Претражи Живе Речи Утехе

Често се у недрима Цркве примети појава да хришћани облаче своје комплексе у плашт етике, чистоте, аскетског духа...И то је опасно. Усудио бих се да кажем да је то опасније од греха јер одводи човека на погрешан пут. Човек не схвата да не живи побожно, напротив, мисли да живи вишим духовним животом (у односу на друге). Да бисмо ово разумели, погледајмо неколико примера. ***Комплексна особа нема свој живот. Није се помирила са собом и управо се зато бави животима других. Обично живи у тишини, али не по избору, не зато што неупадљиво жели да се моли, чита и труди, већ зато што је пуна несигурности и страхова. С једне стране, она мисли да живи богоугодно јер живи безмолвије, али заборавља да ћутање само по себи није врлина, ако није спојено са ћутањем ума, са простотом срца, са молитвом и читањем духовног штива. Због тога је комплексна особа љубоморна, прилично завидна и зато лако осуђује. Види некога ко је друштвен и радостан и осуђује га јер мисли да то није духовно . Наравно, дубоко у себи и она би желела да има дар говора, али зато што га нема, понижава дар другог називајући га грехом.Комплексна особа покушава да омаловажи и потцени сваки туђи поступак, јер се једино тако може изразити. Пошто она сама не ради ништа, једини начин да се истакне је да понижава друге. Стога, свуда и увек налази мане и предлаже исправке (у пословима других). Комплексна особа се плаши да се директно суочи са другом особом, јер тада увиђа колико је мала, те стога увек избегава "процедуре на отвореном". Стално носи своју неадекватност на леђима и тешко пати. Као што смо раније рекли, страшно је то што уместо да види своју неспособност и да буде понизна, она своју неспособност претвара у врлину, а благодатне дарове других у грехе. На пример, неко је свештенослужитељ који нема дар проповедања, и уместо да призна тај свој недостатак, он тврди да је проповед непотребна, да није важна. Исто важи и за појање. Или, може да говори добро, али да не буде добар у административним стварима и да омаловажава свештенике који су добри у њима. Такође, може имати дугу браду и инсистирати да је то најважнија ствар за свештеника. Сложен човек нема смирења, нема Христа! Живи не радећи ништа, не развијајући таленат који му је Бог вероватно дао, а док је инертан, с друге стране, понижава друге који напредују . Комплексни човек је трајно саблажњив зато што сам машта о разним аферама. Шта год он сам мисли како би нешто учинио, тако сматра да и други треба да чине. Он свуда види грешке и грехе (у животима других). Комплексни хришћанин види младића и младу жену како разговарају на путу и саблажњава се јер поседује страст блуда. И док он сам греши мишљу на блуд, али и осудом коју износи, он то не разуме; напротив, мисли да ове две особе које разговарају на улици греше. Сложена особа је пуна злобе. И коју год врлину чини, чини то пред људима, чини то зато што не може ништа друго (не добровољно, већ под принудом због страхова које има), чини то да би могла да контролише друге који то не раде. Да ли сте видели особу која се крије, али вас истовремено посматра да би вас разоткрила? Да ли сте видели човека који осуђује друге у ситуацијама које немају везе са њим самим, а претвара се да не види све чему је склон? Да ли сте видели особу која има миран живот, али је истовремено пуна жучи и горчине према свима? Да ли сте видели особу која делује понизно и мирно, али се често љути? Да ли сте видели човека који се понизује, али истовремено не напушта своју вољу? Да ли сте видели особу која живи морално а пуна је потиснутих жеља? Ако јесте, знајте да сте видели сложену особу. Знајући изнутра своје слабости, она усваја аналоган начин понашања да покрије своје недостатке и задовољи своју склоност ка наметању. Борба за супериорност је све интензивнија што се особа осећа инфериорнијом. На тај начин она жели да покаже супериорност усред сопствене слабости. Жалосно је, међутим, када таква стања сложености долазе од Божијих људи - духовника, монаха, добрих хришћана. Божији човек се углавном помирио сам са собом. Он зна ко је, а ко није, прихватио је своје добре и лоше стране (ово је разборитост) и од тада води своју личну борбу. Човек Божији се не бави туђим животима, не осуђује друге, не жели да контролише животе других, не жели да намеће своје мишљење другима под изговором да им ово говори из бриге. Човек Божији се радује када други напредују и моли се за њих. Човек Божији немо извршава реч Божију, и не сматра да је изнад оних који живе равнодушно. Човек Божији уместо комплекса, страхова и порока има племенито срце, радост, једноставност и доброту. Божији човек види некога ко је купио нов ауто и не пита - Одакле ти паре? Да ли ти је требао нови ауто? Он се радује због свог брата. Божији човек нема злобе, не ропће. Божији човек не реагује ни на шта што се разликује од његовог карактера и темперамента. Човек Божији жели да буде духовно користан, а не саблазан. Комплексан човек и Божији човек су супротна стања. Благодат Божија не може да обитава у срцу сложеног човека, јер се сложена особа храни својом завишћу, злобом, хвалисањем, себичношћу. архимандрит Павлос Пападопулос https://www.lentata.com *** Бити сложена особа значи да имате вишеструку личност и да показујете низ понашања и емоција које могу изгледати контрадикторно или тешко помирљиве. Комплексне људе је тешко категорисати или означити, јер могу поседовати различите особине које се не уклапају у једну одређену категорију. Сложени људи могу искусити унутрашњи сукоб или борбу са аспектима своје личности које се доживљавају као негативне или непожељне. Могу да осећају интензивне емоције или се боре са анксиозношћу, депресијом или другим проблемима менталног здравља.(део значења термина комплексна особа)

Просечан српски паразит има комплексе прве категорије, ограничене је интелигенције, фрустриран чијеницом да на свету постоје талентованији, посвећенији, интелигентнији и способнији од њега. Завидан, сујетан, пакостан и горд. Омиљене теме су му политика и религија. Све зна, у све се разуме, има чак и став. Од своје околине и ближњих тражи да све раде савршено док је сам потекао из деформисаног калупа. Представља се као веома виспрен, частан, и брижан, у ствари он моделира своје понашање спрам успешних не би ли им се како примакао и по могућству очешао о њихове способности, статус, успех, новац итд. Сатанизује све и свакога и поставља себе као моралног арбитра за готово сва друштвена питања. Он има савршено решење за све проблеме, и зато је једини меродаван. Његово решење је обично жешћа будалаштина левел основне школе – „ја сам то први видео, схватио, објаснио“. Нема храбрости да стане нити иза једног свог поступка али је зато вечити критичар сваке појаве и сваког човека. Прашта свакоме ко себи чини зло, али онога ко себи чини добро ће да нападне свом снагом за егоизам и злоћу. Потајно, а понекад, и јавно ужива у туђој несрећи. Несрећним људима он је утешитељ, раме за плакање, док истовремено четује са две особе, прву теши а другој преноси поврене му речи са првог чета и изругује се несрећнику који му се поверава. Он је ипак пре свега сам себи највећи проблем, јер је краљ самообмане. Духовно слаб, јер само јак човек може себе да сагледа и прихвати, онакав какав је, са свим манама и врлинама. Паразит зато, пре свега, не прихвата самог себе и својом несрећом и незадовољством мери цео свет. Паразит се најбоље осећа код својих родитеља. То је његово уточиште. То је кров над главом, извор финансија и безбрижности. Без оптерећења свакодневног живота, који мори толики свет на овој планети. Његови родитељи временом и сами схвате шта имају у кући, али Боже мој, њихов је, па га трпе док год су живи. Заправо они су то од њега и направили, одвраћајући га од суочавања са реалним животом, вечито му олакшавајући живот и проблеме до те мере да му се мешају и у љубавне везе, наравно, увек са његовим одобравањем. Паразит увек живи на рачун туђег организма. Својих родитеја, пријатеља или партнера или политичке странке. Српски паразит има између 35 и 45 година, а некад и више, и вечити је студент. Он узима све и не даје ништа заузврат. Иако свестан да живи на грбачи других и упркос својим могућностима, даје свега 5 % себе у борби за сопствени живот. У тих пар процената спада „клонирање“ и туширање и остале тоалет преко потребне работе. Паразит обично доминира на друштвеним мрежама. Он је по правилу хејтер. Коментатор на свим могућим друштвеним платформама. Вечити контраш. Најчешће се крије иза лажних профила. Смара људе у инбоксовима, спочитава свачије мишљење, вређа, и пљује. Јер он је заправо врло несрећан. Прави мали нарцис. Незадовољан својим изгледом, социјалним статусом, љубавним животом, одсуством креативности и интелигенције. Свестан је да је лењ и непожељан, али не жели да се мења јер његов его доминира и говори му да је управо он светац божији и прави лидер, рођен да једног дана замени садашњег председника Србије и доведе ствари у ред. На жалост, срБски паразит има често подршку најужег круга породице. Осуђени на пропалицу, родитељи идеализују слику о свом милом чеду. Родило се, ваља га љуљати – заправо одљуљали су га и формирали као паразита и сад им ваља прихватити реалност на терену. Они су желели само најбоље. Није им јасно како је испало баш овако. Зар му нису угађали све време, чували га, штитили, давали му све што пожели. На жалост, неки родитељи нису у стању ни да схвате да су одгојили монструма, све до неког одсудног часа, када њихово вољено чедо подигне руку на њих, незадовољно количином, пажње, љубави, уступака, угађња и у последње време пресудног фактора – пара. Живот срБског паразита се завршава трагично. Он нема муда да оде преко гране, да нађе себи посао, да сам издржава себе. Он то заправо никад није ни радио, мада је спиздио преко 40 година. Јер он је рођен за велике ствари, што да се бави тим тако малим и безначајним, као што су плаћање рачуна, или зарађивање за хлеб, то је тако недостојно његове величине. Родитељима, природно, дође крај живота. Пензије се на жалост не наслеђују, сем у случају инвалидитета и то је озбиљан проблем срБског паразита. Тад настају шокови, трауме, стресови. Излази се из зоне комфора и улази у реални свет, по први пут у животу. Свестан да је пропалица и ленчуга, паразит на пречац смишља решење: - Продаћу кућу, стан. Купићу нешто мање, остатак пара, ћу уложити у бизнис. Отворићу консалтинг агенцију или кафану. - убеђује себе паразит. На крају, кућа или стан покојних родитеља се прода. Купи се нешто мање. АЛИ посао увек пропадне. Наравно да пропадне јер паразит нема радне навике. Он не зна ништа да ради, сем да испија еспресо у кафићу са себи сличнима. Тад наступа друга фаза паразита: - Увалићу се некоме. Увек има сажаљивих будала. Цвилећу, бићу фин, али јадан, док год ме неко „не усвоји“. - проналази „генијално“ решење паразит. Део домаћих паразита заиста успе да нађе корисну будалу, коју настави да јаше неко време. Део се ипак суочи са реалношћу, почиње да ради, по први пут у животу и да плаћа комуналије, купује себи хлеб као сваки поштен човек. Део паразита неповратно пропадне, а многи заврше и на улици. Какав год пут да изабере паразит, након тог преломног за њих догађаја, смрти родитеља или финансијера, или пропасти политичке партије, њихов живот се претвара у ноћну мору. На жалост, у нашем друштву није мали број паразита и реално је да ће се нормалан део популације једном освестити и иселити из ове Страдије, а њу препустити паразитима, па шта им бог да. https://www.konkretno.co.rs/iz-treceg-ugla/sofija-injac-zivot-i-prikljucenije-prosecnog-srpskog-parazita

Неуспеси у нашим животима су неизбежни. Сви ми не успевамо у нечему, без сумње. На тесту у школи, на послу, у вези. Међутим, важно је да се не замрзнемо пред својим неуспехом, већ да га прихватимо и превазиђемо, да прихватимо своју инфериорност. Није лоше бити несавршен и признати то. Лоша ствар је када си такав, а мислиш да ниси, или када, увидевши своју инфериорност, паднеш у очај, несрећу, безнађе. У духовном животу све има своју улогу. Чак и оно што мислимо да нам је нашкодило, сигурно нам је донело и добро. Тако долазимо до великог питања духовног живота и индивидуализма, о индивидуалистичком приступу духовном животу. То је губа која нас једном зарази и не жели да нестане. Зато многи не могу да поднесу ни један сопствени пад, јер духовни живот гледају кроз призму свог непогрешивог индивидуалног искуства, а не из перспективе самодаривања и заједништва међу појединцима, праштања и узајамности. Долази до замене православне духовности индивидуалистичком религиозношћу. Верујемо да ћемо победити грех тако што ћемо се очајнички држати своје потраге за самодовољношћу и индивидуалном сигурношћу, моралним признањем и друштвеном афирмацијом. А ми само успевамо да доследно и постојано следимо правила, што је на ивици апсурда. Ми водимо битке за стицање врлина, а не за Христа. Боримо се да докажемо другима да смо добри и врли, али се истовремено свађамо са оним ко се усуди да нам изнесе примедбу. За нас други нису сапутници на путу спасења, већ објекти да улепшају наш индивидуалистички живот. Мислимо да се издвајамо од осталих; да смо другачији; да нисмо као „други људи“; да на крају крајева не требамо ми њих, него они нас. Други су, међутим, кључ нашег спасења. Нема духовног живота без везе са другима, без везе са Богом. Јер, ако се према људима односимо као према предметима за личну употребу који обезбеђују нашу личну удобност, тако се односимо и према Богу. Видимо да се у Цркви испољава тајанствена међусобна повезаност између личности. То је начин постојања Бога и Његове Цркве. Отац, Син и Свети Дух коегзистирају у онтолошкој љубавној узајамности. Зато у Цркви сви ступамо у односе једни са другима. У Цркви је послушност доказ међузависности и међусобног прожимања, заснованог на смерном и пожртвованом духу. Наш однос према другима одвија се не по вољи неке спољашње принуде, већ у духу слободе крста по Христовом примеру. Духовни живот се мери по томе колико смо волели друге, колико смо се жртвовали за њих, колико смо се кајали, колико је Христос наш Женик, колико нам је ближњи брат. Духовни живот се не мери по томе колико смо пута ишли у цркву, колико смо свећа запалили, да ли смо девице, да ли нам је сукња до колена или до глежња. Духовни живот се не састоји од парола за морално усавршавање, сакаћење личности на олтару „објективног побожног живота“. Много пута се иза побожних маски крије мржња према грешницима, жеђ за неиспуњеним жељама и страстима, рађајући комплексе и неравнотежу душе. На тај начин „чиста савест“ хришћана постаје њихова егзистенцијална пропаст. У духовном животу слобода се изражава као љубав, а љубав као слобода. А све ово претпоставља односе, а не индивидуална достигнућа; заједнички пут појединаца од пропадљивог ка вечном, од земаљског ка небеском, од људског ка богочовечанском. Није битно да ли смо починили било какав грех, да ли смо окружени искушењима, све док нисмо сами. Када будеш сам, оправдаћеш свој грех, препустићеш се искушењу, покушаћеш сам да нађеш излаз. И врло често ће вас то одвести на погрешан пут или у ћорсокак. Тражити помоћ уопште није погрешно, већ је напротив, богоугодно.Зато Црква каже: Тешко ономе ко падне и нема никога да га подигне (Проп. 4,10), тј. тешко ономе ко остане сам, затворен у себи, не тражећи савета ни од кога. Пошто су нас други повредили, мислимо да је боље бити сам, потпуно сам. Међутим, ово је деструктивно за нас јер нас обезличава, искривљује нашу побожност и уништава сваку наду у боголичност. Бити особа значи бити у односу са другим. Простор за те односе је Црква и ту се одвија веза између личности – између живих и мртвих, грешних и светих, земаљских и небеских, малих и великих, знаних и незнаних, сједињених у Телу Христовом. И сви постају једна заједница, једно тело, један дух, једна душа. Сви постају Христос. Нико не пропада, нико није одбачен, нико се не одваја од других. Сви су обучени у исту братску љубав, сви се вежу вечно и непрестано у љубави. „Нека сви буду једно“. Једна особа. Један Христос по тројичном начину постојања. архим. Павлос Пападопулос https://www.bogonosci.bg

Предајмо себе и друге око себе – своју децу, родбину, најмилије, колеге, суграђане, све уопште – у руке Божије. И иако ова ђаконова опомена у Светој Литургији може изгледати безначајна и једноставна, она у наше дане има велики значај и велику моћ. У хаотичним данима у којима живимо и оптерећујемо се многим стварима, дошли смо до тога да се осећамо изузетно уморно и под стресом. Сусрећемо људе који пате, остареле због свакодневних недаћа, људе који носе дубоке ране због ствари које им се дешавају. Има младих људи који су толико осетљиви да им је довољно да чују једну лошу вест и душа им је утоне у велику збуњеност због дешавања у свету. Они су збуњени око тога куда иде овај свет и шта ће се десити током времена. Душа човека улази у ову стрепњу. Ова тешкоћа, ова борба, овај умор је један од знакова које је Господ дао за последња времена, и сви ми живимо у томе. Христос каже: „Дођите к мени сви уморни и оптерећени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28). Такође, Црква нас непрестано позива да све препустимо у руке Божије. Много пута чујемо од духовних људи када поделимо своје проблеме и потешкоће: „Препусти то Богу“. Истовремено, чини се да нам овај одговор не говори много. Кажемо себи: „Како да то препустим Богу, шта да радим, како да нешто не учиним? Да препустим све Богу и прекрстим руке?“ Мислимо да би таква реакција била манифестација страха, равнодушности, а заправо је велика храброст. Морате бити веома храбра и јака особа да бисте све препустили у Божје руке! Ваша душа мора бити испуњена поверењем у бригу и љубав Оца нашег – Бога. Стрес, умор, анксиозност од многих туга које се дешавају око нас карактеристични су за наше доба. Друга значајна карактеристика је усамљеност. Живимо у великим градовима, али патимо од усамљености. Чак иу свом дому и породици осећамо да нас нико не разуме и да не комуницира са нама, да смо сами, напуштени и да немамо на кога да се ослонимо. Немамо никога ко нас истински воли, или кога можемо да волимо. Ове ствари нас преплављују и чине да не знамо где и коме да се обратимо. Буквално, наша душа улази у егзистенцијални мрак који је дубок, а ми не знамо куда идемо нити како да изађемо из ове невоље. Ипак, Црква вековима понавља своју опомену, која се заиста чини веома важна. Помислите на човека који је оптерећен великим бременом, а неко дође и каже му: "Дај да преузмем твој терет!" Он га узима и растерећује нас, осећамо велику удобност, опуштеност. Није га узео да га баци негде другде, већ да га на најбољи начин донесе управо тамо где бисмо ми желели. Он само жели да му верујемо и да му препустимо своје бреме – то је да цео свој живот предамо Христу. Ставимо све у Божје руке. Али да ли је ово лака ствар? Као што сам рекао, ово је веома тешко јер наше сопствено „ја“ стоји на путу. Наше самољубље. Плашимо се да све препустимо у руке Божије, да се препустимо Божијим рукама. Није лако рећи Богу: „Нека буде воља Твоја!“ Рећи ћу вам нешто што често понављам. Ово је моја сопствена слабост коју сам искусио пре дуги низ година. Када сам био млад, размишљао сам да се замонашим, та жеља за монаштвом долазила је из мене. С једне стране, желео сам да останем на Светој Гори, али сам се, с друге стране, плашио да то прихватим. Како ћу оставити родитеље, напустити завичај и отићи у страно, далеко и непознато?! Питао сам једног старца: „Оче, да ли да се замонашим?“ Рекао ми је: „Моли се Богу да буде воља Његова“. Био сам престрављен. Помислио сам: "Шта ако Бог жели нешто што ја не желим?"Тада нисам могао да схватим да је Божија воља највећи мир, утеха за човека. Није могуће да би Бог желео нешто што би вас довело у тешку ситуацију. Напротив, Он вас изводи из затвора у којем се налазите на место утехе и одмора. Божја воља значи мир за душу човека, радост. Нисам могао да схватим да ако се препустим Божјој вољи, то би био највећи мир. Плашио сам се ње и самог Бога. Као дете које одведу код лекара а оно му не да да га излечи, удара ногом, диже галаму и јури низ ходнике. Не дозвољава доктору да га дира. Све док се на тренутак није замислило и схватило да то мора да уради. Неопходно је да човек победи себе и да спозна љубав Божију, како је рекао старац Пајсије – да схвати да је Бог за човека кисеоник, а не угљен-диоксид. Бог не може да створи загушљиву атмосферу у вама. Када Господ делује и говори у човеку и открива му своју љубав, тада му се открива огроман и бескрајан мир, у души влада апсолутна тишина.Тада искуством схвата да нема мира и утехе за душе нигде другде, осим у Христу. Далеко од Христа је посао, препреке, велика туга за душу. Кад је нешто од Бога благословено, онда је све дивно. митрополит Атанасије лимасолски https://atanasijlimasolski.wordpress

Одговори митрополита Тихона на питања студената прве године Псковопечерске богословије Дана 2. октобра 2023. године студенти прве године Псковопечерске богословије су се срели са митрополитом псковским и порховским Тихоном. Владика је госте примио у кући намесника уз чај и у срдачној атмосфери. Студенти су постављали мноштво питања о свештенству, монаштву, браку, пастирској служби, школовању и студентском животу, а владика је исцрпно и стрпљиво одговорио на сва питања. Лична питања упућена митрополиту Тихону Шта би сам себи пожелео — Владико, шта бисте посаветовали двадесетогодишњем себи? — Да научим да систематски усвајам информације. Да уроним у учење – системски, а не лакомислено или безбрижно. Друга ствар – пожелео бих себи да се бавим фискултуром и да се навикнем да ми то постане свакодневна потреба. То је потребно за радну способност у будућности. Треће – да почнем да учим да се молим уз помоћ свештеника и читање светих отаца. Четврто – да почнем да тражим своје молитвено правило, између осталог (што је веома важно!) са Исусовом молитвом која ће временом постати стално стање моје душе. Сећате се: „Ја спавам, а срце моје бди“ (Песм. 5: 2)? И „непрестано се молите“ (Сол. 5: 17) како бисте напипали први степен непрестане молитве. Још бих и самом себи и вама посаветовао да научимо да живимо по распореду. Тајм-менаџмент — Како планирате време? Како уз толико обавеза стижете још и књиге да пишете? Кад ми буде баш тешко и кад имам превише послова оптеретим себе са још неколико — Уопште не планирам време. Нажалост, имам особину, коју сам стекао за дуго година, да одлажем ствари за сутрадан. Нашој свести је уопште својствена мобилизација. Долази време, човек све оставља и прихвата се посла. Али имам једну тајну: кад ми буде баш тешко и кад имам превише послова оптеретим себе са још неколико. И онда се све одвија на чудесан начин. Најтежа ствар у архијерејској служби — Владико, шта Вам је било најтеже у архијерејској служби? — Да судим свештеницима. Ја сам руководилац епархијског Црквеног суда. С времена на време морам да одлучујем о канонској судбини човека. То ми је најтеже. Црквени живот Финансијска помоћ младим клирицима — Да ли држава или РПЦ пружају финансијску помоћ свештницима? — Наравно, држава даје помоћ. То су и хипотеке, и уопште све оно што се даје младој породици даје се и младим свештеницима. Што се тиче Цркве – то је приоритет епархије. Кад наш млади свештеник доспева у парохију ми му доплаћујемо. За свако дете месечно дајемо по пет хиљада рубаља. А понекад свештеници имају по деветоро деце! О ожењним клирицима — У чему треба да се састоје сличности и разлике ожењених свештеника и јеромонаха у унутрашњем стању и у спољашњем облику вршења свештеничких дужности? Најбудаластији православни студенти почињу да организују домострој у младој породици — Унутрашње стање ожењеног свештеника се у идеалном случају одликује (осим главног – служења Богу) и бригом за породицу. Треба да се бринете о деци, о жени, за очување породице, да будете бескрајно пажљиви према супрузи, и да сачувај Боже, не организујете никакве домостроје. Рећи ћу вам у поверењу да најбудаластији православни студенти почињу да организују домострој у младој породици: „Ти мораш да се потчињаваш,“ „Преко мене ти се открива Божија воља!“ Нипошто се не сме тако поступати! Напротив – треба брижљиво, с љубављу и снисходљиво, наравно, без попуштања хировима, формирати од своје другарице праву жену: која ће се бринути о вама и о деци, доброг друга, узгред речено и добру куварицу. „Одушевљена осећања ће“ брзо проћи, а човек увек жели да једе. „И рече Господ Бог: није добро да је човек сам; да му направимо помоћницу“ (1 Мојс. 2: 18) – каже се у Светом Писму. Жена треба да буде помоћник, такав друг да човек може с њом и да поразговара и да поседи, а да му не буде досадно. Ако немате о чему да разговарате док излазите, замислите: пред вама је читавих седамдесет година. О чему ћете разговарати? Веома је добро кад постоји љубав. Безусловно, треба да постоје врло добри односи. Обавезно, обавезно и несумњиво – верност! Треба да волите жену у сваком стању. Ако се ујутру будите, а она је поред вас, рашчупана и хрче, свеједно треба да је волите. Иако, наравно, говорим са стране, али сам као духовник исповедао много породичних људи. Отац Јован (Крестјанкин) је говорио: „Монашки живот је за слабе хришћане, а породични живот је за јаке хришћане.“ Управо тако. Хришћански породични живот је диван! Са жениним родитељима одмах треба да будете спремни на поштовање и стрпљење… Скоро свуда се проблеми појављују због ташти које хушкају жену против мужа. Припремите се на то својом снисходљивошћу и дуго-дуго-дуготрпљењем. А кад се све среди – благодарите Богу. Свештеник-монах наравно има веише могућности да посвећује време угађању Богу, Цркви и пастви. То је тако. Међутим, има изванредних ожењених свештеника! И ви будите такви. О призвању за монаштво — Како човек да схвати да има призвање за монашто или за брак и да се одлучи на тај корак? Монах је позван да воли Бога на следећи начин: да буде јуродив Христа ради од љубави — За то треба свим срцем да се заљуби у Бога. Кад сам овде био искушеник чинило ми се да сам написао песму упућену Богу: „Душа је моја светла, душа је моја испуњена Тобом, Тобом, само Тобом…“ Кад човек схвати да му у животу не треба нико и ништа осим Господа Бога, већ је на путу ка монаштву. Да даје себе у потпуности ради праве љубави прма Њему! Монах је позван да воли Бога на следећи начин: да буде јудродив Христа ради од љубави. Монашки живот је најпогоднији за то. Све радиш ради Бога – не ради вољене девојке, жене или деце. Овде у манастиру су само стакви – „откачни“. Кад се с времена на време заљубљујете у својим годинама, и сами осећате да сте мало „одлепили“ у том тренутку. А овде – заувек! — Како човек да препозна призив за монашку службу? — Кад пожели да буде само у манастиру, да се потпуно препусти служењу Богу, како год Господ да одлучи. Он одлучује о мом животу – да ли ћу бити у овом манастиру који волим или ћу добити премештај. Кренуо сам путем служења Богу! Главна је моја љубав и жеља да будем с Њим, а животне околности ме се већ мало тичу. Молба за постриг — На којој години човек може да поднесе молбу за монашки постриг? Да ли то може да учини и ако није искушеник? — Наравно. У Сретењској богословској школи су студенти подносили молбе на трећој-четвртој години. Наставили су да се школују, али су живели при манастиру. Веома је важно да се човек спријатељи у манастиру, да има своје монашко друштво – да увек постоји средина истомишљеника у којој ће остати до смрти. Има појединих људи који се ни са ким не друже: они имају послушање, келију и храм. Али то су ретки људи. Обично су свима нама потребни истомишљеници, саговорници, пријатељи. „А доброчинство и заједништво не заборављајте; јер се таквим жртвама угађа Богу“ (Јевр. 13: 16) – каже апостол Павле. Дружење је врло важно. И ви се окупљајте, дискутујте на разне теме – богословске и световне од животне важности. Људски ум и дар, способност расуђивања имају дијалошки карактер. И за ожењеног свештеника и за монаха је главно извршавање јеванђељских заповести Архијерејство или отшелништво — Како човек може да утиче на свој положај? Или ако ти је Бог судио да постанеш архијереј, сигурно ћеш постати то, а не затворник, колико год то да желиш? — „Даће ти Господ по срцу твом“ (Пс. 19: 5). Ако желиш да будеш затворник – буди. Али сам онда кад за то добијеш законити благослов! Искључиво тако! Треба да проведеш неко време као искушеник, да видиш да ли јеси за манастир или не; да живиш у послушању колико имаш благослов. Душа се формира… А после, како Господ благослови. И за ожењеног свештеника и за монаха је главно извршавање јеванђељских заповести. Све је у томе. Развој личности Учење, читање и молитва — У којој сразмери у богословији треба да буду време за учење, читање светих отаца и молитву? — Све је индивидуално. На првој години нема времена за све. Верујте ми да ће у испитном року бити прилично снисходљиви према вама. Немојте паничити. Све ћете стићи. Трудите се да учите и биће времена за све. Прави мушкарац — Какав треба да буде прави мушкарац? Мушкарац треба да буде веран свом погледу на свет — Човек од речи: ако си обећао – уради. Мушкарац треба да буде веран свом погледу на свет. Унутрашњи принципи су веома важни. Запишите који су ваши главни принципи: да не издајете, да не поступате против савести, да не лажете, да будете добар друг, човек, будући супруг, да преузимате одговорност. Човек треба да буде добар и снисходљив. Јак кад треба пресећи зло. Никад немојте себе ставити на прво место. Трудите се да потврдите свој поглед на свет, своју идеју. О судбини — Колико и како човек утиче на своју судбину? — Човек ни на који начин не утиче на своју судбину осим што прави проблеме. Леонид Дербењов има изванредне стихове: „А свет је уређен тако да је у њему све могуће, али се после ништа не може поправити…“ Пре него што сами ступите у акцију треба да се сетите речи преподобног Амвросија Оптинског: „Да човек не би погрешио не треба да жури.“ Не треба да жури, да јури; треба да пусти вољу Божију да делује и да је спозна. Треба да сачекате да видите шта ће вам Господ одредити. Кад се појави проблем – почињеш да се молиш: „Реци ми, Господе, којим путем да кренем, јер се у Тебе узда душа моја“ (Пс. 142: 8). Да ли је Господ узео вашу душу? Онда кажите: узео си! Молите Га – Он је жив и свемоћан! Сами ћете видети како ће се све десити у потребно време. Кад то осетите по други, трећи и четврти пут ојачаће вера у вама! Појавиће се мир и искуствена спознаја да вас Господ неће преварити. Живите по Његовом благослову. Духовни живот Ако нема времена за читање светих отаца — Шта да радимо ако немамо времена за читање светоотачке литературе? — Свеједно треба да читате, макар мало и да бележите најважније. То ће у вама формирати човека за будућу службу. Треба да одговарамо људима речима и мислима из Светог Писма или дела светих отаца или из једног и другог. Не треба да буду одлучујући наш лични став или мисли. Наравно, изузетно је важно да осетите колико ће за конкретног човека и управо у његовом случају бити разумљива и умесна Реч Божија. Зато читајте свете оце и хватајте белешке. Одвојите барем четрдесет минута дневно да се насамо помолите и да читате светоотачку литературу. Разлика између расуђивања и осуђивања — Где се завршава расуђивање и где почиње осуђивање? — Осуђивање почиње кад у души осетите узношење над човеком или злурадост. О духовно кризи и чувању вере — Како да не упаднемо у духовну кризу? Како да је поднесемо? Како да подстичемо веру? Није могуће на упасти у духовну кризу. То је нормални ток ствари — Као прво, није могуће не упасти у духовну кризу. То је нормални ток ствари. Неће се десити да човек све време гори од вере. Појављиваће се сумња коју ће изазвати неке животне околности или закључци на основу размишљања до којих ћете доћи. Не заборавите главно: сачувајте веру! Не треба тупо да верујете, већ да покушавате да све колизије које у вама почињу да јачају, да се разгоревају, да вас кидају, решавате кроз сопствено искуство, кроз искуство других и кроз искуство светих отаца сами одговорите на ова питања. Дешавају се страшне ствари: и умиру деца и друго… Али није нам обећано да ће све бити предивно и праведно у току целог нашег живота. Правда и милосђе у принципу славе победу само у Царству Небеском – земаљски свет није за то, већ да се ка томе иде. Временом ћете то осетити. Немојте се плашити да јасно и разумно одговарате таквим помислима измоливши од Господа помоћ за то. Читајте, саветујте се, тражите на „Гуглу“ и опет ће све стати на своје место. Смирење које Господ толико очекује од нас („срце скрушено и смирено Бог неће понизити“ (Пс. 50: 19)) – је стање кад пребивамо у миру с Богом, са самима собом и са ближњима. Да ли је човеку тешко да буде у миру са самим собом? Понекад је тешко… Да ли је човеку тешко да буде у миру с ближњима? Ни то није лако… Да ли је тешко бити у миру с Богом кад се у свету дешавају толике неправде? А још страшније – наши страхови да нас Бог неће чути, да нас неће водити путем којим желимо. Зато имамо речи: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.“ Без потпуног препуштања у руке Божије верник нећ имати никаквог успеха. Вера ће пуцати по шавовима – болно и право по теби. А Бог чека управо потпуно поверење! Управо кад успемо да увидимо лепоту и надубљи смисао таквог односа између себе и Бога – осетићемо стање смирења које Бог очекује од нас. Трудите се да се прво помирите с ближњима; затим у спокојном и мирном стању – са својом савешћу. Ако треба да се извинимо – отиђимо да се извинимо. Наравно, то је тешко за нашу гордост, али треба то да учинимо. Кад треба нешто да урадимо, а мрзи нас – приморавамо се и радимо. Тако почиње да се ствара смирење – не стање утучености или да свима угађамо, већ стање мира – прво са ближњима, затим са собом, а затим ће нам Господа дати мир и с Њим. За то се треба много потрудити… А „вежбе“ да се до тога дође састоје се у приморавању себе. То је веома и врло важно. Као савладати лењост — Како савладати лењост у учењу и у духовном животу? — Лењост и прокрастинација (одлагање за касније онога што сад треба да урадимо) је врло лоша навика коју су неки од нас стекли. Преподобни Исак Сиријски је говорио: „Лоше навике су горе од демона.“ Не треба нам демон који ће нас парализовати у делу Божијем. Већ смо га сами одгајили у себи: лењост и прокрастинацију. Особеност вашег узраста је у томе да сад стичете или добре навике или деструктивне навике Сећам се свог студентског живота. То је изгледало чак и храбро: све остављамо до испитног рока и онда се уочи испитног рока трудимо да све стигнемо! Навикли смо на лењост и на то да све одлажемо до последњег тренутка. Човек ће имати мноштво проблема. Особеност вашег узраста се састоји у томе да сада стичете или добре навике или деструктивне навике. Исправно је да човек систематски учи помало. Ако сада правдате храбру лењост у себи то значи да саме себе поткрадате већ сад, и што је много страшније, у будућности. Немојте градити себе двадесетједногодишњег, већ тридесетогодишњег, тридесетпетогодишњег, четрдесетогодишњег. Два месеца приморавања и ствара се навика. Али ово дресирање самог себе је у датом случају драгоцено. То неће доћи од Бога. Има ствари које долазе од Бога, а има ствари за које Бог зна да сами морамо да их учинимо. Напишите себи: које добре навике треба да створим у себи и којих лоших навика (од демона које сам стварам у својој души за безбројне проблеме убудуће) треба да се одвикнм. О напредовању у духовном делању — Да ли човек може да провери да је бар мало напредовао у духовном делању? — Можда, ако си престао да осуђујеш ближње… А ако се то наставља, треба се добро потрудити. Ако ниси напредовао у духовном делању то не значи да се духовни живот у теби на одвија. Он се наставља. Он стално треба да живи у теби и да функционише. Да вас научим смирењу? Запамтите. Узмите вечерас Јеванђеље по Матеју, Проповед на гори и пажљиво је прочитајте – 5, 6. и 7. главу. А сутра, чим дан почне, размислите шта сте од прочитаног успели да урадите, а шта нисте: да не осудите, да се не разгневите, да не погледате са жељом, да се не бринете за сутрашњи дан и тако даље. Увече дођите и поштено напишите у дневнику: „Све сам испунио.“ И тако десет дана. А онда ћу доћи, окупићемо се… Не шалим се. Само што све треба да напишете максимално искрено. Шта рећи човеку за утеху — Шта је најбоље што се човеку може рећи за утеху? Најуниверзалније је – имај поверења у Бога, моли се, ради шта треба, па ће Господ уредити — За мене је утеха кад дајеш човеку снагу за живот. Притом ова снага не треба да буде лажна. Француски песник Беранже је написао: „Господо, ако свет не уме да пронађе пут ка истини – нека је част безумнику који учини да човека обузме златни сан!“ – односно неки привид. Не треба! Божија утеха је апсолутно реална. Бог нам заиста даје снагу. Зато је најуниверзалније (знам да је управо тако!) – имај поверења у Бога, моли се, ради шта треба, па ће Господ уредити. Цео живот је потврда за то. Треба да постоји веза с Богом. Господ за тебе треба да буде највољеније, најпожељније и најближе биће – ближи од саме душе. Треба да учимо да општимо с Њим; не само да научимо да Га тако доживљавамо, већ и да живимо у складу с Њим. То је најважније. „Онај ко се узда у Господа, као гора Сион, неће се померити: остаје заувек“ (Пс. 124: 1). Апсолутна истина се састојио у томе да „ће нас Христос, истинити Бог наш, по молитвама Своје Пречисте Мајке, преподобних и богоносних отаца наших и свих светих, помиловати и спасити“. *** Хвала вам на врло занимљивим и искреним питањима. Сада пре свега учите да се молите и да ходите пред Богом. То ће бити залог оног главног у вашем животу: благослова Господњег. Нека он буде с вама, свагда, сада и увек и у векове векова. Амин! Са руског Марина Тодић 15/10/2023 pravoslavie.ru

Хајде да прво схватимо шта тера човека да реагује на оно што се дешава у свету. Прво - свест. И овде је сасвим умесно обратити пажњу на то ко нас и како обавештава о томе шта се дешава у свету. Већину информација које конзумирамо добијамо из медија и сa интернета. Покажите ми независни ТВ канал, новине, онлајн ресурс или месинџер канал који би се са пуним поверењем могао назвати објективним у смислу презентовања информација, који би обавестио корисника тачно све што се зна о инциденту или катастрофи, а не би скривао чињенице, не би износио сопствене закључке као објективну процену и не би себи постављао задатак да формира конкретан став према ономе што се догодило код читаоца (гледаоца). На логично питање -"Да ли такве ствари постоје?"- одговорићу мирне савести: не. Искрено, ни ви ни ја не верујемо у поштене и непристрасне медије. Па зашто бисмо онда активно саосећали? На шта реаговати? На искривљене информације? На „прочешљане“ чињенице? На неприметно наметнуто мишљење других? На нечије закључке које покушавају да нам представе као једине исправне? Наша реакција, без обзира на степен искрености и активности, у најбољем случају ће бити реакција на нечију личну истину. А у најгорем случају, то уопште није истина. А такође је добро ако ово није унапред смишљена реакција на нечију свесну манипулацију. Али у реду, претпоставимо невиђено: вест се показала истинитом. Шта на то реагује у нама? Сфера осећања и емоција. Или нам је жао некога до суза, или се љутимо до шкргута зубима. Или се гушимо од огорчења. И у овом тренутку чврсто верујемо да још нисмо потпуно очврсли. Овде у нама гори душебрижност. Бринемо се, то је нешто што је другачије, то нам је важно! Међутим, треба напоменути да је наша реакција, по правилу, утолико јача, што је трагедија која се догодила даље од нас, јер у том тренутку ништа не зависи директно од нас. Душебрижност је јефтино саосећање и сентименталност, на коју је увек лакше бити огорчен или заплакати него стварно помоћи. Ако сумњате, тестирајте се: да ли можете да прођете поред пролазника кога су хулигани зауставили у мрачном углу? Или поред бескућника који лежи у локви сопствене бљувотине без очигледних знакова живота? Да ли увек успорите када видите покварен ауто поред пута? Јесте ли сигурни да ћете се заузети за колегу који је постао предмет сплетки и клевета? Или ћете можда стати на страну особе која је опструирана и малтретирана? Не? Тада у вама нема душебрижности. Као што нема љубави према истини, нема појачаног осећаја за правду, нема милости, нема нетрпељивости према неистини. Због тога је тако лако саосећати са афричком децом која пате од жеђи, или таоцима терориста, или жртвама гранатирања. Али, тако је тешко први прекинути свађу са комшијом на степеништу, престати се свађати са шефом, не бити иницијатор породичних свађа, опростити свекрви дугогодишње замерке, не пронађи грешку својој деци... Па ипак, све ово чини тај „живот“. Да, споља може изгледати да, као да улазимо у своју љуштуру, показујући готово злочиначку равнодушност према ономе што се дешава у земљи и свету. Али, у ствари, само ако научимо да живимо своје животе, моћи ћемо истински да саосећамо и да правилно одговоримо на трагедије и несреће нашег времена. Док ће без искуства „сопственог живота“, сва наша душебрижност бити само јефтина манифестација сензитивности. Потпуно бескорисно за друге и деструктивно за нас саме. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru

Мени је Христос живот. Он је начин на који сам изабрао да посматрам живот, људе, ствари, животиње, сву творевину. Кроз Христа посматрам све и сва. Моја борба је управо та, да корак по корак задобијем поглед Христов. Да посматрам чистоту у блудници, искреност у разбојнику, у свакој људској страсти и погрешци да видим једну дубинску рану. Да не осуђујем него да у позадини страсти видим ону дубоку људску потребу. Христос је мени начин на који кажем добар дан и лаку ноћ. Начин на који се будим и увече лежем да спавам. Како учим да ћутим, да се препуштам, да не контролишем, да не владам, да не одређујем и не условљавам. Христос је за мене начин да волим себе како бих научио да волим и своје ближње. Мој пут да се усправим после пада и сакупим све своје крхотине, а да их не проклињем нити вређам, него да их заволим. Јер једино тако могу пригрлити и распарчану икону свог ближњег. Христос је начин на који миришем, чујем, кушам, додирујем, корачам и осетим. Он је начин на који размишљам, осећам. Он је сам Живот. Не могу више да слушам високопарне речи и узвишене анализе, макар оне биле и теолошке. Јео сам их у обиљу, али остадох гладан. Какве везе има Христос са свим тиме? Он је живео, осећао, додиривао, причао, плакао, осећао страх и веровао. Био је истовремено толико очовечен колико и божанство. Апсолутно човек, апсолутно Бог. Није те испуњавао кривицом, страхом, претњама. Није имао везе са свим овим религијским мраком страха и осећањем кривице. Са страхом који плаши људе да би их контролисао. Који Бога ограничава у обрисе кутијица, закона, уставе и идололатрију спољашње форме. Који се прави важан како зна све одговоре, а да притом никад није поставио себи суштинска питања. Христос је ћутао, ови само причају, сејући страх у најједноставнијим и најприроднијим људским одликама. Више говоре о ђаволу и антихристу него ли о Богу. Више о паклу него о рају. Више о греху него о благодати и сили Божијој и слободи. Баве се људском сексуалношћу јер се боје љубави. Ипак су истините речи блаженог Августина: "У Бога има много оних које нема Црква, и у Цркви има много оних који нису у Бога...". Окончајмо ове мисли речима великог Светог Порфирија да бисмо осетили сладост: "Христос је пријатељ, и виче ка нама: Бре, ви сте моји пријатељи, ја вас све волим! Не претим вам паклом. Не плашим вас...Желим да се и ви са мном радујете животу...". Oтац Пападопулос (превела са новогрчког монахиња Герасима alias Tanya Davidovic) https://www.facebook.com/serafim.petkovic.1

– Код нас је ситуација таква да је неколико генерација одрастало без Бога, а сада смо се ми верници нашли окружени „православним“ паганима и атеистима, чак и међу нашим најближим рођацима. Како можемо помоћи овим људима да пронађу прави пут и светлост? Како се носимо са ситуацијама у којима нас могу одбацити или прогонити због наше вере? – Не треба да радимо ништа више него да будемо као светлост, као загрљај, као миловање, као разапети...Проблем није у другима , проблем је у нама . Ствар је да постајем пример Христов – то значи хришћанин. Свети Серафим Саровски је говорио: „Хоћеш да помогнеш свету? Стекни унутрашњи мир и помоћи ћеш хиљадама људи око себе." Ми покушавамо да друге убедимо речима, а не делима. Оно што је потребно, није да се говори о љубави, већ да се воли. Када контролишемо друге, а са друге стране говоримо о праштању, кротости, понизности, на тај начин показујемо да болујемо од „менталне шизофреније“. Човек Божији помаже другима својим благим присуством, својим скромним духом, својим отвореним држањем, утешним речима, својом учтивошћу и тактом. Заиста, има људи који се боре против наше вере, против Православне Цркве. Па шта с тим? Таквих је увек било и увек ће их бити. Међутим, нашу веру нико и ништа не угрожава, јер је вера лично стање сваког човека. У годинама прогона, вера не само да није била угрожена, већ је и цветала. А доказ је број мученика и ширење хришћанства. Како се то догодило? Не ратом, већ жртвом. Погрешили смо неке ствари. Христос нас не позива да разапнемо невернике, већ ако морамо, да будемо распети због Његове љубави. Христос је победио губитком! Не знам да ли су хришћани то разумели. Христос се препознаје као Цар славе на свом крсту, а не када чини чуда и хода по води. Нажалост, ми покушавамо на светски начни да заштитимо Његову Цркву. И то је поражавајуће. Није поента победити невернике или антихристе, већ се молити за њих. Најлакше је почети од богохуљења, али оно што је Богу угодно је толерисати, праштати... Да заиста имамо Христову љубав у себи, постили бисмо и за оне који не посте, уместо да их критикујемо, и ишли у цркву за оне који не иду. Ако заиста верујемо у Христа Распетог и Васкрслог, онда погледајмо како је Он поступао са онима који су били против Њега и добићемо одговор. Све остало је себичност и злоба коју желимо да обучемо у одежду „цркве-исповедника“ и изговор за слабост да сведочимо Христа као распетог. - Јасно је да је молитва важна, али постоји ли још нешто што вам помаже и инспирише вас да пишете на овако леп начин? Да ли сте размишљали о издавању књиге? – Хвала вам на лепим речима и на овом вашем труду. Веома сам почаствован што ми посвећујете толико пажње. Не сматрам да пишем нешто посебно. Скоро сви текстови које сам написао су актуелни. Не знам како да то опишем, то су само неке мисли које је покренуо неки догађај или нешто што сам прочитао или видео. И само тако дигитално снимам шта мислим. Нисам озбиљно размишљао о књизи, али не искључујем је за будућност. Има времена, показаће Бог. – Ваша жеља свим православним хришћанима ...? - Желим им да упознају благо нашег православља. Почнимо да живимо као православни хришћани који су са теорије прешли на праксу. Пођимо путем покајања. Без покајања не можемо напредовати, јер покајање је наша намера да се развијамо, али прво је потребно смирење. Чак и ако знамо напамет свето Јеванђеље, чак и ако дођемо до највећих духовних пракси, ако немамо смирења, ништа нисмо успели. Ако су врлине драго камење, понизност је ланац који спаја све ово камење и претвара их у прелепу огрлицу. Ако ланац пукне, драгуљи ће се распршити и изгубити. Понизност можемо стећи у свакодневном животу, могућности има колико хоћемо - када ће неко сумњати у нас, када ће нас клеветати, понижавати, издати, неправедно поступати према нама... Могућности је много, али је питање да ли желимо да живимо овако. А овај пут смирења је пут Христов. „Учите се од мене, јер сам ја кротак и понизан у срцу“ (Матеј 11:29).

Радина Рајкова: Хвала, оче, што сте пристали да урадимо овај интервју. Можете ли нам рећи како сте одлучили да кренете путем монаштва? Колико је тежак овај пут? Ο . Πавел Пападопоулос: Тежак је пут монаштва, као што је тежак и брак. Сваки пут има своје потешкоће, али и своје благодати. Много пута ме питају „како сте донели ту тешку одлуку да се замонашите?“ а ја им одговарам „како сте донели ту тешку одлуку да се ожените?“. Монаштво је животни избор који се не може извршити без позива одозго, односно без позива Бога човеку. Наравно, у човековом срцу може постојати склоност, привлачност, ентузијазам да иде монашким путем, али без благодати Божије не може да следи, нити да остане чврст у својој одлуци да обуче и поштује ризу. Мислим да ми се тако нешто догодило. Било је и личних искустава која не могу да поделим, али сигурно није тешкоћа само у одлуци, већ у томе да се те одлуке држим. Исто је и са браком. Најтежи део је остати јак и веран у свом браку. - Шта мислите на који начин можемо не само да привучемо младе, већ и да их задржимо у Цркви? Да ли Црква данас успева да буде адекватна у свим питањима која се тичу младих? – Црква, по мом мишљењу, не треба да ради ништа другачије од онога што је радила хиљадама година. Требало би да каже: "Дођи и види." Не треба да паднемо у замку покушаја да убедимо друге. Ако човек не жели да иде за Христом, чак и ако му се дешавају чуда, он ће остати неверник. Свакако да Црква може да користи технологију да њену реч чују млади, али то не би требало да буде реч која ће се модификовати само да би се то „свиђало“ младима. Наша Црква је речима и текстовима својих светих отаца, али наравно и светим Јеванђељем, дала одговор на сва питања која се тичу човека и нашег друштва. Нажалост, ови одговори нису свима по вољи, јер су у супротности са самољубљем, плотским жељама, злобом, себичношћу, лењошћу, мањком вере и покајањем код људи. То не значи да је Црква конзервативна, већ да су људи духовно заостали. Црква веома напредује са стварима које говори. Мислим, понекад се ми људи у Цркви бринемо како да убедимо младе, невернике итд. за истину Јеванђеља, али се силом човек не може спасти. Помолимо се за све и нека наш сопствени начин живота буде живо сведочанство да вреди бити Христов. Јер колико год да причамо, ако не живимо истински хришћанским и православним животом, окаљаћемо Христа. Мислим да посебно млади не желе да слушају празне приче, већ истину. Истина која ће бити изражена с љубављу, нежношћу и тактом, а не фанатизмом и контролом. А с друге стране, наша љубав мора служити истини, јер ако љубав не постане средство кроз које ће истина заблистати, онда је то љубав која није Богу угодна, већ лажна, горка и болесна. – У ужурбаној свакодневици и сталном стресу у којем живимо, како да саберемо своје мисли да нам молитва буде чиста, да се усредсредимо на оно што читамо и шта желимо да кажемо Богу? - Треба да пазимо током целог дана шта наше очи виде и шта чују уши. То су портали преко којих спољне информације улазе и пуне наш мозак. Дакле, када нам се ум напуни разним непотребним стварима, све оне долазе током молитве као подсетници и мењају нашу молитву, одвлаче нам пажњу. Ово је природан развој ствари. Стога, ако желим да имам чисту молитву и да не будем расејан нечим другим, морам да будем опрезан током целог дана. Разумем да је живећи у свету тешко не чути и не видети непотребне и свакодневне ствари, али овде је потребан наш труд да схватимо опасности и спречимо ствари пре него што загаде наш унутрашњи свет. Треба приступити молитви као ономе што нам даје живот, кисеоник. Не треба да посматрамо молитву као радњу која је део нашег свакодневног живота. То би требало да постане наша свакодневица. Можемо то постићи ако желимо. „Молите се без престанка“ није само побожна жеља, већ нешто што сваки човек може да оствари све док је Бог центар његовог живота и зато Га назива својим Господом. Дакле, није разумно, с једне стране, називати Христа Господом наших живота, а с друге стране, оставити Га негде по страни. Није лако молити се непрекидно и без ометања, али смо за то одговорни, јер смо у свакодневном животу опуштени и постоји равнодушност. Треба да схватимо да молитва не може ући у наш живот и постати наша свакодневица, ако из нас не изађу неке ствари које нам штете. Није могуће да желим дуге сате у бесмисленим дружењима са групама и пријатељима и да имам чисту молитву. Не треба нам много речи у нашој молитви. Само да поновимо молитву „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“. Међутим, ми треба и да ћутимо. Јер, и у молитви говоримо и не слушамо. Како ћемо чути Бога ако непрестано говоримо? Морамо да ћутимо, не уснама, већ умом и срцем. Имамо превише захтева. То није молитва. Молитва је чежња за односом са Богом, да отворимо своје срце ка небу. Молитва је тражење милости, помирење са Богом, врисак тишине у којој нас Бог прима и води у вечност. Треба да се осврнемо на себе и да се запитамо: Зашто се молим? Да изградим однос са Христом? Или можда да добијем нешто од Христа? – Шта је то што нам данас највише недостаје, због чега савремени човек може пасти у очај и депресију? - Недостатак поверења у Бога, вере. Савремени човек је навикао на лако и брзо. Не може да чека и не жели препреке. И, наравно, корен очаја и депресије је себичност. Егоиста не може да призна да није успео, да је нешто пошло наопако, да је неко сумњао у њега. Недостаје вере, али и понизности. Скроман човек лако се носи са тестом. Уместо да каже "зашто ја, Господе?", он каже "а зашто не ја?" Верујући и смерни човек на све гледа другачије, кроз призму вечности. Али да нагласим још једну ствар – недостаје дух захвалности. Научили смо да гунђамо, да се жалимо, али не и да будемо захвални. Фокусирамо се на потешкоће, а не на благослове које имамо у животу. Држимо се проблема и не тражимо решење. Знате, исто се дешава и у нашем духовном животу. Фокусирамо се на грех, несрећни смо, разочарани јер смо пали и не идемо напред. Покајање не значи да се држимо свог греха, да га схватимо и да паднемо у „туговање“, већ да га признамо и да гледамо напред. – Често пишете о улози духовника и односу између њега и његовог духовног чеда. Шта је потребно на обе стране да би се постигла здрава, јака и права веза, однос међусобне љубави у Христу? – Потребно је поштовање, љубав и поверење, али и одређена „дистанца”. Покојни старац Емилијан Симонопетриски је говорио о „даљини која зближава“. Да задржимо одређену дистанцу у нашој вези, која ће, међутим, благотворно утицати. То значи поштовање, а не да смо хладни једни према другима. Јер заиста је веома опасно да се зближавање претвори у везивање и да се изгуби поштовање, развијајући тако извесну ароганцију. Свештеник није наш пријатељ, већ особа која нас повезује са Богом. Свака веза има своје карактеристике, у зависности од њене природе и особа које је чине. Међутим, сваки однос мора бити заснован на слободи, поштовању и љубави, иначе не може довести до духовног усавршавања. Такав је наш однос према свештенству, однос који за своју основу има слободу. Колико год да је важан наш однос са духовником, важно је и разумети да одређени „култ личности“ према духовнику може довести до екстремних ситуација. Добар духовник је онај кроз кога се верник не фокусира на његов лик, већ кроз њега види лик Христов. Потражимо духовника који ће нам помоћи да духовно растемо, да се повежемо са Христом, а не само да нам ублажи бол. А од наше намере зависи хоћемо ли да се покајемо или не. Ово кажем зато што људи много пута желе да нађу духовника, не зато што се кају и желе духовно руководство, већ зато што траже некога ко ће им пружити менталну равнотежу или једноставно тражити утеху – некога ко ће их саслушати. Наравно, свештеник ће слушати о нашим проблемима и болу, али у контексту Тајне зване исповест, његов задатак је другачији: да чује наш грех и посаветује нас. Задатак духовника је једно, а психолога друго, као што је тамјан једно, а мирис друго. https://hristianstvo.bg/о-павел-пападопулос-животът-ни-тряб/

Извињавам се унапред на емотивној и сировој изјави, али не могу да се суздржим. Ово пишем првенствено из улоге забринутог родитеља двоје деце, на страну моја професија психијатра. Знате онај осећај када вам је напросто доста? Е па ја данас имам такав осећај и заиста после ове трагедије која се одиграла у школи ми је доста толерисања разноразних деструктивних будалаштина друштва у коме живим. Доста ми је лажи коју смо преименовали у политичку коректност. Доста ми је систематичног подривања ауторитета родитеља од разноразних “стручњака” који сами немају децу или су душебрижници планете па због пренасељености ни неће да их имају а нама држе предавања. Доста ми је деградације институције наставника, професора и школа које стоје на пуком ентузијазму неколицине којима је истински стало. Доста ми је самопрокламованих “високо етичних” бораца за дечја права без одговорности и обавеза. Доста ми је упумпавања материјализма, конзумеризма и примитивизма у вредносни систем деце. Доста ми је сексуализације и еротизације малолетника на све могуће начине укључујући и затрпавање садржајима о различитим новоизмишљеним оријентацијама, причама о Онлy фанс успешним бизнисима, о промискуитету као врлини а телу као алату за постизање статуса и зараду новца. Доста ми је моралног релативизма и утапања у примордијални бућкуриш. Доста ми је промовисања нарцизма, егоизма и антисоцијалног понашања. Доста ми је нарушавања идеје о породици као нечему важном и светом а промовисању каријере као највишем успеху зивота. Мислим да свако ко чита ово зна тачно о чему причам. Све је заказало - и друштво и систем и ми и ја јер нисам жустрије и раније напао ову тему. Доста ми је, стварно доста! Мора да се зна разлика између доброг и лошег, није све да се слепо прихвати и да буде ок само зато што тако звучи. Све се нешто разуме, све је то неко “широко схватање”, без осуде, слобода изражавања бла бла... Постоји та идиотска идеја о томе да се детету не постављају границе јер се тобоже тако нарушава његова креативност и потенцијал, е па чисто да се зна, границе су те које детету омогућавају да сутра испољи своју креативност и потенцијал а не обрнуто. Мора да се знају обавезе и одговорности па тек са испуњавањем њих се заслужују права. Наставници и професори морају да се поштују, а не да буду машине за добре оцене, који не сме да се замере детету и његовој незрелој представи о животу јер ће имати проблем са родитељима. Родитељима мора да се врати ауторитет да васпитавају своју децу, да постављају границе да кажњавају лоше понашање и благосиљају добро, а не да се они плаше своје деце или институција јер су “сачувај Боже” дигли глас који децибел више. Све живо је данас крштено као “траума” опет од разних “стручњака” страних и домаћих који првенствено своје менталне проблеме нису разрешили, а налазе за сходно да осталима држе предавања са висине и ауторитетом који нису заслужили ни на који начин! А шта је ово данас? Е ово је права траума. Траума за цео живот и за живот породица који су изгубили децу и децу који су видели другаре како умиру! А бојим се да није крај! Нема овде ни утехе ни тешења, не могу ни да замислим кроз шта ове породице и деца пролазе и свако од нас треба да се запита шта да урадимо почевши од себе па и у друштву у коме живимо да се овако нешто никада више не понови! Моје искрено саучешће породицама и деци. Психијатар Петар Војводић https://zena.blic.rs/kolumna/e-ovo-je-prava-trauma-trauma-za-ceo-zivot-i-za-zivot-porodica-koji-su-izgubili-decu-i/1ymgydm

Заправо, проблем с влашћу се дешава на следећи начин. Свети оци тврде да ће нам, ако будемо живели побожно, Господ послати добронамерну власт која ће се лепо опходити према нама, а ако будемо живели лоше у моралном смислу, послаће нам сурову власт као казну за наше грехове. Кад се руска земља налазила под татарско-монголским јармом и кад су руски кнежеви били приморани да иду у Хорду, тамо су их приморавали да се поклоне кану и идолима. И руски кнежеви су говорили: – Теби се, Батије, клањамо, зато што си ти због наше проклетиње, због наших многих грехова постављан за нашег владара. Теби ћемо се клањати, а твојим идолима се нећемо клањати, зато што верујемо у Христа, Бога нашег. Дакле, њима је било сасвим јасно да власт може бити како благослов, тако и казна. Зато, ако неко од православних хришћана радо грди власт, можда прво треба да исправи нешто у сопственом животу? И после ће се, ето, и на врху много тога променити набоље: на пример, повећаће пензије или ће се десити нешто друго позитивно. Такође за цареве и за све који су на власт се треба молити. Апостол Павле нам то директно заповеда и објашњава зашто: да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости (1 Тим. 2, 2). Да тамо горе не би издавали законе од којих нам постаје све горе и горе. С друге стране, у Светом Писму постоји и следећа тврдња: Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га; јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову (Рим. 12, 20). Односно, ако се будемо молили на наше властодршце, а они се буду понашали побожно, по заповестима Божјим, добиће велики благослов од Господа. Ако се будемо молили за њих, а они буду кршили Божје законе и одступали од моралних принципа, наше молитве ће се претворити у проклетство за њих. У Књизи поновљених закона се каже да је Бог ревнитељ. И ако се неко поуздава у човека и моли за њега, а он не оправдава ову љубав или наду, као што је то случај с нечастивом влашћу, последице ће бити врло озбиљне. Узгред речено, којег цара апостол Павле има у виду? Судећи по времену кад је текст написан, то је Нерон – најокрутнији император у целом Римском царству. Апсолутни тиранин. Била су двојица сличних – Нерон и Калигула. Нерон је организовао прве прогоне хришћана – било је десет великих прогона у античком свету кад су хришћани истребљивани на најчудовишније начине. Неронови прогони су били врло окрутни, заиста, сатански. И испоставља се да је ова молитва за Нерона била услишена – претворила се у проклетство по њега. Нерон је био уверен да апсолутну непоколебиво држи власт у својим рукама, али не само да је лишен власти, од њега су се окренули сви ближњи, он се крио, спасавао се бекством, а на крају је чак морао да се убије! Зато кад се на јектенијама изговарају речи „за власт и војску“, не треба да правимо гримасе – ми смо, ето, незадовољни том молитвом, не свиђа нам се. Знајте да ће они, ако су достојни људи, добити благослов од ваше молитве, а ако су недостојни, мораће да горе у паклу, а и у овом животу ће искусити невоље у великој мери. Протојереј Олег Стењајев https://srpska.pravoslavie.ru/149986.html

Можда неко оправдано мисли, шта неки удаљени монах светогорац има да каже о породици, о родитељима и васпитању њихове деце? Али монах није изолован од света. Монах је добронамерник за цео свет. Црква је увек желела да слуша монахе. У светој тишини монах постаје мудар, просветљен, подвизавајући се. Велика беда света, препотрошачко друштво и богатство нису нимало позитивни елементи за развој духовног живота. Света Гора је забринута због идеја које се први пут чују у модерном грчком животу за трајну и закониту кохабитацију неожењених, па и хомосексуалаца, за пораст прељубе, пораст развода. Свакодневно на Свету Гору долазе тужни и узнемирени људи, утопљени у ћорсокак бесмисленог и погрешног начина живота. Посебно нас мучи равнодушност младих људи, уз бројне психичке трауме. Понизно верујемо да је, упркос свим њеним проблемима, породица још увек тврђава . Породицу чине родитељи и деца. О њима говоримо једноставно и практично са болом и љубављу, не као учитељи, већ као саосећајна браћа. Дух света је унео у породице превирања, неповезаност у име слободе и права, лом и свађе. Противуречност, гунђање, свађе, претње, хладноћа засењују све домове. Изостају међусобно разумевање и међусобно поштовање. Црквени живот ће нас само вратити на прави пут. Онда су свако друго мишљење, опомене и савети непотребни. Децрквенизација је изоштрила наш его и жели да будемо владари и ауторитети свега, чак и сопственог народа, супружника, деце. Када кажемо црквени живот, не мислимо на опште разумевање Цркве, веру у врховно биће, пријатну идеологију. Живот Цркве је конкретан, са правилном вером у живог Тројичног Бога, животом побожности, путем очишћења и освећења. Родитељи би требало да од малих ногу своју децу воде у цркву. Да пригрле иконе, да се правилно крсте, да се причесте светим тајнама. Нека су живахни и неваљали, нека плачу, у реду је, уче, благословени су, освећени су. Веома сам се растужио када сам видео у православним црквама у Америци, да су деца у подруму са васпитачицом за време литургије , да не би ометали вернике у цркви... Потребно је да деца уче да одлазе у цркву од малих ногу. Нека не разумеју, благодат богато делује у њима. Божанствена литургија и наше „верске дужности“ не завршавају се „по жељи“. Нисмо хришћани само у цркви. Цркву треба проширити до нашег дома. Молитвеник треба да буде ту, не само у тешким временима, већ сваки дан. Ту дан почиње и завршава се. Нека цела породица буде на окупу. Ако је тешко макар један по један. Како је лепо бити повезан са молитвом од малих ногу! Деца никада неће бити усамљена. Имаће отворен стални дијалог са Богом. Ако се неко жали на недостатак времена, може се молити и на улици и у колима и у канцеларији. Нису потребне књиге и знање, срдачно „Господе помилуј“ је добра молитва. Све док се то ради са свешћу. Са смерношћу. Мајке, домаћице, учитељице, медицинске сестре, све жене, мушкарци на имањима, у грађевинарству, у банкама, на путовањима, деца и у игри и у школи и у својој соби могу да изговоре малу молитву само пет малих речи: „Господе Исусе Христе, смилуј се на мене!" Човек треба рано да научи да се прекрсти када се пробуди, када иде на спавање, када почиње посао и када се враћа кући, када почиње и завршава свој оброк , када се ухвати за волан или оловку. Како је лепо увек за све тражити помоћ Божију! И имаћемо је. Зато Он постоји, да даје онима који Га моле, да отвара онима који куцају, да слуша оне који Га призивају. Монах Мојзес Агиореитис https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/monachos-moysis-agioreitis-oikogeneia-kai-ekklisiastiki-zoi/

Објаснимо од почетка да вечни живот није апстрактна бесмртност душе, већ упознавање и искуство самог Христа. Он је дар Бога човеку. Човек није по природи бесмртан јер би тада био Бог, али је бесмртан по благодати. Бог не жели да човек умре, да се врати у непостојање. Божји дарови су неопозиви, Он их не узима назад. Смрт није Божја воља. Зато је наше спасење унапред одређено пре стварања векова, односно простора, времена и света. На нама је само да прихватимо ово спасење у личности Христовој. Живот „после смрти“ није други живот, већ његов наставак. Ово је важно разумети јер ћемо тек тада схватити вредност садашње фазе живота. Данас градимо сутра, у садашњости градимо вечност. Оно што смо ми у овом животу, то је утиснуто у нашу душу. Узећемо отисак садашње фазе у следећој пост-мортем стварности. Не можете живети овде у тами зла и онда отићи у светлост. Сви ћемо се причестити благодаћу Божијом. Сви ћемо бити сједињени са принципом и суштином нашег постојања који је Христос. Пливаћемо у Његовој слави, у Његовој величанственој светлости. Али нећемо сви окусити ову заједницу на исти начин. Пакао и рај су поетски и симболички описи. То је стање постојања. Не само рај, већ ће и пакао бити вечан. И проклети ће учествовати у вечности и слави Божијој али кроз бол. Пакао неће бити Божија казна већ самоизгнанство човека. Да бисте окусили вечни пакао, морате га јако желети. Јер Бог не жели да се ико изгуби у слави Његовог Царства. Он жели да се сви спасу и чини све да до тога дође. Пакао ће доживети само они који то желе. Његова доброта не може послати никога у пакао осим оне који не желе да живе са Њим. У стварности ми заваравамо себе, али Бога никада не можемо преварити. Душе људи који су напустили садашњу фазу живота, кушају славу Божију или као радост или као бол. Они чекају коначан суд, заједничко Васкрсење током којег ће се поново догодити њихово сједињење са телима. Јер не смемо заборавити да Православна Црква верује у Васкрсење тела а не само душа. Нема човека без тела јер је тада реч о духу, али нема ни тела без душе јер је то онда леш. И тело и душа чине човека. Они ће се сјединити на крају када ће све постати Христос. Све и сви биће сједињени у светлости Његовог васкрслог и прослављеног Тела. о. Пападопулос http://plibyos.blogspot.com

У Галерији Матице српске је 7. октобра 2022. отворена изложба "Урош Предић. Живот посвећен лепоти и уметности", а свечаном отварању је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј. Поставка траје до 31. јануара 2023. године. Аутори изложбе су Игор Борозан и Снежана Мишић. Изложба обухвата преко 140 експоната ‒ више од 100 Предићевих дела, документарну грађу о уметниковом животу, његове портрете које су начинили пријатељи уметници, као и документарни филм у режији Блажа Поповића. Присутнима се обратили др Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, проф. др Игор Борозан, историчар уметности, Предраг Михајловић, председник Извршног одбора ОТП банке Србија, док је изложбу свечано отворила Драгана Милошевић, покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Захваљујући виртуелној презентацији, која ће бити доступна на сајту Галерије Матице српске, шира јавност, како у земљи, тако и у иностранству, биће у прилици да из удобности свога дома, у било које време „прошета” изложбом и ужива у стваралаштву Уроша Предића. Стварајући непрекидно више од осам деценија Урош Предић је оставио изузетно богат уметнички опус са преко 1700 дела, у којем је остварио високе домете. Изложба је састављена из уметничка дела различитих колекција из земље и иностранства која ће публици пружити увид у животне, стваралачке и тематске просторе Уроша Предића. Поред уметничких дела из Народног музеја Србије, Народног музеја Зрењанин, Матице српске, Музеја Српске православне цркве, Музеја града Београда, Факултета ликовних уметности у Београду, Националног музеја модерне умјетности из Загреба, и многих других, на изложби се налазе и дела из приватних колекција од којих већина до сада није била излагана па самим тим ни доступна широј јавности. Кроз неколико целина: анегдотски и социјални жанр, религиозно сликарство, портрети, теме из националне историје, везе са Матицом српском, представиће се Предићева основна тематска опредељења. Међу изложеним сликама су и оне кључне, најпознатије: Девојка на студенцу, Косовка девојка, Надурена девојчица, Весела браћа, Сироче на мајчином гробу, Херцеговачки бегунци и многе друге. Захваљујући сарадњи са Катедром за рачунарску графику Факултета техничких наука у Новом Саду и примени савремених технологија, на изложби су доступни цртежи Уроша Предића из Галеријске колекције, као и иконостас цркве Светог великомученика Георгија у Бечеју. Извор: Епархија бачка; Галерија Матице српске

Постављам питање, оци и учитељи моји: шта је пакао? И овако размишљам: ,,Патња за оним што се већ волети не може.“ Несамерљиво ни временом ни простором, у бескрајном битисању једанпут је једном духовном бићу дато да у својој појави на земљи може рећи: јесам и волим. Једном, само једном, дат му је стварни тренутак живе љубави, и у ту сврху дат му је земни живот, заједно с њим време и рокови – и шта се збило? Ово биће је одбацило непроцењиви дар, није га ценило, није га заволело, презрело га је и остало без осећања. Такав је напустио земљу и приспео у Аврамово крило; разговарао је с Аврамом – као што беше речено у параболи о Лазару и богаташу – и видео рај, може да се појави пред лицем Господа, али мучно се осећа због тога што се пред Господом не појављује с љубављу, да се сусретне с онима који воле, чију љубав он није ни прихватио. Јасно види, и каже у себи: ,,Сада већ све знам, иако сам жудан љубави, моја љубав неће имати подвиг; неће имати подвиг ни моја жртва, као што је крај мога земног живота и не може доћи Аврам с једном капи живе воде (односно с новијим даром пређашњег, стварног живота) да ублажи ватру моје жудње за духовном љубављу, којом горим и коју сам на земљи презрео; нема више живота, али нема више ни времена. Иако бих радо дао живот за друге, већ није могуће, јер је нестао онај живот који сам могао дати као жртву љубави, и провалија се налази између тога живота и садашњег стања.“ О пакленој ватри говори се и у материјалном смислу: нећу испитивати ову тајанственост, бојим се, али верујем ако би ватра стварно била материјална, њој би се истински обрадовали, јер ја мислим да би у материјалним патњама, ма и за тренутак, они могли заборавити духовне патње које их муче. Само што се ове духовне патње не могу скинути, јер ове патње нису спољашње, него унутарње. Али ако би се и могле скинути, мислим да би патници због тога били још несрећнији. Јер ако би им, видећи патње, рајски праведници, с обзиром на своју бескрајну љубав, и опростили и позвали их себи, тиме би им још више појачали муке, јер би још више подстакли у њима праву, племениту ватру љубави која је жудна узвраћања, а ова љубав пак није могућа. Својом покорном душом, међутим, мислим да би им откривање ове немогућности коначно прибавило олакшање, јер би прихватили љубав праведника, мада они нису у стању да слично узврате љубављу и измирењем, коначно показали би неки образац истинске љубави који су на земљи презрели и урадили би неку ствар њој сличну… Жао ми је, пријатељи и браћо моја, што не умем јасније да вам излажем. Али јаој онима који на земљи сами себе уништавају, јаој самоубицама! Сматрам да од њих нема несрећнијих. Кажу: грех је због њих молити се Богу! Али и црква их не искључује јавно, и ја тајно верујем да би се за њих требало молити. Та неће се Христос наљутити ако их волимо. Ја сам се за њих целог живота молио у себи: признајем вам, оци и учитељи моји, чак се још и сада сваки дан молим за њих. О, има и у паклу охолих и немилосрдних, насупрот томе што они несумњиво знају безусловну истину; има оних који су се потпуно предали охолом духу, сатани. Они су већ добровољно и жудно изабрали пакао, они су већ добровољни страдалници. Јер поричући Бога и живот, проклели су себе. Они се хране сопственом охолости, као кад би човек који лута пустињом почео да сиса сопствену крв. Али се никада не наједу, презиру покајање, проклињу Бога који их призива. Не могу без мржње да гледају живога Бога, и волели би да нема живог Бога, да Бог себе сама поништи и све оно што је створио. Такви ће вечно горети у ватри своје гордости, жудећи за смрћу и непостојањем. Али смрт неће дочекати. https://mentalnihigijenicar.com/2020/05/22/поричући-бога-и-живот-проклели-су-себ/

Али да ли се ово односи на духовни живот? Нажалост да. Најчешћи пример. Чим се пронесе глас о несташици одређеног производа, одмах се у радњама формирају редови. Народ откупљује све што може, у огромним количинама, не размишљајући ни о онима који то неће добити, само да то сами добију. Али најнезаштићенији, на пример, пензионери, то неће добити. Други пример је када са приливом избеглица подижу кирију за изнајмљено становање. Обогаћивање на проблемима ближњег у екстремној ситуацији практично је престало да се сматра нечим не само грешним, већ и за осуду по световним мерама. И, авај, таквих примера је много - најразличитијих. Ово је посебно уочљиво на позадини несебичности којом се други људи подржавају. Па ипак, за мање племенито понашање траже и налазе изговор – „тешко време“. Али сетимо се историје, посебно првих година постојања Цркве Христове. Било је то време готово непрекидног прогона. Хришћани су прогањани, хапшени, испитивани, мучени, зверски стрељани. Свако богослужење, макар и тајно, могло се завршити рацијом. И да ли је то некако променило однос према духовном животу првих хришћана? Наравно да не! Заиста, у пећи искушења се кује права вера. Подсетимо се хагиографске литературе. Главне подвиге вере светитељи су вршили управо током личних или заједничких искушења, не у мирном, добро ухрањеном, удобном одмору, већ у активној борби са околностима, искушењима, духовним непријатељима и, на крају, са самим собом. Па зашто ми, хришћани 21. века, сада можемо да признамо идеју да нам тешке околности које су нас сада задесиле наводно дају за право да се не придржавамо заповести, да мислимо само о својим интересима на уштрб интереса нашим ближњима, да одложимо духовни живот „за касније“, „до најбољих времена“? Напротив, управо сада, не речима, већ делима, можемо и морамо да се испољавамо. Да покажемо да наша вера нису само речи, јер се права вера пројављује кроз добре мисли, добре речи и добра дела. «Јер као што је тијело без духа мртво, тако је и вјера без дјела мртва», каже апостол (Jак 2,26). https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-da-li-je-mogutshe-voditi-duhovni-zhivot-u-teshkim-vremenima

Већ дуже време слушам о др Хедрину. Познат и некако тајанствен уролог, с изузетном способношћу реконструктивне хирургије на малој деци која су дошла на свет с урођеним уролошким поремећајима. На упечатљив начин и генијалним техникама лечи оболења као што су: дислокација бешике, хипоспадије и еписпадије, итд. Веома је тешко приближити му се. Одаје утисак недодирљивости, но сви кажу да чини чуда. Истрајност ненадмашна. Прошлог уторка је отпутовао у Франкфурт. Извео је операцију коју на целом свету једино он обавља. У петак се вратио у Бостон, а данас, у недељу поподне, одлази у Хонг Конг, одакле се враћа у среду. У четвртак имамо договорени састанак. После много сусрета са њим, на себе узима обавезу да прегледа Хрисоваланта, једног дечачића с Крита који има тек две и по године. Родио се, јадничак, с неколико анатомских поремећаја на уринарном тракту. Његови родитељи, обични људи, нису знали шта им је чинити. Отишли су код лекара у Ираклио, овај их је послао у Атину. Све индикације су биле обесхрабрујуће. Када лекари не дају јасне одговоре, када почну да говоре о Богу, када ти говоре да се стрпиш, схватиш да су ствари узнемирујуће. Хрисовалант је напунио годину дана и ускоро би прославио и свој други рођендан. Ни од куда се не назире ни трачак наде. Једног дана госпођа Андроника, његова мајка, одлази у супермаркет. Док стоји испред неких рафова, непосредно иза ње неке две жене започињу разговор: — Чудесно је ово што се догађа. Моја рођака има девојчицу која је рођена без бешике. Одрасла је с канилама и инфекцијама мокраћних путева. Људи су се заиста напатили, док је малецка преживљавала пакао. На крају су се организовали и отпутовали у Бостон. Тамо постоји неки лекар који чини чуда; прави бешике и материце од дебелог црева. Пронашли су га, и помогао им је. Операција је трајала шеснаест сати. После недељу дана девојчица изгледа одлично. Чак им је рекао да може и мајка постати, када одрасте. Госпођа Андроника прекида куповину и жури да сустигне жене. Казује им свој проблем, сакупља информације, и за две седмице заједно с Хрисовалантом нађе се у Америци. Једно за другим започињу испитивања. Лекар још увек не казује ништа, само пита, испитује дете и размишља. Ни разочарања, нити наде. Саопштава им да најпре жели размислити, не би ли видео вреди ли ишта покушавати. Свако детенце је посебан случај. Прича се да овај лекар прихвата само оне случајеве за које процени да их може решити. Заказује фамозни састанак за четвртак. Из болнице од мене траже да се мајци нађем око превода. Гледао сам да се пре тога упознамо. Једна проста, симпатична жена, с видљивим знацима агоније и муке на себи. Њен супруг је с новорођенчетом остао у Грчкој, а Она је допутовала у Америку. Без сигурности, без новца, без познавања енглеског, без икаквог познанства, једино у пратњи љубави и наде за своје дете. Питах за дечаково име, и рече ми да се зове Хрисовалант. Детенце је заветовано, помислих. Какав благослов! Нисмо сами. Однекуд Бог нарочито гледа на нас. Неће нас напустити. Мајка говори о лекару и о болници, али каткад помиње и Богородицу и Свету Ирину. Очевидна је вера народног карактера, но доброг квалитета. Све што је потребно за наш случај. Дође и четвртак. Лифтом се успињемо на пети спрат болнице. Тамо је ординација познатог лекара. Да видимо шта ће рећи. Хоће ли прихватити операцију, или ће нам рећи да не може? Госпођа Андроника потресена, крсти се. Можда баш и не разуме зашто. Долазимо до ординације. Очекује нас секретарица, споља насмејана, али у суштини хладна. Чекамо око десетак минута. Јадну госпођу Андронику никако не држи место. Само жели потврду да овај човек нешто може учинити. Ускоро се појављује и лекар. Помпезан, наметљив, озбиљан, непревазиђен у наступу. Описује цело стање, аналитички износи свој проблем, значајно објашњава свој став, но никако се не жури. Коначно, одређује датум операције и каже да ће покушати. Мајка експлодира, окомивши се на лекара, и пита: — Дакле, докторе, шта ћете учинити? Лекар хладнокрвно одговара: — Верујеш ли у Бога? — Верујем — одговара она. – Ја сам бог. Застаје и наставља: — Дакле, када неко верује у Бога, не пита шта ће Он чинити; једноставно има поверења у њега. Ни ја не знам шта ми је чинити. Одлучићу у тренутку операције. У сваком случају, Хрисоваланту ће бити добро. Човек тка. Операција траје готово 22 сата. Три смене техничара и болничара се смењују. Он будан. Накратко се одмори и поново наставља. Гледа, размишља, смишља, планира, одлучује и наставља. Нико не зна шта ће на крају учинити. Чак ни он сам. Почео је у једанаест ујутру а завршио следећег дана у 8.30. Све је истерао до краја. Међутим, Током наредних осам месеци требало је да мали Хрисовалант прође кроз ужасне процедуре и да се након тога подвргне још трима операцијама. Незамислива патња за једно мало дете. Огромна физичка и психичка мука и за родитеље његове. Много је неодговорених питања везаних за дететову будућност. Коначно, успех хируршке интервенције је несумњив. Дете ће живети. Али како? То нико не може ни знати ни гарантовати. Чему такав живот ако га треба имати само да би се рекло да си жив? С друге стране, ако овај покушај науке да дарује живот није заснован на сујети, него њоме господари љубав, ко онда може негирати њен успех? Ко може устврдити да се човеков живот унижава по мери његове инвалидности? Колико се само пута богатство личности показује чак и у величини човековог умног недостатка? Данас је Валант читав човек. Прелепи муж. Недавно се оженио. Нашао је себи изузетну жену. Очекује да ускоро постане и отац. Његово рођење је једно Божје чудо. Бог само живот даје. Његово преживљавање је чудо науке; нажалост она даје и смрт. Да се родио двадесет година раније, не би преживео. Али да је његова аномалија могла да се дијагностикује пренатално, највероватније бисмо га лишили живота. Сва ова љубав, изражена кроз борбу за живот овог малог детета, била би жестоко угушена нељудском жељом да не живи онако како ми желимо, онако како ми сматрамо да вреди. Хрисовалант би избегао операцију и… изгубио би живот. Његови родитељи би избегли патњу и… изгубили би своју љубав. А изгубили би и његову љубав. https://manastirpodmaine.org/mitropolit-nikolaj-hadzinikolau/

Једном, док сам још похађао богословију, позван сам на заједнички скуп педесетника из разних заједница, притом су и човек који ме је позвао, и многи други од њих знали да сам православац. – Дошао је човек који поседује све дарове Духа Светог и он ће ти помоћи да савладаш те твоје православне комплексе и да видиш истину онакву каква јесте! – рекли су ми. Обрадовао сам се што се појавио такав „сасуд благодати“ и одмах сам пристао да одем на тај сусрет. Увек ме страшно интересују такви људи, осећам узбуђење као ловац. Оставио сам код куће своју блузу ученика богословије, обукао сам свој обични сако и кошуљу и одмах кренуо. Ипак, скуп се ближио крају, али сам стигао на најзанимљивији део: овај човек је чинио чуда. Испред њега се отегао ред, људи су прилазили један за другим и поверавали су му своје тајне и наде. – Скоро ништа не видим, – говорио је један. „Благодатни човек“ је узимао вату, ставио би је у чашицу воде, помазао очи и рекао: – Овако је исцељивао Исус Христос! Пришли су људи који су говорили „другим језицима“. Код педесетника и харизматика постоји појава као што је глосолалија, и они који су му прилазили причали су тим језицима, а то је некакво булажњење! Међутим, он им је „преводио“ с овог булажњења неке „духовне тајне“ и пророчки им је предсказивао будућност. И ја сам стао у исти ред – локални педесетници су ме погледали с великим интересовањем... Прилазим, он пита: – Брате, какве имаш проблеме? – Па и ја причам на другим језицима, – кажем. А мене су још од младости занимали оријентални језици и одједном почињем на јеврејском да му изговарам речи из Књиге поновљених закона: – Шма Исраел Адонај Елоејну Адонај ехад! („Слушај, Израиљу, Господ Бог твој је Једини Господ.“) А он „преводи“: – „Рад, рад, алилуја, носи снопове, алилуја, сакупљај екипу и ради.“ Почео сам да изговарам молитву за благослов: – „Барух ата Адонај Елохејну мелех“: „барух“ је благословен, „ата“ је ти; Адонај – Господ; Елоејну је Бог наш, Мелех је цар. Он „преводи“: – „Рад, рад, снопље, алилуја.“ „Да пробам можда на латинском?“ – мислим. Почео сам да изговарам „Оче наш“: „Pater noster, qui es in caelis, sanctificetur...“ Он опет понавља исто. „Треба да пробам нешто на арапском,“ – помислио сам. Сетио сам се прве суре из Курана („Ал Фатиха“): „Бисмилахи Рахмани Рахим, Ахамдулилахи Робабил ‘ааламин. Ар-Рахмани Рхархим. Мелики јаумидин („У име Бога, Милостивог, Милосрдног Хвала Богу, Господу светова, Милостивом, Милосрдном, Господару Дана уздрја.“) А он ће опет: – „Рад, алилуја, екипа је окупљена, идите, немојте седети код куће скрштених руку.“ И онда сам учинио оно што сад не бих урадио – али сам тада био млад и дрзак. Пружио сам руку у значајној пози и рекао: – Немате никакав дар тумачења језика! Он је помислио да сам један од локалних младих педесетника и да сам намерио сам себе да тумачим, па ми је рекао: – Брате још је рано да разумеш ове тајне. – Иако смо, наравно, браћа у Адаму, – кажем му, – нажалост, нисмо у Христу. Ја сам православац и дошао сам да вас проверим. – А ко ти је дао право да провераваш? Отварам Свето Писмо и цитирам: Љубљени, не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изашли у свет (1 Јн. 4, 1). Он ми онда рече: – Ти си говорио неке бесмислене речи! Некакву абракадабру! – Нисам, – одговарам, – спреман сам да вам преведем сваку реч. То су били цитати из Светог Писма на хебрејском, као и „Оче наш“ на латинском. Могу опет све да поновим. Или на пример: „Бисмилахи Рахмани Рахим“ – „у име Бога, Милостивог, Милосрдног“. „Алхамадулилахи Робил ‘ааламин“ – „хвала Господу, Господару свих светова“. А шта сте ви превели? „Рад, екипа, сакупљај снопље.“ – А шта је ово последње – на ком је то језику? – То је Куран на арапском. – Хришћани не смеју да читају Куран. – Али ви ми чак ни то нисте рекли, – кажем му. И тада је главни презвитер заједнице који је двадесет година провео у логорима због својих убеђења, рекао: – А Олег је у праву, речено је: испитујте духове, јесу ли од Бога. Управо то треба да размотримо у свештеничкој соби. Отишли смо у свештеничку собу и он ме пита: – Шта мислите, да ли овај човек вара? – Не, – рекао сам, – мислим да он верује у оно што говори, али проблем се управо у томе и састоји: људи често верују такве ствари које сами не могу да провере. И то је пре свега проблем педесетника – они су врло наивни људи. И скоро сваки пут кад сам у животу имао могућност да проверим нешто слично – уверавао сам се у то да је то скоро увек лукава обмана или самообмана, фалсификовање истине. Протојереј Олег Стењајев https://srpska.pravoslavie.ru/146775.html?fbclid=IwAR0FEi8iBJvOsK4uuqa6d5G6SBuZY_rCTpCVZ41ZUatg1xM4h7o-dEYezxA

Наравно, тешко је радовати се када су катастрофе и невоље свуда. Али, као што знате, практично није било ниједне генерације која се не би суочила са ратовима или катаклизмама. Па ипак, живот се наставио. Морамо научити да живимо и да се радујемо упркос тешкоћама које с времена на време долазе у наше животе. То је могуће само ако се фокусирате на оно што је најважније. А главно за човека је спасење душе. Све остало је само позадина, ништа више. Врло често у први план стављамо позадину, па онда долази до искривљавања, погрешног односа према ономе што се дешава, замена праве стварности лажном. Све што је важно у нашем животу је непромењено, без обзира на олује и ветрове. Наша стварност је живот у Христу. Господ је средиште и смисао живота. Код Њега ништа није страшно, све се може победити. Изгубивши везу са Богом, остајемо сами, ма колико људи око нас. Само у Богу је спас од усамљености, страхова и чежње. Он је извор инспирације и радости. Никакво дружење или земаљска добра нам то не могу дати. Господ сједињује видљиви свет и Небески свет, живе и мртве, земаљску Цркву и Небеску Цркву. Само Он зна пут којим можемо ући у Вечност. Само Он нам може отворити спасоносна врата и помоћи нам да постанемо бесмртни. Свако искушење је још један разлог да се сетимо Бога, Његово милосрђ и Славу, да се поуздамо у Ньега. Нема ништа блаженије и лепше за човека него да следи Његову Свету вољу. Безусловно слеђење Спаситеља је врхунац блаженства и, можда, испољавање највише везе између Бога и човека овде на земљи. Живот је тренутак који нас припрема за диван и бескрајан живот у Христу. Нема потребе да компликујете овај живот и постављате друге циљеве. Само треба живети са Богом! https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonij-pakanich-koliko-god-iskushenja-padne-u-deo-nama-zhivot-je-ipak-lep