Претражи Живе Речи Утехе

Наша Црква се већ дуго залаже за бољи однос државе према верској настави. Чак је и патријарх Порфирије изјавио: „Осећам да је потребно уложити још много труда и напора како би верска настава била адекватно унапређена, а за то су нам потребни помоћ и добра воља свих.” Најпре треба подсетити на чињеницу да је конфесионална верска настава, која је заступљена у нашим школама, најраспрострањенији облик верске наставе у Европи. Њено организовање и остваривање претпоставља висок степен сарадње државе и Цркве, тојест релевантних државних институција и традиционалних Цркава и верских заједница. Верска настава, дакле, не само да не укида начело секуларности државе већ, напротив, представља непогрешиви показатељ стварног степена демократичности друштва. Наше прилике, нажалост, сведоче да је статус верске наставе данас много тежи него пре готово четврт века, када је она враћена у наш образовно-васпитни систем. Верска настава је, захваљујући нетранспарентним и незаконитим акцијама Министарства просвете, изгубила статус редовног изборног предмета и сведена на једва толерисани, у суштини нежељени статус „наставног програма” ван редовне наставе, укинута је обавезност њеног представљана родитељима и ученицима, укинута је могућност транспарентног избора верске наставе, као и права да се у току једног образовног циклуса избор промени. Нажалост, нису ретки случајеви да ученици, упркос њиховом избору верске наставе, буду пребачени на грађанско васпитање (глупљи назив за алтернативни предмет није могућ, а није тајна ко га је измислио). Упоредо са тим, непрестано се, на различите начине, све до овогa часа, опструише рад Комисије Владе Републике Србије за Верску наставу у школама, тела које је надлежно за наставне курикулуме, уџбенике и помоћна наставна средства, али и за сва друга питања у вези са Верском наставом, чији сам и први и други („реизабрани”) председник, али чију седницу нити заказујем нити имам намеру да закажем док Влада Србије не престане да се понаша као непосредна наследница титовске „Верске комисије”. Уместо да данас, после две деценије, улажемо заједничке напоре да се престане са дискриминацијом веронауке и реши радно-правни статус вероучитељâ, питања које је после враћања верске наставе у наше школе остало отворено, ми смо у ситуацији да се поново боримо за елементарно право родитељâ и ђакâ на избор верске наставе. У ситуацији смо да је у Србији ђацима православне вере ускраћена могућност коришћења уџбеникâ на часовима веронауке које је Црква припремила у складу са својом законском обавезом, истих оних уџбеника православне веронауке које већ годинама користе њихови вршњаци, православни Српчићи, у Републици Хрватској. Истовремено се путем квазинаучних измишљотина, кроз уџбенике биологије и социологије, чије су садржаје одобрили (у чије име?) надлежни државни органи, ђацима отворено и званично пласира идеологија и пракса хомосексуалности и трансродности. То је права слика стања вапијуће дискриминације у које је данас доведена верска настава, а сву одговорност за то носе и сносе Министарство просвете и остале надлежне државне институције, као и појединци који се, како сте тачно приметили, оглушују на апеле за сарадњу које су више пута јавно упутили Патријарх српски Порфирије и сви челници традиционалних Цркава и верских заједница у Србији. С обзиром на све отвореније и све бруталније притиске идеологије хомосексуализма и трансродности, којима су изложени готово сви образовни системи у такозваном западном свету, а који се намећу из глобалистичких центара моћи, уверени смо да ће у будућности статус конфесионалне верске наставе у просветном систему бити директан показатељ спремности наше државе да води самосталну образовно-васпитну политику уместо да буде послушни „извођач радова” за рачун декадентне, перверзне и антихришћанске глобалистичке „елите”. Подсећам: Србију од нестанка неће спасти десетак или двадесетак нових тенкова и хеликоптера, иначе са државног разлога итекако потребних, али ће је спасти вера, култура и традиција, тај незаобилазни свети идентитетски триптих. У вези са тим, дужност ми је да ваше читаоце подсетим на чињеницу да је 2018. године Национални просветни савет Републике Србије, изменама и допунама кровног закона из области образовања, дерогиран тако да су му одузете ингеренције над наставним курикулумима. Другим речима, образовно-васпитна политика, која треба да је политика дугорочних одлука и да представља стратешки ресурс једне државе, предата је у надлежност кабинета тренутног министра просвете, често погрешног човека на погрешном месту и у погрешно време. Нова улога и стварни значај Националног просветног савета Републике Србије посведочени су летос, када је овај орган, месец дана после званичног увођења у школе програма Вредности и врлине, питан за мишљење о њему, о програму којим се, после злочина у основној школи „Владислав Рибникар”, сигурно највеће трагедије у нашој новијој историји, спроводи стратешки заокрет и школи враћа васпитна улога. Напослетку, још два горка питања влади Србије: кога су питали да ли, поред постојеће веронауке и алтернативног предмета, треба уводити „неевропски” предмет Вредности и врлине (вредности и врлине као појмови, нарочито врлине, не постоје у ЕУ-агенди), а посебно, кога су питали за сагласност – или бар за мишљење – о својој одлуци да тај предмет могу да предају наставници разних струка, а да је само теолозима забрањено да га предају? O tempora, o mores! Извор: https://pravoslavlje.spc.rs https://eparhijabacka.info/2024/02/02/vladika-backi-irinej-posle-dve-decenije-ponovo-se-borimo-za-elementarno-pravo-roditelja-i-djaka-na-izbor-verske-nastave/

Владика Јоаникије, фото: Беране студио “Ја сам од премијера Црне Горе, захтијевао да реализује своје обећање и потпише Темељни уговор са СПЦ, а не да се мијеша у избор митрополита Црногорско-приморског, што је у искључивој надлежности Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Такође је апсурдан предлог господина Кривокапића да се Темељни уговор потпише 30. октобра, што ја својеврстан политички маневар и не може се подвести под добронамјеран гест који би водио смиривању дуготрајних тензија, чије је рјешавање било кључни приоритет Кривокапићеве владе“, рекао је за ИН4С владика Јоаникије. Пише: Мишо Вујовић На политичкој позорници апсурда синоћ је у Српској патријаршији одиграна трагикомична представа са премијером Црне Горе, Здравком Кривокапићем у главној улози. Кривокапић је у Београд, допутовао на потписивање већ усаглашеног Темељног уговора у пратњи министара Милатовића и Спајића и извесног Шикмана, саветника за правне послове, како незванично сазнајемо стручњака за безбедност. Понашање премијера Кривокапића приликом посете српском патријарху Порфирију и члановима Синода у најмању руку је било необјашњиво као и изјава након посете „да је са Његовом Светошћу договорено да се усагласи датум потписивања“, овог важног акта за српску цркву и њене вернике у Црној Гори. Како незванично сазнајемо Кривокапић се правдао да потписивање „коче“ Абазовић и Бечић те да ће уколико потпише уговор угрозити стабилност владе, чији опстанак после овог скандала, је под великим знаком питања. Уместо да са патријархом потпише Темељни уговор, премијер Кривокапић је дао себи за право да се уплиће у унутрашња питања СПЦ инсистирајући да је владика Јоаникије једини прихватљиви кандидат за упражњено место митрополита Црногорско- приморског. „Овакво понашање, премијера Кривокапића, само је медвеђа услуга владики Јоаникију и то у тренутку када је било све усаглашено и сада је већ извесно да ће се избор епископа на упражњеним епархијама пролонгирати за јесење заседање“, тврди извор из Српске патријаршије. Поводом изјаве премијера Црне Горе да је у Београд стигао да подржи владику Јоаникија за митрополита Црногорско – приморског, владика Јоаникије је за наш портал екслузивно изјавио: “Ја сам од премијера Црне Горе, захтијевао да реализује своје обећање и потпише Темељни уговор са СПЦ, а не да се мијеша у избор митрополита Црногорско – приморског, што је у искључивој надлежности Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Такође је апсурдан предлог господина Кривокапића да се Темељни уговор потпише 30. октобра, што ја својеврстан политички маневар и не може се подвести под добронамјеран гест који би водио смиривању дуготрајних тензија, чије је рјешавање било кључни приоритет Кривокапићеве владе.” Овај скандал црногорског премијера отвара читаву лепезу питања, али открива његов неискрен став према СПЦ што свакако највише одговара бившем режиму чији притисак, нарочито након избора у Херцег Новом добија нови замајац. Кривокапићу се спочитава и поданичка сервилност страним амбасадама, где се такође може пронаћи разлог за његову недоследност по многим питањима. ЕКСКЛУЗИВНО - Владика Јоаникије демантовао Кривокапића: Тражио сам да потпише Темељни уговор, а не да се мијеша у избор митрополита (in4s.net)

Његова Светост патријарх српски Порфирије, администратор Епархије загребачко-љубљанске, упутио је честитку Томиславу Томашевићу, градоначелнику Града Загреба, у којој је, поред осталог, изразио жељу да мандат новоизабраног првог човека Загреба буде испуњен просперитетом и благостањем за све Загрепчане, без изузетка. ”Нека би Вама и свим Вашим сарадницима Господ Исус Христос подарио мудрост, снагу и стрпљење да праведно и истинољубиво предводите Загреб и служите Загребу, на задовољство свих његових грађана”, каже се у честитки Патријарха. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном периоду. Данашњи зимски дан пробили су зраци сунца осветљавајући избор који је Црква донела. Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Намерно правим ту паралелу јер је до шеснаест часова Србија била у мраку претпоставки, пијачарског кибицарења и неоснованих закључака, те фамозних „лобија”. Људска глупост и доконост изразиле су се у кладионици личних инсинуација и измишљених категорија. Нормално да су се ту и „стране службе“ већ увелико укључиле, а речи као што су „издаја” и „лобији”, биле главни зачин мемљиве слике тог нашег дна, на које смо сами себе, властитом „памећу“ и помућеним изборима довели са индицијом да ћемо на том гадном месту и остати… Хвала Богу да Он има за нас други план, а данашњи избор Цркве то је собом и потврдио! Данас је изабран човек који говори грчки, немачки, енглески и служи се руским. Који је први доктор теологије на Светосавском трону и који је остварио ону тешку Христову максиму носећи „хлеб” погођенима земљотресом у Пакрацу, јер то није лицемерно то урадио. За камере и пред камерама. Не, то је урадио из простог разлога јер није ни могао другачије. Није могао, јер тридесет пуних година само то и ради! Терапијска заједница „Земља живих” јесте дело које је његово. Те људе, којих су се и њихови најрођенији одрекли, он је помогао направивши рехабилитациони центар за лечење од болести зависности. Свакако, уз помоћ о. Бранка Ћурчина и уз благослов и подршку епископа бачког др Иринеја Буловића, заједница „Земља живих”данас има више од стотину штићеника у камповима широм Србије. Такође и Манастир Ковиљ, чији је он био игуман, стајао је и дан данас стоји иза овог успешног пројекта, учинивши га, својом љубављу, потпуно бесплатаним за све штићенике. Такође, он је и стуб покрета ”Привредник” који се брине да талентована али сиромашна деца буду потпомогнута не би ли ипак остварила свој потенцијал. Свакако да је и брига о ресоцијализацији жртава секти и култова нашла своје место у веома згуснутом распореду овог српског духовника. Али, оно што је можда најбитније је – ЕВХАРИСТИЈА! Као радост, а не као уцена! Његова предавања и његова дела јасно показују да је Христос поново закуцао на врата београдских цркава. АКСИОС! Sveštenik dr Ugrin Popović: Današnji zimski dan probili su zraci sunca osvetljavajući izbor koji je Crkva donela - Čudo WWW.CUDO.RS Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном...

У Патријаршијски двор у Београду претходних пар дана стигле су стотине и стотине честитки упућених Српској Патријаршији, Светом Сабору и Синоду, васцелом српском православном раду, а наравно највише новоизабраном првојерарху најсветије Српске Православне Цркве, Архиепископу пећком Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Г. Г. Порфирију. Долгоденствије на престолу Светога Саве предстојатељу Српске Патријаршије пожелели су поглавари и великодостојници Православних Цркава, највиши представници Римокатоличке Цркве, Исламске верске заједнице и Јеврејске верске заједнице, појединих протестантских Цркава и деноминација, највиши представници власти Републике Србије, државници и значајне политичке личности из Европе и света. Светејши г. Порфирије је са највећом љубављу и пажњом прочитао честитке нашег православног народа из Србије, Српске, Црне Горе, Хрватске, Северне Македоније, али и из Европе, Северне и Јужне Америке и Аустралије. Овом приликом навешћемо само најзначајније поглаваре Православних аутокефалних и аутономних Цркава, верске високодостојнике и представнике држава и значајних институција. Честитке су упутили патријарси: цариградски г. Вартоломеј, александријски и све Африке г. Теодор, антиохијски и свег Истока г. Јован, московски и све Русије г. Кирил, бугарски г. Неофит, румунски г. Данило; затим архиепископи: кипарски г. Хризостом, атински и све Јеладе г. Јероним, тирански и све Албаније г. Анастасије; митрополити: варшавски и све Пољске г. Сава и Чешких земаља и Словачке г. Растислав, кијевски и све Украјине г. Онуфрије, амерички и канадски г. Тихон, амерички и њујоршки г. Иларион, предстојатељ Руске Православне Заграничне Цркве, Архиепископ хелсиншки и све Финске Лео. Поред наведених поглавара Православних Цркава Патријарху Порфирију избор и устоличење су честитали Митрополит волоколамски и председник Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије Иларион, Архиепископ канадски г. Сотирије, Архиепископ подољски и берлинско-немачки Московске Патријаршије Тихон, Митрополит камерунски Григорије, Митрополит неапољски Порфирије, представник Православне Цркве Кипра у европским институцијама, Митрополит лариски и тирнавоски Јероним, Митрополит крфски Нектарије, Митрополит аустријски Арсеније, Митрополит буеносајрески и јужноамерички Јосиф, Митрополит бориспољски и броварски Антоније, руководилац послова Украјинске Православне Цркве, Митрополит хантимантијски и сургитски Павле. Пристигле су и честитке игумана и настојатеља православних манастира са Свете Горе Атонске и васцелог православља; декана и ректора српских православних просветних завода, али и православних факултета и семинарија широм православне васељене; председника и часника српских црквених и црквено-школских општина из Отаџбине и расејања. Срдачне честитке Светејшем г.г. Порфирију су упутили Папа римски Фрања и други најзначајнији високодостојници Римокатоличке Цркве, међу њима Кардинал Курт Кох, председник Папског савета за унапређење јединства хришћана, Надбискуп Вићенцо Паља, председник Заједнице „Свети Еђидио“, надбискупи: загребачки кардинал Јосип Бозанић, врхбосански кардинал Винко Пуљић, београдски Станислав Хочевар, сплитско-макарски Марин Баришић, задарски Желимир Пуљић, коадјутор ријечки Мате Узинић, затим бискупи: пожешки Антун Шкворчевић, љубљански Станислав Зоре, Председник Словеначке бискупске конференције и многи протестантски бискупи и истакнуте вође хришћанског света у Европи и свету. Новоустоличеном предстојатељу Српске Патријаршије срдачне честитке су упутили и председница Републике Грчке Катерина Сакеларопулу, највиши представници власти Републике Србије, Републике Српске, чланови влада и народних скупштина: председник Републике Србије Александар Вучић, председница Владе Републике Србије Ана Брнабић, председавајући Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, председница Републике Српске Жељка Цвијановић, председник Владе Црне Горе др Здравко Кривокапић, председник Скупштине Црне Горе Алекса Бечић, председник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић, председавајући Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине др Никола Шпирић, председник Скупштине АП Војводине Иштван Пастор, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић, командант Гарде Војске Србије генерал-мајор Миломир Тодоровић, престолонаследник Александар Карађорђевић. Из влада Републике Србије и Репубике Српске честитке су упутили: потпредседница и министар рударства и енергетике проф. др Зорана Михајловић; потпредседница и министар културе и информисања Маја Гојковић, потпредседник и министар пољопривреде, шумарства и водопривреде Бранислав Недимовић, министар спољних послова Никола Селаковић, министар унутрашњих послова Александар Вулин, министар правде Маја Поповић, министар за иновације и технолошки развој др Ненад Поповић, министар за бригу о селу Милан Кркобабић, министар унутрашњих послова Републике Српске мр Драган Лукач, као и директор Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије Петар Петковић и др Владимир Рогановић, в.д. директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије, директор Републичког секретаријата за вере Републике Српске Драган Давидовић. Поред осталих честитке су упутили бројни народни посланици из Србије, Српске и Црне Горе, градоначелници Београда, Загреба, Новог Сада, Ниша и званичници других градова у Републици Србији и Српској Републици, председник Српског народног већа у Хрватској др Милорад Пуповац, као и предводници српског народа у Црној Гори: председник Нове српске демократије Андрија Мандић и председник Демократске народне партије Црне Горе Милан Кнежевић. Од чланова дипломатског кора новоизабраном Патријарху српском су честитали: Апостолски нунциј Лучиано Суриани; амбасадори: Руске Федерације Александар Боцан Харченко, Савезне Републике Немачке Томас Шиб, Демократске Народне Републике Алжира Абделхамид Чебчуб, Исламске Републике Иран Рашид Хасанпур, Републике Грчке Георгиос Дијакофотакис, Палестине Мохамед Набхан, Мјанмара Турен Тант Зин, Републике Кипра Димитриос Теофилакту, Израела Илан Мор; као и Представник UNICEF-а у Републици Србији Дејана Костадинова, Шеф делегације Европске Уније у Републици Србији Сем Фабрици, амбасадор Републике Србије у Републици Црној Гори др Владимир Божовић и амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији Мирослав Лазански. Стотине честитки свом патријарху и оцу, Његовој Светости г. Профирију, пристигле су од благочестивог српског народа са свих страна земаљског шара. Извор: Инфо-служба СПЦ

Светом архијерејском Литургијом којом ће, у Спомен храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова, началствовати Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, председавајући Светим Архијерејским Синодом, уз саслужење отачаствених архијереја, започеће Свети Архијерски Сабор за избор новог поглавара Српске Православне Цркве. Изборни Сабор биће одржан у крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару по процедури одређеној Уставом Српске Православне Цркве и канонима Свете Цркве. Није предвиђено присуство медија овом догађају, а по завршетку заседања биће издато званично саопштење за јавност. Информативна служба Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, на својој седници од 24. децембра 2020. године, донео је одлуку да се сазове Свети Архијерејски Сабор за избор новог поглавара Српске Православне Цркве, који ће се одржати 18. фебуара 2021. године. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Инфо-служба СПЦ

Питање* датума одржавања изборног заседања Светог Архијерејског Сабора на коме треба да се изабере 46. Патријарх српски јесте превасходно црквено питање и првенствено се тиче епископата, свештенства, монаштва и верног народа Српске Православне Цркве. Имајући у виду значај светосавског трона, као и достојанство и улогу Патријарха српског на ширем плану, питање избора Патријарха српског, са којим је узрочно-последично повезано питање датума одржавања изборног заседања Светог Архијерејског Сабора, има и шири, друштвени значај и он, разуме се, далеко превазилази оквире Србије. Изборни или Свети Архијерејски Сабор? У јавности се помиње ,,Изборни Сабор” као црквени орган који је надлежан за избор Патријарха српског. Важеће одредбе Устава Српске Православне Цркве не познају такав орган. У питању је израз који се налазио у Уставу Српске Православне Цркве од 1931. до 1967. године, када су одредбе о Изборном Сабору стављене ван снаге. Изборно тело које врши избор Патријарха српског, сходно одредби из члана 42 Устава Српске Православне Цркве, јесте Свети Архијерејски Сабор, с тим што га у овом случају, осим епархијских епископа, конституишу и активни викарни епископи. Сабор у изборном заседању има само једну црквено-уставну надлежност – избор Патријарха српског. Избором новог Патријарха српског, изборно заседање Светог Архијерејског Сабора се завршава. Свети Архијерејски Сабор може бити сазван у редовно или ванредно заседање, али се, имајући у виду 37. канон светих Апостола, сазива два пута годишње (у пракси често и само једампут годишње, зависно од многих чинилаца и околности, а у неким помесним Црквама и ређе). Код нас је, у колоквијалном изразу, јесење заседање у медијима и јавности често означавано као ванредно у односу на пролећно заседање Светог Архијерејског Сабора, које је, опет најчешће, у медијима и јавности означавано као редовно. Пролећно и јесење заседање Светог Архијерејског Сабора су увек, сходно канонском и црквеном поретку, редовног карактера, а свако евентуално, црквеним потребама и приликама условљено, заседање Светог Архијерејског Сабора мимо пролећног и јесењег заседања има статус ванредног заседања. Рок и место Црквено посматрано, рок за заказивање Светог Архијерејског Сабора у изборно заседање превасходно и суштински представља црквено-правно питање. Нормом из члана 45 став 1 Устава Српске Православне Цркве је прописано да се ,,избор Патријарха врши на заседању Светог Архијерејског Сабора, проширеном и активним викарним епископима, и то најдаље у року од три месеца од дана када се патријарашки престо упразни”. Ово је последња важећа и општеобавезујућа уставна одредба, коју је 2005. усвојио Свети Архијерејски Сабор у оквиру изменâ и допунâ Устава Српске Православне Цркве и објављена је у ,,Гласнику”, службеном листу Српске Православне Цркве (бр. 6/2005). Нормом из члана 45 став 1 Устава Српске Православне Цркве је прописано да се ,,избор Патријарха врши на заседању Светог Архијерејског Сабора, проширеном и активним викарним епископима, и то најдаље у року од три месеца од дана када се патријарашки престо упразни Сходно наведеној норми, рок од три месеца за избор Патријарха српског на изборном заседању Светог Архијерејског Сабора је императиван и он се, по правилу, не може продужавати. Као што се види, уставном одредбом је прописан почетак рока за сазивање изборног заседања Светог Архијерејског Сабора. Уставни рок почиње да тече од дана упражњавања патријарашког престола, који може да се упразни из различитих разлога – смрћу, оставком, здравственом немоћи Патријарха да обавља своје дужности (она мора бити дужег или трајног карактера, уз адекватне доказе надлежних медицинских установа) или свргнућем (сменом) Патријарха због неке саборски утврђене канонске кривице. Стриктно посматрано, Свети Архијерејски Сабор који се закаже ради избора новог Патријарха српског у императивном року, па чак и на свега неколико дана после смрти и сахране Патријарха, јесте у сагласности са Уставом Српске Православне Цркве. Ово је посебно важно у случају оставке, здравствене немоћи или свргнућа Патријарха. У нашој Цркви, као и у осталим помесним Православним Црквама, постоји благословена пракса да се ни избор новог игумана или игуманије манастира не врши док не прође четрдесетодневни помен преминулом игуману или игуманији манастира, а камоли Патријарху српском Без обзира на то што нема изричите уставне забране, Свети Архијерејски Синод, који је, сходно члану 45 став 2 Устава Српске Православне Цркве, надлежан за сазивање изборног заседања Светог Архијерејског Сабора, увек има у виду да се такво заседање, по смрти Патријарха, не заказује пре одржавања четрдесетодневног помена упокојеном Патријарху. У нашој Цркви, као и у осталим помесним Православним Црквама, постоји благословена пракса да се ни избор новог игумана или игуманије манастира не врши док не прође четрдесетодневни помен преминулом игуману или игуманији манастира, а камоли Патријарху српском. То су дани благословеног сећања, али и дани жалости и молитве током којих православни епископи, свештеници, монаси, монахиње и верници са особитим усрђем и љубављу узносе своје молитве за покој душе преминулог који је обављао важно црквено послушање. У српском народу постоји, штавише, и вековна пракса или обичај да ни синови не деле имање до четрдесетодневног помена преминулом родитељу. Уставом Српске Православне Цркве није, за разлику од рока за сазивање Светог Архијерејског Сабора ради избора Патријарха, изричито прописано место одржавања Светог Архијерејског Сабора. Свети Архијерејски Синод је, сходно одредби из члана 59 став 2 Устава Српске Православне Цркве, надлежан да, под председништвом Патријарха, одлучује о датуму почетка редовног и ванредног сазивања Светог Архијерејског Сабора. Уколико је патријарашки престо упражњен, сходно одредби из члана 62 Устава Српске Православне Цркве, Патријархову дужност врши Свети Архијерејски Синод под председнштвом најстаријег по производству митрополита или епископа који је члан Светог Архијерејског Синода. Надлежност, али са прилично великом слободом, при избору места одржавања изборног заседања Светог Архијерејског Сабора припада Светом Архијерејском Синоду. Логично је да то, као и у претходним случајевима, буде у једном од историјских седишта предстојатељâ Српске Православне Цркве (Пећка Патријаршија, Београд, Карловци), али се може заказати и у неком другом граду или манастиру. Избор Патријарха српског у сложеним епидемиолошким условима Треба имати у виду да Црква своју јеванђелску мисију врши у овом свету, у реалном времену и датим приликама, и да није од њих одвојена. Осим тога, Црква делује у конкретним државама и њиховим правним системима. Ово је важна чињеница, која посебно добија на значењу у времену када је читав свет суочен са ванредном ситуацијом због пандемије коју је узроковао коронавирус. Може се рећи да је у читавом свету, па и код нас, наступила својеврсна ванредна ситуација (а не ванредно стање у правном смислу речи), која је битно утицала на живот савременог човека. Осим утицаја на здравље и живот човека, епидемија коронавируса је битно утицала и на човеково кретање и различите врсте састајања и окупљања људи. Од тога, наравно, нису изузети ни епископи, свештеници и верници Српске Цркве. Једно од најчешћих питања, после питања о року за избор новог Патријарха српског на изборном заседању Светог Архијерејског Сабора, јесте питање (не)могућности сазивања изборног заседања Сабора у сложеним и ризичним епидемиолошким условима. Одговор на то питање се мора наћи кроз уважавање императивног рока за избор Патријарха, с једне, и правних норми државних органа које уређују кретање и окупљање људи, са друге стране. Српска Православна Црква данас има четрдесет две епархије, од којих се петнаест налази у Србији, две у Црној Гори, пет у Босни и Херцеговини, пет у Хрватској, шест у више европских држава, пет у више држава у Северној и Јужној Америци, три у Северној Македонији и једна у Аустралији. Осим епархијских архијереја, у састав Светог Архијерејског Сабора на изборном заседању улазе и активни викарни епископи. У Српској Цркви тренутно има пет викарних епископа, од којих су два у Србији, а по један у Северној Македонији, Русији и Црној Гори. Умировљени епископи нису чланови Светог Архијерског Сабора. Укупно је, имајући у виду четири упражњене епископске катедре, четрдесет тројица епископа, епархијских и викарних, који конституишу Свети Архијерејски Сабор на изборном заседању. Познато је да у различитим државама у којима служе архијереји Српске Цркве важе различите мере и правне норме ради спречавања и сузбијања ширења коронавируса и то треба имати у виду. Питање кворума Осим императивног уставног рока у коме се мора сазвати Свети Архијерејски Сабор у изборно заседање ради избора новог Патријарха, следеће важно питање у овом случају је везано за присуство архијерејâ, чланова Светог Архијерејског Сабора, на изборном заседању. Одредбом из члана 43 Устава Српске Православне Цркве је прописано да кворум, односно минималан број присутних архијереја на изборном, али и на сваком другом заседању Светог Архијерејског Сабора, чине најмање две трећине од укупног броја чланова Светог Архијерејског Сабора, укључујући и викарне епископе, у данашњем случају, – с обзиром на то да су упражњене Архиепископија београдско-карловачка и Епархије црногорско-приморска, ваљевска и темишварска (налази се у специфичном стању дужег администрирања), – неопходно је лично присуство најмање двадесет девет од четрдесет тројице епархијских и викарних епископа, што представља двотрећинску већину. Услов за присуство чланова Сабора је везан за могућност њиховог доласка, у сложеној епидемиолошкој ситуацији и уз важење различитих мера за путовање из седишта њихових епархија у место у коме ће се одржавати Сабор. Имајући у виду да је највећи број епископа Српске Православне Цркве у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Северној Македонији и Хрватској и да они, као и сви други грађани, са тестом или без медицинских тестова, зависно од мера прописаних за кретање, могу слободно доћи у Београд, дâ се закључити да је у оваквој епидемиолошкој ситуацији могуће испунити обавезујући црквено-уставни услов од најмање две трећине присутних архијереја на Сабору. Наравно, најбоље је да се обезбеди присуство свих архијереја на Сабору, али треба имати у виду уставну одредбу из члана 43 став 2 Устава Српске Православне Цркве којом је прописано да ,,одсутни архијереји могу овластити друге епархијске архијереје да место њих гласају, с тим да један архијереј може бити опуномоћен само са једним гласом”. Осим тога, Свети Архијерејски Сабор је 20. маја 2015. године, под председништвом блаженопочившег патријарха Иринеја, донео одлуку којом је задржао наведену уставну норму, али ју је и проширио одредбом по којој и епископи који администрирају упражњеним епархијама имају право гласа, у име такве епархије. Даље, треба знати да је канонска и уставна обавеза сваког епархијског и викарног епископа да присуствује заседању Сабора. Архијереји који би због било ког разлога били оправдано одсутни имају право да свој глас повере другим епископима уз поштовање уставног и саборског ограничења да један епископ може бити опуномоћен само са једним гласом и то представља добру праксу у Светом Архијерејском Сабору. У оваквој епидемиолошкој ситуацији, па чак и у сложенијој од ове (све до затварања државних граница), може се, имајући у виду уставну одредбу и саборску одлуку новијег датума, омогућити испуњење Уставом Српске Православне Цркве прописаних услова за сазивање, одржавање и одлучивање Сабора и избор новог Патријарха српског. Евентуално оправдано одсуство појединих архијереја (до трећине од укупног броја чланова Сабора) не би умањило легитимитет изабраног Патријарха српског јер и они, на посредан начин, у складу са црквено-правним нормама, имају могућност да учествују у избору Патријарха. Свети Архијерејски Сабор или “јавно окупљање” Имајући у виду чињеницу да су јавни скупови или забрањени или ограничени на одређени број лица у затвореном простору, поставља се питање: да ли заседање Светог Архијерејског Сабора, који у изборном заседању у будућем случају има четрдесет три члана, представља јавно окупљање у правном смислу речи? Одговор је одречан. Свети Архијерејски Сабор је највиши црквени орган јерархијског карактера, чији је рад прописан Уставом Српске Православне Цркве и саборским Пословником о раду, па он никако не спада у јавна окупљања у смислу тог законског израза. Сабор, дакле, не представља јавно окупљање за које се издаје одобрење или које се може забранити решењем као управним актом државног органа. Уосталом, у Републици Србији се одржавају седнице Народне скупштине (250 посланика), многих радних тела Скупштине са стручним и помоћним особљем, Владе Републике Србије и других колегијалних државних органа и стручних тела. У конкретном случају долазећег изборног заседања Светог Архијерејског Сабора у сложеним епидемиолошким условима мора се водити рачуна, пре свега ради очувања здравља архијерејâ Српске Православне Цркве и лица која са њима долазе у контакт, о поштовању здравствених мера (адекватна саборска дворана веће површине, одржавање физичке дистанце, дезинфекција и тако даље). Поштовање тих мера, важних за очување здравља уопште, не представља сметњу за одржавање и рад Сабора. Изборно заседање Светог Архијерејског Сабора у сложеним епидемиолошким условима може се, ради поштовања здравствених мера, одржати у Храму Светог Саве на Врачару, или у његовој крипти, или у црквеној дворани веће површине. Наша Црква је током епидемиолошке кризе више пута позвала вернике да се придржавају здравствених мера, па њихово поштовање у овом случају ни у чему не би реметило ток Сабора. Поступак у случају затварања државних граница или ванредног стања Ново питање је везано за потенцијално затварање државних граница уколико би се епидемија ширила у много већем обиму. У том случају, Свети Архијерејски Синод, као други по рангу у хијерархији црквено-уставних органа, по Уставу Српске Православне Цркве нема право да, и поред објективне ситуације, мења императивни уставни рок од три месеца за заказивање Светог Архијерејског Сабора и избор Патријарха. С обзиром на то да Свети Архијерејски Сабор јесте надлежни црквени орган за измене, допуне и доношење Устава Српске Православне Цркве, онда би се из такве – нежељене, али потенцијално могуће – ситуације, ради поштовања Устава Српске Православне Цркве, морала прибавити писана сагласност чланова Светог Архијерејског Сабора за пролонгирање рока за сазивање Сабора у изборно заседање ради избора новог Патријарха српског. Изузетак би представљала ситуација у којој би било проглашено ванредно стање. Сходно одредби из члана 99 став 1 тачка 5 Устава Републике Србије, Народна скупштина проглашава ванредно стање, а укида га на основу члана 105 став 2 тачка 2 Устава Републике Србије. Ванредно стање у правном смислу није исто што и ванредна ситуација. Ванредно стање, сходно одредби из члана 200 ставови 2 и 3 Устава Републике Србије, најдуже може трајати деведесет дана, а по истеку тог рока Народна скупштина може продужити одлуку о ванредном стању за још деведесет дана. Ванредно стање, уколико Народна скупштина није у могућности да се састане, сходно одредби из члана 200 став 5 Устава Републике Србије, могу да прогласе заједно председник Републике, председник Народне скупштине и председник Владе под истим условима као и Народна скупштина. У случају проглашења ванредног стања могу бити прописане мере којима се одступа од Уставом зајемчених људских и мањинских права. Постоје и друге норме Устава Републике Србије у вези са ванредним стањем, али оне нису од значаја у овом случају. Поступак за завршетак избора новог Патријарха у свакој ситуацији, осим у случају увођења ванредног стања, сходно Уставу Српске Православне Цркве, треба завршити до 19. фебруара 2021. године У случају проглашења ванредног стања, то би била општепозната чињеница, па Свети Синод не би морао да прибавља сагласност чланова Сабора за продужење Уставом Српске Православне Цркве прописаног рока за избор Патријарха, али се подразумева да они о томе треба да буду обавештени на исти начин као што их Свети Синод обавештава о другим важним црквеним одлукама. Свети Синод би имао обавезу да одмах по престанку ванредног стања сазове Свети Архијерејски Сабор у изборно заседање. С обзиром на то да је патријарашки трон упражњен упокојењем блаженопочившег патријарха Иринеја 20. новембра 2020. године, поступак за завршетак избора новог Патријарха у свакој ситуацији, осим у случају увођења ванредног стања, сходно Уставу Српске Православне Цркве, треба завршити до 19. фебруара 2021. године. Један историјски пример У новијој историји Српске Цркве смо имали пример када од марта 1941. године, то јест од почетка Другог светског рата на нашем тлу, до маја 1947. године, односно до повратка патријарха Гаврила (Дожића) из заробљеништва и његовог потоњег лечења, није одржано ниједно заседање Светог Архијерејског Сабора. Свим црквеним пословима управљао је у том периоду Свети Архијерејски Синод под председништвом митрополита скопског Јосифа (Цвијовића), који је у то време имао статус члана-заменика у Светом Синоду. Ситуација је у ратно, као и у поратно време, била више него тешка, али је брод Цркве крмањен мудро и одговорно. Свети Синод је Светом Архијерејском Сабору поднео исцрпан Извештај о раду од 1941. до 1947. године, који је Сабор усвојио. Ратно стање и спреченост патријарха Гаврила да врши своје патријарашке дужности представљале су објективан разлог за вишегодишње несазивање Светог Архијерејског Сабора. Избор новог Патријарха српског мора да буде легалан и легитиман, а то значи да мора бити извршен у складу са светим канонима, Уставом Српске Православне Цркве и освештаном праксом Српске Цркве. Свети Синод је одговоран Светом Архијерејском Сабору и једини је надлежан за доношење одлуке о сазивању Светог Архијерејског Сабора у изборно заседање. Одлука Светог Синода мора бити у складу са светим канонима, условима прописаним Уставом Српске Православне Цркве, који су кумулативни и морају бити испуњени, и свеукупном епидемиолошком ситуацијом. (Аутор је протојереј-ставрофор, доктор наука и координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске) *Анализа је искључиво црквено-правног и правног карактера. Служи сагледавању црквено-правних и државно-правних норми у условима погоршане епидемиолошке ситуације и представља лични став аутора. Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Преподобни Нестор нам је у „Повести о давним временима“ испричао како је кнез Владимир изабрао веру. Као пред „Витезом на распућу“ на слици В. Васнецова, пред кнезом су се појавила три пута: хришћанство, ислам и јудаизам. Док је сваки проповедник пред кнезом хвалио своју веру небески свет је замро у напетом ишчекивању. Шта ће привући кнежево срце? У ком правцу ће потећи живот многобројног народа? Царево срце је у рукама Божијим. И Бог често треба да призове једног како би преко њега обратио многе. То се десило с Владимиром. Али није само он био драгоцен у очима Творца. Драгоцен је сваки човек. И док је тада вођа бирао за све своје поданике данас свако бира за себе. У наше време небо свако мало занеми у очекивању, јер се сваког часа негде у свету бира поглед на свет, решавају се питања верског самоопредељења. Навикли смо да на питања вере гледамо као на питања целог народа. Као старозаветни Израиљ размишљамо у категоријама великих бројева: „сав народ је грешан – сав народ је свет“, „сви верују – сви су одступили“. Међутим, ситуација се одавно променила. Многе друштвене споне су се распале. Реч „саборност“ звучи архаично и скоро неразумљиво, зато сви знају шта значи реч „индивидуализам“. На плећа појединца (истаћи ћемо: он најчешће уопште није делија) пала је тежина личног верског избора. Да ли Бог постоји или не?! Ако постоји, у коју заједницу ући, по каквом закону живети, како се молити? Који фактор је одлучујући приликом овог избора: глас крви, ауторитет предака, лично искуство? Ово су више него озбиљна питања. Уколико човек не осећа њихову оштрину то рађа преступну лакомисленост, рађа саблазан да се на лак начин лече дубоке ране. Бојим се вере по навици. У случају да човек верује само због традиције и због порекла, своју непобитну истину имају и пагани, а кнез Владимир је прекршио обичаје отаца. Питање вере је питање истине. Ако традиција противречи истини, такву традицију треба одбацивати због јеванђељске новине, колико год векова да се налази иза ове традиције. Верско самоодређење у нашем свету и у нашој епохи, дакле, захтева пробуђену свест и унутрашњи огањ. Верско самоопредељење се најмање може спојити с миром самозадовољног човека. Наш народ чијих је неколико нараштаја искочило из колосека и нашло се у ватреном виру, добио је реалну прилику да поверује поново, да осети и схвати Цркву као истинску Мајку и Лествицу ка Небу, а не као културно-свакодневни привезак стварности на коју је навикао. Овај поклон је тежак као Мономахова царска капа, као мач Илије Муромца. Бог не даје ове поклоне било коме, већ само онима који су у стању да понесу ову племениту тежину. Враћамо се кући. Али се не враћамо у складним колонама, већ појединачно, као борци који су побегли из заробљеништва или су пробили опсаду. Процес повратка светињама временски се одужио и искомпликовао се хиљадама условности. Све ово захтева већу танкоћутност од пастира и већ уцрквљеног дела народа. Коме од нас није позната чињеница да су многи, врло многи људи пре него што су прекорачили праг и исплакали се пред Распећем или на исповести, обишли на десетине секти, пропустили кроз себе тоне верске литературе и старе хартије? Чињеница је врло добро позната, али је нисмо довољно свесни. Људи се не баве због глупости или лакомислености гимнастиком дисања седећи у чудним позама, не муче се зато дијетом и гладовањем, не читају зато књиге мудровања и не гледају зато с чежњом на Исток замишљајући Рерихове пејзаже. Људска душа тражи дубину. Чини јој се да је Црква окоштала у обреду и сувопарном морализму. Да би се Црква и истина зближиле у човековој свести, да би човек могао да понови речи апостола Павла о томе да је „Црква стуб и утврђење истине“ треба да пређе дуг пут. Док не пређе овај пут црквени живот му изгледа банално. А истина не може бити банална. И тако душа лута. И огледа се час у окултној пракси, час у искуствима развоја дубоких снага и способности у себи. Све је то, у суштини, лутање блудног сина „у далекој земљи“, све је то духовна глад која га тера да напаса свиње и да се храни њиховим жиром. Људи ће се вратити. Треба веровати у то. Треба то да желимо и да се за то молимо. Сачувај нас Боже тога да узмемо на себе лик старијег брата из приче, који није тражио млађег, којем млађи није недостајао, а кад је дошао, није се обрадовао и чак је почео да прекорева оца. Отац чека и воли. Блудни син се каје. И само старији брат злокобно тамни у задњем плану приче. Понекад блудни син и не долази кући само због страха од прекора старијег брата. Човека некад треба изгрдити, човек се може смиравати. Али га прво треба учити. Ако је он, уморан од духовног лутања, дошао сам, не треба га одмах ни учити, ни грдити. Треба се радовати због њега, јер је „био мртав и оживео је; нестао је и пронашао се“. Мистичне дубине Истока ће преварити својом празнином и испоставиће се да су године потрошене на медитацију узалуд проживљене године. Онда ће људи доћи у храм. Доћи ће гладни, чезнући за речи Божијом и за молитвом, жудећи за светим причешћем. Ако се налазимо међу исповедницима истине треба да чекамо ове људе, да извирујемо са прагова наших храмова. Да ли се враћају, да ли иду? И то је минимум наше одговорности, а да не говоримо о томе да им треба и помоћи и пружити руку. Вратиће се и протестанти. Нека се не врате сви, многи хоће. Јер већина их је крштена у детињству и у протестантизму су се обрели само зато што им је неко други, а не православни свештеник, први пут отворио Јеванђеље. Они ће се вратити, а ми ћемо сматрати да су у претходним заједницама били на специјалном курсу за проучавање Светог Писма. Таква је била Божија Промисао. То ћемо записати. Све се то дешава већ данас, али не толико масовно да буде приметно за малограђански, незаинтересовано поглед. Временом, по вољи Васкрслог из мртвих, овај процес ће падати у очи већини људи, и код нас, и у иностранству. Човек временом губи животну снагу. И цело човечанство као јединствени организам постепено се исцрпљује и слаби. Повећава се његов број и оно обраста техником, али ипак закржљава. Дакле, без обзира на ову општељудску ицрпљеност може нас очекивати период, врло налик ономе што је речено у Откровењу: „Ево, отворио сам врата пред тобом која нико не може затворити; јер мало снаге имаш, а одржао си Моју реч, и ниси се одрекао Имена мога“ (Откр. 3: 8). Наша Црква ће временом у својим недрима имати мноштво хришћана који су прошли кроз замисливе и незамисливе духовне саблазни. Ове хришћане више нико и ничим неће саблазнити. Они ће бити способни за сведочење целом свету. Не фантазирам, већ говорим о ономе што је врло могуће и што лично предосећам. А до тада треба спорити, проповедати, читати и говорити. Треба устати, ако си пао, и будити друга ако је он заспао. Треба да прођемо кроз епоху верског колебања да бисмо се на крају опет с правом називали Светом Русијом. Само једно треба додати: свештенство на ове процесе треба да буде спремно боље од свих и пре свих. Извор: Православие.ру

„Свакодневно се сусрећемо са изборима, а где је избор ту је и дилема“ рекао је данас свештеник Лазар Војводић, духовник параклиса св. Првомученика и Архиђакона Стефана у КБЦ „Бежанијска Коса“. Шта је избор, како да будемо сигурни да ли смо направили добар избор и шта нам је уопште потребно за одлуку? Да ли онај који нас посматра са стране можда боље види ситуацију у којој смо, треба ли нам инстант одговор и решење? „Морамо се суочити и са лошим у нашем избору“ каже о. Лазар који додаје да „хришћански избор подразумева и страдање али и одговорност“. А колико смо спремни да поштујемо слободу избора својих најмилијих, избора који се можда и врло вероватно не поклапа са нашим личним замислима и плановима? И, да ли у ситуацији у којој се чини да избора нема, ипак има избора? http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/06.02.19 - Rec pastira - o.Lazar Vojvodic 64Kbps.mp3 Извор: Радио Слово љубве

Августа 16/29, на празник Нерукотворенога образа Христа Спаса, после Литургије заседао је Помесни Сабор, а 17/30. августа отпочео је рад Сабора. Предсаборна комисија је много допринела правилном функционисању Сабора. Августа 18/31. изабрано је председништво Сабора у следећем саставу: председник митрополит московским Тихон, почасни председник кијевски митрополит Владимир изабран на предлог митрополита Тихона, помоћници председника изабрани од стране архијерејā, архиепископ новгородски Арсеније и архиепископ харковски Антоније Храповицки, велики поборник васпостављања патријаршије у Русији. Помоћници председника, изабрани као представници свештенства, протопрезвитери: Љубимов и Шавељски; помоћници председника, изабрани као представници мирјана - професор Е. Н. Трубецкој и М. В. Родзјанко, бивши председник Думе (Народне скупштине), који је у току Сабора био замењен А. Д. Самариним, бившим обер-прокурором Светог Синода. За секретара је изабран професор В. П. Шеин, члан Парламента, а за помоћнике секретара П. В. Гуријев и професор Бенешевич. Састав Сабора је био следећи: А) Вирилни чланови: а) сви епархијски архијереји; б) из сваке епархије изабраних пет лица; в) намесници лавра, и то: Кијево-Печерске, Сергијево-Тројицке, Почајевске, Александро-Невске и настојатељи манастира: Соловецког, Валаамског, Оптине пустиње и Саровске пустиње; г) протопрезвитери: московске Успенске катедрале и војног и поморског свестенства. д) чланови Предсаборске комисије. Б) Чланови по избору: а) десеторица чланова, изабраних од стране монаштва, б) десеторица изабраних од јединовераца (сједињених старообредника), в) дванаесторица од четири духовне академије (из сваке по три члана), г) по један представник Академије наука и по један представник 11 универзитета, као и 15 чланова Државног савета и Думе (Парламента). Биле су представљене и Алеутско-америчка епархија и Јапанска православна духовна мисија. На првој одржаној седници присуствовали су: четири митрополита, 21 архиепископ, 43 епископа и 375 осталих чланова. Позив на Сабор упућен је свима аутокефалним православним црквама. Помесни Сабор је заседао скоро пола године и имао је две сесије. Донете су многе уредбе и правилници, као што су уредба о раду црквених општина, епархијских управа, као и за више црквене управе. Поред тога, установљен је празник Свих Светих новопросијавших у Русији, па им је и канон састављен. Прибројани су лику светих: Софроније Иркуцки и Јосиф Астрахански. Главно дело Сабора био је избор Патријарха. Кандидати су били архиепископ харковски Антоније - 101 глас, архиепископ тамбовски Кирил - 27 гласова, митрополит московски Тихон - 23 гласа, архиепископ новгородски Арсеније - 14 гласова, кијевски Владимир - 13 гласова, архиепископ кишињевски Анастасије - 13 гласова, протопрезвитер Шавељски - 13 гласова, владимирски Сергије - 5 гласова, А. Д. Самарин - 3 гласа иако је био мирјанин. Остатли кандидати, а било их је укупно 15, добили су по један глас. 31. октобра 1917. године од предложених остала су по броју гласова тројица кандидата: Антоније Храповицки, Арсеније Стадницки и Тихон Белавин. Сабор је донео одлуку да се избор изврши по древном апостолском обичају, жребом. 18/5. новембра 1917. године одслужен је молебан после Литургије, на коме нису могли присуствовати кандидати. Деведесетогодишњи јеро-схимник Алексије извукао је жребом, пред чудотворном иконом Матере Божје, име митрополита московског Тихона. По избору поздравну беседу одржао је митрополит Владимир: ”Преосвећени митрополите Тихоне, Свети велики Сабор позива твоју светињу на патријаршијски престо Москве и све Русије“. У краћем говору, који је тада одржао, митрополит Тихон је, између осталог, рекао: ''Ваша вест о моме избору за Патријарха личи ми на свитак на коме је било написано: ‘Плач, јаук и јад’, који је требало да поједе пророк Језекиљ. Колико ћу ја морати гутати суза и колико ћу јаукати у току службе, а нарочито у току ове тешке године? Слично древном вођи јеврејског народа Мојсеју, и ја ћу морати да кажем Господу: ’Зашто мучиш слугу свога? И зашто не нађох милост пред очима Твојим, него метну на мене терет свега народа овога? Е да ли ја зачех сав овај народ, е да ли га ја родих?’ Кад ми кажеш: ’Изнеси га у наручју својем као што носи дојиља дете у ону земљу за коју си се заклео оцима њиховима ... Не могу ја само носити свега народа овог, јер је тешко за мене.’ Од сада се на мене налаже брига о свим црквама руским и предстоји ми умирање у све дане ... Но, нека буде воља Божја у коме налазим на помоћ, јер нисам тражио овај избор - он је дошао мимо мене, штавише, и мимо људи по жребу Божјем...'' 21. новембра (4. децембар) 1917. године било је свечано устоличење новог Патријарха, према протоколу састављеном од архиепископа кишињевског Анастасија, у Успенској саборној цркви у Москви. Нови Патријарх је уведен у своју дужност и узведен на престо од митрополита кијевског Владимира, који му је као најстарији јерарх Руске Православне Цркве на том Сабору предао жезал и рекао: ''Прими овај жезал од нашег рускога Сиона и нека сила овога жезла буде слична сили жезла Мојсејевог. Као што је Мојсеј својим жезлом пресекао море на двоје и превео Јевреје читаве и неповређене по дну морском избавивши их тиме од ропства египатског, тако и Ти овим свештеним жезлом управи поверени Ти православним руски народ и поведи га ка спасењу кроз пучине зла и беде, које су га обузеле и свету Православну Руску Цркву. Амин.“ Са патријаршијског престола нови Патријарх је одржао овај говор и рекао: “Дивно је то све и за мене Божјом вољом ово сада ступање на патријаршијско место после више од 200 година. Многи мужеви, силни речју и делом, нису били достојни, нису ипак доживели остварење својих очекивања - успостављање патријаршије у Русији, нису ушли у покој Господњи, у Обећану земљу, према којој су биле упућене све њихове свете мисле, јер Бог је предодредио нешто боље за нас. Но, да не паднемо ради тога, браћо, у гордост. Један мислилац, честитајући мојој недостојности, пише: ‘Може бити да нам дарована патријаршија, коју нису могли видети људи силнији и достојнији од нас, служи као отворено јављање милости Божје, управо нашој немоћи и духовном сиромаштву.’ А у односу на мене дарована патријаршија ставља ми до знања колико се од мене тражи, колико ми много свега недостаје. И од сазнања свега овога свештени трепет обузима сада душу моју, слично Давиду, и ја сам био мали међу браћом мојом, а браћа су моја прекрасна и велика, но Господ је благоизволео изабрати мене. Ко сам ја, Господе, Господе, да си подигао и одликовао мене!? Ти знаш слугу свога и шта може он рећи Теби. И сада благослови слугу свога. Слуга је твој међу народом твојим толико многобројним. Даруј ми срце благоразумно да бих га мудро руководио по путу спасења. Огреј срце моје љубављу према деци Цркве Божје и рашири га да им не буде тесно да се сместе у мене. Јер, као што се зна, архијерејска служба је по преимућству служба љубави. Патријаршија се обнавља у грозне дане, све до огња оружаних смртоносних паљби. Вероватно ће и она бити принуђена не једанпут да прибегне мерама забране, да уразуми непокорне и установи црквени поредак. Но, као што се у старини Господ јавио пророку Илији, не у бури, не у земљотресу, не у огњу но у тишини, у дувању тихога лахора, тако и сада на наше малодушне укоре: ‘Господе, синови Русије су оставили завет твој, разрушили су жртвенике твоје, пуцају по храмовима и светињама по Кремљу, ударају свештенике твоје’, чује се тихи дах речју твојих... ‘Још 7000 мужева нису приклонили колена пред савременим Валима и нису изневерили Бога истинитог’. Као да ми Господ говори: Иди, пронађи те ради којих још стоји и држи се руска земља. Но не остављај заблуделе овце, одређене за пропаст, на заклање; овце су које су одиста јадне. Напасај их и ради тога узми жезал овај, жезал благонаклоности. Са њима изгубљене пронађи, одагнане врати, рањене привежи, болне оснажи, распутне и силовите истреби, напасај их по правди. У томе нека ти помогне сам Пастироначелник молитвама Пресвете Богородице и Светитеља московских. Бог нека благослови све својим благодаћу. Амин.'' После избора новога Патријарха 1917. године, изабрани су и нови митрополити, и то Арсеније Новгородски, Антоније Харковски, Сергије Нижегородски, Агатангел Јарославски, Јаков Казански. Децембра 7/20. исте године при Патријарху је установљен Свети Синод. Састав Светог Синода био је следећи: председник – патријарх Тихон, чланови: по положају кијевски митрополит Владимир, по избору митрополит новгородски Арсеније, харковски Антоније, нижегородски Сергије, тифлијски (тбилиски) Платон и архиепископи кишињевски Анастасије и волински Евлогије. Руски народ је са великим одушевљењем примио вест како о обновљену патријаршије, тако и о избору новог Патријарха у личности свима познатог јерарха, московског митрополита Тихона. Патријарх Тихон, пре монашења у свету Василије Иванович Белавин, рођен је 19. јануара 1965. године у граду Торопецу од оца свештеника. Завршио је редовно школовање у Псковској духовној семинарији, а затим у Петроградској духовној академији 1891. замонашио се и постао наставник у Псковској духовној семинарији. Касније је прешао у Холмску семинарију, где је био назначен од Светога Синода за ректора и произведен у звање архимандрита. Године 1898. изабран је за викарног епископа, а 1899. постављен за епископа алеутско-аљаског, где је показао велику мисионарску делатност. Године 1905. награђен је достојанством архиепископа, а 1907. г. враћен у Русију, прво на Јарославску па Виљенску епархију. За митрополита московског изабран је 19. јуна 1917. године. У окружној посланици пастирима и пастви Харковске епархије, изданој поводом избора новог Патријарха, митрополит Антоније (Храповицки) лепо приказује стање у коме се налазила Руска Црква у тзв. синодалном периоду (1721-1917) и значај положаја Патријарха московског и све Русије, и ми га овде доносимо: “Уђите сви у радост Господа свога и кажите нашој Цркви, Руској, речима пророка: ‘Више се нећеш називати удовицом’. Завршило се ропство Цркве наше светским чиновницима; ми имамо Пастира и Заштитника који објављује вољу Господњу и расправља црквене ствари не по немачком регламенту Петра I, но по правилима светих Апостола и васељенских сабора. Радуј се, света Цркво! Не бој се, јер се нећеш осрамотити и немој се стидети, јер нећеш бити прекорена, него ћеш заборавити срамоту младости своје и прекоре удовишта свога нећеш се више сећати.’ Јер, гле браћо, од свих земаља и народа, само је Русија била лишена Врховног пастира, само се у њој нарушило правило дано од светих Апостола: ‘Епископи код сваког народа треба да знају првог између себе и да га признају за главу и да ништа што превишује њихову власт да не творе без његовог расуђивања’. То се потврђује правилима васељенских сабора: Првог (шесто правило), Другог (друго правило), Четвртог (двадесет осмо правило), затим помесних: Антиохијског (девето правило), Прво-другог цариградског (петнаесто правило) и многих других. Велика се беда била надвила над нашим црквеним животом лишењем Врховног пастира 1721. године. Почели су ни за што да мењају црквене установе, да скраћују божанску службу, да занемарују свете постове, да укидају свете манастире које је народ волео; смањили су скоро на четвртину број парохија, није се смело изобличавати блуднике, безбожнике и хулнике; почели су да ступају у брак с јеретицима, пренебрегавајући за то Божје проклетство (72. пр. VI сабора), и уопште су вера и благочешће стали слабити, са сваким новим поколењем, док није дошло до јавног богохулства на зборовима и у новинама, и на крају су руски безаконици почели пуцати на свете храмове и стављати бомбе у древне светиње. Но то још није све осиромашење Православља у Руској земљи. Оно се по укидању патријаршијске власти показало још и у томе што је тада прекинута жива веза са православним Црквама и јерарсима других народа, насупрот слову божанског духа да у Цркви нема разлике међу православним народима: ‘Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободњака, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу’. Тако, браћо, Христос је у свих, не само у том смислу да Он пребива у сваком хришћанину, који Га призива, но и у томе што се пуноћа Христове истине и благодати даје нама, када се сједини сва Христова Црква, све православно хришћанство у лицу својих архипастира, расејаних по читавом свету, тј. када се скупи Васељенски сабор. Такву пуноћу нису могли да виде хришћани док је најмногољуднија Црква руска била лишена своје Главе и, гле, она је срамно оћутала када су се сакупиле све православне Цркве Истока пре 45 година и када је пре 13 година позивао архипастире велики светилник вере и мудрости недавно преминули васељенски патријарх Јоаким III (умро 1912.). Сада, пак, имајући закониту црквену власт, можемо творити своја братска наручја свим православним хришћанима целога света и призвати их на Сабор васељенски ради побијања свих нових лажних учења и торжественог утврђивања Православља узајамне братске љубави.'' Из магистарског рада јеромонаха Поликарпа (Рајковића), сабрата манастира Бјеле воде код Љубовије, Епархија шабачка Извор: Српска Православна Црква