Претражи Живе Речи Утехе

Нови-стари проблеми египатских хришћана О египатским хришћанима, Коптима, се у западним медијима обично пише када се деси неки велики терористички напад на вернике и цркве и буде много настрадалих, попут бруталне егзекуције двадесет Копта (и једног држављанина Гане) 2015. године у Либији. О серији свакодневних инцидената у градовима, а нарочито у селима, у којима се „практично дешава мучеништво, кроз понижавања, дискриминацију, прогоне, где заједно бива више жртава него у тим великим појединачним инцидентима“ (Адел Гинди/Adel Guindy), медији не извештавају. Током такозваног Арапског пролећа између 2011. године десила су се нека од најгорих насиља над Коптима у последњих неколико деценија. Потом је под влашћу председника Мохамеда Морсија и Муслиманског братства (од 30. јуна 2012 до 3. јул 2013) дошло до наглог гушења, иначе ограничених, верских слобода. Цркве и манастири су паљени или били мета бoмбашких напада, док су свештеници убијани. Након државног удара и обарања Морсија са власти уследио је још један талас насиља против Копта, под изговором да су они одговорни за његов пад. Иако је приликом доласка на власт 2014. године, садашњи председник Египта, генерал Абдел Фатах ал-Сиси, имао подршку Копта а потом и јавно поздрављао суживот муслимана и хришћана, ситуација са којом се Копти, особито младе жене и девојке, срећу на свакодневном нивоу, међу њих уноси велики немир. Велика су била очекивања да ће након доношења новог египатског устава 2014. године доћи до побољшања положаја свих грађана, без обзира на верску или националну припадност. Међутим, у животу припадника мањина није дошло до великих промена, нарочито по питању функционисања правног система. Иако је уставом загарантована једнакост, настављено је са дискриминаторном праксом. Приметни су практично исти обрасци искључивости према мањинама, те се Копти осећају као грађани другог реда. Ситуација у Египту се свакако не може поредити са оном у Саудијској Арабији или Авганистану. Иако има промена на боље, оне се дешавају споро, док у неким деловима Египта, попут провинције Минја, стање је чак и лошије. Према Самуелу Тадросу (Samuel Tadros), одличном познаваоцу прилика на терену, постоји неколико кључних проблема који отежавају живот Копта: одсуство Копта на високим државним функцијама, занемаривање историје Копта и њиховог доприноса за египатско друштво у наставним програмима, злоупотреба закона о богохуљењу, некажњавање починиоца одговорних за нападе на хришћане, као и рестриктивни прописи о изградњи цркава. Уз то, верски обреди и различите културне прославе се третирају као претња политичкој стабилности, а не охрабрује се употреба мањинских језика у јавности. Дуг је низ проблема са којима се суочавају и припадници несунитских мањина. Копти су упркос декларативној и формалној једнакости дискриминисани, јер не могу да обављају службе на осетљивим или високим позицијама. Упркос томе што је у Владама бивало један до два министара и што има 39 посланика у египатској скупштини, нема ниједног Копта у полицијским и безбедносним структурама, нити на војним положајима, као ни на челу државних фирми. Египатски хришћани се суочавају и са нефер неформалним мировним процесима измирења током којих се решавају несугласице између муслимана и хришћана у Горњем Египту и на Синају. Реч је о тзв. мировним већима под надзором полиције, сеоских старешина и муслиманских и хришћанских свештених лица. Док ова мировна већа само некад успевају да смање напетости, њима се, према адвокату Набилу Габриалу (Nabil Ghabrial), суштински „умањују права хришћана“. На оваквим скуповима налазили су се заједно жртве и починиоци антихришћанских напада организованих под различитим оправдањима (гласине или непроверене информације) током којих су Копти бивали физички нападани, понижавани, док је уништавана њихова имовина, куће, радње, аутомобили итд. Често се дешава да, заправо, жртве одлукама мировних већа буду додатно оштећене и да буду протеране из места становања. Ипак има и оних који нису пристајали на ову процедуру, попут седамдесетпетогодишње Соад Табет (Souad Thabet) из села Ком Лофи (250 км јужно од Каира), коју је 2016. године због гласине да њен син има недозвољену везу са удовицом муслиманком, руља од 300 људи на силу извукла из куће, претукла и голу показивала на улици, док јој кућа заједно са десет кућа других хришћана, спаљена. Упркос осуди самог председника Сисија и првобитној пресуди на казну од десет година затвора, тројица осуђених су пресудом Кривичног суда у Минји крајем 2020. године пуштена на слободу. Према мишљењу Мине Табета (Mina Thabet) из Египатске комисије за права и слободе „пресуда је још један јасан пример дискриминације хришћана у Египту и открива дубоко укорењену пристрасност против хришћана у правосудном систему“. Он сматра да је пресуда ударац за сваку хришћанку која би се усудила да се успротиви и одбрани интегритет свог тела, своје породице и своје вере. Остаје да се види да ли ће жалба Главног тужиоца Египта имати икаквог ефекта по питању кажњавања починиоца овог злочина. Непрестана ноћна мора Док се у српским медијима редовно извештава о масовним отмицама које у Нигерији спроводи Боко Харам, о проблемима са којима се суочавају хришћани у Египту се готово ништа не пише. Према извештају из септембра 2020. године организације Коптска солидарност (Coptic solidarity), „'Материца и џихад': трговина коптским женама и девојкама у Египту“ („'Jihad of the womb': trafficking of Coptic Women & Girls in Egypt“), дешавају се систематске отмице Копткиња. Велики број отмица, чија пракса траје деценијама уназад, као и понављање образаца према којима жртве нестају, указује на организовану мрежу киднапера. По неким истраживачима, постоје поједине исламистичке ћелије које се искључиво баве оваквим отмицамa. Према сведочењу једног од бивших отмичара за обављени посао се од исламистичких организација добијао велики новац (око 3 000 долара). Отмичари примењују различите технике бирања жртава. Један од њих је сведочио да се изабраној жртви, малолетној девојци, из тобожње љубави обећава прелазак у хришћанство како би се задобило њено поверење. Након тога би „заљубљени пар“ побегао заједно, али девојка у ствари бива отета. Други начин је да се девојке или жене отимају „на улици“. Најчешће су то особе које не носе хиџаб, и које због тога идентификују као Копткиње или оне које носе крст око врата. Према овом извештају у процес отмице укључиване су и муслиманке из комшилука или са посла, као и пријатељице жртава. Након отмице жртва је бивала скидана и снимана нага, неретко и силована, под претњом да ће снимак бити објављен уколико се не уда за неког од отмичара. То је праћено насилним уклањањем тетоважa крста (важан симбол верске и етничке идентификације Копта у већинском муслиманском и арапском друштву) са руку киселином, a неретко пребијањем и понижавањем, а у случају покушаја бекства или повратка у хришћанство, и убиством. Циљ отмице није увек брак, већ даља продаја жртве, најчешће у Саудијску Арабију или неку другу земљу Персијског залива, где поједине раде као послуга или сексуално робље. Епидемија отмица, са којима су суочене жртве и њихове породице практично се одвија у тишини. Једна од жртава је тридесетдеветогодишња Ранја 'Абд ал-Масих (Ranya 'Abd al-Masih), мајка троје деце, која је нестала почетком 2020. године, након чега се појавио видео снимак у ком она тврди да је тајно прешла у ислам девет година раније и да не жели да је ико узнемирава. Њена породица није прихватила те тврдње јер је она била ревносна хришћанка. Сматрали су да је снимак настао под притиском и нису одустали од потраге за њом. Направили су медијски скандал, чак су послали и молбу председнику Сисију. Неколико месеци касније, полиција је вратила Ранју уз услов да породица више не даје изјаве о томе шта се десило. Након свега, на питање да ли је прешла у ислам њен адвокат је одговорио „да се вратила каo Ранја 'Абд ал-Масих“, алудирајући на њено презиме, које значи „слуга Христов“. Са друге стране, случај четрнаестогодишње Надие Макрам (Nadia Makram) имаo је другачији крај. Наиме, малолетне девојчице су чешћа мета радикалних исламиста. Надиа је отета током богослужења и од тада њена породица није била у контакту са њом. Упркос сазнањима, полиција није помогла, већ је, напротив, претила породици да не истражује даље. Отмичари су после неког времена контактирали породицу и тражили откупнину од 15 000 долара. Након што је Надиина мајка дала новац 48-годишњем отмичару, он јој је показао венчани лист на коме се видело да је преведена у ислам и удата за свог отмичара, чиме је њен повратак породици онемогућен. Иако се по египатском закону сексуална веза са малолетницом третира као силовање, адвокати породице нису успели да издејствују да се против отмичара подигне тужба. „Kултурa срамотe“ Жртве у највећем броју потичу из сиромашних породица или оних које имају проблеме, а награда за отмицу се повећава уколико жртва потиче из свештеничке или из неке угледније породице. Упркос томе што су поднете пријаве полицији, а идентитет отмичара познат, небројено девојака никада није враћено. Уколико се пак деси да буду спасене, оне су суочене са жигом срамоте по њих и породицу, што у конзервативној средини отежава наставак живота. Породице често не пријављују отмице како би избегли јавну осуду и тиме онемогућили ћерке да се у будућности удају, док свештенство настоји да сачува углед породице. Након отмица и силовања, многе жртве које остану трудне, због „културе срамоте“ конверзију у ислам и брак са муслиманом виде као једини излаз. У поменутом извештају помиње се да египатске власти добар део ових случајева представљају као бракове упркос примењеном насиљу. Даље се наводи број од око 500­ девојака и жена отетих на овај начин и каже да оне жртве које се никада не врате сигурно „живе незамисливу ноћну мору“. Копти су, према ауторима извештаја, жртве смишљене политике због које поједини муслимани намерно улазе у сексуалне односе са немуслиманкама како би се контролисало становништво и повећао број муслимана. Будући да је велики број ових односа присилан на ислам се прелази под претњом или техникама испирања мозга. По египатском закону дете остаје са родитељем који практикује „праву веру“, а по другом члану египатског Устава то је ислам. То у пракси значи да мајка или мора да се одрекне детета или да остане муслиманка. Иначе, постоји неколико хиљада активних пријава оних који желе да им се дâ право да се врате у хришћанство. У свом излагању 2011. године пред тзв. Хелсиншком комисијом САД, професорка Мишел Кларк (Michele Clark) указала је да девојке из разлога што су формално муслиманке живе у лимбу, јер не могу да наставе живот унутар своје цркве. Она је додала да је и у случају удаје брак ових жртава нелегалан, јер муслиманки није дозвољено да се уда за хришћанина, а последично су и њихова деца нелегална. Жртве су тако одвојене од онога што је за њих најважније, констатовала је проф. Кларк, а то је њихова вера, јер због чињенице да им на личној карти стоји да су муслиманке, онe неће моћи да буде сахрањене на хришћанском гробљу. Потребно је нагласити да су мета претњи и људи који се боре са овим проблемом, па чак и они који уопште причају о проблемима, као што је навела током овог саслушања Каролин Дос (Caroline Doss), потпредседница организације Коптска солидарност. Важно је уочити да рањивост коптских хришћана (нестанци, присилни бракови и присилна конверзија коптских жена) нису повезани само са новим историјском догађајима. Према изјавама датим на саслушању у америчком Конгресу 2012. године, још седамдесетих година двадесетог века забележени су бројни случајеви отмица, присилних бракова и преверавања, док је управо сада, у време владавине председника Сисија, делатност салафистичких мрежа на врхунцу. Ситуацију додатно отежава подршка лица на утицајним положајима у држави (у полицији, служби националне безбедности, локалној администрацији и улеми на Универзитету Ал-Азхар у Каиру), распрострањена корупција, нереаговање полиције (због корупције, из страха од милитантних група или из разлога што подржавају прелазак у „праву веру“). Било је случајева (2014) да је полиција кажњавала и оне Копте који су пружали подршку у захтевима да се реше отмице. Због свега тога упоредо се ствара „зид тишине и немоћи“ који исламистима олакшава обављање отмица, јер нико не бива кажњен за злодела. Према извештају организaције Коптска солидарност, египатске власти приступају тактици „негирања постојања трговине људима“, и у полицијским извештајима се не користе изрази „отета“ или „нестала“ већ само реч „одсутна“, док је њихов званични одговор да су отете жртве саме слободно изабрале да напусте своје породице и приме ислам. Поменути извештај организације Коптска солидарност настао је са циљем да се на Западу подигне свест о тешкоћама са којим се суочавају њихови сународници у Египту. Изгледа да на Западу ови проблеми не изазивају много пажње, како међу елитама, тако и у широј јавности, па се чини, да је „посреди селективни активизам“ (Род Лампард/Rod Lampard). Проблем највероватније лежи у томе, како је то добро уочиo Марк Мовсесиан (Mark Movsesian) директор Центра за право и религију (St. John's University School of Law Studies), да су за Американце, а последично, додали би, и за остале Западњаке, блискоисточни хришћани за „десницу сувише 'блискоисточни', а за левицу сувише хришћани“. текст и фото: Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1295, 1. март 2021. View full Странице

Посвећено нашим сестрама са ЖРУ Форума и групе "Ваздухопловство" Бавити се ваздухопловством и писати о ваздухопловству, а не прозборити коју о пилотима, па још женама пилотима, било би неправдено... Жене су некако од самих почетака бивале негде ту, около. Али су их друштвене норме ометале у томе. Међутим, након Првога рата, када је настало „Златно доба“ у развоју ваздухопловства, када је започела свакодневна "борба" у што већим брзинама и висинама, која је резултовала тиме да се овај период назове тако, и жене излазе на „позорницу“, лаћају се палице и њоме исписују поједине странице ваздухопловне историје. Ово је прича о њима, женама (војним) пилотима, односно „пилоткињама“ , како би рекле неке наше „боркиње“ за људска права. Пошто из наслова видимо да се спомињу наша имена, пре него што пређемо на наше цуре, ред је да поменемо и неке „странске“ жене, цивилне и војне пилоте, које су можда некима од наших биле и инспирација... Да кренемо! Прва је била бароница Ремон де Ларош, која је носила пилотску лиценцу број 36. (наш први пилот Михаило Петровић је имао дозволу број 979.), тј., била је 36. пилот на свету у том тренутку. Пилот је постала 1910. године. Ту је и американка Херијет Квимби, која је само годину дана након Блериоа, 1911. године прелетела Ламанш... Или легендарна Амелија Ерхарт која је 1932. била прва жена која је прелетела Атлантски океан... Или пак Британка, Ејми Џонсон, која је 19 дана летела до Аустралије. А ту је и Немица Хана Рајч, једина жена носилац „Гвозденог крста“, и један од најбољих пробних пилота нацистичког Луфтвафе... Све оне, сем последње, биле су „пионирке“, свака на свој начин у богатој историји светског цивилног ваздухопловства. Но, почетак Другога рата означио је крај спортском летењу, и акробације у школском кругу заменили су ловачки и бомбардерски задаци... И опет се у рату, као мушкој „дисциплини“, где је женама „остало“ да беже или буду силоване, вратио онај конзервативизам у погледу авиона и жене у њему... Међутим, жене не би биле жене када се не би избориле за свој статус, па макар то били и ратни услови. Вршећи константне притиске на владе својих земаља, жене спортски пилоти из САД, Велике Британије, Русије, убрзо након избијања рата бивају ангажоване у војним ваздухопловствима својих земаља. Свакако најпознатија организација је „Women Airforce Service Pilots (WASP)“ - Жене војни пилот у служби америчког ратног ваздухопловства... Историјски подаци казују да је, након ригорозне медицинске селекције, те селективног летења, од 25000 кандидаткиња, примљено 1074 цура у ову јединицу америчког ваздухопловства, предвођену легендарном Џеки Кохран, која је касније, током 50-их постала и прва жена која је летела брзином већом од звука. Но, њихови задаци, иако су квалификовани као борбени (за шта су све припаднице одликоване Конгресном медаљом части), ипак нису извођени на војиштима широм света где је већ САД учествовала током Другог рата. Оне су изводиле задатке само у САД и то првенствено превожења. Летеле су на буквално свим типовима авиона којима је било наоружано америчко војно ваздухопловство, дакле од лаких тренажних, па до тешких бомбардера, али само на прелету од фабрике где се авион произвео па од аеродрома у којем се налазила јединица која ће користити ту летелицу. Поред овог задатка, извршавале су и курирске задатке, превоз поште и материјала, људства до лука у којима су се ови укрцавали на бродовље ка острвима Тихог океана или пак Европи. Давале су и допринос обуци мушких колега те јединицама артиљерије, јер су летеле на авионима који су вукли мете за ловачку обуку пилота, то јест обуку из гађања артиљеријских јединица. Прецизни подаци кажу, да су ове девојке биле стациониране на 120 аеродрома широм САД, да су из фабрика јединицама испоручиле 12650 авиона у 78 различитих типова, при томе прелетевши 60 милиона миља! Ипак, многима од њих је остала неостварена жеља, да се у ваздуху, „носoм у нос авиона“, огледају са неким Швабом или Јапанцем... Припаднице WASP-a Сличну улогу попут ове у САД, имале су и жене, њих око 160 из свих земаља Комонвелта и Пољске, и у Великој Британији током Другог светског рата. Оне су биле укључене у једну помоћну службу британског Краљевског ваздухопловства и њихов задатак су била разна превожења (људство, материјал, техника,..), из фабрике авиона у јединице, итд... Припаднице РАФ-а Куриозитет везан за ову јединицу је био тај да су се у њу примали буквално сви који су знали и могли да лете, без обзира на евентуалне физичке недостатке, уколико они не ометају безбедно извођење летачких задатака. Тако да је било и пилота са краћим ногама, без неколико прстију на левој руци, без једног ока,... Тиме су максимално дали подршку оперативним јединицама ваздухопловства, које се могло потпуно посветити одбрани Острва од Шваба. Али, као и у Америци и овде је многим цурама остала жеља за „догфајтом“, против неког "Ханса"... Е па било је и тога. Једина земља која је организовано имала жене пилоте у својим борбеним јединицама и где су те жене равноправно са мушкима учествовале у одбрани своје Отаџбине, била је Русија, односно СССР. Тамо су жене летеле не у одељењу или ескадрили. Не ни у пуку! Постојала је ваздухопловна дивизија састављена искључиво од жена пилота. Упознавање са задатком пред полетање, негде око Стаљинграда, 1942. године Међу тим силним рускињама, вреди поменути две девојке које су проглашене херојима СССР-а и званично промовисане у ваздушне асове. Обе су биле припаднице 586. ловачког пука, састављеног искључиво од жена. Међутим, на почетку рата су се прикључиле прво регуларним ескадрилама. Прва од њих је потпоручник Лидија Владимировна Литвjак, са 12 признатих победа из 130 борбених летова. Летела је на авиону Јак-1. Друга је поручник Катарина Васиљевна Буданова са 11 признатих победа из 66 летова. Летела је такође на авиону Јак-1. Оне су биле међу првима. Међутим, већ крајем 1941. године совјетски војни врх позива све жене пилоте да се прикључе ескадрилама у борби за одбрану земље. Првобитна намера им је била да те девојке „искористе“ као што је био случај у САД, односно Великој Британији. Међутим, завидни резултати које су те девојке, обзиром да су све биле врсни спортски пилоти пре рата, постигле током преобуке за Јак-1, По-2, Ил-2 и остале авионе-према потреби, приморале су званичнике да промене намеру, те да се те цуре пошаљу на фронт и директно се супроставе Немцима. На основу свега тога, али и личних познанства мајора Марине Раскове са са Стаљином, донета је одлука да се формира Женски ваздухопловни пук, састављен првенствено од искусних жена пилота и инструкторки летења, које су све листом биле афирмисане и пре Другог рата. Први командант тог пука је била управо мајор Марина Михаиловна Раскова. Међутим, због велике „навале“ цура да се прикључи војном ваздухопловству, дошло је до проширења тог пука, који је прерастао у 122. Мешовиту ваздухопловну дивизију (женску), састављену од три пука, и то: · 586. ловачки пук. Девојке из овог пука су током рата извеле укупно 4419 борбених летова са 125 ваздушних борби у којима су однеле 38 победа. Оне две цуре са почетка текста су из тог пука... Летеле су на авионима Јак-1, Јак-7 и Јак-9. · 587. јуришни пук. Током рата извршиле су 1134 задатка, при томе бацивши на Швабе око 1000 тона бомби. Летеле су на Петљаковима Пе-2, а због својих заслуга, пук је проглашен Гардијским и одликован Звездом народног хероја. · 588. (ноћни) бомбардерски пук, који је такође проглашен херојском јединицом и преименован у 46. Тамански (по реци Таман) Гардијски пук. Командир овог легендарног и посебног пука је била Јевдокија Бершанскаја. А посебан је био по више ствари. Прво, све девојке у пуку, њих преко 100 су биле узраста између 17 и 22 године. Извеле су преко 23000 летова и на непријатеља истресле преко 3 милиона килограма бомби плус 26000 запаљивих бомби. Летеле су на авионима Поликарпов По-2, тако што би приликом доласка над непријатељске положаје искључиле мотор, а затим попут једрилице, нечујно и под окриљем ноћи, избациле бомбе на Швабе. Због губитака које су поднели, због фактора изненађења које су им приређивале сваки пута када би их бомбардовале, Немци су их назвали „Ноћне вештице“. Све до краја рата, у немачким круговима се крило да им губитке на фронту наносе жене и то „Ноћне вештице“. Од 30 жена пилота, које су након Другога рата проглашене Херојима СССР, из ове легендарне јединице, чак 23 девојке су „постале“ Хероине Великог Отаџбинског рата. Најбољи пилот ове јединице, била је Наталија Фјодоровна Меклин, са око 1000 извршених борбених летова Е тако је то било у белом свету... А сад коначно да "полетимо" мало и по нашем небу... Визија коју је група официра солунаца имала 1921. године, допринела је наглом развоју ваздухопловства у свим сегментима и код нас. Наиме, те године неколико официра пилота-ветерана са Солунског фронта, предвођени Тадијом Сондермајером и Матијом Хођером, оснива Краљевски ваздухопловни клуб „Наша крила“, којем је у програмским актима превасходни циљ била промоција и развој ваздухопловства у свим аспектима, од оснивања аеро клубова по мањим местима (а не само у центрима Краљевине), преко оснивања предузећа за ваздушни превоз путника (Аеропут-претеча ЈАТ-а), па до оснивања фабрика за производњу авиона. Постоји један податак да је пред Други светски рат, ваздухопловни спорт на разне начине окупљао 55000 људи из читаве Краљевине Југославије. Огроман број. А међу њима је било и доста жена... Практично, прве три су биле Кристина Горишек Новаковић, Даница „Џени“ Томић и Загорка Плећевић. Оне су се одазвале позиву Друштва резервних војних пилота за школовање жена које би биле промовисане у резервне официре Југословенског Краљевског ваздухопловства, и њих три су изабране међу многим девојкама из целе Краљевине. Теоријска настава је почела 1931. године. Након више од годину и по дана наставе, али и проблема око избора авиона за практичну обуку, прва је од њих лаширала Кристина Горишек Новаковић која је тиме постала прва жена пилот у Југославији и на Балкану. Кристина Горишек Новаковић Након ње, лаширала је Даница Томић, чији је муж иначе био Командант легендарног 6. ловачког пука, пуковник Миодраг Томић... Комисија састављена од официра из Команде ваздухопловства пред којом је Даница полагала испит је оценила да „кандидат (за резервног војног пилота) лети врло мирно, сталожено и са веома ретким самопоуздањем“... За разлику од поменуте Кристине, која је прва самостално летела, Даница је прва, након завршене обуке и положеног испита стекла дозволу туристичког (у ствари спортског, али се то тада тако звало) пилота и резервног војног пилота. То се збило 23. марта 1933. године. Даница "Џени" Томић, прва жена у Србији са дозволом туристичког (спортског) пилота Успех ових девојака и рад у аеро клубовима широм земље су наравно допринели све већем ангажовању жена у том спорту, као пилота једрилица и моторних авиона те као падобранки. До почетка рата одшколовано је на десетине жена пилота, које су све морале, у предвечерје рата, 1939. године проћи војни раздео обуке, који је одржан у Смедеревској Паланци на тамошњем аеродрому. Треба поменути те цуре: Олга Андасура Шнајдер, Јелена Стефановић Крижај, Милка Блаћанин Хамза, Милинка Амиџић Стефановић, Мила Матејић, Викторија Чадеж, Вера Миливановић, Марија Драженовић Ђорђевић,... Јелена Стефановић, Милка Блаћанин и Олга Андасура у Смедеревској Паланци 1939. године Ова последња је по нечему посебна... Наиме, Марија Драженовић је рођена 10. априла 1924. године у Борову и завршила је обуку и постала пилот са непуних 15 година. Прича каже да публика која је то јутро присуствовала полагању те класе аеро клуба „Наша крила“ у Борову, није ни знала ко тако вешто управља малим Злином XII, док их све по слетању, широким осмехом није „разоружао“ , љубак и мио, тек стасали девојчурак од 15 лета. Када је почео рат, Марија са родитељима бежи од усташа у Шабац, где проводи ратне дане до октобра месеца 1944. године, када се одазвала позиву Врховне команде НОВЈ упућеног свим бившим ваздухопловцима за ангажовањем у јединицима партизанског ваздухопловства. Тада већ двадесетогодишња девојка је морала у Земуну, новембра месеца исте године, пред улазом у зграду Команде РВ да се неко време надгорњава са војником на улазу и доказује да је пилот, све док случајно није наишао генерал Милан Симовић, који је као предратни пилот ЈКВ познавао Марију. Она је одмах упућена у Панчево на краћу обуку, а онда је распоређена у 113. ловачки пук у Руми. Летела је на Поликарпову По-2 и Јаковљеву Јак-9. Давали су јој само задатке превожења поште, медицинског материјала и сл. Међутим, наша Мара никако није могла да се помири са тиме да ће проћи рат, а да она не испали ни једног метка, те ти једнога дана она лепо „украде“ Ил-2 Штурмовика и одлете изнад линије фронта. Кажу да је, када се вратила дочекала не толико критика са "техничке" стране, колико по партијској линији од комесара, све док грдњу није прекинуо прекаљени вук и пилотски ас, тадашњи командант пука, Арсеније Арса Бољевић, који ју је од тада у пару, водио са собом на задатке, те су тако једном приликом у пару, извршили и бомбардовање немачког воза код Винковаца. То је било Маријино „ватрено крштење“ и први борбени лет једне жене на овим просторима. Након тог, уследило је још укупно 59 борбених летова, који додуше нису за циљ имали ватрена дејства, него је Марија извршавала више извиђачке задатке и корекцију артиљеријске ватре током операција за ослобођење земље 1945. године. Након завршетка рата Марија са својим пуком прелази у Скопље, где је равноправно са мушким колегама летела (неки никако нису могли да забораве њене кике испод шлемафона, које су вијориле на ветру током рулања...) и радила све до 1947. године, када напушта војску, заснива породицу и њој се посвећује. Преминула је 06. октобра 1990. године. У новембру месецу 1947. године за 4. класу Ваздухопловног војног училишта (из којег је касније „израсла“ Ваздухопловна војна академија-ВВА), након прегледа, пријављују се две девојке. Радмила Ракочевић и Данијела Новичић. Радмила се пријавила као првоборац и већ официр, док је Данијела била спортски пилот... Након годину и по дана теорије, када је у априлу месецу 1949. године требала да отпочне теоријска обука, декретом тадашњег Начелника школе, генерала Владимира Матетића, коју је овај добио ко зна од кога, без готово икаквог разумног објашњења, ове две цуре су удаљене са школовања, док су њихови мушки класићи редовно започели са летењем. Иронија је да је једина од свих полазника те 4. класе била пилот управо Данијела, којој је ето неко забранио да постане војни пилот... Чега и кога су се бојали и стидели тадашњи комунарски властодржци није јасно, тек до 1984. године, жена војних пилота није било код нас... А онда се те године у ВВА у Задру прима прва генерација жена пилота које су уписане у Школу резервних официра авијације при ВВА. То су биле Мирјана Ивановић, Светлана Миленковић (тада Митровић), Татјана Додевска и Милена Цестник. Следеће године, примљена је још једна класа у којој су биле и Аранка Баби, Бранка Беришић, Аница Дамјановић, Божа Мартинчић и Хашима Жилић. Услов за пријем у школу је био да девојке поседују дозволу спортског пилота. Заједно са мушкарцима су „прошле“ све разделе летачке обуке, положиле заклетву као и сваки војник, промовисане у чин потпоручника и добиле летачке знакове.... И када је осталим колегама (мушким) прочитан распоред на којем ће аеродрому радити, ове цуре су једноставно заобиђене... Опет је некоме сметало, или га било срамота... На молбу Светланину, пре неко време сам разговарао са генералом у пензији Иваном Хочеваром (питао сам га, није род са Надбискупом), о „судбини“ тих девојака, тј. зашто оне нису примљене у војску. Хочевар, као човек који је дуго времена био и Начелник ВВА је одговорио да је тадашњи Командант РВ и ПВО, генерал пуковник Слободан Алагић, да ли сам или под нечијим притиском, једноставно пресекао и донео Наредбу о „превођењу“ ових девојака у резерву и немогућност да оне постану активни војни пилоти, а све под изговором, како је наводно од ВМИ (Ваздухопловно медицински Институт), добио опсервацију о негативном утицају који ће трудноћа оставити на њихове организме, те ће им нарушити здравље и способност за пилота ловачке авијације... O tempora! O mores! Татјана Додевска, Мирјана Ивановић, Милена Цестник, Светлана Митровић, Прва генерација жена у ШРОА, Задар 1984. године Од свих ових (тада) девојака, знам да се Милена Цестник након тадашњег разочарања вратила у родни Птуј и повремено летела у локалном аеро клубу. Светлана Миленковић, тада Митровић је и данас активна у родном Лесковцу односно аероклубу, а након ове „авантуре“ са војском је ишколовала на десетине малдића из Ваздухопловне војне Гимназије из Мостара, који су након друге и треће године пред почетак летњег распуста одлазили по аероклубовима диљем бивше земље на једриличарску обуку... Са прошлогодишњег окупљања наших првих жена војних пилота Најдаље је отишла Мирјана Ивановић, сада Фриче, која је и данас пилот у једној Швајцарској авио компанији и капетан је на авиону СААБ 2000. Ипак, од пре неколико година у саставу 204. ваздухопловне базе на аеродорому Батајница, службују три љупке девојке, које су своје школовање започеле 2007. године, а окончале га прошле 2011. године и тиме постале прве жене војни пилоти у нашем ваздухопловству. Распоређене су у две ескадриле, и то потпоручнице Сандра Радовановић и Ана Тадић у 252. ескадрилу „Курјаци са Ушћа“, обзиром да лете на авиону Г-4. Док је потпоручник Ања Крнета у саставу 138. транспортне ескадриле и лети на хеликоптеру Газела... Сандра Радовановић, Ања Крнета и Ана Тадић, Батајница 2012. године За сада, након ове три девојке, на смер авијације Војне академије, нису примане нове девојке. Надам се не задуго... И на крају, Ања је завредила своје име у наслову, јер за разлику од Сандре и Ане, она је „моја“ Газелашица, јер лети на истом типу летелице, на којем сам провео свој радни век, а њој и осталим девојкама желим само мирно небо... Све остало ће доћи само... Ања Крнета и ја, Земун, Команда В и ПВО, 2011. година

Мира Адања Полак: Ексклузивно недеља, 01. окт 2017, 15:30 Ко је отац Када су две жене у позним годинама Славица Стојиљковић и Атифа Нокић које имају по 60 година постале мајке била је то сензација код нас. Проф. др Небојша Радуновић начелник одељења за хуману репродукцију на ГАК-у нашао се у незавидном положају. Жене су оплођене, касније допремљене на клинику да се породе. Када су порођене вест је била сензационална... Али шта се догађало у међувремену? Колико је ова ситуација покренула дилема и питања о томе, колико треба да следимо свет и који све изазови постоје у тој накнадној жељи да се роди? Када су се код жена и младих уопште променили приоритети? Видећете како се сналази Славица Стојиљковић са бебом у добу када је могла имати унуке. Шта је оно што мучи проф. др Небојшу Радуновића који је породио Славицу Стојиљковић и где је као лекар видео изазов. Које тајне постоје у вештачком оплођавању? Шта о томе знамо? Има ли непознаница и каталога где бирате очеве? Погледајте у првој емисији нове сезоне Ексклузивно - Мире Адање Полак.