Претражи Живе Речи Утехе

СВЕТА ЗЕМЉА,Манастир Светог Ђорђа. https://www.youtube.com/watch?v=tEbvSsf2WY0

Никола Маловић: Оче Момо, нека Ти је лака земља као перо маслине Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост Детаљ с промоција фотомонографије „Свети Сава у Боки“, прољеће 2019. (Фото: Никола Маловић) Човјек никад не смије да дозволи да га чипују, чак ни ако се више без чипа неће моћи купити ни продати. Једна од позадина цијелог корона-наратива, била је канда увођење нове 5Г мреже по цијелом свијету, па и код нас, па и у Боки. Орвеловске су сцене гледали они Бокељи који су снимали, у задњим данима априла 2020. г, како се сателити милијардера Илона Маска дижу у небеса, да би тамо – подигнути у орбиту јонским моторима – финалменте обгрлили планету Земљу, мноштвом од 30.000 високотехнолошких апарата. Иза доба од короне на Земљи више ништа неће бити исто – гласи реченица која је постала фраза за мјесец и по. И сада, једино да је човјек, ма не дај Боже, чипован и спојен на 5Г, имао би времена да у реалном времену прави комплетне досијее свих људи с којима је разговарао током дугог низа година. Хоћу да кажем да као човјек из аналогног времена нисам стигао да за живота напишем свеобухватну књигу о оцу Мому Кривокапићу, пароху которском. Тај горостасни Бокељ, Црногорац и Србин, протојерејски намјесник бококоторски, скромно је пожелио да се таква књига не роди ипак. У једну ми је руку лакнуло, јер би ми рад на књизи пуној фотографија и докумената о животу и свему што је отац Момо знао и видио – узео године, а са друге стране жеља да се објасни, из прве руке, како се баш у Котору, граду у коме сам се родио, налази глава змије, дувала је мојој намјери све вријеме у једра. Као и код осталих књига чији сам родитељ, имао сам намјеру да и књига о оцу Мому не доживи смрт. Оца Мома упознао сам 2001, када сам чудом – без родбинске, кумовске или партијске везе – ја добио посао у тадашњој которској Средњој школи. Припала ми је част да постанем професор српског језика и књижевности у школи коју сам и сам похађао, те да постанем колега многим мојим бивших професорима. Супруга и ја живјели смо у то доба на пјени од мора, тачно преко пута Старог града, на Пелузици, у кући у коју је за славу долазио отац Момо. Ми смо пак, пресељењем из Београда постали парохијани оца Мома, а он наш исповједник. У прво вријеме супруга је била незапослена, па сам јој, у срећним данима нашег фрешког брака, док је чистила јефтине сардуне са пјаце и пригала их, а на другој страни готовила салату од жућенице – причао како памтим гдје су још дјевојке у мом разреду ћакулале између себе, крајем 80-их година прошлог вијека о изузетно лијепом которском попу. Тај лијепи которски „поп“, био је отац Момо, физички супериоран, интелектуални горостас, прави човјек да свакоме кога би то занимало одговори да је немогуће сматрати се образованим а негирати постојање Бога. Сјећам се како сам се чудио којом лакоћом отац Момо у цркви прича језиком за који сам мислио да је забрањен, иако је све вријеме говорио на српском. Свака проповијед оца Мома била је проповијед увезана тробојком. Све вријеме је отац Момо знао да га слушају и они због којих је почесто уздизао кажипрст, али је и приватно, једнако слободно, поред мобилног телефона без извађене батерије, говорио о врлинама и манама најистакнутијих људи нашега рода. Сјећам се како сам се с муком спремио да се током првог Великог поста у Котору стварно исповиједим, да избацим талог из себе, да се обрукам, да се унизим. Отац Момо постао је мој духовник. Имао сам, са супругом, срећу у животу. Јер, не догађа се често, нити се догађа многима, да уопште имаш прилику да разговараш са умом који је могао да буде професор на Оксфорду, а није, него се повратио у Котор, да би ту постао чудо тиме што је православну Боку везао као младу лозу око усправне духовне притке. Успио је што многи нису, да обнови, да себе накалеми на дрво које је у Боки Свети Сава лично засадио 1219. У моћи је то људи чија се кичма види издалека. Сјећам се када нам је, током другог неког Великог поста, у Ризници Српске православне цркве, гдје се чувају, између осталих многих оригинала, осим икона, и књиге Доситеја Обрадовића, просветитеља – нашироко препричавао прикљученија из Свете земље! Са одушевљењем је и озареношћу сликовито казивао „како је неизрецив осјећај када се у праскозорје испењеш на Мојсијев Синај, и дочекаш тамо излазак Сунца! Како је немогуће описати служење литургије у Јерусалиму, како је муракуо да се свакипут када преломиш камен са Синајске горе у њему очита шара купине“. Отац Момо нам је свима показивао, као артефакт, камен донесен са Синаја, који како год да се сломи, увијек структуром показује шаре купиновог грма. То је био онај грм који је горио и није изгарао – док је из њега Бог говорио Мојсију. Очи оца Мома биле – док је причао о одласку у географију до које се и Свети Сава отиснуо из Боке – пуне плаветнила, а лице пуно благости. Хоће то када се сјећањем човјек конектује са благодаћу коју почесто има ходочасник. – Када будеш на Светој Гори – казао ми је 2016. године отац Момо, чућеш како у врту Мајке Божје стално цвркућу птице! – И заиста је тако било. Моја пријатељица и колегиница, проф. Љиља Чолан, несвета а света сестра, увијек је налазила начина да додатним свијетлом освијетли ионако богато казан портрет оца Мома. Што нисам стигао да видим сам, она би ми, као нека которска Марта или Марија, преносила. Отац Момо би био материјализована енергија код год би ходио которским улицама, човјек чији се дух осјећао и поштовао и са стране Которске бискупије, и са стране Потештатства града Котора, али и са стране демонизованих секташа. Архинепријатељи га, дакако, нису вољели, али су га поштовали, јер му дебото нису могли ништа. Отац је Момо до конца остао ум који задивљује не само богословским знањем, него и количином добро увезаних података. Ко посједује писмо Франциска Паловинетија, специјалног папиног изасланика упућено митрополиту црногорско-приморском Данилу, у којему се писму предлаже да се с Ловћена уклони Његошева капела, и Његошеве кости јер папа жели да „даде 500 милиона лира као помоћ за израду Маузолеја… да у Маузолеју буду смештене кости Луције-Црногорске“? Отац Момо ми је на увид ставио непристојну папину понуду из 1969. Да се са врха Ловћена, до кога се ходочастило због Његоша и српства, Његошеве кости смакну, са све црквом посвећеном Св. Петру Цетињском, и да се на том мјесту сачини маузолеј, у кога би било упутно ставити кости Св. Озане илити Луције Которске, некадашње православне дјевојке из села Релеза, која је сишла у свијет, и у Котору, по Паловинетију, што је сигурно псеудоним, „прешла у праву вјеру“. Отац Момо је са друге стране имао историју рода у малом прсту, па ми је натукнуо, почетком вијека, како је чувени Ристо Ковијанић написао најмање двије важне књиге од којих је прва свима знана и може се под насловом „Которски медаљони“ како-тако наћи на тржишту, али је друга сасвим скрајнута, готово непозната, тако да за „Виту Которанина, неимара Дечана“ Риста Ковијанића нико не зна. А само се из те књиге може видјети да је Котор цвјетао у доба Немањића, као главна лука српске средњовјековне државе, да је краљ Стефан Дечански одабрао најбоље мештре – Приморце да му граде задужбину, те да је каснија Млетачка власт свако помињање Немањића напросто затрла. Српске историје током вјекова и вјекова као да није ни било. Какве историје? Управо златне. Отац Момо ми је примјерак „Вите Которанина, неимара Дечана“ дао на образ, да фотокопирам и вратим. Тако је почела наша сарадња на културном пољу. Али не одмах… Још сам неко вријеме предавао у Поморској академији, која је у међувремену постала правно лице под истим кровом са древном Гимназијом. У тренутку када ми је врабац слетио на прозор и проговорио, док су питомци радили писмени ћирилицом, или је то било онда када су радили латиницом свеједно, схватио сам да се Црна Гора конвертује у Монтенегро чим о томе и тице зборе, и да ће ми ускоро укинути Српски језик и књижевност – традиционално прву по реду рубрику у Дневнику. Одлучио сам да дигнем сидро и учиним са супругом немогуће: да у Херцег Новом подигнем књижарство из пепела, и по дозволи насљедника Јова Секуловића који је 1898. у Херцег Новом, три године прије Геце Кона у Београду отворио класичну књижарску бутигу – наставим да баштиним традицију најстаријег српског књижарства и издаваштва. Тако је године 2004. настала Књижара Со, у граду који је 1382. основан управо због трговине сољу. Вријеме је показало да је резултат рада, осим дјеце, једино што остаје иза човјека. Иако сам од 2005. ја живио на западу а отац Момо на истоку Боке, гледали смо се релативно често, разним поводима, тако да сам опет и опет, сада у новим временима, гледао доминантну и даље статуру оца Мома како бесједи са крстом у руци. Иако га је цијелог живота красио осмијех по коме је остао знан, отац се Момо посебно порадовао када сам му рекао, године 2016. да је штампање новог издања „Вите Которанина, неимара Дечана“ свршен чин! То сада неће бити, нагласио сам, књига као она из 1962. г, са ситним словима, него луксузна фотомонографија већег средњег формата, са корицама у боји и са заштитним корицама, а изнутра илустрована с преко сто фотографија манастира Високи Дечани, фресака, икона, предмета из ризнице, докумената… Лице оца Мома је блистало. Књигу смо у промовисали у цркви Светог Николе у Котору јуна 2016, по мом повратку са Свете Горе. Па се отац Момо порадовао опет, кад сам му следеће године казао гдје је предговор за „Горски вијенац – бокељско издање“ написао о. Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, те да се ново издање слободарског устава Црне Горе од свих претходних „Горских вијенаца“ разликује по томе што је посвећено чињеници да се Његош школовао у Херцег Новом и да је потом небројено пута боравио у Боки. Књига доноси фотографије свих Његошевих спомен-плоча, свих спомен-биста, свих палата у којима је боравио, кад и сваку Божју везу Његоша и Боке. Бокељско издање „Горског вијенца“ промовисали смо у цркви Светог Николе априла 2017. Па је отац Момо, сад већ навинут на обновљено заливско издаваштво, вином које је сипао специфично, нагло нагнутом боцом вранца и у правом трену враћеном на сто без и једне проливене капи, наздравио у службеним просторијама новом раду: „Успоменама из Боке“ Владике Николаја. Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора потпомогло је издавање „Светог Саве у Боки“ Васка Костића. На 800-годишњицу Српске православне цркве, промовисали смо 2019. године у Ризници фотомонографију која доказује да је, изузимају Хиландар, култ Светог Саве развијени у Боки него у ма којем крају гдје живе Срби. На промоцији је говорио и отац Момо, срећан што смо новим тиражом као сјеменом, посијали сјећање на чињеницу да је Свети Сава 1219. баш у Боки основао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске. Интимна историја односа са оцем Момом трајала је 19 година. Мој которски духовни отац осјетио је између редова које сам написао пред Васкрс 2020. да сам љут веома што моја црква, она иста која је извела цијелу Црну Гору на улице и тргове да непрегледним литијама бранимо светиње – сада пристаје да се највећи хришћански празник слави готово илегално, у црквама без народа. Позвао ме телефоном, и благоглагољив какав је, дуго причао. Са свим што је рекао морао сам да се сложим. Имао сам оца Мома у уву, а он, чак и кад је био опширан, никад није направио реченицу без слике. Слушалац је увијек могао да визуализује ријечи које је послагивао тај мени мио ретор. Није прошло ни двије сетемане, несвета а света ме которска сестра Љиља Чолан позвала и пренијела клету вијест. Да нам је умро отац! О, Боже, мој Боже! – очи су ми се напуниле сузама. Отишао је најбољи и највећи међу нама. Мисли у тим тренуцима искре, шта да се уради прво, јер је доба пуног спина од короне, и забрана је саобраћања међу заливским општинама, а мени је приде, и то сам открио тек тога дана, истекла саобраћајна дозвола. Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост. То стога што никакве сумње нисам имао гдје ће завршити душа оца Мома. Током 40 дана биће вођена да види рајско насеље и адово царство, и проћи ће митарства, а онда ће бити устоличена на мјесту гдје ћемо се опет срести када сви, ако Бог да, устанемо из метрвих. Оче Момо, за живота нисам с вама био на ти, али Те молим да се молиш Богу за нас. Нека Ти буде лака земља као перо маслине. (Фејсбук страница Николе Маловића) View full Странице

У емисији "Међу нама" на ТВ НОВА С, Владо Георгијев говори да планета Земља није округла Погледајте https://youtu.be/y3R0ugoKUV0?t=341

Предавање протонамесника Милорада Мировића, пароха новосадског и уредника Радија Беседе, "Земља постаде Небо, јер Бог постаде Човек", које је одржао у Кули. View full Странице

Више од два вијека, Сопоћанска црква је, страдавши у једном од многих ратова, остала да живи без крова. Самим Божијим промислом и чудом, сачуване су многе велелепне фреске у њој. Међу њима, издваја се величанствено Успење Мајке Божије. Представа је „пуна динамике и покрета, али све изражава мирноћу физиономије и одмјереност покрета, осјећа се величина и свечаност тренутка у коме се спаја небо са земљом“. На слици је мноштво фигура. Изображени су анђели, апостоли, јерарси, јерусалимске жене. На лицима им је бол и жалост. Догађај је смрти, упокојења, успења. Смрт је страх, растанак, мрак… Али, “савршена љубав изгони страх напоље”, а не постоји створење које је икада живело савршенију љубав од ње, Марије Богомајке. Она том љубављу смрт претвара у живот, растанак у сусрет, мрак у вјечну и незалазну свjетлост. Она је “смрт украсила”, како пјева пјесник, “потиштеност укинула и смрт као радост показала”. Тихо и непримјетно. Као што је и током свог живота, како свједочи еванђелска повијест, тихо и повучено ходила, увијек упућујући на свог Сина. Она која је Спаситеља свијета држала у рукама, преселила се у Његово наручје! * * * Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом! Благословена си ти међу женама! Као и тада тако и сада, Марији се јавља исти благовјесник. Доноси јој вијест о скором уснућу. Ову објаву прима једнако смјерно као и прву. Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по ријечи твојој. По промислу Божијем, апостол Тома није међу осталима са уснулом Богомајком. Накнадно одлази на њен гроб и не налази је. Тако свједок Христовог Васкрсења, постаје свједок и вјесник и о Богородичином Васкрсењу. Смрт оне која је родила Побједитеља смрти постаје стожер наше наде у живот вјечни. Она, која је једна од нас, удостојена је васкрсења прије другог доласка, да би као “прва после Јединог Првог”, била наша неуморна заступница и молитвеница пред Богом. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Дану високих званица Мултинационалне вежбе подржане рачунарским симулацијама "Викинг 18", данас су у касарни "Бањица 2" у Београду присуствовали министар одбране Александар Вулин, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић са члановима проширеног колегијума, шеф Мисије ОЕБС у Србији амбасадор Андрео Орици и други гости. Реч је о највећој командно-штабној и дистрибуираној вежби, у којој учествује 61 земља, а организована је под покровитељством Kраљевине Шведске, где је и главно командно место, и изводи се на још шест издвојених командних места: у Србији, Бугарској, Ирској, Финској и, први пут ове године, у Бразилу. Србија је други пут домаћин вежбе на којој ове године учествују и представници 85 организација и више од 3.000 учесника, а код нас се увежбава 108 припадника Министарства одбране и Војске Србије, 40 припадника страних оружаних снага и 57 припадника полиције, владиних и невладиних организација. Министар одбране Александар Вулин подсетио је да је "Викинг 18" највећа вежба на свету, с више хиљада учесника, а у нашој земљи се изводи други пут. – Војска Србије може са задовољством да констатује да је ниво обучености наших војника и официра, као и ниво спремности наше војске да одговори на сваки задатак и свако постављено питање, на највишем могућем нивоу. Сви наши гости, а овде су представници оружаних снага Сједињених Америчких Држава, Шведске, Казахстана, Јерменије, Молдавије, Босне и Херцеговине и Македоније, могу да потврде да је сарадња са нашом војском веома корисна, и да представници других оружаних снага имају шта да науче од нас, посебно што имамо значајна искуства кад је у питању управљање кризама и деловање током хуманитарних катастрофа. То смо доказали још од избегличких криза током деведесетих година, као и у раду са мигрантима током мигрантске кризе на нашем просторима, када смо све обавили на најхуманији и најефикаснији начин – истакао је министар Вулин. Он је додао да то можемо и сада да покажемо, а да је од великог интереса и значаја за нас "да припремимо наше момке и девојке за учешће у мировним мисијама широм света". – Војска Србије у овом тренутку учествује у девет међународних мировних мисија, пет под управом Уједињених нација и четири под управом Европске уније. Такође, ово је још један доказ зашто је добра политика војне неутралности наше државе, јер, као што видите, можемо да вежбамо са свима и да учимо од свих, али исто тако и да преносимо наше знање сваком ко жели од нас да учи – рекао је министар одбране. Пуковник Бошко Зорић, официр за планирање вежбе "Викинг 18", истакао је да је реч о веома важној активности која значајно доприноси унапређењу стања обучености припадника Војске Србије. – Тиме смо остварили и свој први постављени циљ на овој вежби, а то је да унапредимо способност својих официра за учешће у штабовима и мултинационалним командама. На другом месту, циљ је да се обучимо, заједно с нашим колегама из Министарства унутрашњих послова, али и из владиних и невладиних организација, с којима бисмо заједно деловали у зони операције, и на трећем месту, наш циљ је да унапредимо, заједничким радом и обуком, међусобно поверење између наших оружаних снага, а самим тим и између наших држава. Пуковник Зорић је истакао да су српски млади официри и подофицири, знањем и способношћу додатно унапредили симулациони софтвер. - Данас Војска Србије изводи вежбе које чак и много развијеније оружане снаге него што смо ми не изводе. Веома сам задовољан понашањем свих припадника, приметио сам изузетно знање, стручност и професионализам, и надасве, пријатељски однос између припадника оружаних снага партнерских земаља на вежби – рекао је официр за планирање вежбе "Викинг 18". Председник Црвеног крста Србије Драган Радовановић је истакао да је та организација, као део цивилног сектора, помоћни орган државе и, као такав, има блиску сарадњу са Министарством одбране и Војском Србије на различитим програмима и учествује на великом броју вежби. – На оваквим вежбама основни задатак Црвеног крста је заштита цивила у оружаним сукобима, успостављање породичних веза, служба тражења и, нарочито, нагласак је на заштити деце. Високи гости обишли су организацију вежбе "Викинг 18" и размештај елемената на тој активности. Руководиоци појединих сегмената обавестили су их о раду Центра за управљање вежбом и његовим задацима, а гостима је приказан и монитор са такозваном "заједничком оперативном сликом", коју види само кључно руководство вежбе, на ком је приказан размештај свих јединица у одређеном тренутку, као и размештај непријатељских снага, цивилних организација, интерно расељених лица и центара у зони операција. Гостима су представљене и активности цивилних организација у зони операција, њихови тренутни задаци и ангажовања и координација активности са војном компонентом у зони операција. Вежба "Викинг 18" траје од 16. до 26. априла.

Истраживачи у Русији су лабараторијским експериментима моделовали уништење опасних стена из свемира, користећи реплике астероида и ласерске експлозије да би опонашали ефекат нуклеарне бојеве главе. уметничка илустрација, хипотетичког астероида (Елена Кхавина) Тим истраживача је закључио, поред осталог, да би приближно била потребна нуклеарна бомба снаге од 3 мегатоне за Астероид ширине од 650 метара. Такође истраживање је потврдило, да би ефекат нуклеарне бомбе био увећан експлозијом бомбе у кратеру или пећинама свемирске стене. Поређења ради, нуклеарне бомбе које су С.А.Д. бациле на Јапанске градове Хипошиму и Нагасаки током другог светског рата, имала су експлозију снаге од око 15 и 20 килотона. 1 мегатона је једнака 1000 килотона. Нуклеарна бомба, највеће силе икада направљена је била Совјетска "Цар Бомба" хидрогенска бомба која је имала експлозију снаге од 50 мегатона (СССР је детонирао Цар Бомбу 30. Октобра, 1961 године на Арктичком ланцу острва "Нова Земља"). За извођење ових експеримента, истраживачи су произвели мале вештачке астероиде, базиране на структури и облику комада свемирске стене која је експлодирала изнад Руског града Чељабинска у фебруару 2013 године. У близини града Чељабинска, са дна Чебаркуљског језера је узет метеорит. Истраживачи су затим поставили вештачке астероиде, различитих облика у вакумској комори и емитовали на њих кратке ласерске импулсе. Научници су открили да је ласерска експлозија од 500 џула по граму била потребна да се разбије модел камена од 8 до 10 милиметара у пречнику, ако је та експлозија усмерена на шупљину у астероиду. Без шупљине, неопходна енергија је око 650 џила по граму астероида. Истраживачи су овај модел тестирања искористили, да би дошли до закључка о "хипотетичком" астероиду од 650 метара. Њихови експерименти такође сугеришу да се не постиже предност генерисањем енергије преко више импулса. Тако да је једна моћна нуклеарна експлозија вероватно једнако ефикасна као и низ мањих које би довеле до истог кулминативног енегретског потенцијала, рекли су чланови тима. Нова студија, која је објављена у Руском издању часописа, Експериментална и теоријска физика и која ће се ускоро појавити у енглеској верзији часописа, моделирала је само каменасте астероиде. У будућем раду истраживачи планирају продужити своје експерименте на металним свемирским стенама и детаљније истражити како облик астероида и његове шупљине могу утицати на ефекат нуклеарне експлозије. Иако за планету Земљу, тренутно нема астероидних претњи, научници усавршавају технике уништавања истих. Моделирањем експлозија и критеријумима који омогућују брзо израчунавање потребне снаге бомбе за астероиде различитих типова. Рекао је у саопштењу, коаутор студије Владимир Иуфа, ванредни професор на одсеку за примењену физику и одељење за ласерске системе и структурне материјале на Институту за физику и технологију у Москви. "Разматрамо и могућности одбацивања астероида без уништавања и наду за међународни ангажман по овом питању", додао је др. Владимир. Извор: https://www.space.com/39971-asteroid-destruction-nuclear-bomb-study.html?utm_source=notification; https://gizmodo.com/russian-scientists-are-devising-a-plan-to-nuke-asteroid-1823795788; https://eurekalert.org/pub_releases/2018-03/miop-rpm031318.php,

18. фебруара 1913. године, Краљевина Србија је донела "Уредбу о саобраћају справама које се крећу по ваздуху", чиме је постала пета земља у свету која је законским актом ове врсте регулисала војни и цивилни ваздушни саобраћај изнад своје територије. Текст Уредбе је објављен у "Српским новинама"-службеном листу Краљевине Србије у броју 41. од 21. фебруара 1913. године Разлог за доношење овог правног акта је била чињеница да се у Међународном праву тог доба, односно почетком 20. века, ваздушни простор сматрао истим као и отворено море. Дакле, сматран је слободним и без икаквог националног суверенитета. Тек 1910. године, код Немаца се јавља идеја да ваздушни простор изнад одређене државе припада тој држави да је успоставqање контроле у ваздушном простору есенцијално питање националне сигурности садржано у начелу да: "свака држава има комплетан и ексклузивни суверенитет у ваздушном простору изнад њене територије". Из тог разлога, Немачка доноси први закон такве врсте у свету, и то 10. августа 1910. Пруска као део истог Царства то чини у октобру исте године, док Енглеска такав правни акт добија 2. јуна 1911. године. Француска то чини 22. новембра исте године а Аустро-Угарска годину дана касније, тј. 20. децембра 1912. године. САД су то учиниле после нас, у мају 1913. године, а Италија у септембру исте године када и ми. Остале земље у свету су то урадиле тек након Првог рата... Мала Краљевина на Балкану-Србија, такав закон доноси непуна два месеца од оснивања свог ваздухопловства. На предлог министра унутрашњих дела Стојана М. Протића и министра војног, ђенерала Милана Божановића “ради штићења интереса државних у погледу спречавања ухођења, царинских права, народног здравља и народне одбране, као и безбедности грађана”, по милости Божијој и вољи народној, Петар Први Карађорђевић краљ Србије прописује "Уредбу о саобраћају справама, које се крећу по ваздуху", на данашњи дан пре 105 година. У најкраћем ова Уредба је регулисала статус ваздухоплова, поделу на домаће и стране летелице, те је ограничавала принцип екстериторијалности у ваздушном саобраћају, чиме је свака страна летелица над територијом Србије одговарала законима Краљевине Србије. Уредбом је регулисана ибезбедност летења у одредбама које се тичу регистрације летелице за безбедну пловидбеност, односно посаде за управљање одређеним типом летелице. Даље, забрањено је летење ноћу, при лошем времену. Збрањено је маркирање, летење наоружаним летелицама, извиђање, ношење голубова писмоноша, надлетање војних инсталација и летење ван раније утврђене маршруте, а без посебног одобрења Министарства војног или унутрашњих дела. Прелет територије Србије је био омогућен страним ваздухопловима уз претходну најаву и дозволу царинских и полицијских органа Србије, а према унапред задатим улазним и излазним "капијама" наше државе. Оглушавање о ову одредбу је повлачило за собом могућност обарања такве летелице. Уз дефинисање још неких примера везаних за употребу ваздухоплова у војне и цивилне сврхе, ова Уредба се у својој суштини нимало не разликује од модерних закона из домена Међународног ваздушног права, како код нас тако и у свету.

Извештај “Си-Би-Ес њуза” да је Исланд водећа земља у “искорењивању Дауновог синдрома код новорођенчади” почетком ове недеље подигао је велику медијску прашину. Многи претпостављају да је Исланд развио иновативни третман за овај поремећај, међутим истина је много другачија. Испоставило се да је Даунов синдром искорењен уз помоћ пренаталних тесова и абортусима, како би се системски елиминисала деца са овим урођеним генетским поремећајем. Извештај Си-Би-Ес-а критиковали су и амерички конзервативци, међу којима републикански сенатор Тед Круз и бивша гувернерка Аљаске Сара Пејлин. Док једни гледају на селективни абортус као на здравствено решење, други сматрају да је то искорењивање “неприкладних” појединаца. Ово није прогрес, већ еугеника, оцењује “Нешенел ривју” (НР). Сенатор Круз је на “Твитеру” оценио да постоји “стопа уништења од 100%” за фетусе са Дауновим синдромом, додајући да је то “стварно жалосно”. Пејлинова је оптужила Исланд да имитира нацистичку Немачку. На Исланду је стандардна пракса информисати будућу мајку да може обавити пренатални тест ради детекције Дауновог синдрома. Велика већина мајки код којих је резултат теста био позитиван изабрала је да прекине трудноћу. Али, треба истаћи да је у питању избор, и то избор мајке, а не наметање лекарских ставова, наводе медији. Ипак, још једном се у јавност подигло питање моралности процедуре абортуса. Пренатални тестови су ствар избора на Исладу, али влада тражи од лекара да информишу жене о тој опцији. Око 85 одсто будућих мајки ради тај тест, а скоро 100 одсто од тих жена изабере абортус након што се покаже да беба има Даунов синдром. Свега двоје деце са Дауновим синдромом роди се на Исланду сваке године, често као резултат тестирања. Си-Би-Ес је на “Твитеру” истакао да је Исланд на путу да искорени Даунов синдром путем абортуса, међутим, НР наводи да земља није елиминисала болест, већ људе. НР оцењује да због чланка Си-Би-Ес–а селективни абортус звучи као технолошка иновација а не “намерно таргетирање ‘неприкладних’ особа ради потпуне елиминације”. Исланд је била једна од првих земаља која је увела пренаталне тестове, као би елиминисала абнормалности фетуса абортусима, али није једина. Око 90 одсто Британки изаберу абортус након открића да дете има Даунов синдром. У САД је тај проценат између 67-90. У Европи, око 92 одсто фетуса код којих је установљен овај поремећај бива абортирано. НР указује на став који постоји према особама са Дауновим синдромом и да се они третирају као да су мање људи од здравих појединаца. Наводи се пример када је француско државно веће забранило емитовање рекламе са дететом са Дауновим синдромом које прича о свом срећном животу. Реклама је требало да утеши мајке које су добиле пренаталну дијагнозу и да их увери да ће њихова деца имати нормалан живот. Влада је, међутим, забранила снимак јер би смех те деце “узнемирио савест жена које су изабрале другачије према закону”. Иако је у већини земаља ствар избора да ли ће жена родити дете са поремећајем након тестирања, многе будуће мајке се осећају притиснуте од стране лекара, на првом месту да раде тестове, а потом да изврше абортус у случају абнормалности. НР истиче да се узима здраво за готово у лекарској заједници да ниједна жена неће да изнесе трудноћу у таквом случају. Неименовани саветник у једној болници на Исланду изјавио је да на абортус не гледа као на убиство. То је окончање могућег живота који би имао много компликација… спречавање патње детета и породице. Мислим да је то исправније него гледати то као на убиство – то је тако црно-бело. Живот није црн и бео. Живот је сив – рекао је он. НР подсећа да је Жером Лужун, француски генетичар који је открио везу између болести и абнормалности хромозома, рекао да се не може порећи да је цена болести попут Дауновог синдрома висока. Плаћа се патњом појединца и теретом на друштву. Да не помињемо патњу родитеља! Али, то је тачно оно друштво мора да плати како би остало хумано – истакао је Лужун. Иначе, закон Исланда о абортусу је међу најконзервативнијима у Европи. Последњи пут мењан 1975, закон тражи од жена да прикупе два потписа неумешаних особа како би добиле дозволу за абортус, подсећа портал “Грапевине”. http://hronograf.net/2017/08/19/island-iskorenio-daunov-sindrom/

Србија је за НАТО кључна земља региона, а регион је важан за стабилност војног савеза, оценио је Кнут Кирсте, политички саветник за Србију у Одељењу за политичка и сигурносна питања НАТО-а. На скупу Центра за евроатлантске студије (ЦЕАС) у Београду, Кирсте је рекао да је партнерство Србије и НАТО-а прешло дуг пут и да постоји простор за даље јачање партнерства. „НАТО остаје посвећен снажној, просперитетној и демократској Србији. Видимо је као важан камен неизоставан за регион. Стабилна, демократска и просперитетна Србија је и у нашем интересу. Ангажовани смо у раду са Србијом више година и ради се о продуктивном партнерству заснованом на практичној сарадњи“, подвукао је Кирсте. Објаснио је да, пошто Србија жели да остане војно неутрална и настави добре односе са Русијом, НАТО са њом остварује сарадњу имајући у виду те чињенице и да је то оквир у којем се одвијају односи. „Желимо да даље јачамо партнерство, ако је Србија на то спремна, и да дефинишемо даље области сарадње. Постоји много занимљивих, практичних питања сарадње и области на којима ћемо тек радити“, уверен је он. Програм Партнерство за мир је, према његовим речима, пример на којем је НАТО развијао, после завршетка Хладног рата, односе са некадашњим непријатељима, ради обезбеђивања безбедности у Европи. „Тај програм је веома успешан и Србија је са правом искористила многе практичне аспекте“, нагласио је Кирсте. Указао је да НАТО има и цивилну страну, а један аспект је програм „Наука за мир и безбедност“, који је осмишљен да се научници Истока и Запада састају и израђују заједничка решења и приступе за суочавање са изазовима. Са тим у вези је указао на систем подршке у случају елементарних непогода, те да се Србија понудила да буде домаћин следећег великог сусрета за координацију спасавања и борбе против природних непогода. „То је војна вежба, која ће се одржати идуће године, а циљ су цивилни и војни одговор на природне катастрофе“, најавио је он. Истакао је и да ће за следећу рунду око споразума ИПАП бити укључене неке поуке сарадње са Србијом. Кирсте је нагласио да је НАТО посвећен Западном Балкану и партнерству са Србијом. „Улажемо у регион већ дуже време и желимо да видимо плодове сарадње. Наш интерес је стабилан, просперитетан и безбедан Западни Балкан, јер ако је стабилан тај регион, онда постоји и већа безбедност и стабилност чланица НАТО-а“, објаснио је он. Западни Балкан се, како је додао, вратио у фокус НАТО-а и ЕУ, посебно што постоје неке тенденције у неким земљама које забрињавају. „Било је пуно напретка у последњих деценију и по. Охрабрује што су се неке земље региона придружиле ЕУ, што видимо више стабилности и реформи. Али исто тако видимо да се клизи уназад у неким областима. Тенденције у неким земљама брину“, поручио је Кристе. Он је нагласио да је враћање уназад изазвало већу посвећеност НАТО-а, а резултат тога је намера да жели да јача своје ангажовање и буде видљивији у региону, те покрене политички дијалог са земљама. Истакао је да НАТО сматра да лидери региона имају обавезу да допринесу позитивним реформама, сарадњом, ублажавањем тензија. „Хоћемо да видимо истинске реформе и конструктивне напоре лидере региона“, нагласио је Кристе. Осврнуо се на пријем Црне Горе у чланство НАТО-а, рекавши да то допринос стабилности региона. „Црна Гора је занимљива и важна у смислу свог доприноса, као и капацитета. То је још једна држава чланица која представља Западни Балкан, што је добро за регион“, истакао је Кирсте.

Komodski zmaj, Komodski varan ili Komodo zmaj (Varanus komodoensis) je najveći živi gušter na svijetu, a najveći primjerak ikad izmjeren bio je dugačak 3,13 metara i težak čak 166 kg. Zbog svoje veličine i agresivnog ponašanja, Komodo zmajeve okružuju brojni mitovi i legende još od davnih vremena. Mitološki zmajevi Neki stručnjaci za mitologiju vjeruju da je upravo ovaj gušter poslužio kao inspiracija za mitološke zmajeve koji bljuju vatru i otimaju princeze, te da sve srednjovjekovne priče o zmajevima zapravo potiču s otoka Komodo. Nakon što su kineski mornari još u davnim vremenima plovili vodama današnje Indonezije, sa sobom su donijeli priče o velikim zvijerima koje su kasnije preuzeli i vjerovatno značajno preuveličali arapski trgovci, a preko njih i ostatak svijeta. Njihovi žuti jezici i loš zadah lako su mogli prevariti umorne kineske mornare kojima je iz daljine moglo izgledati da ovi gušteri bljuju vatru. Ipak, komodo zmaj je samo jedan od kandidata za originalnog mitološkog zmaja, a neki stručnjaci ga isključuju kao takvog na osnovu činjenice da evropljani nisu ni znali da ova životinja uopšte postoji sve do 1910. godine. Praistorijska čudovišta Komodo zmajevi, 1920-tih opisani kao “Praistorijska čudovišta”, preživljavaju u surovoj klimi Indonezije već milionima godina kao direktni preci dinosaura, boreći se sa svoja dva najveća neprijatelja – vulkanima i šumskim požarima, te od nedavno, i sa ljudima. Ovi gigantski gušteri su sposobni uloviti plijen mnogo veći od sebe. Oni mogu satima čekati u zasjedi, te po potrebi, trčati velikom brzinom, doduše, samo na kratkim stazama. Životinje koje uspiju pobjeći iz ralja komodo zmaja samo će sebi produžiti agoniju. Slina zmaja sadrži više od 50 vrsta opakih bakterija, i dovoljna je samo jedna ogrebotina da ovaj smrtonosni koktel dospije do krvotoka žrtve. Dok bjegunac bježi kilometrima daleko od strašnog predatora, komodo zmaj će samo sjediti… a zatim i polako krenuti za svojim plijenom. Koristeći izoštreno čulo mirisa, zmaj će stići svoju žrtvu nakon 24 sata… vrijeme za koje će bakterije iz njegove sline ubiti nesretnu životinju. Komodo zmajevi su mesožderi, strvinari, i kanibali. Čini se da nisu posebno izbirljivi kada je u pitanju hrana, a procjenjuje se da oko 10% njihove ishrane čine drugi Komodo zmajevi. Iako imaju jako dobar vid koji im pomaže da ugledaju plijen udaljen čak 300 metara, Komodo zmajevi se ipak radije oslanjaju na svoj njuh. Oni otkrivaju mirise na sličan način kao što to čine zmije. Oni koriste svoj dugi, žuti rašljasti jezik kako bi ‘okusili’ zrak, a same rašlje na jeziku im pomažu da otkriju i iz kojeg pravca miris dolazi. Kada vjetar puše u odogvarajućem smijeru, ovaj strašni predator može nanjušiti plijen na udaljenosti od 4 kilometra. Nacionalni park Komodo Nacionalni park Komodo – dom Komodo zmajeva – se nalazi u Indoneziji, u području Malih sundskih otoka. Obuhvaća tri veća otoka, Komodo, Rinca i Padar, te 26 manjih otočića. Nacionalni park je osnovan 1980. godine kako bi se Komodo zmaj, lokalno poznat kao ‘Ora’ (kopneni krokodil) zaštitio od legalnih i ilegalnih lovaca, a kasnije je proširen kako bi se zaštitile još neke vrste životinja koje žive u području. 1991. godine Nacionalni park je proglašen UNESCO-vom Svjetskom kulturnom baštinom, a kasnije i kao i Rezervatom flore i faune. U Nacionalnom parku Komodo uz zmajeve trenutno živi i oko 1.200 ljudi raspoređenih u četiri naselja. Oni su uglavnom ribari, a po potrebi i turistički radnici koji svake godine dočekaju oko 45.000 turista. Ljudi koji žive na otocima u Nacionalnom parku jednostavno su se prilagodili ovim zvijerima – izgradili su kuće na visokim gredama (štulama). Iako rijetko napadaju ljude, Komodo zmajevi se ponekad mogu vidjeti u ljudskim naseljima u potrazi za hranom, a od njih se uvijek može očekivati napad – čak i kada nisu isprovocirani ili gladni. S vremena na vrijeme uspiju teško ozlijediti ili ubiti ponekog lokalnog stanovnika, iako ih ljudi koji ovdje žive poštuju i ne npadaju – jer vjeruju da su Komodo zmajevi reinkarnacija njihovih preminulih rođaka i prijatelja. http://pixelizam.com/zemlja-zmajeva-nacionalni-park-komodo/