Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 31. октобра 2021. године, на празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Луке на Кошутњаку. Повезане вести: Беседа Патријарха српског Порфирија на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра цетињског, 2021. лета Господњег Патријарх Порфирије учествовао у акцији добровољног давања крви Патријарх српски г. Порфирије је затим учествовао у акцији добровољног давања крви на пункту Завода за трансфузију при храму Светог Јована Владимира у насељу Медаковић. Извор: Инфо-служба СПЦ

”Постоје многи који имају телесни вид, а заправо су слепи за живот, за лепоту, за љубав”, рекао је Патријарх Порфирије на Недјељу слијепог у Загребу. У Пету недјељу по Пасхи, недјељу слијепог, 6. јуна 2021. године, Његова Светост патријарх српски Порфирије служио је Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Патријарху је саслуживало свештенство Саборног храма, а појао је хор под вођством Иване Србљан. Поглавар Српске цркве и администратор Епархије загребачко-љубљанске обратио се сабраном народу бесједом након прочитаног јеванђеља, у којој је издвојио питање које су апостоли поставили Господу: ”ко је крив због тога што је човек слеп од рођења – он или његови родитељи”. Упућујући на одговор, Његова Светост је казао да је ”свака слабост, свака болест, свака невоља и несрећа у суштини последица греха – погрешног употребљавања оних дарова и оних сила које смо добили од Бога.” Са друге стране, Патријарх је нагласио да искушења нису увијек проузрокована личним или гријехом нечијих предака. Примјер за то налазимо управо у прочитаном јеванђељу у ком Господ каже да је човјек био слијеп од рођења да би се кроз њега пројавила сила Божија, односно да би том који је слијеп, а који је пролазио кроз разне тешкоће и невоље, био постепено отваран унутрашњи духовни вид. Његова Светост је истакао да ”колико год да је овде реч о спољашњем виду, ова прича показује како су се овом човеку отворивши се телесне очи отварале и духовне очи” али и да ”постоје многи који имају телесни вид, а заправо су слепи за живот, за лепоту, за љубав, који су слепи за заједницу љубави са Богом”. ”Свако искушење које имамо, колико је важно да се питамо откуда оно, још важније је да знамо да није без промисла Божијег и да је искушење задатак који нам је Господ поставио да га решимо како бисмо решивши га били ближе Њему, како бисмо Га боље упознали”, казао је Патријарх Порфирије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Овим дописом желим да обавестим целокупну јавност истине ради о недавном инциденту који се десио 2. септембра 2019. године око 8:00 часова увече у Сједињеним Америчким Државама у Флориди. Изражавам велико жаљење што су недавно поједини медији писали не баш веродостојно о овом догађају, а који је везан за оца Драгана Жарића, свештеника СПЦ у Петерсбургу (Ст. Петерсбург) у Америци. Свештеник Драган Жарић је отац три дечака и однедавно девојчице. Горепоменутог дана кад се догодио инцидент породица Жарић је имала госте, једну младу породицу са њихове парохије који су дошли да виде новорођену бебу (Јефимију). После краћег времена отац Драган је изашао напоље заједно са парохијанином М. Ћ. да види ста раде његова два старија синчића Јован (7 година) и Гаврило (9 година) који су се играли на оближњем игралишту. И тако док су свештеник и М. Ћ. разговарали о. Драган је идући погледао према кошаркашком игралишту и видео како један старији дечак Чарлс (12 година Charles), хвата Гаврила (9 година) за врат, ставља-позиционира руку око његовог врата, притеже и онда га брутално баца као лопту на бетонску подлогу игралишта. А што је проузроковало да је Гаврило почео да се привија лежећи на бетону и да плаче у боловима од пада уз многобројне модрице по телу. Чарлс (Charles) се засигурно не може сматрати другаром Гаврила и Јована, а како би то неко можда рекао. Kо је икад пао на бетон са неке висине зна какве опасне повреде по живот могу да буду проузроковане. После овог отац Драган се умешао у догађај и у афекту ударио ћушку Чарлсу. Чарлс је иначе дете проблематичног понашања. На кошаркашком игралишту је било још троје деце и две старије особе, не укључујући парохијана М. Ч. као и дечака Јована који су видели цео догађај. Свештеник није позвао полицију иако је могао и требао то да уради. Раније пре овог догађаја већ неколико пута Гаврило и Јован су долазили кући у сузама, јер их је Чарлс малтретирао. Свештеник Драган како би се то казало народим језиком није хтео да се „замери ником“ да као српски православни свештеник неког пријављује полицији. Српска дијаспора и парохијани свештеника Драгана су изненађени и шокирани оваквим новинским извештавањем, које није веродостојно. Амерички новинари који су описивали овај догађај уопште нису поменули све детаље већ су тенденциозно сву кривицу свалили на њега. Нажалост неки медији у Србији нису чак ни енглески текст веродостојно превели на српски језик Можемо судити оцу Драгану читајући овакве текстове али засигурно не можемо сазнати целу истину из овако спинованих вести. Неко ко седи за монитором компјутера и чита све ово може претпостављати да је свештеник требао овако или онако да поступи, али је питање како би они у сличној ситуацији поступили да виде да неко њихово дете туче и малтретира притом знајући да то није први такав инцидент учињен од исте насилне особе. Свештеник Драган је направио грешку што није позвао полицију истог тренутка кад се догодио први овакав инцидент. То је на жалост пропуст многих Срба у дијаспори јер се пре свега руководе својом традицијом и културом, а не традицијом и правосуђем држава у којима живе. Драган је свештеник који је већ десет година у Америци и за све то време ради са децом. У тих десет година није имао никакав инцидент нити је начинио један једини проблем икоме. Инстинктивно да заштити своје дете, га је сад довео у проблем, Уместо, као што то данас чине у западном свету, да забележи камером Гаврила који лези на бетону и превијајући се плаче, да фотографише све модрице, и да позове полицију, Драган је реаговао инстинктивно као родитељ и то га је сад довело у проблем. Ствари су сад на жалост кренуле другим током. Стога апелујемо барем на наше новинаре у Србији да покушају разумети једног родитеља који је заправо само штитио своје дете. Ма колико то нама можда звучало неуобичајено а некоме и неприхватљиво, отац Драган је ипак требао пријавити Чарлса полицији. Свако од наших људи који живи на Западу у дијаспори требао би да извуче поуку из ових догађаја. Ми смо као народ такви да често желимо да будемо више добри другима него себи, али средина у којој живимо нема разумевања за нашу традицију и културу те је стога паметније да прихватимо обичаје и понашање Запада, макар то било само формално, али да не доводимо себе у ситуацију да се правдамо и страдамо због својих добрих намера. Мојсије Жарић Извор: Видовдан

Протојереј Николај Балашов – Унија напредује ка истоку Украјине (други део) Наташа Јовановић 05/04/2019 Печат БРОЈ 564 Шта Русија заправо брани у Украјини? Шта за сваког Србина значи Косово, где је Пећка патријаршија, где је срце српске историје, где је њена права домовина, где је она настајала – ми разумемо. Треба ли било какве економске и друге предности условити одрицањем од сопствених корена, од светог срца своје националне историје. Мени се чини да не треба – каже у разговору за „Печат“ протојереј Николај Балашов, заменик председника Одељења за спољне црквене везе Руске православне цркве. У трезору српске националне свести остало је сачувано уверење да је српска слобода скопчана с руском снагом. Сматрате ли да би припајањем Косова „Великој Албанији“ Русија изгубила важан део свог цивилизацијског простора? Може ли се помирити, на шта је приликом своје посете Београду указао митрополит Алфејев, пут ка ЕУ и очување Косова и Метохије? Ми осећамо горчину због тога што се трагедија Косова дешавала оних година када је Русија била веома слаба. Намеће ми се помисао, да косовске трагедије не би било да Русија није била тако слаба. Али историја не зна за кондиционал, десило се то што се десило… Наравно, то је тежак избор за српски народ. Ми желимо да будемо с вама у том смислу. И мислим да смо у стању да схватимо то што знатни део света који нас окружује изгледа као ружан бесмислен сан, и директно игнорисање очигледне реалности. Ми знамо шта Косово значи за Српску православну цркву, пошто ми никада нећемо свикнути да прихватимо да је град нашег крштења – Кијев – само главни град једне стране државе. Ми се с разумевањем односимо према тој политичкој реалности која данас постоји. И још једном ћу рећи, током страшних година 20. века наша црква се уверила да смо у стању да преживимо много тога ако у нашем срцу чувамо верност духа наших очева. Није ли Русији, по неком вишем промислу, пало у задатак да одбрану канона, те права на слободу и традиционалне вредности започне баш на месту где је крштена? То је наша обавеза. А шта заправо значи да Русија брани? Ми бранимо нашу прогоњену браћу. Ми се трудимо да чинимо све што можемо да подржимо оне којима је заиста тешко. Треба разумети то што се сада дешава у Украјини. Јер нити је црква већине, нити је црква православне Украјине тражила аутокефалност. То је вероватно једини случај у историји када је аутокефалност наметнута силом. Тога никада раније није било. Заиста у случајевима када се радило о националним црквама које су тежиле аутокефалности, њих је одликовало унутрашње јединство. Ми сада видимо како се храмови освајају силом, а подвргавају се шиканирању, исмевају, извргавају руглу људи који остају верни канонској цркви, а који при томе ни у ком случају нису присталице ни Русије ни Путина, јер они само желе да живе у правој православној цркви, а не у оној вештачки скрпљеној противно канонским нормама. Нашу браћу у Украјини прогоне, њих шиканирају, на њих се врши веома јак административни, пропагандни и полицијски притисак. Наравно да је наша обавеза да будемо уз њих у овим тешким временима, и веома нам је драго што ту солидарност, ту подршку изражавају наша православна браћа у многим земљама света. И то што је Српска православна црква ту обавезу љубави и братске подршке испунила можда најбоље од свих – то је за нас велики извор утехе, радости и подршке. Један од лидера екстремиста у Кијеву, поводом додељивања томоса украјинским расколницима, недавно је рекао: Остварио се вековни сан унијата. Наша нога је ступила на леву обалу Дњепра. Да ли ова, као и чињеница да је папа Франциско највећи донатор за нову, највећу унијатску катедралу у Харкову, упућује на закључак да је аутокефална расколничка УПЦ можда део стратегије Ватикана? Унија је нанела огромну штету животу украјинског народа, његовом интегритету, његовом јединству. То је био покушај да се у цивилизацијском смислу реформишу земља и народ. Недавно је нови такозвани предстојатељ Православне цркве Украјине Епифаније рекао да су добили томос захваљујући Мајдану. Мајдан је био скуп протестаната на главном тргу 2013. и 2014. године, и ни за кога данас није тајна да су идејни творци и главни организатори тога мајдана биле украјинске унијате. Они су били његов борбени одред и главна покретачка снага. Према томе, оно што се десило у православном свету је продубљивање раскола, легализација раскола уз помоћ Цариградске патријаршије, то је био даљи развој у оквиру тих догађаја који су заиста отпочели с политичким иступањима унијата. Унија сада напредује ка истоку Украјине где је никада није било. Историјски тамо није била присутна унијатска црква. Многи директно говоре да је раскол православља само станица на пола пута ка Унији. И да ће на крају крајева управо унијатство завладати захваљујући догађајима који се сада одвијају као последица подела и сукоба између православаца. У којој мери сада Ватикан одобрава и подржава унијатизам, то је отворено питање. Мислим да је Ватиканска курија велики и разнородни механизам, то су људи који поступају различито. Ми видимо да изјаве Свете столице везане за оно што се догађа у Украјини генерално имају уздржани и одмерени карактер. Видимо да руководство унијата у неким случајевима отворено критикује свог папу, што је раније било апсолутно немогуће. А посебно смо имали врло отворену критику папе Франциска од стране украјинских унијата после сусрета с патријархом московским и све Русије Кирилом у Хавани и потписивања заједничке декларације у којој су, између осталог, први пут на нивоу папе Римокатоличке цркве изречене одређене речи о унијатизму као ћорсокаку који не води до црквеног јединства. Али то да снага Уније представља један од водећих енергетских токова у процесима који се сада одвијају у Украјини, не треба сумњати. Николај Јаковљевич Данилевски говорио је да „нас Европа не признаје за своје“ зато што јој „не можемо послужити као прости материјал из кога би могла извлачити користи, као што извлачи из Кине, Индије, Африке, већег дела Америке“. Сматрате ли да је реч о константи европске и евроатлантске геополитике? Наравно да се од времена Данилевског у свету много тога променило. Ни Кина више није она каквом ју је видео у своје време Николај Јаковљевич. Чак су и земље Африке почеле да говоре својим гласом. Али то што Русија, које се због њене огромне величине боје, према речима цара Александра III, заиста повремено неким људима на Западу улива, по мом мишљењу, ирационални страх, остаје реалност. Но за то је везана нека посебна мисија Русије у савременом свету. Она ће на нашој планети доследно штитити коегзистенцију различитих погледа на свет, различите системе вредности, и неће покушавати да се претвара да сви ми делимо некакве заједничке општељудске вредности. То није истина. Општељудским се често називају појмови које присталице једног западног модела уређења света желе да наметну читавом свету, и чине то углавном доста успешно. Морамо бити у стању да будемо самосвојни, онакви каквим нас је Господ Бог створио, онакви каквима су нас начинили наши праоци и оци. Да алтернативу западном погледу на свет потражимо у јеванђељу? Да, јеванђеље Христово у његовом чистом и нетакнутом облику, у којем су га прихватили, преносили и тумачили црквени оци.