Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'затворник:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Скоро све што постоји у нама (треба исправити). Грех воли пуну власт. Ако у срцу постоји љубави за њега, онда већ осваја цело срце и свег човека покрива својом злом и штетном силом. За грешног човека и човечанство се може исто рећи: „Од пете до главе нема ништа здрава“ (Исаија, 1,6). У ово ће се свако лако уверити ако продре унутар грешног срца. Тамо ће видети у корену семе зла, видеће основне побуде за грех, као и то у чему се испољава (показује). Семе сваког моралног зла је самољубље. Оно је на самом дну срца. Човек би према назначењу своме требало да заборавља на себе у свом животу и делатности – требало би да живи само за Бога и људе. Освећујући своју делатност њеним узношењем, као благодарне жртве, Богу Спаситељу, требало би да је сву употреби на корист ближњих и да њима даје све шта год да добије од Штедродавца Бога. Једно овде не бива без другог: не може се волети Бог без љубави према ближњима, нити се ближњи могу волети без љубави према Богу, – исто као што и волећи Бога и ближње није могуће не жртвовати себе слави Божјој и благу ближњих. Али када се човек мишљу, срцем и жељом окреће од Бога, а тиме и од ближњих, онда се природно зауставља само на себи, – себе поставља за средиште према коме све усмерава, не штедећи ни Божанске уставе (законе), ни добро ближњих. Ето корена греха! Ето семена свег моралног зла! Дубоко се оно крије у унутрашњости срца. Али ширећи се и смештајући се све ближе површини срца, ово семе из њега ниче у три облика, као у виду три стабла испуњена његовом силом, његовим животом: каосамоузношење, користољубље и љубав према уживањима. Прво приморава човека да говори у срцу своме: „Ко је као ја?“ ; друго: „Свиме хоћу да завладам!“; треће: „Желим да живим ради свог задовољства!“ „Које као ја!?“ Која душа није у себи осећала овакав покрет? Да се узносе мислено над другима могу не само они који су природно надарени високим савршенствима, или су својим трудом успели да учине нешто важно и општекорисно. Самоузношење је присутно у свим узрастима, звањима и стањима; оно прати човека кроз све умне и моралне степене усавршавања; оно се не покорава никаквим спољашњим односима, и макар да човек живи сам, непознат и далек за друге, он је увек и свуда отворен за искушење – преузношење. Откако је у срце примио прво ласкање змије: „Бићете као богови“, од тада је почео да се уздиже над свима, као Бог, почео је да се издиже изнад оне црте на коју су га поставили природа и друштво, ово је општа болест свих и сваког. Чини се, шта има ту опасно кад уживам у мисли да сам изнад једног, другог, трећег? Али погледајте само колико зла и мрачних побуда произилази из ове безначајне за нас мисли! Онај који се мишљу и срцем узноси над свима, ако и предузима нешто, чини то не према гласу разума и савести, не према саветима мудрих, или према речи Божјој, већ према својим схватањима, зато што он тако жели: он је својевољан; – ако остварује започето, све очекује само од себе: он је самоуверен, сапоуздан; када оствари, све приписује себи, те је зато охол, горд, себичан, незахвалан; постављајући се према другима, жели да се свуда и у свему испуњава његова воља, да се све покреће на његов миг руком: он је властољубив и склон насиљу; постављајући друге у однос према себи, он не може да трпи њихов утицај, ма колико скроман био: презрив је и непокоран; наилазећи на кршење своје воље постаје бесан, када га увреде, постаје осветољубив; жуди за чашћу и славом, када има снажан карактер; лицемеран је и сујетан када је слабе душе, дрзак, својеглав, охол, склон свађама, када је низак. Ето у каквим се видовима јавља самоузношење, ето колико грешних покрета дугује њему за своје постојање! Једва да постоји неко ко може себе да не изобличава због овог или оног. „Хоћу да све буде моје“, помишља користољубиви – и ето друге гране коренитог моралног зла. Најприметније се показује овде дух самољубља. Оно, као само лично, овде делује: користољубивац неће рећи ни речи, начинити ни корак, ни покрет, а да за њега одатле не проистиче некаква корист. Тако је код њега све прорачунато, тако је све уређено, све се тако одвија да и време, и место, и ствари, и лица – све што додирује његова рука и мисао – носи у његову ризницу себи сродан данак. Лична корист, интерес – то је основна опруга која свуда и свагда доводи до брзог кретања читаво његово биће, и после њеног активирања он је спреман да све претвори у средство за своје циљеве: тражиће највише степене достојанства и части, ако му то доноси корист, узеће и најтежу дужност, само ако од тога има већу добит од других, определиће се за све послове, неће ни јести, ни пити, само да стекне своју корист. Он је или користољубив, или грамзив, или шкрт, и тек под јаким утицајем сујете може да воли величанственост и раскошност. Његова својина му је дража од самог себе, од људи и Божанских правила. Душа његова као да је прогутана стварима и не живи свој живот, већ живот ствари. Ето силе и области друге гране злог семена – самољубља! И ко нема некаквих ствари с којима му је толико болно да се растане као да губи само срце, као да се растаје са срећом? „Желим да живим ради свог задовољства“, говори заробљеник плоти и живи ради свог задовољства. Душа му се губи у телу и чулима. О небу, духовним потребама, о захтевима савести и дуга он не размишља, не жели и чак не може да размишља (Римљ., 8,7). Њему су познате само различите врсте уживања; једино с њима он и уме да се опходи, говори о њима и размишља. Колико је блага на земљи, колико потреба у његовом телу, колико области пуних задовољстава за онога ко се предао чулности, и за сваку од њих се код њега ствара посебна наклоност. Отуд – сластољубље, прождрљивост, размаженост, кицоштво, лењост, разблудност – наклоности чија је снага једнака снази закона природе који гуши слободу. Ако буде удовољавао укусу, – постаје сластољубац; игра боја ће га научити кицоштву, разноврсност звукова – многословљу; потреба за храном води преједању; потреба за самоочувањем – лењости; друге потребе – разблудности. Будући у живој вези с природом преко тела, онај ко је душевно предан телу пије из ње задовољства кроз онолико канала колико тело његово има одвода, а заједно са уживањима он усисава у себе и исконски дух природе – дух механичког присилног деловања. Стога, што неко више има уживања, то је тешњи круг његове слободе, а ко је предан свим уживањима, тај је, може се рећи, потпуно поробљен оковима плоти. Félix Bracquemond – Les Fleurs du Mal Ето како се шири у нама зло од малог, скоро неприметног семена. На дну срца, како смо приметили, лежи семе зла – самољубље; из њега излазе три огранка зла пуна његове силе – три његова вида: самоузношење, користољубивост, чулност, а ова три рађају већ небројено мноштво страсти и порочних склоности; као што се на дрвету главно стабло разгранава на мноштво грана и огранака, тако се и у нама образује цело дрво зла које, пустивши корен у срцу, излази напоље и покрива све што нас окружује. Може се рећи да овакво дрво постоји у свакоме чије срце макар и мало воли грех, – само с том разликом што се код једнога потпуније открива једна, а код другог друга његова страна. Који је разлог што га ми углавном не примећујемо у себи и често држимо у мислима или у слуху, и не стидећи се говоримо: „Па шта сам то урадио? Шта је ту лоше? Узрок овоме је веома природан, и он је нови пород греха који у нама живи.“ Не примећујемо зато што не можемо. То нам не дозвољава грех: он је веома лукав и опрезан. Непокривено дрво зла које смо насликали могло би, приказавши се пред очима ума, да одбије од себе свакога; зато се оно одева у лишће да би прикрило своју ругобу, и прикрива је тако да душа у којој расте ово дрво не може да уочи не само корен и стабло, већ ни гране. Ова одећа од лишћа су у ствари расејаност и многобрижност.Расејан човек не воли да живи у себи, а многобрижни нема ни тренутак слободан. Један не може, други нема када – да примети оно што се дешава унутра. Одмах након буђења из сна њихова душа одмах излази напоље, и код првога одлази у свет маштања, а код другог се погружава у море тобоже потребних послова. Садашњост за њих не постоји, што у ствари и карактерише сву њихову делатност. Један радије живи у свету који је сам створио, а стварног се дотиче само делимично, случајно, површно; други је и мишљу и срцем сав у будућности. Сваки посао жури да заврши што је могуће пре, да би приступио следећем; почиње други и већ жури ка трећем; садашњим су му заузете само руке, ноге, језик и остало, – а мисао му је сва устремљена у будућност. Како онда с таквим унутрашњим покретима да примети шта се крије у срцу? Али грех се не задовољава само овим покривачем од лишћа: кроз њега се још увек некако може продрети, лишће може померити ветар несрећа и унутрашњих потреса савести и разоткрити ружноћу греха који се испод њега крије: зато грех сам од себе ствара некакав непробојни покров налик на стајаћу мутну воду у који спушта своје дрво с његовим лишћем. Овај покров се образује од незнања, безосећајности и небриге. Не знамо за опасност која нам прети, те је зато и не осећамо; не осећамо, стога се и предајемо безбрижности. И шта год да предузмемо да бисмо уразумили оваквог грешника, све је узалуд. Он је дубоко скривен у греху, као у мору. Ако производите изнад воде што јаче звуке можете – онај у води ништа неће чути. Ако покушате да покренете на било који начин лењивог грешника, он се нимало неће пореметити. Ако му опишете његово сопствено стање, он ће рећи: то нисам ја. Ако му предочите крајњу опасност од које није далеко, он ће вас уверавати да се то њега не тиче: ако га будите из сна, он се неће постидети да каже: ја радим. Толико је чврст покров којим грех скрива себе од очију онога киме господари! То је у општим цртама оно што морамо да изменимо код себе, то је широко поприште деловања у светом подвигу самоисправљања! Треба скинути покров са греха – истерати из душе безбрижност, безосећајност, самољубље, расејаност и многобрижност; потребно је одсећи његове гране – све порочне страсти и склоности; на крају треба ископати са самим кореном, истерати самољубивост самопожртвованошћу. То није нимало лак и једноставан посао! Греховна нечистота коју смо описали не покрива душу као прашина коју може да отресе лак покрет ветра. Не, она је продрла у само наше биће, срасла с њим у једну целину, постала његов део; зато је ослобађање од ње исто што и одсецање себе од себе, исто што и вађење ока, сечење руке. Уосталом, ова потешкоћа не треба да нас растужује, већ да нас побуђује на деловање. Онај који искрено жели спасење не гледа на препреке; оне га чине још бодријим, одлучним да приступи и ревносно отпочне спасоносно дело самоисправљања. Како се обавља ово дело? Од чега почети, како наставити, шта даље, који је развој уопште унутрашњег самоисправљања. Људско срце је дубоко; како сазнати шта се у њему дешава, а још више шта у њему треба да се дешава у случају одређених околности. Свако има свој карактер, своје расположење, своје страсти, склоности, навике. Свако, дакле, треба да има и свој развој унутрашњег самоисправљања; један за све није могуће утврдити. Самоисправљање није ствар хладног закључивања, већ живог и ревносног деловања које се одвија дубоко у срцу. Хришћанство је тајна не само у основи, већ и у додацима. Поступак његовог образовања у срцу је сличан путу кроз скривени и замршени подземни тунел. Ономе који се реши да ступи на тај пут ће рећи: ево пута, и он креће већ сам. „Ко се, дакле, може спасти“, рећи ће неко, сагледавајући све тешкоће самоисправљања? – Одговарамо одговором Спаситеља на слично питање: „Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће“ (Матеј, 19, 25-26). Онај ко је решио да води хришћански живот кроз Св. Тајне добија благодат Духа која просвећује, укрепљује и теши. Пребивајући нераздвојно с њим, она га води за све време опасног земаљског странствовања на најпремудрији и најсмотренији начин. И ко се може надати да ће сам извршити исправљање свог срца? – Зар у овом светом делу може ико да очекује успех од помоћи човека и људског умећа? Чујте шта говори Господ: „И покропићу вас водом чистом, и бићете чисти; ја ћу вас очистити од свијех нечистота ваших: и даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тијела вашега, и даћу вам срие месно. И дух свој метнућу у вас“ (Језек. 36, 25-27). Све је од Господа. Њему и предајемо себе – изложићемо Његовом благодатном дејству себе као нечисту и ружну мешавину, да би од нас створио, као уметник и творац, – добре сасуде часне, – створења веома добра. Са своје стране ми можемо само да покажемо Богу искрену жељу за самоисправљањем и потпуну спремност да се покоримо његовим захтевима. Шта се дешава с оним кога посети благодат Господња, како га она води путем очишћења у стање чистоте и непорочности, то је Спаситељ приказао у причи о блудном сину. Најпре благодат поучава човека како да разоткрије и скине са себе покрове: јер како да приступи послу, ако не види шта треба да ради? Ово деловање скида с очију ума заслепљеност, срцу се враћа осећај, и воља се буди из успављујуће безбрижности. Уједно душа нехотице зауставља пажњу на себи и усредсређује се ка унутра: туга и страх, преносећи душу у загробни свет, пред престо суда, одвајају је од света и предочавају јој други, виши, вечни предмет. Обнажено дрво греха стоји сада пред очима ума грешника, у свој ругобној нагости, и сада већ – не као свој род – рађа самоосуђивање, покрива стидом, пали осудом и грижом савести. Зрак милосрђа Божјег у смиреној души рађа топлину умилења и измамљује потоке суза покајања; обилне непрестане сузе са самим кореном на крају избацују из срца цело дрво греха. Тако се све одвија. Човек сада стоји на чистој земљи непорочности и ревнује за свето благочешће. Кратко и лако изгледа самоисправљање када се опише; али није тако кратко, а још мање лако у стварности. Разнолике су наше потребе: разнолика су и заштитничка деловања благодати у нама: једнога она прима одмах у блажени мир, изоводи у област духа, гаји и милује (услађује); другога дугим тумарањем (странпутицама) искушава и после разноврсних странствовања одводи тамо, као уморног и намученог путника. „Јер иако у почетку води путем кривудавим, нагони га стегом на тјескобу и дрхтавицу, мучи га стегом својом док се не могне у њ поуздати, искушава га заповиједима својим, а на крају ће га привести правом путу и открити му своје тајне“ (Сир. 4,18,19,20). Пожуримо у овај благодатни мир, у место весеља духовног, у сама скривена недра Божанског деловања и освећења. Тешко је! Али шта има без тешкоћа? Откако је проклета за човека земља у делима својим, човек у зноју лица свога прибавља за себе благо телесно, а утолико пре духовно. Али зато колико је на крају утехе у задобијеном.„Жена кад рађа трпи муку“, али од радости због рођеног детета заборавља све пређашње муке (Јован. 16,21). „Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити“ (Римљ. 8, 18), открити се и овде у духу, и тамо, у целом нашем бићу. И шта још нарочито може да нам послужи као утеха? То што труд самоисправљања није толико тежак у стварности како нам се то чини на први поглед. Он изгледа необухватан само са стране, само док га не започнемо. И овде, као и у обичним пословима све зависи од одушевљења с којим приступамо послу. Питајте било ког истински делатног човека о тежини посла и он ће вам рећи да његове послове могу да броје и мере само други, а за њега их нема, он их не примећује. Одушевљење, покрећући брзо све његове снаге, гута све немире, издиже га изнад свих препрека, и окружен непријатностима – он иде као по равном и широком путу. Исто је тако у делу спасења – тесан је пут ка царству, тешким се чини јарам Христов, али само дотле док смо ми још увек изван, док се премишљамо и промишљамо развој новог живота. Али када се створи у срцу спасоносна одлучност, она доноси и одушевљење за добро делање. Одушевљени следбеник Христов иде за Њим, радујући се и благосиљајући јарам од Њега примљен. Са стране ће видети његов труд, муку и срдитост, а он као пред Срцезналцем на глас пред свима исповеда да он и сви њему слични живе – „као незнани и познати, као жалошћени а увијек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све посједују“ (2 Кор. 6,9-10). Питаћете где наћи такво одушевљење? Молићемо се и молитва вере ће спустити овај божански огањ. Молићемо се за одушевљење, за одлучност и буђење из греховног сна. „Јер нам је сада спасење ближе… Ноћ поодмаче, а дан се приближи“ (Римљ. 13,12). „Јер Бог који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа“ (2 Кор. 4, 6); „А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери, да изобилујете у нади силом Духа Светога“ (Римљ. 15,13). Преузето из књиге „Живети за вечност – шта је духовни живот и како га стећи?“
  2. Пасха, Господња Пасха! Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу. И гле, ово Васкрсење анђели певају на небесима, видевши у лицу Господа Искупитеља светлост уготовљене славе обожене људске природе, у коју ће се, силом Његовог Васкрсења, обући сви они који истински верују у Њега и који му се из све душе прилепљују. Слава, Господе, преславном Васкрсењу Твоме! Анђели певају и радују се са нама, предвиђајући испуњење свога хора. И нас Господе удостој да Те васкрслог славимо чистим срцем, видећи у Твоме Васкрсењу прекид трулежности која нас је изједала, сејање новог пресветлог живота и зрак будуће вечне славе, у коју си Ти као претеча већ ушао Васкрсењем нас ради. Не само људски, него ни анђелски језик није у стању да објасни неизрециву милост Твоју према нама, преславно васкрсли Господе! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Самопоништено завапи: Нисам достојан да под кров мој уђеш! Од самопоништености пређи у синовски страх, који не рида у грчу но приноси трезвљење са страхопоштовањем. Пошто, пак, сам Господ и позива и налаже да приступимо, буди спреман да приступиш радосно са жељом и жеђи, као јелен изворима воденим, ишчекујући са увереношћу да примиш самога Господа, а са њим и сва блага животна у Њему сакривена окрећући се од тог ишчекивања које се неће посрамити, к себи, у готовости да сретнеш Господа, силније ражари срдачну скрушеност и понови обећање да ћеш се одвраћати од греха, макар се због тога морало и умрети. Свети Теофан Затворник, Пут ка спасењу Извор: Епархија жичка
  4. Код детета се најпре буде, а затим живо делују, све до смрти, телесне потребе. Утолико је неопходније свести их у разумне оквире и усталити навиком, како би оне касније причињавале што мање сметњи. Примарна функција телесног живота јесте узимање хране. Међутим, у моралном погледу оно представља извор страсти за греховно услађивање плоти или поприште на коме се та врста греха развија и потхрањује. Зато дете треба хранити тако да, омогућавајући му развој телесног живота и пружајући му снагу и здравље, у души не распалимо страст угађања плоти. Не треба се много обазирати на то што је дете мало; потребно је још од најранијег узраста разумно кротити плот која се приклања грубом вештаству и учити дете да њоме овладава, како би и у дечаштву, и у младићком добу, и касније оно било у стању да лако и слободно управља телесним потребама. Тај први „квасац“ је веома драгоцен. Од исхране у детињству зависиће много шта и касније. Наиме, ако нисмо будни, ми неприметно можемо да код детета развијемо сластољубље и неумереност у храни – два вида чревоугодија (стомакоугађања), које представља погубну склоност за тело и душу, а стиче се преко исхране. Због тога чак и лекари и педагози саветују: 1) да се одабира здрава и прикладна храна, примеренаузрасту детета, јер једна је врста хране погодна за одојчад и малудецу, а друга за већу децу, младиће и девојке; 2) да се исхрана регулише одређеним правилима, опет ускладу са узрастом, према којима би се одређивало време, количина и начин узимања хране, и 3) да се од једном установљеног реда без потребе не одступа. На овај начин дете ће се научити да не тражи храну усвакој прилици, чим му се прохте да једе, него да чека одређено време; ово су први покушаји опробавања и навикавања себе на одустајање од својих прохтева и њихово ограничавање. Тамо где се дете храни кад год заплаче и чим зажели да једе, оно постаједо те мере раслабљено да се само са болом може одрећи хране.Поред тога, дете постаје самовољно, пошто му полази за руком да измоли или плачући издејствује све што зажели. Исто тако,морају се на разумну меру свести и сан, утопљаваље и друге удобности, непрестано имајући у виду циљ, а то је – не распаљивати страсти чулним насладама и навићи дете да се умери. Овога се ваља строго држати током читавог периода васпитног деловања, разуме се, мењајући та правила само у погледу њихове примене, али не и у суштини, све док док васпитаник, навикнут на њих, не почне да се сам стара о себи. Друга телесна функција јесте кретање, а орган преко кога се оно врши јесу мишићи, оруђа рада, у којима је смештена телесна снага и крепост. Посматрано у односу према души, кретање је средиште воље, и као такво оно је у стању да развија својевољност. Хармонично, благоразумно развијање ове функције, придајући телу покретност и живост, развија радне навике и улива сталоженост и достојанственост. Насупрот томе, нестално и недоследно развијање кретања у деце, препуштено случају, код једних доводи до неумерене живахности и расејаности, док код других изазива апатију, беживотност, лењост. Оно прво доприноси јачању и устаљивању својеглавости и непокорности, које су, са своје стране, повезане са напраситошћу, свадљивошћу, неспутаношћу жеља, док ово потоње доводи до погружавања у плот и предавања чулним насладама. Стога, јачајући телесне снаге, морамо да пазимо да преко тога не распалимо својевољу, те да ради плоти не погубимо дух. А основно правило поступања ради достизања тога циља јесте умереност, непрестано упућивање и надзор. Дете може да буде живахно, али у оно време, на оном месту и на начин који му је допуштен. Воља родитеља мора да прати сваки дететов корак, разуме се, уопштено говорећи. Ако тога нема, дететова нарав лако може да се изопачи. Пошто својевољно да себи слободу и постане несташно, дете неће бити спремно да се из тог стања поврати у послушност, и одбијаће да слуша чак и најмање захтеве својих родитеља. То се дешава већ и уколико се детету само једном пружи прилика да се својевољно распусти, а шта да кажемо за породице у којима се на ово уопште не обраћа пажња? О, како је тешко касније сузбити својеглавост, пошто се она већ увелико укорени у телу као у каквој тврђави! Гле, такво дете ни главу неће да покрене, ни руком или ногом да мрдне, ни да погледа када му се наређује! Напротив, оно ће на сваки захтев родитеља реаговати бодро и чило, уколико се од самог почетка пази на његово кретање. Сем тога, нема бољег начина да се дете навикне да влада својим телом од изискивања да своје снаге користи према вољи родитеља. Трећа телесна функција повезана је са нервима. Из њих исходе чувства, која представљају оруђа опажања и спознавања. Али о овоме ћемо касније. Сада бисмо се задржали на другој најопштијој функцији нерава као средишта телесне сензитивности (осетљивости) – способности примања њему пријатних или непријатних спољашњих утисака. Овде се поставља правило да се тело навикне на лако подношење различитих спољашњих утицаја: ваздуха, воде, промене температуре, влаге, врућине, хладноће, повреда, болова и сл. Онај ко је стекао одговарајуће навике може се сматрати срећним и способним и за најтеже подухвате, у свако доба и на сваком месту. У таквом човеку душа неприкосновено господари телом, тако да он не одлаже, не мења и не оставља послове који му предстоје у страху од телесних непријатности, већ се, напротив, чак и жељно лаћа онога чиме би могао обуздати плот. А то је веома важно. Основно зло у нашем односу према телу јесте љубав према телу и жаљење тела, јер то одузима души сваку власт над њим, чинећи је његовом слушкињом; насупрот томе, онај који не жали своју плот у подухватима које предузима неће бити смућиван бојазнима изазваним слепим угађањем плоти. Благо ономе ко се на ово навикао још од детињства! Овде је умесно подсетити се и лекарских савета у вези са купањем, временом и местом излажења и шетње, одевањем. Основно правило је да тело не пребива искључиво у стању у коме прима пријатне утиске, него да му се што више омогућава да дође у додир и са утисцима који изазивају немир. Пријатним утисцима тело се раслабљује, док га ови потоњи снаже и крепе; изложено оним првим, дете ће се свега бојати, а суочено и са другима, биће на све спремно и способно да буде постојано и трпељиво у свему што предузме. Овакав однос према телу препоручује и педагогија. Овде смо показали само како се педагошке препоруке могу применити и на развој хришћанског живота. Та примена, наиме, у нашем случају значи да њихово ревносно испуњавање онемогућава да у душу продре штетни и непотребни коров чулних наслада, својевољности, угађања плоти или самосажаљевања, образујући њима супротна расположења и учећи господарењу телом као нашим органом, а не потчињавању њему. А то је веома важно за хришћански живот, који је по самој бити својој слободан од чулности и сваког угађања плоти. Следствено томе, телесни развој детета не сме се препуштати случају, него се мора држати под строгом контролом од самог почетка, како би касније васпитаник био већ припремљен и прилагођен нормама хришћанског живљења, тако да се према њима не односи са непријатељством и неприхватањем. Хришћани-родитељи који искрено воле своју децу не треба да жале ништа, ни своја родитељска срца, како би ова блага учинили својином својих чеда. У противном случају сва дела њихове љубави и бриге која се касније предузму или ће донети слаб плод, или ће чак остати бесплодна. Тело је обиталиште страсти, чак и оних најстрашнијих, попут гнева и похоте. Оно уједно представља и орган преко кога демони продиру у душу или јој се приближавају. По себи се разуме да не смемо да губимо из вида све оно што може да пружи Црква, нарочито не ништа од онога што се тиче тела, јер се благодатним даровима Цркве Христове тело освештава, а незасита жудња кроти. На овом месту ни из далека нисмо све описали, већ смо само покушали да предочимо основне црте и покажемо најопштији правац васпитног деловања на тело, а подробности ће постати јасне на делу. На основу свега овде изнетог може се појмити и какав ваља да буде однос према телу у остало време живота, јер према њему увек ваља поступати на исти начин. Упоредо са појављивањем телесних потреба, и у души ће се, веома брзо, испољити способности нижега реда, у њиховом природном поретку. Тако ће, рецимо, дете почети да зауставља поглед на различитим предметима – на некима дуже, на некима краће, као да му се једни предмети више, а други мање допадају. Ово су почеци коришћења чула, за чиме непосредно следи буђење уобразиље (маште) и памћења. Реч је о прелазним способностима између телесне и душевне активности, које делују у узајамној зависности и повезаности, тако да оно што учини једна намах бива пренето оној другој. Ако је судити по значају који у данашње време припада машти и памћењу у нашем животу, онда ће нам бити јасно колико је добро и спасоносно њихова прва пројављивања освештати управљањем на објекте везане за веру. Први утисци, наиме, дубоко се урезују у сећање. Овде ваља имати на уму да душа доспева у свет као „tabula rasa“, те да она тек касније узраста, богати свој унутарњи садржај и стиче разнообразност у активностима. Први материјал, прву храну за своје обликовање душа задобија од споља, од чула, а преко уобразиље. Стога је само по себи очигледно какав карактер треба да имају први предмети (објекти) опажања и уобразиље, како они не би представљали препреку, већ, напротив, подстицај за напредак хришћанског живота у периоду његовог обликовања. Познато је, наиме, да, као што храна са којом се дете најпре сусретне врши приметан утицај на формирање телесног темперамента, тако и први предмети на којима се уставља и којима се занима душа снажно утичу на њен карактер и општи начин живота. Чулни опажаји у развоју потхрањују уобразиљу; замишљени предмет чува се у сећању, чинећи тиме, да се тако изразимо, садржај душе. Претпоставимо да чула своје прве утиске примају од свештених предмета: очи – од икона и светлости кандила, слух – од свештених песмопоја, и слично. Дете, истина, још није у стању да разуме ништа од онога што му је пред очима, али се и видом и слухом навикава на те предмете и атмосферу која га окружује, а то, испуњавајући срце, удаљава од њега друге и другачије предмете. Због таквих опажаја и осета прве пројаве уобразиље такође ће носити свештени карактер; детету ће бити лакше да замишља овакве, него некакве друге предмете; такве ће бити прве вежбе и први напори његове маште. Даље, у будућности, лепота и префињеност, које су једном својом страном суштински повезане са облицима опажања и уобразиље, моћи ће да га привлаче једино у својим свештеним видовима. Према томе, дете ваља окруживати свештеним предметима сваке врсте. Све што би могло да га разврати као негативни пример, саблажњавајућа представа или ствар, треба да је далеко од њега. Битно је да се и касније доследно чува овај поредак. Познато је како је снажно деловање развратних и изопачених представа на душу, без обзира на начин на који је се такве представе дотичу. Како је несрећно дете које, затворивши очи или оставши у самоћи и погрузивши се у себе, осети терет мноштва непотребних, ништавних, саблажњујућих, страстима испуњених представа! Такве представе на душу утичу исто као што густ, смрадан дим утиче на главу. Не треба губити из вида ни начин на који делују ове снаге у детету. Функција чула састоји се у томе да гледају, слушају, пипају, једном речју – да истражују и спознају. Зато она представљају прве покретаче знатижеље, која доцније под њиховим утицајем прелази у уобразиљу и памћење, да би, усталивши се у њима, постала необуздани тиранин душе. Разуме се, није могућно не користити своја чула, јер се управо преко њих спознају ствари које треба да знамо у славу Божију и на наше добро. Међутим, њихова неизбежна пратиља је знатижеља, која представља необуздану склоност да се без циља гледа и слуша шта се где и како чини. Како овде поступати? Свако истраживање неминовно већ представља радозналост. О њој можемо говорити тамо где постоји тежња да се све испитује без поретка и циља, не разликујући да ли нам је то потребно или није. Зато је, дакле, при развијању и усавршавању чула неопходно знати меру и ред, те их усмеравати само на оно што је на потребу, чије неопходности смо свесни; у том случају љубопитство се неће непотребно потхрањивати. Другим речима, дете треба научити да истражује оно што се сматра за њега неопходним, док се од свега другога ваља уздржавати и клонити. У самом истраживању околине треба се држати поступности – не пребацивати се сваки час са предмета на предмет, са једног својства на друго, већ их разматрати једно по једно, старајући се да се стекне правилна представа о њима. Оваква занимања избавиће дете од склоности ка забављању и површности чак и у ономе што је допуштено, научиће га да влада својим чулима, а преко њих и уобразиљом. Тако дете неће без потребе нагло прелазити са једног на друго, неће се, дакле, заустављати и занимати свакојаким представама, нарушавајући свој душевни мир и смућујући се плимама и осекама својих неразумних виђења. Ко не уме да влада својим опажајима и уобразиљом, неминовно постаје расејан и непостојан, вазда мучен својом знатижељом, која ће га бацакати са једног предмета на други, све док му се снаге не раслабе, а све то остаће без плода. Истовремено са тим способностима рађају се у детету страсти, и тако га оне узнемиравају још од раног доба. Дете још није способно да говори, да хода, једва је некако научило да седи и да прихвата играчке, али већ показује љутњу, завист, тежњу за поседовањем, за издвајањем и слично. Речју, у њему се пројављује дејство страсти. Ово зло, које се темељи на живљењу по плоти, разорно је и погубно. Зато му се ваља супротстављати још од првих његових манифестовања. Тешко је казати како би то требало чинити: све зависи од благоразумности родитеља. Могло би се, међутим, препоручити следеће: 1) да се на сваки начин спречава буђење ових страсти; 2) ако се нека страст испољи, да се журно приступи њеном стишавању смишљеним и опробаним средствима. На тај начин спречиће се њихово дубље укорењивање или предиспозиција према њима. Ону страст која се испољава чешће него друге требало би лечити са нарочитом пажњом, јер у противном она може да постане господар детињег живота. Најпоузданији начин искорењивања страсти јесте прибегавање благодатним средствима са вером. Страст је душевна појава. Међутим, родитељи у почетку немају начина да делују на детињу душу. Зато је пре свега потребно молити се Господу да Он учини Своје. Доцније ће се ревносни отац, мати или дадиља у овом делу руководити искуством. Када дете постане разумно и самосвесно, биће могућно користити и она најопштија средства која се свима препоручују против страсти. У сваком случају, са страстима се ваља борити од самог почетка и искорењивати их у читавом периоду васпитања, како би дете стекло умеће и навику да њима господари, пошто се њихови смућујући нападаји не прекидају све до краја живота. Уколико се строго будемо држали препорученог поретка деловања на тело и на ниже способности, душа ће се тиме изванредно припремити за стицање истински доброг настројења; то ће, међутим, ипак бити само припрема, док само то настројење ваља стварати позитивним деловањем на све детиње снаге на ум, вољу и срце. Извор: Православие.ру
  5. Родитељи отпочињу борбу са грехом који живи у детету. И премда је тај грех лишен тачке ослонца, он ипак делује, настојећи да овлада детињим телесним и душевним снагама, како би нашао себи чврсто упориште. Ово се, међутим, не сме допуштати, те ваља детиње снаге отимати из руку греха и предавати их Богу. Али, како ово деловање не би било без основа, већ утемељено на разумном познавању његовог значаја и предности, потребно је јасно спознати за чим жуди грех који је остао у детету, чиме се храни, преко чега успева да човеком овлада. Основни покретачи који увлаче у грех јесу својеумље, односно љубопитство (знатижеља) у уму, својевољност – у вољи, самонаслађивање – у чувствима. Стога душевне и телесне снаге које се обликују и развијају ваља тако водити и усмеравати да не доспеју у ропство угађања плоти, радозналости, својевољности и самонаслађивања, јер то је јарам греховни, него, напротив, учити дете да се удаљава од њих и да их побеђује, чиме ћемо их, заправо, колико год је то могуће, обеснаживати и обезвређивати. То је главно руководеће начело, коме ваља саобразити читаво васпитање. Зато ћемо у даљем излагању размотрити најглавнија дејетва тела, душе и духа. Код детета се најпре буде, а затим живо делују, све до смрти, телесне потребе. Утолико је неопходније свести их у разумне оквире и усталити навиком, како би оне касније причињавале што мање сметњи. Примарна функција телесног живота јесте узимање хране. Међутим, у моралном погледу оно представља извор страсти за греховно услађивање плоти или поприште на коме се та врста греха развија и потхрањује. Зато дете треба хранити тако да, омогућавајући му развој телесног живота и пружајући му снагу и здравље, у души не распалимо страст угађања плоти. Не треба се много обазирати на то што је дете мало; потребно је још од најранијег узраста разумно кротити плот која се приклања грубом вештаству и учити дете да њоме овладава, како би и у дечаштву, и у младићком добу, и касније оно било у стању да лако и слободно управља телесним потребама. Тај први „квасац“ је веома драгоцен. Од исхране у детињству зависиће много шта и касније. Наиме, ако нисмо будни, ми неприметно можемо да код детета развијемо сластољубље и неумереност у храни – два вида чревоугодија (стомакоугађања), које представља погубну склоност за тело и душу, а стиче се преко исхране. Због тога чак и лекари и педагози саветују: 1) да се одабира здрава и прикладна храна, примеренаузрасту детета, јер једна је врста хране погодна за одојчад и малудецу, а друга за већу децу, младиће и девојке; 2) да се исхрана регулише одређеним правилима, опет ускладу са узрастом, према којима би се одређивало време, количина и начин узимања хране, и 3) да се од једном установљеног реда без потребе не одступа. На овај начин дете ће се научити да не тражи храну усвакој прилици, чим му се прохте да једе, него да чека одређено време; ово су први покушаји опробавања и навикавања себе на одустајање од својих прохтева и њихово ограничавање. Тамо где се дете храни кад год заплаче и чим зажели да једе, оно постаједо те мере раслабљено да се само са болом може одрећи хране.Поред тога, дете постаје самовољно, пошто му полази за руком да измоли или плачући издејствује све што зажели. Исто тако,морају се на разумну меру свести и сан, утопљаваље и друге удобности, непрестано имајући у виду циљ, а то је – не распаљивати страсти чулним насладама и навићи дете да се умери. Овога се ваља строго држати током читавог периода васпитног деловања, разуме се, мењајући та правила само у погледу њихове примене, али не и у суштини, све док док васпитаник, навикнут на њих, не почне да се сам стара о себи. Друга телесна функција јесте кретање, а орган преко кога се оно врши јесу мишићи, оруђа рада, у којима је смештена телесна снага и крепост. Посматрано у односу према души, кретање је средиште воље, и као такво оно је у стању да развија својевољност. Хармонично, благоразумно развијање ове функције, придајући телу покретност и живост, развија радне навике и улива сталоженост и достојанственост. Насупрот томе, нестално и недоследно развијање кретања у деце, препуштено случају, код једних доводи до неумерене живахности и расејаности, док код других изазива апатију, беживотност, лењост. Оно прво доприноси јачању и устаљивању својеглавости и непокорности, које су, са своје стране, повезане са напраситошћу, свадљивошћу, неспутаношћу жеља, док ово потоње доводи до погружавања у плот и предавања чулним насладама. Стога, јачајући телесне снаге, морамо да пазимо да преко тога не распалимо својевољу, те да ради плоти не погубимо дух. А основно правило поступања ради достизања тога циља јесте умереност, непрестано упућивање и надзор. Дете може да буде живахно, али у оно време, на оном месту и на начин који му је допуштен. Воља родитеља мора да прати сваки дететов корак, разуме се, уопштено говорећи. Ако тога нема, дететова нарав лако може да се изопачи. Пошто својевољно да себи слободу и постане несташно, дете неће бити спремно да се из тог стања поврати у послушност, и одбијаће да слуша чак и најмање захтеве својих родитеља. То се дешава већ и уколико се детету само једном пружи прилика да се својевољно распусти, а шта да кажемо за породице у којима се на ово уопште не обраћа пажња? О, како је тешко касније сузбити својеглавост, пошто се она већ увелико укорени у телу као у каквој тврђави! Гле, такво дете ни главу неће да покрене, ни руком или ногом да мрдне, ни да погледа када му се наређује! Напротив, оно ће на сваки захтев родитеља реаговати бодро и чило, уколико се од самог почетка пази на његово кретање. Сем тога, нема бољег начина да се дете навикне да влада својим телом од изискивања да своје снаге користи према вољи родитеља. Трећа телесна функција повезана је са нервима. Из њих исходе чувства, која представљају оруђа опажања и спознавања. Али о овоме ћемо касније. Сада бисмо се задржали на другој најопштијој функцији нерава као средишта телесне сензитивности (осетљивости) – способности примања њему пријатних или непријатних спољашњих утисака. Овде се поставља правило да се тело навикне на лако подношење различитих спољашњих утицаја: ваздуха, воде, промене температуре, влаге, врућине, хладноће, повреда, болова и сл. Онај ко је стекао одговарајуће навике може се сматрати срећним и способним и за најтеже подухвате, у свако доба и на сваком месту. У таквом човеку душа неприкосновено господари телом, тако да он не одлаже, не мења и не оставља послове који му предстоје у страху од телесних непријатности, већ се, напротив, чак и жељно лаћа онога чиме би могао обуздати плот. А то је веома важно. Основно зло у нашем односу према телу јесте љубав према телу и жаљење тела, јер то одузима души сваку власт над њим, чинећи је његовом слушкињом; насупрот томе, онај који не жали своју плот у подухватима које предузима неће бити смућиван бојазнима изазваним слепим угађањем плоти. Благо ономе ко се на ово навикао још од детињства! Овде је умесно подсетити се и лекарских савета у вези са купањем, временом и местом излажења и шетње, одевањем. Основно правило је да тело не пребива искључиво у стању у коме прима пријатне утиске, него да му се што више омогућава да дође у додир и са утисцима који изазивају немир. Пријатним утисцима тело се раслабљује, док га ови потоњи снаже и крепе; изложено оним првим, дете ће се свега бојати, а суочено и са другима, биће на све спремно и способно да буде постојано и трпељиво у свему што предузме. Овакав однос према телу препоручује и педагогија. Овде смо показали само како се педагошке препоруке могу применити и на развој хришћанског живота. Та примена, наиме, у нашем случају значи да њихово ревносно испуњавање онемогућава да у душу продре штетни и непотребни коров чулних наслада, својевољности, угађања плоти или самосажаљевања, образујући њима супротна расположења и учећи господарењу телом као нашим органом, а не потчињавању њему. А то је веома важно за хришћански живот, који је по самој бити својој слободан од чулности и сваког угађања плоти. Следствено томе, телесни развој детета не сме се препуштати случају, него се мора држати под строгом контролом од самог почетка, како би касније васпитаник био већ припремљен и прилагођен нормама хришћанског живљења, тако да се према њима не односи са непријатељством и неприхватањем. Хришћани-родитељи који искрено воле своју децу не треба да жале ништа, ни своја родитељска срца, како би ова блага учинили својином својих чеда. У противном случају сва дела њихове љубави и бриге која се касније предузму или ће донети слаб плод, или ће чак остати бесплодна. Тело је обиталиште страсти, чак и оних најстрашнијих, попут гнева и похоте. Оно уједно представља и орган преко кога демони продиру у душу или јој се приближавају. По себи се разуме да не смемо да губимо из вида све оно што може да пружи Црква, нарочито не ништа од онога што се тиче тела, јер се благодатним даровима Цркве Христове тело освештава, а незасита жудња кроти. На овом месту ни из далека нисмо све описали, већ смо само покушали да предочимо основне црте и покажемо најопштији правац васпитног деловања на тело, а подробности ће постати јасне на делу. На основу свега овде изнетог може се појмити и какав ваља да буде однос према телу у остало време живота, јер према њему увек ваља поступати на исти начин. Упоредо са појављивањем телесних потреба, и у души ће се, веома брзо, испољити способности нижега реда, у њиховом природном поретку. Тако ће, рецимо, дете почети да зауставља поглед на различитим предметима – на некима дуже, на некима краће, као да му се једни предмети више, а други мање допадају. Ово су почеци коришћења чула, за чиме непосредно следи буђење уобразиље (маште) и памћења. Реч је о прелазним способностима између телесне и душевне активности, које делују у узајамној зависности и повезаности, тако да оно што учини једна намах бива пренето оној другој. Ако је судити по значају који у данашње време припада машти и памћењу у нашем животу, онда ће нам бити јасно колико је добро и спасоносно њихова прва пројављивања освештати управљањем на објекте везане за веру. Први утисци, наиме, дубоко се урезују у сећање. Овде ваља имати на уму да душа доспева у свет као „tabula rasa“, те да она тек касније узраста, богати свој унутарњи садржај и стиче разнообразност у активностима. Први материјал, прву храну за своје обликовање душа задобија од споља, од чула, а преко уобразиље. Стога је само по себи очигледно какав карактер треба да имају први предмети (објекти) опажања и уобразиље, како они не би представљали препреку, већ, напротив, подстицај за напредак хришћанског живота у периоду његовог обликовања. Познато је, наиме, да, као што храна са којом се дете најпре сусретне врши приметан утицај на формирање телесног темперамента, тако и први предмети на којима се уставља и којима се занима душа снажно утичу на њен карактер и општи начин живота. Чулни опажаји у развоју потхрањују уобразиљу; замишљени предмет чува се у сећању, чинећи тиме, да се тако изразимо, садржај душе. Претпоставимо да чула своје прве утиске примају од свештених предмета: очи – од икона и светлости кандила, слух – од свештених песмопоја, и слично. Дете, истина, још није у стању да разуме ништа од онога што му је пред очима, али се и видом и слухом навикава на те предмете и атмосферу која га окружује, а то, испуњавајући срце, удаљава од њега друге и другачије предмете. Због таквих опажаја и осета прве пројаве уобразиље такође ће носити свештени карактер; детету ће бити лакше да замишља овакве, него некакве друге предмете; такве ће бити прве вежбе и први напори његове маште. Даље, у будућности, лепота и префињеност, које су једном својом страном суштински повезане са облицима опажања и уобразиље, моћи ће да га привлаче једино у својим свештеним видовима. Према томе, дете ваља окруживати свештеним предметима сваке врсте. Све што би могло да га разврати као негативни пример, саблажњавајућа представа или ствар, треба да је далеко од њега. Битно је да се и касније доследно чува овај поредак. Познато је како је снажно деловање развратних и изопачених представа на душу, без обзира на начин на који је се такве представе дотичу. Како је несрећно дете које, затворивши очи или оставши у самоћи и погрузивши се у себе, осети терет мноштва непотребних, ништавних, саблажњујућих, страстима испуњених представа! Такве представе на душу утичу исто као што густ, смрадан дим утиче на главу. Не треба губити из вида ни начин на који делују ове снаге у детету. Функција чула састоји се у томе да гледају, слушају, пипају, једном речју – да истражују и спознају. Зато она представљају прве покретаче знатижеље, која доцније под њиховим утицајем прелази у уобразиљу и памћење, да би, усталивши се у њима, постала необуздани тиранин душе. Разуме се, није могућно не користити своја чула, јер се управо преко њих спознају ствари које треба да знамо у славу Божију и на наше добро. Међутим, њихова неизбежна пратиља је знатижеља, која представља необуздану склоност да се без циља гледа и слуша шта се где и како чини. Како овде поступати? Свако истраживање неминовно већ представља радозналост. О њој можемо говорити тамо где постоји тежња да се све испитује без поретка и циља, не разликујући да ли нам је то потребно или није. Зато је, дакле, при развијању и усавршавању чула неопходно знати меру и ред, те их усмеравати само на оно што је на потребу, чије неопходности смо свесни; у том случају љубопитство се неће непотребно потхрањивати. Другим речима, дете треба научити да истражује оно што се сматра за њега неопходним, док се од свега другога ваља уздржавати и клонити. У самом истраживању околине треба се држати поступности – не пребацивати се сваки час са предмета на предмет, са једног својства на друго, већ их разматрати једно по једно, старајући се да се стекне правилна представа о њима. Оваква занимања избавиће дете од склоности ка забављању и површности чак и у ономе што је допуштено, научиће га да влада својим чулима, а преко њих и уобразиљом. Тако дете неће без потребе нагло прелазити са једног на друго, неће се, дакле, заустављати и занимати свакојаким представама, нарушавајући свој душевни мир и смућујући се плимама и осекама својих неразумних виђења. Ко не уме да влада својим опажајима и уобразиљом, неминовно постаје расејан и непостојан, вазда мучен својом знатижељом, која ће га бацакати са једног предмета на други, све док му се снаге не раслабе, а све то остаће без плода. Истовремено са тим способностима рађају се у детету страсти, и тако га оне узнемиравају још од раног доба. Дете још није способно да говори, да хода, једва је некако научило да седи и да прихвата играчке, али већ показује љутњу, завист, тежњу за поседовањем, за издвајањем и слично. Речју, у њему се пројављује дејство страсти. Ово зло, које се темељи на живљењу по плоти, разорно је и погубно. Зато му се ваља супротстављати још од првих његових манифестовања. Тешко је казати како би то требало чинити: све зависи од благоразумности родитеља. Могло би се, међутим, препоручити следеће: 1) да се на сваки начин спречава буђење ових страсти; 2) ако се нека страст испољи, да се журно приступи њеном стишавању смишљеним и опробаним средствима. На тај начин спречиће се њихово дубље укорењивање или предиспозиција према њима. Ону страст која се испољава чешће него друге требало би лечити са нарочитом пажњом, јер у противном она може да постане господар детињег живота. Најпоузданији начин искорењивања страсти јесте прибегавање благодатним средствима са вером. Страст је душевна појава. Међутим, родитељи у почетку немају начина да делују на детињу душу. Зато је пре свега потребно молити се Господу да Он учини Своје. Доцније ће се ревносни отац, мати или дадиља у овом делу руководити искуством. Када дете постане разумно и самосвесно, биће могућно користити и она најопштија средства која се свима препоручују против страсти. У сваком случају, са страстима се ваља борити од самог почетка и искорењивати их у читавом периоду васпитања, како би дете стекло умеће и навику да њима господари, пошто се њихови смућујући нападаји не прекидају све до краја живота. Уколико се строго будемо држали препорученог поретка деловања на тело и на ниже способности, душа ће се тиме изванредно припремити за стицање истински доброг настројења; то ће, међутим, ипак бити само припрема, док само то настројење ваља стварати позитивним деловањем на све детиње снаге на ум, вољу и срце. Извор: Православие.ру View full Странице
×
×
  • Креирај ново...