Претражи Живе Речи Утехе

Безосећајна особа увек оправдава своје страсти „ Радим лоше“, каже он и тврдоглаво наставља да чини зло “. Он изговара: „Оно што ја радим је зло“, али са великим задовољством и даље остаје у овом злу. „ Устима се моли против свог порока, а у стварности се за то труди “; уснама говори: „Боже, молим Те, избави ме од искушења изопачености“, моли се и једва чека да заврши ову молитву да би се препустио страсти. У овом светоотачком сецирању грешника свако себе може видети. Овде видимо збрку молитве и пожудe, где човеков циљ није да се молитвеним оружјем ослободи зле пожуде, већ да свакако оправда своју савест, тј. каже: „Па, не могу више ништа да урадим“, а затим се препусти пожуди. " Он филозофира о смрти, али живи као бесмртник ." Говори о смрти, али живи и понаша се као да никада неће умрети. " Он говори о апстиненцији, али тежи прождрљивости ." Он говори о апстиненцији и гледа како да себи пружи задовољство кроз прождрљивост. „ Он воли послушност, али он сам није први који показује послушност. Он хвали непристрасне, али се ни сам не стиди да се љути због неке поцепане одеће и да се свађа .” „ Чита реч о последњем суду и почиње да се смеје .” „ Каје се када се преједе, а мало касније опет додаје ситости". Кад је задовољан, каје се. „Ох, шта сам учинио... Зашто да слушам све ово? Зашто да ледам ово?" Али, он оде и поново се препусти страсти. " Устајући из грешног сна, он уздише ." Дошавши к себи и уздахнувши, каже: „На крају, морам да се ослободим овога, морам да се очистим!“ Могуће је да понекад ово може бити и признање. Тада људи долазе на исповест и уздишу: „Коначно сам угледао светлост, исправио сам се. Али, „ вртећи главом, поново се препушта пороку “, он се, нажалост, поново враћа страсти. Видео сам то својим очима. А о томе говори и свети Јован Климак. „ Увек криви себе “, неосетљива особа увек криви себе, „ и не жели да дође к себи, да ми не каже: не може “. Не жели да дође себи и каже: „Проклет сам, такав сам. Али то је живот. Видите где нас гурају!“ То чујемо од свих и сами то кажемо, али не желимо да се исправљамо. И Свети Јован додаје примедбу која је, по мом мишљењу, у великој мери разочаравајућа: „ Да не бих рекао: не може". Јер као што су четири човека морала да подигну јеванђелског паралитичара и размонтирају кров куће да би га спустили Христу (Мк. 2, 1-12), тако је неко морао да зграби и протресе овог неосетљивог човека да би дошао у његова чула. Он није само безосећајан, он је звер! Свети отац наставља, описујући безосећајност, и каже: „ Моји савезници су они који се, видевши мртве, смеју ” – они виде мртве и смеју се. Али, хајде да мало проширимо ово светоотачко запажање. То нису само људи који виде мртве и смеју се. Видети мртвог или умирућег и смејати се је једно, али узети јаку особу, живу, мучити је и истовремено се смејати док се према њој окрутно опходи, много је горе него смејати се при погледу на мртваца. Нажалост, у наше време сведоци смо страшних свирепости над хришћанима и другим грађанима, односно над људима, над живим људима. И разапели су свештенике... Да, разапели су свештенике... и поново ће их распети! Опет ће бити разапети! А људи који су ово радили и раде се смеју, срећни су, свиђа им се! Како назвати и како окарактерисати ове људе?.. Каква их страшна безосећајност одликује... Нека им се Господ смилује! За време службе стоје са каменим лицима „ Стојећи у молитви, они су потпуно скамењени, тврда срца и суморни". Видите их како иду у цркву и стоје у гомили људи који се моле. Изгледају као камен, без емоција, без нежности у срцу, без осећања, хладни, тмурни са тешким погледом који свако мало заискри; кад би сте му се могли приближити, згрозили би се оним што се крије у души овог суморног човека! Неки људи данас долазе у цркву са рукама у џеповима... као у кафану! Можда ће једног дана доћи до тога да са цигаретом уђу на свето место! Долазе да фотографишу фреске, пошто се занимају и баве само уметношћу, а не приказаним светитељем, онда неће оклевати да се попну на овај свети престо! Било шта могу да згазе, само да би сочивом камере дошли до неког мурала! Зар ти људи не знају где су? Безосећајност пре свете трпезе Свети отац наставља даље: „ Пре светог оброка Евхаристије они остају неосетљиви ". Они виде свети оброк и остају неосетљиви. А шта је овде, за светом трпезом Цркве? На њему стоји Жива, оваплоћена Реч у виду хлеба и вина! А они га газе и не стиде се, док херувими и серафими, који окружују свештену трпезу за време Литургије, своја стопала покривају са два крила, а своја лица са другим крилима, јер се не усуђују да гледају на славу Божију! А ти остајеш неосетљив. Али, да ли је то све? „ А и када се причесте овим Небеским Даром, остају као да једу обичан хлеб “. Заиста окамењени људи! Одлазе и причешћују се. Зашто? Зато што се ближи Божић... и зато што треба да се причесте, јер је дошао Васкрс... И, гурајући друге у страну и ударајући, свађајући се, љутећи се, понекад вређајући и гурајући једни друге, прилазе да узму Причешће! У чему су они учествовали? Вино и хлеб! Овако они верују. Обично вино и хлеб. Тако они осећају. Шта су добили? Ништа, нема осећаја. А требало би да се осећају као ученици који су видели Господа и могли да дотакну Реч Божију! „Оно чега се наше руке дотакну је Реч живота“, каже јеванђелист Јован у својој посланици (1. Јованова 1:1). Тада ученици нису додиривали Исуса, него Реч Божију! И ви, када окусите оно што опажају ваша чула, ваше очи, ваше чуло укуса – то није вино и хлеб, него Реч Божија, Реч оваплоћена! Мислиш да није ? Зашто онда идете да се причешћујете? Измицати! И барем признај да ниси хришћанин, да не желиш да будеш хришћанин. Али не можете стајати као камени, безосећајни пред најсветијом и најсветијом Тајном Евхаристије, која је срце, ум, алфа и омега наше хришћанске вере, пред оваплоћеном Самом Речју. Безосећајни и побожни А сада ће безосећајни показати свој агресиван однос према онима који имају разума. И то је сасвим природно, јер је неосетљив човек неосетљив на духовне ствари, али је према онима који имају духовна осећања веома пристрасан и агресиван. „ Када видим људе како стоје са емоцијама, смејем им се “. Када видим друге људе који су дирнути, који су религиозни, који су духовни, ругам им се. „ Од оца који ме је родио научила сам да убијам све добро што се рађа из храбрости и љубави". Неосетљив и... добар живот " Ја сам мајка смеха ." Ја сам, безосећајност, мајка смеха, подсмеха и ироније. " Ја сам хранитељ сна ." Баш ме брига, ја ћу да спавам! Спаваћу много, тражићу само утеху и задовољство, своје задовољство. „ Ја сам пријатељ засићености “. „ Кад сам укорен, ја не осећам тугу “; када ме други коре, ја не осећам бол, не осећам ништа. Безосећајна и лажна побожност „ Ја сам неодвојив од лажног поштовања “ – ово је најстрашније: долазим да се инфилтрирам, мешам и провлачим ка истинској побожности. И много пута – можемо сами себе да ухватимо како то радимо – изгледамо као побожни, а у ствари смо лажно побожни. Уосталом, не постоји права, већ лажна побожност. Зашто? Јер се безосећајност уселила у наша срца. Видите људе у црквеним добротворним организацијама како трче около и говоре вам: „Дајем све од себе овом циљу." Али у стварности они имају нечисте душе и срамне животе. Тако се неосетљивост истински испреплиће са лажном побожношћу. Транзициона духовна неосетљивост Често доживљавамо привремену, пролазну неосетљивост. Може трајати неколико дана или сати, неко време, а понекад и мање. Идемо на литургију, али немамо жељу, немамо потребу да учествујемо у литургији. Наш ум се не удубљује у литургију, он негде лебди. Осећамо се оптерећено, уморно, желимо да изађемо напоље; ми очигледно не желимо да идемо у цркву, не желимо да се молимо. Шта је то? У многим случајевима узрок може бити наше психосоматско стање. На пример, можемо бити уморни, нисмо добро спавали, исцрпљени јер нисмо довољно јели. Или желимо да спавамо, а немамо жељу да читамо Свето писмо. Ова неосетљивост може бити узрокована чак и разочарењем различитих врста. У многим случајевима ово нестаје; када разлог нестане, та неосетљивост нестане. У овом случају, нема потребе за бригом, осим ако се то не дешава редовно. Онда, наравно, спадамо у другу категорију. Начини да се избегне духовна неосетљивост Свети Јован Климакус у ту сврху препоручује следеће: „ Ако комбинујете размишљање о вечном Суду са много бдења, онда ћу вам можда ја (безосећајност) дати мало слабости “. Тако да са великом будношћу размишљате о томе да ће нам бити суђено; проучавајте књиге и текстове који говоре о Суду Божијем. „ Откриј из ког сам разлога рођен у теби, и бори се против моје мајке". Истражите шта узрокује ову вашу безосећајност, која страст, какво стање, а када откријете да је то због прождрљивости или љубави према новцу, борите се против тог разлога. „ Молите се често на гробовима и неизбрисиво утисните њихов изглед у своје срце ". Када исповедници имају посла са неосетљивим људима, шаљу их на сахране, да виде сујету овога света, да их нешто дирне. Непрекидна молитва Молите се Богу да вам помогне, да одагна ову вашу безосећајност. Пост такође помаже у отклањању неосетљивости. Страх Господњи Када се бојиш Бога, немогуће је бити неосетљив. Можете ли да спавате ако знате да вам се разбојници мотају око куће ? Не, не можете да спавате јер се плашите. Кад знате да вас чекају пакао и демони, хоћете ли стати поред њих или ћете побећи? Тако страх Господњи, када јача у нашим душама, топи неосетљивост, као што сунце топи снег и огањ топи восак. Чувајте се духовне неосетљивости! Љубљени, неосетљивост је уништење духовног живота и сваког трага присуства Духа Светога. Разорни ветар безосећајности, духовне неосетљивости, све снажније, све силовитије, пада на нашу Цркву. Све више и више! И квантитативно и квалитативно. Свети Јован Климак неосетљивост назива „каменом“, „окамењеношћу". Дакле, особа која пати од безосећајности претвара се у окамењену личност, жестоко супротстављену свему духовном, против сваке духовне национално-религијске традиције, у глупу особу. Драги пријатељи, време је да се подвргнете озбиљној самокритици; нема времена! архимандрит Атанасије (Митилен) https://pravoslavie.ru

Ако приметимо да неко од наших чула не функционише како би требало, почињемо да бринемо и консултујемо се са лекаром. Када, на пример, наше очи искриве облик и боју предмета или наше уши престану да примећују звукове ниске или високе фреквенције, почињемо да бринемо и трчимо код лекара. Ако је такво стање присутно, тј. осећања нас не обавештавају како треба, слаба су, онда схватамо да не можемо да имамо адекватну слику спољашњег света; а ако немамо адекватну слику спољашњег света, не можемо му се прилагодити. А ако су наша чула, сва чула мртва – вид, слух, мирис, укус и додир – онда је тело, још неодвојено од душе, као мртво тело. У овом случају кажемо да особа не контролише своја осећања, не осећа свет око себе. Живи, али не чује, не види, не осећа. А када би осећања потпуно напустила човека, рекли бисмо да је ова особа живи леш. Горе наведено се односи на наша телесна чула. Али, као што знате, осећања и сензације су присутни не само у телу, већ и у души. Она заиста има своја осећања која одговарају осећањима тела, тј. имамо духовни вид, духовни слух, духовни укус итд. У ствари, реч Божија се често односи на ова духовна осећања; Свето писмо о њима говори на многим местима. О духовном виђењу, на пример, у књизи Откровења, каже се : „Савјетујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш. “ ( Отк 3:18). Сам Господ је изобличио фарисеје и народне вође, који су гледали на Његова чуда, али заиста ништа нису видели. И заиста, Господ примећује ову чудност: „За суд ја дођох у овај свијет, да виде који не виде, и који виде да постану слијепи. “и "Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовијестим сиромасима; посла ме да исцијелим скрушене у срцу; да проповиједим заробљенима да ће бити пуштени, и слијепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповиједам пријатну годину Господњу(Јн. 9,39; уп. Лк. 4,18–19). ). Слепац исповеда Исуса као Христа и Бога, а видећи фарисеји и вође народа и Синедриона намерно и добровољно постају слепи и игноришу чудо. У случају слепог од рођења, који помиње јеванђелист Јован, они упорни говоре: „Јеси ли ти онај некадашњи слепац који је седео на степеништу храма?“ (видети: Јован 9: 1–41). Зову родитеље: "Је ли ово твој син?" Поново га питају: "Јеси ли то ти?" Одакле им таква невера? Када каже: „Да, то сам ја. Рекао сам ти да сам то ја!” - верују слепима, али не желе да верују у оно што је Христ учинио, не желе да признају Исуса као Христа. А што се тиче слушања, Господ је много пута говорио: „Пазите како слушате“ (Лк. 8,18; уп. Матеј 11,15; 13,9, 43; Мк. 4,9; Лк. 8, 8; 14, 35, итд.). Пазите како слушате, јер духовно слушање не значи да једноставно чујете речи својим ушима - оне се региструју у мозгу и онда мозак претвара речи у појмове; духовно слушање је дубље разумевање појмова које је мозак обрадио. О укусу говори и Реч Божија: „Окусите и видите да је добар Господ“ (Пс. 33,9; уп. 1. Пет. 2,3), дођите и окусите. Тако да, не само да видите, не само да чујете, него окусите (окус је нешто још дубље) и захваљујући овом духовном кушању знате да је Господ добар. Одсуство ових духовних осећања води, љубљени, у оно тужно стање које описује пророк Исаија. На њега се позива јеванђелист Јован, а ово пророчанство се испунило у личности Исуса Христа. Он каже: Да се испуни ријеч Исаије пророка који рече: Господе, ко вјерова проповједи нашој? И рука Господња коме се откри? Зато не могаху вјеровати, јер опет рече Исаија: Заслијепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумију, и не обрате се да их исцијелим. (Јован 12:38-40). Израел је одувек патио од ове духовне болести. Од старозаветних до новозаветних времена и, нажалост, до данас. Еванђелист Јован говори о чудима која је Господ чинио пред народом Израиљевим: „Толика је чудеса учинио пред њима, а они – Јевреји – још нису веровали у Њега“ (Јн. 12, 37). Зашто нису веровали? Зато што то нису видели. Нису видели очима душе. У Другој посланици Коринћанима, свети апостол Павле болно бележи следеће: „Но заслијепише помисли њихове; јер до данашњег дана то исто покривало у читању Старога Завјета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида; Него до данас, кад се чита Мојсеј, стоји покривало на срцу њиховом;“ (2. Кор. 3, 14-15) . Када свети апостол Павле каже да и дан-данас застор који је подигао Мојсије стоји пред њиховим очима, мисли да они не виде Христа у Писму. Међутим, ово је привремено. „Скините вео са својих очију“, чини се да им говори, „и поново погледајте Свето писмо. Али они и даље не скидају овај вео и, када читају Стари завет, како овде каже апостол Павле, ништа не разумеју. Они могу дати много тумачења и објашњења за све, осим за једно: да је Исус Христос оваплоћени Бог. Али какав вео данас лежи на њиховим срцима? То је неосетљивост. Они су неосетљиви. Зато што су хтели да буду неосетљиви. Али поставља се једно питање. Питање о самокритици. Није ли ова духовна безосећајност пронађена не само у израиљском народу, него и у новом Израиљу, Израиљу по благодати, тј. у хришћанском народу? Када кажемо „хришћански народ“, мислимо на хришћане целог света. Мора се признати да, бар у наше дане, ова духовна неосетљивост постоји међу нама, и то у застрашујућој и флагрантној мери. Наши хришћани данас су духовно неосетљиви. Зато, љубљени, да се бар ми, који слушамо реч Божију, обратимо себи; као Марко Аурелије, тај стоички цар и филозоф, који кад пише, пише себи. Шта год да пише, не пише о другима, већ о себи. Хајде да се и ми бавимо самокритиком да бисмо – ако још можемо – открили ову нашу духовну неосетљивост. Ово стање је понекад толико трагично да кажемо: „Људи, зар не видите, зар не видите куда идете?! "„Па зар не видите ко вас води и куда?“ Па, они то не виде. Када видиш пред собом понор, а други ипак иде напред, ти му кажеш: „Стани, тамо је провалија!“ - а он одговори: „Видим“, и закорачи право у њега, очај те савлада. И мислиш: „Па, којим сам му речима требао рећи да је пред нама провалија? Да га зграбим и завежем?" Људска права слободе и демократије нас спречавају да то урадимо до те мере да родитељи више не могу ни да ударе своју децу. Али шта да радим с њим, којим језиком да говорим? Он је неосетљив. Сваког, ко има и најмањи степен осетљивости, у таквој ситуацији обузима очај, почиње да губи наду. Не знам да ли је ово о чему вам причам довољно да дочарам свој очај и немоћ. Кажеш детету: "Дете моје, зар не видиш ово?" - али он ништа не разуме! Због тога треба да будемо самокритични. Зло је дубоко зашло. Веома, веома дубоко! Зато будимо пажљиви да видимо шта можемо да научимо из тренутног разговора о овој веома релевантној теми. Шта је, у ствари, духовна неосетљивост? Прво, то је болест. Као што бисмо рекли и за особу која не види, да нешто није у реду са њеним очима, да су болесне, ако не чује, да нешто није у реду са њеним ушима, итд. Неосетљивост је озбиљна болест. И веома тешка. Ђаво покушава да поквари наша осећања, а Христос се труди да их исцели. Знате ли зашто су демони преузели власт над људима и учинили их опседнутим, глувим, слепим и парализованим? Да не би могли да слушају речи Божије или да својим очима виде чуда Божија. Човек каже: „Кад остарим, онда ћу се покајати“, а када наступи старост — која, као што знамо, не долази сама, већ је праћена поремећајем чула — човек више не чује или не види много. Исповедник прилази његовој самртној постељи и покушава да комуницира са овим човеком, али узалуд, комуникација је немогућа. Да не говоримо о томе да мозак омекшава, а особа више није у стању ни о чему да размишља нити да се сећа. Чега може да се сети? У својој болести, не може мислити ни на шта друго осим на... бол. А ако је у болници и има других људи у близини, не можете му гласно викнути: „Шта си згрешио? Реци ми своје грехе." Зато ђаво исцрпљује чула и убија их: да људи не виде чуда Божија и да не читају реч Божију. И зато је Господ исцелитељ. Он је лечио, не да би човек лепо и удобно провео остатак живота – наравно и за ово, јер је Бог створио човека да би био срећан на земљи – него пре свега и највише да би могао видети и спознати величину Божију. Сама неосетљивост није хронична болест; иза неосетљивости крије се још једна хронична болест. Познато је да једна болест води до друге. Када је један орган оштећен, други орган може бити оштећен после њега. Тако је и овде. Можда постоји једна духовна болест, а иза ње је друга болест. Која је ова друга хронична болест? То су хроничне смртоносне страсти! Које? Прождрљивост, блуд, гордост, среброљубље... Шта се дешава када је особа у хроничном заточеништву блуда? Зар не постаје без емоција? Или када човек све време проведе у прождрљивости и не види ништа пред собом осим како ће јести и шта ће пити и ништа више, зар не постаје духовно неосетљив? Или када живи у гордости, сујети, среброљубљу... Када човек живи у похлепи, зар не постаје неосетљив и равнодушан према несрећи која се дешава у близини? Дакле, ова хронична болест долази од хроничних страсти, које нашим немаром доводе до неосетљивости. Када човек не мари да их излечи, како неки кажу: „Имам неки здравствени проблем, али не идем код лекара“, онда долази до безосећајности, тј. оштећења. Стога, обратимо пажњу на себе и чувајмо се хроничних страсти. Какав је био Јуда? Јуда је био један од дванаест ученика, изабран као и осталих једанаесторо. Њему је поверено да проповеда Царство Божије, да чини чуда и да изгони демоне. Јуда је чинио чуда. Био је изабрани ученик . Христос није изабрао издајника. А овај ученик иде толико далеко да постаје издајник. Зашто? Јер је пао у безосећајност. Како? Дозволио је да га обузме страст љубави према новцу. Мислио је да је има дивну прилику да добије 30 сребрника, али је дошао дотле да је издао Христа. Али зар ништа није чуо? Колико пута је Христос говорио о томе? Када је рекао: „Али један од вас је ђаво“ (Јован 6:70; 13:21; Мат. 26:21; Марко 14:18), Јуда је то чуо, био је тамо. Када им је на последњој вечери рекао: "Један од вас ће ме издати", Јуда је то чуо и чак упитао: "Нисам ли ја, Господе?" (Мт. 26:21–22). И такође, трећи знак, Господ му каже: „То што чиниш, чини брзо“ (Јн. 13,27) – ово је страшно! Остали ученици нису ни обраћали пажњу на то. Мислили су да се ради о куповини хране за сиромашне. Ако жртва каже злочинцу: „Шта мораш, уради то, проклети човече, брзо“, злочинац ће себи рећи: „Прозрео ме је !“ - и одустаће од своје намере. Доћи ће себи, задрхтати, ужаснути се. Али Јуда иде да ради свој посао. И у последњем тренутку, када га издаје пољупцем, Јуда чује речи: „Пријатељу, на то ли си дошао? (Мт. 26:50). Само слушај ово. "Пријатељу!" Какво страшно откриће. "Пријатељу, јеси ли овде?" Свети апостол Петар је био погођен само једним погледом Господњим. Када Га се одрекао трећи пут, и окренуо се и погледао га, овај поглед Господњи постао му је убеђење; "И изишавши напоље, плакаше горко." (Матеј 26:75)! А Јуда се није ни тргнуо када је био ословљен са „пријатељу“. „Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега?" (Лука 22:48) Али он се не помера. Зашто? Зато што је неосетљив. Зашто је неосетљив? Страст љубави према новцу учинила га је оваквим. Неосетљивост има две фазе. Друга се зове петрификација (окамењеност). Више не постоји могућност разликовања добра и зла. Особа која пати од окамењености не може да разликује добро од зла. Она је потпуно лишена самосвести. Може чинити зло, чинити злочине и смејати се! Не осећате апсолутно ништа. Постоји такав феномен окамењености. Ово је неосетљивост у завршној фази. Код овог човека више нема наде за спасење. Он је мртав, духовно мртав. А прва фаза, која је много чешћа, среће се код наших хришћана, и ова неосетљивост се испољава или као практично непокајање, или као стагнација у духовном животу. Архимандрит Атанасије (Митилен) https://pravoslavie.ru

Божији човек мора бити мудар, не сме бити наиван. Под „мудрим“ овде, наравно, не мислим на мудрост овог света, већ на духовну мудрост. Мора бити паметан, пажљив, његове очи , као што се каже, морају бити широм отворене како би могао да изађе на крај са разним искушењима и изазовима и свим што стане пред њим. Јер у животу наилазимо на многе замке, разне околности и искушења сваког минута искрсавају на путу и ако се због своје наивности или небриге излажемо опасности, онда упадамо у клопку и штетимо себи духовно, трпимо зло. У „Отачнику“ се наводи да човек који се подвизава треба да буде мудрији од демона како би избегао њихово лукавство. Могу се видети многи људи који трпе зло не само у духовном, већ и у свакодневном животу због своје наивности. Ако знаш да је опасно, ако ћеш се преварити, упетљати, зашто јуриш тамо? Зато морамо бити благоразумни. На пример, говоримо: „Идем тамо и тамо“. Добро, ти ћеш отићи, али знаш да ћеш тамо видети лоше ствари и да ћеш нанети себи штету. Зашто онда идеш? Не иди. „Не, поћи ћу и бићу пажљив“. Добро, можеш ићи и бити пажљив уколико имаш такву силу. Али зашто да подмећеш себи, зашто да се излажеш искушењима без преке потребе? Боље би било да уопште не идеш, да не би било искушења, нити повода и провокација. То јест, треба да пребивамо у мудрости, како се каже на другом месту у Светом Писму. Божији човек треба да поступа са великом мудрошћу и трезвеношћу јер постоје клопке, искушења, наше немоћи, страсти и зато морамо да бдимо. Ко може молити Бога да му Он подари премудрост? Онај ко осећа да нема мудрости. Како ћеш молити Бога за оно што мислиш да имаш? И тај наш осећај, то духовно задовољство самим собом је огромна опасност у коју ми, црквени људи, често упадамо. Сматрамо за датост да знамо све, да немамо недостатака у духовном знању, благоразумности и мудрости и да су наша знања довољна за победу у духовној борби. Јер да би нам Бог нешто дао, морамо Га молити са болом, морамо осетити Његово одсуство. То је као када смо здрави, тада не умемо да ценимо своје здравље. Здрави смо, ни око чега се не бринемо, чини нам се да је природно, не водимо рачуна нити ревнујемо за здравље. Али када се разболимо, одмах узвикујемо: „Најважније је здравље!“ Многи тако говоре. Зашто и када они то говоре? Када се разболе, тада и говоре. Од здравог човека се то не може чути, он ни не сања да се икада може разболети, вероватно ни не зна шта значи болест. Прележали смо грип и прехладу, али од озбиљних болести нисмо боловали. А болестан човек, који зна колико је здравље драгоцено благо, жуди за њим и сваки дан се бори да га поврати. Он се подвизава пред Богом, тражи га, јер зна његову неодложност. Да би човек могао да моли Бога за мудрост, прво мора схватити да нема мудрости, да није мудар, нити благоразуман, да прави грешке, да мало зна. То јест, као што су говорили стари Грци, мора да схвати самог себе, да схвати да му је то неоходно, и онда ће спознати да се не може својим силама изборити. У секунди ће осетити патњу, срце ће му постати скрушено и са великим болом и сузама затражиће мудрост од Бога. Као неки човек, који док се обраћа молитвом „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“, ако у молитви не осети неодложност Божије милости, не осети да је основна потреба у његовом животу то да га Бог помилује, неће изговорити ове речи са болом, већ овако: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Али када осети одсуство Бога у себи, своју окајаност, грех, осети да је отуђен од Бога, онда ће произносити молитву са великим унутрашњим болом и осетиће огромну потребу за Божијом милошћу. Тако се моли човек, тако тражи милост од Бога. У супротном, Бог му ништа неће дати, уколико не буде тражио срцем. А он не тражи свим срцем, не зато што не жели да тражи, већ јер мора прво да осети потребу за тим. Зашто су свети говорили свим срцем својим: „Господи, возвах к Тебје, услиши мја?“ Тако и ми певамо свако вече на вечерњој: „Господи возвах к Тебје, услиши мја! Услиши мја, Господи. Господи возвах к Тебје, услиши мја. Вонми гласу моленија мојего, внегда возвати ми к Тебје. Услиши мја, Господи!“ Разуме се, када је све добро, ми то не говоримо, оно тече као песма, али када осетимо одсуство Бога у себи и почињемо да тражимо, али не проналазимо Њега у себи, тумарамо у мраку Божијег одсуства и гинемо, губимо дах; када смо у безизлазној ситуацији, са свих страна притиснути и личимо на човека који се дави у мору изговарајући крик: „Упомоћ!“ свим силама, тада је то молитва, тада молимо Бога. „К Тебје возвах“, то јест, завапио сам ка Теби, „чуј ме, Господе!“ то показује интензитет снаге обраћања ка Богу. Тако се моли човек свим силама. Али, као што сам рекао, да бисмо се молили тако, морамо осетити потребу. Ако нема потребе, онда личимо на неког који говори: „Слушај, хајде ми помози мало, ако имаш новца. Ако хоћеш дај, ако нећеш немој! Није ми неопходно“. Треба препознати своју неразумност, недостатак мудрости, да ниси паметан, да мало знаш, да је мало шта у твојим рукама. Треба осећати потребу да те Божија мудрост окрепљује, и потребно је то осетити екзистенцијално, како би могао, када се обратиш Богу, да Га молиш: „Боже, силно Те молим: уразуми ме, дај ми мудрости да не грешим, да разликујем добро од зла, да чиним вољу Твоју, да не падам у заблуду и не одвлачим друге у исту.“ Да то изговараш са болом и свим срцем. Кад човек мисли да је свезналица, то је заиста блиско болести, и то је почетак безумља. Оци говоре да је почетак безумља веровати у своје свезнање. Ко каже: „Знам све“, тај је опасан човек. Почетак мудрости- увек трагати и никада никог не одбацивати. Бог нас може научити и кроз најпростије ствари, кроз нешто мало. Чак и од детета можемо научити уколико смо пријемчиви да чујемо нешто више од онога што хипотетички знамо. http://www.pravoslavie.ru/srpska/print92897.htm

Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем је 22. октобра 2021. године, после одслужене доксологије у придворном храму Свете Тројице у Бањалуци, топлом речју добродошлице поздравио Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија, подсетивши да је Свјатјејши ранијих година више пута био у Бањалуци, али да у својству српског Патријарха долази први пут. Владика Јефрем је, пре свега, заблагодарио Патријарху Порфирију што је смерно приклонио главу и прихватио "тешки крст српског патријарха, наследника Светога Саве" и тиме отклонио могућност "да то непосилно дело и бреме падне на некога ко би то теже и са мање успеха носио". Звучни запис беседе Преосвећени Епископ бањалучки је заблагодарио и на томе што је Патријарх Порфирије попут својих претходника, блаженопочивших Патријараха Павла и Иринеја, "предузео апостолска мисионарска путовања, свуда тамо где живи српски православни народ". "Ваша Светости, потребна нам је Ваша помоћ и молитвена подршка, благослов Божији са којим почињемо свако добро и успешно дело у животу сваког појединца, тако и породице, Цркве и народа" рекао је Владика Јефрем и наставио: "Ми православни верујући Срби на овим просторима, непогрешиво осећамо да је наша снага у чврстој духовној вези са духовним и националним бићем нашег народа и Цркве у нашој Матици. Чак и сада када смо силом политичких прилика подељени, остајемо један духовни и национални простор, у томе је наша снага и надање", рекао је Епископ бањалучки у свом поздравном слову. Владика Јефрем је подвукао тешке услове у којима српски народ у Републици Српској живи, али и оценио да "ми, многострадални српски народ, имамо много врлина, али и недостатака". "Неслога и нејединство као да су наш усуд" рекао је Владика Јефрем и наставио: "Бавимо се сами собом и дајемо прилику противницима да то додатно користе против нас. Ваша Светости благословите нас и поучите како да правилно и одговорно живимо и радимо, како би и ми и други око нас, видећи наша добра дела, прославили Оца нашега који је на небесима", рекао је Преосвећени Епископ бањалучки г. Јефрем завршавајући свој поздрав Патријарху Порфирију. Извор: Радио Слово љубве

Срце у Светом Писму и посебно у православној духовној традицији не означава емоције, већ пре свега најдубљи део човекове личности. Понегде се у духовној литератури срце (καρδία) поистовећује са умом (νοῦς). Погледајте код Јеротеја Влахоса у "Православној психотерапији" - http://www.zrak.ch/pravoslavna-psihoterapija/23-um-i-srce Грехови који се наводе у цитату заправо су последица деловања страсти, као неприродних покрета човекове воље и зато се каже да оно споља не би могло да духовно угрози човека да нема деловања страсти које су заразиле срце и ограничиле његову способност да опитује Бога, тј. учествује у божанским енергијама. Срце (ум) овладано страстима извор је сваког недела. Уместо ложнице у којој долази до сједињења човекове душе са Богом, ум који је под дејством страсти постаје аутономни центар човековог бића, наше лажно ја са којим се често у свом духовном слепилу и паду поистовећујемо. То је суштина духовне оболелости човека која људе држи у владавини греха и онемогућава да живе у Богу. Кроз Христа ми се обнављамо као нове личности и васпостављамо лепоту Божијег лика у нама која је изгубљена падом. То бива кроз евхаристијски живот, тј. живот у коме заједничаримо са Христом у Цркви - заједници љубави и тако се ослобађамо дејства страсти. Разуме се, потребан је подвиг, не зато што ми сами можемо да задобијемо заједницу са Богом, већ зато што Божији дар спасења можемо да прихватимо само слободном вољом која подразумева спремност да уложимо напор како бисмо се са пута који води у вечну смрт окренули путу вечног живота. Духовно исцељење срца се најчешће помиње као повратак ума у срце, кроз покајање (метаноју) промену ума, начина живота. Уместо да себе поистовећујемо са помислима и живимо под тиранијом побеснелог ума који у центар постојања ставља себе (наше пало ја, его), ми се молитвом враћамо у срце у кога се усељава Дух Свети. Разлог зашто се људи не могу ослободити од страсти јесте што живе под тиранијом палог ума и што своје (по)мисли прихватају као природно деловање ума, а не последицу деловања страсти. Просте мисли саме по себи нису зле, али ако бивају по деловању страсти (мржње, гнева, зависти) постају сложене мисли и усмеравају човека на грех. Заједница човека и жене у благословеном односу љубави (браку) не онечишћује човека нити умањује његову заједницу са Богом, штавише, благословена је од Бога. Али блуд, прељуба и сл. су последица деловања страсти похоте, а у крајњем смислу самољубља и гордости. Оне онечишћују човека и онеспособљавају га и за аутентичну љубав према Богу, али и за љубав према ближњима. Ови аномални покрети душе (страсти) који долазе из срца (ума) зараженим страстима нису природни човеку и долазе или од пале природе или од демона и када се спроведу у дело уводе човека у још дубље стање отуђености од Бога и ближњих. Прихватање страсти као природих својстава човекове природе је кључни проблем данашњег човека који управо у греху види крајње исходиште своје слободе. То је слобода без одговорности, која се своди на анархију и она онемогућава човеку да се реализује као личност у Христу. Зато је истински пут ка слободи коју једино имамо у Богу одрицање од палог човека, борба против страсти и греха (подвиг) у евхаристијском животу. Ово је јако важно јер аскетска борба против греха и страсти без заједничарења са Христом у Литургији, у Цркви постаје једна људска дисциплина, као у далекоисточним верским и философским системима, о чему је било речи у претходном одговору. Хришћанска аскетика је неодвојива и незамислива без заједничарења у Цркви, а оно бива пре и изнад свега у Светој Тајни Евхаристије. Пала човекова природа и ум који делује као аутономни центар палог човека утичу на нас да своју личност градимо као индивидуу. Хришћански појам личности је другачији јер човек је створен по лику Божијем и подразумева да ми не можемо наћи себе без заједнице са Богом и без заједнице са ближњима. Зато су љубав према Богу и љубав према ближњима две заповести на којима почива сав закон Божији. Без првог нема другог и без другог нема првога. Човек који себе своди на индивидуу другог види као нешто страно, одвојено, често као препреку и опасност или некога ко се може искористити. Зато у таквом односу према другима не може бити љубави и страсти само јачају човекову изолованост и од Бога и од ближњих. Када изгубимо себе (наше пало ја, наш его) тек онда можемо да нађемо себе у Христу, тек онда постајемо способни да истински волимо ближње. У противном наш живот је виртуелна стварност. Човек који себе остварује као личност у Христу се зато не боји смрти јер љубав и заједница са Богом и ближњима надживљује смрт тела и наставиће се у вечности након васкрсења свих. Међутим, човек који живи у оковима свог лажног ја, свог оболелог ума овладаност страстима и грехом у сталном је страху и ако се не преуми (не покаје) никад заправо неће ни почети истински да живи. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР

На иницијативу Епископа звенигородског г. Питирима, ректора Московске духовне академије, при наведеној високообразовној богословској установи основан је Истраживачки центар за биоетику и високе технологије. Циљ новооснованог Истраживачког центра је проучавање богословских, етичких и пастирских тема у вези са медицинском етиком и савременим технологијама које се нагло развијају (вештачка интелигенција, роботика). Убрзани технолошки развој и животне промене, које су њиме проузроковане, представљају изазове на које је неопходно одговорити из угла библијског погледа на свет и светоотачког учења. При Истраживачком центру биће организовани научни скупови и конференције у вези са поменутим темама. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

По благослову Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, 6. и 7. фебруара 2020. године у Кијевској духовној академији (КДА) одржаће се међународна научна конференција на тему „Црква мученикâ: прогон вере и Цркве у 20. веку“. Конференција је организована поводом прослављања светих новомученика и исповедника 20. века, а организују је КДА и Центар за изучавање наслеђа новомученика и исповедника 20. века. Научна конференција ће се бавити излагањем и систематизацијом сведочанстава и историјских извора о прогону Православне Цркве, репресијом против православног свешенства у совјетско време, истраживањем архивских докумената о прогоњеном свештенству; бавиће се рехабилитацијом и овековечењем спомена жртви репресије, осмишљавањем исповедничког пута Православне Цркве у времену богоборства. До сада су се пријавили учесници из 17 земаља, и то: Украјине, Немачке, Италије, Француске, САД, Велике Британије, Пољске, Румуније, Србије, Естоније, Литваније, Грузије, Русије, Белорусије, Молдавије, Израиља; примљено је 98 радова, од којих ће њих 60 бити прочитано на овом скупу. Извор: Инфо-служба СПЦ

У великој дворани Московске духовне академије, 16. октобра 2019. године, одржана је пленарна седница Сверуске Покровске научно-богословске академске конференције Савремено православно духовништво. Основни циљ ове конференције био је богословско разматрање феномена православног духовништва, како у историји Цркве, тако и данас. Епископ звенигородски г. Питирим, ректор Московске духовне академије, обратио се присутнима поздравним речима. Архиепископ бојарски г. Теодосије, викарни епископ Кијевске митрополије, изложио је реферат на тему „Православно духовништво као актуализација свештеничке, пророчке и царске службе Спаситеља Господа Исуса Христа“. Излагање др Наталије Сухове, професора Катедре опште историје Цркве и историје Руске Православне Цркве на Православном универзитету Свети Тихон, било је посвећено проблему академског монаштва од 1890. до 1910. године и питањима духовног руковођења „учених монаха“ од стране стараца (духовникâ). Протопрезвитер Александар Задорнов предочио је присутнима тему „Духовно руковођење као концепт руске религијске философије у делима Николаја Константиновича Гаврјушина, професора Московске духовне академије“. Професори Алексеј Пентковски и Денис Макаров дотакли су се теме поукâ и првобитних текстова житија руских светитеља. Игуман Дионисије Шленов, професор Московске духовне академије, говорио је о смислу израза духовни отац (πνευματικὸς πατήρ) у византијској православној традицији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На почетку емисије отац Јован тумачио је два зачала из Светог Јеванђеља која су се читала на Светим богослужењима на данашњу 15. недјељу по празнику Педесетнице. Говорећи о ношењу спољашњих и унутрашњих крстова он је закључио да су самосажаљење и угађање себи је наши највећи непријатељи у духовној борби. Звучни запис емисије Отац Јован је говорио и о светим мученицама Вери Нади и Љубави које ћемо прославити сјутра, 30. септембра. Свједочећи о страдању, за Христа Господа, ових мученица Христових које су у својим младим годинама животе своје положиле за Господа свога, отац Јован се надовезао одговарајући и на питање слушалаца зашто се данас млади све више удаљавају од Цркве. Отац Јован је потом одговарао и на остала питања наших слушалаца, међу којима су се нашла питања о молитви, души, значају кумства и друга на која ћете одговоре наћи ако будете одслушали ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора

Поводом великог празника и славе манастира Савина, Успења Пресвете Богородице – Госпођиндана, синоћ, у навечерје празника, у порти овог манастира одржана је Светоуспенска духовна академија „Светом оцу Сави на дар“ у организацији Српског културног друштва „Просвјета“ из Херцег Новог и „Трга од ћирилице“. Своје поздравано слово, отац Макарије, игуман манастира Савина почео је ријечима које су записали оци савински још давне 1877. године: Спаси, сачувај и сохрани Пречиста Богомати овај обитељски храм, Теби нашој помоћници на част славу и похвалу 1777. године подигнути. Звучни запис беседе „Оци су записали ове ријечи на стогодишњицу почетка зидања велике цркве манастира Савине и тиме дали један историјски печат овог мјеста да се на овом мјесту слави име Пресвете Богородице по најстаријем предању још из 11 вијека из 1030. године.“ Отац Макарије је указао на то да на основу године која је уписана на зидовима мале цркве знамо да је овдје постојала Црква Успења Пресвете Богородице 1030. године дакле скоро прије 1.000 година, прије него што је Свети Сава походио ове крајеве овде су закорачиле стопе Светих апостола који су донијели вјеру у ове наше крајеве. „Од тог времена овдје се слави име Пресвете Богородице наше помоћнице, како кажу савински оци. И заиста Пресвета Богородица јесте помоћница свима који њој прибјегавају кроз молитву и кроз све хришћанске врлине. Она помаже и и указује да је истински живот у Њеном Сину – Господу Исусу Христу.“ Затим је игуман савински објаснио да је већина икона Богородице насликана тако да она држи малог Христа у наручју и руком показује према Њему како би свако ко стане испред те иконе схватио тај покрет руке Богородице – да је потребно да се сви обрате Њеноме Сину јер Господ Исус Христос је извор нашег живота. Онај ко се истински обраћа у духу и истини живоме Богу кроз посредништво Пресвете Богородице такав човјек ће живети вјечним животом: „И ово мјесто потврђује да је кроз 10 вјекова слављења Пресвете Богородице опстао овај народ поред свих историјских догађаја а опстао је само зато што се чврсто држао вјере у Христа чиј је највећи печат оставио наш Свети Сава Немањић“, поручио је, између осталог, отац Макарије, игуман манастира Савина. Традиоционална Светоуспенска духовна академија у част и славу Свете Госпође и крсног имена манастира Савина – празника Успења Пресвете Богородице посвећена је и јубилеју 800 година самосталности Српске православне цркве. У оквиру академије, којој је присуствовао велики број вјерног народа Боке, као и г. Зоран Дојчиновић, конзул Републике Србије, изведен је богат културно умјетнички програм. Извор: Радио Светигора

Браћо и сестре, православни хришћани епархије крушевачке, чеда наша у Христу, мир вам! Ми будно пратимо ваш хришћански живот, и трудимо се да вам се на све доступне начине приближимо посредно или непосредно, и да заједничимо са вама. Свештена географија наше епархије нам то омогућује: да се чешће сусрећемо широм њене територије. Један од наших хришћана се ради тога досетио да каже да смо ми сеоски владика. Наравно да је овде реч о духовитој досетци а не о заједљивој или несланој шали. Дакле, колико смо ми присутни у нашим малим градовима, толико смо присутни и у нашим селима и засеоцима, односно манастирима, због чега смо веома благодарни Богу, и радосни заједно са нашим православним верницима. Ми ипак не идеализујемо себе и једни друге због тога. Напротив, свесни смо баш свих искушења и невоља које нас сналазе. Но ми притом не губимо наду, и не малаксавамо вером; сви заједно треба да мислимо да је могуће одупрети се свим искушењима, па тако и чинити. О томе смо вам ми говорили у личним сусретањима и у медијским обраћањима, у беседама и кроз текстове. Садржаји нашег епархијског Сајта требало би да су вам такође добро познати. Секташка делатност Пентикосталаца против наше епархије сведена је на најмању меру, али бисмо ми били ради да се постојећи секташи сви до једнога покају, и да се нађу у православној вери. Па ипак, ствар са сектом Марка Радосављевића, рашчињеног и из Српске Православне Цркве искљученог бившег епископа Артемија заједно са његовим припадницима, стоји другачије. Један број верника наше крушевачке епархије, појединаца и породица одлази к њему, у његову парасинагогу или нецрквену скупину, и тамо даје одушка својој вери. Наравно да тај чин наша Српска Православна Црква, према томе и крушевачка епархија не благосиља! Припадници ове секте не служе Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, него се служе Црквом, односно њу саму злоупотребљавају. А то се већ равна са губитком и убиством сопствене душе. Када је то тако онда код њих не може бити речи о Цркви, епископима и свештеницима. Код њих нема Светих Тајни, нема монаштва и верника. Нема спасења!!! Има само свеопште пропасти!!! Зато ми упозоравамо наше епархиоте и вернике да се не играју спасењем! Они могу да га изгубе. Да се не отуђују од своје епархије крушевачке, јер би могли отпасти од ње. Ми им братољубиво скрећемо пажњу и на другу чињеницу. Да не компликују додатно ионако страшан положај Марка Радосављевића, челника ове секте – тзв. артемита. Него да га оставе да он сам још поразмисли о свом положају, па да некако смогне храбрости да се кроз покајање врати у крило Српске Православне Цркве. Јер, уколико не буде то учинио – изгубиће душу – а одговорност за то сносиће и епархиоти крушевачке епархије који су одлазили у његову парасинагогу и потхрањивали му лажну веру и сујету: да је само он у праву, а да су сви други у криву! А слоган: Истина је само једна – Артемије, највише штете наноси, и наносиће самоме Марку Радосављевићу! Овим речима дакле обратили смо вам се ми, драги наши епархиоти, и рекли вам оно што смо били дужни казати вам! Уским путем спасења треба ходити, но нипошто путем погубним! Христос васкрсе!!! 8/25 мај 2019. год. у Крушевцу Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка

„Ум порочан следује тело када оно бива распаљивано од сопствених чулних похота и сласти, и слаже се са маштањем и стремљењима његовим, а врлински ум се уздржава и удаљује себе од страсних маштања и стремљења, и више настоји да учини пориве тела бољима.“ У природи је нашег разумног дела и да се потчињава божанском Логосу и да влада нашим неразумним делом (тј. над жељним и афективним делом).“ „Тако и ум на оном највишем степену молитве, умирући, одваја се од свих светских појмова. Јер ако он не умре таквом смрћу, не може пребивати и живети са Богом.“ Из: Четири стотине глава о љубави Извор: Епархија жичка