Претражи Живе Речи Утехе

Завршна реч Видовдана на глупости грчког калуђера: Опет бесни Иродијада, опет Роман скрибоманује Након наше објаве “Одговора архимандриту који је опседнут епископом Иринејем Буловићем“, уважени архимандрит г. Роман Анастасиадис имао је тешку и непреспавану ноћ, истражујући историјске изворе да би на крају открио нешто што је само њему било непознато 26. фебруара 2020. Анастасиадис Поделите: FacebookTwitterEmailViberFacebook Messenger Copy Link Након наше објаве “Одговора архимандриту који је опседнут епископом Иринејем Буловићем“, уважени архимандрит г. Роман Анастасиадис имао је тешку и непреспавану ноћ, истражујући историјске изворе да би на крају открио нешто што је само њему било непознато. Осим уобичајене испразне фразеологије и негативног етикетирања, фрустрација сајтом “Видовдан”, епископом Иринејем Бачким, школског примера спиновања и омаловажавања туђих аргумената лаконским одговорима “то је безумно, небогословски и неисторијски,” овај пут високопреподобни архимандрит Роман Анастасиадис “сајт Видовдан и навијаче Иринеја Бачког” просветитељски упућује да проуче историјски документ, који је пронашао у трећем тому “Патријаршијских писама” која је приредио архимандрит Калиник Деликани, архиватор у Цариградској Патријаршији, у издању 1905. године, на страници 677 те љубазно поставио линк за цео документ. Полазећи од себе и својих слабости, отац Роман “редакцији Видовдана и навијачима Буловића” учитава проданост и русофилију која помрачује ум и поништава духовно наслеђе својих предака који су признавали примат Велике Христове цркве и Мајке Цариграда у Православној цркви итд. Наше духовно наслеђе, о коме мисли да ништа не знамо и на које нас гордо упућује, је следеће: Писмо седморице српских епсикопа који су се обратили цариградском патријарху Пајсију II септембра 1726. с циљем да разреши од поста оболелог митрополита београдског Мојсија Петровића. Епископи се обраћају цариградском патријарху као духовном оцу, као ономе који првенствује у пуноћи Мајке и Источне католичанске цркве, не желећи да на себе преузму одговорност него да буду синови Цркве не само именом, него и делом итд будући да су лекари архиепископу и митрополиту београдском и свег народа под Ћесаревом влашћу г.г. Мојсију саветовали прекид поста због лекова која је узимао. Писмо је написано раскошним стилом, у складу са хришћанским обичајима и врлинама у којем писац унижава себе, а узвисује примаоца, монашким етосом и духовношћу, а о којима узвишени архимандрит Роман може само да сања. Оно је доказ наше културе и писмености, те велике духовности коју смо имали у тешко доба аустријско-турских ратова, пред мучко гашење Пећке Патријаршије. Свакако само по себи писмо ништа не значи, нити је било какав доказ неког примата Цариграда. Оно нема канонску тежину, није одлука неког Сабора. Свакако, веома је чудно да седам епископа мимо свог живог и законитог Пећког патријарха Арсенија Шакабенте и мимо самог заинтересованог архиепископа и митрополита београдско карловачког Мојсија, пишу цариградском патријарху. Будући да је Мојсије Петровић имао блиске контакте са Цариградом постоји и могућност да је био у неком духовном односу и пријатељству са Пајсијем. Наравно постоји и једнака могућност да су били “издајице своје Мајке и помраченог ума,” што би рекао поп Роман. Србима је познато да нам барем блесавог клира никад није недостајало. Тако су и недавно на Псевдосабору на Криту поједини епископи и поред свога Патријарха и вере сопствене Цркве и народа на званичне документе се потписивали према болесничким амбицијама и жељама фанариота, нпр. Епископ у Западној Америци. Међутим, нити је то став СПЦ, нити је то вера нашег православног народа. Но без обзира на све, чак и кад бисмо веровали да су потписани епископи заиста веровали и исповедали примат Цариграда по питању разрешења поста и другим духовним стварима, опет остаје чињеница да канонско предање, пуноћа целе Православне цркве и пракса није познавала Примат Цариграда како га данас форсирају. Не треба напомињати да је тај исти Цариград ни једну генерацију касније нетрепнувши укинуо Пећку Патријаршију, у кооперацији са силницима и душманима српског народа и Цркве. Ипак, чињеница да је неко некоме разрешио да доручкује јаја и сланину са кајмаком, у односу духовник и послушник, нема никакве везе са самоумишљеним правом, да се поништи једна цела и жива Христова црква у Кијеву и њен епископ само обавести да од сутра више није епископ, као што је нпр урадио патријарх Вартоломеј прошле године митрополиту Онуфрију. Примат у Цркви носи одговорност да се понашаш боље него сви други, нпр да будеш мање националиста него други, а не да говориш да твој народ и раса има првенство над Словенима. Чак ни Папа нема примат и непогрешивост, мимо догмата и вере. Примат не значи да имаш право да радиш глупости и говориш “то је моје право”. Управо такво схватање примата је најбржи пут за губљење примата, што се и десило. Архимандриту Роману, и другим фанариотима, није јасно да се Срби не боје историје, не боје се докумената и мртвог слова на папиру, јер ми Православље живимо у срцу, а у срцу нема примата за продане душе. Исто тако, Срби су увек и безрезервно признавали првенство части и велику љубав давали свим патријарсима, било цариградским било московским, кад год су то делима и речима заслуживали. Срби немају проблем са приматом Цариграда какав је био у Цркви, понављамо, Цариград има проблем са историјом и са самим собом. Да нема, не би Вартоломеј морао да мења одлуку Синода из 1686. Да ли је ико на Фанару свестан колико ово смешно и промашено звучи? Ако Фанар жели да му српски епископи опет пишу да им разреши пост, или неки критски архимандрити да им дозволи да живе са дечком и мачком, онда ће Цариград морати много више да поради на свом угледу, интегиртету, отпору силама мрака, држању речи и обећања и другим аспектима чојства и јунаштва, у којима је сада, на нашу жалост, толико омануо. Нико од Срба не би био срећнији да сад цариградски патријарх Вартоломеј има неки углед личности од поштења и духовности, све карактерне особине хршћанина, па да нас подржи у овим тешким и смутним временима. Нико му не би више клицао и одавао поштовања и почасти од нас. Ми смо жалосни што он није такав. И за крај, просто знања ради, архимандрит Роман би требало да зна да Српска црква није никаква кћер Цариграду него Сестра што јасно пише у Томосу Уједињене Српске цркве из 1922. Ако већ нема поштовања према СПЦ требало би да има према својим прецима који су то веровали, исповедали и потписали, јер је то онај лек који препоручује нама. Свој трактат уважени архимандрит Роман завршава речима апостола Павла како се треба клонити свадљивог човека јеретика, што ћемо и послушати. Видовдан

Завршна изложба радова студената Високе школе-Академије СПЦ за уметности и консервацију биће свечано отворена у петак 8. јуна 2018. године у 19 ч, најавио је директор ове установе мр Зоран Михајловић. Поставка ће трајати седам дана у Атељеу Академије у ул. Краља Петра Ι бр. 2, а најзаступљеније је зидно сликарство. View full Странице

У суботу, 19. маја 2018. године, у Техничкој школи Милева Марић-Ајнштајн у Новом Саду, одржана је завршна свечаност XXVI конкурса Светосавље и наше доба, на сам празник Преноса моштију Светог Саве из Бугарског града Трнова у Србију. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Деца од предшколског до средњошколског узраста из Републике Србије, Републике Српске и расејања су писала, цртала и сликала на тему Завештање Светог Симеона. Свечаност је отворио и присутне поздравио, у име Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, презвитер Лео Малешевић, заменик координатора Катихетског одбора Епархије бачке. После његових речи поздрава, присутнима су се у име Кола српских сестара, обратиле госпођа Милена Гавриловић и госпођа Маја Сабадош, а затим су додељене награде ученицима и наставницима чије радове је жири прогласио најбољима. Прочитани су првонаграђени литерарни радови у свим категоријама. Цео програм завршне свечаности улепшао је својим певањем хор Основне школе Иво Лола Рибар из Новог Сада, у пратњи наставнице музичког васпитања Марије Пејчић-Влаовић. Програм су обогатили и ђаци освновне школе Никола Тесла из Новог Сада богатим и садржајним рециталом. Посебну радост донели су нам ученици и њихови наставници који су дошли из даљих градова и из расејања. Конкурс Светосавље и наше доба je уврштен у Календар смотри и такмичења Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, а подржала га је и Управа за културу Града Новог Сада. Као и претходних, тако и ове године, Конкурс су заједнички организовали Коло српских сестара Епархије бачке, Одбор за верску наставу Епархије бачке, Центар за ликовно васпитање деце и омладине Војводине и Удружење војвођанских учитеља. Надамо се да ће конкурс Светосавље и наше доба и у наредним годинама и деценијама очувати и развијати културно-просветну улогу, да ће ученици и њихови наставници наставити да својим радовима и талентима сведоче лепоту и јединственост наше православне вере и националне историје, истовремено подстичући и друге да се укључе у рад Конкурса. Овде можете видети резултате конкурса: http://www.eparhija-backa.rs/sr/novosti/xxvi-konkurs-svetosavle-i-nase-doba-rezultati Свети Оче Саво, моли Бога за нас! Извор: Епархија бачка View full Странице

04/04/2018 Поводом званичног завршетка пројекта „АРТОС – Прилика свима“ Епархија будимљанско – никшићка у уторак 3. априла 2018. организовала је Дан аквапоније и завршну прес конференцију. Догађај је одржан на плацу у Мушовини, поред ријеке Мркошнице, гдје је инсталиран пластеник са аквапонијским системом. Догађају је присуствовало преко 50 гостију из Црне Горе, Србије и Босне и Херцеговине. Међу њима били су: представница Министарстава за људска и мањинска права Александра Поповић, Милена Крсмановић испред канцеларије Заштитника људских права и слобода Црне Горе, Бранка Гиљен из Министарства пољопривреде, проф. Ћирковић са Института за ветеринарство „Нови Сад“, Милош Ћосовић „ИКРА - Аквапонија“ Нови Сад, Александар Бундало – Удружење грађана „Нешто Више“, биљни произвођачи као и учесници на пројекту. Координатор пројекта ђакон Константин Дојић представљајући резултате пројекта рекао је: „Између осталог Овај програм треба да служи финансирању народних кухиња, које су прилично велики трошак, а запошљавајући особе са инвалидитетом (ОСИ) остварићемо посредно и финансирање народних кухиња. Планирамо да у будућности наставимо запошљавање ОСИ, да финансирамо продају производа и да остваримо одрживост и остваримо жељене резултате“. Александра Поповић из Министарства за људска и мањинска права нагласила је да су овом пројекту дали пуну подршку од почетка, јер су препознали да ће кроз иновативни приступ који је примијењен обезбиједити услове запошљавања ОСИ у складу са принципима антидискриминације једнаких могућности. Корисница програма и једна од запослених Тијана Машнић рекла је да је задовољна досадашњим радом и условима у пластенику и истакла да је рад у занимљив и другачији али да је у суштини све то садња и производња. Од почетка развијања аквапонијске производње до сада су обављене двије бербе. Пластеник је површине 400 квадрата а његов годишњи капацитет производње је 2 тоне рибе и око 60 000 садница зелене салате. Кроз пројекат, осим набавке специјализоване опреме и обуке ОСИ, припремљен је приручник за аквапонијску производњу који је у штампи, а у образовном систему Црне Горе уз помоћ Центра за образовање одраслих, развијена је квалификација произвођача у аквапонијској производњи што нас чини првом државом у Европи са том образовном квалификацијом. Кроз овај пројекат 20 лица са инвалидитетом је обучено за управљање аквапонијским системом од којих је троје запослено на шест мјесеци у току трајања пројекта. Пројекат је између осталог укључивао: инсталацију пилот аквапонијског пластеника у урбаном језгру Никшића, теоријске обуке кроз предавања и праксу, акредитацију курса, пружање психолошке подршке лицима са инвалидитетом, студијску посјету примјерима добре праксе из региона. Пројекат је финансиран од стране Европске уније посредством Министарства финансија Црне Гoре - Директорат за финансирање и угoварање средстава ЕУ помоћи кроз Оперативни програм – Развој људских ресурса 2012-2013, Министарства рада и социјалног старања. Укупна вриједност пројекта износила је 87.611,60 еура, при чему је Епархија Будимљанско – никшићка учествовала у пројекту са 10% својих средстава. View full Странице