Претражи Живе Речи Утехе

У недељу, дана 11. августа 2019. године, када Црква слави светог мученика Калиника и свету мученицу Серафиму, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог великомученика Димитрија у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протонамесник Немања Клајић, парох први даљски и ђакон Предраг Јелић из Даља. После заамвоне молитве Преосвештени Владика Херувим проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија у нашем Саборном храму Светог великомученика Димитрија где смо принели Бесмртне Дарове за вечни живот и Царство Небеско. Велики је благослов што нас благодат светога Духа сабира на света богослужења, када нас учи како требамо да живимо у овоземаљским оквирима историје која је обремењена грехом и различитим пошастима које одводе човека од Царства Небескога. Божје снисхођење и Божја љубав је заиста велика и допушта нам да имамо Заједницу са Богом, да обновимо све оно што је нашим сагрешењем уништено. Наша пала природа је огреховљена, али потражује другога човека, потражује заједницу са Живим и Делатним Богом. Често пута се затворимо у своју ”клијет” не желећи да другога прихватимо као брата, да му дамо приступа да нам приђе и каже своје муке и оно што га тишти. Самим тим начином опхођења не творимо љубав Божју, не творимо по Јеванђељу Божјем и нисмо следбеници пута Страдања и Васкрсења. Љубав мора да изграђује односе, да изграђује заједницу. Ако нема љубави онда нема ни заједнице, нема односа. Љубав мора све то да надвлада. Бог из своје љубави шаље свога Сина да се оваплоти и да Његовим Оваплоћењем, Рађањем у историји, уђе та благодат љубави Божје у овај свет. Благодат љубави Божје излила се на овај свет и, без обзира на огреховљеност природе у којој живимо и околностима у којим се налазимо, отвара нам могућност да будемо у заједници. Човек је биће заједнице без које за човека нема живота. Човек не може живети као једна монада, као издвојена јединица у оквиру заједнице. Човек који не жели заједницу са другима заправо не жели заједницу са Богом. Господ Бог нас учи да је ближњи наша икона и наш пут ка сопственом спасењу. Сваки пут када срећемо свога ближњега заправо сусрећемо Христа, јер смо створени по икони Божјој. Ако смо створени по икони Божјој и ако је љубав Божја међу нама можемо видети да је сваки човек Христос по своме подобију. Желећи заједницу са Богом желимо ту љубав којом Бог љуби човека. Љубећи Бога морамо љубити и ближњега. Јер ако не волимо ближњега не можемо волети ни Бога. Како можемо волети Бога кога нисмо видели, а ближњега свога кога видимо мрзимо? Ту нема љубави, нема изграђеног односа и нема заједнице. Господ Бог нас учи да имамо заједницу једни са другима. Управо у светој Литургији, у заједници љубави и милости Божје, у заједници Тела и Крви Христове сусрећемо благодатни дар Духа Светога. Ту се обнавља заједница и испуњавамо се благодаћу Духа Светога. У молитви Оче Наш, којом се често пута у току једнога дана молимо Свевишењем Оцу, молимо Бога да нам да љубав и вољу његову, да нам да насушни хлеб. Насушни хлеб добијамо кроз благодатну Заједницу, на светој Литургији, као Тело и Крв Христову. На светој Литургији Бог човеку отвара врата небеског живота, отвара онај блажени пут којим људска душа треба да ходи у овоземаљском животу да би задобила славу Небеску. Ако идемо тим путем и следимо тај подвиг у овоземаљском животу знаћемо да смо небески народ, саборни народ. Све у цркви исходи из саборности, из наше заједнице. Заједницу можемо остварити једино у Цркви, јер у Цркви је помоћу благодати Светога Духа та заједница испуњена оном небеском љубављу којом Господ љуби и милује овај свет. Да Господ не милује и не одржава овај свет својом љубављу било би још горе. Видимо да су многа ”дела” која се чине заправо сурогати свега онога што требамо да чинимо. Често читамо о многим убиствима и недаћама које нас оптерећују и удаљују од заједнице са Господом. Такве ствари се дешавају јер се човек осамио и нема љубави, зато што човек жели да буде сам себи довољан. Када год смо као народ били уз Цркву имали смо благодат љубави Божје, благодат заједнице и саборности. Знали смо да смо небески народ што су нам потврдили и сви наши светитељи почевши од светога Саве. Пуна је Небеска Србија личности који су својим животима угодили Господу и показали смернице које наш народ треба да прати. Ове године ако Господ благослови и љубав и милост Његова ако се излије имаћемо црквено-народни сабор у Даљ Планини. Сабор којим ћемо да пројавимо нашу заједницу, да пројавимо да смо народ који живи у благодатној заједници Светога Духа. Кроз саборност требамо да чувамо свој језик, своју традицију и културу. Преображењски Сабор треба да има управо тај карактер и тај дух – да се покрај различитости коју имамо међу другим народима пројави љубав према другим народима. Различитости треба да сједињују, а никако да раздвајају. Радујем се што ћемо имати прилику да се на светом месту у Даљ Планини сви окупимо око Чаше Живота, да се помолимо Господу и пројавимо саборни дух нашега народа јер је то суштина нашега живота. Будимо сви раме уз раме једни са другима и нека нас изграђује љубав Божја. Онда ћемо знати да смо на путу заповести Божјих, на путу Јеванђеља, знаћемо да смо васкрсли народ. Нека сте живи и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Преосвећеном владици је на Светој Литургији саслуживало бројно свештенство Митрополије црногорско-приморске, са гостујућим свештеницима из других епархија Српске православне цркве. У празничној бесједи епископ Методије је говорио о самом празнику али и о заједници као основној људској потреби. “ Ништа људскоме бићу нема потребитије и ни за чим више не вапи човјек као створење Божије, од заједнице. То је најдубља потреба људскога бића – заједница. Без заједнице не бива ништа. Све наше потребе које су тјелесне: за храном и за одјећом, за пићем и обућом, неким материјалним стварима, нас не могу истински испунити. Не могу нам показати ко смо ми, дубљи и истински”, казао је владика Методије додавши да лажна слика о нама коју изводимо на основу материјалних потреба представља заправо конзумеризам – да све употребљавам и трошим и да је све мени и моје. Објаснивши да је литургија извор сваке друге заједнице, владика је нагласио да је давање основна одлика заједнице. “ Шта значи учествовати у заједници? То прије свега значи давати, не узимати. А да би могли давати морамо се ослободити свога ега, своје лажне слике о нама, ко смо ми. Нама его не да да ми дајемо другоме, него све је моје и све је ради мене. Зато, у свакој заједници људској а поготову у литургијској заједници, гдје је богослужење највећи и најљепши израз тога одрицања и давања другом, је потребно давање. Литургијска заједница је извор сваке друге људске заједнице. Зато се у склопу Литургије крштавамо, јер из те литургијске заједнице добијамо крштење и постајемо чланови Цркве. Зато се на Литургији народ и вјенчава, зато што из литургијске заједнице иде права истинска заједница – заједница давања, и она је једина благословена заједница”, закључио је епископ диоклијски. По завршетку Свете Литургије, бијељским засеоком Вала је прошла свечана литија, а потом је пререзан славски колач. У повратку је владика Методије освештао новосаграђену чесму у Бијелој, посвећену Бијељанима, учесницима у Ослободилачким ратовима 1912-1918. Заједничарење поводом прославе празника Полагања појаса Пресвете Богородице, који се у овом храму поред празника Полагања ризе Пресвете Богородице прославља као храмовна слава, настављен је свечаним ручком током којег је владика уручио грамате Митрополије црногорско-приморске а отац Предраг Видаковић захвалнице црквене општине Бијела, организацијама и појединцима који својим трудом доприносе напретку наше свете Цркве. У име награђених, захвалио се предједник црквене општине Бијела Васко Тодоровић, пожељевши добродошлицу владици Методију и изразивши наду да ће владика убудуће бити чест гост а Бијељани ће се, како је казао, трудити да увијек буду добри домаћини. Међу гостима је била и Татјана Вукићевић, донатор бубрега Николи Мијушковићу. Архијерејски намјесник бококоторски, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић је током свог обраћања за ручком искористио прилику да поздрави и подржи хумано дјело госпође Вукићевић. „ Овдје са нама имамо жену чији примјер сви треба да слиједимо. Дати себе за ближњега свога, ризиковати сопствени живот да би некоме помогли, то је заиста смисао и суштина наше вјере“, рекао је отац Момчило. Госте за славском трпезом поздравио је и народни гуслар Славко Горановић а на инсистирање свих присутних владика Методије је уз гусле отпјевао одломак из Његошеве „Луче микрокозма“. Прослава празника Полагање појаса Пресвете Богородице у Бијелој започела је дан раније, вечерњом службом и Духовном академијом, посвећеној стогодишњици пробоја Солунског фронта. Пригодну бесједу на ту тему, са посебним освртом на учешће Бокеља и Црногораца у истом, одржао је академик Зоран Лакић, редовни члан ЦАНУ-а. Уз богат културно умјетнички програм, свечано је откривена и спомен чесма посвећена Бијељанима, учесницима у ослободилачким ратовима 1912-1918. уз присуство великог броја вјерника, свештенства, предсједника и потпредсједника херцегновске као и которске општине, амбасадора, односно генералног конзула БиХ и Србије и осталих високих званица. Чесму је открио бијељски домаћин Илија Водовар, чији су преци учествовали у ослободилачким ратовима. Након тога, присутнима се пригодном бесједом обратио архитекта Слободан Бобо Поповић, који је заједно са својом кћерком Анђелом Поповић, такоће архитектом, идејни творац овог споменика. Захвалио се фирмама „Катуњанин Д.О.О.“ и каменорезачкој радњи „Ковачевић“, господину Зорану Шабановићу, академском вајару Драгољубу Димитријевићу, који су се несебично трудили да се овај пројекат заврши, као и Андрији Радовићу који је својим вјештим рукама израдио ову чесму. Ове године црквену славу и академију СПЦО Бијела је организовала уз подршку Мјесне заједнице Бијела као и Општине Херцег Нови. Извор: Митрополија црногорско-приморска