Претражи Живе Речи Утехе

Манастир Миљково који се налази у тзв. ресавској Светој Гори са још осам других древних светиња Српске Православне Цркве и Епархије браничевске, објавио је позив благочестивом народу да помогне завршетак градње новог храма св. Јована Шангајског, потврдила је за Радио "Слово љубве" настојатељица ове Световаведењске светиње, схиигуманија Анастасија. Како сазнајемо од мати Анастасије, градња новог храма је започета прошле године и ево, за мање од пуне године, остало је да се заврши градња куполе. Важно је напоменути да је управо у овом манастиру свој монашки постриг примио св. Јован (Максимович) Шангајски и Санфранцискански, чија се честица моштију и налази у манастиру, поред других светиња. Како је саопштило сестринство, прилози се могу оставити у продавници код дежурних сестара или уплатити на манастирски жиро-рачун: АИК БАНКА 105-0000002251982-36 СПЦ Епархија браничевска - манастир Миљково За уплате из иностранства информације се налазе на плакату уз ову вест. Такође, све податке можете добити и путем телефона: 035 280 680 или 064 051 96 98 Реч о историјату манастира Миљково Миљков манастир је своје садашње име добио у другој половини 18. века, ранији назив је био Буковица. Није познато ко је подигао манастир Буковица, али први писани документ о њему датира из 1374. године. Те године св. кнез Лазар својом хрисовуљом (повељом) дарује метохе манастиру Раваница, између осталих помиње се "БОУКОВИЦА БРОД НА ГЛОЖАНЕХ НА МОРАВ". Постоје тумачења да је манастир подигао Деспот Стефан Лазаревић, али то је више претпоставка, а мање историјска чињеница. Има историјских података који говоре да је у манастиру Буковица око 1420. године радила манастирска преписивачка школа за преписивање старих књига. После пада Србије, Турци су 1467. године извршили попис становништва у коме се помиње и манастир Пресвето Ваведене и село Гложане. Неоспорно је да је реч о манастиру Буковица. У време турске владавине у 16. и 17. веку, нема писаних података о манастиру, а у време аустријске окупације Србије, на једној аустријској географској карти уцртан је манастир Буковица. Претпоставља се да је поновном окупацијом од стране Турске, манастир порушен и спаљен. Године 1787. манастир обнавља Миљко Томић, трговац из Гложана, по коме добија садашње име Миљков манастир. Миљко је у старијим годинама живео у манастиру, ту се упокојио и сахрањен је у порти манастирској. Од 1787. године па на даље, преко Миљковог манастира одржавана је веза са устаницима Коче Анђелковића (Кочина крајина-Фрајкорски рат). Године 1793. на основу турског фермана, ресавски кнез Петар Јаковљевић из Гложана изабран је за врховног кнеза дванаест србских нахија. Он је почео са обнављањем манастира јер су га Турци после пада Кочине Крајине за одмазду спалили. У то време, крајем 18. века, у манастир долази свештеник Миљко Ристић из Лапова и веома интензивно и делотворно наставља са већ започетом обновом манастира. У овом периоду обнавља рад и манстирска школа за описмењавање и образовање будућих писара, учитеља, попова. Ову школу је, у ранијем периоду, завршио и војвода Стеван Синђелић око 1780-85. године док је као младић живео и радио на имању кнеза Петра у Гложану. У периоду припрема за Први Србски Устанак, Миљков манастир постаје место окупљања ресавских и шумадијских устаника. Године 1803. у манастиру се састају нахијске старешине и за вођу устанака бирају кнеза Петра, али он то одбија. Године 1808. у знак захвалности, Миљков Манастир добија од Карађорђа на поклон црквено звоно на коме је писало: ''Ливено за владе Верховног Вожда народа Сербског Георгија Петровича''. Године 1830. звоно је скинуто и однето у Крагујевац и било је прво звоно које је зазвонило у слободној Србији, касније је послато у манастир Раваница. Од кнеза Милоша, манастир је касније добио ново звоно. Сломом Првог Србског устанка, манастир је за одмазду опљачкан и спаљен, али је око 1820. године делимично обновљен и наставља са духовним радом. Садашњи пут за манастир, поред стене, просекао је поп Станиша Алексић из Црквенца. Био је ученик манастирске школе и учесник 1. и 2. Србског Устанка, сахрањен је са јужне стране цркве. Године 1856. извршена је знатнија обнова манастира, под руководством игумана Хаџи Пантелејмона, родом из Гложана. Садашња грађевина цркве је из тог периода. Од те обнове па надаље почиње успон манастирског живота. Око 1900. године направљен је камени зид чији су остаци на југоисточној стени манастира. Године 1926. у манастир су дошли руски емигранти – монаси, на челу са јеромонахом Амвросијем Кургановим па је манастир поново духовно и материјално обновљен. Године 1952. манастир је претворен у женски општежитељни манастир. Прва настојатељица била је најпре монахиња, а од 1967 године игуманија Доротеа. У овом периоду манастир је добио и данашњи изглед. Године 1968. је завршен сестрински корпус са јужне стране, године 1996. трпезарија у наставку сестринског корпуса, године 1999. завршен је конак за госте. Од 2003. траје обнова метоха Добреш. ** Миљковом манастиру је Радио Слово љубве, између осталог, посветио једну од епизода емисије кратке форме - "Ходај по земљи, живи на небесима". Извор: Радио "Слово љубве"

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас у Манастиру Светог Луке у Жупи Никшићкој Свету архијерејску литургију и помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину и Петру Пејовићу. Звучни запис беседе Након прочитаног јеванђељског зачала, Високопреосвећени Митрополит је казао да питање Шта кажу људи, ко сам ја, које је у данашњем Јеванђељу Господ поставио Својим ученицима је питање које 2000 година непрекидно постављају сви људи и земаљски народи до наших времена. “И као у оно вријеме док је ходио овдје по земљи тако и данас има безброј одговора на то питање. Има и оних безумника који тврде да Га није ни било на земљи, има и оних који тврде да је био неки од пророка, посланик Божији, али није био Спаситељ, други кажу да је био обични човјек и имају своју теорију о томе да ли је Господ стварно пострадао или је то било привидно и тако редом кроз сву историју до наших времена”, бесједио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Насупрот тих људи који се Господа одричу и поричу, како кроз вјекове тако и у наше вријеме, оних који својим одговором, као апостол Петар, исповиједају своју вјеру у Господа: Ти си Христос, Син Бога живога, увијек је било у мањини, зато је и Господ рекао Не бој се мало стадо. Подсјетио је владика Амфилохије да су сви пророци до Светога Јована Крститеља прорекли долазак Спаситеља, као и да је, како тумаче свети оци, Претеча Јован Крститељ проговорио из утробе своје мајке Јелисавете када ју је посјетила Пресвета Дјева: Откуда то да дође мати Господа Бога код мене: “И послије својим рођењем и животом, својом проповијешћу Јован Крститељ је посвједочио Господа. Нарочито када је долазио на Јордан да се крсти Гле јагње бБожије које узима на Себе гријехе свијета, изговорио је Свети Јован Крститељ и прије Петра посвједочио Њега као јагње Божије прорекавши Његово распеће, Њега који узима на Себе гријехе свијета и који ће принијети Себе за спасење свијета.” Све прије Христа је било свједочанство о Њему и Соломонов храм је био припрема за Њега и као храм Духа Светога он је припрема за све свете Божје храмове подизане у Његово име. Обнављани су и обнављају се сви храмови кроз вјекове, као што је помоћу Божјом обновљена и ова древна светиња Светог апостола јеванђелисте Његовог Луке, који Га је посвједочио и свједочи непрекидно својим Јеванђељем – описом Његовога живота: “Обновљен је храм не њега ради, нити прослављања људи ради, него прослављања имена Божијега, ради служења службе Божје, као и онај први Соломонов храм који је имао Светињу над Светињама, то је припрата ових наших хришћанских храмова…. И тако редом кроз вјекове. И природа се обнавља непрекидно. У ове прољетне дане има се утисак да је умрла природа једно вријеме а онда долази вријеме њене обнове. Обнавља се дрво, цвијет. Све што је у природи обнавља се и том обновом, а и тим умирањем претходним, у природи је већ уграђено то предуказање тајне Христовог распећа, Христове смрти и васкрсења.” Даље је појаснио да је тако и људски живот и живот Цркве Божје, која је тијело Христово, такође у знаку распећа Христовог, али и у знаку Његов васкрсења. “Све што је у природи у томе је знак. Тако је у свему ономе што се догађа кроз историју рода људскога. Тако је и у природи сваког човјека са једне стране распеће, страдање, ношење крста а онда преко Часнога крста откривење велике Свете тајне Христовог васкрсења.” Митрополит Амфилохије је казао да се и ми кроз овај Свети пост припремама управо за Свету тајну Христовог васкрсења: “Пост је управо припрема, наше умирање са Христом, састрадање са Њим. Ношење Његовога Крста кроз пост и молитву, кроз ношење искушења, да би задобили од Христа Господа то сјеме вјечне Божије силе, вјечнога Божијега васкрсења, Њега као васкрслога. То је оно што нам је Господ оставио преко Свога Тијела и Своје Крви. Има ли веће љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје? А управо то је оно што је Господ учинио, откривиши своју божанску љубав тиме што је постао као један од нас, што је разапет за нас и што нам је оставио Свету силу Свога васкрсења”, нагласио је Архиепископ цетињски Амфилохије. Појаснио је да нам је Господ дао могућност да кроз силу васкрсења, кроз труд, подвиг и молитву – пост задобијамо ту силу Христовог васкрсења, да се и ми обнављамо, препорађамо, рађамо Духом Светим и силом Божјом. У духу умирања, страдања и распећа, али и у духу Христовог васкрсења је и оно што се данас догађа са свијетом преко коронавируса. Завршетак свега тога је Христово васкрсење које ћемо и ми, ако Бог да, прославити ове године и у овим временима тога новога распећа. “Али сила васкрслога Христа је са нама и она нам се дарује у Светом причешћу Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа којом нам је Бог подарио Себе као вјечну љубав, рекавши да је Он хљеб живота који је сишао с неба и сваки који једе од тога хљеба неће умријети него ће вјечно жив бити. То је квасац вјечнога и непрелазнога живота – Тајна Светог причешћа која је суштина, дубљи смисао и значење свеукупне творевине људскога живота и историје. Зато припремајући се за Свето Христово васкрсење поклонимо се Његовој вјечној љубави, поклонимо се Тајни коју нам је открио Својим рођењем, Тајни Оца и Сина и Духа Светога Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вјекова, амин”, закључио је у својој архипаситирској бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Храм се диже пут неба З. РАЈИЋ | 09. мај 2017. Донаторски концерт Јелене Томашевић за наставак изградње Саборне цркве у Врбасу Храм Вазнесења Христовог ,Фото Влада Србије / Јелена Томашевић ПОП певачица Јелена Томашевић одржаће 28. маја у Центру за физичку културу "Драго Јововић" у Врбасу, донаторски концерт за наставак изградње Храма вазнесења Христовог у том граду. На наменски рачун биће уплаћен сав приход од улазница, које коштају 500 динара. Православна црквена парохија у Врбасу позвала је грађане да у што већем броју присуствују концерту или да уплате добровољне прилоге на наменски рачун 355-1098669-84, "како би сви заједно допринели да храм настави да се диже пут неба". Саборни храм вазнесења Христовог у центру Врбаса гради се од 2008. кад је положен темељ, који су освештали владика бачки Иринеј Буловић и свештеници Цветко Миливојевић и Синиша Панић. Храм подижу донатори, уз финансијску подршку локалне самоуправе и Министарства правде - Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама. Према пројекту архитекте Љубише Фолића, храм ће обухватити око 500 квадратних метара, са основом у облику грчког слободног крста. Имаће једну главну и четири бочне куполе, као и полукуполе на два звоника. Слава храма биће Спасовдан.