Претражи Живе Речи Утехе

„Неопходно је да иза врата сваког задовољног, срећног човека стоји неко са чекићем и стално куцањем подсећа да има несрећника, да колико год да је срећан, пре или касније ће му живот показати своје канџе, и нико га неће видети и чути, као што сада он не види и не чује друге.” Ово су речи на које треба обратити пажњу, а оне нас усмеравају ка једној врлини која, нажалост, сваким даном постаје све мање популарна у нашем друштву, а то јеврлина милосрђа. У једном од својих учења свети Јован Златоусти примећује: човек највише треба да се труди да се научи милосрђу, јер је милост оно што човека чини човеком. Шта је заправо милост? У Старом Завету Бог се обраћа народу Израиља: „Милост желим, а не жртву“ (Осија 6:6). Ове речи нам могу изгледати сасвим обичне и на неки начин чак и очекиване, али самом Израиљу нису тако изгледале. За Божији изабрани народ ове речи су биле шок. Зашто? Зато, јер је цео верски живот старих Јевреја, од времена пада, грађен на жртвама које су, у ствари, биле показатељ религиозности Јевреја. У ствари, сваки аспект људског живота био је праћен једном или другом жртвом: било је жртава захвалности, било је жртава помиловања, било је жртава покајника. Чак је и обим самог жртвовања варирао у зависности од разлога жртвовања и личности дародавца. Али време пролази, а Бог показује да су жртве људи ништа у поређењу са нечим другим. У поређењу са милосрђем. Тако Господ напомиње шта тачно у односима међу људима треба да постане одлучујуће. Прође још времена... и Творац неба и земље, желећи да спасе човечанство од власти ђавоље, и сам постаје човек. Истовремено, Он сам објашњава шта је суштина милосрђа и зашто је оно толико важно: „Будите милостиви, као што је милостив Отац ваш небески“ (Лк. 6, 36). Тиме нам Христос открива да милост није ништа друго до као једно од својстава Самог Бога, што значи да је природа милосрђа Божанска. То исто потврђује и Свети Јован Златоусти: зашто се чудите што нас Господ позива на милост? Милосрђе је знак самог Божанског, што значи да оно и нама приличи, јер смо слика и прилика Божија. Милост је квалитет који је за човека веома важан из разлога што је без милости Царство Божије човеку затворено. Свети Оци примећују: ако човек нема милости према ближњима, друге врлине немају смисла. Свети Исак Сирин пише: немилостиви подвижник је као неплодно дрво. А такво дрво је погодно само за спаљивање. Земаљска блага не доносе истинску радост онима који их поседују. Човек добија праву срећу само када сам доноси срећу другима. Свети Максим Исповедник тако каже: моје право благо је само оно што дајем другима. Јер срце може да се радује само када се отвара према другима, а не затвара у себе. Морамо запамтити да све што имамо, имамо од Бога. Дакле, није наше у правом смислу те речи. А ако не помажемо ближњима, то значи да тиме пљачкамо Бога. Вреди напоменути још једну чињеницу: милосрђе има једну веома важну функцију – ако се милосрђе искључи из нашег живота, онда нам ближњи аутоматски постају странци. А за свако друштво, за сваку државу, унутрашња разједињеност и отуђеност људи је веома опасна. Друштво може бити јако и стабилно само када је уједињено, када сви његови чланови чувају љубав и јединство међу собом. У супротном, такво друштво је осуђено на раздор и уништење. Сврха људског живота је обожење. Међутим, обожење се не може постићи само речима о томе како волимо Бога и како желимо да будемо са Њим. Обожење се може постићи само одређеним поступцима, у којима се, заправо, пројављује наша љубав према Богу. Један подвижник је приметио: Хоћеш ли да докажеш Богу да Га волиш? – Пренеси љубав коју имаш према Невидљивом Богу на свог видљивог ближњег. Ако то можеш, онда заиста волиш Бога. Ако не, онда је твоја љубав само реч. Нажалост, врло често људи верују да је могуће бити са Богом а притом заборавити на ближњег. Многи такође третирају Цркву као место где се можете сакрити од других људи. Али ово је суштински погрешно. Разлика између Цркве и света је у томе што се у Цркви људи суочавају једни с другима, али у свету стоје окренути леђима један према другом и врло често се игноришу. И овде се може видети одређена паралела - паралела са идејом шта је рај, а шта пакао. Дакле, по мисли светих отаца, разлика између раја и пакла лежи у томе што су на небу сви заједно, уједињени заједничком љубављу према Богу и једни према другима, а у паклу су сви одвојени и од Бога и од других људи. Зато, ако желимо да наследимо Царство Христово, морамо да се сетимо критеријума који ће нам омогућити да се сјединимо са Богом и будемо помиловани на Његовом непристрасном суду: „Будите милостиви као што је милостив Отац ваш Небески“ (Лк. 6). :36). Андреj Музолф https://pravlife.org/sr/publications

АРТЕМИЈЕ Слезкин Речи које следе припадају Светом Игњатију Брјанчанинову, великом руском аскети деветнаестог века: „Живите сваког дана као да ћете тог дана умрети. Ако можемо умрети било када, морамо бити спремни умрети било када. Увек будите оно што желите да будете у тренутку смрти.“ Ово су кључне речи за хришћане. Јер хришћани верују и знају да људски живот не престаје након смрти – он се наставља у другом, духовном свету, улазећи у своју главну и вечну фазу. И тај „велики прелазак“ може се догодити у било ком тренутку нашег живота на земљи. Зато многи верници покушавају живети сваког дана као да је то њихов последњи дан. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем с Божијим именом на уснама и у срцу. У том случају током дана не бих смео пропустити прилику да молитвено уздишем Богу, покајем се пред Њим за грехе које сам починио, замолим за Његову помоћ, захвалим Му се и отпевам Му песму хвале. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем спокојан – то јест да имам душу у миру, коју не узнемирава нико или ништа; чисте савести, у миру са свима и љубазно расположен према свима; да будем смирен, спокојне и надахнуте душе. У том случају требало би да трагам за свим овим стварима сваког дана – то јест да изгладим односе са свима који су ми згрешили, правим уступке, опраштам, трпим, не узвраћам зло за зло, савесно радим, не говорим лажи или не понашам се непоштено и тежим разумевању и срдачним односима са онима који су ми блиски. Једном речју – да покријем све љубављу. То је тежак посао; али то је Богу угодно, па ће Он сигурно дати Своју милост и помоћ ономе који се труди – у то не може бити сумње! Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да волим Бога и своје ближње; ово се постиже сталним милосрђем и другим добрим делима у славу Божју. Зато би требало сваког дана да трагам за сваком приликом да учиним дело милосрђа тражећи оне којима могу дати нешто новца, хлеба, шољицу вруће кафе или флашу воде. Сваки мој дан би требало да буде милост и саосећајност са онима којима је то потребно. Сваког дана морамо имати жељу и бити спремни да пружимо помоћ ближњима кад год се појави потреба за тим. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да се надам спасењу и Вечном Животу. Зато сваког дана и сваког часа морамо молити Господа да нам да Вечни Живот и избави нас од вечне смрти. Требало би да будемо веома свесни чињенице да је Вечни Живот већ почео на дан када смо зачети. Ми живимо на земљи, али наш живот у вечности тече паралелно с тим. Смрт ће одузети живот нашим телима, али Вечни Живот наших душа ће се наставити. И морамо преклињати Господа да нам подари тај Вечни Живот сваког дана, сваког часа и са сваким уздахом. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем чист и ослобођен греха колико год је то могуће; јер како нешто нечисто, прљаво и мрачно може ући у Царство Светлости? У том случају морамо се кајати сваким својим следећим удахом. Свакога дана и сваког часа морамо жалосно уздисати Богу и сматрати себе проклетима, као што су нас учили Свети Оци. Шта значи „сматрати себе проклетима“? То значи не видети ништа добро у себи и препознати нечистоћу своје душе будним очима – нечистоћу откривену у нашим разговорима, делима и мислима. Чак и ако вам се чини да нисте криви за никакав „злочин“, копајте дубље и на дну душе наићи ћете на „дубоку мочвару“ поноса, таштине, охолости и хвалисавости, која кроз „танке цеви“ трује ваша дела, посебно дела милосрђа. Требало би да будемо тога свесни и да сваког часа тражимо исцељење, опроштај и спасење од Господа. Само Он може да те излечи; Он је дошао на овај свет да буде разапет за наше грехе на Голготи како бисмо могли бити спашени Његовим крстом и имали Вечни Живот. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем причасник Светог Тела и Свете Крви Христове. То значи да треба да идемо у цркву, да исповедамо своје грехе и да се причешћујемо што је чешће могуће. Причешћујмо се барем једном месечно или још чешће ако имамо снаге. Било би добро причестити се непосредно пре смрти и бити сједињен са Христом у овој великој Тајни. Али хоћемо ли имати ову прилику? Нећемо ако се сретнемо са изненадном смрћу након што смо причешћивање неоправдано одлагали. Зато покушајмо да не одлажемо своје учешће у овој Светој Тајни „за касније“. Време може неповратно проћи, и ми ћемо кренути Богу без неопходне хришћанске припреме. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем спасен. Зато ћу тражити Спаситеља свуда у свом животу, жудећи за Њим свим својим срцем, свим својим умом и свом својом снагом (Мк. 12, 30). Живећи и надајући се да Он жели да ме спаси упркос свој нечистоћи моје душе. Све што треба да урадим јесте да пожелим исто, да бисмо могли да идемо један према другоме у заједници ове обостране жеље. Смрт ће доћи, данас или сутра, али ми ћемо бити спремни за то; јер смо живели у сталном духовном напору, трезвености и очекивању помоћи одозго. Верујмо да нас Бог неће напустити, да Га смрт неће отети од нас, већ да ће нам отворити врата у вечни и бескрајни свет Божанске љубави. https://svetosavlje.org/kakav-zelim-da-budem-u-trenutku-svoje-smrti/

„Сви знамо да је живот људског бића и света највећи дар Створитеља на земљи; то је дах сваког људског бића и човечанства", рекао је атински архиепископ Јероним у поруци коју је упутио верницима преко телевизије. Како је истакао, „сви знамо да је Створитељ наложио људском бићу да буде онај који ће не само примити, већ ће и верно чувати божански дар живота на нашој планети. Са емоцијама и с пажњом пратим напоре наших лекара. Желим им пуно снаге и здравља, желим истинску храброст.“ „Желео бих да позовем све благочестиве вернике да чувају светост не само сопствених живота, већ и живота својих ближњих, а посебно рањивих група верника. Најзад, заједничка молитва у богослужбеном животу Цркве увек се односи с посебним нагласком на оне који јој не могу присуствовати из озбиљних здравствених разлога или из било којег другог оправданог разлога, “ рекао је Блажењејши архиепископ Јероним Подсетио је да је одлука донета током ванредног заседања Сталног Свештеног Синода поводом избијања вируса корона „већ проактивно посветила дужну пажњу овој теми како би ублажила заједничка страховања благочестивог грчког народа у вези са непредвидивом, опасном и невидљивом претњом . У том је духу Свештени Синод одлучио позвати побожне вернике да привремено избегавају групно окупљање у црквама и замолио их да се моле у својој кући како не би погоршавали стање.“ Извор: Инфо-служба СПЦ

Саопштење Његовог Преосвештенства Кирила, епископа Буенос Аиреса, Јужне и Централне Америке Српске Православне Цркве у вези новог вируса КОВИД-19 Корона вирус. Драга браћо и сестре, данас свет пролази кроз веома тешко искушење због новог вируса КОВИД-19 – Корона вирус. Патријарх српски Иринеј и Архијерејски синод Српске православне цркве позивају све вернике широм света да буду дисциплиновани и одговорно да се придржавају свих упутстава које су издали специјализовани одбори и медицинске власти, како би се спречило што је могуће више ширења вируса и на тај начин се смањио број жртава. У свакој од парохија наше епархије руководимо се одредбама које свака влада диктира у складу са државом у којој се парохија налази. У Аргентини је Влада одредила обавезан карантин и позивамо све да се придржавају тога, јер је то за наше добро. И позивамо све наше вернике да појачају молитве, што је најважније у оваквим ситуацијама. Стога, и док траје карантин, овде у Аргентини свештеници који живе у објектима Цркве обављаће свете службе у храмовима. Свештеници који живе у кућама које су далеко од храмова, остаће у својим кућама и молиће се унутар њих, придржавајући се мера превентивне изолације и настављајући свакодневни рад у форми „кућне канцеларије“. У другим земљама наше епархије свештеници ће се придржавати одредби сваке владе. Позивам све наше вернике, да у овом Великом посту и у ово време када се морамо молити још усрдније, да се моле у њиховим кућама, свака породица уједињена у молитви, како би Свемогући Бог чуо молитве својих слугу, да би нас помиловао и учинио да ова инфекција нестане из свих земаља света. Помолимо се за власти сваке земље, које морају доносити веома сложене одлуке, тако да их Бог обасјава мудрошћу. Помолимо се за све оне који раде пожртвовано на пољу здравља, који су у многим земљама преоптерећени због ширења вируса, да им Бог помогне и благослови јачајући их духовно и телесно. Помолимо се за све болесне широм света, како би им Бог омогућио потпуни опоравак, а за преминуле да их Створитељ упокоји. Помолимо се са вером и надом, подсећајући да су у историји човечанства, када су несреће, куге и болести нападали човека и многи масовно умирали, молитве свештенства и верујућег народа доносиле ослобођење дато од Бога. Помолимо се да у дане Светле недеље и Васкрса можемо да прославимо Христову победу над смрћу и Христов тријумф заједно са свима нама и властима над овом болешћу. Желим вам да у миру нашег Господа проведете овај посебан Велики пост и да се ситуација побољша у сваком смислу, и да сви можемо прославити Велики празник Христовог Васкрсења. Ваш владика Кирило, заједно са свим својим свештенством. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Имам радосну вест за тебе и желим да је прихватиш са радошћу, као када чујеш нешто пријатно. А пријатно овде јесте то што идеш у рај, спасићеш се и заувек ћеш бити са Богом. Просто хоћу да ти објасним ко ће бити заједно са тобом у рају. А уз тебе ће тамо бити – после ћу ти рећи одакле сам сазнао све ове новости и ко ми их је пренео – дакле, поред тебе могу бити неки злочинци, окајани грешници: на пример: Хитлер, Диоклецијан, можда још неки такав прогонитељ. И шта? Још увек желиш да доспеш тамо? Или ти то превише смета? Теби се не допадају ти људи? Тако значи, ти не желиш да они буду тамо заједно са тобом! Онда у реду. Хајде да изменимо тај услов, пошто можемо све да уредимо и тако да они не буду тамо, ако то није по твоме. Нека онда та група људи у рају, којој ти будеш припадао, буде друкчије сачињена. Нека уз тебе тамо буде неко од твоје браће с којима ти не разговараш. Као ономад када си кренуо на свадбу и правио се да не видиш свог пријатеља, значи, бићеш тамо са својим братом који ти се не свиђа. Како? Опет нећеш? Онда добро. Ах, сећаш се како си ми причао да си се развео, е па бићеш у рају са својом женом, баш оном од које си се развео, она ће бити тамо са тобом. Ти и она. А-а-а! Ни то ти се не свиђа? Али рекао сам ти да ћеш бити у рају! А ти говориш: – Нећу у рај! Ако у рају уз мене буду такви људи, онда не желим у рај! Хоћу да тамо са мном буду… – Добро, кога желиш да видиш тамо? – Оне који ми одговарају, а не оне који су ми непријатни и које не волим. Хоћу тамо да видим оне које волим, с којима сам у добрим односима, с којима немам проблема. А те с којима сам у лошим односима не желим тамо да видим поред себе! То јест, желиш у рај, али да тамо не буду сви који треба да буду, већ само неки. И не жури да ме нагрдиш што причам глупости, зато што сам то прочитао у једној духовној књизи у којој стоји: «Замисли да у рају са тобом буде Хитлер. Како ћеш се тада осетити?» Али ти, прво, прихваташ као датост да се тако нешто не може догодити, а друго, говориш: – Чак и ако се они спасу, свеједно не желим уопште да их видим. Добро је онда да ти ниси Бог! Добро је и да ја нисам Он, зато што Бог расуђује на сасвим другачији начин. Он је другачије све замислио Својим умом и све нас воли. – Јао, како је само тешко прихватити таквог Бога, Који једнако воли мог непријатеља као и мене. Могу да разумем да ме Он воли, – мислиш ти, – али да још воли и мог душманина и још му је наменио место у рају? Да, уколико се он покајао у последњем тренутку свог живота. А одакле ти знаш шта је он тада урадио? Зар знаш шта у последњем минуту свога живота ради злочинац, сваки човек, кога твоје очи не могу да виде? Чак не можеш ни да помислиш на њега, скрећеш у другу страну само да се не бисте сусрели! А ко зна, можда Господ њега прихвата и воли, можда га Он држи у Свом загрљају, можда га је Он сместио заједно са другом Својом децом? Погрешио сам када сам рекао: «Ко зна». То је познато, Он нам је то рекао, казао је: «Ја волим све, али не требају здрави лекара него болесни» (Мт. 9, 12), – а не ти, који си, претпоставља се, здрав, али се на крају испоставља да више болујеш од оних које за исто то осуђујеш. Ми болујемо јер немамо љубави. А ти, чак и када би добио место у рају, нећеш да будеш са неким људима. Ти ћеш се и тамо одвајати, и тамо ћеш посматрати њихова лица и говорити: – А ја сам бољи! Волим селективно, волим само под неким условима, волим до одређених граница. Волим само неке, а не све, волим када мене воле, а не када ме повређују, када ми штете. У том случају – нека им Бог узврати истом мером! Ако мени учине неко зло, нека их Бог сравни са земљом. Молим се као пророк Давид, приповедам приче из Старог Завета и наводим аргументе из Старог Завета. Да, нажалост, ми од пророка Давида само то и усвајамо. Од светих преузимамо само то што нам је згодно, што нам се свиђа. Довољно је да видимо неког светитеља који лупи шаком о сто и затражи своје, или пак да у неком тренутку изрази негодовање и каже нешто одлучнијим гласом, па да ми то за цео живот упамтимо. Добро је то што ти подражаваш Светог пророка Давида, али је он поред тога учинио и много више: покајао се, трудио се, и он, природно, није доживео да види крв Христову на Голготи. Он није осетио такво покајање, које би могао да искуси у новозаветној епохи по Божијој благодати, није видео Господа како шири руке Своје на Крсту, није чуо шамар, који је добио Господ – и опростио мучитељима Својим. Зато је и био такав какав је био. А за тебе нема оправдања ако не волиш. Немаш то право, немаш изговор. Тешко је волети. Љубав – то је нешто о чему ништа не знам, чак ни не знам да ли ћу икада спознати то осећање према другима, а и Бога према мени. То јест, не знам да ли сам окусио Божију љубав, коју ми Он даје у изобиљу, не знам да ли сам осетио то о чему говори Свети Антоније Велики: «Ја се Бога не бојим, већ Га волим.» Бог је први заволео нас, ми смо спознали Његову љубав и осетили је у себи. А пошто смо осетили Његову љубав, управо то да нас Он воли изванредно много, – Бог те воли, – онда си и ти испуњен љубављу и не треба да осећаш потребу да ступаш у сукоб било са ким. А зашто нема потребе за тим? – Зато што ме Бог воли, ја сам вољена душа, Он ме окружује нежношћу, љубављу. Зашто да се осећам незаштићено, зашто да осећам непријатељство? Како могу да осетим љубомору, зашто да будем љубоморан, када ме Божија љубав увек окружује! И како да завидим када имам све, немам зашто да завидим! А ја све то нисам искусио, и то је разлог због кога не волимо. Ми не волимо јер још увек сами нисмо били вољени. Не волимо јер нисмо осетили Божију љубав, која постоји, која се излива у наша срца. Она се излила и напунила наша срца, али она то не осећају. Још се нисмо осетили изванредно вољеним од стране Бога, и зато осећамо безумну незаштићеност и страх. Ти видиш другога и моментално га схваташ као претњу сопственом постојању, видиш другог и бојиш се да ће ти учинити нешто нажао. Гледаш на другога као на свог животног супарника, не осећаш јединство са њим, не осећаш ту радост, коју треба да осетиш када видиш да је другоме добро, тада се радост одражава на њему и враћа се мени, као међу огледалима, када се светлост у једном огледалу одражава у другом и постаје све јача и јача. Дужан сам да волим друге, зато што тако постајем богатији и не губим на својој вредности ако вреднујем другога, него још и добијам на значају. Али све су то само речи, само речи… А љубав – она је у делима, а не у речима. Има таквих људи који делају и заиста то чине, могу себи приписати пуно опипљивих дела, а не измишљају теорије које веру своде на ниво идеологије: лепе речи, спорови, дискусије, апстрактне мисли, идеје, филозофија, али све без искуства, мука, жртвовања, без да мрднеш прстом за другог, без да га посетиш, да попричаш са неким коме треба друштво, да паднеш на колена за време молитве и пустиш за њим сузу, – без свега тога. Не мислим на тебе који то чиниш, и ја ти честитам, завидим ти и надахњујем се твојим примером, јер то је, уистину, љубав. Друго је култура, хришћанска култура и дискусија, али ни такве не окривљујем, јер ако то урадим нећу имати љубави и тада ћу поступити као неко ко не уме да разликује људе по карактеру. Једни воле практична дела, а други теоријска, али и то је дело. Шта се ту може? Неки људи су теоретичари, они дискутују, помажу другима на интелектуалном нивоу како би разумели неке концепте. И то је љубав. Можеш говорити из љубави, можда си ти филозоф и твоја филозофија проучава љубав, само нека ти једно увек буде циљ – помоћи човеку, било ком човеку који слуша твоје речи. Одиста постоје такви умови, такви људи, који располажу превасходним теоријским сазнањима, а другима више одговарају практична дела и они питају: – Да ли можда знаш за неку социјалну установу где могу да помогнем људима? Јер немам дара за говоранцију. Или као што је случај са неким старијим свештеницима – светим људима, који немају таленат за говоре и не занимају се проповедима. Али они проповедају кроз свој животни пример, они знају како треба помоћи човеку, како саслушати бол другог, знају да тутну у руку 50, 100, 200, 300 евра ономе коме је то потребно, умеју да посете људе који су на граници развода и да поплачу са њима, поразговарају са супружницима и кажу: – Бре, децо, не могу да вас убедим аргументима, али то што ви радите није добро! И брак се исцели од једне добре речи. А неки се, као монаси на Светој Гори, моле. И то је љубав. Ако монах воли, он не ропће, не свађа се, а уколико дође до спора у манастиру ти мораш да му кажеш: «Па, чедо моје, ти си се одрекао од свега, како би био слободан и духовно узвишен човек, како би преобразио своје срце у диван врт и примио у наручје све људе, а сад се свађаш? Зар је и до манастира стигла завист? Зар и овде има људи с којима не разговараш?» Не, наравно, да у твом манастиру нема таквих, али у неким манастирима има и стога је молитва важна и зато увек говоримо: људи од тебе очекују љубав – очекују молитву, жртву, да узмеш бројаницу у руке и све их понаособ споменеш. На тај начин не погубљујеш своју душу, а добијаш љубав. Морамо да осетимо јединство једни са другима, да осетимо да делимо нешто заједничко, да нас спаја пуно сличности, да можемо да разговарамо и осећамо пуно истих ствари, да смо сви – једно. А када смо једно, као све честице Светог Агнеца, Тела и Крви Христове, које сипамо у Свети Путир, све је то једна целина: живи, мртви, све врсте људи, сви свети, – све ми то «мешамо» и постајемо једно цело, једно тело, заједно са Господом. Ако у свом срцу то не осетиш, онда ћеш у мени видети непријатеља, а ја у теби предмет зависти. Твој напредак ће за мене бити претња, твој успех повод за завист. Али ако ја то осетим, онако како је то Господ у Својој Првосвештеничкој молитви рекао: «Да сви једно буду, као Ти, Оче, (Јн. 17, 21), усрдно Те молим, Небески Оче. Молим се за то да сви буду једно, да они узму Моје пламено срце и претворе га у бакљу, да га предају од срца срцу и да се њиме запали читав свет. Молим се да љубав и јединство буду њихова обележја»… Ако спознам да ми имамо нешто заједничко, да и ти имаш душу, као и ја, душу која је у својој дубини предивна… И твоја и моја. Моје страсти су тако ужасне, моја злоба, егоизам, немоћ, слабости – да, све је то одвратно, али ти недостаци не чине мене. Они ме окружују, они су проникли у моју личност, душу, срце. Али ипак, у нама постоји нека срж, неки печат, који је светлији од свих звезда, од све светлости овога света. И ако ја то схватим, онда ћу знати да имам нешто заједничко с тобом и са свим људима. И то ће довести до тога да ћемо кренути да изгарамо од љубави, од тако огромне љубави, где нема међусобне зависти, где нико никог не доживљава као претњу, већ се радује због радости других. Како је то само тешко достићи, чак и за свештеника! Ја сам свештеник, али могу ли ја да волим другог свештеника, који је благороднији, способнији, харизматичнији, који има лепши глас од мене? И да то буде разлог за моју радост, да његова радост буде и моја, да се радујем његовом успеху, а и он мојем. Да он схвати да је због својих талената обавезан свима нама, а да ја разумем да сам и ја обавезан њему такав какав сам и да тако снажимо један другог. Како не би било такмичења, супарништва, сукоба, који нас терају да једни друге гледамо са подозрењем. «По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13, 35), – љубав као жртву, као јединство, успех у свим пољима и радост за туђ напредак. Љубав може постати све, све може зрачити љубављу, али из свега може струјати злоба, хладноћа, равнодушност, смутња. Велико је дело показивати љубав! Не бојиш се ако у теби има љубави. Ђаво долази, а ти му гледаш право у очи и говориш: – Волим те! Нема разлога зашто бих те се плашио. И зашто да се бојим, шта ми можеш, ако те волим? Видесте ли шта је рекао Христос? «И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тело погубити у паклу» (Мт. 10, 28). На пример, када неко под твој прозор баци отпатке, или комшија у згради прави буку, или ти нешто одузму – све су то само спољашње ствари. Христос говори: – Не бој се, ништа ти друго они не могу. Само то и ништа више. А ти можеш да урадиш нешто много значајније – можеш да их заволиш. Заволи их. Они то не могу да разруше, зато што љубав побеђује све бојазни, чини од нас слободне људе и ти се већ не бојиш ни живота, ни смрти. Плашиш се када те мучи кривица. А за шта си крив? Крив си јер ниси достигао љубав, а гледаш на Бога као на страшило, које те грди, кажњава, држи бич, бије те и прогања осећањем кривице. А када си грешник, али скрушени грешник, који истовремено осећа и Божију љубав – тада те твој грех чини смиреним. Он те скрушава, приземљује и кличеш: «Јао, Христе мој, тако сам лош, али Ти ме волиш, зар не? Дрзнуо сам се да Те погледам кроз сузе. Моја је душа нечиста, али знам да ме Ти волиш!» Архимандрит Андреј (Конанос) С руског Александар Ђокић 14 / 03 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/111453.htm