Претражи Живе Речи Утехе

У недељу, 20. фебруара 2022. године, свету Литургију у Светогеоргијевском храму у Бечеју служио је протојереј Владислав Пајић, уз саслужење протојереја Владана Симића, секретара Епархије бачке, протојереја Далибора Купусовића, архијерејског намесника врбашког, ђакона Александра Билића и свештеног братства поменутог храма. После прочитаног јеванђелског зачала отац Владислав се верном народу обратио беседом. По отпусту свете Литургије, служен је помен блаженопочившем протојереју Дејану Станојеву. После помена, ђакон Александар Билић је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, којом је протојереј Владислав Пајић постављен за привременог пароха прве парохије бечејске, настојатеља храма Светог великомученика Георгија у Бечеју и за архијерејског намесника бечејског. Прота Владан Симић је пренео благослове Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, а прота Владислав Пајић је, заблагодаривши Господу, захвалио Епископу на указаној љубави и поверењу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

”У времену постистине и свеопште релативизације свих вредности многи не разумеју да Црква није скуп мишљења и ставова. Црква је вера, вера у Христа, вера у истину, која се не мења, не може се модернизовати, али није ни конзервативна. Вера је увек савремена”, казао је патријарх Порфирије у интервјуу за Вечерње новости. Преносимо интегрални текст интеврјуа објављеног 2. маја 2021. године, који је Његова Светост патријарх српски Порфирије дао новинару београдског дневног листа Вечерње новости, Радету Драговићу. Ваша светости, у беседи после прве литургије коју сте служили као српски патријарх вернике сте замолили да се моле за вас, јер сте „свесни какво је место на коме сте се нашли“. Које задатке конкретно видите као најважније који су пред Српском црквом и вама лично? Искуство молитве познато ми је целог живота. Начин на који она чини основу свега што предузимам и живим библијски је, у молитвеном уздаху младог Растка пред монашење, сажео животописац Светога Саве, хиландарски монах Доментијан: „На Теби се утврдих од утробе; из утробе матере моје Ти си покровитељ мој.“ Пут у молитвене висине могућ је, међутим, само кроз поноре искреног смирења и међусобне пожртвованости, у које се на почетку своје чувене песме тако дирљиво баца Тин Ујевић: „Бескрајни Боже, чујеш ли где Ти на прљаву поду лелече љуту молбу схрван малиш?“ Преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи. Снага молитве проистиче из способности међусобног повезивања: као што се патријарх моли за све, тако и сви треба да се моле за патријарха. Дајући молитвом предност Богу и благодати његовој, почињемо да гледамо духовним очима и тако стичемо способност да помогнемо свету око нас. А коме је благодат Духа Светога потребнија од онога ко предстоји у винограду Господњем који је у нашем народу засадио Свети Сава? У светлу реченог један од најважнијих задатака који ме чека јесте да снажим делатну веру у народу и да код свих подстичем молитвени однос према свету и животу. На тај начин ће до напретка црквеног живота доћи изнутра, из самог бића Цркве, а промене које ће уследити биће трајне и благословене. У делу јавности, махом опозиционе оријентације, претходних месеци често се чуло да је власт лобирала за кооперативног патријарха који се суштински неће противити њеној косовској политици. Ваш претходник патријарх Иринеј је јавно говорио да се „Вучић лавовски бори за Косово“. Како оцењујете досадашњи учинак дипломатске борбе Србије за КиМ и тренутну позицију наше земље у овом процесу, посебно у светлу све снажнијих притисака, који не заобилазе ни Цркву? Блаженопочивши патријарх Иринеј, мудар и трезвен каквог га је Бог дао, није био склон исхитреним судовима и лакореким закључцима. Он је, с једне стране, упорно инсистирао на томе да су Косово и Метохија за нас Србе наш небески Јерусалим, а са друге је умео да, попут Аристотела, сагледа политику као вештину могућег. Из таквог сусрета ума и срца извирале су његове речи. Желим да подсетим да је, како је то тачно пре 175 година написао Његош, „Косово грдно судилиште“ на коме се све и свако мери посебним аршином. Тако измерено, пабирчење политичких поена на косовскометохијском распећу српског народа, поготово од стране оних који тај крст нису олакшали када су имали прилике за то, оставља горак укус у устима. Сигуран сам да ће искуство и мудрост владике Теодосија и његових свештеника и монаха, уз помоћ наше државе, допринети да се та страдања смање и на што бољи могући начин разреше. Прву посету као патријарх предузели сте на Банији и у Јасеновцу. Епархије СПЦ у Хрватској имају задужење да пре свих негују молитвено сећање на жртве усташког режима током Другог светског рата. Да ли је сазрело време да српски народ у пуној мери спозна размере страдања у Јасеновцу и другим логорима смрти и коначно свенародно почне да негује успомену на страдале? Прве литургије су служене у катакомбама, на гробовима мученика за веру Христову. Бескрвну жртву приносимо и на гробу Христовом. А то исто чинимо и у великомученичком Јасеновцу. То што се у Јасеновцу налази православни храм Божји, што је владика Јован основао манастир на том месту, прави је, и по моме мишљењу, једини начин на који Црква негује успомену на страдале. Сабирањем у Јасеновцу и на другим сличним местима, молитвом, служењем литургије, стицањем благодати Духа Светога, ми преображавамо себе. А преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи. Пут у молитвене висине могућ је, међутим, само кроз поноре искреног смирења и међусобне пожртвованости Православни хришћанин ће градити мир, пријатељство, а не злопамћење или, не дај Боже, освету. Парадокс хришћанске вере је да на местима попут Јасеновца, молитвом Христу, првом мученику и страдалнику, али и началнику спасења и живота, добијамо снагу да се свим духовним и људским капацитетима боримо за мир, добро и разумевање међу људима, да се боримо за сваког човека. Говорим о ономе у шта Црква верује и што чини. Међутим, ни оно што чине историчари – проширивање и утемељено испитивање знања о злу демонских размера које је претрпео наш народ у НДХ у Другом светском рату – што Црква, наравно, подстиче, а што после формира просвету и школство, не треба да служи злопамћењу, него да буде опомена свима да се никада и нигде не понови. У том смислу помињем и мисао доброга, страдалог Бонхефера, да се улога хришћана у свету не може свести на превијање рана насталих под точком неправде, него да је тај точак неопходно зауставити. Чека ме да снажим делатну веру у народу и да код свих подстичем молитвени однос према свету и животу. На тај начин ће до напретка црквеног живота доћи изнутра, из самог бића Цркве Наше колективно сећање треба да се руководи мишљу блаженопочившег патријарха Германа да ћемо опростити, али нећемо и не смемо заборавити. Нећемо заборавити не да бисмо се некоме светили, наметали кривицу поколењу које кривице за то нема, него зато што су побијени наши најближи рођаци и суседи, а ми верујемо у васкрсење мртвих и у оно што је Његош рекао: „Душа људска јесте бесамртна“. Неговати молитвену успомену је исто што и неговати веру у васкрсење мртвих. Утисак је да односи СПЦ и Ватикана никада нису били бољи – Света столица није признала једнострану независност Косова, процес канонизације кардинала Степинца папа је зауставио, а из Рима редовно стижу поруке да су вољни да успостављени темељни дијалог са Српском црквом наставе и продубе. Сматрате ли да би било корисно и оправдано да се евентуално и лично сретнете са папом Фрањом? До сада сам се са папом Фрањом срео три пута, посебно или заједно са другим нашим угледним архијерејима. Сваки наш сусрет, као и наша комуникација у целини, засновани су на духу Христовог Јеванђеља, у духу разумевања и међусобног поштовања. У свету у којем живимо, за који смо и једни и други одговорни, суочени истовремено са проблемима савременог доба, дијалог, штавише и сарадња су нужни обема странама. Чињеница је да су хришћани упућени једни на друге и да заједно морамо одговорити на изазове од суштинске важности за свет. Уосталом, апостол Павле нас опомиње да нико не може рећи да му други није потребан. Велики одјек добила је ваша изјава о писмима Алојзија Степинца. Очекујете ли да исплива још нових доказа о његовој директној или посредној умешаности у злочине на тлу НДХ? Отварање ватиканског архива за заинтересоване истраживаче сигурно ће допринети бољем сагледавању тешких времена Другог светског рата на простору НДХ и Степинчевог места у њима. Није искључено да се током истраживања појаве резултати које је могуће тумачити pro et contra. Наравно, далеко сам од тога да поверујем да је он био директно и непосредно умешан у било коју врсту злодела. Међутим, морам рећи да, не само као епископ, свештеник, хришћанин, него пре свега као било који обичан човек, не могу да сакријем да, у најмању руку, имам дилему, да имам проблем са одређеним Степинчевим поступцима, речима, ставовима. Жао ми је ако то неког узнемирава, али обавеза ми је да будем искрен. У исто време, потпуно сам свестан да ужасне околности у којима је живео, за њега нису биле нимало једноставне. Што се, пак, досадашњих ставова наше Цркве, као и закључака Комисије установљене за истраживање овог важног и деликатног питања тиче, они су јасни, неизмењени и јавности познати. Рећи ћу и то, да када разговарамо о оваквим темама увек се трудим да пажљиво користим речи. Сведоци смо нових политичких, али и националних тензија у Црној Гори. Верујете ли да ће наследник митрополита Амфилохија успети да Цркву у Црној Гори сачува од духа подела, али и успостави дух мира и поверења са световним властима? Не само да верујем, него сам сигуран. Прво, наша Црква нема ништа против слободног националног изјашњавања – она је данас и увек у служби јединства, свугде и на сваком месту, па и у Црној Гори. Природно је да Црква настоји да у Црној Гори, као и у Србији, конструктивно и на истинско добро свих, а поштујући свачију слободу, сарађује са државним властима у оним сферама где је та сарадња потребна. Свети синод је саопштио своје мишљење поводом контроверзног закона о истополним заједницама, а истог су става и остале традиционалне верске заједнице које делују у Србији. Очекујете ли да ће власт по овом питању уважити аргументе цркава, или ће дати предност ултимативној „бриселској агенди“ чији саставни део чини и корпус права ЛГБТ особа? Питање брака и истополних заједница, није питање некаквог „става“ Цркве, него израз дубоке вере у Богом откривену истину о људској природи и начину њеног функционисања, која је, на првим страницама Светог писма, описана речима: „Зато ће оставити човек оца и матер своју, и прирашће уз жену своју, и биће двоје једно тело“. Мислим да моје залагање за потпуну равноправност свих људи на пољу личних, имовинских и других права није непознато. Разумем их и подржавам. Међутим, сва та права, објаснили су ми правни експерти, могуће је у потпуности остварити у постојећем правном систему Републике Србије или уз минималне допуне постојећих закона. У времену постистине, свеопште релативизације свих вредности, одсуства уверења, многи не разумеју да Црква није скуп мишљења и ставова. Црква је вера, вера у Христа, вера у истину, која се не мења, не може се модернизовати, али није ни конзервативна. Вера је увек савремена. У првим јавним иступима по избору за поглавара СПЦ нагласили сте да нисте политичар, али да ћете на својој одговорној дужности „учинити све да међу људима отупљују све могуће оштрице“! Утицај српског патријарха јесте огроман, али шта је оно што ћете у поменутом смислу ви, својим ауторитетом, најпре чинити и учинити? Шта је то што је најважније (у данашњем дубоко сукобљеном свету уопште и могуће) људима говорити – да би поверовали да су добро, љубав и човекољубље моћнији од мржње, да су изнад свих „оштрица“ које сада, нажалост, владају нашом стварношћу? Отупљивање оштрица је дужност свих људи. Сви смо позвани да радимо на остварењу идеала заједничког живота који је још Свети пророк Исаија сликовито описао као „раскивање мачева на раонике“, претварања „оружја смрти у оруђа живота“. Такво „откупљивање времена“, које је, како је то назвао апостол Павле, дар Божји људима, могуће је само ако су наши животи осмишљени вечношћу и њеним вредностима. То што се у Јасеновцу налази православни храм Божји, што је владика Јован основао манастир на том месту, прави је и једини начин на који Црква негује успомену на страдале Не либим се ни бављења политиком, али не у смислу странчарења, пуке борбе за власт, него у оном изворном смислу одговорне бриге за polis и све што је у хришћанском смислу добро и лепо. Међутим, понекад је само интервенцијом више могуће учинити да бесне ериније постану помирљиве еумениде, како је то Есхил приказао говорећи о једном битном обрту у животу атинског демократског друштва. Зато се трудим да говорим исто што и Црква од силаска Духа Светог на апостоле у Педесетници. У речи Божјој, речи Јеванђеља Христовог, сабрана је једина снага која нам може помоћи да надиђемо искушења пролазности и да коначно победимо нашег најгорег напријатеља – смрт. Утицај и ауторитет патријарха неодвојив је од целе Цркве јер је он њен првојерарх, а она њему поверени духовни виноград. Патријарашка служба је саборно сочиво свега што је добро и корисно за човека, друштво, природу, државу, свега што чини једну помесну Цркву – свих епископа, свештеника, монаха и целог народа Божјег. То је систем спојених судова. Што је, на пример, више монаха и монахиња у манастирима, то је духовна снага Цркве већа, а тиме и утицај њеног поглавара, како је говорио Свети Ава Јустин Поповић. Када би храмови били пусти, без верника на молитви, манастири били без монаха и благочиног поретка, богословске школе без црквеног духа и благослова, чему би онда вределе речи патријарха и владика? Тада би се ауторитет морао градити на сили закона, канона, или уз помоћ маркетинга, односа са јавношћу, медија и сличних вештина и алата, што је супротно природи Цркве. Али, то би све било кратког века. Достојевски је, с правом, говорио да смо „сви одговорни за све“, а апостол Павле да „ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови“. Догађаји који су обележили протеклу деценију, а поготово минулу 2020. годину, стварају утисак да се савремени свет незаустављиво упутио у опасном правцу, и да тај пут никако не обећава мир и благостање за човечанство. Толико је противречја, беспућа, подељености и отворене мржње, да се чини да је сукоб великих размера неминован. Верујете ли да постоје снаге, да постоји довољно моћна воља која би могла одлучити да ове трагичне прилике буду превладане, а будућност срећнија него што нам се сада то чини? Време у којем живимо неодољиво подсећа на доба Хладног рата и великих криза, попут кубанске и корејске, рата у Вијетнаму и других напетих ситуација од којих су неке окончане ратним насиљем. И данас се понегде гомилају војне трупе, ратни бродови и авиони крстаре стратешки важним подручјима. Некима такво стање личи на зору трећег светског рата, док други, попут папе Фрање, мисле да он већ поодавно траје, то јест да се као вођен интересима мултинационалних компанија континуирано води широм света. Бог поставио Адама у створени свет да га ради и да га чува, а не да га бесомучно експлоатише Мени је ово папино размишљање веома блиско. Томе бих додао да Америка и Русија нису никада међусобно ратовале, као и да су заједнички предупређивале продубљивање светских криза. Две водеће светске силе су, у основи, хришћанске земље, са сличним државним устројством. У односу на раније доба, у Русији се сада, Богу хвала, много више држи до хришћанских вредности, негује се хришћански етос, остварује се блиска сарадње Цркве и државе. Не делим мишљење неких аналитичара који америчко друштво карактеришу као постхришћанско, јер знам колико је вера изградила ту земљу, колико у њој има верних, а међу њима и православних хришћана, као што знам и да је њихов садашњи председник активни хришћанин, римокатолик. Због свега тога гајим дубоку наду да ће мир превладати, и да она изрека Џорџа Сантајане, о томе да само мртви „доживе“ крај рата, неће бити задуго актуелна. Свестан сам да се великим уношењем у катаклизмична размишљања о биолошком, хемијском и нуклеарном оружју, уз чињеницу великих миграција и економских потреса, развија својеврсна цивилизација страха. Страх се увлачи у људска срца, а у страху нема слободе. Страх је ропство. Не треба вам спољни окупатор, не треба вам рат. Сами себе заробите. Таквој цивилизацији страха супротстављен је васкрсли Христос, који како је представљен на барокним иконама уз које сам растао, уздиже барјак коначне победе над страхом и смрћу, знак вечне радости. Из тог искуства васкрсења Христовог потекле су и речи апостола Павла, које на најбољи начин резимирају горе речено: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим, радујте се!“ Шта бисте издвојили као најважније у одговору и утицају којим се православље може супротставити свету какав је он данас? Шта је оно што би се у нашем националном идентитету и карактеру могло показати као спасоносно, као снага која би нас у искушењима која живимо, једнако као у искушењима која нам предстоје, могла заштитити и сачувати? Мислим да хришћанство не треба да стоји насупрот свету, него да у околностима које у свету преовлађују сагледава могућности за своју мисију; да реч Јеванђеља упути сваком човеку. Тако су чинили и апостоли. Без обзира на то што је Римско царство прогањало Цркву Христову, апостоли су глобални поредак тог доба искористили да блага реч допре до читавог тада цивилизованог света. Апостоли су, значи, у најбољем смислу речи, били аутентични глобалисти. Страх се увлачи у људска срца, а у страху нема слободе. Страх је ропство. Не треба вам спољни окупатор, не треба вам рат. Сами себе заробите. Таквој цивилизацији страха супротстављен је васкрсли Христос. Рећи ћемо, парафразирајући Момчила Настасијевића, да су у нашем, српском идентитету најлепши цветови глобални, универзални, а да је њихов корен изникао из дубина локалног, народног искуства и културе, која је у основи православна. А свака култура се развија у зависности од онога што јој је примарно. Православна култура даје апсолутни приоритет смислу постојања, принципу бити над принципом имати, принципу љубави над принципом успеха, човеку над профитом. Из искуства такве културе, у чијем срцу је Христос распети и васкрсли који исцељује и надахњује, увек се рађа спремност да се нешто ново научи и да се кроз изграђивање личних квалитета успех јеванђелског идентитета одрази и на свакодневну егзистенцију. Због тога снагом која би се могла показати спасоносном, сматрам образовање, пре свега надахнуто јеванђелским духом, али и свако знање и образовање које доприноси добру појединца и заједнице. Добар и поштовања вредан пример за то на нашим просторима је подухват господина Александра Кавчића, који је, по прописаном плану и програму, свим основцима у Србији ставио на располагање све бесплатне уџбенике. Све је више забрињавајућих вести о угрожавању животне средине у Србији, али и гласова који све снажније позивају на „еколошки патриотизам“. Како видите шансе за победу у овој новој борби за воду, ваздух и здравље, насупрот које стоје огроман капитал, интереси, моћни капиталисти? Да ли је и то тема која чека на јасно формулисан став наше Цркве? Свест о значају еколошке проблематике није нова ни за етос Цркве, ни за њено искуство ни за њену бригу и старање. Од самих својих почетака, од библијских темеља сопствене вере и учења, Црква учи о динамичком односу између човека и света у коме живи, о својеврсној примењеној екологији. Још је у првој књизи Старог завета описано да је Бог поставио Адама у створени свет да га ради и да га чува, а не да га бесомучно експлоатише. Та човекова брига о свету као основној кући, дому човечанства, месту и простору где се одвија људски живот, подвучена је много пута и на страницама Новог завета. Тамо свети апостоли Петар и Павле људе с правом називају управитељима односно домоуправитељима, који се старају о свету, свом дому, надзиру га, управљају њиме и свештенослуже тајну Божје творевине намењену животу света, како овом историјском тако и вечном. Ново у животу Цркве, како Истока тако и Запада, јесте увођење посебног дана, 1. септембра, посвећеног еколошкој проблематици – Светског дана молитве за заштиту Божје творевине. Овај дан је 1989. године унео у литургијски календар Цариградске патријаршије патријарх Димитрије, да би се он потом пренео и у друге средине, а 2015. године га је у молитвену праксу Римокатоличке цркве увео папа Фрања. Хришћанске цркве, као што видимо, позивају и подсећају, поучавају и храбре, молитвено крепе и подржавају еколошку свест и еколошки однос према свету у коме живимо. Говори се да је православни свет близу тачке подела после које ће повратак на старо бити немогућ. Сматрате ли да ће опредељење Српске цркве које сажето гласи „ни Цариград, ни Москва, већ канонски поредак“ бити одрживо у условима укрштања моћи и утицаја две древне и важне патријаршије какве су Московска и Васељенска? Мишљења сам да уверење о постојању тачке са које није могућ повратак у нормалан црквени живот не узима у обзир чињеницу да Црква није обична људска организација којом управљају различити интереси и на њу утичу претежно људски фактори, него је једна, света, саборна и апостолска, небоземна стварност. Православна култура даје апсолутни приоритет смислу постојања, принципу бити над принципом имати, принципу љубави над принципом успеха, човеку над профитом. За живот Цркве је од пресудне важности очување њеног канонског поретка, начина на који Црква живи и дела у свету. Имајући то на уму и у срцу, наша Црква се није опредељивала за било коју „страну“, московску или цариградску или било коју другу, него је остала заувек верна и опредељена за поштовање и сведочење тог поретка. Због тога, с вером у Бога, нећемо жалити труда да се, колико до нас стоји, васпостави нарушени канонски поредак, а две велике и значајне патријаршије, Цариградска и Московска, поврате евхаристијско јединство. После упокојења митрополита Амфилохија и вашег избора за патријарха СПЦ се нашла у ситуацији да су јој упражњене две изузетно значајне митрополитске катедре – на Цетињу и у Загребу? Када очекујете да буду изабрани нови митрополити и какве личности видите на њиховом челу? Уколико се не догоди нешто непредвиђено, браћа архијереји ће се на заседање Светог архијерејског сабора, на моју велику радост, окупити у мају. Све друге одлуке, укључујући и одређене тачке дневног реда, зависиће од самог Сабора. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У недељу, пете седмице Часног поста, 18. априла 2021. године, у храму Ваведења Пресвете Богородице у Стапару, свету Литургију је служио протонамесник Саво Николић, архијерејски намесник сомборски, уз саслужење презвитерâ Милана Цирара и Ђуре Родића. После отпуста, отац Саво је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, којом је за новог пароха стапарског постављен презвитер Ђуро Родић. Отац Саво је пожелео добродошлицу оцу Ђури, а оцу Милану је захвалио на досадашњем опслуживању парохије стапарске. Отац Ђуро је заблагодарио Преосвећеном владици Иринеју на благослову, указаном поверењу и части, као и својој сабраћи и верном народу на речима добродошлице, уз обећање да ће настојати да оправда поверење Епископа бачког. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу, пете седмице Часног поста, 18. априла 2021. године, у храму Светога великомученика Георгија у Бечеју, свету Литургију је служио протојереј Дејан Станојев, архијерејски намесник бечејски, уз саслужење новопостављеног ђакона Дарка Вујкова и ђакона Леонтија Бороша. После беседе, отац Дејан је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја којом је ђакон Дарко Вујков постављен за парохијског ђакона при храму Светог великомученика Георгија у Бечеју. Отац Дејан је новопостављеном ђакону пожелео добродошлицу као и напредовање у ђаконској служби. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У среду, пете седмице Часног поста, 14. априла 2021. године, у храму Преображења Господњег у Хоргошу Литургију пређеосвећених Дарова служио је протопрезвитер Душан Ђукић, архијерејски намесник суботички, уз саслужење протонамесника Бошка Симића. После отпуста, отац Душан је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, којом је за новог пароха хоргошког постављен протонамесник Бошко Симић, досадашњи парох у Карађорђеву. Отац Душан је пожелео добродошлицу оцу Бошку, а оцу Јовици Мојсиловићу је захвалио на досадашњем опслуживању парохије хоргошке. Отац Бошко је заблагодарио владици Иринеју на благослову, указаном поверењу и части, као и својој сабраћи и верном народу на речима добродошлице, уз обећање да ће настојати да оправда поверење Епископа бачког на новој парохији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске био је гост Радија Слово љубве. Звучни запис разговора "Први пут у Црној Гори од 1851. године централна власт је промењена на миран начин у изборном процесу који није био баш равноправан што се тиче осталих учесника који нису били на власти". Говорећи о тренутној ситуацији у вези са судским процесима против свештенства Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске прота Велибор Џомић је подсетио на оно што је од почетка говорио: „То су монтирани процеси и ту нема никакве кривичне одговорности". Прота Џомић је казао да нам је дужност да чувамо мир – апеловао је на мир и братску љубав и указао на одговорност и еманципованост свештенства пљеваљског поводом инцидената везаног за џамију: „Сви смо то осудили из једнога гласа, из једнога грла, из једне душе. То су урадили неки безумници и безбожници који не знају ни за Бога ни за светињу. Свештеници су послали сјајну поруку, лидери нове коалиције такође - да ћемо и Хусеин-пашину џамију, светињу наше браће исламске вере, бранити на исти начин као што смо бранили своје православне. То је нама дужност!“, подвукао је о.Велибор Џомић. Извор: Радио Слово љубве

У недељу 12. по Духовима, 17/30. августа 2020. године, протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, началствовао је на светој Литургији у Светониколајевском храму у Каћу. Саслуживали су: протојереји-ставрофори Ђорђе Крстић и Живко Сантовац, протојереј Марко Ђурић и јереји Владимир Марков и Лео Малешевић. После свете Литургије, отац Бранислав је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, којом је јереј Владимир Марков, досадашњи парох силбашки, постављен на упражњену другу парохију при Светониколајевском храму у Каћу. Прота Бранислав је честитао новопостављеном пароху и пожелео му успех у пастирској служби, док је у име братства и сабраног народа Божјег добродошлицу сабрату и новом пароху пожелео протојереј Марко Ђурић, настојатељ Светониколајевског храма. Новопостављени каћки парох, отац Владимир, изразио је захвалност нашем епископу Иринеју на части и указаном поверењу, а сабраном народу на срдачној добродошлици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу 12. по Педесетници, 30. августа 2020. Лета Господњег, и молитвеног празновања Светих мученика Мирона и Патрокла, у храму Светога Николаја у Жабљу светом Литургијом началствовао је протопрезвитер Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, уз саслужење протопрезвитера Милана Ђурића, протонамесника Ранка Милојевића и ђакона Јована Вачика. После заамвоне молитве, отац Миладин је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, којом је за новог ђакона при Светониколајевском храму постављен новорукоположени ђакон Јован Вачик. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Уочи празника Успења Пресвете Богородице, у храму Светог апостола и јеванђелисте Матеја служено је празнично бденије којим је началствовао протојереј Владислав Пајић, архијерејски намесник оџачки. После богослужења, отац Владислав је, по благослову Његовог Високопреосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, увео у дужност новопостављеног пароха српскомилетићког, протојереја Мила Мајкића. Том приликом је оцу Милу пожелео срдачну добродошлицу, досадашњем пароху, оцу Негославу, благослов Господњи у даљем раду на новој парохији у Футогу, а свом окупљеном верном народу срећан и благословен празник Успења Пресвете Богородице. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Успенија Пресвете Богородице, 15/28. августа 2020. године, литургијским богослужењем у храму Света Три Јерарха у Кисачу началствовао је протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, уз саслужење јереја Огњена Верића. После отпуста, отац Бранислав је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја од 18. августа ове године, којом је за новог пароха у Кисачу и Степановићеву постављен новорукоположени јереј Огњен Верић. Архијерејски намесник новосадски други пожелео је добродошлицу оцу Огњену, а верни народ је позвао да пружи подршку новом свештенику. Заблагодаривши најпре Господу, отац Огњен је речи благодарности упутио нашем владици Иринеју на благослову, указаној части и на поверењу, оцу Браниславу је захвалио на лепим речима, а верном народу на срдачној добродошлици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Успења Пресвете Богородице, у храму Светога Јована Златоуста у Силбашу служена је света Литургија, којом је началствовао протојереј Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки, уз саслужење презвитерâ Владимира Маркова и Слободана Ђурђића. Том приликом, отац Стевица је на основу одлукâ Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја, разрешио дужности оца Владимира Маркова, пароха силбашког, који је, по потреби службе, премештен за пароха при Светониколајевском храму у Каћу, а потом новорукоположеног презвитера Слободана Ђурђића увео у дужност привременог пароха при силбашком светом храму и представио верном народу, пожелевши му плодоносан рад на Њиви Господњој и повереној му парохијској заједници. Отац Слободан је заблагодарио Његовом Преосвештенству на указаном поверењу и представио се вернима сабраним на светој Литургији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

“Први пут за више од 80 година живота и 60 година своје свештенослужитељске службе, управо у ово вријеме, два пута смо позивани у Управу полиције да дајемо изјаве због обављања својих свештених дужности и служби. Као Митрополит Црногорско-Приморски и као човјек исказујемо људски и епископски протест због тога што се опијело и сахрана покојника на овакав начин од стране државних органа злоупотребљавају, правно процесуирају и скрнаве”, казао је у изјави Основном државном тужилаштву у Цетињу Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. “Свештени чин опијела је наша људска и хришћанска дужност и обавеза. Ни по Божјем, а ни по државном закону ми нисмо имали право да своју митрополитску и људску дужност не извршимо без обзира на било каква потоња тумачења у јавности”, каже даље у својој изјави Митрополит Амфилохије. Цетињско Основно тужилаштво упутило је Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију позив за саслушање у четвртак, 30. априла, поводом присуства сахрани историчара Владимира Јовићевића на Ријеци Црнојевића. Тим поводом у цетињској полицији је саслушано више особа које су присуствовале сахрани, међу којима је и свештенство Митрополије црногорско-приморске. Митрополит у изјави подсјећа да вјерски обреди нису забрањени што се види из аката који су донијети у Црној Гори од 14. марта ове године до данас, али је више него очигледно да се Управа полиције понаша и, што је још опасније, поступа као да су вјерски обреди и то само Православне Цркве забрањени, а свештеници и монаси непожељна друштвена категорија. Високопреосвећени владика са жалошћу констатује да су мјере које су уведене због ширења вируса корона од стране једног броја државних органа и носилаца јавних функција, а посебно од провладиних медија, искоришћене, а и даље се користе за идеолошко-партијско застрашивање вјерника са позиција јавне власти и масовно кршење Уставом загарантованих права која могу бити ограничена само законом, а не никаквим наредбама и то без проглашеног ванредног стања. “На крају, због свог служења Васкрслом Христу Господу спремни смо да одговарамо пред сваким судом овога свијета”, истиче у изјави Митрополит Амфилохије. Изјаву Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија преносимо интегрално: Извор: Митрополија црногорско-приморска

У петак, 10. априла 2020. године, у навечерје Лазареве суботе – празника којим молитвено обележавамо догађај када је Господ Христос, пре свога Страдања и Васкрсења, васкрсао свог пријатеља, праведног Лазара – Успенска црква у Новом Саду је добила новог свештенослужитеља, протојереја Миодрага Шипку. После одслуженог повечерја, протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, прочитао је одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, којом је протојереј Миодраг Шипка, негдашњи архијерејски намесник суботички и парох при храму Вазнесења Господњег у Суботици, постављен за свештенослужитеља при храму Успенија Пресвете Богородице у Новом Саду. Прота Миливој је пожелео оцу Миодрагу свако добро и благослов од Господа у пастирској служби у Новом Саду, уз молитвене жеље да поверену му дужност обавља одговорно и савесно, као што је то до сада чинио у Суботици, и да искуства која је тамо стекао на прави начин искористи и да их још и умножи овде у Новом Саду, у Успенској цркви и у Црквеној општини новосадској. Отац Миодраг је, најпре, заблагодарио Господу – Дародавцу свих добара, затим владици Иринеју на благослову, указаној части и на поверењу коју му је указао да буде свештенослужитељ у овом знаменитом новосадском храму. Захвалио је проти Миливоју на увођењу у дужност и на лепим речима подршке, а настојатељу и братству храма на срдачном и топлом дочеку. Протојереј Жељко Латиновић, настојатељ Успенског храма, пожелео је добродошлицу проти Миодрагу, нагласивши да се нада да ће заједно много година служити Богу и роду, заједно превазилазити сва искушења и, оно што је најбитније, ако Бог дâ, радовати се са свима светима у времену и у Вечности. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У суботу, 21. марта 2020. године, треће седмице Великог и Часног поста, у Световазнесењском храму у Суботици служена је света Литургија, којом је началствовао протонамесник Саво Николић, архијерејски намесник сомборски. Саслуживали су: протопрезвитери Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички, и Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки, као и ђакон Дарко Ивковић. После Литургије, отац Саво је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја о постављењу протопрезвитера Душана Ђукића за новог намесника суботичког. Досадашњи архијерејски намесник суботички, протопрезвитер Миодраг Шипка, захвалио је браћи свештенослужитељима и верном народу који су му указали љубав и поверење током двадесетогодишње службе, а оцу Душану је пожелео добродошлицу и свако добро на новоповереној му дужности. Заблагодаривши Господу, отац Душан Ђукић је истакао да је свештеник Миодраг – несебичним залагањем и самопрегорним трудом – умногоме допринео развоју црквеног живота на подручју повереног му намесништва. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу 33. по Педесетници, 2. фебруара 2020. године, протопрезвитер Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки, служио је свету Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Бачкој Паланци. Појао је црквени хор Свети Јован Крститељ, којим је дириговала професор Снежана Жујић. На основу одлуке Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, у дужност новог сабрата и пароха при Светопокровском храму уведен је презвитер Радован Маљковић. После читања одлуке, отац Стевица је пожелео новом пароху плодоносан пастирски рад над повереним му парохијанима. Обраћајући се вернима, отац Радован је заблагодарио Богу на благослову и Његовом Преосвештенству на указаном поверењу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протојереј Дејан Станојев, архијерејски намесник бечејски, служио је вечерње богослужење 31. јануара 2020. године, у храму Вазнесења Господњег у Ади. По завршетку вечерњег богослужења отац Дејан је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја о постављењу презвитера Ненада Вујасина за пароха при храму у Ади. Архијерејски намесник бечејски је пожелео добродошлицу новорукоположеном пароху и плодоносан рад на парохији. Отац Ненад је заблагодарио владици Иринеју на указаном поверењу, уз обећање да ће се трудити да то поверење оправда службом и преданим радом на Њиви Господњој. У име Црквене општине и верника овог места, оцу Ненаду пожелео је добродошлицу и презвитер Радован Маљковић, бивши парох у Ади. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, служио је свету Литургију у среду, 4. децембра 2019. године, у храму Света Три Јерарха у Новом Саду, уз саслужење протопрезвитерâ Владана Симића, Бранка Вујиновића и Бране Миловца, презвитера Александра Поповића и ђакона Ивана Васиљевића. После прочитане јеванђелске перикопе прота Миливој је честитао присутнима празник Ваведења Пресвете Богородице. Нека дâ Бог да трајним молитвеним заступништвом Пресвете Дјеве Марије милост Божја увек буде на свима вама и на вашој деци, и на свима нама, и на свима онима који желе да живе по Божјим уредбама и да тако достигну обећану награду у Царству Божјем, поручио је архијерејски намесник новосадски први. Звучни запис беседе проте Миливоја После заамвоне молитве, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја о постављењу протопрезвитера Бране Миловца, досадашњег архијерејског намесника бачкопаланачког, за парохијског свештеника при Алмашком храму у Новом Саду. Спроводећи у дело наведену одлуку надлежног Епископа, прота Миливој је пожелео добродошлицу оцу Бранету, истакавши да се нит пастирског служења и службовања никада не прекида. Сви смо само удови и чланови Тела Христовог који се зове Црква, и свагда смо дужни да сва послушања и одлуке Епископа примамо и спроводимо у најбољој могућој мери, колико то до нас зависи, нагласио је архијерејски намесник новосадски први. Заблагодаривши Епископу бачком на указаном поверењу, очинском промишљању и љубави, отац Бране Миловац је изразио наду да ће успети да одговори изазовима нове Њиве Господње. Обузимају ме уједно и радост и зебња, јер знам да овај храм, који улази у четврто столеће свога постојања, иза себе има многе дивне Божје проповеднике, свештенослужитеље који су допринели да овај храм добије једну културно-духовну целину. Ходећи тим путевима верујем да ћу – уз вашу помоћ, љубав и стрпљење, уз Божји благослов – успети дати одговор и ићи ка ономе вечноме на шта смо сви призвани, а то јесте Царство небеско, нагласио је нови парох при Алмашком храму. Срдачну добродошлицу оцу Бранету пожелео је и протопрезвитер Бранко Вујиновић, настојатељ храма Света Три Јерарха. Звучни запис поздравних речи Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Постављен је нови игуман у манастиру светог Јована Крститетља у Есексу, у Енглеској, који је основао велики старац 20. века Софроније (Захаров). Већ смо јавили да је нов игуман Петар (Вризас), који ће заменити због слабог здравља умировљеног архимандрита Кирила. Архиепископ Тијатире и Велике Британије Никита (Цариградска Патријаршија) лично га је увео у дужност 26. августа 2019, када је учинио и своју прву архипастирску посету овом свештеном патријаршијском и ставропигијалном манастиру. У своме обраћању Архиепископ је пренео честитке и благослов патријарха Вартоломеја и изразио уверење да ће отац Петар продужити дело својих претходника, посебно архимандрита Софронија, духовног чеда великог Силуана Светогорског. Отац Петар је релативно млад монах и ученик је старца Захарија (Захариу), који је лично био близак ученику старца Софронија. Рођен је у Грчкој 1977, а у монашки чин је ступио 2002. са својих 25 година. Докторирао је на тему „Тајна примања и предавања речи Божје у учењу оца Софронија“; књига је недавно објављена. Извор: Инфо служба СПЦ

У Крстопоклону недељу, 18/31. марта 2019. године, у храму Свете Тројице на Ченеју, светом Литургијом је началствовао протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење протопрезвитера Милана Малинића, сабрата Вазнесењског храма у Новом Саду и протонамесника Горана Артукова, новопостављеног пароха ченејског. Након прочитаног Еванђеља, прота Миливој је поучио и охрабрио верни народ да истраје у посту и молитви, нагласивши да смо на половини подвига у којем се припремамо за велики и радосни празник Христовог Васкрсења. Пред крај свете Литургије, прота Миливој је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, којом је протонамесник Горан Артуков постављен за привременог пароха при храму Свете Тројице на Ченеју. Том приликом, архијерејски намесник новосадски први је пожелео топлу добродошлицу новом пароху и много успеха у парохијском раду. Отац Горан је захвалио Епископу бачком др Иринеју на указаном поверењу, у нади да ће исто оправдати на корист Свете Цркве. Извор: Радио Беседа

Црква Светог Димитрија Солунског која се налази у склопу дворског комплекса на Крушевцу у Подгорици данас, 8. новембра, торжествено је прославила своју храмовну славу. Свету архијересјку литургију служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило уз саслужење господе протојореја-ставрофора: Бориса Брајовића и Далибора Милаковића, протојереја: Мирчете Шљиванчанина и Николе Пејовића, протођакона Владимира Јарамаза. Честитајући славу старешини ове светиње оцу Борису, парохијанима и свима који славе Димитровдан као крсну славу, владика Кирило је након благосиљања славског колача, подсјетио да је Свети Димитрије хришћанску вјеру исповједао слободно када се то није смјело и да га је незнабожни цар Максимијан због тога и усмртио. Говорећи о многим чудесима Светог Димитрија, Преосвећени је подијелио један детаљ из његовог житија, када је младић Нестор из Солуна отишао Светом Димитрију и затражио благослов да сам изађе на мегдан диву Лију, који је забављао цара Максимијана тако што је насилно доведене хришћане бацао на многобројне оштрице копаља. Уз помоћ Господа, као Давид против Голијата, Нестор је успио да непобједивог Лија, баци на она иста копља на којима се проливала хришћанска крв. У знак одмазде цар је погубио Нестора и наредио војницима да Божјег угодника Димитрија избоду копљима, што су они и учинили. „То што је Нестор отишао по благослов Светом Димитрију, показује да сви ми хришћани знамо врло добро да је благослов оно што не само да сазидава Цркву Божју, него даје и преноси силу чији је извор Тројични Бог: Отац, Син и Свети Дух“, истакао је владика Кирило и објаснио да је тај благослов од Господа кроз изабраника Божијег, помогао Нестору да побиједи. Преосвећени је истакао да се благослов не даје случајно и површно и да свако ко даје благослов треба да стоји иза њега: „Димитрије је заиста стојао из тога благослова и зато је и платио мученичком кончином и побиједио, јер је побједа да останемо у исповједању истините вјере, која јесте темељ нашега вјечнога живота у Богу.“ Епископ се осврнуо на засједање Светог архијерејског сабора које је јуче завршено у Београду, а на којем је расправљано, како је казао, о многим питањима наше вјере, па и о питању које је усталасало у задње вријеме брод наше Цркве. Владика је истакао да је неопрезна и неспретна, неправовремена, непровомјерна одлука цариградског трона у вези Украјине све узнемирила. Преносећи присутнима кратке утиске, он је истакао да је на Сабору прије свега изражена љубав и састрадавање са свим хришћанима без обзира које су националности и велико поштовање према цариградском трону: „Нико не оспорава њихово првенство у Православној цркви по части. Међутим Сабор је примјетио да су прекорачене канонске норме црквеног понашања и да такви потези, које је цариградски трон учинио у Украјини, могу да проузрокују далекосежне последице за све православне Цркве, и у том смислу одредио се да не призна васпостављање у чин расколника Денисенка и Макарија Малетића.“ Нагласио је да наша Црква неће саслуживати са таквим људима, нити са њиховим клирицима, да остаје у саслужењу са свима, али не према разбојницима. Сабор је позвао све Цркве па и Цариградску – мајку Цркву, са великом љубављу поштовањем, да се спорна питања, па и питање давања аутокефалија некој цркви, решавају саборским одлукама: „Нијесмо ми априори одбацили никакву аутокефалност, о томе се може расправљати. Расправљало се и у прошлости, давана је аутокефалност, али то треба радити по правилима. Не можемо безаконика да ставимо као правило вјере. Не можемо правило вјере да дамо безаконику који ни по моралним, ни по другим вриједностима, не може да буде правило вјере украјинском славном народу.“ Истакао је да је то значајно и за нас овдје, гдје постоје такви безаконици који неправедно без црквених правила упадају као разбојници у тор овчји и покушавају да заварају овце, облачећи се у рухо оваца – вукови у овчој кожи. Подсјетио је на оне који су претендовали да одузму и овај свети храм на Крушевцу: „Дужност Цркве је да огради стадо Божије од вукова и то је она увијек радила. Ми сви волимо државу Црну Гору. И украјински народ воли држава Украјину, али не можемо њу поставити између себе и Бога. Црква не разликује људе по националности и у нашој Цркви има оних који се осјећају као Срби и Црногорци. Ево ја служим у Аргентини, па како ја тамо могу говорити о некаквим националностима. Тамо је конгломерат многих националности и сви они кад препознају у нашој Цркви Христов лик прилазе нам.“ Црква никад неће прихватити као мјерило понашања, како су то назвали на једном Цариградском сабору, етнофилетизам – отров који разара биће и тијело Цркве Божије. Говорећи о ставу Цркве о КиМ, владика Кирило је позвао све да вјерујемо нашој Цркви и да се држимо њених одлука, истичући да је Сабор поновио ставове из Мајског саопштења да је против било какве незавиности те покрајине и разграничења, јер и то води у крајњи етнофилетизам: „Та Европа која сад прима милионе Муслимана са Блиског Истока у своје окриље и сматра их равноправним грађанима, захтјева од нас да се разграничавамо са Албанцима на Косову, као да не можемо и ми заједно са њима да живимо. Ми желимо саживот са свима људима добре воље и тај саживот је могућ како то показују и многе државу које су многонационалне и многорелигиозне.“ Владика је подсјетио да се на Сабору говорило и о црквеној просвјети као једној од најважнијих дјелатности наше Цркве и истакао да је основано тијело која ће се бавити реформама црквене просвјете да би се она што више уклопила у школски систем држава у којима се налазе наше црквене школе. Запитао се зашто не би могла и код нас постојати теолошка школа у оквиру школског система из које је, како то наш Митрополит црногорско-приморски Амфилохије често понавља, изникао сав школски систем Црне Горе. Владика је посебно истакао пуну подршку коју је Сабор дао мученичкој Богословији Светог Кирила и Методија у Призрену. „Ми желимо акредитацију наших духовних школа од државе и надам се да ће све државе, па и Црна Гора имати разумјевања да признају те наше специјалне школе“, рекао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. По завршетку службе Божије сабрање на Крушевцу је настављено за трпезом љубави. Цркву Светог великомученику Димитрија, која се налази у склопу дворског комплекса на Крушевцу у Подгорици, изградио је краљ Никола као дворску капелу за породицу Петровић. Њена градња започета је 1894. године а освећена је 1900. године руком Митрополита црногорско-приморског Митрофана Бана. Дуги низ година била је у средишту пажње јавности због покушаја државе да ову светињу одузме од Цркве, позивајући се на Закон о државној имовини, по којем је сва имовина династије Петровић у својини државе Црне Горе. Након петогодишњег поступка, 2017. године пресудом Вишег суда у Бијелом Пољу, по жалби Митрополије црногорско-приморске – Црквене општине подгоричке, правда је задовољена. Потврђено је: Црква Светог Димитрија је својина Цркве, Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Извор: Радио Славословље