Претражи Живе Речи Утехе

Pošto je pre neki dan ispraćen i poslednji voz koji je krenuo sa železničke stanice Beograd, koja još uvek nije zamenjena s novom, što je uostalom i sasvim normalno za Srbiju koja ne funkcioniše po principu menjamo staro za novo, već po onom rušimo staro a onda ćemo već nešto smisliti, skrpiti i slepiti od tih ruševina, evo da i ja tome dodam svoju. Da opišem svoje poslednje putovanje vozom iz stare železničke stanice koja je sad već ušla u istoriju. Bilo je to pre par meseci kad sam vozom koji je kretao u 18.10, u jeftinoj varijanti od 6600 dinara povratna, išla za Grčku s tim što je voz išao samo do Gevgelije odakle se prelazilo na autobus koji je nastavljao do Soluna. Sva srećna dođem na stanicu dvadesetak minuta ranije, od voza ni traga. 18.10 nema. 18.20, 18.30, 18.40 redovno najavljuju kašnjenja koja pomeraju za 10-15 minuta. Najzad se svečano pojavi voz. Ponosan, gord, može mu se. Stoji još pola sata – sat u stanici. Razlog – treba da prođe osoblje da očisti vagone. Voz je poluprazan u kupe mi ulazi neki mladić iz jednog mesta na sat –dva od Beograda, koji radi u Bg na građevini pa se svako veče vraća kući. Ima ženu decu, mesečnu kartu, jes malo naporno ali ovako mu je jeftinije nego da iznajmljuje stan. Posle desetak minuta pristojnog razgovaora cap, mlada kršna radnička ruka pravo na koleno. Pa opali po nežnosti. Onoj iskonskoj s kojom se tako ponosimo na ovim prostorima. Ja mu kažem dete, majka mogu da ti budem, nema veze, ništa da ne brinem on voli matorke. A usput da li ja uopšte znam šta to znači da se svaki dan cima po dva sata ujutro i uveče, do Beograda i nazad za neku bednu crkavicu, samo da bi prehranio porodicu. Pa mora i on s nečim da se zabavi, da ubije dosadu, i on je živo biće. A moje koleno i butina su idealan rekvizit za to. Malo samilosti i razumevanja molim. Tako je to s dečurlijim u nedostatku boljeg oni od svega naprave igračku. Ali pošto mentalni sklop putnika nije problem železnice, da ih ne krivim i za to. Posle dva dana klackanja, duplo više vremena nego što je bilo potrebno da se stigne do iste destinacije onda kad su železnice nastale, dovučemo se sa nekoliko sati zakašnjenja do Gevgelije. Tamo nas čeka grčki autobus sa grčkim vozačem koji je u međuvremenu doručkovao svario, popapao užinu i nju svario, odgledao filmski maraton a još malo pa bi došlo i vreme bilo ručku dok ne dočeka voz – smiren, blažen, kako i ne bi bio. Pretopstavljam da mu je ta tura jedino što radi za ceo dan, jer dok dođe do Gevgelije, sačeka nepredvidljiv broj sati i vrati se nazad prođe mu i radno vreme tako da nema čemu da se žali. O Grčkoj neću jer bi to zahtevalo poseban post. Na povratku iz Soluna ista priča. Autobusom do Gevgelije, hvala i doviđenja, pređemo na stanicu još iz doba Tiletovih radnih akcija - raspad. Nit čoveka nit voza na vidiku. Sablasno kao u nekom prostoru posle nuklearne eksplozije. Stanica ogoljena i oguljena, otpadajuća fasada, nigde svetla, informacija, niti bilo koga da pitaš. Pada neka kišica, putnici mahom stranci na proputovanju, rasporedili se između dve polurazvaljene nadstrešnice i čekaju Godoa, Boga Oca ili prvog koji se pojavi. Mole boga da im ono što je ostalo od krova ne padne na glavu. Nailazi nešto što liči na voz, ista priča kao i u Beogradu s tom malom razlikom da je Gevgelija slepo crevo jedne nedefinisane države, a ne prestonica suverene države, samozvanog garanta stabilnosti na Balkanu, grad prepun lepih devojaka i dobre zabava koji iz godine u godinu privlači sve više stanaca. Osim nešto malo Makedonaca koji silaze u Skopju u vozu su pretežno stranci. Iz naših krajeva, znajući situaciju, niko normalan ne ide vozom u Grčku pa se vozom i ne vraća. Kod mene u kupe uđe jedna Austalijanka. Mlada, zgodna, atraktivna, pita da li je slobodno , eto ja sam sama pa žensko a pošto prvi put dolazi u naše krajeve nije baš najsigurnija da sedi sama, svakakvog sveta ima. Ja joj se zahvalim što me odmah ošacova i izdvoji od tih svakakvih i tako krenusmo da ćaskamo. Na proputovanju je po Evropi, tri nedelje, ide u Srbiju jer je čula da je totalno otkačena zemlja, zapad je ne zanima, tamo je sve sterilno a ona bi malo života i egzotike. E sad pošto je mlada dama ostala još uvek u priči iz doba hladnog rata ispriča mi svoj plan putovanja – ona bi do Beograda i malo da šnjuva po Srbiji, a onda bi da skokne do Mađarske, Češke, Poljske jer joj je jedna baka poreklom Čehinja koja živi u Australiji puno pričala o Češkoj iz doba komunizma pa bi da vidi šta je ostalo od toga. Šta da joj kažem osim sestro slatka ako si mislila da tražiš egzotiku u Češkoj odmah da te obavestim da si zakasnila dobrih 30 godina, tad kad je moglo da se vidi ono što tebe zanima ti nisi bila ni spermatozoid u nastajanju, ako ti je do ''ludila'' i nadrealnih scena onda ti je bolje da se držiš Srbije, eventualno skokneš do Bosne, Albanije, možda Rumunije i Bugarske jer to što ti tražiš u Poljskoj i Češkoj sigurno nećeš naći. I dok mi tako ćaskamo uđe kondukter – karte na pregled, i kad je video da s njom pričam engleski zamoli me za jednu uslugu – pošto je voz pun stranaca, u Preševu je ušlo puno migranata a on engleski ne zna da li bih ja mogla da mu malo pomognem i strancima objasnim da voz ne ide direktno do Beograda već da ide samo do Resnika gde ima autobus s kojim mogu do centra, a on će me posle s nečim nagraditi. I tako ja s njim od kupea do kupea, Kanađani, Afganistanci, Nemci, Sirijci i ostala bratija, za Beograd, za Beograd, objasnim ja svima njima i onim sledećima koji su u međuvremenu ulazili, a kondukter pošto smo mu bile zanimljive sedne u naš kupe i krene da nam priča svoje dogodovštine vezane za železnice Srbije. I krene on – moj prvi radni dan. Ispriča nam kako je bio tek zadužio železničko odelo, čisto novo izašlo iz plastike i kako je s tim novim odelom krenuo da proverava karte. Prvi dan. Relacija Niš – Beograd. Sav ponosan, jedinac od majke, sigurno radno mesto u državnoj službi, plata socijalno i sve što uz to sleduje. I stigne voz do Male Krsne kad ono na sred stanice Cige kolju prase i pevaju. Ulaze u voz s koritancem prase priklano ali ne i zaklano koprca se i skiči dok se oni muče da ga dokolju. Nagurali se tako u delu pored wc-a, između dva vagona, pevaju, sviraju, krv šprica na sve stane a on ne sme da pređe u sledeći vagon da ne bi isprljao odelo. Na sledećoj stanici silaze sa prasetom, čekaju ih svatovi sa mladom i mladoženjom. Prevodim Austalijanki ona vrišti od smeha. Vidi on da se našoj dragoj gošći s južnog dela ravne ploče sviđaju njegove pričea pa ne bi da je liši ugođaja nastavlja dalje. Poznato je naširoko to naše gostoprimstvo i ljubav prema strancima. Priča tako o nekoj sredovečnoj ženi koja da prehrani porodicu prodaje svoje usluge u vozu. Žena putuje na relaciji od tačke A do tačke B bez gaća i brushaltera pa u zavisnosti od toga koliko stranka ima da potroši diskretno diže suknju ili majicu. A može i jedno i drugo ako se mušterija proalavi. To ide s popustom. I kaže fino joj ide. Lepo njima dobro njoj, on se pravi da ne vidi, zašto bi se mešao ljudima u posao, njemu ni iz džepa ni u džep. Nastavlja dalje neku najskoriju priču o nekom očajniku, depresivcu koji je hteo da iskoči iz voza i izvrši samoubistvo kog su nahvatali taman pred završnim činom dok je recitovao poslednje reči molitve i držali ga za noge sve do Mladenovca gde su ga predali hitnoj i policiji. I tako uz razne dogodovštine s konfetama i bez, uz povremene preveode sve ređim strancima dođošmo mi skoro do destinacije. I kao što je obećao – pošten čovek reši da me nagradi za sav moj trud i prevode, iz kondukterske torbice vadi gomilu pletenih narukvica koje sam pravi u slobodno vreme i prodaje na veliko po pijacama ili ljudima na koje naleti usput a za koje mu se učini da su zainteresovani. Da namiri. Šta ćeš, plata mala, ne sećam se koliko reče i svaki dinar je dobrodošao. Ali pošto sam zaslužila on mi jednu poklanja, mogu da biram. Inače ih prodaje za 100 dinara. Australijanka gleda ne može da veruje, kupuje odmah pet komada a pošto nema u dinarima da li može u evrima, može naravno ali kurs je malo veći pa joj poklanja jednu... Biznis cveta. Ona zadovoljna, nije još nogom ni kročila u Srbiju a već je spopali napadi egzotike... očekivala je sve ali ne i scene ovakvog preživljavanja, prizore iz Indije i Azije usred civilizovane Evrope. Mislila je da je ovde koliko toliko sređeno. Znala je da su plate male ali je mislila da od njih ljudi ipak mogu da prežive, ni sanjala nije da čovek od 43 godine koji ima redovan posao mora da plete narukvice da bi uspeo da plati račune. I tako dovukosmo se do Resnika – siđosmo na stanicu busa nema. Kako sam objasnila ljudima a kako se i meni činilo u suludom naletu optimizma mislila sam da će nas na stanici sačekati neki autobus koji su unajmile železnice Srbije da pokriju taj deo puta – jok. Tip nas uputi na GSP, Australijanka me sad već ne ispušta jer vidi da je vrag odneo šalu. Dođe autobus broj četrdeset i neki i kad je vozač video šta ga čeka samo se okrenu i ode. Pa ti Sonja sad opet objašnjavaj tim istim strancima da autobus ide u garažu jer te blam da im kažeš da vozača mrzi da vozi svu tu rulju. On jeste plaćen da trpi sav naš bes, ispade i crne energije ali nije plaćen da prevozi tri puta više tih besova, ispada i crnih energija. Za to treba da dobije tri plate a pošto mu ih niko neće dati čovek ode ostavljajući nas sve na stanici smatrajući to za njegovo pravo. A na stanici opšti haos, Pakistanac sa četvoro dece i dva džaka koja zauzimaju mesto bar za još dva putnika u kojima nosi dragocenu ćebad koja mu trebaju da se pokrije ako ga dočeka noć u nekom bespuću, migranti sa decom, stranci sa glomaznim ultramodernim hi-tech rančevima... svi na stanici da se ukrcaju u jedan GSP busić koji čak nije ni onaj dupli ''harmonika.'' Austalka me drži i kaže – jel sad vidiš zašto sam htela da dođem ovde i da vidim baš Srbiju? Ovakvog haosa nema više nigde na svetu, samo kod vas. Nema sestro slatka, nema! Преузето са фејсбук профила Соње Зељковић https://www.facebook.com/sonja.zeljkovic.5/posts/1730035520414866