена остати монашко пребивалиште, тихо и тајанствено, као што је и била више од осам векова.
  19. НЕДЕЉА, 10. ЈУН 2018, 19:30 -> 19:50 ИЗВОР:РТС Свети Сава је на каменим литицама између Радочела и Чемерна сазидао две испоснице, од којих је посебно позната Горња. У њој је Сава, по предању, написао Студенички типик и Житије Светог Симеона. Почела је реконструкција тог објекта и пећинског комплекса. Чак и за искусне мајсторе београдског предузећа "Кото", пут до Горње испоснице Светог Саве у врлетима Радочела није нимало лак, али њихов рад на реконструкцији објекта у једном од најзанимљивијих пећинско-манастирских комплекса, не само у Србији, много је тежи и сложенији. Припремио Миланко Даниловић "Тако да су за пренос материјала коришћени коњи, за пренос скеле и свих уградних елемената. Оно што је било јако тешко је припремати све на лицу места пошто су сви елементи конструкције уграђивани овде на лицу места", каже руководилац градилишта Стефан Милосављевић.Пројектом реконструкције Савине испоснице над провалијом дубоком око 1.000 метара обухваћена је демонтажа дотрајале конструкције, санација носећих камених стубова, као и израда новог прилазног моста и главног дрвеног објекта."Радимо овај посао од јутра до увече и настојимо да га завршимо и што краћем року и што квалитетније", истиче тесар Новица Павлавић."Дошао сам да правим ову светињу овде, јер ово је украс студеничког краја и мог краја, и целе Србије", каже Миланко Тулумбић.Од времена Немањића Горња испосница је за монахе место тиховања и највећих аскетских подвига. Међутим, захваљујући Светом Сави, њеном градитељу, била је и први центар српске књижевности."Године 1619. у испосници је била писарска школа. Монах Аверкије, образовани хиландарски монах, преписао је Студенички типик заједно са Житијем Светог Симеона које је писао Свети Сава", рекао је архимандрит Тихон Ракићевоћ, старешина Манастира Студенице.По казивању братства Манастира Студенице, које има значајну улогу у овом градитељском подухвату, испосница ће за сва времена остати монашко пребивалиште, тихо и тајанствено, као што је и била више од осам векова. View full Странице
  20. Италија и Грчка почеће НАТО ваздушне патроле над Црном Гором од 5. јуна. Пошто Црна Гора нема борбене авионе, савезнице ће јој помоћи да осигура ваздушни простор, саопштено је из НАТО-а. Из Брисела истичу да Црна Гора доприноси заједничкој сигурности Алијансе тако што шаље трупе у НАТО мисију за обуку у Авганистан и пружа финансијску подршку авганистанским снагама сигурности. „У знак савезничке солидарности, Италија и Грчка ће сада помоћи у заштити црногорског ваздушног простора. Италијански и грчки борбени авиони ће и даље бити базирани у својим матичним земљама и по потреби ће бити подизани“, објашњавају из НАТО-а. Ер-полисинг, како је наглашено из НАТО-а, није одговор на било коју специфичну претњу, већ је битна компонента коју НАТО пружа као сигурност својим члановима. „НАТО ер-полисинг авиони полећу као одговор на војне или цивилне авионе у невољи или због авиона који не поштују интернационалне регулације или приступају ваздушном простору НАТО савезница“, појашњено је. У Европи има још таквих НАТО патрола, додају из Алијансе. Небојша ПОПОВИЋ
  21. Saudijska novinska agencija SPA prenela je 21. marta izjavu portparola koalicije pod vođstvom Saudijske Arabije koja se u Jemenu bori protiv pobunjeničkog pokreta Huti, da je toga dana u 15:48 časova po lokalnom vremenu iznad severnog Jemena raketom zemlja-vazduh pogođen borbeni avion F-15 RV S. Arabije. Pukovnik Turki Al-Maliki izjavio je da je posada i pored oštećenja vazduhoplova uspela da izvrši zadatak i da se bezbedno vrati u bazu. On je takođe rekao da je raketa koja je oštetila F-15 lansirana s položaja koji se nalazio na aerodromu Sada. Pokret Ansar Allah (Huti) tvrdili su da su tog dana baš iznad Sade pogodili avion koalicionih snaga a svoju tvrdnju su podržali video snimkom. Izviđački snimak saudijske koalicije na kome je još u novembru 2017. u naoružanju Huta primećen kamion s lanserom rakete R-27T1. Na pokazanom video snimku videla se još jedna zanimljiva ratna improvizacija, Huti nisu koristili neki od raketnih sistema zemlja-vazduh s kojima raspolažu već je to bila raketa vazduh-vazduh srednjeg dometa tipa R-27 (NATO oznaka AA-10 “Alamo“). Pukovnik Al-Maliki je izneo tvrdnju da je to još jedan dokaz da Hute u Jemenu naoružava Iran jer oni pre početka sukoba nisu raspolagali ovakvim sistemom. Međutim rakete vazduh-vazduh su se nalazile u naoružanju lovačkih aviona MiG-29 koji su bili u sastavu vazduhoplovnih snaga Jemena. Na video snimku se vidi da je lansirana verzija rakete R-27T1 s infracrvenim samonavođenjem koja se ne nalazi u arsenalu starijih verzija MiG-a 29 9.12 i 9.13 ali treba podsetiti da je Jemen posedovao savremeniju varijantu MiG-29SMT 9.18 nastalu modernizacijom 9.12. Efekat dejstva rakete R-27 na saudijski F-15 čija je posada uspela da se vrati u bazu.. Znalo se da pokret Ansar Allah ima u svom naoružanju ovakav sistem bar od novembra 2017. jer je tada saudijska koalicija pokazala fotografije nastale osmatranjem iz vazduha, na kojima se vidi lanser s raketom R-27T1 koji je montiran na šasiju kamiona. Danas postoje raketni sistemi za protivvazduhoplovna dejstva koje koriste varijante raketa vazduh-vazduh srednjeg dometa, poput norveškog NASAMS-a s američkim AMRAAM-ima ali do sada u vojnim sukobima u svetu nije viđeno dejstvo raketama ove klase koje su u borbenim uslovima usled preke potrebe prilagođene upotrebi s zemaljskih lansera. Raketni sistemi RL-4M i RL-2M nastali kao ratna improvizacija u SRJ tokom rata 1999. godine. Slične ratne dorade jesu pravljene i korišćene ali s raketama vazduh-vazduh malog dometa. Svakako najpoznatiji su sistemi koji su konstruisani i upotrebljavani na ovim prostorima, u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini početkom 90-tih godina kao i Saveznoj Republici Jugoslaviji 1999. godine. Za ovakve improvizacije korišćene su infracrveno samonavođene rakete R-13Mkojima su bili naoružani lovci presretači MiG-21 (sistem nazvan “Ciciban“), zatim rakete R-3S i R-13M na sistemu RL-1, potom “Praćka“, RL-2 i RL-3 s raketama R-60MK i RL-4 s raketama R-73E koji je deo arsenala lovaca MiG-29. Tokom rata 1999. PVO VJ je imala na raspolaganju jedan RL-1 i 9 RL-2, RL-3 i RL-4, sistem RL-1 je nasleđen od Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije i njime je tokom rata dejstvovano bar 6 puta. Radovi na razvoju sistema RL-2, 3 i 4 započeti su 27. marta 1999. a cilj je bio da se naprave sistemi za dejstvo po ciljevima u vazduhu na većim visinama bez potrebe zračenja radara prilikom praćenja ciljeva i navođenja raketa. Na njihovom konstruisanju radili su pripadnici VTSl, VZ MOST, VOC i VTI a prva ispitivanja su izvršena 13. aprila 1999. na poligonu Nikinci. Domet ovih sistema i pored dodavanja bustera na rakete (na sistemima RL-2M i RL-4M) ipak nije bio dovoljan da ugrozi NATO avione na većim visinama a sistemom RL-4M je tokom rata izvršeno 5 dejstava. Video snimak televizije Al Mansirah na kome se vidi dejstvo raketom R-27T1 PVO Huta 21. marta: Živojin BANKOVIĆ
  22. А ја бих вам рекао да је прича о блудном сину прича о Љубави, о несхватљивој, безграничној Љубави Небеског Оца према нама грешној и блудној деци Његовој. Крштењем добивши залог спасења оних који су усиновљени Богу, ми више нисмо робови, нисмо најамници, ми смо његови синови и кћери – наследници Царства свога Небеског Оца. Љубав очева нас обгрљује, она је божанска и свемоћна – милосрдна је, дуго трпи и што је најважније – никада не престаје. Она је способна да са дна ада позове и врати достојанство синова свима који у покајању припадну Оцу. Ко се неће сетити тренутака у своме животу, када је слично блудном сину одбацивао Божју Љубав, разарајући се на рачун слободе својих безумних жеља и планова? Ко од нас, добивши у наследство дарова Божјих, дубоки ум, таланте, није их приписао себи, заборављајући на дародавца и користећи дарове на зло и самом себи, а често и другим људима. Ко то, примивши у потпуности реч Божју за путовођу у животу, није ју изопачио или потпуно одбацио? А Отац нас све чека, Отац, у чијим је рукама свемоћни Промисао о сваком човеку, једним мигом могући да заблудело чедо врати у разм Истине, чека, дарујући жељену и за сина потребну слободу. Очева љубав чека само узвратну љубав, не лишавајући нас слободе избора у животу. Отац наставља да чезне и чека наш повратак. У причи су Отац и Његова два сина. Старији, који је одрастао у Очевом дому, чуо је од Оца: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје (Лк. 15, 31). Млађи, као онај који има потребу у нарочитој Очевој бризи, вољени. И ето, он, не препознавши сву благодет живота под окриљем Очеве Љубави, не познајући сву превртљивост и стрмоглавост житејског мора, не познавши себе, пожелео је слободу, да се без очевог благог савета и надзора отисне на свој неизвесни животни пут. Сурово својевољно срце не осећа бол коју причињава другима, заборавља на све добро што му је било даровано љубављу. „И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку“ (Лк. 15, 13). Али где побећи од лица Божјег? Божји Промисао посматра бегунца, и из жаљења према заблуделом попушта на њега сурове животне лекције. Наследство добијено од Оца брзо се топи у вихору саблазни. Опијум слободе и ласкања користољубивих „пријатеља“ заглушују ум, призрак среће изазива вртоглавицу. А грех неприметно, али господарски почиње свој застрашујући и разарајући посао. И ево, младић је већ у потпуности роб греха: „просу имање своје живећи развратно“ (Лк. 15, 13). Са грехом у живот улази пустош, тело се мучи, душа скапава од глади. Сумрак усамљености и сурова тишина царују тамо где је до недавно киптело весеље. Пријатељи га напустили, нема ни ко би му помогао, нити ко да саосећа… Сиромаштво је узело свој жалосни данак, бришући и сећање на живот у изобиљу. „А кад потроши све, настаде велика глад у земљи…, и он поче оскудијевати“ (Лк. 15, 14). Ужасавајуће жалосно стање за размаженог сластољупца. Скотоподобно стање душе низводи га у друштво свиња и „жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху“ (Лк. 15, 16), али и тога је био лишен. Божји Промисао је неумољив, а они који су били око њега јесу само оруђа његове власти. Тако Човекољубиви Господ, не желећи смрти грешника, различитим путевима и разноврсним начинима допушта да се осети Његово присуство, призива на покајање. Душа палога преживљава тешке тренутке. Може ли да смогне снаге да се сети очеве љубави или ће наставити на ђавољем поводцу до краја, бесмртном душом давши исплату за учињене грехе? Размишљај, размишљај… Осмишљавање свега што се догодило разоткрива сву мрскост греха: васкрсавање у сећању светлих тренутака живота у Очевом дому рађа грижу савести и мења грешни облик мисли. Душа се враћа у живот кроз снажну борбу, носталгију и муку духа. „А кад дође себи“ (Лк. 15, 17), постепено све схвата и догађа се дубоки препород у души грешника, његов препорођај за нови живот. Покајање је у њему уништило самољубље, гордост и стид и у смиреном се срцу јавила одлучност да моли за помиловање: „И уставши отиде оцу својему“ (Лк. 15, 20) Колико нам само примера даје свето Јеванђеље, када у тренутку раскајања и отвореног противљења добру и злу, само воља грешника чини последњи избор. Бог се бори са ђаволом, а бојно поље је људско срце. Бог чини чудо једино као одговор на веру и поверење самога грешника. Господ чека. Пошто је продао Господа и издао крв невину, Јуда се раскајао. И то је био последњи призив Божије Љубави. Његово покајање ђаво је уграбио очајањем и он „отиде те се обеси“ (Мт. 27, 5). Апостол Петар, који је исповедио Христа као Сина Божјег, одрекао се Господа, али кротки поглед божанственог страдалца пробо је његово срце и он „изишавши напоље, плакаше горко“ (Мт. 26, 75). Осећај скрушености због греха, вера, нада и љубав, вратили су му достојанство Христовог Апостола. И нама, у тренуцима нашег раскајања због пада, као некада Петру, одзвања Спаситељев глас: „волиш ли Ме“ (Јн. 21, 17)? У тим судбоносним духовним тренуцима Господ од нас више не очекује спољашње испуњавање Закона, већ срце које је способно да се љубављу одазове на несхватљиву и безграничну љубав Божју. Бог је увек близак човеку, али човек није увек тако близак Богу. Грешник је још далеко, споро, али већ се приближава, са намером да се каје, „угледа га отац… и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби“. Очево срце не суди да ли је онај који се враћа исправан или крив, јер он је син, Њему је драг. Био је мртав и оживео је, био је изгубљен и нађе се. Љубав је изнад закона, изнад правде закона. Љубав привлачи, а не одбацује. Срце, пак и душа човека су осетљиви, ране на души су исто тако болне као и ране на телу. Очево прихватање јесте јелеј на болесној души, он оснажује намеру и одлучност сина на покајање. Дубоки покајнички вапај пале, али жедне опроштаја душе, вапај истинског смирења и синовске преданости Отац чује. „Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим“ (Лк. 15, 21). И очев целив и ликујућа радост били су његов одговор. Моментално Отац уздиже грешника, дајући му сва права сина – наследника. „Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо“ (Лк. 15, 22,23). Победа живота над смрћу увела је покајање у дом. „Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијим због једнога грјешника који се каје“ (Лк. 15, 10). Сачувајмо и ми у срцу, браћо и сестре, ову истину речи Божје, да би се и ми радовали због себе, заједно са Анђелима. Увек имајмо на уму то да не постоји грех који би победио милосрђе и човекољубље Божје. Зато, ма како да се догоди да сагрешимо, ма у какве вражије обмане у животу да се уплетемо, никада не очајавајмо у Божјој милости, већ да се са вером, надом и покајањем враћамо Оцу нашем Небеском, знајући да нас Његова милост чека, а љубав неће закаснити да нам изађе у сусрет и прими нас у Своје Очинско наручје, омије наше греховне ране, исцели болести, да би живот вечно живео у нама. „Похитај да ми отвориш очинско наручје, развратно сам истрошио живот свој. Спаситељу не презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на непотрошиво богаство милосрђа Твога. Јер Теби Господе у умилењу вапијем: сагреших Оче небу и Теби“. Амин. http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-jovan-krestjankin-ljubav-je-iznad-zakona/
  23. У име Оца и Сина и Светога Духа. Пријатељи моји, синови и кћери Оца нашег Небеског, друга припремна недеља пред Великим Постом назива се недеља о блудном сину. Ту је причу окупљенима изговорио сам Спаситељ и њој претходе речи: „Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијим због једнога грјешника који се каје“ (Лк. 15, 10). Приближава се време покајања и Отац Небески нас уверава да се због грешника који схвата своје несрећно стање, који тражи милост Божју кроз покајање, „треба радовати и веселити, јер мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се“ (уп. Лк. 15, 24). Грех јесте смрт, покајање – повратак у живот. Прожмимо се овом истином и пост ће за нас постати време исцељења душе и Господ ће се зарадовати због нас, грешника који се кајемо. А ја бих вам рекао да је прича о блудном сину прича о Љубави, о несхватљивој, безграничној Љубави Небеског Оца према нама грешној и блудној деци Његовој. Крштењем добивши залог спасења оних који су усиновљени Богу, ми више нисмо робови, нисмо најамници, ми смо његови синови и кћери – наследници Царства свога Небеског Оца. Љубав очева нас обгрљује, она је божанска и свемоћна – милосрдна је, дуго трпи и што је најважније – никада не престаје. Она је способна да са дна ада позове и врати достојанство синова свима који у покајању припадну Оцу. Ко се неће сетити тренутака у своме животу, када је слично блудном сину одбацивао Божју Љубав, разарајући се на рачун слободе својих безумних жеља и планова? Ко од нас, добивши у наследство дарова Божјих, дубоки ум, таланте, није их приписао себи, заборављајући на дародавца и користећи дарове на зло и самом себи, а често и другим људима. Ко то, примивши у потпуности реч Божју за путовођу у животу, није ју изопачио или потпуно одбацио? А Отац нас све чека, Отац, у чијим је рукама свемоћни Промисао о сваком човеку, једним мигом могући да заблудело чедо врати у разм Истине, чека, дарујући жељену и за сина потребну слободу. Очева љубав чека само узвратну љубав, не лишавајући нас слободе избора у животу. Отац наставља да чезне и чека наш повратак. У причи су Отац и Његова два сина. Старији, који је одрастао у Очевом дому, чуо је од Оца: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје (Лк. 15, 31). Млађи, као онај који има потребу у нарочитој Очевој бризи, вољени. И ето, он, не препознавши сву благодет живота под окриљем Очеве Љубави, не познајући сву превртљивост и стрмоглавост житејског мора, не познавши себе, пожелео је слободу, да се без очевог благог савета и надзора отисне на свој неизвесни животни пут. Сурово својевољно срце не осећа бол коју причињава другима, заборавља на све добро што му је било даровано љубављу. „И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку“ (Лк. 15, 13). Али где побећи од лица Божјег? Божји Промисао посматра бегунца, и из жаљења према заблуделом попушта на њега сурове животне лекције. Наследство добијено од Оца брзо се топи у вихору саблазни. Опијум слободе и ласкања користољубивих „пријатеља“ заглушују ум, призрак среће изазива вртоглавицу. А грех неприметно, али господарски почиње свој застрашујући и разарајући посао. И ево, младић је већ у потпуности роб греха: „просу имање своје живећи развратно“ (Лк. 15, 13). Са грехом у живот улази пустош, тело се мучи, душа скапава од глади. Сумрак усамљености и сурова тишина царују тамо где је до недавно киптело весеље. Пријатељи га напустили, нема ни ко би му помогао, нити ко да саосећа… Сиромаштво је узело свој жалосни данак, бришући и сећање на живот у изобиљу. „А кад потроши све, настаде велика глад у земљи…, и он поче оскудијевати“ (Лк. 15, 14). Ужасавајуће жалосно стање за размаженог сластољупца. Скотоподобно стање душе низводи га у друштво свиња и „жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху“ (Лк. 15, 16), али и тога је био лишен. Божји Промисао је неумољив, а они који су били око њега јесу само оруђа његове власти. Тако Човекољубиви Господ, не желећи смрти грешника, различитим путевима и разноврсним начинима допушта да се осети Његово присуство, призива на покајање. Душа палога преживљава тешке тренутке. Може ли да смогне снаге да се сети очеве љубави или ће наставити на ђавољем поводцу до краја, бесмртном душом давши исплату за учињене грехе? Размишљај, размишљај… Осмишљавање свега што се догодило разоткрива сву мрскост греха: васкрсавање у сећању светлих тренутака живота у Очевом дому рађа грижу савести и мења грешни облик мисли. Душа се враћа у живот кроз снажну борбу, носталгију и муку духа. „А кад дође себи“ (Лк. 15, 17), постепено све схвата и догађа се дубоки препород у души грешника, његов препорођај за нови живот. Покајање је у њему уништило самољубље, гордост и стид и у смиреном се срцу јавила одлучност да моли за помиловање: „И уставши отиде оцу својему“ (Лк. 15, 20) Колико нам само примера даје свето Јеванђеље, када у тренутку раскајања и отвореног противљења добру и злу, само воља грешника чини последњи избор. Бог се бори са ђаволом, а бојно поље је људско срце. Бог чини чудо једино као одговор на веру и поверење самога грешника. Господ чека. Пошто је продао Господа и издао крв невину, Јуда се раскајао. И то је био последњи призив Божије Љубави. Његово покајање ђаво је уграбио очајањем и он „отиде те се обеси“ (Мт. 27, 5). Апостол Петар, који је исповедио Христа као Сина Божјег, одрекао се Господа, али кротки поглед божанственог страдалца пробо је његово срце и он „изишавши напоље, плакаше горко“ (Мт. 26, 75). Осећај скрушености због греха, вера, нада и љубав, вратили су му достојанство Христовог Апостола. И нама, у тренуцима нашег раскајања због пада, као некада Петру, одзвања Спаситељев глас: „волиш ли Ме“ (Јн. 21, 17)? У тим судбоносним духовним тренуцима Господ од нас више не очекује спољашње испуњавање Закона, већ срце које је способно да се љубављу одазове на несхватљиву и безграничну љубав Божју. Бог је увек близак човеку, али човек није увек тако близак Богу. Грешник је још далеко, споро, али већ се приближава, са намером да се каје, „угледа га отац… и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби“. Очево срце не суди да ли је онај који се враћа исправан или крив, јер он је син, Њему је драг. Био је мртав и оживео је, био је изгубљен и нађе се. Љубав је изнад закона, изнад правде закона. Љубав привлачи, а не одбацује. Срце, пак и душа човека су осетљиви, ране на души су исто тако болне као и ране на телу. Очево прихватање јесте јелеј на болесној души, он оснажује намеру и одлучност сина на покајање. Дубоки покајнички вапај пале, али жедне опроштаја душе, вапај истинског смирења и синовске преданости Отац чује. „Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим“ (Лк. 15, 21). И очев целив и ликујућа радост били су његов одговор. Моментално Отац уздиже грешника, дајући му сва права сина – наследника. „Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо“ (Лк. 15, 22,23). Победа живота над смрћу увела је покајање у дом. „Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијим због једнога грјешника који се каје“ (Лк. 15, 10). Сачувајмо и ми у срцу, браћо и сестре, ову истину речи Божје, да би се и ми радовали због себе, заједно са Анђелима. Увек имајмо на уму то да не постоји грех који би победио милосрђе и човекољубље Божје. Зато, ма како да се догоди да сагрешимо, ма у какве вражије обмане у животу да се уплетемо, никада не очајавајмо у Божјој милости, већ да се са вером, надом и покајањем враћамо Оцу нашем Небеском, знајући да нас Његова милост чека, а љубав неће закаснити да нам изађе у сусрет и прими нас у Своје Очинско наручје, омије наше греховне ране, исцели болести, да би живот вечно живео у нама. „Похитај да ми отвориш очинско наручје, развратно сам истрошио живот свој. Спаситељу не презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на непотрошиво богаство милосрђа Твога. Јер Теби Господе у умилењу вапијем: сагреших Оче небу и Теби“. Амин. http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-jovan-krestjankin-ljubav-je-iznad-zakona/ View full Странице
  24. Како су Амери и Совјети почели да "звецкају" оружјем пред крај Другог рата и увода у блоковску поделу света? Отворени скукоб се десио почетком новембра месеца 1944. године и то изнад наше територије... На небу изнад Ниш(а)... Крвави празник Новембар је 1944.године. Послије силовите офанзиве Црвене армије и Народно ослобилачке војске Југославије, започете 22. септембра, сви већи градови Србије су ослобођени. У њима Комунистичка партија 7.новембра, по први пут јавно прославља Октобарску револуцију. Тако је и у Нишу, граду на југоистоку Србије чији становници броје тек двадесетпети дан на слободи. Али ни овај 7. новембар неће проћи без крви. Није то заслуга Њемаца, већ наших америчких савезника! Затишје пред буру Јутро је у Нишу. На пут према Београду, припрема се штаб 6. гардијског стерљачког корпуса. Генерал–лајтененат Григориj Петрович Котов, командир корпуса, у Србији је од 1. новембра када је из Бугарске његова јединица пребазирана у Пирот. По наређењу маршала Толбухина 6-ти ГСК треба да се у фазама пребацује преко Ниша, Алексинца, Крагујевца и Београда у Сомбор, на јужно крило фронта према Мађарској. Генерал Григориј Петрович Котов, командант 6. Гардијског корпуса Црвене Армије, извор за фото Сам пут са собом не носи нарочиту опасност. Терен је миран јер су Титови партизани, Црвена армија и дијелови Бугарске армије очистили тај дио Србије од Њемаца.. Непријатељ се сада из Грчке, преко јужних дијелова Србије (Косова и Санџака) извлачи према Босни… Најближа њемачка јединица се креће долином ријеке Ибар, скоро 100 километара југозападно од Ниша… Са своје 42 године Григориj Петрович je стекао огромно војничко искуство борећи се и у грађанском и отaџбинском рату. Ипак је сигурно да није рачунао да ће му последњу битку у животу наметнути савезници. Италија, аеродром Винћенцо, регија Фођа. Пуковник Кларенс Теодор Едвинсон командант елитне 82. ловачке групе, обавјештава своје пилоте о предстојећем задатку. Мисија бр. 829 предвиђа напад на њемачки транспорт на југу Србије. Сличан задатак у том подручју извршили су неколико дана раније. За момке који су по броју ваздушних побједа други у америчком ваздухопловству, никакав проблем. Вјероватноћа да ће данас срести њемачки авион над Србијом равна је лову на бијелог бизона. Пуковник Едвинсон изгледа не мисли тако. На ову мисију он лично води све расположиве авионе из сва три сквадрона,укупно 60 P-38 Lightning! Носилац удара биће 95. сквадрон са 25 авиона. Ваздушну заштиту пружаће му 96. сквадрон (17 авиона) и 97. сквадрон (18 авиона). Пуковник Кларенс Едвинсон, командан 82. Ловачке групе, извор за фото Вријеме је добро, мало магловито. Ловачка група полетјела је тачно у 8 часова и 57 минута. Убрзо по полијетању по један Лајтнинг из 96-тог и 97-ог сквадрона вратио се у базу због механичких проблема. Групу предводи 95-ти сквадрон на висини од око 3600 м. Са лијевог крила му је 97-ми а са десног 96-ти сквадрон. Око 10:15 ч група се раздваја. Пуковник Едвинсон шаље 16 авиона из 97-ог сквадрона да „чисте“ пут Крушевац-Ћићевац. Њихова акција је трајала све до 10:40 ч. Главнина снага (42 авиона) продужава ка примарном циљу. Едвинсон са 95-тим сквадроном снижава висину. Око 10:20 ч креће напад на жељезничку станицу. Пуковник Едвинсон лично уништава локомотиву. Затим се група окреће на југ ка селу Чамурлија (6,29 км сјеверо-западно од Ниша). Пилот Кар: „Сви орјентири су ту: брдо, пут... ево и некаквог града или села-то је то!“Исто потврђују и његове колеге из 96-тог сквадрона, који са висине од 4200 м пружају заштиту. Формација америчких Лајтнинга П-38, извор за фото: аутор текста Село Чамурлија 10:50 ч, пилот Кар: „Угледасмо колону возила како се великом брзином креће путем. Не виде се ознаке али смо сигурни - Њемци!“ У напад одлазе два флајта. Пуковник Едвинсон први отвара ватру-лично уништава два штабна аутомобила, 2 камиона-цистерне и 6 других камиона. Амерички пилот Кар одушевљено примјећује: „Какву смо само ватру запалили! За последњих 50 мисија нисмо направили оволику штету!“ Трећи флајт 96-тог сквадрона тражи дозволу за напад. Едвинсон одобрава. И пилот Кар је добио прилику да се покаже: „Погодио сам 5 камиона и амбулантна кола! Прекасно сам видио црвени крст!“ Ваздушни бoj Генерал Судец, Владимир Александрович, главнокомандујући 17. ваздушне армије налази се на аеродрому Ниш. И тамо се чују експлозије.Обавјештавају га да најмање 15 авиона напада колону Котова! У првом удару, уништено је двадесетак возила са чела колоне. Међу првима аутомобил Котова. Генерал Владимир Александрович Судец, командант Совјетске 17. Ваздушне армије, извор за фото Везиста 6-тог ГСК обавјештава команду аеродрома Ниш о нападу. Пилоти 288.ИАД (Павлоградска ловачка дивизија, носилац ордена Суворова и Црвене заставе) трче ка својим авионима. Прекасно!Док стазом још рулају Јакови 866-тог ловачког пука, амерички 96-ти сквадрон је над аеродромом! Американци су раније уочили аеродром и покушавају да униште противника на земљи. Капетан Чарлс Кинг из 96-тог сквадрона туче по руским камионима на ивици аеродрома. Током трећег налета примио је погодак са земље, од чега му отказује лијеви мотор. Убрзо аеродромска артиљерија погађа још једном Чарлсов авион. Изгубио је и десни мотор. Покушава да слети на једну пољану, око километар сјеверно од аеродрома Ниш. Из запаљеног авиона извлаче га српски сељаци. Са тешким опекотинама, али преживјеће. У 11 часова полетјели су на дежурним Јак-9: лајтанант Кривоногих и млађи лајтанант Шипулја. Усмјерили су авионе према колони Котова, гдје управо трећи флајт 95-тог скадрона излази из напада. Пилот Шипулја у пењању отвара ватру на најближег противника. Кратким рафалом погађа авион млађег поручника Филипа Бруера. Лајтнинг по имену „Моја фантазија“, претворио се у ватрену лопту у којој пилот Бруер гине. Формација Совјетских Јак-9, извор за фото Поручник Кетшоук из 96-ог сквадрона са око 2100 метара осмотрио је борбу Шипулје и Бруера. Понире и на око 1000 метара висине отвара ватру на Јак-а и погађа га - Шипулја гине. Лајтанант Кривоногих се бори између два Лајтнинга и у пењању успјева да погоди једног, који задимљен напушта борбу. У том авиону је Кејт Армстронг, који се и поред отказа на једном мотору, успјева вратити у Италију. Аеродромска артиљерија, у намјери да обори други амерички авион, дејствује и грешком погађа свог ловца. Кривоногих пада на око 3 километра од аеродрома и гине. Убрзо полетјело је још шест Як-9, командир ескадриле капетан Бондар, старији лајтананти Сурнев, Железнов, Поциба, лајтанант Жестовскиј и млађи лајтанант Сердјук. Јак-9 на полетању, извор за фото Главнина америчких авиона премјешта се изнад самог града. Пуковник Едвинсон их распоређује у борбени круг. Све то прати запрепашћена маса Нишлија окупљених на тргу. Јакови прелијећу Нишку тврђаву и са неких 50 метара прелазе у стрмо пењање. Американци пуцају по њима. Прошавши у непосредној близини америчких ловаца, пилоти Бондар, Сурнев и Железнов препознају америчке ознаке и одустају од напада. Међутим дио Лајтнинга креће у потјеру за њима. Пилот поручник Џорџ Боуерс јури за Јаком који му бјежи према аеродрому. Послије неколико окрета Јак успјева да побјегне, а Боуерс митраљира стајанку аеродрома. Послије неколико минута маневрисања један од Американаца, јавиће везом: “Имам једног на нишану – има руске звијезде на репу!“ Након тога дио Американца одустаје од напада. Пилоти Блумер и Артон из 95-тог сквадрона успјевају да изолују авион којим пилотира Жестовскиј. Совјетски пилот ипак успјева да лакше оштети Лајтнинг поручника Артона, али њега погађа поручник Блумер. На око 8 км од Ниша, рањен, Жестовскиј успјева да искочи из запаљеног авиона и безбједно се приземљи падобраном у село Каменица на 8 км сјеверно од Ниша. Лајтнинзи 96. Сквадрона 82. Ловачке групе у формацији, извор за фото Млађи лајтанант Сердјук након што је отресао са репа једног нападача, помаже свом колеги и уништава његовог противника. Био је то авион млађег поручника Елдона Коулсона из 95-ог сквадрона. Убрзо Сердјук оштећује још један Лајтнинг који успјева да побјегне. Са информацијом да су Американци у ваздуху, у 11:10 ч, полијеће пара Јак-3,капетан Колдунов (бијели 17) и лајтанант Красјуков.Генерал Судец наређује: "Учинити све мјере у циљу прекида сукоба". Пилоти ће покушати да одвуку Американце од аеродрома, не улазећи у борбу. У том тренутку аеродрому прилази још 16 лајтнинга из 97 сквадрона. Поред Јакова из 866-тог пука, у ваздуху су била и четири Јак-9Т из 897-ог пука (под комадном лајтаната Лукашевича). Пошто су идентификовали противника, нису улазили у бој. Поручник Блурок из пратње пуковника Едвинсона успјева да оштети једног Јака. Старији лајтанат Поциба одлучан је међутим да прекине борбу. Прошавши кроз борбени круг прилази авиону на коме лети Едвинсон и лети у америчкој формацији. Маше му крилима показујући ознаке ваздухопловства Црвене армије. Едвинсон коначно даје наредбу: „То су Руси, бјежимо дођавола одавде!“ Након састављања са авионима из 97-ог сквадрона у 11:30, Американци се враћају у базу. До 13:05 на аеродром Винћенцо слетјело је 55 авиона. Јак-3, извор за фото Према америчком војном извјештају, 82-а ловачка група изгубила је тог дана три Лајтнинга, два у борби са Јаковима „који су грешком напали Америчке авионе“ и још један „од дејства флака током бомбародвања колоне возила“. Два пилота су погинула, а један теже рањен. Још пет Лајтнинга је теже и лакше оштећено али су се вратили у базу. Америчка команда процјењује да су оборена „два ,три или више Јакова“. На земљи су уништена 3 камиона-цистјерне нафте, 28 камиона, 4 штабна аутомобила, 1 барака, 1 приколица,2 локомотиве. Оштећена су: 22 камиона, 25 жељезничких вагона, 1 радио станица. Пилот Кар каже: „Били смо већ или без муниције или при крају. Много смо се истрошили у митраљирању колоне, иначе би Руси-горе прошли. Уништили смо од пет до седам руских Јакова. Били су попут „месера“, али ми смо имали и бољу тактику и повољнију ситуацију.“Наравно Кар заборавља на њихову главну предност: изненађење и значајно повољнији однос снага па једнак број оборених авиона на обе стране прије може бити неуспјех Американаца. Руски извори говоре о три оборена Јака и оштећење једног. Руски извјештај не спомиње колики су губици на земљи у техници и људству аеродрома Ниш. Штаб 866-тог ловачког пука процјењује да је оборено пет Лајтнинга. Поред командира корпуса Котова у америчком нападу погинула су 34 војника 6-ог корпуса, а још 37 је рањено. Послије новембарског инцидента 288-а ловачка дивизија муњевито је пренаоружана најновијим Јак-3. Југословенски извори дају још неке интересантне податке. Према истраживању бившег директора Музеја Југословенског ваздухопловства, проф. Чедомира Јанића, послије узбуне на аеродрому Ниш прво су полетјели авиони Јак-3 из 659.ИАП. Како Јанић не спомиње 866. ИАП, могуће да је погрешно идентификовао пук, с обзиром да су оба била у саставу 288.ИАД. Са потпуном сигурношћу ово ће бити могуће провјерити тек увидом у ратни дневник 659.ИАП, који нам, за сада , није доступан. Савременик тог догађаја, политички комесар аеродрома Ниш Јока Дрецун, руским Јаковима приписује 7 побједа и уписује погибију 14 америчких пилота (братска наклоност ка руској страни је евидентна)!Истовремено Дрецун каже да су Американци оборили три Јака. У сведочењу које је дао инжењер завода „Утва“Драгослав Димић, сазнајемо да је међу погинулима била и једна дјевојка пилот, студент из Москве, која је становала код Димићевих родитеља. Међутим не знамо њено име нити околности под којима је погинула. Да ли је она оборена у авиону или је једна од жртава америчког митраљирања стајанке аеродрома Ниш? Поручник Блурок испред свог Лајтнинга, извор за фото Тијела Американаца, Црвеноармејци су сахранили недалеко од улаза на тадашњи аеродром Ниш и ту подигли пирамиду. Данас није могуће утврдити мјесто гробнице. Могуће је да су тијела касније негдје премјештена. Током маја 2012 делегација министарства одбране САД посјетила је Србију са намјером да открије судбину 18 америчких пилота страдалих над Србијом током рата. На списку несталих пилота нашло се и име Филипа Бруера, за којег се вјерује да му се тијело налази негдје у Крушевцу?! Ни мјесто гробнице погинулих руских пилота и војника није познато. Знамо само да је генерал Котов сахрањен у Одеси, у Алеји славних. Зашто другови Савезници? Пошто је изгубио стратешки важну комуникацију - друмове и железницу кроз долине ријека Јужна и Велика Морава, преко Београда до Мађарске, Вермахт је принуђен да се из Грчке повлачи уским путевима Косова и Санџака. На том простору Хитлерова армада ужива подршку и локалног становништва, али пролаз стално сужавају ослободилачке снаге. Њемачке колоне су свакодневно изложене нападима из ваздуха. Од септембра 1944. над територијом Југославије дејствују четири ескадриле НОВЈ, али и снаге британског, америчког и совјетског ваздухопловства. Са том се силом све теже могла носити авијација окупационих снага. Од новембра њемачка Команда 4. Ваздухопловне флоте (у којој је тада само 656 авиона) због проблема на источном фронту, покрива само сјевер Србије. „Авијација Хрватске“ концентрисана је над западном територијом Југославије тако да су њемачке колоне на Косову практично незаштићене. Формација П-38 Лајтнинг, извор за фото У бројним западним публикацијама наводи се да је за трагедију крива руска страна која није обавјестила Американце о „пробоју који је направила предходног дана у дубини од 100 км“, што је потпуна измишљотина. Ниш је слободан од 14. октобра, а пут до Алексинца је још дубље у слободној територији. Уз то се напомиње да су Совјети касније „стрељали официре одговрне за овај пропуст“, иако не постоје било какви докази за ту тврдњу. Кобног дана, према извјештају који је направио амерички штаб у Казерти 25. новембра 1944. циљ 82. ловачке групе је било ометање њемачког друмског и жељезничког саобрађаја на потезу Сјеница-Нови Пазар-Рашка-Митровица (у просјеку 150-95 километара југозападно од Ниша).„Пуковник Едвинсон је наишао на густ саобраћај кроз мјесто за које је он мислио да је Нови Пазар.. Послије развијања снимака камере види се да је митраљиран погрешан пут-око 72 км удаљен од циља, што је око 10 минута лета“. У америчкој документацији је такође уписано мејсто пада првог Лајтнинга као Сјеница (мјесто тада под контролом Њемаца и муслиманске милиције), што је читавих 152 км даље од стварног мејста пада авиона. Још већу сумњу на америчке твдње доноси свједочанство, совјетског пилота Бориса Смирнова. Он је у својим мемоарима написао да су у олупини јендог Лајтнинга нашли карту на којој је Ниш означен као циљ! Амерички штаб даље каже:. „Едвинсон је одмах препознао авионе као совјетске, али није успио да сакупи своје снаге и за то вријеме је још један Лајтннинг оборен и најмање два, три или више Јакова. За вријеме сабирања његових авиона, један Јак се приближио Едвинсоновом авиону, након чега је и потврђена идентификација. Тада је Едвинсон издао наредбу о повлачењу“. Американци у извјештају од 25. новембра кажу да су совјетски авиони „оправдано напали амерички сквадрон“ и да је амерички командант разријешен дужности. Јак-3, извор за фото И Совјети су ставили под лупу своје снаге. Потпуковник Степан Никифорович Кузин, отишао је са дужности команданта 866. ИАП 29.новембра 1944. Послије утврђивања околности инцидента над Нишем, ослобођен кривице Кузин постаје замјеник команданта дивизије у Мађарској. Генерал Вилсон, командант америчких снага на Медитерану писмом је изразио жаљење и упутио извињење за трагични инцидент. Посебно је похвалио пилота Колдунова који је „исказао изузетну храброст и успоставио контакт са америчким авионима, што је довело до прекида скукоба“. Извињење је упутио и генерал Ајра Икер. Кривица за погрешну процјену мјеста дејства, приписана је пуковнику Едвинсону (пилоту са 4000 часова налета!). По повратку у Фођу, сваки пилот је морао написати изјаву.„Руси су хтјели Едвинсонов скалп.. У ствари хтјели су да буде стрељан!“, тврди пилот Кар и сву кривицу сваљује на руску страну која је „направила велики пробој фронта, а о томе није обавјестила Американце. Нисмо погријешили, погодили смо мету!“ Објашњење би имало смисла да је Ниш неко село, а не један од највећих градова Србије!!! Aерофото снимак бомбардерских дејстава Савезника над Нишом, извор за фото Да је Ниш добро познат Американцима говори и то да су га од 20.октобра 1943. укупно 16 пута бесомучно бомбардовали. Најжешћи напад десио се на Велику суботу (15. априла 1944. године) када је убијено 700 цивила (следећа два дана, Американци су бомбардовали Београд, убивши 2000 и ранивши 7000 Београђана!). Зашто је сваки град у Србији и Црној Гори систематично бомбардован од стране савезника тешко је објаснити. Колико је тек тешко објаснити зашто је тај исти Ниш и ослобођен опет био мета?! Како су Американци казнили пуковника Едвинсона? Он се на мјесту команданта 82. ловачке групе задржао до 22. новембра када је послат кући у Америку. Јануара 1944. постао је замјеник команданта базе Блутентал Филд, Сјеверна Каролина, а убрзо потом и њен командант. Послије још неколико високих командних дужности, у мају 1946., Едвинсон је опет у Европи. У Њемачкој, преузима команду над 366 ловачком групом авиобазе Fritzlar. Слиједи опет низ највиших војних дужности, одликовања и коначно добијање генералског чина. О њему је 1985. године издата књига „Edwinson A 'Legend' in His Time." Кларенс Едвинсон испред Лајтнинга, извор за фото Ако је овако „кажњен“ човјек који је означен као кривац за катастрофалан напад, није ли то доказ да ова мисија и није била грешка? Праву истину вјероватно нећемо наћи у војним, већ архивама обавјештајних служби. Данас само можемо да нагађамо да ли овај догађај има везе са јавно исказаним незадовољством западних савезника због уласка Црвене армије у Југославију?Једно је сигурно и Њемци и наши западни савезници, били изненађени брзим напредовањем Црвене армије на Балкану. Аутор текста, првобитно објављеног на руском језику у магазину „Авиация и космонавтика“ (бр.11/2013), је војни новинар из Подгорице Светозар Јокановић. Његовом љубазношћу и уз дозволу и превод на српски језик, у прилици смо да и ми прочитамо овај текст. УПВЛПС ПДФ Ваздухопловни билтен УПВЛПС-ванредно издање
×
×
  • Креирај ново...