Претражи Живе Речи Утехе

Шта нас, хришћане који идемо у цркву, разликује од оних који у њу не иду и од нехришћана? Да ли је Христос Својим Доласком учинио нас, Његов народ који носи његово име, бољим од других? Да ли је Христос, када је дошао на земљу, створио бољег човека? Показао да су хришћани бољи од других, пагани, на пример, или Јевреји? Љубљени верници, да бисмо ово разумели, на све треба да гледамо другачије. Морамо да спознамо себе онаквима какви јесмо, и пре свега, да упознамо себе, а затим да разумемо дело спасења које је Бог извршио. Ми себе називамо хришћанима, називамо се створењима Божијим, која се састоје од тела и душе. И мислимо да ћемо, ако ставимо јачи акценат на душу, постати духовни људи. А ако не, онда ћемо остати плотски. Да ли је духовни човек оно што разумемо под овом вербалном формулом? Можда сте приметили да у Православној Цркви избегавамо да духовни живот називамо духовним. Зашто? Због неразумевања које смо унели у овај појам, будући да духовни живот схватамо са психолошке тачке гледишта. Сматрамо да је дух оно што је у стварности само суптилнији део тела, оно што се односи на „одеће од коже“ (уп. Пост. 3:21) које је Адам примио после пада. Стога не чуди што данас толико психолога заузима место исповедника, не чуди што данас остајемо далеко од Христа, не чуди што у свом животу не показујемо добре последице Христовог оваплоћења, не изненађујемо сввим што се дешава. Не показујемо самим својим животом да смо хришћани. Трудимо се да постанемо бољи, али ти „бољи“ људи нису духовни људи. Видели сте да свети Павле прави јасну разлику када каже да постоји „ човек природан и човек духовни“ (уп. 1. Кор. 2,14-15; 15,44; Рим. 8). :5-9). „Духовна личност“ је морална особа која се придржава принципа морала, поштује их и покушава да постане боља него што је била. А „духовна особа“ је она која следи живот Духа. Христос својим оваплоћењем није створио „бољег” човека, Он је створио другог човека (уп. Еф. 2,15; 4,24). Савремени човек је огорчен када чује да у Цркви Божијој говоре: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас проклињу“ (Матеј 5,44) итд. Он је огорчен и каже: „Ко то може? Каква особа може ово да уради?" И у праву је. Нико не може ово да уради. Међутим, савремени људи заборављају да су ове речи изговорене хришћанима – новом човеку створеном по лику Христовом (уп. Кол. 3,9-10). Ако не схватимо да је Дух Бог и да не можемо постати духовни људи, осим повезујући се са овим Духом Божијим, тако што дозвољавамо духу који је у нама и који је слика Божија да ступи у општење са његовим Створитељем, са Богом, – остаћемо на овом телесном нивоу. Зато данас не можемо да спојимо небо и земљу, не можемо рећи да теологизирамо, не можемо рећи да смо схватили Бога и да Његов живот и смрт нису били узалудни. Ми, као телесни људи, навикли смо да видимо Христа или као Човека или као Бога, одвојено. Али Он је недељив! Он је у потпуности Човек и потпуно Бог у исто време. И урадио је то за нас. Треба да научимо да видимо Божанско на људски начин, и да судимо људском на Божански начин, јер је човек, љубљени хришћани, између неба и земље. Човек није само земља, човек није само небо, он је између неба и земље, већ има силу коју му је дао Христос у оваплоћењу. Човек тако има моћ да уједини небо и земљу. Наша вера, ако остане на земљи, не може постати више од морала испуњеног гордошћу, и не се може даље преобразити у било шта друго осим у идолопоклонство. Вера, обешена негде на небу, не може бити више од доконе филозофије . Зато је Евагрије Понтијски рекао да је богослов онај који се моли. А филозоф Константин Ноика, који није био теолог, изнео је, пак, једну веома занимљиву мисао: „Нигде се о човеку не говори више него тамо где се говори о Богу. А у ствари, теологија је разговор не о Богу, већ о човеку. Јер наши животи су делови теологије." Дакле, љубљени хришћани, када чујете да неко говори узвишене речи о Богу, теологизира о Богу, а заборавља на човека, не идите за њим. Ово није теолог. Теолог није онај који говори о Богу, теолог је онај који говори Богу. И, говорећи са Богом, не може да чује од Њега другу реч осим оне коју је рекао светом апостолу Петру када му је пренео меру своје љубави: „Напасај овце Моје“ (Јн. 21, 16-17). Вера, суспендована на небу и која је остала тамо, је филозофија, празна, без садржаја; вера која остаје на земљи је идолопоклонство, морал без садржаја. Садржај се не може појавити осим комбиновањем оба. Садржај се не може дати осим љубављу између човека и Бога. Раније смо рекли да се уз заповест „љубите непријатеље своје“ Христос окренуо новом човеку. Сам Христос је Својим оваплоћењем показао да су и нама доступне заповести – због тога што се оваплотио, као и ми. Он је постао Човек, како каже свети Апостол Павле, помиривши се са људима када смо били у непријатељству са Њим (уп. Рим. 5, 8)! Својим оваплоћењем Христос је победио свако непријатељство. Погледај око себе: човек може да победи једно непријатељство, два, три, али не може победити непријатељство у целини, не може га потпуно победити. Он прашта, али се стално сећа грешака других због којих је патио итд. Он прашта, али не благосиља оне који га клевећу и проклињу. Он донекле испуњава Божију заповест, а онда се спотакне. Зашто? Јер не усуђује себе да сматра чедом Божијим. Он не разуме да је Христос спустио небо на земљу да би ову земљу подигао на небо. Ако људски расуђујемо, ми, наравно, никада нећемо имати смелости или чак слабе наде да можемо постати синови Божији, богови по милости . Зашто? Јер ми све видимо одвојено: човек је човек, а Бог је Бог. Али то није истина! Човек има моћ да веже небо и земљу. Човек треба да схвати да земља може постати небо. И тако се Бог удостојио да то учини и послао Христа да се овплоти, да би у нама, који смо тело, пробудио свест синова Божијих. Не покушавајући да претерано теологизирамо о природи Спаситеља, покушајмо ипак да мало спустимо веру на земљу како бисмо видели да је Христос то показао својим ученицима. У својој првосвештеничкој молитви, Он је рекао Богу Оцу: „Дело које си ми поверио, извршио сам. Ја сам открио име Твоје људима“ (уп. Јн. 17,4.6). Које је ово име? Име је - "Отац". Ниједна друга религија није знала ово име. Никада, нигде човек се није усудио да помисли да ће једног дана бити могуће да човек заиста постане син Божији; да се Бог – Творац свега, нествореног, беспочетног, бесконачног – од нас може назвати Оцем. Ова молитва, коју ћете наћи у 17. поглављу Јеванђеља по Јовану и коју вас свесрдно подстичем да поново прочитате, није ништа друго до откровење људима о намери Божијој, о намери коју је Он имао када је створио човека , наиме, да шири љубав Његовог Оца према нама, да шири ову љубав у свету, да се заједно са Христом радујемо љубави Његовог Оца и сами Му одговоримо, попут Христа, синовском љубављу. У љубави као таквој, Божија брига за Његову творевину, оно што називамо Промисао, испољава се – на овај или онај начин, очигледније или тајније. Али тек у хришћанству, тек после силаска Христовог и Његовог оваплоћења, ми људи смо сазнали шта је истински Промисао. Промисао, или брига Божија, није само, како смо раније мислили, брига Бога који је изван нас, не само брига коју Бог показује према нама кроз нешто спољашње. Истинска Промисао је и оно што се дешава у нама. Христос није само узео људско тело, него је и ушао у нас. Ми Га прихватамо кроз Свете Тајне, а Он се брине за нас, подржава, помаже, даје нам доказ своје љубави. И ми, љубљени хришћани, треба да искористимо ову силу, искористимо благодат Христову – и почнемо да размишљамо као синови Божији. Као хришћани! Као нови људи . Оваплоћење Христово је доказано и проповедано много пута кроз векове. Па ипак, ако погледате око себе, може се чинити да оваплоћење Христа није било успешно, јер око себе – мислим на хришћане – не видимо нове људе . Не видимо људе који би волели своје непријатеље, не видимо људе који би заборавили на себе и бринули о својим ближњима. Ми то не видимо. И рећи ћу вам још: незнабошци за нас православне кажу да нас вера уопште није променила. Да, ако погледамо оне који се још боре, истина је: видимо – ако видимо – само неколико знакова победе. Али ако погледамо оне који су победили, светитеље који су угодили Богу, који су, како је сам Христос рекао, чинили чуда већа од оних која је Христос чинио на земљи, онда ћемо видети нешто друго (уп. Јн. 14, 12). Што се тиче нас који се боримо, важно је само како на све гледамо и у Кога се уздамо, у Кога полажемо наду да ће нам помоћи да постанемо оно што желимо. Како рече један отац, Бог очима своје милости гледа, не на оно што јесмо, па чак ни на оно што смо били, већ на оно што желимо да постанемо. Оваплоћење Христово мора бити видљиво у нашим животима. Неопходно је да се ми, земаљски људи, усудимо да преобразимо земљу у небо. Шта мислите шта друго може бити милостиња која се даје у име Христово ако не претварање парчета хлеба, супстанце, у небо, у духовна блага, у вечни живот? А шта значи кад постиш, да то чиниш у име Христово? Шта значи када једете, чинити то у име Христово? Шта уопште значи реч светог Павла која каже: једете ли, пијете ли, или шта год чините, све чините на славу Божију (1. Кор. 10,31) – шта значи то значи? Зар то не значи да се усудимо да направимо рај на земљи такви какви јесмо? Христос је узео тело да би нас људе одвео на небо. Као што каже свети Павле, „као што је и сам страдао када је био искушаван, може помоћи онима који су кушани“ (Јевр. 2,18). Имамо Христа поред себе, имамо Христа у себи, свуда имамо Христа, само да се пробудимо. Не остављајмо своју веру обешену негде на небу, као што рекосмо, него погледајмо на Божанска дела - људски, а на људска - Божански. И учинимо Христа Учесником у нашем свакодневном животу. Ставимо Христа поред себе. Рецимо Му све. Учинимо Га Учесником у свим нашим свакодневним проблемима, чак и оним најмањим. На крају крајева, ако Га учинимо Учесником у нашем земаљском животу, онда ће нас учинити учесницима у свом небеском животу. И ако то урадимо, ако се усудимо да градимо свој однос са Христом као деца Божија и покушамо да Га упознамо, и да Он упозна нас, онда ћемо бити заштићени од страшних речи, можда најстрашнијих речи коју човек може чује од Онога који му је показао савршену љубав : „Иди од Мене, проклети, јер те не познајем!“ (уп. Мат. 25, 41, 12). Да нам се ово не би десило, хајде да се усудимо ! Враћам се овој речи јер је веома важна. Своју вечност треба да проведемо са Христом. Дакле, учинимо Христа Учесником у нашем земаљском животу, да би и Он нас учинио учесницима у Своме Божанском животу. И тако да у нашим животима буде она светлост за коју је Христос рекао: „Нека светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Матеј 5:16). На крају крајева, ако тако учинимо, припремићемо своје душе за Силазак Светог Духа у њих. Дакле, нека се у нама види она светлост која се описује речима: „Ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Матеј 28:20). Протосинђел Хризостом (Чучу) https://pravoslavie.ru

Зашто се Бог, Који је , као што знамо, Свеприсутан , изненада удаљава од наших мука и страдања? Где је био када су мученици проливали крв за Њега? Где је Он када земљу тресу немири, ратови и епидемије? Где је Он када се дешавају монструозни злочини, брутална убиства, очигледне неправде и преваре? Где је био Бог када је Христос разапет? Сетите се Његовог предсмртног вапаја: „Боже мој, Боже мој! Зашто си ме оставио? (Матеј 27:46). Како свеприсутни Бог може бити одсутан? Или, можда Он није одсутан, већ се нешто друго дешава? Бог није одсутан само зато што Га ми не видимо у одређеном тренутку; Он је присутан док је невидљив. Вероватно зато јеванђелисти и свети оци, говорећи о Богу, тако често користе глагол јавити се : Господ се јавља , бивајући видљив. Наша душа треба да сарађује са Богом у тренутку Његовог јављања – и да нам очи буду бистре и чисте да би препознале Господа који се појавио пред нама. Јављање Божије, које доживљава Црква у свим временима свог постојања, велика је тајна Божанског откривења нама, људима. Присуство Божије у нашем животу даје нам наду у спасење, а не бескрајну младост, добро здравље, снагу и земаљску бесмртност. Тежимо другој врсти бесмртности — вечном животу са Господом. Молимо Га за животворну милост која ће нам помоћи да издржимо сваку патњу, тугу и немогућност да видимо Његово Лице онако како би наш ум желео, вођени природним потребама. Како тешкоће и искушења могу бити страшни ако је Христос у нама? Ако је Бог у близини, ако смо ми у Његовом наручју? Сетите се најтрагичнијих стихова Јеванђеља – када је Господ на Крсту доживео осећај апсолутне усамљености. Управо су ти тренуци најсјајније обојени Божанским присуством – јер не може бити да Бог изостане из Његове икономије – плана за спасење људског рода! Исто се дешава и у тренуцима наших искушења – када се жарко разбукта осећање напуштености од Бога и чини се да је Господ заборавио на нас. Да ли је ово могуће? Наравно да не. То је апсурдно. А свет уопште није онакав какав нам се чини. У ствари, све је другачије, и морате покушати да препознате ову разлику. Тада ћемо схватити колико је Господ милостив према нама и захвалићемо Му за све благослове које шаље. И то – не због здравља (ионако ћемо га ускоро изгубити) и не због безбедног и удобног живота (свеједно ће се завршити) – већ због могућности да се спасемо тако што ћемо постати причасници Царства Небеског и вечног блаженства. Читање јеванђеља нам даје прилику да размислимо, пробудимо се и променимо своје животе. Сви смо ми духовни инвалиди; слепи, хроми, усахли...А Црква нам – увек изнова – помаже да станемо на ноге, упућујући наша срца из извора старозаветних јецаја ка океану богочовечанске љубави. https://www.pravmir.ru/gde-on-kogda-zemlyu-sotryasayut-myatezhi-i-epidemii-episkop-mesogijskij-nikolaj/

,,У времену у којем се говори о крају књиге, о крају историје, о крају човека и о крају поезије, мислио сам да таквог међу младим људима нећу ни срести, али не само да сам срео једног младог човека који воли књижевност и који пише, него као да сам срео себе од пре више од 50 година. Ођедном, видимо једнога који гори као свећа за писану реч, за нешто важније од наших свакодневних брига.“ Овим речима је Матија Бећковић осликао лик Милана Ружића који иза себе има три објављене књиге: „Некад, неко, негде”, „Наше су само речи” и „Народ за издавање”, а којима је заједнички садржалац поетско-религиозни тон у форми кратке прозе. Ружић припрема и четврту књигу на чијим корицама ће се наћи и речи Душана Kовачевића, које делимично преносимо: ,,Ова збирка прича је сведочанство живота који нас полако и сигурно води у безнађе ако се не призовемо памети и не станемо у одбрану основних вредности вековног постојања. Милан Ружић је од оних људи који су од давнина бранили земљу речима у причама и књигама вредним као народне крштенице. На трагу српских приповедача, Милан Ружић исписује своја нескривена и искрена поимања традиционалног света са осећањем да је свака реч значајна у одбрани живота нашег народа.” ,,Шта је ово што се данас Србијом зове?” назив је једне приче из твоје књиге ,,Народ за издавање”. С тим у вези, занима ме да ли сматраш да се данашњи човек креће у крду које иде у правцу конформизма губећи на тај начин самопоштовање, али и храброст за борбу зарад неког општег добра? Чини ми се да је прошло време буквалног кретања у крду, али рецимо да је тај осећај крда остао на снази и да је јачи него икад. Данашње „масе“ се уопште не крећу, уколико немају ону столицу на точкиће, већ седе заваљени лица обасјаних бројним светлима пиксела са монитора и по друштвеним мрежама и коментарима на разним порталима дижу „револуције“, слажу се, не слажу, убеђују, клевећу, пресуђују. Дакле, човек се креће у крду које се данас, од оног старог „крда“ окупљеног ради општег добра, формира само на основу кланова, можда прецизније интересних група, а под њих спадају и увек актуелне идеолошке поделе, јер су и те поделе настале са идејом очувања комфора, тачније извлачења зараде. Стога, не можемо баш причати о правој борби, јер борба тастатурама има мање ођека од борбе неке две глисте у наручју какве баре. Чим се не може причати о борби, онда знајмо да не може бити ни општег добра, јер се за њега увек треба борити на видљив и конкретан начин, што не изискује увек физички обрачун, већ и културолошки, научни и образовни. А самопоштовање доживљава дубоку ревизију значења, јер данас људи теже томе да некултурно понашање, престроги однос према другим људима, болесни егоизам, класну припадност и себичлук све заједно подведу под самопоштовање како би за своју некултуру имали пригодан назив. Самопоштовање је способност да се не пристане на мењање своје природе, да се не пристаје на уцене и корупцију, била она материјална, духовна или неке треће врсте. Самопоштовање је и довођење у питање свог мишљења или дела на корективни начин, а не слепа и безобзирна одбрана од сваке критике. Уосталом, поштовањем других, добија на снази и самопоштовање, јер уколико поштујете људе око себе, природно би било да и они узврате поштовањем због чега ћете се ви осећати уваженије, а то је јак прилив самопоштовања. Kонформизам је једна од највећих болести цивилизације и контејнер у који је бачено ко зна колико неостварених талената, јер им је од неговања дара био пречи друштвени или материјални положај, такозвана сигурност. Замислите само колико ремек-дела је остало нестворено због одсуства жеље да се мрдне са удобног места које не значи увек и срећу. Могу слободно да кажем да је данашњи човек само привид онога што је човек био и што треба да буде. Није више то универзум памети, стваралаштва, духовитости, образовања и свестраних искустава спакован у једно тело, већ некакав банални бинарни запис загледан у све оно што је поплава неукуса и еротизације света нанела, а чиме се та бинаризована глава налик на људску опија, а иза ње, негде напољу, живот убрзано капље, можда чак и пљушти. У последње време, готово свакодневно, имамо прилику да чујемо да су све мере које мало-мало ступају на снагу заправо нека врста борбе против вируса који је светски непријатељ на свим фронтовима. Да ли је он по твом мишљењу заиста наш највећи непријатељ или смо то ипак ми сами себи? Ми смо одувек сами себи били највећи непријатељи, али смо се против тог непријатеља борили. Данас све сматрамо нормалним и ничему се не чудимо. Пре свега, ако ћемо о актуелном вирусу, очигледно је да је он вештачки направљен, јер је једини који је икада опстајао у исто време на свакој тачки планете. Не могу му ништа ни екстремне врућине, ни хладноћа, нити умерено време. Нико се није ни запитао зашто је вирус баш налетео сад када, геополитички гледано, свет чезне за прерасподелом. Узмимо пример Сједињених Америчких Држава, а нису једино место где се дешава оно што ћу поменути, у којима је за ове скоро па две године настало преко 80 нових милијардера. Вирус је успео, боље него ико пре њега, да направи још већи јаз између богатих и сиромашних и да затре оне међукласе. Шта је идеја у којој не помаже само вирус, али видимо да је део тога? Идеја је владавина богатих, циник би питао „ма да ли је могуће?“, али у следећем смислу. Они би желели, а не сумњам да ће им успети, да сајбер-универзум пренесу ван рачунара. Дакле, да све покупују што могу, овде мислим на апсолутно све од земље до рачунара, па тако да буду власници природе, хране, здравља и свега осталог, а да ми, као на интернету, будемо само корисници. Ако звучи као теорија завере, распитајмо се по катастрима ко је све купио земљу око нас, зашто се највеће светске компаније уједињују, а ако то није довољно, погледајте своје месечне рачуне или своју могућност да купите, тачније, да поседујете стан. Ако вам ни то није довољно, сачекајте деценију-две, па ће бити јасно. Интернет је једно огромно помагало, али и највећи обмањивач. Озбиљне научне студије из многих земаља говоре у прилог томе да ће човек, ако већ није, коришћење 7–10% капацитета свог мозга смањити на 3–4%. Већ имате децу која се по школи буне како уче сувишне ствари којима имају приступ телефонима од којих се не одвајају. Стога, све „мере“ које се доносе, били ми њих свесни или не, иду у прилог лакше контроле човечанства и сасвим сигурно нису много ван оног пута пропрћеног ка такозваној „златној милијарди“. Никад није било боље време за своје изопштавање из друштва уколико желите да сачувате разум. Откако су почеле „мере“, истина, и пре тога, само не у толикој мери, моје време је углавном трошено на породицу, књиге, писање, филмове и свакодневне шетње које се протежу преко 20 километара. У тим шетњама сам написао и своју нову књигу. Светски непријатељ сигурно није вирус, већ оно што се дешава иза њега као паравана, баш као и оно што ћемо затећи када се параван склони. Лично, највећим непријатељем човечанства сматрам одсуство морала. Ако нема морала, нема ничега. С обзиром на то да си лингвиста по струци, писац по вокацији, али и отац, доживљаваш ли форсирање онлајн комуникације (мислим најпре на онлајн школовање) као орвеловску тактику којом се људи заглупљују, застрашују и удаљавају, не би ли у потпуности изгубили концепт о појмовима ,,рациа” и ,,личности”? Све оно што се данас форсира у школама сматрам маргинализацијом образовања. У школама је, а то знаш и ти као професор, постало најважније имати планове, користити електронски дневник, жуљати задњицу по неудобним столицама на бескрајним састанцима школским одборима и по већима, бити члан разних тимова који никада ништа нису урадили и трпети константне позиве и поруке родитеља и ученика који, чини вам се, не могу ни у тоалет без неке дилеме за чије разрешење морају питати вас иако тог тренутка нису у школи. Дакле, ако смо у школе увели онлајн комуникацију као основну, барем за ове две године, а педагошки рад се своди на одлепљивање лица ученика од њихових телефона, онда образовање, а то данас тако називају, нема никаквог смисла. Још горе, ако немате образовање, немате будућност. Нисам никакав противник технологије и њој подређених справа, али сам присталица коришћења истих у сврхе којима су, кажу, намењене – олакшавање и брже обављање послова. Телефон треба да буде попут наочара којима ћете лакше нешто видети, а не да доводе до ношења све веће и веће диоптрије. Ми смо изгубили појам о стварима о којима бисмо морали знати све. Звучи фаталистички, али ако смо искрени према себи, схватићемо да је тако. Личност је нешто што више не постоји у својој пуној комплексности. Данас је поента фабриковање личности која ће се најбоље уклопити у друштво које оболева од свега онога чему некада није било подложно у тако страшним размерама. Деца покушавају да формирају себе тако да не одскачу од друштва. Знам доста примера када су сјајна и добра деца намерно добијала лоше оцене и правила глупости како не би била омражена у друштву. Kолекција пожељних личности се налази у оном на друштвеним мрежама и сви себи дају задатак да одаберу ону врсту личности која ће их најмање коштати горепоменутог комфора. Мени то некако не иде, јер се моја личност формирала по инерцији и логичном путу, а потпомогнута у потрази природом, књигама, музиком, образовањем и радозналошћу. Можда то није моја заслуга, већ прилика у којима је одрасла моја генерација. Могу само да нагађам. Али сигурно се не уклапам у данашње стандарде, нити се трудим. Не смета ми да не будем прихваћен, што не значи да нисам, али ми заиста не би сметало када бих то био. Kо жели да комуницира онлајн, има толико прилика, али тако мало простора да се размахне душом и језиком. Kо жели комуникацију онакву каква је у природи човека, лицем у лице, њега или њу унапред сматрам братом или сестром, јер је то постала ствар ређа од негативног антигенског теста. ,,Kако да у Тебе не верујем, Господе, када ми сви сумњамо једни на друге и гледамо на оног преко пута себе као на пса, док једино Ти на нас гледаш као на људе? Гледаш нас са свог крста и даље верујући у нас иако смо овакви какви смо.” Kо нас у овом случају посматра као псе, ако је једино Господ тај који нас види као људе? Kакви смо ми то људи? Једни на друге смо почели да гледамо као на псе. Постали смо завидни, не радујемо се туђим успесима, о себи мислимо све најбоље, а о другима све најгоре. Сви су гори од нас, глупљи, неупућенији, а само ми кријемо кључеве истине и све знамо иако не знамо ништа. Никоме не дамо за право, лајемо на сваку различитост, на сваку реч за коју нисмо хтели да изађе из нечијих уста. Такви смо људи постали, што не значи да није могуће вратити се себи. Наши узори постали смо ми сами. Наше иконе постали су селфији који красе екране паметних телефона. Наша црква постале су друштвене мреже, а богочовека само заменили човекобогом. Не терам никога да буде религиозан, то је ствар избора, можда пре зрелости, али бих волео када би свако могао барем да буде пристојан и самокритичан. Самокритичност је пут ка бољитку. Богобајжљивост није основа религије, јер за мене Бог није џелат, већ неко ко прашта и воли, али би нам богобојажљивост била главно средство до реактивације морала. Човек без морала није човек, него привид човека. А добра илустрација нас као паса, жао ми је што вређам животињу која има више људскости од самог човека, може бити и она када човеку у невољи пружите руку, па неко у тој руци види спас, а неко други кост. На срећу, лако је то исправити, али нажалост, до тога неће доћи, јер су сви убеђени да су у праву. Поштење, морал, искреност, љубав, непоткупљивост, образовање, спремност на жртву – од најлепших украса човека до сигурне пречице ка прогону и оспоравању. Имали смо прилику да прочитамо речи Душана Kовачевића које ће се наћи на корицама књиге коју припремаш. Kолико се она по форми разликује од претходних? Полазим са претпоставком да се стилски и тематски оквири неће пуно мењати јер стичем утисак да не дозвољаваш себи да се удаљиш од традициоланих и националних оквира, што је свакако аспект који твоје ствараштво издваја у мору устаљених и наручених тема. А ја сам имао прилику да чујем те Душкове речи и једва сам зауздао его који је хтео да се откине са ланца. Нова књига, коју негде на пролеће треба да објави Лагуна, по форми је скоро па идентична претходним. Оно што јесте другачије управо је покушај да то што је у претходним књигама било јасно видљиво, чак превише наглашено, сада сведем на нешто што ће се осетити уместо да се види. Покушао сам да иновативно одговорим на вечите књижевне теме. Тачније, да направим дело које може бити популарно (на нивоу теме), али које није јефтино. И коначно сам раскрстио са утицајем писања колумни који је у претходним књигама био видљив. Такође, ово је прва књига са поглављем посвећеним љубави, тако да има нових ствари због којих ће бити прилично различита од претходних књига. Подсећа ли те политичка, економска и друштвена сцена у Србији на Kомедију дел арте? Да ли нам је ,,продужени са млеком заиста важнији од правосуђа”? Више је трагедија без труна уметничког, мада, као и у комедији дел арте, маске су константа. Наша политичка сцена подсећа на скупину некомпетентних бића која у нама виде гласове, а не људе, који виде прилику да се обогате, а не народ коме је потребна помоћ да опстане. Све док они који се у Србији баве политиком на нашим лицима буду видели гласачки листић, они неће бити политичари, већ створења заинтересована за то коме на следећим изборима народ пуни џепове. Онај ко делом, не речима, докаже да у свакоме од нас види човека, а не глас, за њега ћу гласати и називати га политичарем. До тада, сви су исти, јер би и власт и опозиција да мењају политичаре, а не политику. Па зар ми, иако кокодачемо, а неки и ћуте попут риба, нисмо егономски тигрови? Тако нам рекоше. Истина, више се осећамо као црви, али добро. Важно је изречено, а не оно што се постигло и урадило. Све се свело на то ко боље лаже, а овамо треба да дигнете кредит како бисте купили довољно уља за месец дана. Што се друштва тиче, оно је мешавина свега и свачега, али нажалост, у њему се само цене они девијанти који своје девијације наплаћују, а новцем и пажњом их обасипају сви они који су у животу чешће отварали врата туђих станова и аутомобила него књиге. На пиједестале су подигнути они који су сишли с ума. И суштински, у овој држави успевају само они који Србију мрзе, јер ко би други тровао дух свог народа због новца и уништавао стубове нашег идентитета како би зарадио бољу позицију у друштву ако не они који су се из свог корена самоишчупали. Продужени с млеком је важнији и од школства, и од здравства, од уметности, од тровања земље, од намештених тендера, од правде, од истине, од човечности, од породице, од свега. Ти који пре оду на продужени с млеком него на референдум, или који допуштају деконструкцију свега вредног, јесу управо они који не припадају ниједном народу. То су појаве, а не људи, које су рођене да наносе штету, а не да стварају. Све ово што звучи врло суморно говорим на тај начин управо како бих деловао корективно, како бих указао на грешке због којих ништа није онако како треба. Сматрам то дужношћу писца. Уместо да те човеколике појаве леже по парковима на картонима и просе, тамо су се нашли професори, научници, уметници који иду по своју кашику оброка у националним кухињама док ти бескорисници лишени сваког талента и знања грицкају пластичне кашичице по елитним кафићима. http://www.novipolis.rs/sr/intervju/32256/braniti-zemlju-recima.html?fbclid=IwAR0U0O1EXZQaNdzzwOK82LVx-9tZk8J8uR2iE8STrPkRLmWhZLfcFMJjqSs

У цетињском насељу Медовина, у близини Владиног дома, убијено је 11 особа, док је 6 повређених, међу којима је и припадник полиције, потврђено је данас Јавном сервису Црне Горе из Управе полиције. Овим трагичним поводом обратио се Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије: "Данашњи трагични догађај потреса и небо и земљу. Помисао да су страдали наши најближи не остављају никог равнодушним. Изражавамо најдубље саучешће породицама, широј родбини и свим нашим суграђанима на Цетињу, поводом незапамћене трагедије која се десила у домовима наших драгих и блиских комшија. Нека Господ упокоји душе свих пострадалих и да сачува животе рањених, а ожалошћенима да подари укрепљење у овим тешким моментима. Коленопреклоно стојимо пред ћивотом Светог Петра Цетињског Чудотворца са молитвом да се ова трагедија више никада и нигдје не понови и да се врати међу нама братска слога и мир", поручује Владика Јоаникије, а преноси Митрополија црногорско-приморска. Извор: Митрополија црногорско-приморска

-Мирјана Миловановић и катихета Бранислав Илић: Највеће чудо је што Господ на Литургији низводи небо на земљу- Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. У оквиру емисије "Живоносни источник", у среду 15. децембра 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, новембарско-децембарског 382 броја "Православног мисионара". Разговор је водила Мирјана Миловановић, новинар Телевизије Храм. У првом делу разговора катихета Бранислав је говорио о значају Пресвете Богородице, о њеном свештеном примеру побожности, преданости служби Богу, као и о њеном молитвеном посредништву. Пресвета Богородица нас својим благословеним примером позива да од душа својих начинимо храмове Духа Светога, трудећи се да целокупно своје биће предамо у службу Богу и ближњима, баш како је то учинила наша молитвена покровитељка која је шира од небеса, нагласио је катихета Бранислав говорећи о Пресветој Богородици. Ми често тражимо чуда негде далеко, а заборављамо да је људски живот у свеукупности велико чудо. Дар живота је већ велико чудо. Овај наш сусрет је чудо, што смо могли овога јутра да дођемо овде и будемо заједно, а највеће је чудо што Господ на свакој Литургији низводи небо на земљу и ми бивамо учесници небеске реалности, иако живимо овде у историји, а благодарећи том највећем дару и чуду ми окушавамо са трпезе Царства небеског, поучио је катихета Бранислав Илић. У даљем току разговора новосадски катихета је наставио да говори о правилном погледу на чуда и подсетио да је нама потребно чудо од вере, а не вера у чуда. Верујем Господе, помози моме неверју, исконски је вапај свакога од нас. У том духу позвани смо да васколики свој живот предамо Христу Богу, да се не бојимо и не бринемо се за много, истакао је катихета Бранислав. Гост Мирјане Миловановић је говорио и о хришћанском погледу на смрт, између осталог рекавши: На улазу у један светогорски манастир читамо једну чудесну реченицу у којој је садржана велика порука, а она гласи: "Ако умреш пре него што умреш, нећеш умрети када умреш". Хришћани већ у Тајни крштења умиру, али и васкрсавају, знајући да је овај наш живот у свету који је пролазан, само припрема за оно вечно и непролазно. На крају овог надахнутог разговора који је умешно водила Мирјана Миловановић, катихета Бранислав Илић је гледаоцима Телевизије Храм упутио поруку: Овај пост у сусрет празнику Рождества Христова, прилика је да победимо сами себе и свој егоизам, да победимо своју самодовољност, како би се Господ уселио у нас. Према речима Светог Јована Златоуста Божић је најрадоснији празник, јер да није било рождества Христовог, не би било ни Васкрсења. Утврђени у тој истини, желим вам да истрајете у овом посном подвигу, да припремите дом своје душе за Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа, да се Господ роди у срцима вашим, закључио је катихета Бранислав Илић гостујући у овом издању емисије "Живоносни источник". Извор: Телевизија Храм

Наша Света црква данас прославља Преподобног Пимена Великог а ми смо имали част да у нашем Храму Христовог Васкрсења богослужи Његово Преосвештенство Епископ зворничко- тузлански господин Фотије. На Светој архијерејској литургији саслуживали су свештеници: протојереј-ставрофор Мирко Николић, архијерејски намјесник добојски; протојереј-ставрофор Драган Пејчић, парох бијељински; протојереј Раде Танацковић и јереј Бранислав Пејчић; пароси станарски и епархијски ђакон Немања Спасојевић. ''Сила капитализма руши без милости све пред собом, али наравно тако неће бити у вечности. Сила земљска ће бити заустављена. Али оно што неће бити заустављено то су свети Божји људи. То је истина Цркве. То је Божја истина. То су вечни идеали. Чистота, доброта, милосрђа и других хришћанских врлина. У том крстоваскрсном косовском идеалу је живео српски народ кроз историју, '' рекао је у својој бесједи Епископ Фотије. Епископ Фотије је након бесједе одликовао чином протонамјесника јереја Бранислава Пејчића. Општина Станари данас обиљежава и Дан општине. Након Свете литургије коју је служио Владика Фотије и литије коју је предводио, освештан је темељ Светосавског парохијског дома. Кум темеља Светосавског парохијског дома је начелник општине Станари Радојица Ћелић. Потом је одржана свечана сједница Скупштине општине Станари, локалне заједнице оформљене прије седам година одлуком Народне скупштине Републике Српске и вољом становништва. У присуству бројних гостију на свечаној сједници уручене су награде заслужним појединцима. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије опростио се поруком на свом Инстаграм налогу од Црне Горе, коју је напустио после свечаности у Подгорици након устоличења Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, захваливши свима, али и изразивши жаљење због оних који су на било који начин повређени. Патријархову поруку преносимо у целини: „Растајем се, надам се не за дуго, са овом благословеном земљом и народом, са двоструким осећањима. Срећан сам веома јер смо извршили дело Цркве, устоличили митрополита по вољи Цркве и народа ове епископије, народа који дубински воли Светосавску Цркву. Али сам и више него тужан, чак ужаснут чињеницом да су у видокругу били неки људи који су тај чин љубави према свима намеравали да спрече снајперском пушком. Захваљујем свима, жалим све који су на било који начин повређени и молим их за опроштај. Молим се Господу за ову земљу, за овај народ и за све људе, и молим њих да се моле за мене, јер су они ближи Богу“, написао је Патријарх Порфирије. Извор: Инстаграм porfirije_patrijarh

Овогодишњи добитници награде „Повеља Просвјете“ су Високопресовећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Перосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Свечаност уручивања награде ће бити одржана у петак, 7. фебруара, у Вуковој задужбини. Према речима председника београдског одбора „Просвјете“ Милимирa Мучибабићa, време у којем смо сведоци борбе српског народа у Црној Гори дало је „Просвјети“ пуно право и легитимитет да овогодишњи добитници „Повеље“ буду управо Митрополит Амфилохије и Епископ Јоаникије. „Литија као величанствена позорница којом одише достојанство претворила је целу земљу у европску позорницу у којој се нешто чудно дешава. За оне који не могу да разумеју, у бити Србина постоји светосавски Косовски завет који се с времена на време пробуди. Ево прилике да се он пробуди. Ми смо сведоци тога буђења.“ Српско културно и просветно друштво Просвјета основно је 1902. године у Сарајеву и данас делује на просторима свих српских земаља. То друштво сваке године организује „Светосавске свечаности“ у оквиру којих се „Повеља Просвјете“ додељује најистакнутијим појединцима. „’Повеља‘ се додељује оним појединцима који су се истакли у очувању српског идентитета и саборности српског народа. Вредности које су према нашем мишљењу ванвремене, које претпостављају не само хтети, него знати шта хтети и како делати, у том смислу смо се определили за ову двојицу великодостојника Српске православне цркве“, каже Мучибабић за Спутњик. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Првог дана месеца јула, лета Господњег 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић и ђакон Александар Ђорђевић. За певницом су били оци: протонамесник Немања Младеновић, јереј Иван Антонијевић, и дечији хор нашег храма “Свети Сава”. На данашњи дан, наша света Црква прославља светог мученика Леонтија, који је пострадао за време цара Веспазијана у првом веку. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/aerodrom01072019.mp3 Данашње Јеванђеље нам говори о љубави између људи, коју нам је Господ заповедио. “А ово вам кажем да љубите једни друге”. О љубави Христовој Преосвећени Владика је започео своју беседу. “Човек би требао на ту љубав Божију да одговори својом хришћанском љубављу. Зашто? Зато што, браћо и сестре, не може човек да каже да воли Бога, а да мрзи човека. Човек може да се наљути на човека, да се разгневи, али то је сасвим нешто друго од мржње. Мржња не упропашћава онога кога ми мрзимо, колико нас који ту мржњу шаљемо од себе. Заиста, човеку је потребно да на Божију љубав одговори човечанском љубављу. Љубав не сме да буде себична, него она која воли свакога човека без обзира какав је тај човек. Ако волимо човека и онога ко зло чини, ми ћемо бити растерећени, а кад види и тај непријатељ да га волимо, он ће казати: ја овом човеку стално чиним зло, а он мени узвраћа љубављу, па ћемо у таквим ситуацијама сачувати и себе од мржње, а тиме и тог човека који нама зло чини”. Преосвећени се у наставку беседе дотакао питања мржње и порекла њеног: “Онај ко мрзи Бога он мрзи све оно што је божанско, а такав мрзи човека Божијега. Дакле, мржња је велико зло, и у стању је да измени човеков разум, да га доведе у такво стање, да човек и када чини зло, он је убеђен да чини добро. Како настаје зло у човеку? Зло настаје тако што горчина рађа гнев. Када ми почнемо да се гневимо, гнев тада рађа љутњу. Када се љутимо, то рађа вику, како каже један свети отац, почињемо да галамимо, а вика производи хулу. Тада почиње да човек говори погрдне речи. Зло никада не може родити добро, јер оно није пут ка добру. Зло се не гаси злом. Насупрот мржњи стоји љубав. Имамо Христа. Он је чинио све зарад човека, васкрсавао мртве, исцељивао болеснике. А како су му људи узвраћали? Злом, толико далеко да је човек дигао руку на Бога”. Владика је упоредио човеков живот са Христовим животом, страдањем и Васкрсењем, где је истакао да: “Човек васкрсава када престане да мрзи. Мржња човека у земљу сатире, а љубав га васкрсава. Зато Господ каже: Љубите и непријатеље своје. Е ту ми клецамо сви. Како да волимо онога кога мрзимо? Ту нас Господ опомиње да волимо своје непријатеље као што је и Он волео њих. Онај који је задобио љубав, задобио је Бога, а онај који је отуђен од љубави отуђен је од Бога. Само ако уистину волимо Бога, волећемо човека, јер је човек икона Божија”. Богољубље и човекољубље су неодвојиви: “Не може се доћи до Бога без човека, нити до човека без Бога. Зато Јеванђеље нам каже да је блажен човек који може сваког човека волети подједнако. Није то лако. Али може, ако човек жели, даје му моћ и окрепљује га. Онај ко воли Бога, најпре је заволео брата свога. Ко воли Бога а гњеви се на брата, личи на човека који трчи у сновима. Трчиш а не можеш да побегнеш јер си се везао а ниси побегао од сна. Да ли ми хришћани у потпуности волимо Бога и човека? Бог од нас не тражи ништа више да чинимо према Њему него што треба да чинимо према човеку”. На крају је Преосвећени закључио беседу речима: “Да се помолимо Богу да нам помогне да завлада љубав прво у нама, па да завлада љубав у породици, у селу, држави, цркви”. Извор: Епархија шумадијска

Светом литургијом на празник Цвијети у Храму Светог Јована Владимира началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Након што је прочитао Свето јеванђеље, отац Слободан се бесједом обратио присутним вјерницима честитајући свима срећан и благословен празник.Отац Слободан се остврнуо на протеклих шест недјеља Часнога поста које називамо Светом четрдесетицом у којој смо се трудили да кроз тај наш мали подвиг сами себе преиспитамо какво је заиста наше духовно стање. Трудећи се да у те дане из себе ишчупамо сав духовни коров и да све оне страсти у које смо запали, уз помоћ Божије благодати исправимо. Напоменувши да прослављамо два празника, Лазарево васкрсење и улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, отац Слободан је рекао да је сада испред нас Страсна седмица страдања Господњег ради нас. „Љубав Божија свела је Бога на земљу да би нас рањене и пале уздигао Господ на небо и повратио нас у оно првобитно стање непрестанога општења и заједничарења са Богом. Врхунац љубави Божије, јесте, Његово страдање, крст и погребење. Зато да ове дане који су пред нама посветимо Господу и са љубављу да се поклонимо страдању Његовом. И да опет са радошћу прославимо Васкрсење Његово којим је свакоме од нас отворио пут Васкрсења из мртвих и живот вјечни“, истакао је у бесједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Након причешћа вјерних приступило се освећењу и резању славског колача поводом славе дјеце полазника вјеронауке. Отац Слободан је искористио прилику да свој дјеци ове парохије која похађају школу вјеронауке честита празник. Такође, честитке је упутио и вјероучитељима, попадији Славици Орландић и Дејану Томовићу. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ансамбл “Венац” поводом двадесетогодишњице бомбародвања наше земље снимио спот у коме поручују да је једина ствар коју желе мир. – Тог пролећа одузели сте нам све. Одузели сте нам две хиљаде невиних живота, а био је и 79 невино настрадале деце. Ваше немилосрдне бoмбе су раниле 12 000 људи и протерале 230 000 Срба и другог неалбанског становништва са КиМ и уништиле сваки педаљ наше прелепе земље. Али и после свега ми Вас не мрзимо већ жалимо због вашег греха према нама и вашег зверства и зла које је дубоко усађено у вама и знајте да нашу спрску земљу нећемо напустити никада. Текст који изговара прелепа девојчица у народној ношњи, коло око манастира Грачаница као и снимцима других светиња на КиМ, песмом “Ово је Србија” али и порука да “једино што желимо јесте мир” чине спот који је поводом двадесетогодишњице бомбародвања наше земље снимио професионални ансамбл из Грачанице “Венац”. Овај спот који траје 3 минута и 28 секунди изазвао је бурне емоције, а његова порука уз ваздушне сирене и звоњаву звона гласи да се “Не заборави” и “Слава херојима“. Извор: Новости

На Празник Богојављења, дана 19. (6) јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије предводио је Свето Евхаристијско Сабрање у Храму Рођења Јована Крститеља у Шипову. Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Петар Миловац, Драган Шкалоња, Радослав Станковић, Љубинко Аничић, ђакон Немања Рељић и Дејан Грчић. Послије прочитаног Јеванђеља Епископ Сергије се обратио поздравним ријечима честитајући данашњи Празник вјерном народу Шипова. Звучни запис беседе Господ се спушта међу народ, бива крштен руком Јована Претече, Бог се унижава да би се човјек узвисио, спушта се на земљу да би се човјек уздигао до Небеса. То је најбоље показао својим крштењем када се Он, Свевишњи Бог крштава руком слуге, иако будући без гријеха, ради нас и нашег спасења прима крштење, као почетак свога Божанственог Домостроја Спасења. У току Свете архијерејске Литургије Преосвећени Владика додијелио је пречасном протопрезвитеру Љубинку Аничићу право ношења напрсног крста. Послије заамвоне молитве извршен је чин Великог водоосвећења, а потом се образовала литија која се спустила до ријеке Пливе гдје се пливало за Часни Крст.ђђ Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Извор: Радио Беседа

Матурска екскурзија ђака Призренске и Цетињске богословије 20. септембра 2017. Матуранти, професори, као и пријатељи и добротвори Цетињске и Призренске богословије кренули су 16. септембра 2017. године на заједничку матурску екскурзију – поклоничко путовање у Свету Земљу. Ово је својеврстан историјски догађај – први пут у историји СПЦ двије богословије организују заједничко поклоничко путовање за своје матуранте. Прва станица на којој су се цетињски путници зауставили након поласка са Цетиња, истог тог дана у поподневним часовима, био је Истанбул. Вишесатну паузу између два лета искористили су да посјете Цариградску патријаршију и поклоне се њеним светињама. Тамо их је дочекао љубазни домаћин, Митрополит силивријски Максим. Након овог корисног и богоугодног предаха између два лета наставили су своје путовање за Свету Земљу, у коју су стигли у касним вечерњим часовима. Те прве ноћи у Светом граду Јеруслиму присуствовали су васкршњој поноћној Литургији у цркви Гроба Господњег, и поклонили се светињама Храма Васкрсења. На овој Светој Литургији, коју је служио митрополит Јерусалимске Патријаршје Димитрије, саслуживали су Преосвећени Епископ рашко-призренски Теодосије и професори Призренске и Цетињске богословије, као и гости свештенослужитељи. У недељу поклоници су обишли светиње града Јерусалима. Између осталог, прошли су Крсним путем до Голготе и Гроба Господњег и поклонили се мјесту Успења Пресвете Богородице. У понедељак, након посјете мјесту Вазнесења Христовог, отишли су на пријем код Његове Светости Патријарха јерусалимског господина Теофила III. Патријарх је овом приликом угостио ђаке, професоре и госте обје богословије СПЦ, обративши им се надахнутом пастирском бесједом у којој је прије свега нагласио јединствени карактер и значај Јерусалимске Патријаршије, мајке свих Цркава која је призвана да на најсветијим мјестима васељене свједочи вјеру и јединство цјелокупне Цркве. На крају ове посјете, која се поклопила са годишњицом освећења храма Светог Јована Владимира у Бару, Патријарх Теофил је на благослов свим професорима, ђацима и осталим поклоницима дао пригодне поклоне, док су они њему узвратили такође пригодним даровима. Поклоници из Црне Горе су му, између осталог, даривали јединствен поклон – фотоалбум у којем је забиљежена његова посјета Митрополији црногорско-приморској приликом освећења Храма у Бару 2016. Истога дана призренски и цетињски поклоници су посјетили манастир Светих Архангела, задужбину светога краља Милутина и Сионску Горњицу. Из Свете Земље – Ивана Јовановић © 1219-2016 Православна Митрополија Црногорско-Приморска