Претражи Живе Речи Утехе

СВЕТИ СТИЛИЈАН - ЗАШТИТНИК ДЕЦЕ Обележава се 26.новембра по јулијанском календару, или 09. децембра по грегоријанском. Свети Стилијан је био рођен у Пафлагонији, Малој Азији, између ИВ и В века. Био је благословен још док је био у утроби своје мајке. Kако је одрастао, милошћу Божијом је све више и више постајао сасуд Духа Светога. Од раног детињства је показивао ретке квалитете свог блаженог живота. Док је био дечак, а касније и младић никада није дозвољавао да му страсти испрљају душу. Имао је веома чисто срце. Такође, није дозвољавао да га земаљска богатства обману и да уђу у његову душу па да га тако униште. Уз помоћ благодати Божије он се борио против свих сласти овога света који пролази. Имао је дар мудрости и јасно је видео да је овај свет привремен и безвредан. Тако да је одлучио да ради само оно што је за душу корисно. А његова душа је тражила да се бори духовно и да практикује врлине. Она му је показивала тежак и трновит пут који води у вечан живот и непрестану радост. Његово чисто и верно срце је слушало глас његове душе. Тако да је прво продао све што је имао и разделио сиромасима при Цркви. Kада му ништа од својине није остало рекао је са олакшањем да је скинуо са себе тешко сидро које га је везивало за жеље смртног тела. Такође је рекао да након тога боље види пут каа правом животу. Пошто се ослободио тешког бремена и зато што је све разделио сиромасима у срцу му је било задовољство. Тада је одлучио да се посвети часнијем и светитељском начину живота. Све што је имао то је било на њему, па је започео стриктну борбу по учењу Исуса Христа. Kада је блажени Стилијан своје земаљско добро заменио за духовно добро отишао је у манастир и постао монах. Од тада ни једна световна или земаљска мисао није могла да га победи и да га одвуче од вере и молитве. Све што је желео је да угоди Богу и да чини само оно што је по Вољи Божијој. На тај начин је покушавао да нађе пут који води у Рај. Његов тежак аскетизам се не може описати, тако да је његова светост почела да се види. Његова понизност се јасно видела. Његова чистоћа је била заслепљујућа. Његов пост је био најстрожи. Његове молитве су ишле директно у срце Божије. Његова бденија су била упорна. Он је пред себе поставио три циља која је желео да постигне као монах, а то су сиромаштво, часност, и послушност. И све је то постигао. А већ смо видели његово сиромаштво јер је све што је имао разделио и ништа није сачувао од земаљских добара за себе. Био је бескомпромисан што се тиче чистоте срца и морала. Чувао је своју душу чистом од сваке прљавштине тела и духа. Борио се против напада духа да га смрдљив грех не би дотакао. Његов ум је стално понављао да су блажни они који су чистог срца и да ће они видети Бога. Његова послушност старцу и другима у манастиру је била за пример. Трудио се мукотрпно да одсече своју вољу, јер је наша воља укорењена у егоизму. То је веома тешко урадити, а то свако ко је пробао зна. Свети Стилијан се борио највише против три непријатеља и то против тела, против света, и против ђавола. Ако желите да их победите морате дуго да се борите уз константан и тежак труд и непрестано бденије. Тако је Свети Стилијан постао пример аскетског живота и младима и старима. Али он се тиме није задовољавао и хтео је да се још више приближи савршенству. Он је тражио потпуну изолованост и стриктан подвиг отшелника. Поздравио се са свима у манастиру и отишао далеко у пустињу, где је живео у пећини. Нова фаза његовог аскетског живота је била усмерена ка савршенству. Дани и ноћи су пролазили у богомислију и молитви тројединоме Богу. Свим својим срцем је славио Бога и био сједињен са Господом Богом, тако да ништа није могло да омета његов мир. Све што је видео око себе је за њега била потврда Товрца, тако да се његово вера још више учвршћивала. Тамо у миру пустиње, подвижник Стилијан је имао довољно времена да посматра Божију творевину и да размишља о томе. Видео је Творца у свему и размишљао је да је немогуће да је све настало само од себе, јер је све прелепо и хармонично. Видео је Бога у безброј звезда на небу које са великом прецизношчу и тачношћу лебде небом. Све је то сагледао као некад Свети Давид који је узвикнуо да небо обзнањује славу Божију и да је све дело руку Његових. А онда би наставио говорећи да су величанствена дела Божија и да је све премудрошћу створено, а да је земља испуњена Божијом творевином. У пустињи је читао духовне књиге пажљиво, а поготово књигу о Светом Писму. Његово срце, душа, и цело биће је потпуно било предано Богу. Божанска благодат би пролазила и кроз његово тело док је размишљао о Божијој Творевини. Свети Стилијан је призивао Свесвето Име Божије, а сву своју снагу је посветио божанској љубави, тако да је светитељ потпуно напустио свој телесни аспекат. Потпуно је престао да брине о храни и јео је само пустињско растиње. А када није било ни тих биљака, Бог га није напуштао и чинио је чуда као што то увек чини својим светитељима. Бог је одржавао у животу Светог Стилијана тако што му је слао храну преко Светих Анђела исто онако како је слао храну Пророку Илији и другима. Живео је као отшелник дуго и одлучио је да се бори против себе и ђавола. Трудио се да искорени своје страсти, да стекне врлине и да буде свет јер је Бог рекао да треба да будемо свети јер је Он свет. Творац је желео да Свети Стилијан још поживи да би био прави пример другима у аскетском животу. Бог је желео да се ова пустињска светлост и врлине светитеља виде у целом свету. Али да би се лампа видела мора се подићи високо да би обасјавала пут другима. Тако је Свети Стилијан постао топла и слатка светлост која сија на славу Божију и на спасење свих људи. А Бог, који је праведан, показује људима како заузврат прославља оне који призивају Име Божије и који славе Бога. Свети Стилијан је постао познат свуда. Велики број људи је долазио код њега ради духовне користи и да би се исцелили и од телесних болести. Његова светитељска личност и његове речи мудрости су промениле многе животе. Такође је било и много оних који су били одушевљени аскетизмом, па су напустили свој греховни живот, покајали се, и поново се родили духовно. Сведочанства људи који су посетили Светог Стилијана у пећини су заиста веома дирљива. Знао је да умири узнемирене душе. Било је и других подвижника који су долзили да би били оснажени у својим духовним борбама, јер је благодат блистала из њега и преносила се његовом речју. Свети Стилијан је знао да би људи били спасени њихове душе морају да буду као дечије, невине. Он је препознао да су деца мали анђели, јер су невина. Због тога је желео да им помаже и да их заштити. А Бог који чини чуда, дао је такав дар Светом Стилијану да може све то да уради и да помогне деци и да их заштити. Бог га је наградио и дао му дар да чини чуда и да исцељује болесну децу. Многе мајке су то чуле и са свих страна света су доводиле своју децу да их Свети Стилијан исцели. Неке од њих су ходале данима док нису пронашле светитељеву пећину. Kада би стигле до њега пале би пред његове ноге и са сузама га молиле да им исцели децу. Пун љубави према деци, Свети Стилијан би их узео у своје руке и са очима пуних суза молио Бога да их исцели. Господ би услишио његову молитву и светитељ је чинио чуда. Болесна деца су оздрављала. Све врсте болести су нестајале. Ни једна болест није могла да се супротстави свемоћи Божијој. Мајке су плакале од радости у његовој пећини. Неке су љубиле његове руке из захвалности и славиле Бога. А подвижник је славио Име Господње и захваљивао Богу што је допустио да учини чуда. А онда би са пуно љубави и са осмехом анђела гледао исцељену децу. Вест о овим чудима се раширила и људи су све више и више почели да долазе. На овај начин, Бог је прославио светог Стилијана који је цео свој живот посветио Богу. Али Свети Стилијан није био познат само по исцељењу деце, он је помагао Православним супружницима који нису имали деце да их добију. Многе жене које нису могле да имају децу због разних болести су биле исцељене и добијале здраву децу. Након упокојења Светог Стилијана многи верници су копирали светитељеву икону и молили се пред њом и добијали децу. Много људи и монаха из манастира је долазило за духовни савет код старца. Сви су тражили мир и гледали су на њега као на пример аскетског живота. Његов карактер је био понизан, а зрачио је благодаћу. Он их је све неуморно учио са великим стрпљењем. Он их је руководио и испуњавао им срца благодаћу. Тешио их је и уклањао сваку сумњу из њих. Доносио је мир манастирима у којима је било унутрашњих немира и непослушности. Kада је већ био веома стар, Бог кога је светитељ прослављао целог живота, послао је своје Анђеле да узнесу душу светитеља у Рај да би се одморио од тешког аскетског подвига. Не знамо где је сахрањен и нема писаних доказа о његовом аскетизму и светости. Али његово име и даље живи. Сви Православни Хришћани га поштују и воле. Ми га призивамо увек, а поготово када су нам деца болесна. Ми градимо величанствене Цркве у његово име. А Свети Стилијан чини чуда и данас и увек ће их чинити, јер Он остаје заштитник деце. Архимандрит Харалампије Василопулос (+) изворhttp://www.pravoslavlje888.com/zi-i-sv-ih/579-sv-i-s-ili-n-z-s-i-ni-d-c.html

Личност Светог Александра Невског једна је од највећих у историји не само Руске већ и целе Православне Цркве. Његов свети култ је раширен не само у Русији већ широм земаљскога шара - у Србији, Црној Гори, Бугарској, Македонији, Белорусији, Украјини, Молдавији, Пољској, Румунији, Америци, Аустралији ... Њему су посвећени многи свети храмови а поред Руса, његову молитвену помоћ посебно радо и често призивају православни народи Балкана. Један од најзнаменитијих храмова у српској престоници - Београду, управо је посвећен св. Александру Невском. Нарочито га у српском народу слави и поштује племе Васојевићи, јер их је у време агарјанског ропства свети Александар Невски чудесно помагао у ратовима против турских завојевача. У знак захвалности светом руском кнезу, од XVIII века прислава свих Васојевића је свети Александар Невски. Није ни мало случајно да је управо он, свети Александар Невски, у једној недавној ТВ анкети у Русији, проглашен за најзнаменитијег Руса у историји Русије. Његов култ траје непрекидно од дана његове свете кончине и трајаће вечно. Свети Александар Невски рођен је у Пересјлаву Заљеском, 30. маја 1220. године, као други син Великог кнеза Јарослава II Всеволдовича, који је био припадник старе руске династије Рјурјиковича. Мајка му се звала Ростислава (Теодосија) Мстиславна, из Смољенска. Од малена, Александар је био срцем окренут к Богу и спремању на служење руском народу. Већ 1225. године, када Александру бејаше свега четири године, по старом руском обичају, отац св. Александра Невског - Јарослав, је за своја два сина, старијег Фјодора и млађег Александра, «устројио ... књажевски постриг» - тј. обред посвећења у војну службу, који је у Свето-Преображенском Саборном храму у Пересјлаву Заљеском извршио епископ Суздаљски светитељ Симеон. Богољубив, човекољубив, правдољубив, жалостив, милостив, молитвен и истински побожан, Александар је презирао сујету овогоа пролазнога света, заволевши од ране младости Христа Бога и Његову Свету Цркву свим својим бићем. Он још од детињства беше жељан мудрости Светог Писма и поука светих отаца, а најмилија занимања су му била пост и молитва. Своју младост провео је у славном северозападном руском граду Новгороду Великоме. Но, по Вољи Божијој и по Божијем Промислу, Господ га је призвао на дело служења Богу и рускоме роду кроз призив на књажевство. После ране смрти његовог старијег брата Фјодора, 1230. године, као и сплета разних историјских околности, по благослову његовог оца Јарослава, млади Александар је као јуноша, већ 1236. године, добио власт над Новгородском кнежевином. Још у тим младим данима, свети Александар је прво испунио ону древну Божију заповест која гласи «рађајте се и множите се и напуните земљу». Наиме, године 1239. он се венчао у граду Торопецу, у храму светог Великомученика Георгија, са Александром Брачиславновом Полоцком, са којом је живео у благочестивом и хришћанском браку, и у коме су од Бога добили четири сина – Василија, Димитрија, Андреја и Данила. Када је 1237. године западни папа Гргур IX почео организоваати и припремати антиправославни крсташки поход да би покорио руске земље, свети кнез Александар Невски је одлучно почео припреме за заштиту православне вере и Свете Русије. После мањих чарки које су повремено избивале између православних Руса и агресора са запада, три године касније, у страховитој бици код ушћа реке Ижоре, на обалама реке Неве, руски Новгородски кнез Александар је Божијом помоћу у парампарчад разбио далеко бројнију шведску римокатоличку војску. Ову величанствену победу над западним непријатељима праве Христове вере, свети ратник Свете Русије извојевао је 15. јула 1240. године, и по њој је и добио надимак „Невски“. Непобедив је био свети Александар Невски у свим ратовима, али не толико својом војском колико вером у помоћ Божију. Пред битку код реке Неве, Александар је говорио војницима: "Бог није у сили него у правди". Том приликомсу су се једном Александровом војводи чудесно јавили руски свети кнежеви и мученици за Христа, Борис и Гљеб, обећавши своју помоћ великоме руском кнезу и своме сроднику, јер и они су били из царског рода Рјурјиковича и верни православној вери хришћанској. Успешно се свети Александар Невски супроставио и новој западној најезди, овог пута удруженој немачко-литовској, која је наступила две године касније 1242. и коју су предводили западни квазивитезови, а у ствари паликуће, силеџије, пљачкаши и бедне убице незаштићене нејачи, звани Тевтонци. У ситуацији када су руски градови Јурјев и Псков већ били заузети, а Тевтонци продрли до Новгородске области, свети Александар Невски пожурио је са својом истински витешком војском ка Финском заливу, заузео Копорје, разбио Немце, ослободио Псков и извојевао другу славну победу над западним крволоцима, 5. априла 1242. на Чудском језеру. Али већ 1245. године литовски кнежеви поново крећу у напад на православну Русију и бивају просто разгромљени руском војском којој је на челу био св. Александар Невски. У биткама код Торопеца, Жижицког језера и под Усвјатом, руска војска је до ногу потукла непријатеље Православне Русије а у тим биткама је страдало око десет литовских кнезова. Након овога, развејавши у прах све велике западне најезде, Александар се славно и победоносно, као истинити витез Христов, вратио у град Велики Новгород. Сазнавши за смрт свога оца 1246. године, свети Руски кнез упутио се у град Владимир, како би предузео мере за заштиту државног поретка. Монголо-татарски завојевач са истока, Бати-кан, известио га је да, ако жели да сачува власт, мора да дође у монголо-татарски табор и поклони му се. Свети Александар Невски, пристао је да дође у канов табор, али је иступио као непоколебљиви и храбри исповедник хришћанске вере, не пристајући на поклоњење лажним монголо-татарским боговима. На тај начин, свети Александар је храбро и на делу показао да није само војнички заштитник и чувар Православља него да је он и неустрашиви исповедник свете вере православне. У монголо-татарској Златној Орди он се није хтео поклонити њиховим идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом свети Александар Невски је рекао монголо-татарском кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари. Клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме, Који је створио небо и земљу. Њему служим и Њега почитујем". Успешно војујући са латинским агресорима на западу а уједно се држећи мира са монголо-татарским завојевачима са истока, Александар је својој кнежевини постепено придодавао нове градове и регије. Због његове велике мудрости, невиђене храбрости, телесне снаге и красоте, монголо-татарскикан Бати-кан га је веома уважавао и дивио му се. У Монголо-татарској земљи свети Александар Невски је 1249. године, од Великог кана добио и власт над читавом јужном Русијом са Кијевом, који је као град, после његовог разарања 1240. од старне монголо-тататра, постепено изгубио ону стару важност и првенство међу руским градовима. Три године касније 1252. године, Александар је званично био и господар града Владимира и читаве шире области. Од тог времена он је практично добио «сву руску земљу» на управу и владање, што је мудро сачувао све до својег блаженог упокојења. Због свега тога 1252. године, свети Александар Невски већ почео носити титулу Великог кнеза што је сведочило о повећању његовог угледа и моћи, како у самој Русији тако и на истоку и западу. У то доба, св. Александар Невски је привукао и пажњу латинског папе Инокентија IV, који му је послао две лукаве змије, тј. двојицу латинских кардинала, Галта и Гемонта, са намером да изврше утицај на руског великог кнеза, како би Александар примио римокатоличку веру. Њихови лукави предлози су, међутим, глатко одбачени од стране светог руског кнеза. Свети Александар је, преко пристигле двојице папских кардинала, латинском папи Инокентију IV јасно поручио следеће: «Ми знамо истински историју вере и Цркве од Адама до Исуса Христа, и од Исуса Христа до Седмог Вассељенског Сабора, држимо се тога учења које су раширили по целом свету Апостоли, чувамо Предање Светих Отаца и седам Васељенских Сабора, а ваше учење не прихватамо.» Као и сви велики светитељи Христови, свети Александар Невски је зидао многе хришћанске храмове и чинио безбројна дела милостиње сиромашнима и убогима. Свети и благоверни Александар кнезовао је 27 година, ревносно горећи као најчистија свећа воштаница за веру православну и народ руски. Ево како се зби његова земаљаска кончина. Монголо-татарски кан Берке позвао је 1262. године светог кнеза Александра у Златну Орду. Руски кнез је дуго путовао до Златне Орде и када се сусрео са каном Берком, успео је да га успокојии одврати од било каквих агресивних акција против руског народа. Али, још ту, током преговора, свети кнез Александар се разболео. На повратном путу за Владимир, болест је узнапредовала. Осећајући да му се приближава одлазак из овога света, он је по великој жељи свога срца, које је увек куцало за љубав Божију, примио монаштво, и ново име Алексије. Причестивши се светим Тајнама Тела и Крви Христове он је мирно предао дух свој у руке Живоме Богу. Блажено упокојење светог Александра Невског догодило се 14. новембра 1263. године. Свети руски кнез представио се Господу са 43 године живота, у месту Городецу Волжском (по некима Городецу Мешчерском). На вест о смрти светог Александра, тадашњи митрополит Владимирски Кирил је узвикнуо: «Чеда моја мила, разумејте, зађе сунце Руској земљи». На те митрополитове речи, народ је са великим болом и плачем у један глас узвикнуо: «Већ гинемо». Његово свето тело би погребено тек 23. новембра у Манастиру Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру. У току сахране, када му је митрополит Владимирски Кирил хтео ставити у руку опроштајну грамату, он је сам, чудесно, као да је телесно још увек жив, отворио своју руку и узео грамату. Његове свете и нетрулежне мошти, откривене су 1381. године, и положене у Саборни манастирски храм у Владимиру. У XVI веку, године 1547, за време првог Руског цара Ивана IV Васиљевича, на Московском Црквеном Сабору који је возглавио Митрополит Московски, светитељ Макарије, Александар Невски је и званично проглашен светим. Тада је светом кнезу Александру Невском састављена и посебна служба, и одређено да се његов спомен празнује 23. новембра по старом календару, тј. у дан његове сахране. Два века касније, 1724. године, по наређењу руског цара Петра Великог, чесне нетрулежне мошти светога кнеза Александра Невског бејаху свечано из града Владимира пренете у Петроград, у Александро-Невску Лавру, где почивају и данас. Руска Православна Црква је канонизовала светог Александра Невског у првом реду због његових великих хришћанских врлина, нетрулежног и благоуханог тела и многобројних чудеса на његовом гробу. Тако су се, на пример, у доба светог кнеза Димитрија Донског, у XIV веку, у храму Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру, где је почивало Александрово свето тело, једне ноћи свеће чудесно саме упалиле, а два старца изашла су из Олтара и пришла његовом гробу, говорећи: „Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци“.Свети Александар Невски је устао из гроба и пошао са њима, а све је видео црквењак који је о томе известио Црквене власти. Свештеници су његове нетрулежне мошти поставили у кивот и том приликом су болесници, притичући им са вером, задобили исцељење, а архимандрит Јефросин видео је како се свећа крај гроба светог Александра Невског сама запалила од Небеског пламена. Спомен му се слави и 23. новембра и 30. августа, по старом календару. Молитвама Светог и Благоверног Кнеза Александра Невског, у монаштву Алексија, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин. Житије саставио: игуман Петар (Драгојловић) Интертет припрема: Поуке.орг Извори: http://svaleksandarnevski.com/sveti-aleksandar-nevski-viteski-branitelj-pravoslavlja/ http://ru.rodovid.org/wk/Запись:166160 http://www.mitropolija.com/proslavljena-slava-crkve-svetog-aleksandra-nevskog-na-nozici-umjesto-trpeze-ljubavi-prilozi-ljubavi-za-poplavljene-u-srbiji/ https://ru.wikipedia.org/wiki/Александр_Ярославич_Невский https://sr.wikipedia.org/sr/Александар_Невски View full Странице

View full Странице

3. јануара 1950. године, при обнављању манастира Неа Макри на Атици, монахиња Макарија је пронашла мошти Светог Јефрема Неамакријског. Од тада је овај манастир место сталног ходочашћа. Свети Јефрем је велики чудотворац и исцелитељ, поготово болесне деце и адолесцената који имају проблем са свим врстама зависности – наркоманије, алкохолизма, коцкања, зависности од интернета… Године 1950. донесена је одлука о обнављању древног манастира Неа Макри на Атици, који је вековима чамио запуштен, заборављен и у рушевинама. Обнова манастира била је поверена монахињи Макарији Деспири. Радећи на рашчишћавању манастирских рушевина, а да би се могло приступити обнови, монахиња Макарија је шетајући манастирском земљом размишљала о древним монасима који су се на том месту у претходним вековима подвизавали. Пошто је манастир био пострадао од Турака размишљала је о непознатим мученицима чија је крв залила ово свештено место за време турских прогона. Проникнувши у светињу тога места, молила је Бога да јој открије мошти неких од отаца који су ту живели и пролили своју крв за православну веру.

Личност Светог Александра Невског једна је од највећих личности у историји не само Руске већ и целе Православне Цркве. Његов свети култ је раширен не само у Русији већ широм земаљскога шара - у Србији, Црној Гори, Бугарској, Македонији, Белорусији, Украјини, Молдавији, Пољској, Грчкој, Румунији, Америци, Аустралији, Африци ... Њему су посвећени многи свети храмови а поред Руса, његову молитвену помоћ посебно радо и често призивају православни народи Балкана. Један од најзнаменитијих храмова у српској престоници - Београду, управо је посвећен св. Александру Невском. Нарочито га у српском народу слави и поштује племе Васојевићи, јер их је у време агарјанског ропства свети Александар Невски чудесно помагао у ратовима против турских завојевача. У знак захвалности светом руском кнезу, од XVIII века прислава свих Васојевића је свети Александар Невски. Није ни мало случајно да је управо он, свети Александар Невски, у једној недавној ТВ анкети у Русији, проглашен за најзнаменитијег Руса у историји Русије. Његов култ траје непрекидно од дана његове свете кончине и трајаће вечно. Свети Александар Невски рођен је у Пересјлаву Заљеском, 30. маја 1220. године, као син Великог кнеза Јарослава II Всеволдовича, који је био припадник старе руске династије Рјурјиковича. Мајка му се звала Ростислава (Теодосија) Мстиславна, из Смољенска. Од малена је Александар био срцем окренут к Богу. Богољубив, човекољубив, правдољубив, жалостив, милостив, молитвен и истински побожан, презирао је сујету овогоа пролазнога света, заволевши од ране младости Христа Бога и Његову Свету Цркву свим својим бићем. Свети Александар Невски још од детињства беше жељан свете мудрости Светог Писма и поука светих отаца а најмилија занимања су му била пост и молитва. Младост је провео у граду Новгороду Великоме, а власт над Новгородском кнежевином је задобио као младић, 1236 године. Када је 1237. године латински папа Гргур IX организовао антиправославни крсташки поход да би покорио руске земље, свети кнез Александар Невски је неустрашиво устао у заштиту православне вере и Свете Русије. У бици код ушћа реке Ижоре, на обалама реке Неве, он је Божијом помоћу у парампарчад разбио далеко бројнију шведску војску. Ову величанствену победу над западним непријатељима праве Христове вере, свети ратник Свете Русије извојевао је 15. јула 1240. године, и по њој је и добио надимак „Невски“. Непобедив је био свети Александар Невски у свим ратовима, али не толико својом војском колико вером у помоћ Божију. Пред битку код реке Неве, Александар је говорио војницима: "Бог није у сили него у правди". Том приликом су се једном Александровом војводи чудесно јавили руски светитељи Борис и Гљеб, обећавши своју помоћ Великоме руском кнезу и своме сроднику, јер и они су били из царског рода Рјурјиковича. Успешно се свети Александар Невски супроставио и новој западној, овог пута удруженој немачко-литовској најезди, која је наступила две године касније и коју су предводили западни квазивитезови, а у ствари паликуће, силеџије, пљачкаши и бедни убице незаштићене нејачи, звани Тевтонци. У ситуацији када су градови Јурјев и Псков већ били заузети, а Тевтонци продрли до Новгородске области, свети Александар Невски пожурио је са својом истински витешком војском ка Финском заливу, заузео Копорје, разбио Немце, ослободио Псков и извојевао другу славну победу над западним крволоцима, 5. априла 1242. на Чудском језеру. Али већ 1245. године литовски кнежеви поново крећу у напад на православну Русију и бивају просто разгромљени руском војском којој је на челу био св. Александар Невски. У биткама код Торопеца, Жижицког језера и под Усвјатом, руска војска је до ногу потукла непријатеље Православне Русије а у тим биткама је страдало око десет литовских кнезова. Након овога, дефинитивно развејавши у прах све западне најезде, он се славно и победоносно, као истинити витез Христов, вратио у престони руски град Велики Новгород. Сазнавши за смрт свога оца 1246. године, свети Руски кнез упутио се у град Владимир, како би предузео мере за заштиту државног поретка. Монголо-татарски завојевач са истока, Бати-кан, известио га је да, ако жели да сачува власт, мора да дође у монголо-татарски табор и поклони му се. Свети Александар Невски, пристао је да дође у канов табор, али је иступио као непоколебљиви и храбри исповедник хришћанске вере, не пристајући на поклоњење лажним монголо-татарским боговима. На тај начин, свети Александар је храбро и на делу показао да није само војнички заштитник и чувар Православља него да је он и неустрашиви исповедник свете вере православне. У монголо-татарској Златној Орди он се није хтео поклонити њиховим идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом свети Александар Невски је рекао монголо-татарском кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари. Клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме, Који је створио небо и земљу. Њему служим и Њега почитујем". Због његове велике мудрости, невиђене храбрости, телесне снаге и красоте, монголо-татарски кан Бати га је веома уважавао и дивио му се. У Монголо-татарској земљи свети Александар Невски је 1249. године, од Великог кана добио и власт над читавом јужном Русијом и Кијевом, а годину дана касније он је званично био и господар града Владимира и читаве шире области. У то доба, св. Александар Невски је привукао и пажњу латинског папе Инокентија IV, који му је послао двојицу кардинала, Галта и Гемонта, са намером да изврше утицај на њега како би Александар примио римокатоличку веру. Њихови лукави предлози су, међутим, глатко одбачени од стране светог Руског кнеза. Свети Александар је, преко пристигле двојице папских кардинала, латинском папи Инокентију IV јасно поручио следеће: «Ми знамо истински историју вере и Цркве од Адама до Исуса Христа, и од Исуса Христа до Седмог Вассељенског Сабора, држимо се тога учења које су раширили по целом свету Апостоли, чувамо Предање Светих Отаца и седам Васељенских Сабора, а ваше учење не прихватамо.» Од 1252. године, свети Александар Невски већ носи титулу Великог кнеза. Он је за време свог земног живота испунио и ону древну Божију заповест која гласи «рађајте се и множите се и напуните земљу». Године 1239. оженио се Александром (поједини историчари кажу да се звала Параскева) Брачиславновом Полоцком, и са њом је живео у благочестивом и хришћанском браку, у коме су од Бога добили четири сина – Василија, Димитрија, Андреја и Данила. Као и сви велики светитељи Христови, свети Александар Невски је зидао многе хришћанске храмове и чинио безбројна дела милостиње сиромашнима и убогима. Свети и благоверни Александар кнезовао је 27 година, ревносно горећи као најчистија свећа воштаница за веру православну и народ руски. Ево како се зби његова земањаска кончина. Монголо-татарски кан Берке позвао је 1262. године светог кнеза Александра у Златну Орду. Руски кнез је дуго путовао до Златне Орде и када се сусрео са каном Берком, успео је да га успокоји и одврати од било каквих агресивних акција против руског народа. Али, још ту, током преговора, свети кнез Александар се разболео. На повратном путу за Владимир, болест је узнапредовала. Осећајући да му се приближава одлазак из овога света, он је по великој жељи свога срца, које је увек куцало за љубав Божију, примио монаштво, и монашко име Алексије. Причестивши се светим Тајнама Тела и Крви Христове он је мирно предао дух свој у руке Живоме Богу. Блажено упокојење светог Александра Невског догодило се 14. новембра 1263. године. Свети руски кнез представио се Господу са 43 године живота, у месту Городецу Волжском (по некима Городецу Мешчерском). На вест о смрти светог Александра, тадашњи митрополит Владимирски Кирил је написао: «Чеда моја мила, разумејте, зађе сунце Руској земљи». На те митрополитове речи, народ је са великим болом и плачем у један глас узвикнуо: «Већ гинемо». Његово свето тело би погребено тек 23. новембра у Манастиру Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру. У току сахране, када му је митрополит Владимирски Кирил хтео ставити у руку опроштајну грамату, он је сам, чудесно, као да је телесно још увек жив, отворио своју руку и узео грамату. Његове свете и нетрулежне мошти, откривене су 1381. године, и положене у Саборни манастирски храм у Владимиру. У XVI веку, за време првог Руског цара, Ивана IV Васиљевича, 1547. године, светом кнезу Александру Невском би састављена посебна служба, и одређено да се спомен његов празнује 23. новембра по старом календару, тј. у дан његове сахране. Два века касније, 1724. године, по наређењу Руског цара Петра Великог, чесне нетрулежне мошти светога кнеза Александра Невског бејаху свечано из града Владимира пренете у Петроград, у Александро-Невску Лавру, где почивају и данас. Руска Православна Црква је канонизовала светог Александра Невског у првом реду због његових великих хришћанских врлина, нетрулежног и благоуханог тела и многобројних чудеса на његовом гробу. Тако су се, на пример, у доба светог кнеза Димитрија Донског, у XIV веку, у храму Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру, где је почивало Александрово свето тело, једне ноћи свеће чудесно саме упалиле, а два старца изашла су из Олтара и пришла његовом гробу, говорећи: „Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци“. Свети Александар Невски је устао из гроба и пошао са њима, а све је видео црквењак који је о томе известио Црквене власти. Свештеници су његове нетрулежне мошти поставили у кивот и том приликом су болесници, притичући им са вером, задобили исцељење, а архимандрит Јефросин видео је како се свећа крај гроба светог Александровог Невског сама запалила од Небеског пламена. Спомен му се слави и 23. новембра и 30. августа, по старом календару. Молитвама Светог и Благоверног Кнеза Александра Невског, у монаштву Алексија, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин. Извор: Православие.ру View full Странице

Монах Јосиф Виглиотис (становник Вигле) рођен је у Коринту у свештеничкој породици. На крштењу је добио име Христо. Као младић одлази у Велику Лавру где се замонашио 1983. године. Убрзо се упокојио старац келије Св. Мине на неприступачној Вигли. Игуман Велике Лавре је одлучио да тамо пошаље младог монаха Јосифа како се не би угасило кандило на самом рубу светоимене горе Атон. Убрзо је отац Јосиф постао прави пустињак. Будући да је добар појац, повремено би одлазио на празнична бденија ван Свете Горе, да својим појањем увелича торжество празника. Тако је једне године певао у цркви у Скиросу, где је поводом празника организован и аеро митинг на оближњем аеродрому. Док је светогорски монах шетао аеродромом, пришао му је један пилот рекавши му да га често посматра са неба. Објаснио је збуњеном оцу Јосифу да се његова келија на Вигли налази на коти коју пилоти називају Прекретница и да он често патролира изанд те коте. Кад год би прелетао ту тачку он би посматрао монаха који обавља неко послушање око своје келије. Када су се растајали, пилот је обећао монаху да ће му следећи пут махнути крилима авиона да зна да је то он. келија на Вигли И заиста, кад год би монах чуо звук авиона, излазио би испред своје келије и често би видео како га пилот поздравља окретањем авиона. То дружење двојице пријатеља је трајало тако све до једног дана када је отац Јосиф узео заставу Свете Горе и стао на ивицу понора машући њоме и отпоздрављајући свом пријатељу. Убрзо су то спазили и други пилоти, који су све чешће надлетали келију како би поздравио и њих. Данас то више није дружење, већ неписано правило сваког пилота који лети у близини Вигле, да је обавезно прелети и "узме благослов" од монаха. Заштитник ваздухопловаца Грчке су Свети Архангели, али често ћете чути од пилота да је и отац Јосиф Виглиотис такође њихов заштитник. Неки од пилота су свог пријатеља и заштитника и посетили у његовој неприступачној насеобини и донели му разне пилотске сувенире. Тако је отац Јосиф добио и пилотску униформу са натписом Јосиф Монах. Понекад се пилотима придруже и морепловци, па и они трубе са пучине све док монах Јосиф не изађе са заставом у руци, било да је она грчка или светогорска. Уколико у келији има поклоника то се и они придружују монаху са малим заставама у својим рукама. Носталгија Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!