Претражи Живе Речи Утехе

Дочекасмо још једну зиму, па руку под руку са светим Димитријем, Параскевом, Матејем, Михаилом, Алимпијем, Варваром, Јованом, Савом, Николајем и осталим небеским заступницима задуженим да уместо сунца огреју срца и домове током хладних месеци, кренусмо у сусрет радосној ноћи. У њој су, пре више од 2000 година и звезде и људи посведочили чудесно рођење Богомладенца. У њој су испуњена пророчанства старозаветних пророка и отворен свитак Новог завета. У тој ноћи је историјско време добило нови почетак, а људски род нови (духовни) путоказ, једном за свагда обележен силаском неба на земљу и Божијим очовечењем. Пре више од два миленијума ударени су темељи хришћанске цивилизације чија је грађевина крунисана неколико деценија касније, добровољним страдањем на крсту, а затим Васкрсењем Исуса Христа и установљењем цркве. Овим су у монотони ток историје уграђени и есхатолошки и антрополошки оптимизам. Пред лицем човека (чело-вјека) отворена су врата вечности и могућност да управо он буде покретач љубавног преображаја читаве твари, па и сопствене пале природе. У складу са значајем ових догађаја је и хришћански календар у којем та два празника – Божић и Васкрс, вековима држе какав-такав баласт у односу на, најпре постепену, а затим све агресивнију и свеобухватнију секуларизацију хришћанске културе, подсећајући њене припаднике на вредности на којима почива хришћански свет. Ипак, с обзиром на бројна издајства која су, како пише Берђајев, хришћани починили (и чине) у односу на хришћанство, оправдано је поставити питање да ли још увек постоји хришћанска култура или је реч о потпуно испражњеном појму? Да ли хришћанство има било каквог стварног утицаја на живот оних који се називају хришћанима? Да ли су хришћани још увек хришћани? Недавна препорука европске комесарке за равноправност да из речника (бриселске администрације) избаци реч Божић, као и друге термине који би асоцирањем на хришћанство могли да буду увредљиви за иноверне становнике мултикултурне Европе, оправдава ова питања. Њих оправдава и чињеница да је у данашњој хришћанској цивилизацији, а посебно у њеном евро-америчком делу, етика један од најрелативизованијих појмова, те да су категорије као што су Бог, добро, вера... проглашене највећом препреком једнакости и демократије. Осим тога, дистопијска реалност којој присуствујемо, микро и макро нетрпељивости, владање страхом, јачање држава на уштрб грађанских права, диктатура и терор различитих квази човекољубивих агенди и неолибералних идеологија, откривају сву изопаченост концепта слободе засноване на идеји света без Бога. Марчело Пера, италијански сенатор и политичар либералног опредељења написао је да је „актуелни морални суноврат Европе повезан са њеним отпадништвом од хришћанства“. Владавина конзумеризма и комформизма, те духовни еклектицизам учинили су нас неспремним за било какав подвиг који подразумева скромност, аскезу и одрицање. Цивилизација која почива на добровољној жртви данас на њу гледа са презиром. Не чуди стога то што се комесарка није бринула да би планирана интервенција могла да увреди хришћане. Оно што, међутим чуди, јесте (непостављено) питање, зашто би спомињање било чијег бога било увредљиво за било кога?! Но, споменута препорука европских душебрижника ипак је изазвала негодовања, па је убрзо повучена. Бар за неко време. „Пулс“ је испипан, а правац будућих стратегија идентитетског инжењеринга више него предвидив. Није тешко замислити сценарио у којем ће опасним речима (тероризам, експлозив, напад, бомба), већ данас „препознатљивим“ уз помоћ напредних комуникационих технологија, бити придодате и речи Бог, Божић, Богородица, Крст... Настојање да се слика и устројство света промене путем промена у језику није нова појава. Сетимо се само репортаже из 2012. године када је у неким предшколским установама у Шведској почео да се спроводи пројекат коришћења родно неутралног обраћања деци. Уместо он и она, уведен је „трећи“ род, а називи за родитеље су измешани (мама и тата су постали мата и тама) како би се „очистили“ од претходног полног/родног одређења. Циљ оваквог подухвата био је да обезбеди што слободнији избор сопственог идентитета најмлађих чланова друштва, растерећен и културних и биолошких уписа. Језик на првом месту ствара, а тек онда описује свет око нас. Због тога се интервенције у овом пољу тичу најдубљих креативних механизама културе. О стваралачкој моћи језика сведоче не само етимолошка истраживања, него и искуство наше традиционалне културе. Наиме, у нашем народу се веровало да се самим изговарањем нечијег имена призива присуство његовог носиоца. Због тога се избегавало спомињање лоших и опасних појава (ђаво, демон, мечка,смрт, вук и сл.), док је изговарање имена светитеља или самога Бога обезбеђивало и њихово оваплоћење кроз брзу помоћ у невољи или савладавању страха. У језику је похрањено архетипско и метаисторијско искуство човечанства, истина о стварима и појавама, која се преноси, са генерације на генерацију. Тако се исто, да се вратимо на почетак овог текста, кроз празновање Божића, преноси и сећање на јединствени догађај који је обележио „нову еру“ и који, без обзира на све, и дан данас буди радост и топлину у срцима хришћана. „У почетку беше реч“, пише јеванђелист Јован, а да ли ће на крају наступити дубоки мук, да ли ће хришћани бити прогнани у тишину о тој Речи, показаће време. Но, пре него што овај богоборни, безверни и безнадни век коначно заћути о Богу, пре него што наши празници буду обезимењени и неутрализовани помолимо се за Европу и за читав (не само хришћански) свет, имајући у уму и срцу стихове псалмопојца који позивају на незаборав (макар и у ћутању): „Господе, помињаћу име Твоје у свакоме нараштају и нараштају.“ Културни додатак Политике (8.1.2022)