Претражи Живе Речи Утехе

У параклису Васкрсења Господњег на гробљу Манастира Тврдош, гдје је сахрањен блаженопочивши Владика Атанасије, на Источни петак служена је Света архијерејска литургија, којом је началствовао Епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Димитрије. По благослову Владике Димитрија бесједом се обратио игуман Светих Архангела у Призрену архимандрит Михаило: Гроб Владике Атанасија – још један живоносни источник Игуман Михаило, Манастир Светих Архангела код Призрена По благослову Владике Димитрија, из послушања бих да прозборим неку реч овде испред „мутавог” народа и испред моштију нашег Старца и Оца Атанасија који је ревностан био по узору на Господа. Данас чусмо из Јеванђеља у овај васкрсни дан, о Христовој ревности према храму Господњем када је направио узице и истерао продавце говеда и телади и мењаче новца, када је показао ревност према Храму истеравши све напоље, а онда када су се људи побунили шта ти то чиниш и како ти можеш да истерујеш да истерујеш трговце из Храма, рекао је ако и срушите овај Храм за три дана ћу га подићи. У ове дане васкршње када прослављамо Васкрслог Господа те речи нас упућују и говоре да је Јеванђеље оно што живимо и оне које нас одржава на овој земљи и међу људима. Јеванђељем као истинским путем се препознајемо и њиме осећамо Духа Господњег. Данашњи дан и овај Живоносни извор, Источни петак, како се на разним местима назива, јесте празник Пресвете Богородице и Владика Атанасије је волео управо на овом месту у овај дан да служи и на тај начин да прославља Господа. Он се радовао Пресветој Богородици јер је био ученик и следбеник Пресвете Богородице. Био је онај који је знао шта говори и верујемо да је данас на небу скупља мутави народ и децу и „заводи ред”, како је нама духовито говорио. Верујемо, такође, да је то што у данашњем свету свако од нас као хришћанин опстаје, у оној мери коју је духовно јак, јесте заслуга управо Отаца који су нас учили, који су нам посејали семе и показали пут којим треба да идемо. Љубав Владике Атанасија и његова верност Богу најбоље се показују у ове дане кад га нема. Док је био са нама ми нисмо могли све да разумемо. Но, како време пролази ми осећамо љубав. Његови говори, снимљене беседе и многе ствари тек сада постају јасне и сада се сређује мозаик његовог живота и пут којим је учио наш децу своју у мери колико смо били деца његова. Не може то нико да измери. Зна се да је Тврдош и Владика Димитрије, игуман Сава, Владика Григорије и Владика Максим и сви остали ви и мати Текла и мати Павла и остали монаси, монахиње су истинска његова деца јер су ту на месту, окупивши се око Владике Атанасија као пилићи око квочке, учили се, и научили, науку његову и зато сада имају шта да кажу. На скупу који је одржан на годишњицу његовог упокојења, епископи и сви који су ту дошли, говори и сећања разних епископа и митрополита, игумана из Грчке и целог света, сведоче о томе какав је Владика Атанасије живот водио, какво је семе сејао док је био на земљи. Управо то семе сада рађа и рађаће докле свет буде постојао. Име његово ће бити записано и ми ћемо имати оне који ће то наставити, као што је Владика Максим написао књигу, Атанасије – један животопис, која је један од прилога о њему, као што су и друге књиге и списи које је сам Владика Атанасије написао, као и његово Петокњижје, које је радио пред саму кончину и недавно објављено. Имамо сада велике ризнице за оне који буду хтели и тражили воде живе да пију, да слушају речи и којим нас је учио и које нам је говорио. Љубав Владике Атанасија наставља и даље да нас греје са Неба, да окупља ”мутави народ”, децу, да сви прослављамо живога и васкрслога Господа, да се напајамо на Живоносном источнику, која је Пресвета Богородицам, која нам је родила Христа. Ево, и ово место и овај његов гроб је један од живоносних источника. Сигуран сам да док год будемо живи, док нас тело буде слушало, долазићемо да се појимо на њему и да се окупљамо крај његовог гроба, што народ свакодневно и чини. А свакодневно много људи послуша његове беседе и сети се речи и благослова које нам је оставио. Сада разумемо да ниједна његова грдња, његов прекор или поука није била без разлога, него је то оно семе које је остављао нама и којег смо се држали. Због тога, колико год се будемо држали њега, толико ће и он нама даривати снаге и љубави с Неба да опстајемо и остајемо оно што јесмо и оно где смо и оно на начин како будемо ми знали и умели. Хвала Господу, Пресветој Богородици, свим људима и нашем косовско-метохијском народу који исто ово непрестано мисли и сећа се Владике Атанасија и помиње његове речи, његове посете. И данас се сви, без обзира што он није физички са нама, сећају сваке његове посете. Он је стална тема о којој се говори а његове посете и његови доласци се препричавају, као и све што је чинио за нас. Ето, благодаћу Божијом, на том путу Господњем, сви ми, Владика Димитрије као епископе, игумани, монаси, монахиње, верници, свако од нас, чинимо тај мозаик који је Владика Атанасије правио за живота и свако од нас је по неки мали каменчић, а Господ зна и време ће показати ко је у којем делу тог мозаика. Христос Васкрсе! На Источни петак у Манастиру Тврдошу 2022. године https://mitropolija.com/2022/05/02/besjeda-igumana-mihaila-grob-vladike-atanasija-jos-jedan-zivonosni-istocnik/

Црква Божја, основана на темељу апостола и пророка и заливена крвљу светих мученика, разрасла се као многогранато дрво које је покрило целу васељену. Од првог дана свога постојања Црква је била, јесте и биће мученичка. Страдање и гоњење Цркве Божје је атмосфера у којој она непрекидно живи. О тој свештеној реалности сведоче и преподобномученици ђакон Авакум и игуман Пајсије, о којима смо говорили у новом издању емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ, која је на дан њиховог свештеног спомена емитована у програму Радио-Беседе. Преподобномученик Пајсије био је игуман манастира Трнаве код Чачка, а преподобномученик Авакум био је његов сабрат и ђакон у истој свештеној обитељи. Задојени љубављу Христовом, васпитани у правој у непоколебивој вери, бивајући спремни да и живот свој положе за своју веру, пострадали су за Господа свога, бивајући набијени од Турака на колац у Београду, на Калемегдану, 17. децембра 1814. године. Носећи свој колац кроз улице београдске, храбри Авакум је певао. Када га је мајка с плачем молила да се потурчи да би сачувао свој живот, одговорио јој је овај дивни Христов војник: „Мајко моја, на мл’јеку ти хвала, ал’ не хвала на твоме сајвету: Срб је Христов, радује се смрти, нема љепше вјере од хришћанске…ˮ Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Светог Амфилохија Иконијског, 6. децембра 2021. лета Господњег, навршила се двадесет и прва година од пресељења у вечност архимандрита Лазара (Аџића) хиландарца и знаменитог игумана острошког. Тим поводом доносимо овај скромни, али срдачни прилог у спомен на знаменитог игумана острошког и Божјег човека. Отац Лазар остао је упамћен као велики духовник и игуман који је својим животом посведочио Божју заповест: Љуби ближњега свога. Он је целог свог живота који је провео у манастиру многим породицама, болнима, младима, студентима, богословима, помагао не само духовним саветима и поукама, већ и материјално. Због своје искрене љубави према ближњима, а нарочито према деци и младима, оца Лазара ће се молитвено сећати многи његови ученици, стипендисти, његова духовна чада. По речима високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „име и дјело оца Лазара Острошког остаће, несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“ Животопис блаженопочившег архимандрита Лазара (Аџића) игумана острошког Отац Лазар се родио 1948. године у Кокорини, селу близу Гацка, у једној врло угледној херцеговачкој породици, од веома честитих родитеља. Илија Аџић и Јелица (монашко име Магдалина) Јањић, су били поштовани у том крају као добри домаћини и људи од повјерења. Отац је био осмо, најмлађе дијете. Добио је на крштењу име Милко, по стрицу којег су усташе убиле у Придворици. Тада су усташе убиле 341 душе, читаво село. Једино је Милко покушао да побјегне испод ножа. Видјевши како бјежи, усташе га ухвате и исијеку на комаде. Отац се сјећао да је као дијете слушао текту како тужи свог брата Милка, кад оде да чува овце. Оцу Лазару су двојица браће још као мала дјеца умрла. А брат Момчило је погинуо од бомбе кад је имао четрнаест година. Тада је много дјеце настрадало од бомби што су остале послије рата по пољима и шумама. Причао је Отац како је мајка једно вријеме стављала тањир на трпезу и за брата, када би ручавали. – Ја сам био мали, кроз таму се сјећам брата, али тај празан тањир ми се урезао дубоко у памћење. Чинило ми се, све што поједем стоји ми у грлу, гледајући тај тањир. А јадна мајка није сушила образа, свуда по кући сам могао да напипам траг од њених суза. Основну школу, до четвртог разреда, учио је у селу. А пети, шести и седми разред ишао је у Фојницу, десет километара у једном правцу пјешке, и назад. Морао је веома рано да устане. Најгори је био један поток, који зими набуја и тешко се видјело камење преко којег се прелазило. Свако јутро мајка је чекала да чује синов глас: ”Мајко, прошао сам ти”. Осми разред завршио је у Невесињу, код мајчине маћехе, која је била много добра за сву дјецу. Како мајка и отац нијесу могли да га поведу у Невесиње, мајка се досјети да коњ зна пут до бабине куће. Тако ставе њега и сестру на коња и испрате их до краја села. Сестра је причала да је коњ ишао кроз Невесиње као да га неко води за оглав. Дошао је испред бабине куће и зарзао. Изишла је бака, и кад их је видјела обрадовала им се као својој дјеци. Кад је завршио основну школу, сестри се повјерио да би највише волио да учи за свештеник, али се бојао да га отац, а и стриц који се тада исто питао, неће пустити. У то вријеме нико није слао дјецу у богословију. Морао је да упише средњу угоститељску школу, у Мостару. Чим је завршио, одлучио је да оде у Сарајево код брата од стрица, да би уписао Економски факултет. Тамо је завршио Вишу економску школу. У Београду је наставио студије које је морао да прекине. Позвали су га у војску, у најтежи род, морнарицу, која се тада служила три године. Кад се вратио, запослио се у Сарајеву, у музичкој школи, као секретар. О свом предмонашком животу отац Лазар је мало причао. На основу неколико догађаја из тог периода, може се наслутити какав је он био диван бисер, кога нико није видио. Али Бог своје слуге види и припрема од малена за Себе. Одвајао се од остале дјеце, највише по тихој нарави, која је плијенила и старе и младе. Нигдје га нема, а кад треба, увијек је ту да прискочи. Кад је одлучио да иде у манастир, то је био ударац за читаву породицу. Дошли су брат и зет у Сарајево, да га моле да одустане од те намјере. Отац је причао да је зет до паса био мокар од суза. – Нијесам имао срца. Кофере које сам спремио за Свету Гору понио сам кући, јер сам већ био дао отказ на послу. А они су већ ухватили све могуће везе да ме запосле у Гацку, само сам чекао да ме позову. Тог периода се Отац сјећао као веома тешког и мучног. – Виде родитељи да сам ја тужан и никакав. Али не одустају од приче и пријетњи. Једно вече, родитељи су спавали у једној соби, а Отац у другој. Ујутро, кад су устали, Отац је по њима примијетио да се нешто десило. Био је упоран и мајка му призна, како, кад су легли, одједном, двије муње од свјетлости направише крст преко читаве собе. Читаву ноћ нијесу могли ока склопити, нити су што причали. Али од тог дана били су много мекши, посебно мајка. – Ја више нијесам могао минута чекати, а бојао сам се да ћу добити позив за посао и да не буде опет суза и кукања. Смислим неки хитан посао у Сарајеву, на неколико дана. Кад је дошао у Сарајево, поздравио се са пријатељима, узео благослов од Оца Перише Вранића, свог духовника, и кренуо за Хиландар. У Хиландару је био непуне двије године. Како је почео да губи здравље, одлучи да се врати у Србију. Дошао је у манастир Пустињу. Послије нешто више од годину дана, Владика Јован Велимировић, синовац Светог Николаја Жичког, премјести га у манастир Ћелије, да сестрама буде служашчи. Владика га је још у Пустињи рукоположио у чин јеромонаха. Није се дуго задржао ни у манастиру Ћелије. Одлучио је да дође у Црну Гору. У манастир Острог дошао је 1984. године. Ту је остао три године. Одмах је почело његово духовно дјелање. Ту је почео духовни препород Црне Горе. То сјеме, које је тада посијао, Отац је све до свог последњег издисаја брижљиво одгајао. Једно вријеме провео је у Горњем Острогу као чувар кивота Светог Василија. Живот му је био све тежи, јер му је већ било нарушено здравље. Ријетко је имао прилику да служи Литургију. А како су биле велике гужве, није могао данима да силази у Доњи Манастир на Литургију. И Отац се одлучи да тражи од Владике Данила благослов да пређе у манастир Ћелија Пиперска. Владика му је дао, јер је вјеровао да он неће моћи тамо издржати прије свега зато што је манастир био запуштен и није било услова за живот. Како се Отац преселио у Пипере, талас младих људи је кренуо за њим. Многи су долазили и одлазили, а неки од њих, врло брзо, нијесу имали више потребу да купују повратну карту. Срца су им се неповратно залијепила за Бога и Божијег слугу. Кад се упокојио игуман острошки Серафим, Митрополит Амфилохије је оца Лазара поставио да буде игуман Острошке светиње. Отац ту ноћ, пред одлазак, није спавао. Ујутро је сав био подбуо од суза, што од бриге за сестре које оставља, што од нове бриге и одговорности које му Црква повјерава. Још у Хиландару се нарушило његово здравље. И како је вријеме пролазило, само су се лијепиле разне болештине за њега, као да је имао магнет за њих, да би на крају привукао на себе и најтежу болест, која га је муњевито однијела од нас у наручје Господа, Којему је био послушан до последњег даха свог. Иако је брзо живио, у свом животу је правио откосе, не за једног, не за двојицу, него за многе који нијесу били кадри ни носити косу, а камоли косити. Тај откос који је он започео, само је он могао и да заврши. И завршио га је тако што је живот свој положио за Господа. Отац се упокојио у Београду на ВМА, на дан светог Амфилохија Иконијског, 2000. године. Ако се од нечега плашио у животу, то је да умре у болници. Господ га је провјерио, и видио да Му је био и остао вјеран до краја. Сахрањен је у Јован Долу, скиту Острошком, који је Отац саградио у част Светог Јована Крститеља. Много је журио са освећењем главне цркве. Грабио је сваку секунду да би се све припремило за освећење на Светог Јована Златоустог. На освећењу је успио да каже: ”Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа”. А само десет дана послије освећења, друга служба у Храму је била његово Опијело. Из књиге „Положи наду на Господа“, аутора монахиња Јелена Станишић, Игуманија Манастира Ћелија Пиперска Епископ Јован (Пурић): Отац Лазар је говорио молитвеним ћутањем а грлио је благодатном енергијом! У интервјуу за "Православни мисионар", званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, на питање да са читаоцима подели сећања на знаменитог архимандрита Лазара (Аџића), Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић) је рекао: "На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом". Целокупан интервју са Владиком Јованом (Пурићем) можете да прочитате ОВДЕ Вашој пажњи препоручујемо и следећи садржај: Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Ријеч о оцу Лазару острошком "Положи наду на Господа - духовна поетика оца Лазара острошког „Богомнадахнуто житије“ Деветнаест година од упокојења архимандрита Лазара (Аџића), игумана острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу 17. октобра 2021. године у Дому културе у Пријепољу игуман манастира Хиландар архимандрит Методије одржао је предавање на тему Православно монаштво и његова улога у савременом свету. Да је тема била занимљива говори и то што је сала била испуњена скоро до последњег места. Звучни запис предавања На почетку, након отпеваног тропара Светом Сави, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је у поздравном слову рекао: – Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, донео нам је благослов Свете Горе и манастира Хиландара посебно. Ништа чудно у томе да се тако поново повезују и своје заједништво ојачавају манастир Хиландар и манастир Милешева, светосавски су у најпунијем смислу и један и други. У име свих нас, у име целе Епархије милешевске изражавам добродошлицу нашем драгом оцу игуману. Добро сте нам дошли и јако сте нас обрадовали. Архимандрит Методије је потом својим излагањем заинтересовао слушаоце за поменуту тему. Након завршеног предавања, Преосвећени Епископ Атанасије се најсрдачније захвалио предавачу а затим позвао слушаоце да поставе питања. Датим одговорима тема још више проширена и појашњена. Извор: Епархија милешевска

Игуман Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије био је у Зајечару гост Његовог преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона поводом стоте годишњице од упокојења Епископа тимочког и подвижника хиландарском Мелентија. У среду 6. октобра на празник Зачећа Светог Јована Претече у вечерњим часовима, игуман Методије је у Саборном храму Рођења пресвете Богородице у Зајечару одржао предавање на тему „Епископ тимочки Мелентије Хиландарац и духовни живот” Извор: Хиландар Видео: Епархија тимочка

Медијске објаве о крајње неоснованим и злонамерним оптужбама минорне приштинске (не)владине организације против архимандрита Саве Јањића, игумана манастира Високих Дечана, као и у целој јавности, и у Српској Патријаршији су примљене са индигнацијом. Јасно је да се ради о нападу на дечанску светињу и покушају угрожавања самог опстанка братства Високих Дечана, па самим тим и монаштва у осталим српским православним светињама и преосталог српског живља на Косову и Метохији. Још једном истичемо и са поносом понављамо да је дечански манастир са својим игуманом и братством током целе своје историје, а посебно током ратних деведесетих година двадесетог века, представљао уточиште за бројне страдалнике без обзира на веру и нацију. Као такви они служе са понос не само својој матичној Епархији рашко-призренској него читавој Српској Цркви. Извор: Инфо-служба СПЦ

Данас се навршава годину дана од пресељења нашег првопастира, архијереја, драгог нам Владике Милутина. Драга браћо и сестре, служили смо данас Свету Заупокојену Литургију и парастос. Шта ми то хришћани радимо? Узносимо молитве, палимо свеће… Свети апостол Павле каже:“ Ако Христос не васкрсе, узалуд нам вера наша.“Сам Господ стоји као победитељ смрти и Дародавац живота. У томе је Његова изузетна величина. Вера наша, вера је у Васкрсење Господа нашег Исуса Христа и у васкрсење нас самих. Христос је васкрсао, а то значи да ћемо и ми васкрснути. Он је зато и васкрсао да нам дарује живот вечни, да нам осигура победу над смрћу, ту једину истиниту победу на овом свету. Том победом и науком се водио и наш Владика Милутин. Као дете, одлучује се на монашки пут и усавршава се том науком. Дошавши у манастир Каона код мудрог старца Теофила, постаје и искушеник и манастирски ђак. У том тешком времену, када су се адове жвале надвијале над Црквом Христовом и српским народом, није било лако. Али, Владику то није спречавало да остане на том путу. Каона је постала његов дом, а он њен верни служитељ. Не можемо данас да се не сетимо и његовог рођака, нашег доброг оца Арсенија, који је, видећи пут свог рођака, убрзо кренуо за њим. Каона је напредовала. Прве часове веронауке су организовали у манастиру. Њиховом љубављу, сва деца из околних села долазила су и похађала наставу. Потом, по благослову Епископа Лаврентија, почела је да ради и ванредна богословија. Неколико генерација првог разреда изашло је из манастира . У то време креће и велика обнова целокупног манастира. Посебно је црква украшена и осликана, израђен нови иконостас, а манастирска порта проширена. То је данас најлепши парк у који је себе уградио блаженопочивши наш Владика. Потом је обављао и дужност архијерејског намесника и архијерејског заменика у Епархији шабачко – ваљевској. Постао је омиљени духовник. Сви су ишли њему по савете, на разговоре и никада му није било тешко да свакога прими и поучи. Тако, промислом Божјим, Свети сабор 2003. године бира га за епископа наше Цркве и шаље на Пети континент( како је и сам често говорио) у далеку Аустралију и Нови Зеланд. Тада се овде међу нама осећала празнина, осећао недостатак . Били смо навикнути на њега, на његове речи, некада и на прекоре, али тај прекор је био очински пун љубави. Ти прекори су били да нас усправе, подигну и управе на прави пут, пут Христов. Погледали смо сваке године када ће мајски сабор да дође међу нас и тако изнова. И опет, ето Божје посете и милости над нашим ваљевским крајем! Дође време да се обнови древна Епархија ваљевска, после двеста и више година, и да за првог епископа обновљене Епархије ваљевске Свети Сабор изабра баш Владику Милутина. ДОЂЕ МЕЂУ СВОЈЕ ! Овде опет међу Свете Николаја и Јустиноа, међу своје Ваљевце, од којих је отишао као дете. Он је живео Светим Николајем и Светим Јустином. Од њих се цео свој живот напајао. Увек нам је говорио у неким животним недоумицама:“ Шта мислиш шта би рекао Николај Свети или како би то Ава велики Јустин?“ Сви знамо да нема храма у којем није служио. Обилазио је врло често и црквене општине и манастире. Бринуо се о свима, трудио се да подигне да изгради, помогне свештенику, игуману игуманији… Али, никада није престао да мисли о српском народу у Аустралији. Увек је говорио с љубављу и старао се. Изнедрио је и изродио свог духовног сина, Владику Силуана, који је овде баш стасао с њим поред Јустина и Николаја. И започео свој пут, СВЕТОСАВСКИМ стопама, СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКИМ И СВЕТОЈУСТИНОВСКИМ. Владика је отишао рано. Отишао је млад. Можда у најбољим и најзрелијим годинама свога живота, када је могао својом мудрошћу и истрајношћу да нас учи, да нас поучи и научи још много на овом свету. Али, Господ има за нас друга мерила и призива нас када смо најспремнији. За тобом, Владико, у Небеску Србију кретоше и други јерарси: Митрополит Амфилохије, Владика Атанасије и велики Патријарх наш Иринеј. И осети се велика забринутост, велика молитвена ћутња и празнина међу нама. Али, с правом знамо и верујемо да сте данас заједно са свима светима и да пред престолом Творца служите Свету и Небеску Литургију, да се молите за нас да истрајемо на свом путу . Свештенство, монаштво и верни благочестиви народ наше епархије колико год да су тужно примили вест о вашем упокојењу, толико су смогли снаге да Црква Света настави пун живот. Он није с нама телом на земљи, али и те како је духом и молитвом. Знамо ми и верујемо, Владико, да се ти за нас молиш пред Престолом Божјим и да нас твоја рука и даље руководи. Браћо и сестре, и ово морам да напоменем: једино Црква Христова своје упокојене рачуна и води као живе. Нема институције на овом свету која то чини у овој плачној долини, како је Свети Ава говорио. Ево нас данас овде у Храму Васкрсења Христовог, у храму где су и олтари, параклиси Светом Николају и Светом Јустину, у храму који је ваша рука, поред свега набројаног, и водила и украшавала заједно са браћом свештеницима. Знамо да није било рада, а да нисте учествовали и давали све од себе да се Ваљево данас дичи, јер има храм највећи после Храма Светога Саве. Поред овога храма, уз помоћ наше Ваљевке Наталије Ковачевић, подигли сте и Храм Светом Нектарију Чудотворцу Егинском и неуморно уградили себе. Нема данас Србина хришћанина да не зна за овај храм. Колико само их долази на молитву да тражи исцељење… Мислио си о свима, Владико. Само када се сетимо са каквом радошћу си нам говорио да ће храм добити честицу моштију овога угодника Божијег и када су монахиње из Камаризе послале… Какву си свечаност молитвену приредио… Знамо и да си први положио живот у овом несрећном и неразумном времену за стадо своје. Прослављајући данас овај дан, верујемо да смрт није тачка, него запета у нашем животу. Овде су, браћо и сестре, пред нама његови земни остаци и његов гроб. Ми ћемо долазити овде и поколења наша, да затражимо помоћ и благослов од њега. Нека би Благи и Васкрсли Христос, преко Својих ученика, Свете Богомајке, Светога Јована Претече и Крститеља Господњег и свих светих, и нас учврстио у тој вери у Васкрсење Господа Исуса Христа! У васкрсење наше. Да смо и ми бића вечна и да је наш посао у овом свету да јавимо Васкрсење мртвих и победу над смрћу. Ту победу доживљава сваки од нас који живи јеванђељски. Када се труди вером у Господа Христа да љубављу и молитвом испуни свој живот. Тако је живео и веровао наш Владика Милутин. Нека му је вечан помен и Царство небеско . Хтео бих да завршим са ових неколико речи. Хоћу да Вас поздравим оним нашим хришћанским , победоносним, православним поздравом . ХРИСТОС ВАСКРСЕ СВЕТИ ВЛАДИКО! Извор: Епархија ваљевска

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско карловачке г. Јован служио је 30. децембра 2020. године свету архијерејску Литургију у храму Светих мученика ђакона Авакума и игумана Пајсија у земунском насељу Алтини. У молитвеном присуству домаћина храмовне славе, породице Кричка, и многобројног верног народа, преосвећеноим Епископу су саслуживали архијерејски намесник протојереј-ставрофор Божа Бакајлић, протојереј Небојша Тополић, јереји Борис Савић и Анђелко Додер, протођакони Стеван Рапајић и Иван Гашић и ђакон Мирослав Митровић. Извор: Инфо-служба СПЦ

На празник Светог Амфилохија Иконијског, 6. децембра 2020. лета Господњег, навршило се двадесет година од пресељења у вечност архимандрита Лазара (Аџића) хиландарца и знаменитог игумана острошког. Тим поводом доносимо овај скромни, али срдачни прилог у спомен на знаменитог игумана острошког и Божјег човека. Отац Лазар остао је упамћен као велики духовник и игуман који је својим животом посведочио Божју заповест: Љуби ближњега свога. Он је целог свог живота који је провео у манастиру многим породицама, болнима, младима, студентима, богословима, помагао не само духовним саветима и поукама, већ и материјално. Због своје искрене љубави према ближњима, а нарочито према деци и младима, оца Лазара ће се молитвено сећати многи његови ученици, стипендисти, његова духовна чада. По речима високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „име и дјело оца Лазара Острошког остаће, несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“ Животопис блаженопочившег архимандрита Лазара (Аџића) игумана острошког Отац Лазар се родио 1948. године у Кокорини, селу близу Гацка, у једној врло угледној херцеговачкој породици, од веома честитих родитеља. Илија Аџић и Јелица (монашко име Магдалина) Јањић, су били поштовани у том крају као добри домаћини и људи од повјерења. Отац је био осмо, најмлађе дијете. Добио је на крштењу име Милко, по стрицу којег су усташе убиле у Придворици. Тада су усташе убиле 341 душе, читаво село. Једино је Милко покушао да побјегне испод ножа. Видјевши како бјежи, усташе га ухвате и исијеку на комаде. Отац се сјећао да је као дијете слушао текту како тужи свог брата Милка, кад оде да чува овце. Оцу Лазару су двојица браће још као мала дјеца умрла. А брат Момчило је погинуо од бомбе кад је имао четрнаест година. Тада је много дјеце настрадало од бомби што су остале послије рата по пољима и шумама. Причао је Отац како је мајка једно вријеме стављала тањир на трпезу и за брата, када би ручавали. – Ја сам био мали, кроз таму се сјећам брата, али тај празан тањир ми се урезао дубоко у памћење. Чинило ми се, све што поједем стоји ми у грлу, гледајући тај тањир. А јадна мајка није сушила образа, свуда по кући сам могао да напипам траг од њених суза. Основну школу, до четвртог разреда, учио је у селу. А пети, шести и седми разред ишао је у Фојницу, десет километара у једном правцу пјешке, и назад. Морао је веома рано да устане. Најгори је био један поток, који зими набуја и тешко се видјело камење преко којег се прелазило. Свако јутро мајка је чекала да чује синов глас: ”Мајко, прошао сам ти”. Осми разред завршио је у Невесињу, код мајчине маћехе, која је била много добра за сву дјецу. Како мајка и отац нијесу могли да га поведу у Невесиње, мајка се досјети да коњ зна пут до бабине куће. Тако ставе њега и сестру на коња и испрате их до краја села. Сестра је причала да је коњ ишао кроз Невесиње као да га неко води за оглав. Дошао је испред бабине куће и зарзао. Изишла је бака, и кад их је видјела обрадовала им се као својој дјеци. Кад је завршио основну школу, сестри се повјерио да би највише волио да учи за свештеник, али се бојао да га отац, а и стриц који се тада исто питао, неће пустити. У то вријеме нико није слао дјецу у богословију. Морао је да упише средњу угоститељску школу, у Мостару. Чим је завршио, одлучио је да оде у Сарајево код брата од стрица, да би уписао Економски факултет. Тамо је завршио Вишу економску школу. У Београду је наставио студије које је морао да прекине. Позвали су га у војску, у најтежи род, морнарицу, која се тада служила три године. Кад се вратио, запослио се у Сарајеву, у музичкој школи, као секретар. О свом предмонашком животу отац Лазар је мало причао. На основу неколико догађаја из тог периода, може се наслутити какав је он био диван бисер, кога нико није видио. Али Бог своје слуге види и припрема од малена за Себе. Одвајао се од остале дјеце, највише по тихој нарави, која је плијенила и старе и младе. Нигдје га нема, а кад треба, увијек је ту да прискочи. Кад је одлучио да иде у манастир, то је био ударац за читаву породицу. Дошли су брат и зет у Сарајево, да га моле да одустане од те намјере. Отац је причао да је зет до паса био мокар од суза. – Нијесам имао срца. Кофере које сам спремио за Свету Гору понио сам кући, јер сам већ био дао отказ на послу. А они су већ ухватили све могуће везе да ме запосле у Гацку, само сам чекао да ме позову. Тог периода се Отац сјећао као веома тешког и мучног. – Виде родитељи да сам ја тужан и никакав. Али не одустају од приче и пријетњи. Једно вече, родитељи су спавали у једној соби, а Отац у другој. Ујутро, кад су устали, Отац је по њима примијетио да се нешто десило. Био је упоран и мајка му призна, како, кад су легли, одједном, двије муње од свјетлости направише крст преко читаве собе. Читаву ноћ нијесу могли ока склопити, нити су што причали. Али од тог дана били су много мекши, посебно мајка. – Ја више нијесам могао минута чекати, а бојао сам се да ћу добити позив за посао и да не буде опет суза и кукања. Смислим неки хитан посао у Сарајеву, на неколико дана. Кад је дошао у Сарајево, поздравио се са пријатељима, узео благослов од Оца Перише Вранића, свог духовника, и кренуо за Хиландар. У Хиландару је био непуне двије године. Како је почео да губи здравље, одлучи да се врати у Србију. Дошао је у манастир Пустињу. Послије нешто више од годину дана, Владика Јован Велимировић, синовац Светог Николаја Жичког, премјести га у манастир Ћелије, да сестрама буде служашчи. Владика га је још у Пустињи рукоположио у чин јеромонаха. Није се дуго задржао ни у манастиру Ћелије. Одлучио је да дође у Црну Гору. У манастир Острог дошао је 1984. године. Ту је остао три године. Одмах је почело његово духовно дјелање. Ту је почео духовни препород Црне Горе. То сјеме, које је тада посијао, Отац је све до свог последњег издисаја брижљиво одгајао. Једно вријеме провео је у Горњем Острогу као чувар кивота Светог Василија. Живот му је био све тежи, јер му је већ било нарушено здравље. Ријетко је имао прилику да служи Литургију. А како су биле велике гужве, није могао данима да силази у Доњи Манастир на Литургију. И Отац се одлучи да тражи од Владике Данила благослов да пређе у манастир Ћелија Пиперска. Владика му је дао, јер је вјеровао да он неће моћи тамо издржати прије свега зато што је манастир био запуштен и није било услова за живот. Како се Отац преселио у Пипере, талас младих људи је кренуо за њим. Многи су долазили и одлазили, а неки од њих, врло брзо, нијесу имали више потребу да купују повратну карту. Срца су им се неповратно залијепила за Бога и Божијег слугу. Кад се упокојио игуман острошки Серафим, Митрополит Амфилохије је оца Лазара поставио да буде игуман Острошке светиње. Отац ту ноћ, пред одлазак, није спавао. Ујутро је сав био подбуо од суза, што од бриге за сестре које оставља, што од нове бриге и одговорности које му Црква повјерава. Још у Хиландару се нарушило његово здравље. И како је вријеме пролазило, само су се лијепиле разне болештине за њега, као да је имао магнет за њих, да би на крају привукао на себе и најтежу болест, која га је муњевито однијела од нас у наручје Господа, Којему је био послушан до последњег даха свог. Иако је брзо живио, у свом животу је правио откосе, не за једног, не за двојицу, него за многе који нијесу били кадри ни носити косу, а камоли косити. Тај откос који је он започео, само је он могао и да заврши. И завршио га је тако што је живот свој положио за Господа. Отац се упокојио у Београду на ВМА, на дан светог Амфилохија Иконијског, 2000. године. Ако се од нечега плашио у животу, то је да умре у болници. Господ га је провјерио, и видио да Му је био и остао вјеран до краја. Сахрањен је у Јован Долу, скиту Острошком, који је Отац саградио у част Светог Јована Крститеља. Много је журио са освећењем главне цркве. Грабио је сваку секунду да би се све припремило за освећење на Светог Јована Златоустог. На освећењу је успио да каже: ”Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа”. А само десет дана послије освећења, друга служба у Храму је била његово Опијело. Из књиге „Положи наду на Господа“, аутора монахиња Јелена Станишић, Игуманија Манастира Ћелија Пиперска Епископ Јован (Пурић): Отац Лазар је говорио молитвеним ћутањем а грлио је благодатном енергијом! У интервјуу за "Православни мисионар", званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, на питање да са читаоцима подели сећања на знаменитог архимандрита Лазара (Аџића), Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић) је рекао: "На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом". Целокупан интервју са Владиком Јованом (Пурићем) можете да прочитате ОВДЕ Вашој пажњи препоручујемо и следећи садржај: Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Ријеч о оцу Лазару острошком "Положи наду на Господа - духовна поетика оца Лазара острошког „Богомнадахнуто житије“ Деветнаест година од упокојења архимандрита Лазара (Аџића), игумана острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Уводна реч Високопреподобног архимандрита Методија игумана Свете царске српске лавре Хиландара на Међународном монашком симпосиону у Манастиру Преподобног Прохора Пчињског, одржаног 30. и 31.10.2020. Када су престали прогони у Цркви Христовој појавио се један нови облик мучеништва, бескрвног – “мучеништва савести” – а то је монаштво. Многи синови и кћери сада слободне Цркве, нису били задовољни служењу Богу у свету и пожелели су да у свом животу остваре оне апостолске речи: покоравајући сваку помисао на послушност Христу (2. Кор. 10, 5) – ради тога монаштво и јесте “мучеништво савести” – то јест да достигну савршенство. То савршенство хришћанског живота се састоји у чистоти срца у које се усељује Дух Свети, а они који су то постигли, нису преузели тај подвиг из себичних разлога, већ поставши на овај начин изабрани сасуди Божији, они испуњавају две највеће заповести Христове: љубав према Господу и љубав према ближњима (Мк. 12, 30-31; Мт. 22, 40), којима због савршене љубави према њима, више не служе телесно, већ Духом. Али, треба још нагласити: ова служба, оних који су кроз монаштво достигли највиши степен духовног узраста, била је нешто без чега Црква у свету не би ни могла да одоли у борби са свим изазовима са којима се суочила кроз векове, јер су они били светиљка тела Цркве и њено здраво око (Лк. 11, 34) које је увек било способно да сагледа ствари на исправан начин и као светилници расуђивања давали су одговоре на најтежа питања, како се не би скренуло са спасоносног јеванђелског пута. Ради тога, веома је важно да Православна Црква, имајући увек на уму Спаситељеве речи: Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? (Мт 5, 13), чува и негује монаштво и да му помаже у напредовању, како би оно својим најбољим плодовима, као уздарјем узвраћало за ову бригу. Због тога су овакви монашки скупови велики благослов за монаштво, а самим тим и за Цркву Христову уопште, па бих стога у име свих нас, који на било који начин учествујемо на овом сабрању, узнео благодарност Тројичном Богу, дивном у Преподобним Својим, који нас је њиховим молитвама, а посебно молитвама Преподобног Прохора Пчињског, сабрао данас у овој древној светињи, да и ми – који чинимо монаштво претпоследњих или можда последњих времена – укрепимо једни друге, размењујући духовна искуства која смо стекли носећи анђелски образ. Такође, велику благодарност сви овде сабрани, дугујемо и нашем драгом домаћину, Његовом Преосвештенству Епископу врањском г. Пахомију, који је – будући да носи име Преподобног Пахомија, великог учитеља монаштва, оца отаца – увек показивао духовну осетљивост за потребе монашке заједнице. Сваки хришћанин је призван да буде подвижник. У првим вековима хришћанства, када је свест о неопходности подвига била присутна код свих чланова Цркве, за монаштво је од његовог почетка, било много више разумевања и они, који су у та времена узимали на себе бреме монашког служења, нису у суштини много мењали свој начин живота. Како је овај дух подвижништва међу хришћанима слабио, тако је и монаштво теже достизало до својих идеала. И сада, када је дух “потрошачког друштва” учинио да цело човечанство, па и ми Православни хришћани, највећу бригу посвећује угађању себи и својим страстима, све је мање оних који могу да разумеју или макар наслуте суштину монаштва, тако да је и свест о његовој неопходности веома мала. Са друге стране, Црква Христова, али и цела Васељена у ова времена, лишени примера делатног духовног подвига испуњавања јеванђелских заповести, а на путу ка спасењу и сједињењу са Богом, као никада раније имају потребу за монаштвом, као животом чији је идеал осликан стихом пасхалне песме: Јуче ти се спогребох Христе, данас заједно с Тобом васкрслим устајем.[1] Такође, важно је овде напоменути да је због свега наведеног, данашње монаштво изложено и једној опасности на коју бисмо указали. Наиме, баш из разлога што је, у поређењу са “благочестивим временима” живота Цркве, посвећивање Богу у монашком чину постала реткост, ми садашњи монаси и монахиње превише смо обасути похвалама од стране осталих верника, па и поред чињенице да “немамо никаква монашка дела и да се од мирјана разликујемо само по оделу” – како је савремено монаштво на смирен, али и поштен начин, описивао блаженопочивши старац Тадеј Витовнички – стичемо лажан осећај наше веће вредности пред Богом и изабраности у односу на друге чланове црквене заједнице. То се дешава јер свој живот и подвиг, ако га уопште има, не упоређујемо са животом и монашким правилима светих мужева и жена, већ са духом овог времена, који је учинио да и многи Хришћани свој живот управљају правилима палог света. Због тога многи од нас сматрају да је довољно примити монашки постриг и спасење је већ сигурно. Можда то нећемо никада изрећи другима, па ни себи самима признати да тако мислимо, али то не значи да тај дух није у нама и да смо због тога у опасности да се на крају изненадимо када чујемо о себи овакав суд: Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 15-16). Имајући ово у виду, сматрамо да су оваква монашка сабрања неопходна, да би од отаца и матера, који имају веће духовно искуство и знање о монашкој борби, ми остали – како даље у Откровењу стоји – добили масти да помажемо очи своје, да видимо (ср. Откр. 3, 18), тј. да бисмо се од њих научили узвишеној небеској премудрости која даје духовно сагледавање.[2] Српска православна црква, имајући Светитеља Саву као свој најсветији изданак, а који је и постао тако велики пред Богом започињући своје служење Њему кроз монашке подвиге, увек је имала свест о важности монаштва. Са друге стране, монаси и монахиње из српског рода као и сви они који су се у монашком чину подвизавали на просторима српских земаља, својим богопосвећеним животима, кроз векове су привлачили божанску благодат на многострадалну Српску цркву. Зато се међу вернима поштује њихов спомен без обзира колико векова од њиховог блаженог уснућа је прошло. Један од најбољих примера за то је и од нас – данас сабраних у његовој светињи – слављени Преподобни Прохор Пчињски. Ради тога и ми, монаси манастира Хиландара, који смо имали прилике да својим учешћем допринесемо монашким сабрањима других помесних цркава, осећамо највећу духовну радост када смо позвани да на било који начин помогнемо монашке скупове СПЦ, а истовремено такво дело видимо и као своју превасходну дужност. Предлажући програм рада овог скупа, имали смо намеру да кроз прва три заседања, од којих би свако имало своју посебну тему, прикажемо пут монашког живота. Предавачи ће својим радовима, а свако из свог угла, обрадити тему заседања у којем учествују. Да би се, онима који желе да на себе узму благи јарам монашког подвига, омогућили најбољи услови за исправан почетак на путу који су изабрали, потребно је да епархије помесних православних цркава имају у својим областима макар по једну, по правилима општежитељног живота, добро уређену мушку и женску монашку заједницу. Тако је општежиће главна тема првог заседања, а сам наслов теме: Општежиће – откровење славе долазећег Царства Божијег, настао је на основу поука Св. Василија Великог који је тврдио да монаси у општежићу унапред стичу добра обећаног Царства, а да својим врлинским животом и општењем јасно изображавају живот и стање у овом Царству.[3] Дакле, према његовом учењу, општежиће је место на коме се, кроз јеванђелски живот монаха, открива слава долазећег Царства Божијег. Али само место не спасава, зато – ма колико добар био манастир и имао искусне духовнике – ако се они који дођу да монахују у њему и сами озбиљно не потруде на свом спасењу, неће имати никаквог духовног напретка. Због тога је као основна тема другог заседања истакнут сам монашки подвиг као делатно испуњење апостолских речи: „Мени се разапе свет и ја свету (Гал 6, 14)”. Овај наслов је настао из Поука аве Доротеја где Преподобни, у првој поуци, сав монашки подвиг објашњава помоћу ових речи Светог апостола Павла, откривајући нам да се “свет разапиње човеку када се човек одриче од света, уколико монахује, оставља родитеље, новац, имање, занимање, трговину”, а даље – као што сви знамо – објашњава да се човек разапиње свету “када се, одрекавши се од спољашњих ствари, подвизава и против самих наслада, или против саме похоте за стварима, и својих прохтева, и када умртви своје страсти”.[4] После постављања доброг почетка у здравој монашкој заједници и прешавши пут доброг монашког подвига, моћи ћемо тада са Апостолом да узвикнемо: Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отацм илосрђа и Бог сваке утјехе. Који нас тјеши у свакој невољи нашој да би смо ми могли тјешити оне који су у свакој невољи утјехом којом нас саме тјеши Бог (2. Кор 1, 3-4). На овом месту је прикладно да се подсетимо да је монашки живот – живот апостолски. Јер, они који су кроз монаштво испунили јеванђелске заповести и стекли јеванђелске врлине и којима Бога сваке утјехе шаље помоћ у свакој невољи њиховој, заиста су се удостојили апостолске благодати и сада могу тјешити оне који су у свакој невољи. Па, као што се кроз монаштво до данас у Цркви наставља апостолско служење, тако се и речи које је Господ упућивао њима – Својим ученицима, могу применити и на нас, који Му служимо у монашком чину. Ви сте светлост свету (Мт 5, 14) – тако је Господ говорио апостолима шаљући их на проповед и још је додао: Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак те свијетли свима који су у кући (Мт 5, 15). Тумачећи ове речи из Матејевог Јеванђеља, Блажени Теофилакт сматра да је Спаситељ на овај начин хтео да каже својим ученицима: да као што је Он, Христос, у њима запалио неугасиву светлост благодати, тако је на њима да се ревносно потруде да и другима засијају светлошћу свога живота.[5] Тако смо дошли до наслова теме трећег заседања: Одговор данашњег монаштва на Господње речи: „Ви сте светлост свету“ (Мт 5, 14). Овде је добро напоменути и то да је отац Георгије Флоровски, у свом делу Источни оци IV века, изнео претпоставку да је Св. Василије Велики имао жељу да монашки живот истакне као “друштвени идеал” који би био супротност раздорима и распадима које је гледао унаоколо, па и у хришћанској средини и да преко тог идеала “васпостави једнодушност” и “споне света”, па макар и изабране мањине.[6] Тако смо кроз ова три заседања покушали да прикажемо пут монашког живота, али – како ово наше сабрање за повод има два велика јубилеја манастира Преподобног Прохора – неопходно је да се данас говори и о искуствима обнова православних манастира, као и монашких заједница у њима и о повезаности напретка монаштва у једном народу са духовним стањем тог народа и његове црквене заједнице. Тако смо дошли до теме четвртог заседања, која гласи: Монаштво као мерило духовне зрелости једног народа. На крају, још једном се захваљујем нашим добрим домаћинима, Преосвећеном Епископу Пахомију, на његовом благослову за наше данашње сабрање и Високопреподобном архимандриту Методију, игуману ове свете обитељи. На овом месту, сетимо се и житија владикиног небеског заштитника, Преподобног Пахомија Великог. Наиме, оног места у житију где се говори о томе како је преподобни имао виђење које му је открило да ће братија, после његове кончине, упасти у велике духовне замке, јер је видео дубоку и мрачну провалију и у њој велико мноштво монаха, који су се мучили покушавајући да из ње изађу. Разумевши из овог да ће у последња времена монаси бити немарни, лењи, помрачени, падљиви и да ће имати само обличје монашко, преподобни много плакаше због тога и говораше Богу: Господе Сведржитељу, када ће тако бити, зашто си онда допустио да постоје општежића и манастири? Опомени се завета Твог, којим си обећао да ћеш чувати до свршетка века оне који Теби служе. А Господ, који се тада као младић са трновим венцем на глави, појавио пред преподобним, овако му је одговорио: Не бој се, Пахомије и буди храбар, јер твоје духовно потомство неће престати до свршетка века. А многи од оних монаха који ће после тебе бити, спасивши се мојом помоћу из оне дубоке мрачне провалије, показаће се већи од садашњих врлинских монаха. Други пак, спашће се мукама и бедама и сравниће се са великим светитељима. Заиста ти кажем: они ће добити исто спасење као и садашњи монаси, који живе савршено и беспрекорно. Рекавши то, Господ у великој слави узиђе на небо, а Свети Пахомије, павши на земљу, поклони се Господу и слављаше Га устима и срцем због преславног виђења тог.[7] Њега, са Оцем и Духом Светим, и ми да прославимо и устима и срцем, заједно са преподобним оцима Пахомијем Великим и Прохором Пчињским – који нас је све сабрао данас у овој древној светињи – и са свим преподобним оцима и мајкама који Му у монашком чину угодише! У Хиландару, октобар 2020. л. Г. Архимандрит Методије ----------------------------------------------------- [1] Преп. Јован Дамаскин, Канон Свете и Велике Недеље Пасхе, трећа песма. [2] Архиеп. Аверкије, Приручник за изучавање Светог Писма НЗ. [3] Св. Василије Велики, Подвижнички устави 18. [4] Поуке аве Доротеја, О одрицању (од света). [5] Блажени Теофилакт Охридски, Тумачење Светог Еванђеља од Матеја, стр. 62. Манастир Високи Дечани, 1996. [6] Протојереј Георгије Флоровски, Источни оци IV века, стр. 67. Манастир Хиландар, 1997. [7] Архим. Др Јустин Поповић, Житија светих за месец мај, стр. 405., 406. Манастир Св. Ћелије код Ваљева 1996. Извор: Манастир Хиландар

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je монашко опело новопрестављеном архимандриту Андреју, игуману манастира Сланци. Претходно је викарни Епископ ремезијански Стефан началствовао светом заупокојеном Литургијом у овоме манастиру надомак Београда. Звучни запис беседе Свјатјејши Патријарх Иринеј је укратко подсетио сабране на животопис оца Андреја указавши да "где год је био оставио је најбољи пример о себи, о својој вери, о својој љубави према Богу и према нашем народу". "Зато ће му Црква остати вечно захвална и молити се Господу да га прими тамо где су наши свети преци, јер је и вером својом и животом својим и заслужио да буде међу нашим светим прецима" рекао је између осталог Патријарх Иринеј. Подсетимо да је архимандрит Андреј (Јовичић) рођен 1937. године у месту Гојна Гора у општини Горњи Милановац и крштен као Алекса. Од седамнаесте године је живео монашким животом, служио Господу свим срцем у неколико Епархија СПЦ, од чега је 15 година провео у Епархији рашко-призренској уз тадашњег Епископа и потоњег Патријарха српског, блаженопочившег г. Павла. Нека Господ упокоји душу новопрестављеног оца Андреја и подари му Царство Небеско! Извор: Радио Глас

У уторак 14. јула 2020. године, на празник Светих бесребреника и мученика Козме и Дамјана, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђели Симеон и Захарија, протојереј Милан Радовић, парох јагодински, архиђакон Илија и јерођакон Марко, а појао је хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Након прочитаног јеванђелског одељка Епископ је произнео празничну беседу. На темељу вере Светог апостола Петра Господ је установио Цркву Своју као део Свој и дао је нама људима да се кроз Њу спасавамо. Тако установљена Црква Христова јединствена је институција и заједница људи овде на земљи. Јединствена је јер једино Црква Христова обједињује простор и време, обједињује људе који су данас живи са онима који су живели пре њих а све заједно са онима који не умиру – са анђелским светом у Царству небеском, рекао је владика Иларион и истакао да смо удостојени благодати Божје да будемо чланови тог светог Тела. Говорећи о Светим врачима Козми и Дамјану, Епископ тимочки је нагласио да су они чистотом својиh живота и својих душа завредили дарове Божје које су несебично користили да помогну потребитима, не гледајући у њихова лица већ се трудећи да испуне заповест Божју. Потом је честитао имендан архимандриту Козми призивајући молитве и благослов његових небеских заштитника. По завршетку свете Литургије игуман Козма преломио је славски колач са владиком Иларионом, братством манастира и верним народом. Извор: Епархија тимочка

Екипа РТВ-а посетила је манастир Хиландар, непосредно пред Божић. Погледајте ексклузивну причу о духовном благу српског манастира на Атосу, као и Божићну поруку Архимандрита Методија, игумана манастира Хиландара. Кроз несвакидашњу причу и мало познате детаље, воде вас редитељ Горан Вукчевић, који Хиландар походи већ три деценије, и новинар Бранимир Козаров. Извор: Манастир Хиландар

У јануарско-фебруарском 371. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са јеромонахом Петром (Драгојловићем), игуманом свештене обитељи манастира Пиносава у Епархији шумадијској. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Игуман Петар: У имену Божјем је суд и правда! *Оче Петре, помаже Бог и благословите! Реците нам укратко нешто о историји Вашег манастира и откуда тај назив Пиносава за ову велику светињу Шумадијске епархије Бог Вам помогао и Бог Вас благословио. Нема прецизних историјских података када је тачно настао манастир Пиносава, али се пратећи народно предање може закључити да је настао у периоду после Косовске битке 1389. па до подизања Смедеревске Тврђаве 1430. године. Иако једно народно предање каже да се и пре Косовске битке, овде, око неког старог црквишта, или пак, неке старе цркве, окупила војска која је из овог дела Лазареве Србије кренула на Косово, није поуздано познато да је то тада био манастир. Мада ни то није потпуно искључено. Једно друго и провереније народно предање каже да су се после Косовске битке у Смедерево и његову околину доселиле две рођене сестре са Косова, Видосава и Пиносава. Сестре су након очеве смрти наследиле велико благо па су се упутиле на север. Дошавши близу Смедерева одлучиле су да поделе велико благо и саграде своје задужбине. Видосава велику Саборну цркву Успенија Мајке Божије у Смедереву, а Пиносава Манастир Светом Архангелу Гаврилу у селу Кусадак. Тако је и било. Међутим, после пада Смедерева и целе српске деспотовине у турско ропство 1459. године, Турци су у одмазди срушили Саборни храм Успенија Мајке Божије у тадашњој престоници Србије. Да се не би заборавио спомен на овај свети храм и слушкињу Божију Видосаву, монаси Манастира Пиносава, ученици светих Синаита, као своју другу манастирску Славу узеше Успеније Пресвете Богородице. Тако је остало до данас јер наш Манастир подједнако свечано слави и храмовну славу Светог Архангела Гаврила и преславу – Успеније Мајке Божије. Значи, ова светиња у суштини носи то народско име по својој ктиторки - девојци Пиносави, родом са светог и славног српског Косова. *Да ли се зна какав је био тај први манастирски храм и до када је он опстао? Садашњи велики манастирски храм је очигледно из много каснијег периода. Први манастирски храм је према сачуваном народном предању био скривен у дубокој и густој шуми, поред кусадачког потока, и био је брвнара. Насељавали су га монаси исихасти који су живели једноставним и скривеним животом срца, у монашком безбрижју и непрестаној молитви. Све до Велике сеобе Срба под патријархом Српским Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године, која је отпочела после пораза Срба у бици код Качаника, настали су тешки и суморни дани за православне хришћане у свим српским земљама – Македонији, Старој Србији, Шумадији, Босни, Херцеговини, Црној Гори. Посебно тешко било је у централним српским областима. Тада је пострадао и Манастир Светог Архангела Гаврила у шумадијским густим шумама и ширем реону села Кусадак. Сви монаси су тада мученички пострадали од Турака, а манастирски храм брвнара је спаљен и уништен. Претпоставља се да се ово пустошење Манастира Пиносава догодило крајем пролећа или почетком лета 1690. године. Могуће чак, и на сâм празник Вазнесења Христова. Касније, после престанка највећих турских зулума, храм брвнара Светог Архангела Гаврила је обновљен, али овог пута само као парохијски храм. Свете мошти ових монаха мученика налазе се сахрањене у ширем реону око и испод данашње нове цркве, што сведоче разна народна предања. Посебно је интересантно оно које каже да земља овде мирише на тамјан и смиље, и да читава околина манастира Пиносава појединих дана веома јако благоуха. Тога смо сви ми очевидци и сведоци и дан данас. Сматара се да су то небески знаци пројаве светости светих мученика Пиносавских, пострадалих од безбожних Агарјана. Данашњи манастирски храм саграђен је заједничком акцијом мештана Кусатка и шест околних села и то у периоду од 1841. до 1847. године, јер је верни народ захтевао већи храм за света богослужења. *У Манастиру Пиносава су сахрањени и многи знаменити људи из српске историје XIX века, а постоје и нека предања која везују Манастир Пиносаву и великог српског Вожда Карађорђа. О чему се ради? У праву сте. У време Првог српског устанка манастир Пиносава је био велики духовни и војни центар, мада и у то време само као парохијски храм, саграђен од дрвета. Око те цркве брвнаре сахрањивали су се многи истакнути људи из околине, а пре свега из села Кусадак и Азања. На пример ту је сахрањен Милоје Поповић Ђак, иначе Кусачанин, вођа прве социјалне буне коју је 1825. године подигао против књаза Милоша и његове страховладе. Буну је кнез Милош после неколико дана угушио, а Милоја Поповића Ђака казнио је без милости тј. смрћу вешањем. У Манастиру Пиносава сахрањени су и браћа Ђуша и Вујица Вулићевићи из Азање, оба велики јунаци у свим ратовима против Турака. Ђуша је као предводник Карађорђевих устаника за Смедеревску нахију погинуо 1805. године у борби за Смедерево. Као првог човека поменуте нахије наследио га је његов рођени брат Вујица Вулићевић. Какви су то јунаци били сведочи и податак да је „српски Ахил“, хајдук Вељко Петровић од чете Станоја Главаша прешао у чету Ђуше Вулићевића јер је сматрао да су браћа Вулићевићи највећи јунаци и најбоље војсковође устанка. Остало је записано да је Хајдук Вељко рекао: „Од свих српских старешина најволео сам слушати Вујицу, са којим ми је било најдраже ратовати против Турака.“ Такав велики и неустрашиви јунак бејаше Вујица, кнез Смедеревске нахије. Међутим, како сведочи знаменити српски мудрац Марко Миљанов Поповић, „чојство није исто што и јунаштво. Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство бранити другога од себеˮ. Иако велики организатор и јунак у оба српска устанка и десна рука и Вожда Карађорђа, а касније и Књаза Милоша Обреновића, Вујица се 1817. године, управо на дан манастирску Славе - Светог Архангела Гаврила, веома огрешио о свог кума Вожда Карађорђа. Наиме, када је Карађорђе 1817. године поново дошао у Србију, која је тада после Другог српског устанка била већ доста слободнија земља, Вујица Вулићевић је по наређењу Књаза Милоша организовао мучко убиство великог Карађорђа у Радовањском Лугу. Народ му је ово замерио јер је сматрао да је Вујица требао обавестити Карађорђа шта му се спрема, поготово јер су били кумови. Народ је са правом сматрао да је Вујица требао заједно са Карађорђм побећи преко Дунава и тако спасити главу и себи и Карађорђу. Овај црни белег у својој биографији Вујица је покушао да спере градњом Манастира Покајница и личним покајањем. Прилагао је Вујица и позлаћене путире за разне храмове и манастире и давао велике прилоге у новцу, али народ је тешко заборављао овакав тежак злочин. Ипак, верујемо да је Милост Божија далеко изнад сваког греха када се човек искрено покаје, па и изнад греха Вујичиног, те да му је Бог све опростио. Ми се и данас, сваке Литургије, молимо за покој његове душе. Последњих неколико година свог живота Вујица је провео презрен и одбачен од кнеза Милоша Обреновића. Упокојио се 1828. године и сахрањен је у Манастиру Пиносава, близу гроба Милоја Поповића Ђака. Посебно место у историји Манастира Пиносава припада и великоме Вожду Карађорђу који је поред једног великог храста, што и данас пркосно одолева зубу времена и носи назив Карађорђев храст, окупио велику војску. Устаници су се у току Литургије под ведрим небом и крошњом овог знаменитог храста причестили Светим Тајнама Тела и Крви Христове. *Кад сте већ код Карађорђа, желели би смо да Вас нешто упитамо и о његовом савременику поред чијих сте светих моштију замонашени – Светом Петру Цетињском? Ви сте 2005. године написали и акатист светом Петру. Реците нам нешто о том црногорском Мојсију, како га називате у поменутом Акатисту? Када би их имао времена и простора о том великом архијереју Српске Цркве, Митрополиту Црногорском, Скендеријском и Приморском, огњеносном подвижнику, сузном молитвенику за цео свет, најчистијем девственику, великом чудотворцу, богоозареном пророку, даровитом писцу, прекрасном песнику, храбром војсковођи, вештом дипломати, мудром измиритељу браће, милостивом хранитељу гладних, свеблагом утешитељу невољних и уцвељених, благословеном осветнику Косова, одлучном ујединитељу српских земаља, самоуком полиглоти, првом српском научнику, даровитом историчару, талентованом мистику и вештом практичару живота по Богу у свим његовим сферама - од тајанственог литурга у Светој Евхаристији до вредног баштована у владичанској башти, и чудесном дару Неба за цели српски род, могао бих говорити данима. Свети Петар Цетињски је, усудио бих се рећи, по нечему чак већи и од самог највећег Србина у свим световима, Светога Саве Немањића. Иако нико од Срба није достигао те небеске висине Светога Саве, у појединим цртама свога живота Свети Петар Цетињски га је несумњиво надмашио. На пример, Свети Петар Цетиески је отишао у манастир са само 9 година, а замонашен је са свега 12, док је Свети Сава, у доста зрелијих 16 година, и отишао у манастир и замонашио се. Такође, Свети Петар је несумњиво живео у много тежим историјским околностима и имао је дуплу службу – са једне стране он је био први човек државе зване Црна Гора и Брда, а са друге, он је био архипастир верног народа Црне Горе, Скендерије и Приморја. Као први човек државе, он је, каквог ли само тешког Крста, морао своје Црногорце и Брђане лично војно предводити у свим својим ратовима и против Турака и против Арбанаса и против Наполеона. И у свим ратовима је изашао као победник иако је имао најмалобројнију, најслабије обучену и најсиромашније опремљену војску на Балкану. Свети Петар Цетињски је као неки нестварно стварни и стварно нестварни библијски и српски јунак из древне прошлости. Као неки нови Мојсије или Исус Навин. Као нови Константин или Душан Силни. Не постоји људска реч која достојно може описати небоземни лик овог земаљског Анђела и небеског човека. Колико је само море суза он пролио за сваког Србина, ма где тај Србин живео. То само Бог зна. Он је на пример и први Србин у историји који је Руском Цару, још на самом почетку XIX века, предложио и написао јасан план о обнови Славјано-сербског Царства, са главним градом Дубровником. Он је визионар српства и учитељ истинске побожности, на којој је све заснивао. Тај мали плавооки и риђокоси дечак светлог лица звани Лука, чије ми је дуго година непознато име пре његовог монашења, верујем по Промислу Божијем, открила једна стара Цетињанка, замонашио се са девет година и добио име Петар, по светом апостолу Петру. И гле чуда! Он је својим уснућем спојио два своја имена - име које је добио на Светом Крштењу Лука и име Петар које је добио на постригу у монаштву, које је и прославио својим светим животом. *Оче Петре, знамо да би сте нам могли дуго казивати о светом Петру Цетињском, крај чијег кивота сте замонашени 1997. године, о коме сте одржали велики број надахнутих предавања, коме сте написали и Акатист, али реците нам, коју бисте његову кратку поуку издвојили као срж његовог живота? Поуку која би била наук и за нас данас и за све хришћане свих времена. Реч његову која нас најбрже и најдиректније узводи ка истинском животу у Богу? Свака поука светога Петра Цетињског у себи садржи животворну и свеваскрсавајућу силу Духа Светога стечену смирењем, опитом и великим трудом, силом која натапа наше жедне душе вечним смислом и вечном науком Неба. Ипак, издвојио бих једну његову кратку поуку коју је изрекао учећи свој народ најважнијем делу – а то је живот у трајној и непрекидној молитви, чврстој вери у непобедивој нади у Божију Правду која је „спора“ али достижна и неминовна! Она гласи: „У имену Божијем је суд и правда“. У само пар речи тај велики и свети исихаста, који је сате и сате проводио у својој каменој келији призивајући најсветије име Христово, име без кога се према речима апостола Павла нико под капом Небеском не може спасити, открио нам је најдубљу духовну потку тајне живота. Без Богочовека Исуса нема истинског суда ни над човеком ни над васионом. Само у Њему, Свеблагом Исусу, јесте истински суд свакој људској мисли, свакој људској речи и сваком људском делу. И само у том Имену, које је изнад сваког имена, ми можемо стојати у вечној правди Божијој и бити истински људи којих се ни Бог ни цело Небо неће постидети. *Оче Петре, замолио бих вас да нам пред крај разговора кажете нешто и о обнови Манастира Пиносава у коме живите већ скоро три године? Свака обнова је и радост и Крст. Као и сав живот хришћански. Пре свега захвалио бих нашем Преосвећеном Епископу Шумадијском Г. Јовану који ми је дао свој Архијерејски Благослов да дођем и живим на овом светом и мученичком месту. Да и ја Милошћу Божијом уградим по који каменчић у небоземни мозаик историје и есхатона ове Светоархангелске светиње. Најважније је, наравно, што се обнавља живи литургијски и богослужбени живот манастира. Што народ све више и више долази на Свету Литургију. Што се све више људи исповеда и причешћује. То је оно што ме највише радује. Све остало, што обично називамо спољашњом обновом манастира, је такође важно, али је на далеком другом месту у односу на оно што је главно – духовна обнова и нас у манастиру и оних који посећују ове прелепо место мира Божијег и тишине Господње. Много тога је урађено захваљујући пре свега Богу, Пресветој Богородици, Светом Архангелу Гаврилу и молитвама нашег Архијереја и оца духовног Г. Јована. Посебно бих захвалио и Влади Републике Србије и Општини Смедеревска Паланка који су наново асфалтирали пут до манастира и помогли у новцу за разне пројекте – реконструкцију и санацију крова на манастирском храму, осветљењу храма, проширење паркинга за аутобусе и уређење прилазима овој светињи. Наравно, посебну захвалност дугујемо и великим добротворима нашег манастира а то су пре свега мештани Кусакта и разни добри људи из Кусатка, Азање, Паланке, Младеновца, целе Србије и иностранства, који су својим великим и малим прилозима допринели да Манастир Пиносава изгради мини еко фарму кока носиља, формира велики пчелињак, исфугује камени део храма, добије нови иконостас са прелепим иконама за манастирску Зимску Капелу, уреди фасаду старог конака итд. Када видим шта се све урадило за ове непуне три године могу само рећи – Слава Богу за све! *Реците нам и нешто из Вашег монашког опита што би могло бити утеха и подстрек савременом човеку да поред свих данашњих искушења буде и остане човек Христов. После својих четврт века проведених у разним манастирима наше Цркве, могу само поновити и себи и Вама ону реч светог Апостола Павла: Молимо се Богу без престанка. Сваки дан је нова шанса и слика целог живота. Зато, од раног јутра, ма како је тешко некад бити хришћанин, сетимо се да ако смо са Богом, све је лако. Пригрлимо чврсто Његово свеслатко име Исус. Нека наш ум и наша уста непрестано понављају „Господе Исусе Христе, помијуј меˮ. Макар расејано, макар на штакама, макар уздахом. Не бојмо се! Само понављајмо са смирењем. И само тада, ако истрајемо у смиреној молитви, ми ћемо бити истински радосни, мудри, одлучни, силни и истрајни. Чим раширимо руке и завапимо „Господе, спаси ме најгорег човека на земљиˮ, кренуће умиљење, демони ће побећи и радост ће доћи. Бог ће своје учинити, а наше је пре свега да се што више молимо и трудимо, да никада не одустајемо. Да нам Небо увек буде на првом месту, а све на земљи на другом. Да нам пост и молитва буду два крила душе. Да нам Литургија недељом буде најважнији догађај, а Свето Причешће стални циљ. Остало ће учинити наш Велики, Добри, Свемоћни, Непобедиви и надумно Милостиви Бог. Он нас воли изнад сваке мисли и изнад сваке речи, да ми то никада не можемо схватити до краја. Само срцем можемо делимично окусити. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарско-фебруарском 371. броју Православног мисионара (стр. 6-12) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Након предивне опроштајне беседе Архиепископа Елпидофороса над старчевим одром у којој је утешио присутне речима да је старац Јефрем нови светитељ Велике Христове Цркве и да би због тога требало сви да се радујемо, још потреснија је била опроштајна беседа архимандрита Никодима игумана манастира Филотеја са Свете Горе, који је у више наврата застајао у беседи, не могавши да заустави сузе и гануће због тако дубоке очинске љубави блаженопочившег старца Јефрема, испричавши само један од многих и небројаних чудесних догађаја и сведочанстава, а то је догађај са двојицом старчеве духовне деце који су 1986 посетили старца Јефрема Катунакијског на Светој Гори. Старац Јефрем Катунакијски им је угледавши их рекао да су веома веома срећни што имају тако богатог духовног оца. На шта су му ови одговорили: "Али оче, он није нимало богат..." Међутим, старац им је рекао да је богат итекако, наставивши речима: "Видео сам вашег духовног оца пред троном Господа Христа, како му Господ говори: "Оче Јефреме, пуно си ме успокојио, уђи у радост Господа својега!". Али старац Јефрем је понизно одговорио Господу: "Имам Господе мој најљубљенији, моје монахе и монахиње, ја не могу да будем у Рају, ако и они нису са мном..." И Господа дирнуше ове речи.. И још додаде отац Јефрем: "Имам, Господе мој љубљени и своју духовну децу мирјане (лаике), ни без њих ја не могу да будем у Царству Твоме, молим Те и за њих." А Господа је све то гануло и задивљено удовољи жељи оца Јефрема, да и сви они буду заједно са њим у Царству Небеском.. И зато -продужи праведни Јефрем Катунакијски- зато је у Христу пребогат ваш духовни отац и има велику милост пред Богом..." И имамо сведочанства да је због тога, ево све до сада, поживео старац Јефрем Аризонски, и поред своје болести, до тако дубоке старости, не због тога што је имао потребе за себе, него заступајући и молећи за спасење својих монаха, монахиња и мирјана, малих и великих, своје духовне деце, која су му се обраћала са свих шара кугле земаљске, пружајући утеху и радост свима за које се молио и које је заступао пред Јединим Спаситељем, коме нека је слава са Оцем и Духом Светим, сада и увек и кроза све векове. Амин. (са грчког превео Антоније Недељковић) Сан Митрополита лимасолског Атанасија о Старцу Јефрему Прије него што је посљедњи пут посјетио Америку, Митрополит Лимасола уснио је сан... Видио је Старца Јефрема Филотејског и Аризонског како умире и одлази у Рај, гдје бива овјенчан трима вијенцима - једним мученичким, другим праведничким и трећим апостолским. Када се пробудио, Митрополит је позвао једног Светогорца да му то исприча... Калуђер му је казао да је и он видио баш исти такав сан. (са грчког превео Божо Кнежевић) Видео запис опела и сахране старца Јефрема у манастиру Светог Антонија у Аризони Извор: Светогорске стазе

На празник Светог Амфилохија Иконијског, 6. децембра 2019. лета Господњег, навршило се деветнаест година од пресељења у вечност архимандрита Лазара (Аџића) хиландарца и знаменитог игумана острошког. Тим поводом доносимо овај скромни, али срдачни прилог у спомен на знаменитог игумана острошког и Божјег човека. Отац Лазар остао је упамћен као велики духовник и игуман који је својим животом посведочио Божју заповест: Љуби ближњега свога. Он је целог свог живота који је провео у манастиру многим породицама, болнима, младима, студентима, богословима, помагао не само духовним саветима и поукама, већ и материјално. Због своје искрене љубави према ближњима, а нарочито према деци и младима, оца Лазара ће се молитвено сећати многи његови ученици, стипендисти, његова духовна чада. По речима високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „име и дјело оца Лазара Острошког остаће, несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“ Животопис блаженопочившег архимандрита Лазара (Аџића) игумана острошког Отац Лазар се родио 1948. године у Кокорини, селу близу Гацка, у једној врло угледној херцеговачкој породици, од веома честитих родитеља. Илија Аџић и Јелица (монашко име Магдалина) Јањић, су били поштовани у том крају као добри домаћини и људи од повјерења. Отац је био осмо, најмлађе дијете. Добио је на крштењу име Милко, по стрицу којег су усташе убиле у Придворици. Тада су усташе убиле 341 душе, читаво село. Једино је Милко покушао да побјегне испод ножа. Видјевши како бјежи, усташе га ухвате и исијеку на комаде. Отац се сјећао да је као дијете слушао текту како тужи свог брата Милка, кад оде да чува овце. Оцу Лазару су двојица браће још као мала дјеца умрла. А брат Момчило је погинуо од бомбе кад је имао четрнаест година. Тада је много дјеце настрадало од бомби што су остале послије рата по пољима и шумама. Причао је Отац како је мајка једно вријеме стављала тањир на трпезу и за брата, када би ручавали. – Ја сам био мали, кроз таму се сјећам брата, али тај празан тањир ми се урезао дубоко у памћење. Чинило ми се, све што поједем стоји ми у грлу, гледајући тај тањир. А јадна мајка није сушила образа, свуда по кући сам могао да напипам траг од њених суза. Основну школу, до четвртог разреда, учио је у селу. А пети, шести и седми разред ишао је у Фојницу, десет километара у једном правцу пјешке, и назад. Морао је веома рано да устане. Најгори је био један поток, који зими набуја и тешко се видјело камење преко којег се прелазило. Свако јутро мајка је чекала да чује синов глас: ”Мајко, прошао сам ти”. Осми разред завршио је у Невесињу, код мајчине маћехе, која је била много добра за сву дјецу. Како мајка и отац нијесу могли да га поведу у Невесиње, мајка се досјети да коњ зна пут до бабине куће. Тако ставе њега и сестру на коња и испрате их до краја села. Сестра је причала да је коњ ишао кроз Невесиње као да га неко води за оглав. Дошао је испред бабине куће и зарзао. Изишла је бака, и кад их је видјела обрадовала им се као својој дјеци. Кад је завршио основну школу, сестри се повјерио да би највише волио да учи за свештеник, али се бојао да га отац, а и стриц који се тада исто питао, неће пустити. У то вријеме нико није слао дјецу у богословију. Морао је да упише средњу угоститељску школу, у Мостару. Чим је завршио, одлучио је да оде у Сарајево код брата од стрица, да би уписао Економски факултет. Тамо је завршио Вишу економску школу. У Београду је наставио студије које је морао да прекине. Позвали су га у војску, у најтежи род, морнарицу, која се тада служила три године. Кад се вратио, запослио се у Сарајеву, у музичкој школи, као секретар. О свом предмонашком животу отац Лазар је мало причао. На основу неколико догађаја из тог периода, може се наслутити какав је он био диван бисер, кога нико није видио. Али Бог своје слуге види и припрема од малена за Себе. Одвајао се од остале дјеце, највише по тихој нарави, која је плијенила и старе и младе. Нигдје га нема, а кад треба, увијек је ту да прискочи. Кад је одлучио да иде у манастир, то је био ударац за читаву породицу. Дошли су брат и зет у Сарајево, да га моле да одустане од те намјере. Отац је причао да је зет до паса био мокар од суза. – Нијесам имао срца. Кофере које сам спремио за Свету Гору понио сам кући, јер сам већ био дао отказ на послу. А они су већ ухватили све могуће везе да ме запосле у Гацку, само сам чекао да ме позову. Тог периода се Отац сјећао као веома тешког и мучног. – Виде родитељи да сам ја тужан и никакав. Али не одустају од приче и пријетњи. Једно вече, родитељи су спавали у једној соби, а Отац у другој. Ујутро, кад су устали, Отац је по њима примијетио да се нешто десило. Био је упоран и мајка му призна, како, кад су легли, одједном, двије муње од свјетлости направише крст преко читаве собе. Читаву ноћ нијесу могли ока склопити, нити су што причали. Али од тог дана били су много мекши, посебно мајка. – Ја више нијесам могао минута чекати, а бојао сам се да ћу добити позив за посао и да не буде опет суза и кукања. Смислим неки хитан посао у Сарајеву, на неколико дана. Кад је дошао у Сарајево, поздравио се са пријатељима, узео благослов од Оца Перише Вранића, свог духовника, и кренуо за Хиландар. У Хиландару је био непуне двије године. Како је почео да губи здравље, одлучи да се врати у Србију. Дошао је у манастир Пустињу. Послије нешто више од годину дана, Владика Јован Велимировић, синовац Светог Николаја Жичког, премјести га у манастир Ћелије, да сестрама буде служашчи. Владика га је још у Пустињи рукоположио у чин јеромонаха. Није се дуго задржао ни у манастиру Ћелије. Одлучио је да дође у Црну Гору. У манастир Острог дошао је 1984. године. Ту је остао три године. Одмах је почело његово духовно дјелање. Ту је почео духовни препород Црне Горе. То сјеме, које је тада посијао, Отац је све до свог последњег издисаја брижљиво одгајао. Једно вријеме провео је у Горњем Острогу као чувар кивота Светог Василија. Живот му је био све тежи, јер му је већ било нарушено здравље. Ријетко је имао прилику да служи Литургију. А како су биле велике гужве, није могао данима да силази у Доњи Манастир на Литургију. И Отац се одлучи да тражи од Владике Данила благослов да пређе у манастир Ћелија Пиперска. Владика му је дао, јер је вјеровао да он неће моћи тамо издржати прије свега зато што је манастир био запуштен и није било услова за живот. Како се Отац преселио у Пипере, талас младих људи је кренуо за њим. Многи су долазили и одлазили, а неки од њих, врло брзо, нијесу имали више потребу да купују повратну карту. Срца су им се неповратно залијепила за Бога и Божијег слугу. Кад се упокојио игуман острошки Серафим, Митрополит Амфилохије је оца Лазара поставио да буде игуман Острошке светиње. Отац ту ноћ, пред одлазак, није спавао. Ујутро је сав био подбуо од суза, што од бриге за сестре које оставља, што од нове бриге и одговорности које му Црква повјерава. Још у Хиландару се нарушило његово здравље. И како је вријеме пролазило, само су се лијепиле разне болештине за њега, као да је имао магнет за њих, да би на крају привукао на себе и најтежу болест, која га је муњевито однијела од нас у наручје Господа, Којему је био послушан до последњег даха свог. Иако је брзо живио, у свом животу је правио откосе, не за једног, не за двојицу, него за многе који нијесу били кадри ни носити косу, а камоли косити. Тај откос који је он започео, само је он могао и да заврши. И завршио га је тако што је живот свој положио за Господа. Отац се упокојио у Београду на ВМА, на дан светог Амфилохија Иконијског, 2000. године. Ако се од нечега плашио у животу, то је да умре у болници. Господ га је провјерио, и видио да Му је био и остао вјеран до краја. Сахрањен је у Јован Долу, скиту Острошком, који је Отац саградио у част Светог Јована Крститеља. Много је журио са освећењем главне цркве. Грабио је сваку секунду да би се све припремило за освећење на Светог Јована Златоустог. На освећењу је успио да каже: ”Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа”. А само десет дана послије освећења, друга служба у Храму је била његово Опијело. Из књиге „Положи наду на Господа“, аутора монахиња Јелена Станишић, Игуманија Манастира Ћелија Пиперска Епископ Јован (Пурић): Отац Лазар је говорио молитвеним ћутањем а грлио је благодатном енергијом! У интервјуу за "Православни мисионар", званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, на питање да са читаоцима подели сећања на знаменитог архимандрита Лазара (Аџића), Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић) је рекао: "На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом". Целокупан интервју са Владиком Јованом (Пурићем) можете да прочитате ОВДЕ Вашој пажњи препоручујемо и следећи садржај: Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Ријеч о оцу Лазару острошком "Положи наду на Господа - духовна поетика оца Лазара острошког „Богомнадахнуто житије“ Деветнаест година од упокојења архимандрита Лазара (Аџића), игумана острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом годишњице упокојења архимандрита Лазара, игумана острошког, сестринство манастира Ћелија Пиперска припремило је емисију о овом великом духовнику чије ће име и дјело, по ријечима Високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „остати несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“ Извор: Радио Светигора

Његово Преосвештенство Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске Г. Силуан свечано је дочекао, 4. септембра, на аеродрому у Сиднеју, Високопреподобног архимандрита Методија, игумана Свете царске српске лавре Хиландара. Након тога је уследила доксологија у цркви Светог кнеза Лазара у Александрији. Речи добродошлице Његовог Преосвештенства Епископа Митрополије аустралијско-новозеландске Г. Силуана Високопреподобни оче архимандрите Методије, многоцењени и уважени игумане Свете нам српске Царске лавре Хиландара, драги представниче пута духовног нам родоначелника, Архипастира и просветитеља Светога Саве, који води у живот. Дозволите нам да поздравимо Вашу Светињу у име свога свештенства и монаштва, у име повереног нам благочестивог и верног народа који се спасава на овом континенту; да Вам пожелимо добродошлицу к нама, деци, географски најудаљенијег олтара наше Светосавске Цркве. Поред непобитног историјског значаја, Ваш долазак јесте пре свега велики благослов и благодатно духовно пролеће. Ваша посета нама, духовној деци Светога Саве на петом континенту, у години великог јубилеја наше Светосавске Цркве, поред части, благослова и радости коју она носи, јесте у исто време и отеловљење љубави, брижног вековног старања Светогорске лавре манастира Хиландара о својој духовној деци широм света, чак и до њених најудаљенијих граница. Вечерас осећамо присуство и покровитељство Мајке Божије, Игуманије Свете Горе из чије баште нам долазите и која нас вечерас Својом Тројеручицом милује и закриљује. Вечерас осећамо руку Светога Саве која нас благосиља преко Ваше Светиње и позива нас на свето јединство, на братски мир, на љубав и слогу – на пут којим је сам ходио Свети Сава и на који је призивао своју децу да пођу. Верујемо да се радују са нама сви Свети Немањићи, сви наши свети преци и Небеска Србија која се налази у наручју Христовом, посматрајући нас сабране на овој Божијој Њиви испод јужног крста, коју Христос повери и нашој Светосавској Цркви на духовно обрађивање и старање. Вечерас се са нама радује и Свети Старац Никанор Хиландарски и, по милости Божијој – аустралијско-новозеландски, апостол мира на овом континенту, на чијем гробу стоје исписана слова Христове Благе Вести: „блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати,“ који је хитао да помири завађене Србе, да их врати на пут Светога Саве, путу Господа Христа, Јединог Пута и Истине и Живота нашег. Добро нам дошао драги Игумане као свој својима. Благодарни смо Вам на подвигу љубави Ваше што сте нас удостојили Ваше посете и благослова Свете нам лавре Хиландарске. Што сте нас осоколили, растеретили и обрадовали својим присуством. Поздрављајући Вашу светињу, поздрављам и упућујем добродошлицу моме драгом брату и саслужитељу у Христу, Епископу Митрополије новограчаничке средњезападно америчке, Господину Лонгину, некадашњем апостолу и благовеснику на овим просторима; благодарим на Вашем доласку, на Вашој љубави и подршци. Добродошли и ви, свети монаси сапутници нашег Игумана – помјаните нас у вашим светим молитвама. Нека ово вече буде уписано у Књигу Јагњета, нека оно буде залог наше љубави и јединства у Христу Господу. Благословите нас оче Игумане и поучите, напојте нас са извора Свете нам Немањићке Српске Лавре, да бисмо своја срца и чула осветили, а тиме прогледали и живели пуноћом истине Богочовека Христа. Добро нам дошли! Извор: Хиландар

Поводом великог празника и славе манастира Савина, Успења Пресвете Богородице – Госпођиндана, синоћ, у навечерје празника, у порти овог манастира одржана је Светоуспенска духовна академија „Светом оцу Сави на дар“ у организацији Српског културног друштва „Просвјета“ из Херцег Новог и „Трга од ћирилице“. Своје поздравано слово, отац Макарије, игуман манастира Савина почео је ријечима које су записали оци савински још давне 1877. године: Спаси, сачувај и сохрани Пречиста Богомати овај обитељски храм, Теби нашој помоћници на част славу и похвалу 1777. године подигнути. Звучни запис беседе „Оци су записали ове ријечи на стогодишњицу почетка зидања велике цркве манастира Савине и тиме дали један историјски печат овог мјеста да се на овом мјесту слави име Пресвете Богородице по најстаријем предању још из 11 вијека из 1030. године.“ Отац Макарије је указао на то да на основу године која је уписана на зидовима мале цркве знамо да је овдје постојала Црква Успења Пресвете Богородице 1030. године дакле скоро прије 1.000 година, прије него што је Свети Сава походио ове крајеве овде су закорачиле стопе Светих апостола који су донијели вјеру у ове наше крајеве. „Од тог времена овдје се слави име Пресвете Богородице наше помоћнице, како кажу савински оци. И заиста Пресвета Богородица јесте помоћница свима који њој прибјегавају кроз молитву и кроз све хришћанске врлине. Она помаже и и указује да је истински живот у Њеном Сину – Господу Исусу Христу.“ Затим је игуман савински објаснио да је већина икона Богородице насликана тако да она држи малог Христа у наручју и руком показује према Њему како би свако ко стане испред те иконе схватио тај покрет руке Богородице – да је потребно да се сви обрате Њеноме Сину јер Господ Исус Христос је извор нашег живота. Онај ко се истински обраћа у духу и истини живоме Богу кроз посредништво Пресвете Богородице такав човјек ће живети вјечним животом: „И ово мјесто потврђује да је кроз 10 вјекова слављења Пресвете Богородице опстао овај народ поред свих историјских догађаја а опстао је само зато што се чврсто држао вјере у Христа чиј је највећи печат оставио наш Свети Сава Немањић“, поручио је, између осталог, отац Макарије, игуман манастира Савина. Традиоционална Светоуспенска духовна академија у част и славу Свете Госпође и крсног имена манастира Савина – празника Успења Пресвете Богородице посвећена је и јубилеју 800 година самосталности Српске православне цркве. У оквиру академије, којој је присуствовао велики број вјерног народа Боке, као и г. Зоран Дојчиновић, конзул Републике Србије, изведен је богат културно умјетнички програм. Извор: Радио Светигора

У Москви ће 2. септембра 2019. бити представљена нова књига доктора богословља, професора Факултета за постдипломске и докторске студије Св. Кирила и Методија, члана Савеза руских писаца игумана Арсенија Соколова „Књига пророка Осије. Коментар“. Пророк Осија је обављао своју службу у 8. веку пре Христа у трајању не мање од 22 године. Осија је сведок политичког стања тадашњег Израиља који је са свих страна притискала Асирска царевина. Аутор Соколов коментарише не само древни јеврејски текст Осијине књиге, него и његове древне преводе, користећи се хришћанским и јудејским тумачењима, као и достигнућима савремене библијске науке. Књигу је издао Издавачки савет Руске Православне Цркве. Извор: Московска Патријаршија (с руског Инфо служба СПЦ)