Претражи Живе Речи Утехе

(Па извол'те! Постављајте питање која вас муче, стварају дилеме и сл. Ја сам отворио тему јер мислим да је корисна. Мислим да би падре требао да је модерира. Боље да одговара људима на њихова питања него да траћи време у расправама са својим неистомишљеницима) Падре @Zoran Đurović 1. Је ли грех јести Нутелу у посту? 2. Шта да ради човек који има неки духовни проблем/дилему, почне да тражи одговор у Цркви и добије различите одговоре/информације/упуте од различитих свештеника? Благослови и помени!

Имао сам прилику да одгледам Дизнијев цртани филм о Царској породици Романов. Не верујем да га је ико овде погледао, или чуо за њега. Ја сам имао друштво, млађе од 10 година. Па сам због мира у кући морао да испратим цртани филм на ТВ. Док нисам променио канал, и ставио им неке друге цртане филмове. Мсм. да је овај цртаћ, као и остали дизнијеви са превише насиља за децу. Ја мсм. да ћу ја мојој деци забрањиват да проводе време у кућу, само због ТВ-а. Углавном, у цртаном филму се Григорије Распућин приказује као мрачни вештац који помоћу демона контолише људе. И жели да напакости свима, распада се на делове (јер је проклет), цело време... Много филмова је снимљено о њему, сви приказују неке верзије догађаја. Глуме га увек познати глумци, негде је футуристички описан као претеча хитлеру, антихристу... негде је само обичан монах који није превише сретан са стањем на Руском двору, Црквом и друштвом. Да скратим причу, Григорије је био истинита историјска личност, био је монах неко време. Јер је ипак повремено напуштао супругу и децу, па се опет враћао својој жени и деци. Појавио се на двору Романових, по сведочењу документације која је преживела комунисте, посредством две Црногорске књегиње које су се удале за Руске аристократе и тако биле у контакту са двором Романових. Па прочитах мало о њему, за ког се може слободно рећи да је индиректно довео до револуције хлеба. Коју је Лењин искористио и одмах возом допутовао у Русију изазвавши тада одмах после револуције хлеба (протест због глади), октобарску револуцију и крај једне Царске династије. Оно шта је сигурно, то је да Црногорски Краљ Никола Петровић губи политичку подршку у Русији, пре октобарске револуције. Да се тада окреће ка савезницима у Аустроугарској и Италији, препушта Скадар исто као и Карађорђевићи Драч. Али се погоршавају односи Краља Николе који добија подршку из Аустрије и Италије, са Краљем Петром, који добија подршку Русије и приморских Срба. То се временски поклапа са тим да су, Григорија убили племићи којима је направио пометњу. У смислу рушења репутације Цару, као и код Руског народа који је био упознат са ситуацијом и незадовољан Григоријем. Супарници Григорија по преживелим списима, неизоставне личности у тој причи "Црногорске принцезе", погрдно бележе као "црне вране". Јер су довеле Распутина на двор као исцељитеља, чудотворца... Григорије је од тада, како читам у званичној биографији извршавао исцељења по Москви, улазећи у јавна купатила, борделе... Тај чудотворац је најпознатији по томе, што је контролисао Руску Царицу, лечио Руског Принца и нападао Цара Николаја, зашто жели да брани Србију од Аустроугарског напада. Из Цркве су протеривани они који су му се супродстављали, због његовог не-хришћанског духовног учења. А то је сексуално општење са женама које је на тај начин и поред чуда лечио, као део духовног учења (повезују га са неком протераном сектом "Хлишчи" због тога). Не-скривено је покушавао да постане Патријарх или утицајан у световној власти, због којих је по неким историчарима доводио до неповољне ситуације унутар Руске аристократије, због одвраћања лаковерне аристократије од подршке у великом рату. Неки Руси сматрају да он јесте био чудотворац, јер је пророковао да ће династија пасти. Али то је пророковао када се део аристократије окренуо против њега на двору, рекавши им да ако он буде убијен. Да ће бити убијена и Царска Породица. Након чега су га убили и бацили у реку. Пророковао је да ће Русија да изгуби велики рат, али тек након што је сазнао да Цар спрема рат. Ко је коначно био Григорије Распућин, да ли је неко дошао до тог податка? 1. Може да буде да је био обавештајац, јер је имао вишегодишње ходочашће пре доласка на двор Романових, притом о ходочашћу не постоје писани извори мимо његових записаних прича. А постојали би јер је тада већ био чудотворац, ако предпоставимо да је уопште био чудотворац. Такође се види инфилтрирање у све слојеве друштва, где је моћ и информације о Руској Царевини. 2. Да је био део секте Хлишћчи, која је одлучила да преко њега смени битне људе у Руској Православној Цркви. 3. Да је стварно био пророк и чудотворац, ког су блатили

Психотерапија је медицинска грана за коју се веже доста предрасуда, посебно што је сматрана за област која је противуречна религији, иако се и једна и друга баве истим –душом. У прилог томе да не само да нису непомирљиве већ се допуњавају за емисију „Православна Русија“ на таласима Радио Светигоре говорио је Константин Анатољевич Ољховој, познати руски психијатар и психотерапеут. У току свог вишедеценијског рада Ољховој је био психијатар у дјечјој психијатријској клиници, психотерапеут у научно-практичном центру спортске медицине, радио је у ургентној медицини. Дакле, осим са одраслима, Ољховој има велико искуство рада с дјецом. Проблеме одраслих он види као проблеме дјечака и дјевојчица и зато се у својим анализама окреће дјетету у човјеку. Извјесно вријеме Константин Ољховој држи предавања из психотерапије у Тројице-Сергијевој лаври, што је и био повод за овај разговор. Звучни запис емисије послушајте ОВДЕ Молим Вас, реците нам како сте одлучили да постанете психијатар? Ако пођемо од почетка, ма како изгледало чудно, али за свој избор психијатрије могу бити захвалан својој служби у армији. Када сам био војник веома јасно сам схватао да ми добро иде рјешавање конфликата, да могу да помогнем људима да се смире, да им помогнем да се снађу у разним тешким животним ситуацијама. Одмах након тога постао сам љекар. Дуго сам премишљао коју специјалност да изаберем. Предомишљaо сам се између двије дисциплине, које су сличне, у својој суштини имају нешто заједничко – и једна и друга тичу се спасавања људских живота. Дуго сам бирао између реаниматологије, која спасава тјелесни живот и психијатрије која помаже душевном људском животу, интелектуалном и емотивном људском животу. На крају сам изабрао психијатрију. Постао сам психијатар, а послије извјесног времена и психотерапеут и дуги низ последњих година специјализирам се искључиво у психотерапији. То је природни дар… Тешко је казати. Али знате, свака медицинска дисциплина је легура науке, умјетности и заната. Могуће да је за тај умјетнички дио одговоран природни таленат, а наука и занат јесу велики истрајни рад, искуство, то су труд, сузе, зној, бол… као у свакој професији. Ви сте хришћанин, када сте ушли у цркву и открили Бога? То је такође једна посебна и сложена прича. До двадесете године био сам атеиста, за кога је, као и већину људи који су одрасли у бившом Совјетском Савезу, Бог био нешто апстрактно, далеко и нешто што не постоји. Кад сам имао двадесет година схватио сам и сазнао (тј. није то било схватање, него осјећање), да свијет није онакав какав сам мислио да јесте, него да у свијету постоји Бог. Може звучати патетично, али за мене је то практично било као откровење. Зашто се сматра да психијатрија и Црква не могу ићи заједно? Ја бих хтио да поставим питање: А ко тако сматра? Свуда постоје ортодокси. У мојој омиљеној психијатрији и психотерапији постоје ортодокси који сматрају да је религија глупост, облик неуроза и да нема право на постојање… као што мислим да у свакој цркви постоје ортодокси који сматрају да је психијатрија лош, погрешан избор и да нема права на постојање. Али на срећу, у медицини и у цркви већина људи се сасвим мирно односи према томе да човјек може бити и вјерник и психијатар, и ићи у цркву и ићи код психотерапеута, и да једно другоме не смета. Ви држите предавања-семинаре у Сергијевој лаври… То је веома необично. Да ли је раније било тога да психотерапеути држе предавања свештеницима? Ко је Ваша публика? То што држим предавања у Лаври није типично за мене. На ком плану? Значи, ја се тамо не специјализирам наступајући пред људима цркве, пред свештеницима. Једноставно држим предавања и на другим мјестима… А што се Лавре тиче, специјално ме је позвао протојереј Павле Великанов да одржим годишњи курс предавања у Лаври. Иначе, има много психотерапеута и психолога који у принципу много раде с људима из цркве, са свештеницима, као на примјер психолог Наталија Скуратовска, која има читав циклус лекција за свештенослужитеље и уцрковљене људе. Ја сматрам да је све то веома корисно и безусловно важно. У принципу, разговарали смо да се у оквиру Московске духовне семинарије и Академије уведе не само курс, него неке професионалне мастер класе да би будући пастири научили основе психијатрије и психијатријских болести. И психијатри и свештеници се баве душом. О чему је разлика? Може се рећи да је основни задатак свештеника да помогне човјеку да изгради свој однос са Богом (успостави сарадњу с Богом). У првом реду то је однос човјек – Бог. А психотерапеут? у првом реду, помаже да се изгради однос човјека са самим собом и са људима који га окружују. У самој ствари, ми се бавимо истим послом, али идемо различитим путевима. И према мом мишљењу, ти путеви не противурече један другом, него се допуњавају. Постоји ли душевно стање када је неопходна тијесна сарадња љекара психотерапеута и свештеника? Да. Безусловно, бивају таква стања. Ја имам пацијенте који осим својих психотерапеутских проблема, тј проблема свог односа са људима, имају, да тако кажемо, егзистенцијалне, религиозне проблеме, и многи од њих паралелно опште са мном и са својим духовником. Такође, има и обратних ситуација када људи схватају да им разговор са свештеником не помаже или им често сам духовник каже: Ти мораш да се обратиш за помоћ специјалисти-психотерапеутског профила. И тада људи долазе код мене а и природно настављају да опште са својим духовником. Да ли сарађујете са свештеницима? Да сарађујем. Можда не тако директно, него индиректно. Постоје свештеници који ми шаљу своја духовна чеда и у складу с тим бива и ситуација када ја препоручујем својим пацијентима да се обрате неким свештеницима које ја познајем, а који им могу објаснити оно што ја не знам. Али постоје свештеници који негирају постојање психичких обољења… Да схватам, али такви свештеници не комуницирају са мном, наравно ни ја с њима. То није ни добро ни лоше. То је њихово право. Они имају право да то негирају и ја се с уважавањем односим према њиховом праву, иако нисам сагласан с њим. А како свештеник да препозна проблем, шта је индикатор? Управо из тог разлога је покренута идеја да се одржи курс из психијатрије у оквиру Московске духовне академије: али треба да је јасно да би се постао психијатар треба шест година учења на медицинском институту, затим минимум још двије године специјализације у области психијатрије. Али, у принципу, како ја увијек говорим, ближње, тј. и духовника (који се такође може сматрати ближњим) алармира оштра промјена понашања човјека, тј. оно што би се простим језиком рекло «као да је то други човјек». На примјер ако је човјек био радан, активан и одједном је постао тужан, несрећан, не спава… често оболијева, то био могао бити повод да се обрати љекару и обратно: ако је човјек увијек био пасиван и одједном постао активан, непредвидив – то је такође чест повод да се обрати љекару. Значи, ако се код човјека грубо измијенило свакодневно понашање, на примјер неко је увијек био уредан, и одједном је постао неуредан – то је такође повод да се обрати љекару. Основна ствар коју говорим људима јесте: будите пажљиви према вашим ближњима, и силне, несхватљиве, чудне промјене које се дешавају, прије свега на мирном мјесту могу бити индикатор болести. Јасно је ако је човјек по природи весео и радостан, а умро му је неко близак, он ће неко вријеме бити тужан и несрећан, али ако та туга и несрећа трају дуго, годину и више… то је такође повод да се замислите. Значи, оштре промјене понашања које наоко ничим нису условљене увијек су повод да се обратите љекару, тачније то је ствар за специјалисту. Уопште како човјек да схвати кад треба приљежније да пости, више да се моли, а кад да иде психотерапеуту? За љекара је то очигледно, ако ми налазимо проблем у психи, онда човјеку није довољан само црквени живот, тј. ако налазимо болесно стање, потребно је то болесно стање лијечити. И још један моменат је важан, кад је неопходна помоћ психотерапеута. Ми често у наш духовни, црквени живот пуштамо неке свакодневне наше моменте, неке наше навике, неке наше уобичајене начине комуникације с људима, са свијетом… Ми идемо неком свијетлом циљу, видимо га из цркве, идемо пут њега, али не видимо оно што нам се дешава на леђима. Све те ситнице, малене свакодневне навике, навике да се свађамо, да не умијемо да слушамо друге, да чујемо друге, које можда хоћемо да волимо (али не умијемо да их слушамо), навике да не умијемо да им преносимо своје мисли, да разговарамо с њима… све су то моменти кад је крајње потребна и корисна помоћ психотерапеута, чак и да се то не рачуна у класична психичка обољења. Зар се душа може лијечити љековима? Добро питање… Душа не може да се лијечи љековима. А болест може да се лијечи љековима. Ја увијек својим студентима наводим примјер: Ако је човјек сломио ногу, љекар не може да срасте кост. Кост сраста сама од себе. Сраста је организам својим унутрањшим снагама, својим унутрашњим радом, животним силама. Тј. кост сраста сам човјек, али љекар безусловно може саставити те кости, ставити на њих гипс, фиксирати их да би оне могле исправно срасти. У већини случајева задатак медикамената је лијечење душе. То је као гипс који даје могућност да кост срасте, јер ако не ставимо гипс, нога неће срасти како треба, јер је нисмо фиксирали и кости ће се разилазити. Отприлике тако… Зашто је у цркви душевних болесника више, или су они тамо видљивији? Одговор је у исто вријеме и добар и тужан. Ми живимо у суровом и грубом свијету и душевно болесним људима у том суровом, брзом и тешком свијету веома је тешко да живе. У цркви им је спокојно и у души топлије. И душевно болесне људе црква привлачи. Тамо им је добро, тамо им је безбједно, осјећају се заштићено. И заиста, процентуално, душевно болесних људи међу вјерницима има више. Да ли исповијест може бити својеврсна психотерaпиja? То је прилично опасна тема зато што задатак исповијести није психотерапија. У току психотерапије ми као и свештеници слушамо човјека без осуђивања. Међутим, осим што слушамо ми претресамо, анализирамо ситуацију и дискутујемо о њој, постављамо питања, помажемо човјеку да нађе излаз. У принципу то може чинити и свештеник, али то није сасвим задатак свештеника. Да ли свештеник може бити психотерапеут? Може, јер у принципу има свештеника који су психијатри и психотерапеути, тј. ако је неко завршио за психотерпеута а има истовремено чин свештеника. Међутим, ево једноставног примјера да је то мало могуће зато што један психотерапеутски разговор траје један час… Да ли свештеник има могућност да са сваким на исповијести разговара по један сат?! Можда негдје тога има, али сумњам. Ова тема је сложена, мени се чини да и то што се много свештеника жали на умор, на своје изгарање увелико је повезано с тим што су они преузели на себе многе неуобичајене функције и такви психотерапеути који покушавају да у исто вријеме буду и психотерапеути и духовници тешко да могу издржати такав терет. То је моје мишљење. Данас често наилазимо на термине православна психотерапија, православна психологија. Шта је то? Искрено, ја се веома скептично односим према таквим терминима. Имам пријатеља који је истовремено јеромонах и љекар реаниматолог. И када сам с њим разговарао на ту тему, рекао сам му: „Оче, шта би било да ја кажем да се Ви бавите православном реаниматологијом?“… У суштини, православна психологија то је неки нови, модерни термин. То је идеја психологије основана на православној антропологији, односно то је покушај да се психологу постави хришћанска основа. Ја сам љекар и моја основа је љекарска. Некако се спекулише с термином православна психологија и православна психотерапија, и увијек говорим да нама нису потребни специјалисти у православној психотерапији, него психотерапеути који су истовремено православци. То је моје мишљење. Ви имате имате клијенте међу вјерницима… Да ли је приступ таквим клијентима исти као и невјерујућим? Приступ је исти. Да, наравно имам доста вјерујућих клијената, при чему су у различитој мјери уцрковљени. Има оних који су дубоко црквени људи, чак свештеника, затим обичних људи који су тек закорачили у православље… Нема никакве разлике у приступу јер за психотерапеута сви људи су исти без обзира на боју коже, вјероисповијест, сексуалне орјентације… Све оне модерне теме које се убацују у овај свијет нису теме за љекара. За љекара постоји он сам и болесни пацијент коме треба помоћи, и уопште није важно ко је тај човјек. Да ли Вам те вјерујуће клијенте шаљу свештеници? Како кад, некад свештеници, а понекад познаници препоручују једни другима. У руском језику постоји термин «народни радио» – то је када људи једни другима преносе неку информацију… На примјер дође један човјек и допада му се како ја радим, онда он исприча својим пријатељима који опет то пренесу својим пријатељима и тако… А кад се говори баш о црквеним људима, неки су дошли код мене кад су погледали моја предавања у Лаври, неки кад су прочитали моје чланке у православном часопису Тома. Да ли од Вас траже помоћ супружници? Да, али то је много рјеђе него што имам индивидуалних терапија. Редовно имам такве случајеве. Али и кад човјек долази сам често су његови проблеми везани за проблеме брачног односа. Шта Ви савјетујете када у ситуацијама породичног насиља женама говоре трпи, моли се, смиравај се, а то постаје узрок разних болести и трагедија… Сматрам да тај приступ када жени тако говоре није исправан, да је апсолутно погрешан. Ми често говоримо о покорности и смирењу, али ријетко говоримо о развраћању. А заправо смирење и трпљење често представљају повлађивање греховима мужа, тј. гледање кроз прсте, попуштање његовим страстима према насиљу. И у суштини својим смирењем и трпљењем жена само погоршава ситуацију и за себе и за породицу и за свога мужа, који све више и више постаје насилан, тј. то је нешто што неће донијети никаквог добра никоме. Ви радите са адолесцентима. Како помоћи дјетету да остане хришћанин? Знате, најбоље од свега је што је могуће мање гушити адолесцента и што је могуће мање ужасавати се… Дешава се често да тинејџер почиње да бунтује: „Ја нећу ићи ни у какву цркву, ја не вјерујем ни у каквог бога“. Треба схватити да је особеност адолесцентског узраста, такозвана реакција еманципације. И то је нормална здрава реакција за тинејџера, када он хоће да се отргне, одвоји од свих, да покаже своју самосталност, кад изјављује да сам све може. То је нормална здрава етапа човјечјег живота и ако се ми не будемо ужасавали и будемо мирно разговарили с тинејџером, он ће преживјети ту етапу и код њега ће се опет обновити однос љубави с родитељима и однос љубави с Богом. Али ако га ми будемо притискали, викали «какав је то ужас», и да ће грешник као он горети у аду, ми ћемо га само одгурнути од Бога. А како ми да преживимо ту ситуацију? Ми можемо да преживимо схватајући да је тинејџерски период посебан период. Адолесценти су сасвим другачији људи, то је веома сложено, веома тешко, изузетно доба. И њима самима је веома тешко, али они морају проћи кроз то стање, они морају да пресијеку ту пупковину која их веже за нас како би могли раширити крила и полетјети у свој живот. Ми једноставно то морамо да прихватимо, да прихватимо ту њихову жеђ за слободом као стварност. Морамо да схватимо да ако им ми једном раширимо крила онда ће они к нама долетјети, а ако им све вријеме будемо подрезивали крила, они ће их при првој могућност свеједно раширити и одлетјеће од нас потпуно, што није ни њима ни нама потребно. Сада је сасвим јасно зашто Ви једно Ваше предавање започињете ријечима «Не нашкоди», а не ријечима «помози»… Да, зато што сам ја љекар и прва заповјест љекарима на латинском гласи „Primum non nocere“ — не учинити штету. Да би се помогло човјеку треба веома јасно схватити да максималну помоћ себи човјек може указати само сам. Односно, ми можемо само човјеку поставити нека питања, упалити свјетло у мрачној соби гдје се он налази, послужити му као огледало, али не смијемо, ако говоримо хришћанским ријечима, да падамо у гордост сматрајући да ми знамо како је њему боље, сматрајући да ми можемо да му покажемо једини могући прави пут у животу. Таква апсолутна жеља да се свима помогне, да свакога спасемо, само води у гордост и у грубе погрешке. А наш задатак је ипак не нанијети штету, него помоћи човјеку да иде оним путем који он сам себи буде градио, сам с Богом, али не тако како му сугерише тамо неки добри психолог. Ви говорите о људској слободи која се не смије гушити… Да о људској слободи, као о слободи избора, и није нам случајно дата слобода избора. Могли су нас држати у рају и никуда не пуштати, али Господ је хтио да имамо слободу избора, да бисмо ми сами могли да бирамо између добра и зла. Друга је ствар што психотерапеут као и свештеник у том одсјају може маскимално помоћи да се увиде последице овог или оног избора, тј. у многоме је у томе наш задатак да би човјек могао да схвати чему води овај или онај избор, али ми немамо власт да чинимо избор за самог човјека, јер слобода избора је оно што нам је дато Богом, и ми не смијемо да је узимамо од других.. Да ли психотерапија може да се остварује преко друштвених мрежа? Неке моје колеге то раде, али ја се трудим да то не чиним јер, према мом мишљењу, веома је важно живо општење човјека с човјеком, очи у очи. При чему има ситуација када дуго радим с неким човјеком и који рецимо оде на службени пут на годину и више, и тада могу да настављам разговор с њим преко фејсбука или скајпа, али то је већ с оним људима са којима сам остварио лични контакт. Како разбити мит да је психијатрија непотребна, да се све рјешава молитвом? Када ми задају такво питање ја одговарам можда помало грубо, али праведно. Сви знамо да када су апостоли питали Христа: „А како ходати по води?“, он им је рекао: „Ако је вјера ваша јака и ви ћете ходати по води“. Као што знамо апостоли нису ходали по води. И човјеку који каже: „Мени нису потребне никакве таблете, никакво лијечење и ја ћу се суочити сам с тим помоћу вјере и молитве“, увијек је корисно рећи му следеће: „Ако мислиш да је твоја вјера јача него што су је имали апостоли… онда ти није потребно ни лијечење, ни таблете, исцијели се самом вјером!“. Али и то је најчешће вид гордости. Иначе, прије свега сматрам да болеснику љекара Господ шаље и наравно он не треба да га одбија. А да ли Вама лично, у Вашој професији вјера помаже? Да, безусловно помаже, она ми помаже у ситуацијама када ми је веома тешко, када сам тужан, јер рад психотерапеута је увијек суочавање са људском несрећом и болом, тако да још ниједном у својој пракси нијесам имао случај да ми је дошао пацијент с криком: „Докторе, код мене је све у реду, добро ми је, све, све је дивно, одлично“. Наравно, људи долазе се несрећама, с тугама, проблемима и да бих све то преживио својом душом, да не бих очајавао, да не бих одустао, мени је вјера крајње неопходна, тј. када могу једноставно да замолим Бога да ми помогне, да ме подржи. Отприлике тако. Молим Вас, дајте савјет нашим слушаоцима, прије свега нашим свештеницима. Прије свега бих посавјетовао да не супротстављају психотерапију и духовништво. Сматрам да сви ми треба да се побринемо о човјеку и да предивно можемо сарађивати. Ја молим да буду веома опрезни према својим парохијанима и ако виде да нешто с неким није у реду, треба да му предложе да се обрати психотерапеуту и психијатру. И треба да памтимо да се без Божје воље свеједно ништа не дешава, и ако је човјеку поред духовника потребан психијатар или поред духовника психоетерапеут, није на нама да судимо о томе зашто је то потребно или није потребно. Надам се да ће овај интервју многима помоћи да нађу орјентир у овом тамном времену… И ја се надам. Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Посетите нас ОВДЕ

Архимандрит Свештен Лавре Студеничке Тихон (др Ракићевић) написао је благотворну књигу Монаштво и осуђивање (2014, рецезент и писац Предговора игуман Методије Хиландарац). Књигу можете да наручите на адреси:http://www.e-slovo.net/Products/1443-arhimandrit-tihon-rakicevic-monastvo-i-osudjivanje.aspx У ове празничне дане, доносимо један кратак одломак књиге, над којим вреди да се замислимо. Када људи постану верујући, почну да живе побожно и да ревнују за веру. Неки благочестиво живе у свету, а неки се замонаше.Побожан човек задобије смирење, сигурност, " мир и радост у Духу Светоме" (Рим 14:17). Међутим, може се десити да све ово изостане и да се побожни живот изопачи у супротност ономе што треба да буде, да побожан човек само увећа своју муку, задобије нове проблеме, немир, страхове и подозривост, чак и да постане конфликтна личност - да му се побожан живот претвори у праву мору и самомучење. Може се десити да човек дође у ситуацију да оплаче дан кад је активније пришао Цркви. Зашто? Пут ка прелести Упозоравајући монахе на опасност од упадања у прелест, свети Игњатије Брјанчанинов каже: "Монаху се ваља веома чувати од телесне и душевне ревности која се по спољашњости показује као благочестива, а у бити је непромишљена и душегубна. Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њена изворишта самомнење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају као ревновање за веру, за благочашће, за Цркву, за Бога. Она се састоји у више или мање суровом осуђивању и изобличавању ближњих због њихових моралних погрешака и погрешака против црквеног поретка и правила служења или вршења обреда. Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају свете Оце и Мученике, заборавивши да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници. Ако су Свети обличавали грешне и бешчасне, то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога, а не под утицајем својих страсти и демона. Ко пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским." Критиковање других Из горенаведених речи светог Игњатија јасно се види да подлога за сурово осуђивање и изобличавање ближњих није ништа друго до телесна и душевна ревност. Сваки хришћанин, а поготово монах, жели да ревнује за веру. Али, ако не уочи разлику између праве - духовне ревнсоти, и њој супротстављене телесне и душевне ревности, кренуће неславним путем осуђивања. Недуховна ревност почиње да се испољава тако што монах престаје да се брине о свом смирењу и о својим гресима, док, истовремено, велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама. Како монах који живи удаљено од света може да зна за многе туђе грехе, погрешке и несавршености? Може да "зна" на следећи начин: чуо је од некога и поверовао, прочитао је у штампи и поверовао, итд. Без обзира на то што су ови извори информација сумњиви, неблагоразумни ревнитељ, подстакнут телесном и душевном ревношћу, лако ће у њих поверовати. Када поверује у туђу грешност и неисправност, а сматрајући себе исправним, онај ко има лажну ревност полако почиње да говори о туђим погрешкама, гресима и недостацима. Верни народ ( а и неки монаси) ово "коментарисање" и "гунђање" због туђих погрешака често тумачи као израз озбиљне бриге за ближње. У зачетку ово и може да буде због душебрижништва за друге, али ако монах дуго настави да истиче туђе слабости и недостатке, ствари ће се изменити. Дуготрајно гледање у туђе грехе промениће свест таквог монаха у тој мери да ће он све слободније и дрскије прозивати друге људе као грешне, док ће себе видети као ретко исправног "ревнитеља". Заборавивши за себе да он сам, такав ревнитељ, дакле, није светац него грешник (како рече свети Игњатије), он ће учесталим критиковањем других изменити свој ум у погрешном смеру. Монах који се често моли, доживеће "помирење са Богом", "будуће весеље", "ослобођење од туге", "смањивање гнева" - учи нас свети Јован Лествичник (Лествица, поука 28). Насупрот овоме, монах који стално критикује, убедиће себе да је благоразумнији и врлином испуњенији од онога кога обличава. View full Странице

«Нема ничег лепшег на свету од пријатељства. Оно је утеха у садашњем животу. Шта може бити узвишеније и драгоценије од тога када имаш коме да отвориш своје срце, поделиш своје тајне, повериш оно што је скривено?» Ове прелепе речи су изашле из пера великог оца Цркве – Светог Амвросија Миланског. У наше време је више него актуелно говорити о пријатељству. Данас, као никада пре, људи су силно отуђени, немају поверења једни у друге, скоро свима катастрофално недостаје времена за све. Због тога нам је тако потребан разговор, који у себи садржи чистоту, верност и, што је најважније, љубав. Такво општење је ужитак нашег живота. Али неко може упитати: «Где пронаћи такву дружбу?» Одговор на то питање је одавно спреман: обратите се Цркви. У Њој ћете наћи све најбоље, што је икада створио Бог и људи. До краја времена у Цркви ће се очувати љубав као извор исконске доброте и среће... То значи, да правог друга, који вас неће издати и оставити на цедилу у одсудном тренутку, треба такође тражити у Цркви. Такав пријатељ за сваког од нас може постати парохијски свештеник – нечији будући духовник. О томе, како правилно започети то пријатељство, које нам може донети огромну духовну корист, причаћемо у овом чланку. Најпре ћемо поразговарати о врлини послушања. Какви савети нам могу помоћи да би разговор са свештеником био плодотворан? Кренимо од тога да истинско хришћанство почиње од дубинске спознаје сопствене грешне природе. Човек мора да схвати да је крајње духовно беспомоћан, а нарочито да је немоћан да сам себе исправи. «Заиста, ја сам ништаван и сам се не могу спасти.» Разочарати се у сопствене снаге је сасвим нормално. Када ми долазимо да поразговарамо са свештеником или да се исповедимо, морамо претходно да одредимо време за молитву. Молитва има моћ да открије човеку вољу Божију кроз његовог духовника. По мери ваше вере и што је најбитније, по мери ваше одлучности да испуните савет, који вам је дат, Господ нама свештеницима полаже веома пуно корисних поука за вас вернике. У наше време, остаје нам једино да живимо по саветима. Прошло је врема одлучних благослова и беспоговорног послушања. Плашите се духовника који командују! Неиспуњење савета нас, наравно, неће приближити Богу, али то није повод за озбиљне бриге. Човек живи самостално и, сходно томе, сам и одлучује шта ће. Духовни савет увек има у виду слободу човека. Али, да поновимо: у савету увек постоји оно што је потребно и корисно. Зато треба да га послушамо и да се потрудимо да га испунимо. Изузетак може бити када разговарамо са човеком, који живи у јавном греху. Тада свештеник мора строго да укаже на неспојивост хришћанства са животом, којим руководе страсти. Црква увек позива: «Човече, престани да грешиш». Нажалост, многи људи се обраћају нама свештеницима са унапред спремном одлуком: они имају, такорећи, већ написан текст, а баћушка само треба да га одобри. Није допуштена никаква измена, исправка, а тим пре нема места ни за какво поновно писање. Нас, парохијске духовне пастире, већ су фактички навикли на то. Лично никога не спречавам. Али човек таквим поступком губи много. Губи, јер буквално искључује Бога из свог подухвата. Пре него што направимо неки важни корак, зашто то не бисмо предочили свом духовнику?! Изложили бисмо основне моменте, обавезно се дотакли наших жеља, циљева, мотивација. Свештеник је незаинтересовано лице за све ваше спољне успехе, али он може да примети разне духовне проблеме и да вас упозори на њих. То може бити и питање брака, и избор факултета, и нови посао, који неко жели да започне. Шта те покреће у свему томе? Ако је у питању благочестиво усмерење, зашто онда не би тражио благослов? А понекад мотивација уопште није хришћанска, када човеком управља корист или некаква тешко препознатљива сујета. Често поступамо у складу са својим страстима, које нас заслепљују, и због гордости не желимо да се обратимо свом духовнику. Осим тога, нека питања, на пример стварање породице, тичу се читавог нашег предстојећег живота. И зар можеш бити уверен да тачно сам знаш како правилно да поступиш? Сећам се свог личног искуства. Схватио сам да у животу неће бити важнијег питања од ступања у брак. Може се погрешити у било чему, само не у томе. Посебно сам се много молио пре венчања и за време саме Свете тајне. Сасвим сам разумео да је све од Бога: и нормалан брачни живот, и васпитање деце, и односи са широм породицом, и решење стамбеног питања, и материјална обезбеђеност. Све то и још много тога не можеш да прорачунаш и само се по милости Божијој све то може довести у ред. Зашто? Па зато што је Бог дао свој благослов! То све време морамо имати на уму! Говоримо о исповести као о веома плодоносном средству духовног развоја. Сада не могу да је сравним ни са једном другом врстом хришћанског труда. Али и њу често лишавају главних квалитета и својстава, јер се и исповести данас приступа врло површно, уз самосажаљевање, са нагласком на другим људима и разним околностима. Исповест је очекивање Страшниог Суда од Бога! Док стоји пред Крстом и Јеванђељем, човеку је дата могућност да измени Божији Суд над својом вечном судбином! Управо ту и сада то можеш изменити! Променити решење Самог Бога! После ће то бити немогуће! Покајање после смрти је закаснело и бесплодно. Човече! Мисли о томе и немој да закасниш!!! Када непокајани грешници увиде шта их чека, рећи ће горама и стенама: «Падните на нас и сакријте нас од лица Онога што седи на престолу и од гнева Јагњетова!» (Отк. 6, 16). Свето Писмо говори о великом стиду, који ће у тај мах осетити душа. Стид и срам пред целим светом, када буде откривена скровита прљавштина и та гадост, коју је човек гајио у себи. Но, то ће бити тамо. А овде нам је дато још времена! Значи да сваку исповест морамо да схватамо као благодатну могућност да се ставимо на милост пред праведни суд Божији над нашим грешним животом. Понекад се иза пуно речи губи нешто важно. По мом мишљењу, боље је исповедати само један грех, који ти у датом тренутку више од свега не да мира. С каквим циљем? Како би почео да се бориш са њим. Веома је важно тачно одредити страст, која те мучи, а можда и побеђује, више од других. После целивања Јеванђеља и Крста потребно је да кренемо у борбу са том страшћу и да започнемо свој подвиг, невидљив за остали свет, ка очишћењу душе од греха. Често на исповест долазе људи са списковима грехова на пет страна, писаних ситним словима. Дође ми да питам: «С каквом страшћу за тебе предстоји битка? Навео си минимум 150 грехова, међу којима су и осуђивање, и чревоугодије, и прекомерно спавање, и лењост, и гордост, и сујета, и униније... Исповест је увек заокрет за 180 степени и почетак новог живота. А како да га започнеш и од чега да кренеш, у датом случају?» Ако поред врапца у руци кренеш и за голубом на грани, изгубићеш их оба, ако седнеш на две столице, пашћеш. Закључујемо: у дугом списку је мало користи. Далеко је битније поставити себи тачну духовну дијагнозу, издвојити главне симптоме своје духовне болести. Зле силе, по правилу, муче човека једном страшћу, која се притом многоструко грана. Управо је ту страст потребно наћи у себи. Посеци стабло и гране ће саме отпасти. Сви смо ми читали о Марији Египатској, како је она отишла у пустињу после свог чудесног преобраћења. Речено је да је она 18 година била прогоњена блудним сећањима. Не гневом, нити завишћу, нити унинијем, већ страшним побуђењем плоти. Осамнаест година се подвижница борила са тим грехом и уз Божију помоћ победила. Када је била исцељена та рана, Бог јој је допустио другу борбу, вероватно са унинијем. На крају живота она се борила искључиво са сујетом и гордошћу, јер је постала достојна надприродних дарова. На пример, знала је Јеванђеље, које никада није читала. Могла је да ходи по води, да се уздиже у ваздух за време молитве, да се храни од Духа Светога у пустињи... Подсетимо још једанпут да постоји важна методика духовне борбе, која учи да је страст стабло, а остало су гране, стабло сечемо и дрво пада. Правила понашања са свештеником зависе од тога, колико ми њега доживљавамо као свог духовног пастира... Често бива, да се возим са неким у колима, или идем с неким негде и тада разговор, наравно, испада сасвим не духовни, причамо о свему одреда. А добро би било говорити са свештеником на тему, коју ни са ким другим не разматраш. Духовни живот је врло важна ствар, док о политици, бизнису, или времену можеш да причаш са сваким човеком. Постоје такви људи, нажалост, који су попут духовних вампира. Они разумеју да у Цркви присуствује благодат Божија, у том смислу и у свештеницима, који су слуге Христове и духовни видари... Такви људи нам одузимају много времена, углавном на пусте приче. Притом је јако тешко усмерити их ка покајању. После таквог разговора, свештеник се осећа измореним, као да су му исисали крв, док они успевају да се од тога на неки начин окрепе. Таквима се обраћаш, а они не слушају и твоје савете не испуњавају. Човек тада подсећа на зид од кога се све добро одбија као лоптица, његово срце није спремно да прихвати оно што је речено. Има још један озбиљан проблем, када човек прожет лукавством и потпуно неискрен, тражи потврду за своје планове, тежње или задатке од разних свештеника. Један га не благосиља, иде другом, трећем, док не нађе оног који му одговара. Мој баћушка ми је говорио следеће: «Ако си ти под вођством свог духовника више година и понављаш одређени грех, тада почињеш да се стидиш да идеш код свох духовника да то исповедаш. Подстакнут лажним стидом, идеш код другог непознатог свештеника, њему се отвараш, добијаш опрост грехова, а потом се опет враћаш код свог пастира. Строго говорећи, тај грех се не опрашта, јер ти пушташ лицемерје и обману у своју душу.» Какав ти је он духовни отац, када скриваш од њега свој живот? Зато је он и отац да би знао све, што је лоше у теби. То је јако добра реч – отац. Очеви знају о својој деци све, почевши од њиховог рођења. У доброј породици, помоћ родитеља је плодотворна и корисна само онда, када није пресечена нит поверења, поштовања и послушања. Сам као родитељ силно ценим то, и страшно ми је да помислим да могу да изгубим ту везу са својом децом. Односе у породици треба пренети на пастирско служење, на парохијски живот, због тога што је парохија такође породица. Докле год имам са човеком искрен и топао однос, подкрепљен поверењем, ја као свештеник могу да будем користан у многом. Али ако неко почне лукаво да се понаша, да игра двоструку игру, онда ће његова душа остати затворена и практично неће бити могуће помоћи му. Изводећи закључак из свега што је речено, долазимо до става да је неопходно имати разборитост и дечије поверење према духовнику, како би однос са њим помогао спасењу наше душе. Протојереј Андреј Овчиников С руског Александар Ђокић

Посетите највећу православну аудио библиотеку на јутјубу ''Духовник'' Наш сајт Духовник библиотека