Претражи Живе Речи Утехе

Само Бог је савршен. Ниједан човек није. Има људи, који нису у манастиру, нити припадају свештеничком клиру, а преображавају се Духом Светим. То су људи вере и стрпљења, радости и наде. Чисте и транспарентне душе. Не збуњују те, не компликују, не мраче, одмараш се у њиховој близини. Али, пазите, ови људи нису савршени. Избаците ове побожне перцепције из свог ума и ослободите се лепотом и мудрошћу наших грешака. Само је Бог савршен. Ниједан човек није. Па шта су ови дивни људи? Страдалници овог живота који много воле Бога и Он воли њих. Милосрдне душе, пуне разумевања и љубави за све. Дух Божији почива на вама, обитава у вама када види смерност и једноставност. Он се гнуша себичности, духовног елитизма, фарисејства - oнда када имаш осећај да ниси као други људи и верници. Када особа има благодат Светог Духа, ми то осећамо, без да она нешто уради или каже. Човек Божији има радост, светлост у души, даје ти наду и храброст. Не плаши те и не прети ти ђаволима, демонима и антихристима. Молитва, смирење и ћутање, плод су Духа Светога. У немиру и напетости, они нестају. Била је једна таква жена у цркви. Жена која је била изнад своје ране. Свој бол није користила да би добила сажаљење. Увек разапета али у исто време са осмехом на лицу, уз добар и подржавајући разговор. Сваки сусрет са њом био је откровење. Радост, светлост, осмех, стрпљење и вера у Христа. Али најшокантнији догађај сам доживео када сам је посетио код куће у последњим данима њеног живота. Ту сам добио сјајну проповед и видео како се човек вере носи са смрћу. Била је у кревету, у последњем стадијуму тешког рака. Ушао сам у њену собу оклевајући. Узнемиреност, стид и бол заједно, отежали су ми кораке. Знате, када свештеник долази у такве посете, то баш није једноставна ствар. Јер, веома често се свештеницима упућују критички коментари од стране пацијента или његових ближњих, оштра питања о Богу који је „равнодушан”и „ћути” ... и „ко је Бог Отац? Зашто не слуша наше молитве…”итд. Па и свештеник је само човек и њему је тешко. У случају ове жене, међутим, догодило се следеће чудо. Уместо да ја, свештеник, постанем онај који пружа утеху, десило се супротно. Почела је да ми упућује речи подршке и да ме саветује. Говорила ми је о вредности стрпљења и величања Господа. „Оче, јако ме боли, али нема везе, шта год Бог хоће, слава Богу, шта год хоће наш Христос, нема везе оче, нема везе, све је добро, слава ти Боже. " Ја нисам ништа говорио, уосталом, шта да кажем и зашто када је Бог све рекао. Отац Хараламбос Ливиос Пападопулос http://plibyos.blogspot.com

Ове речи садрже највећу радост за верника. Нема и неће бити речи важнијих и лепших. Бог је постао човек, прошао кроз капије смрти, извео човечанство на светлост и бесмртност из пустиње самоће и таме. Колико љубави у овој жртви! Како је велика и несхватљива мудрост Божија! Оно што је за човека жалосно и страшно - срамна смрт на Крсту, постало је почетак велике радости. Слава је заблистала из понижења, живот из гроба, смртни је постао бесмртан. Данас је све испуњено неизрецивом радошћу: и Небо, и земља, па чак и пакао. Цела васиона се радује. Јер човек је назаувек ослобођен Адамовог греха. Птице и Анђели славе свог Творца – Победника смрти. Природа тријумфује. Мртви васкрсавају. Мрклу ноћ замењује блистава зора, очајање - вера и страхопоштовање. Свет је испуњен благодаћу Божијом и поново се рађа. Све туге се удаљавају, срца се пуне светлошћу и надом. Душа се смрзава у тајном ишчекивању Божанске Трпезе у долазећем и славном Царству Божијем и причешћује се славом Божијом већ овде на земљи, доживљавајући блажене часове Свете Пасхе, узвикујући речима апостола на Тавору: «Господе, добро нам је овдје бити» (Мф 17,4). Охрабримо се духом сви: и болесни и страдалници. Васкрсли Христос ће нас утешити. Опростимо једни другима међусобне туге и увреде, заблистајмо тријумфом и узвикнимо: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова“. Христос Васкрсе! Митр. Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-ohrabrimo-se-svi-duhom-bolesnici-i-stradalnici-vaskrsli-hristos-tshe

Са епископом Атанасијем Јевтићем упознао сам се далеке 2003. године на једној богословској конференцији. Неколико година читајући његове књиге и свака реч, фраза и реченица у њима у мени су разгоревали ероса за богословље/теологију. И свака нова страница приближавала ме до тајне богословља/теологије, до ума отаца. То значи да читаш и да осећаш, да идеш путем, који води ка тој тајни, која те призива да јој се посветиш. Једном речју – читаш теологију, која храни и која носи неизбрисиве трагове величанствене личности, који богословствује. А личност се открива у сусрету. Далеке 2003. године био је мој први сусрет са владиком Атанасијем лице у лице. То је био један од оних сусрета, који се никада не заборављају и који остављају дубоки траг у уму и срцу, који остављају сведочанство о нечему духовно значајном. То је била потврда за аутентично богословље – живо, надахнуто, ологосено; осећаш богословље „освежено” Духом благодати. То је било богословље, које исцељује интелектуалну немоћ и мистагошки уводи ум ка тајни истинског богопознања. То је било богословље, које смирује претенциозност учења и постаје „мера” аутентичног егзистенцијалног порива срца. Током првог сусрета осетио сам богословље као живо сведочанство, као глас тајанственог разговора. И владика Атанасије ме прихватио за свог саговорника мало касније, током 2006. године, прихватио ме да разговарамо о богословљу лицем у лице. Тако је било и следећих година. Сатима смо говорили о богословљу и у сваком његовом одговору на моје питање осећао сам надахнутост библијским пророцима и апостолским духом, осећао сам мудрост отаца. Да, владика Атанасије је говорио умом отаца, водио ме њиховим путевима. Тада сам схватио, да он не говори о оцима, већ разговара са њима и позива те да се укључиш у тај разговор. А разговор је увек био на једну исту тему: Онај, Који је исти јуче, данас и увек – Христос Богочовек, Црква, Литургија, подвиг живота у Христу… И циљ сваког разговора, сваког богословског слова је био исти: Христос да постане богочовечанска мера нашег живота, нашег ума, наших осећања/емоција, наше воље, на цео наш живот и однос према Богу и према другима… Да, владика Атанасије је био и остаће човек Цркве. У свакој његовој речи, у сваком гесту, у сваком поступку назирала се тајанствена богочовечанска и црквена логика, коју је изражавао на јединствен начин. Кад се шалио или играо фудбал, кад је реаговао бурно или тешио, једноставно је тражио путеве/начине, којима да се приближи другоме, да га уведе у Истину и живот Цркве. У потрази за богочовечношћу епископ Атанасије је имао истанчан осећај за истинског човека. Умео је да ствара блискост, био је бескрајно осетљив на радост и бол обичног човека, за оно природно, свакодневно, народно, које нам често измиче од псеудоинтелектуалног снобизма, који он није подносио. Био је носилац оне здраве православне духовности , која види целу творевину као јако добру, зато што је видео принесену Богу на Литургији, у Евхаристији. И вођен својим евхаристијским погледом на свет, владика Атанасије богословљаваше деценијама за Литургију као језгро нашег хришћанског бића и живота, и то све тако како је беседио са оцима. Једном речју, живео је и богословио је на органски начин, живећи своју црковну идентичност саборно, васељенски. Једном речју, ходао је апостолским стопама, говорио надахнуто пророцима, сведочио мудрошћу црквених отаца. Владика Атанасије је имао дар да живи и богословствује у Христу Богочовеку, но никада не чувајући Га само за себе, већ великодушно го делећи свакоме, ко може да понесе тај подвиг, да се томе посвети. Тај дар је добио од свог духовног оца светог Јустина Ћелијског и исто као он остао је веран Христу Богочовеку. И као човек Богочовека био је слободан човек, имао је истинску слободу у Христу. Да, Владика Атанасије је био истински слободан човек! Био је човек изненађења, не очекујућег геста, спреман сваког момента да прихвати ризик да буде духовно „експлозиван” у Духу. Имао је дара да уклања сваку баријеру, на направи „пробој” ка другоме, да осуди сваки формализам и фалш, да изобличи сваки ускогруди зилотизам и арогантни псеудоинтелектуални снобизам. Да, био је спреман на све то заради слободе у Христу, заради Истине, коју је назвао речима светог Јована Златоустог „стуб и ослонац Цркве”. Имао је харизму да сруши сваку преграду, сваки стереотип и предрасуду и истовремено да поштује и ревносно брани Предање, да се бори за истину у Христу. Био је спреман да постане Христа ради јуродив, да сведочи за Истину (=Христос) и да је приближи свакоме од нас – од епископа и професора до најмањег детета. Да, владика Атанасије је био слободан да проповеда храбро и смело и истовремено са тиме да воли на његов начин дубоко и искрено. Био је слободан чак и од себе самог и знао је да нас пази од себе, да би нас усмерио једино ка Христу. Говорио је гласом Цркве, гласом отаца, но не за да би нас приближио себи, не да би слушали њега, већ да слушамо само и јединствено Христа и Његове пријатеље – свете и оце Цркве. Знао је да буде попустљив ка немоћнима у богословљу, но био је бескомпромисан за сваку замену, за свако вештачко мудровање, на свако лукавство овога века, на сваку неистину. Био је оличење јеванђелског принципа: истина ће вас направити слободним. Да, владика Атанасије је био слободан у Истини! И баш зато што је био слободан, био је динамичан човек. Био је човек динамике, подвига, стално превазилазио сваку статику, пасивност, застој. За њега живот је био динамика, а динамика – живот! До краја је остао динамичан и отворен човек и учио је и друге да живе у слободи у Христу на један динамичан начин… Да, владика Атанасије је живео дар слободе у Христу и борио се да нас направи слободним од псеудобогословског, од псеудодуховног, од псеудоцрквеног, од сваког покушаја наметања сопствених мера. Управо та његова слобода га је правила сабеседником отаца… Сада схватам, да заглавље једне његове књиге „На путевима отаца” звучи као програм, и тај „програм” владика Атанасије је испунио на величанствен начин. Живот му је био ходање по путевима отаца и непрекидно разговарање са њима слично као Лука и Клеопа, који су разговарали са Христом на путу за Емаус. И слично њима, увек је доводио разговор за ломљење хлеба, до тајне Литургије. Истовремено увек је тражио нове и нове сабеседнике/саговорнике – да их посвети мистерији бескрајног дијалога са оцима и, коначно, да их направи својим и њиховим сатрпезарима. У сваком од нас видео је потенцијанло новог саговорника на тему Христос Богочовек и правио га је актуелним сатрпезником небескоземаљске трпезе Евхаристије. Довољно је само да пожелиш да се посветиш. И владика Атанасије уводи у такав разговор, у којем биваш истински слободан за сусрет и загрљај Богочовека Христа. Умео је да „рашири” умове и срца својих слушалаца и читаоца. Да, имао је дар да ослобађа, но и да васпитава у одговорност – у одговорност према Цркви, према Истини=Христу. Тај дар нам је оставио као наследство, као добар залог, као завет… Јуче се представио пред Господом један од највећих теолошких умова нашега времена! Представио се пред Господом један од данашњих/савремених великих васељенских учитеља Православне Цркве! Владика Атанасије је завршио свој земаљски подвиг и преселио се у вечни живот, да продужи да беседи са оцима Цркве у загрљају Христа, о ком је толико волео да говори. Преселио се у вечност, и продужио да буде достојан сатрпезник/сатрпезар на трпези вечне Евхаристије, и оставио нам је позив да будемо достојни сатрпезари овде и сада… Оставио нам је огромно теолошко/богословско богатство од хиљаду страница „записа” свог дугогодишњег беседовања са оцима. Оставио нам је и завет: да будемо верни људи Богочовеку Христу и да будемо достојни саговорници Христових пријатеља. Оставио нам је десетине књига, лекција, беседа, проповеда, но и успомене за непоновљиве личне сусрете са њим лице у лице. У Христу Господу ово вечно сећање је и нада у есхатолошки сусрет у Царству Божијем као пријатељи Христови, као сабеседници, као сатрпезници… заједно са њим у загрљају Богочовека Христа! Остала нам је вечна успомена на непоновљиву личност владике Атанасија, на великог духовника богопросветљеним васељенским умом препуног љубави у срцу. Вечна да је успомена на верног човека Богочовека Христа, на човека Цркве Христове – епископа Атанасија! Хвала ти, владико! Дубок поклон и нека Бог подари блажен покој твојој души! Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је данас, на Духовски понедељак, Свету архијерејску Литургију у Подворју Руске Православне Цркве у Београду, Храму Свете Тројице на Ташмајдану, а по традицији својих претходника на трону Светога Саве да богослужи у овој светињи поводом храмовне славе. Звучни запис беседе Током Свете Литургије Патријарх је најпре чином протосинђела, а затим чином архимандрита одликовао сабрата Светоархангелског општежића у Ковиљу јеромонаха Јеротеја (Петровића), иначе изабраног викарног Епископа топличког. Протојереј Виталиј Тарасјев захвалио се у име целе пуноће Руске Православне Цркве Патријарху Порфирију што је по угледу на наше претходне Патријархе служио Свету Литургију за Храмовну славу: „и том приликом принели бескрвну жртву за здравље и спасење Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, за све нас овде присутне под вашим светим омофором и такође за наш многострадали народ на Косову и Метохији и у свим Српским Светосавским историјским земљама. Такође смо се помолили да Господ Бог подари свој мир земљи Украјинској на којој су нажалост сада братоубилачке међусобице и зато је потребно увек да се молимо једни за друге, јер само на тај начин можемо призвати Господа да буде са нама. И онда када је Он са нама онда заиста све оно што нам се чини немогуће постаје могуће и остварују се“. На крају, прота Виталиј је, испред Руске Православне Цркве, поклонио панагију (епископски медаљон) са ликом Свете Тројце. У својој беседи о догађају Педесетнице, када је Дух Свети сишао на Апостоле Патријарх Порфирије је између осталог рекао, да су некада људи хтели да досегну до неба зидајући Вавилонску кулу, али та мисао, сама по себи није промашај, ако се „досеже до неба да би сусрели Бога, то је благословено и за то смо творени“. Али доћи до места где Он обитава није могуће доћи без Његове љубави и Његове благодати. Да људи не би реализовали своје тежње у мисли да могу бити равни Богу и да не би реализовали крајње зло као последицу гордости Бог је пумутио људима језике да се не разумеју, рекао је између осталог Патријарх Порфирије напомињући да: „ О неразумевању, о употреби језика који нас дели, о употреби језика који рањава другога и ми имамо своје искуство. Али на Духове Господ је показао којим језиком треба да говоримо да бисмо били близу другима“. „Апостоли су били испуњени Духом Светим, али нису хтели да ту благодат чувају за себе. Него су и сами благодаћу Божијом постали извор благодати. И отуда, коју год да су реч рекли, јер је то била реч благодаћу Божијом испуњена, покренута и испуњена љубављу, а онда самим тим блиска сваком људском створењу“ рекао је Патријарх Порфирије додајући да су отуда сви разумели апостоле шта су говорили. „Жалимо се ми понекад да гоне Цркву. Жалимо се ми понекад да нас не разумеју. Па како ће нас разумети, на данашњи дан ми то треба да разумемо. Ако ми оно што нам је Бог дао не делимо међусобно. Ако ми између себе спречавамо једини друге да будемо браћа, ако ми између себе искључујемо једни друге из својих живота. Ако ми, једном речју, заједно нисмо Црква. А Црква је заједница људи међусобно и заједница са Богом. Али конституисана, покренута и реализована Духом Светим, истакао је, између осталог, Патријарх Порфирије у својој беседи. Извор: Радио Слово љубве

У недељу 7. јуна 2020. године, на дан када наша Света Православна Црква прославља велики догађај из свештене своје историје, Силазак Светог Духа на апостоле, Педесетницу, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије савршио је Божанску Литургију у Спасовом храму манастира Милешеве. Звучни запис беседе Саслуживали су архимандрит Леонтије, јереј Никола Перковић и ђакон Иван Савић. Монашко сестринство манастира Милешеве предвођено игуманијом мати Аквилином одговарало је на произнесене прозбе и јектеније. Честитајући свима светли празник Педесетнице – Тројичиндан, Преосвећени је подсетио на значај празника који данас прослављамо: – Ово је дан рођења Цркве Христове на земљи, дан када је Бог Отац послао Духа Свога Светога, преко Господа Христа Сина Свога, на Свете апостоле, а кроз њих раширио га по свима просторима на којима се верује у Бога Оца, Сина и Духа Светога, у којима се верује у истинитога Бога, и у којима се остварује заједница са Богом живим и истинитим. Црква Христова је Тело Христово које живи Духом Светим. – Записано је да, по Христовом Вазнесењу на Небеса, када се Он узнео у својој слави коју је вечно имао, и сео са десне стране Бога Оца у тој части, остали су ученици Његови на земљи са великим задатком да изврше, да наставе Његово дело спасења. Да Његово дело спасења оприсутњују непрестано, на сваком простору и у сваком времену. Тежак задатак. Могу ли га испунити, то је било главно питање, они, обични људи. Истина, они су имали привилегију да прате Господа Христа, слушају Његову науку, гледају својим очима Његова знамења која је чинио, Његова чуда. Све су они то видели и знају, и били су привржени своме Учитељу у љубави. Али задатак је ипак тежак јер тај задатак проповеди Христа треба да обаве у овоме свету који је земљотресан, пун смутњи и мрака, олуја, мржње, зависти људске. Шта више, Господ им је раније говорио: Ако мене изгнаше и вас ће изгнати. Видите колико се то разликује од онога што светски учитељи и вође говоре. Светски учитељи и предводници обично говоре својим следбеницима: Биће вам добро, а само пођите са мном биће вам најбоље, рај је пред вама, лак пут. А Господ наш каже својим следбеницима да ће страдати на томе путу. Он није крио. Истина, то је пут Истине и Живота, пут у Царство Небеско, али изборити се за то треба, кроз страдање, савладати сва искушења не заобилазећи их. – Силаском Духа Светога апостоли се испуњавају оним што је Господ обећао, да ће бити обучени у Силу са висине. То је тај Дух Свети, дух свега доброга, мудрости, разума, храбрости, знања, снаге, силе, смелости. Све што је потребно да би се успешно водила та духовна борба која је пред њима, нагласио је Епископ Атанасије. Након Свете Литургије у продужетку је служено и празнично вечерње у оквиру ког се читају молитве током којих традиционално верници клече и плету венчиће од младе траве које затим носе својим домовима ради благослова. Извор: Епархија милешевска

На празник Педесетнице (силаска Светог Духа на апостоле), данас у недељу, 07. јуна 2020. године,Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, служио је Свету Архијерејску литургију у цркви Свете Тројице у Гроцкој. Након Свете литургије, Патријарх Иринеј је служио Вечерње и призив Светог Духа, а потом је предстојао литији око храма. На крају, Патријарх Иринеј је са свештенством, кумовима славе и верним народом пререзао славски колач прослављајући храмовну славу. Извор: Радио Слово љубве

У току још увек ванредног стања у коме радимо, у Томину недељу ове, 2020. године, телефоном смо забележили разговор са протојерејем Небојшом Тополићем, старешином храма Рођења Пресвете Богородице у Земуну. Звучни запис беседе Замолили смо нашег госта да нам појасни шта св. Апостол Тома представља некада и сада, а чини се и убудуће, зашто је нас хришћане заболело његово неверје, откуда оно када је све време био у прилици да види дела Господња? У светлу ових дана у коме православни хришћани и поред трпљења, послушности и одговорног понашања доживљавају велике притиске од једног дела јавности, постављамо помало незахвално питање о. Небојши - који је подсећамо дуги низ година провео уз блаженопочившег Патријарха Павла - како би се, по његовом мишљењу и искуству, Патријарх Павле поставио и шта би урадио у овој ситуацији? Зашто су неки медији дочекали оболевање Епископа ремезијанског Стефана као доказ да ето хришћани 'нису у праву'? Подсећамо се и побусаног понедељка и значаја молитвеног спомињања наших упокојених предака у ове дане Васкршње радости. "Полазиште хришћанског веровања је љубав и само срцем можемо да препознамо Бога" подвлачи о. Небојша и каже да св. Апостола Тому "можемо да ставимо у контекст оних који нам данас траже логичке и спознајне доказе о Васкрсењу". "Хришћанска вера је нешто изнад границе разумног схватања и рационалног" каже о. Небојша који додаје да су "и поред те привидне недоказивости - милиони људи прилазили и данас прилазе Христу. Да ли они имају логички приступ и доказе?" пита наш гост. "Телесни вид више није потребан када се срце распламти вером" поручује старешина Богородичине цркве у Земуну и појашњава да је "вера надрационална али је истовремено и знање срца које је просветљено Духом Светим". "Трудите се да вам речи буду благе, а докази јаки" једна је од мисли блаженопочившег Патријарха Павла на коју је о. Небојша подсетио у овој емисији. "Ми смо се уљуљкали у свом комформизму, очекујући од овога света да нам верује" рекао је о. Небојша и подсетио да као хришћани "не треба да очекујемо од света милост, већ од Господа, и милост и радост – радост проузровокану страдањем". Извор: Радио Слово љубве

У четврту недељу Великог поста, на Светој Литургији слушамо одељак из Јеванђеља по Марку, о исцељењу дечака са нечистим духом. Чита се и одељак из Јеванђеља по Матеју, из Беседе на гори, о Блаженствима, као успомена на Светог Јована Лествичника. Одељак из Јеванђеља тумачи jереј Бобан Димитријевић, свештеник у храму Светог Цара Константина и Царице Јелене у Нишу. http://radioglas.rs/uploads/Audio/20190408-080807-94_228_236_21-467.mp3 Радио Глас

На почетку емисије отац Жељко је тумачио Свето Јеванђеље на 36. недјељу по Духовима када наша Света Црква доноси причу о великој вјери жене Хананејке и исцјељењу њене болесне кћери. Отац Жељко је одговарао и на питање наше слушатељке о тузи за ближњима који су се упокојили. “Ми Хришћани треба да тугујемо са надом у Васкрсење“-каже отац Жељко. Како се понашати у друштву атеиста, као и то ко су сиромашнни духом, објашњава отац Жељко одговарајући на питање наших слушалаца. Ово су само нека од питања на која ће те наћи одговоре у овој душекорисној емисији са оцем Жељком. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора

,,Треба да његујемо културу слушања да по оним ријечима ,,проговори да те видим“ упознамо и проникнемо у душу свог ближњег”- учи нас отац Миодраг. Да ли је хомосексуализам болест или гријех, било је питање наших слушалаца на које је отац Миодраг дао поучан и отрежњујући одговор. ,,Кад нас ухвати гордост и сујета чини нам се да смо најпаметнији од цијелог свијета, а када то, с помоћи Божјом мало попусти, видимо да је од све наше памети остала само празнина“-каже отац Миодраг у, врло занимљивом, одговору на питање како да се боримо против сујете и гордости. Ово су само неки од одговора, зато топло препоручујемо да послушате цијелу емисију и душекорисне поуке оца Миодрага Тодоровића. Извор: Радио Светигора

Извор: Радио Беседа