Претражи Живе Речи Утехе

Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски, Атанасије, упокојио се у Господу. Његово преосвештенство преминуо је у вечерњим часовима, у четвртак, 4. марта 2021. године, у Јавној здравственој установи Болница Требиње. Обавјештење о сахрани новопредстављеног владике биће објављено накнадно. Владиκο, бесмртног имена, вјечна ти успомена! Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића) Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице

Предавање Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског др Атанасија (Јевтића) на тему „Духовни живот у Срба“. Владика Атанасије је предавање одржао 20. септембра 2018. године у Позоришту „Зоран Радмиловић“ у Зајечару, у оквиру Фестивала хришћанске културе. Благодарећи информативној служби Епархије тимочке доносимо видео запис предавања. View full Странице

Беседа умировљеног Епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија (Јевтића) на Газиместану на Видован 2018. године: Ево нас на страшном месту постојанства и достојанства. Српски народ има пословицу „Кадар бити стићи“ и стигли смо да ослободимо Косово. Кадар бити некада и повући се, утећи привремено, али најважније на страшном месту постојати. Ми смо овде на том месту постојанства. Кад је дошла јединица на Газиместан која је прва избила овде, капетан је предложио војницима ко ће да прочита песму „На Газиместану“ Милана Ракића који је био конзул у Приштини. Војник је пришао капетану шапнуо му, а у том излази из строја песник Ракић и рецитује своју песму, јер је имао наду (1912. година). Лажу који кажу нама деци овога века, да нас захватила западњачка река, и да нам се душе опасности-смрти плаше. Има нажалост оних који су и на власти и који се плаше кукавице. Говоре нећемо гинути, али могу да гину косовска деца, а његова деца неће да гину!? Ако треба, даћемо животе за ново ослобођење Косова. Е, да Бог да и биће тако. Кад је дошао на Косово, дични син Светога великомученика Лазара Косовског, Стефан, висок, Деспот српски, подигао је онај стуб и запис на њему Косовски. Прошле године сам га читао. Е, да Бог да да се нађу да подигнемо тај споменик овде како на њему храбро пише, да он говори и сведочи. Овај споменик је подигнут хвала Богу и сведочи, али и наши доласци овде, браћо и сестре, сведоче о томе. Нисмо погнуте главе, нисмо понижени, а хоће да нас понизе. Данас је говорио митрополит (у беседи у манастиру Грачаница, митрополит Амфилохије–прим. аут.), да хоће да спроводе референдум. О чему, вели, референдум? О Косову и Лазаревој глави? О деспоту Стефану, о песнику Ракићу? Ми ћемо се борити за Косово и опстаћемо и остаћемо, али немојмо да се подајемо јефтиним пропагандама. Поменуо је Митрополит да следују многи султану Мурату – ако не Мурату, онда следују Ердогану. Он је постао личност у Србији, а колико је само инвестирао у Приштини, у Пазару, Сарајеву… Турке нам доводе и не знам кога још. Имамо ми своје јунаке, имамо ми будућност своју. Кажу ми људи у средишној Србији, сутра да буде мобилизација пола би се нас јавило добровољно на Косово. Даће Бог доћи ће и тај дан. Христос Васкрсе! Ваистину васкрсе! Газиместан – Видовдан 2018. године Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

У суботу, 28. априла 2018. године у свечаној сали Призренске Богословије, представљена је нова књига умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског г-дина Атанасије (Јевтића): "Од слободе ка љубави" - Омилије из Ксантија. Извор: Телевизија Храм View full Странице

Предавање умировљеног Епископа захумско-херцеговачког г-дина Атанасија на тему "Свети Отац Јустин у Призренској Богословији" одржано је у недељу, 29. априла 2018. године. На видео запису предавања благодаримо Телевизији Храм. View full Странице

Предавање Његовог преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Г. Атанасија (Јевтића) о Светом Николају Охридском и Жичком. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора View full Странице

Тонски запис са представљања књиге Његовог преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија (Јевтића) „Од слободе ка љубави“ омилије из Ксантија, у издању Призренске богословије, које је одржано у свечаној сали Српске православне богословије Светих Кирила и Методија у Призрену 28. априла 2018. године. Звучни запис Извор: Радио Светигора View full Странице

Прича о блудном сину, о којој ћемо говорити, прича је која се налази у светом Јеванђељу, у светој књизи живота о, како јој и само име каже, благој вијести, или благовијести о нашем спасењу. То је ријеч за коју Свети Оци кажу да нас уводи у Царство Божије и ријеч коју говори управо Цар славе благовијестећи њоме спасење. А у Литургији Св. Јована Златоустога, коју често служимо и њоме живимо, у једној врло значајној молитви говори нам овај надахнути светитељ, а Црква примивши то Духом Светим кроз вијекове непоновљиво понавља: „Ти си одредио покајање за спасење“. Ту исту ријеч коју говоримо у светој литургији, у светом Јеванђељу смо много пута читали и слушали, а нарочито је она везана за причу о блудном сину. Чини ми се да је некад неко рекао, и ја бих се сложио с тиме – да кад би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о блудном сину, ми би смо имали цијелу поруку светог Јеванђеља. Јер ту је садржана тајна покајања, а опет то је и тајна спасења. Као што сви добро знате, прича тече овако. Богати отац је имао два сина и раздијелио им је своје богатство, а један од њих је примивши благо и нашавши се у благостању, напустио очев дом. За благостање је велики светитељ Цркве Божије Св. Јован Златоуст рекао да је то најгоре стање – благостање. Тако и ви овде /.../, немојте да се много бринете зато што ваше стање није благостање, него се радујте као хришћани. Али да опет то неблагостање преобразите у стање које може бити пут за спасење. Пошто је блудни син напустио очев дом, отишао је, како каже Св. Писмо – у земљу далеку, а у Св. Писму је свака ријеч значајна и ниједна није празна. То кад кажемо у земљу далеку, уопште не мора да значи да су раздаљине биле велике, и вјероватно и нису биле. Него је отишао из дома очевог, као што увијек кад одемо од нашег Господа, Сина Божијег, а тиме и од Оца небеског, одмах смо отишли далеко и предалеко. Како је говорио наш владика Николај – отишли смо да тражимо храну на њивама глади. Отишао је, дакле, у земљу далеку, и живећи распусно потрошио је сво очево имање, а онда се нашао у биједи и сиромаштву. Али није био толико у биједи и сиромаштву немајући више земаљског блага, него му је још већа биједа била што је потрошио све своје капацитете, све своје квалитете. Разорио их је и његово биће се расцијепило, раздвојило, уситнило, што је – како каже један савремени отац Цркве о. Емилијан – учинило да он више није цјеловито биће, него распарчано, исцјепкано. Такво биће се раздјељује на стотине и хиљаде дијелова и тиме постаје неспособно да воли и да буде вољено, стално тежећи да се нахрани храном која није исцјелитељна, која није она која обједињује дијелове људског бића, него их још више раздјељује. Десило му се, како би можда могли рећи ријечју која се данас претјерано употребљава, то да је пао у депресију, али било је још дубље од тога – депресија због пропасти сопственог бића. Помињем ово јер је актуелно, и психолози, психоаналитичари, психијатри покушавају да објасне депресију тражећи за њу лијека. А видимо да врло ријетко и скоро никако не могу да нађу тај лијек. Ово говорим и зато што се врло често дешава да нам се као свештеницима Цркве Божије обраћају људи говорећи да имају депресију. Чак се на медијима може чути како смо сви запали у такозвану колективну депресију. Направићу још једну дигресију као одговор на овај проблем. Неки млад човјек дошао је једном приликом у наш манастир и ја сам видио да је он био полудио. Било је много жалосно, много тужно гледати полудјелог човека, а не знате да ли је љепши, да ли је образованији, да ли је физички стаситији. И опет је и нека доброта у њему постојала, као што постоји у сваком човјеку. Био сам тог тренутка можда осјетљив или преосјетљив гледајући га, и упитао сам старије од мене да ми кажу има ли лијека за овог човјека. А код светих сам нашао одоговор да за сваки гријех, за сваку болест постоји лијек, а он се зове покајање. Ако бисмо хтјели, опет укратко, да кажемо шта је то покајање, могли бисмо да одговоримо ријечима поменутог старца Емилијана, који каже да је то повратак у цјеловитост бића. Повратак, или још боље речено, преумљење, како и сама грчка ријеч метаноја преведена на наш језик значи. Преумљење значи промјену, али још више и успостављање оне цјеловитости, повратак у цјеловитост бића. Навешћу само један моменат из јеванђељске приче о блудном сину који ми се чини да је много битан у преумљењу овога младића. То је тренутак када је он већ био гладан, и кад је већ морао да погледа истини у очи. Видио је распад свога сопственог бића, и да га све то што ради и што је радио води у пропаст велику, и како нема другог излаза нема другог пута него да буде искрен према самом себи и према свему ономе што га окружује. А најприје према oноме који га воли – оцу који му је све дао, који му је дао живот и са великом љубављу пола свога имања које је стицао читавог живота. Ако хоћемо да будемо искрени према себи и пред Богом, сви би смо могли да кажемо како нам је овај блудни син заиста брат. Брат нам је не само по томе што је људско биће и Божије створење, него и по томе што смо сви врло често блудни синови и што врло често имамо у својој грехопадној природи својственост или тежњу да одемо из дома очевог у земљу далеку. Мени се учинило да је много битан тренутак у коме заблудјели син каже „вратићу се оцу своме“. И све друго што се послије догађало било је само слијед успостављања и повратка у цјеловитост, у личносност, сакупљање отпадака његовог бића. Све се некако органски враћало на своје мјесто. И мени се не чини да је тренутак спасења онај кад излази отац пред њега и грлећи га каже ону дивну ријеч наређујући да направе велику гозбу. Него је спасење почело оног тренутка кад је син изговорио ту ријеч: „Вратићу се оцу своме“. Тако и наше спасење, браћо и сестре, драги пријатељи, неће бити да почиње оног часа када дође Господ и кад нас загрли и каже ону дивну божанствену ријеч: „Дођи у радост Господа свога“. Него наше спасење почиње већ овдје и сада нашим покајањем, нашим опредјељењем, нашом чежњом да се вратимо и да живимо у дому Оца свога. Зато, како каже Варух: „Немој да продајеш и немој да губиш своју славу“. Нама хришћанима дата је велика слава, дато нам је велико богатство, изливена је на нас неизмјерна милост Божија. А на нама је да учествујемо на такав начин да увијек и изнова говоримо: „Господе, спаси ме.“ Да признамо онако како ћемо пјевати сад у вријеме свете велике Четрдесетнице – сагријешисмо, безаконовасмо. Уистину, све смо учинили онако као што читамо у великом канону Андреја Критског, сваки гријех који је поменут. Али зато и вапијемо: „Господе, помилуј нас“. Вјерујући у св. Јеванђеље, научени св. Јеванђељем, надахнути животом у Цркви Божијој, гдје се чита св. Јеванђеље, ми ћемо увијек знати да Господар од дома коме ми идемо није онај који нам суди, него Онај који нас чека, Онај који се радује нашем повратку, Онај који нам суди по милости, по благодати. Али да би нам судио по милости потребно је ваистину рећи оно што је рекао свети – ево ја га назвах светим, а не знам да ли је свети – блудни син: „Вратићу се оцу своме“. И још рече: „У дому оца мога има много хране, чак и за слуге“. Није рекао: „Вратићу се оцу своме да будем оно што сам био“, није рекао: „Вратићу се оцу своме да ме постави на прво мјесто и да направи гозбу и закоље теле угојено“, него је рекао: ''Замолићу га да будем посљедњи од слугу његових''. То имамо у оној чудесној молитви праоца Давида, цара, псалмопјевца, ја бих рекао и учитеља покајања, који каже да се молимо срцем смиреним и духом скрушеним, јер срце смирено и дух скрушен Бог неће одбацити. Тако отпочињемо са покајничким животом, са покајањем које нема очајања и које говори кроз уста цара Давида: ''Покропи ме исопом и бићу бјељи од снега''. То покајање говори Господу да зна да Он не жели жртве паљенице: „Јер да си хтео жртве, принио бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смјерно Бог неће презрети.“ Зато ће и рећи онај чудесни пророк Јеремија „Узми срце своје у руке обадвије и принеси га Господу“, а ми ћемо у Цркви Божијој рећи: „Уздигинимо срца горе, имајмо срца ка Господу“. И примићемо благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и зајдницу Светога Духа и заблагодарићемо Богу, и бићемо заиста на гозби величанственијој чак и од оне која је припремљена овом блудном сину из Јеванђеља. Она је предукус Царства Божијег, у њој Отац небески предстоји, а ми са Сином и Духом Светим служимо, и служимо се неизрецивим даровима Царства небескога. То је не само обећање, него нам је то и дато у светој Литургији, и то можемо да „видимо и окусимо“ како пјевамо на крају Литургије. Зато, браћо и сестре, на почетку Великог и Часног поста преносим вам благослов вашег оца и пастира митрополита. Све вас позивам оном страшном, али спасоносном и дивном ријечју чудесног пророка Божијег Јована Крститеља, који каже: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско''. И заиста, приближило нам се Царство небеско, а ми се покајањем приближавамо њему. За све то блудни син нам је примјер и велика нада, велико окрепљење, велико ослобођење. Ма шта да смо сагријешили, ма ко да смо, ма колико да смо сагријешили, треба да знамо и да вјерујемо да нема гријеха који превазилази милост Божију. И да приступимо Господу са страхом Божијим, вјером и љубављу, опростивши једни другима, предајући један другога и сами себе Христу Богу, и као што рече пророк Јеремија – уздижући своје срце горе. Нека сте благословени, захвалан сам вам на вашем стрпљењу, нарочито нашем драгом оцу митрополиту за овај благослов да можемо да разговарамо са вама. Хвала вам. View full Странице