Претражи Живе Речи Утехе

https://stanjestvari.com/2020/06/02/slavoljub-lekic-odiseja-beskontaktnog-drustva/ ... Млади чланови информатичког братства с пуно жара подижу електронски логор без ограде и чувара. Најзанимљивије и најлуђе је пред нама. Добро дошли у бесконтактно друштво Пандемија изазвана вирусом короне 2020. године спада у велике догађаје, историјске прекретнице. Раније епидемије беху локалног значаја те је њихов утицај на цивилизацију био ограничен. Kуга није одједном обухватила читаву Европу a карантини су били занемарљиве величине у односу на данашњи од неколико милијарди људи. Наслућујемо да ће здравствене последице пандемије ускоро бити у сенци низа новина уведених последњих месеци. Већина њих непосредно утиче на основне феномене људског постојања (рад, смрт, игра, знање, моћ). Посебно је занимљива пандемијска природа и пракса новог облика рата. До скора су на Западу опасност и рат везивали за спољашњег непријатеља (Северна Кореја, Сирија, Русија), а сада је он у телу домаћина (вируси, бактерије). На почетку епидемије короне у САД срчани амерички председник Трамп поентирао је изјавом да се Американци налазе у рату против невидљивог противника. Несвесни садржај спонтано је прхнуо као птица: проблем је у нама. Међутим, после вируса короне могла би да букне пандемија безумља, опаснија од било које до сада. Узме ли мах, надмашиће све досадашње. Различита душевна стања савремена медицина успешно лечи али лек против безумља није нађен будући да није медицинска већ антрополошка и социјална појава. Слутећи смак света пре четрдесетак година, Д. Калајић следи померања границе између нормалног и патолошког, од краја ХIХ столећа и шаљиво предвиђа да ће 2138. г. сви људи бити луди заједно са психијатрима.[1] Баш је омашио! Пре пола столећа није се наслућивала пандемија коронанеурозе. За утеху, безумље је лако спречити неговањем вере и здравог разума, темеља отпорности људског рода. Разлагање мишљења Један од најважнијих знакова безумља запажен у време пандемије јесте распад мишљења. Показало се да је уз помоћ медија могуће изазвати масовна панична стања и поткопати здрав разум значајног дела популације, тј. претворити разумног у безумног човека. Безумник задржава знања, вештине и особине здравог човека али пошто је његово тело напустила људска природа спреман је да чини неочекивано. Зауздавање зомбија није могуће пријатељским убеђивањем или претњама; чак ни гола физичка сила не помаже. О разликама у доживљају пандемијске стварности говори здушна подршка затварању црквених храмова у време пандемије. У Грчкој је митрополит Амвросије из Цркве изопштио премијера Грчке Мицотакиса, г-ђу Керамеос и г. Хардаља због активног залагања за затварање православних храмова поводом ширења вируса короне.[2] Узбуркао се и грчки парламент пошто је његов члан изјавио да је у случају поновног увођења карантина боље умрети од грипа, него живети по наредбама непријатеља Христових.[3] Велико изненађење био је став главног рабина Израела према противепидемијским мерама.[4] Он живот појединца одваја од жртве и ставља изнад народа и Торе. А само пре осам деценија многи Јевреји одлазили су у гасне коморе с Тором у рукама. Где се дела метафизика која је одржавала јеврејску идеју миленијумима? Нестанак метафизике из одређене заједнице једнак је губитку смисла живота. Како могу бити важнија схватања појединца од заједничке слике света на којој почива заједница? Грчки митрополит Амвросије (Извор: Православие.ру) Знаци распада мишљења су и усавршена себичност, површност, недоследност, а понајвише духовна занемоћалост човека. При анализи узрока и последица пандемије српска стручна и политичка јавност није се удубљивала у разлоге за журбу при отварању коцкарница и тржних центара или узроке одлагања отварања библиотека и позоришта. Није разматрала зашто су градилишта у Србији и другим европским државама несметано радила док су се пољопривредници довијали како да обраде њиве. Незадовољни деценијском реконструкцијом Музеја савремене уметности (Београд) и Народног музеја (Београд) као да су у земљу пропали. Неочекивано брзо отварање европских граница и ваздушних лука бацило је у сенку последице дуготрајне затворености школа и универзитета. Убедљивости ради дају се уопштене изјаве да су деца будућност сваког друштва, без детаљисања о томе да ли су образованија од деце пре 40 година. Површност и недоследност напредују у свим правцима: ако већ не раде школе зашто би се отварале библиотеке или биоскоп Југословенске кинотеке у Београду? Напокон, људска особина брзог стварања навика учинила је да се наметнута мера – маскирање – широко одомаћи. Биће корисна у следећем ванредном стању да утврди стечену навику – удаљавање човека од човека. Вирус короне матираћемо епидемијом самоће. Набрајање сведочанстава слома здраве памети (логике) нема краја. Изједначена смртност у земљама без скупих мера сузбијања пандемије (Шведска и Белорусија) и земаља у којима су спроведене економски разорне антиепидемијске мере (Русија, Србија и др.) нису довеле у питање наратив пандемијског смака света. Шта више, многи сматрају да су предузете мере биле преслабе. Биће занимљиво на који начин ће економски ефекти ванредног стања бити објашњени пошто ударе по становништву. Светска елита у сред пандемије поручила је милионима да се брине о њима и најавила масовно увођење робота и дигиталне економије.[5] Подсмешљиво је поручила: отпуштамо вас ради вашег добра. Логор без страже Стављање милијарди људи у изолацију (карантин) показало је да је истовремено лишавање слободе значајног дела популације могуће без насилне реакције утамничених. Неколико хиљада полицајаца чувало је седам милиона људи у Србији, улице су биле празне. Није их чувала полиција већ страх и слабост. Тако је било широм Европе. Чак ни Хитлер није помишљао да ограничи кретање Јевреја на неколико стотина метара од куће како је учинио градоначелник Москве С. С. Собјанин.[6] Трећи рајх створио је гета али у њима су се Јевреји кретали без ограничења. Испоставило се да савремена либерална интелигенција и либералне елите с периферије система (бивши Варшавски пакт и СФРЈ) немају високу пасионираност а ни способност да рефлектују брзе економске промене и настанак нових социјалних структура и односа. Изгледа да се приближавамо слици света налик логору без чувара. Ни једно од мноштва достигнућа из периода пандемије неће бити занемарено, нека ће бити и унапређена. Благодарећи бесконтактним технологијама приватни простор прераста у јавни. Блокчејн технологије и 5Г телефонска мрежа убрзаће започето претварање стана/куће у радно место, забавиште, изложбени простор (галерија, музеј), школску учионицу, теретану, салу за јогу, лекарску ординацију. За време епидемије успешно је тестирана достава хране и других производа који ће уз помоћ клауд технологија, употребе беспилотних летелица и возила бити допремани директно на адресу примаоца. Чим се заврши борба елитних група и сруши анахрони финансијски поредак ХХ столећа, готовина и кредитне картице постаће далека прошлост. Замениће их електронски новчаници под изговором да се тако штити безбедност грађана од хакерских вируса и хуманих микроорганизама присутних на папирним новчаницама. Наставници, лекари, шофери, продавци, биће ређа занимања него данас, а уметничке изложбе и концерти изузетни догађаји. Сарадња између државних институција и информатичких корпорација још више ће унапредити контролу и кажњавање грађана. Уз помоћ већ одавно одомаћеног видео надзора и напредне мобилне телефоније (и чиповања људи) стан или кућа могу се претворити и у затвор. Неминовно је и проширење бриге за здравље и одговорно понашање сваког појединца и установљење оквира различитих људских потреба као што су секс, одмор, спавање или исхрана. И то не стихијно, како наговештава предлог о укидању секса између мушкарца и жене у Канади јануара 2020, већ на основу темељних сексолошких и физиолошких истраживања по препорукама стручњака.[7] Победа науке Након неколико столећа борбе наука је прогласила победу над вером. На путу до победе прешла је дуг пут од задовљства и утехе уму до незаменљивог средства за надзор и кажњавање. Насупрот науке, вера је одувек добровољна. До 2020. ни једном лекару није долазила мисао да одређени медицински поступак или лек преписује пацијенту као обавезу.[8] Пандемија је медицинску праксу и процедуре приближила строгој правној процедури. Пошто се мишљење распало а вера побеђена људски живот и култ здравља не може се очувати другачије до законском силом. После пандемије короне епидемиолози су постали политичке фигуре и водећи инфлуенсери. Класични политичари су прошлост јер су се у њихов простор ушуњали стручњаци, пре свега инжењери, лекари, биотехнолози, носиоци култова информисаности, здравља и здраве хране. Потиснути су философи, политиколози, социолози, економисти, заједно са финансијским системом либералне економије. Читаво ХХ столеће интелигенција је с поносом истицала неутралност и универзалност знања које нуди човеку те су се временом изједначили научно и политичко. Напокон, у време пандемије наука је уз подршку политике подјармила цркву епидемиолошким мерама. На оштрој окуци Црква је заједно с верницима добила жиг губавца клицоноше. Изгледа да је у постпандемијском друштву Црква пожељна само као погребно предузеће и агенција за издавање луксузних простора за венчања, крштења и одмор богатих туриста. Др Дарија Кисић Тепавчевић (Фото: Снимак екрана; Танјуг; Танјуг/Тања Валич; Танјуг/Слободан Миљевић; Танјуг/Драган Кујунџић) Удаљавање људи путем строге изолације (самоизолације) продубљује страх од другог и води одбацивању Цркве као храма у коме се окупљају браћа у Христу. Међутим, саборност и литургија човека ослобађају разарача друштва и социјалне структуре – страха, слабости, себичности. Данас је пред светском елитом крупно питање: треба ли нам у ХХI столећу разуман, самопоуздан и смео човек? И док се тражи одговор, млади чланови информатичког братства, увођењем нових технологија, с пуно жара подижу електронски логор без ограде и чувара. *** Православни свет изненада се нашао у прилици да предложи нови поредак у коме би се успоставило првенство духовног над материјалним, праведности и благодати над законом (римско право), заједничког над појединачним. У њему се могу удружити наука и вера и изградити православни космизам као одговор на атлантистички дигитални трансхуманизам и кинески дигитални комунизам социјалних рејтинга. Време ће показати ко ће се лакше изборити с надирућим безумљем: следбеници Прогреса или верујући. Пошто корона прође, остаће њене тековине. Најзанимљивије и најлуђе је пред нама. Добро дошли у бесконтактно друштво. Славољуб Лекић je редовни професор Пољопривредног факултета у Београду. Аутор више универзитетских уџбеника и стручних и научних чланака ________________________________________________________________________________________________ [1] Калајић, Д, Смак света, Накладни завод Хрватске, Загреб, 1979. стр. 46. [2] Видети текст: „Достојан! – митрополит калавритски Амвросије изопштио из Цркве премијера Грчке и два министра“, Борба за веру, 18.5.2020. [3] Рахиљ Макри је написала: „Они су нас лишили Крви и Тела Господа нашега. Они нам нису дозволили да узмемо Благодатни огањ… Они су нас, на преверу, утамничили, а ми смо им се повиновали, остављајући нашега Христа, као што су Га ученици оставили“. Сада желе да учине исто и за Божић, и предвиђају други талас карантина.“ Видети чланак: „Лучше умереть от гриппа, чем жить по указке врагов Христа“, Союз православных журналистов, 26.5.2020. [4] Видети поруку главног рабина Израела Давида Лауа уочи Пасхе. [5] Видети телевизијски прилог: Meyersohn, N. „Grocery stores turn to robots during the coronavirus“, CNN Business, April 7, 2020. [6] Оштре мере ограничења кретања у Москви наишле су на протест изражен на социјалним мрежама али и медијима. Видети чланак у ком се доводи у питање политички положај градоначелника Собјанина: „Не ошибки, а преступление? На действия команды Собянина пожаловались в прокуратуру“, Царьград, 21.5.2020. [7] Видети текст: „Funding for women’s group under review after call for ban on man-woman relationships“, The Canadian Press, January 28, 2020. [8] Видети текст Ђорђа Агамбена: „Медицина као религија“, Теологија.нет.

А Авраам рече: Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш. (Лк 16, 25) У римском друштву Homo sacer је изопштеник из друштва, онај који је постављен изван граница закона. Он сам не подлеже закону, али га закон и не штити. Он није осуђен него је изопштен, налази се негде на преласку из света живих у свет мртвих. Прокажен је до те мере да му нема места у заједници људи, може да говори али се његов глас не чује, смештен је изван људског етоса, изван је закона људског (ius humanum) и закона божанског (ius divinum). Секст Помпеј Фест каже да се такав човек не сме принети на жртву, али да онај ко га убије неће бити осуђен. Статус сличан Homo sacer-у, имале се различите групе кроз историју човечанства. У савременом српском друштву, такав статус имају њени најсиромашнији становници, најчешће Роми. Ситуација у којој живе Роми веома је жалосна. Многи не поседују документа па не остварују ни права на социјалну заштиту која би им редовно припадала. Њихов животни век је много краћи него у остатку популације, морталитет новорођенчади такође, а о проценату неписмених и нешколованих да не говоримо. Процес инклузије о коме се толико говори не даје опипљиве резултате. Овакво стање веома се лако препознаје као вид дискриминације, што и јесте. Очекивана реакција хуманог друштва била би унапређење помоћи овој угроженој популацији, пре свега кроз њихово укључивање у институционалне оквире, обезбеђивањем основних докумената а тиме и социјалних погодности које уживају и други. Правило је да институционална дејства, барем у почетку, свагда бивају иницирана друштвеном осетљивошћу. Свега овога нема, или нема у довољној мери. И сами погођени сиромаштвом и различитим страдањима, постали смо неосетљиви за проблеме ближњег, стално се прибојавајући да ако се њима нешто да, онда ће се то узети од нас. С друге стране, друштво које овим својим грађанима не помаже да обезбеде остваривање својих основних права, с разлогом се прибојава да ће у међународним оквирима бити препознато као дискриминаторско. Уместо да се уочени недостатци исправљају, наше друштво је кренуло другачијим путем, закључујући по аналогији, да ако већ немају права, онда немају ни обавезе. И обратно. Због тога је Ромима дозвољено много тога што другим грађанима није. Становање у импровизованим обејктима у ужим градским центрима, вожња приручно склопљених моторних превозних средстава којима угрожавају себе и друге, нападна прошња која се понекад граничи са отимањем а понекад то и постаје. Тек када се догоди инцидент који привуче пажњу јавности, постављају се нека питања и дају предлози – најчешће погрешни. Када су пре неког времена два ромска дечака пребила старца, дечјег песника Љубивоја Ршумовића, јавност се усталасала питајући се шта раде наше социјалне службе, каква је наша правна држава, какви су нам закони. Предлагане су најстроже казне за починиоце, где се као на узор указивало на америчко правосуђе које деци суди као одраслима. Тек се ту и тамо чуо понеки усамљени глас који је помињао да можда ту има нешто и кривице свих нас. Ромима се, као правим друштвеним изопштеницима, као савременим Homo sacer-има допушта и оно што представља кршење њихових личних права, на пример права детета. На очиглед свих, на најпрометнијим раскрсницама Београда, стоје мали перачи прозора, често млађи од десет година, који пролазе између аутомобила у покрету, чекајући да се упали црвено светло на семафору. Ромска деца се, по несносној врућни, хладноћи, киши и снегу, увек могу видети како на најпрометнијим местима у граду седе или леже у прљавштини поред кутије за милостињу. Све ове злоупотребе деце (да не говоримо о дечјој проституцији и трговини људима), остављају равнодушним службе социјалне заштите, за које су ова људска бића готово невидљива, као и уосталом и за многе од нас, који их (евентуално) уочавамо тек толико да их не нагазимо. Vica verse, не чињење онога што бисмо као људска бића, да не кажем хришћани, били дужни да учинимо, сада се оправдава тиме што они немају и не прихватају никакве друштвене обавезе. И они их заиста и не прихватају. Но питање је, знају ли уопште они шта то не прихватају, да ли је њихов статус друштвених изопштеника заиста њихов избор, или су једноставно од детињства затворени у кругу сиромаштва и начину живота за који једино знају, немајући прилике да упознају другачији? На нама и на нашој савести остаје да на та питања одговоримо, или да их игноришемо. Колико год да смо сиромашни, колико год да има других који нису они а који такође пате у немаштини и заборављености, ипак не смемо да пређемо најнижи праг човечности. А прелазимо. И као друштво и као појединци. И како хришћани. Њихова изопштеност изопштава нас саме. Као друштво, из заједнице хуманих друштава, а као хришћане…? Извор: Теологија.нет View full Странице

Предавање презвитера Велимира Врућинића, пароха новосадског на тему “Став савременог друштва према институцији брака”. Предавање је одржано у свечаној сали Ваљевске Гимназије у четвртак 11. октобра 2018. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског господина Милутина. Организатор је Црквена општина Ваљево при храму Васкрсења Христовог у циклусу предавања “Православље и млади“. Предавача је присутнима на почетку представио свештеник Дејан Трипковић, парох ваљевски. Звучни запис предавања View full Странице

View full Странице

Поводом славе Хиландарског лекарског друштва, празника Преподобног Симона монаха – српског краља Стефана Првовенчаног, Викарни Епископ ремезијански Стефан освештао је и пресекао славски колач у недељу, 7. октобра, у просторијама Хиландарске Задужбине, на Дедињу, потом честитао славу преносећи благослов Патријарха Иринеја. Јереј Владимир Левићанин одржао је кратку беседу, а домаћин славе, председник Хиландарског лекарског друштва, проф. др Радисав Шћепановић, поздравио је сабране. Звучни запис беседе View full Странице