Претражи Живе Речи Утехе

Иако литије Црној Гори престају да функционишу као протеклих месеци због епидемије коронавируса, црква остаје, каже у ексклузивном интервјуу за Спутњик, митрополит Црногорско-приморски Амфилохије. Већ 2000 година, црква је по својој природи најбољи лек против свих вируса који рађају грех, сатанску силу и смрт, додаје он. До сада је у Црној Гори постојао вирус безаконог закона, сада имамо и коронавирус. Борећи се против вируса преко народних сабрања, наставићемо борбу тамјаном и молитвом. „Тамјан и молитва одувек су били против свих вируса у људској заједници. Настављамо да се боримо против тих вируса и чекамо састанак са представницима владе и надамо се да ће садашња власт вратити памети, себи самој и Црној Гори и њеном вековном предању“, каже Амфилохије. Дошло је време да коначно престане прогон православне цркве у Црној Гори, који је започео још 1941, а интензивирала се 1945, убиством митрополита Јоаникија Липовца. „Овај народ, који је због страха и невоља био „пучина, стока једна грдна“, сада, наједанпут је постао прави народ, који се ослободио од страха, чак и од страха да ће деца изгубити парче хлеба“, наводи он. *Да ли Вас је изненадила та вера? - Морам да признам да ме је изненадила. Ја сам овде рођен и, у своје време, студентима на факултету у Београду говорио сам да је само у Албанији атеизам јачи од црногорског атеизма. Али сведочим, не само по моме оцу него и по другим људима, да ипак постоји жар вере. Јер ту су велике светиње, велики свеци божји – свети Василије, свети Петар Цетињски, свети Стефан Пиперски, Симеон Дајбарски… Овде, у Црној Гори су говорили „у Бога не верујем, ал' немој ми дирати светог Василија“. Тај дух је постојао, међутим, био је и тај страховити притисак и насиље братоубиства, прогон свештеника. Многи су побегли, многи су бацили мантије. Народу су узимали све одреда, од рата наовамо – и образ, и достојанство. Међутим, када су дирнули у дамар животни, а то су управо црква и светиње, ћивот светог Василија, светог Петра, народ се наједанпут пробудио и ево, данас је народ у Црној Гори такав да не знам има ли Европа таквог народа. Народ је постао прави, божји народ. А још су стари Латини говорили да је глас народа, глас божји. То се овде посведочило. Ови нас оптужују да се овде меша политика. Овде је нешто много дубље од свих политика. Појавио се народ хришћански, изворни народ који брани своје биће, своје достојанство, своју веру, своје најдубље, оно на чему је саграђено све што је часно и честито, и свето и културно у историји. *Можемо ли да кажемо да одлагање литија неће утицати на то да народ одустане од захтева? - Сигурно, народ неће посустати. Тај вирус, корона, сада се он лечи и чујем да се умањује и у Кини. У Црној Гори се вирус суштински није ни појавио. Дакле, већ имамо лек и за вирус, од кога се лечи од безакоња и од власти која себе поистовећује са државом. И ако кажеш нешто против власти, онда си против државе, против Црне Горе. Како сам ја против Црне Горе!? Мој предак, кнез Рашко Радовић и војвода Мина Радулов Радовић присајединили су Морачу и Ровце Црној Гори, али Црној Гори светог Петра Цетињског. Ми смо Радовићи уграђивали себе у светиње Петровића. А овај закон, против кога је устао народ, рођен је из рушења цркве на Ловћену. Сад хоће, не само да сруше, него да одузму светиње, да их одузму, да их приватизују. Коме да их дају? Односе се према Митрополији црногорско-приморској, која је родила Црну Гору, као према криминалном друштву. Помињу неке паре које Митрополија има. Све што је Бог дао, наше највеће богатство јесте тај народ божји који је свестан себе и свога предања и који брани светиње на челу са својом децом. То је оно што нам је најбитније у овом тренутку. *Упркос свему, закон је изгласан без ваше сагласности и тек сте средином фебруара сели за преговарачки сто. Дошли смо до експертских тимова. Друга страна само слуша. У ком правцу иде дијалог са властима? - Надамо се да ће се и они, да се тако изразим, вратити памети. Пре свега, то су људи који не знају шта је црква. Једина партија у свету, чији је председник најавио формирање аутокефалне цркве је ДПС. Замислите, један атеиста, партија која је израсла из комунизма. Она је, нема никакве сумње комунистичка партија, која се прилагодила некаквим „европским узусима“. Међутим, чему се прилагодила? Тржишној економији и приватизацији. Они су приватизовали и оно што је комунизам добро оставио, једна група људи се обогатила. Они су сада за буржоаску Европу, и у том духу сада хоће да одузимају и храмове. Чак иду дубље од комунизма, јер комунизам је национализовао само један део црквене имовине. Храмове нису. Јесте да су храмови запустели, али народ је сачувао своју. Кажем овима на власти да нема победника и побеђеног, него да победи правда божја у свима нама и да чујемо глас овога народа који жели Христову победу. То је победа љубави, победа заједништва, а овде је то нарочито неопходно, овде где је владало братоубилаштво. *Да ли су избори, можда, разлог због кога влада неће одустати од овог закона? Можда рачунају да би повлачење закона значио њихов пораз? - Искрено, вероватно да на то рачунају. Међутим, ако смем да кажем, управо ово што се догађа атомска је бомба за темеље њихових избора јер велики део и њихових гласача укључен је у овај народ. То им и поручујем. Они се љуте, али ја им кажем да, ако хоће да буду народна власт, а као такви су изабрани, морају да чују глас народа. Ако мисле да добију изборе, морали би да што пре макну тај вирус из бића Црне Горе. *Да ли су експертски разговори орочени на неко време и какви су планови Митрополије уколико они пропадну? -Ако хоће да ураде нешто и за себе, али и за народ и Црну Гору, они морају да пониште део тог закона. У том закону има и онога што је нормално, малте не осамдесет одсто. Али, то што угрожава биће Црне Горе, што угрожава биће Цркве божје, која је душа Црне Горе, то морају да избришу. Ако се то не деси, црква и народ настављају своје дело. Надам се да ће у том погледу доћи до разума. Време је, ако сада не дођу, никада неће доћи. То је и за њих изазов. Народ се пробудио и ако и даље буду притискали народ, они то раде на своју штету и повампирују братоубилаштво, што је било најопакије у Црној Гори кроз векове. *Мислите ли да неће доћи до тога? - Надам се да неће. Видим да у последње време људи на власти ипак мало другачије разговарају. *Плашите ли се да би сличан сценарио могао да задеси и светиње на Косову и Метохији? - У то нема никакве сумње. Ако су православни Црногорци одузели светиње, зашто и Албанци муслимани на Косову то исто не би урадили? Они већ припремају такав закон. То је очевидно. С те стране, ту је одговорност и Србије, али и садашње власти на Косову која је загосподарила благодарећи бомбардовању НАТО. Време је, дакле да дође до разумног договора међу свима нама, посебно у Црној Гори, потом Црне Горе и Србије, а онда и Црне Горе и Србије са Косовом. Ово што се догађа у Црној Гори управо је лек од тих вируса, и тог лажнокосовског вируса и вируса који, овакви какви јесу, рађају и одржавају тај вирус на Косову. Ако су православни Црногорци. *Недавно сте рекли да бисте бранили светиње у Црној Гори и животом, ако треба. - Знате шта, нема ми друге, не смем другачије од овог народа. Када су мајке са децом спремне да изађу на улицу, смем ли ја другачије? Када имам и такве претходнике. И свети Петар Цетињски је гоњен са Цетиња. Нисам само ја. Није ово нова прича у Црној Гори. Она се настављала, нарочито после 1945, тај револуционарни братоубилачки покољ. Народ више неће тај дух братоубилаштва и враћа се разуму. А ко други може да га врати, сем Цркве божје, која негује заједништво и братство међу свим земаљским народима? Радује ме то и дај Боже да се ови који су на власти што пре опамете. То више није питање политике, то је питање бића Црне Горе. *Црногорска власт оптужује СПЦ да не жели да се региструје на законом прописан начин? Шта заправо стоји иза тога? - Када је 2006. Црна Гора постала независна, наш архијерејски сабор донео је одлуку да се у Црној Гори оснива епископски савет. Тим поводом, црногорском митрополиту враћа се титула архиепископа и црногорска митрополија заживљава на начин како је живела кроз векове. Ту одлуку Сабора уручили смо председнику Црне Горе Филипу Вујановићу. Одлуком Сабора, црква је пријављена новој власти, новој држави. И поред тога, иако нема ни једног закона где се тражи регистрација традиционалних цркава и верских заједница. Тек када су регистровали Дедејићеву секту, тражили су да се ми региструјемо. Ја сам рекао, чекај, ко кога треба да региструје? Ја овде постојим 800 година. Ја треба вас да региструјем, ви сте тек сад постали држава. Стару Црну Гору створила је црква. Ипак, пријавили смо постојање четири епархије, што смо поново урадили 2012. *Шта се догађа са оценом уставности Закона о слободи вероисповести? Најављено је било да ћете предати предлог за оцену уставности закона. Да ли је предлог у процедури? - То је припремљено у сарадњи са Светим синодом. Сада, 17. марта, требало је да о томе имају састанак Свети синод и наше епархије. Међутим, седнице неће бити, с обзиром на најновија збивања са коронавирусом. Биће касније. Нисмо поднели иницијативу управо зато што не видимо да би Уставни суд нешто могао да реши, с обзиром да је он прирепак овакве владе. Уставни суд чак нема ни свог нормалног председника. Иницијативе су подношене без нашег знања и то је све повучено. Ми све то имамо припремљено, али мислим да подношење жалбе Уставном суду зависи од састанка експертских тимова. Оно на чему инсистирамо је да за сваки предмет који се тиче црквене имовине, а има 850 предмета, влада докаже да се ради о имовини Црне Горе пред редовним судом. Ми имамо доказе за сваки храм, за сваки манастир, за сваки педаљ земље, да су то задужбине. *Како реагују верске вође у свету? Недавно вам је у посети био украјински митрополит Онуфрије, рекао је да су слике народа у Црној Гори величанствене и да би украјински народ могао да се угледа на Црногорце. - Реагује не само он. Имали смо у Аману свеправославно сабрање. Био је и московски патријарх, који је био љут на мене што сам био на Криту. Међутим, сада, московски патријарх назива ме исповедником православља, управо због овога што се овде догађа. И не само московски патријарх, него сви патријарси. И јерусалимски, и антиохијски патријарх, и римски папа. Јуче ми се јавио митрополит Арсеније из Беча, који је на челу Конференције православних епископа Аустрије и тражи да му пошаљемо документе да се пред аустријским властима заузме за Митрополију црногорско-приморску. Дакле, сва православна црква и сво хришћанство схватили су да се догађа нешто ненормално и дај Боже да се и ови наши, затровани опаким вирусом „брозоморе“, исцеле. Извор: Спутњик

Ректор Цетињске Богословије Гојко Перовић казао је синоћ, гостујући на ТВ Нови да је прецизнија формулација ранијег исказа који је имао да су протести надстраначки: Перовић је казао да је народ на улице извео Бог и да је закон усвојен у глуво доба ноћи антиуставан, дискриминаторски и недемократски. „Овај закон је прављен да доноси штету Црној Гори. Ово није борба за права свештеника, већ да светиње које смо добили од предака предамо потомцима. Пребацују нам да литије иду против Црне Горе, таквима поручујем да се ми боримо за Црну Гору. Не може се прихватити антиуставан и дискриминаторски закон, тако се поткопава држава, а ако ово сад прође, донијеће сличан закон за другу област. Ми немамо право да то пустимо. Протести, литије неће стати док овај закон не нестане из правног система државе. Ми се боримо за Црну Гору„, поручио је Перовић. Извор: Радио Светигора

Било је у прошлости важних догађаја, али овај који прослављамо, поред Косовског боја, за наш идентитет, за историјско трајање и пут српског народа сигурно је најзначајнији. Уочи одласка у Црну Гору, патријарх српски Иринеј дао је ексклузивни интервју за „Политику” поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве – осам векова аутокефалности. Поглавар Српске Цркве за наш лист говори о значају тог великог догађаја, који ће следеће недеље бити обележен свечаностима на нивоу целе Српске Православне Цркве, али и актуелним питањима с којима се Српска Црква суочава данас и њеној мисији у нашем времену. -Добијање самосталности за нашу Цркву заиста представља најзначајније размеђе наше историје. Било је у прошлости важних догађаја, али овај који прослављамо, поред Косовског боја, за наш идентитет, за историјско трајање и пут српског народа сигурно је најзначајнији. Та два догађаја конституисала су два завета, светосавски завет и светолазаревски завет, којима је наш народ живео вековима, данас живи и живеће – каже у интервјуу за „Политику” Патријарх српски Иринеј. Стојећи на размеђи великог јубилеја, осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, шта нас учи прошлост и које лекције треба да применимо на будућност? У осам векова, које сада сагледавамо, било је и успона и падова, победа и пораза, туге велике и радости велике и, ево, Бог је дао и нама да у славу нашег небеског заступника Светог Саве кажемо да смо сачували његову и нашу веру хришћанску, православну, језик, национални дух, културу и државу и да се с том вером и данас и сада суочавамо са свим тешкоћама и искушењима која у животу неминовно следе. Стога, сви ми православни Срби, од Солуна до Будима где год српских душа има, како песник пева, али и даље по Републици Српској и Босни и Херцеговини, поносној Црној Гори, нашој милој Боки, Далмацији, где смо недавно прославили четири века најстарије наше богословије, и даље по целом Балкану и свим континентима где је наш народ подигао своје храмове, у које је Свети Сава призвао и друге народе, чак друге расе – црнце у Африци, јужноамеричке Индијанце и остале Богу знане, треба да будемо поносни и да се радујемо овој великој, грандиозној годишњици. Ових осам векова српски народ и његова Црква прилажу светској хришћанској, духовној и културној баштини за поколења која долазе. Велика је то и величанствена годишњица, које ми по својој грешној мери и не можемо у потпуности сагледати. Слава Богу на свему! Стога, читаоцима „Политике” и целом српском роду честитам овај радосни јубилеј и позивам и овом приликом све наше вернике и људе добре воље да од 6. до 9. октобра са својом Црквом Светосавском у манастиру Жичи, у Пећкој Патријаршији и у Београду, у великој радости прославе осамстогодишњи јубилеј аутокефалије Српске Православне Цркве. Како гледате на различиту перцепцију Цркве у нашем савременом друштву? Има оних који оспоравају верност Српске Цркве својим осамсто година старим коренима, затим оних који је сматрају „застарелом” и мисле да је све што има везе с Црквом ствар за „своја четири зида”, док се глас оних 90 одсто, који се изјашњавају као верници Српске Православне Цркве, готово и не чује. Овом приликом ви и ја представљамо заједнички глас оних 90, тачније 85 одсто становништва Србије који су се на последњем али и приликом ранијих пописа изјаснили као православни хришћани. Био бих срећан када би нашим разговором, ставовима које о народној прошлости, садашњости и будућности изнесемо на страницама „Политике”, била задовољна не само већина, него и оних преосталих неколико процената. Јер ја их не доживљавам као проценте, него као браћу и сестре. Ту су наша браћа муслимани, протестанти и католици у Војводини, затим браћа Јевреји. Њима свакако не припадају чести гласови радикалне нетолеранције, чак и мржње према Светосавској Цркви. Они не сматрају да све што има везе с Црквом, односно вером у Бога, мора да се дешава у приватна четири зида. Гласови радикалне нетолеранције према Цркви, чак и мржње, припадају буквално промилима. Ради се о неколико групица људи, Цркви добро познатих, окупљени махом у Београду, око појединих медија и организација финансираних из иностранства, надам се не и од наше Владе. Добар део њих живи искључиво од новца који добија од недобронамерних странаца, који знају да је Црква кључни носилац идентитета српског народа. У праву сте када кажете да се глас оних који се изјашњавају као верници недовољно чује. Важно је да они који себе сматрају верницима, поготово угледне личности из света науке, просвете, културе, политике, у јавности јасно сведоче своју веру. Не треба да буду некакви фанатици, али јасним изјашњавањем да су православни хришћани даће пример другима, младима и старијима. Сетимо се само наших пријатеља и браће, недавно преминулих др Јеротића, композитора Александра Вујића, глумца Небојше Глоговца, архитекте др Пеђе Ристића и многих других. Они су били носиоци правог лаичког апостолата. Својим натпросечним професионалним радом, али и јавним сведочењем, учинили су много за своју Цркву и за свој народ. Верујем да им је Господ подарио место у близини Светога Саве, међу свим нашим благочестивим прецима. Сарадници и млађе владике ми кажу да међу јавним личностима – глумцима, музичарима, спортистима – има много људи који с поносом истичу да припадају Цркви Светосавској. И они су за пример и сваку похвалу. Какав је положај Српске Православне Цркве међу осталим помесним црквама? Видели смо у „украјинској кризи” да је било сусрета на највишем нивоу и с Москвом и с Цариградом. Брига и одговорност коју наша Црква има за јединство Православне Цркве, њену саборност и верност Светом Предању и канонима, обавезала нас је да настојимо да протагонистима недвосмислено укажемо да њихове активности не само да наносе штету Цркви у Украјини, него озбиљно угрожавају јединство Цркве Православне. И то сам чинио, како писмено, више пута, тако и усмено у непосредном разговору с Патријархом цариградским. При томе, морам и овом приликом да истакнем да се наша Црква није опредељивала по словенској блискости с Руском Црквом, наравно ни по некаквим политичким или сличним интересима, него искључиво црквено, предањски и канонски сагледавајући настали проблем. Да је нека друга помесна Црква, Руска или друга, чинила било шта слично, поступали бисмо исто. Многа браћа архијереји духовно су стасали у Грчкој, на јелинској теологији и култури. Сам осећам обавезу и инсистирам на најдубљој захвалности Мајци Цркви и најсветијем трону цариградских патријараха, а с нашим најученијим владикама делим љубав према грчком народу, Цркви и култури. Али, ни мени ни њима та љубав не даје за право да, као што то уосталом чине и неки грчки теолози и јерарси, не укажемо на поступке који су неканонски и неприхватљиви. Од тога нећемо одустати. Објављено је у украјинским медијима да су ме државне власти прогласиле за непожељну особу. За њих сам, кажу, персона нон грата. Не знам да ли су то тачне вести. Нисам добио ништа званично, али то неће умањити моју подршку Митрополиту Онуфрију и благочестивим Украјинцима, нити пак моју жељу и молитве да се раскол у Украјини заиста зацели. Овако како то чине Фанар и кијевске власти, уз подстицај неправославних сила, само ће раскол продубити. Више него јубилејом, српска јавност бавила се ове године односима међу епископима. Било је отворених таблоидних напада на поједине владике, написа о неслагањима око става о „украјинском питању”, о ангажману епископа на Православном богословском факултету, о томе ко треба да посети Сабор, а ко жели да буде нови патријарх... Има ли разлога за забринутост над стањем у Српској Цркви? Када би таблоиди били верна слика било ког сегмента српског друштва било би разлога за бригу или би било касно за бригу. Богу хвала да није тако. Проблем који, ипак, треба да брине није у томе што власници или уредници таблоида желе да свој укус и опскурни начин живота преко својих новина наметну српском православном народу, него због тога што поједини људи који имају велику духовну одговорност у томе учествују. Под таквим утицајима жута штампа креира афере у Цркви, оцењује одлуке Сабора и Синода, арбитрира о црквеној просвети, о међуправославним, канонским и еклисиолошким питањима. Ми на таблоиде не можемо да утичемо. Можемо само да апелујемо и слично. Али свако треба да препозна проблеме у сопственој кући и да их решава. Црква треба да размотри да ли треба да поново доноси одлуке попут оних које је донела претходних година. У осам векова дугој историји знатно се мењао однос Цркве и државе. Какав је он данас? Наравно да ми немамо илузију да се може вратити време симфоније како је било у Византији или у Немањићкој Србији. Али, исто тако, мислим да ми као људи који обнашамо одговорне послове у Цркви и држави, да бисмо доносили одлуке које су од несумњиве користи за грађане, не само вернике, увек треба да имамо за пример начин размишљања какав су имали Свети Сава и његов брат Свети Краљ Стефан Првовенчани. То угледање на њих није нимало анахроно, зато што су околности у којима су они живели и водили српски народ, Српску Цркву и државу веома сличне данашњим. На пример, сукоб и надметање истока и запада, подељеност српског народа на више државица и слично. У тим околностима Свети Сава и Свети Краљ Стефан Првовенчани су проблеме решавали, пре свега, уздањем и дубоком вером у Бога, који им је давао снагу и мудрост, дипломатском вештином, прагматичношћу, уважавањем различитих интереса и грађењем мостова и према истоку и према западу, али с трајним духовним опредељењем за исток, односно за православље. Такво њихово опредељење и богонадахнута вештина у вођењу државних и црквених послова унапредила је Србију верски, културно и економски, тако да доба Светих Немањића, памтимо као златно доба српске историје. Наравно, Србија је данас секуларна држава. Устав дефинише Републику Србију као световну државу у којој су цркве и верске заједнице одвојене од државе. Нашем добу је примерен принцип кооперативне одвојености и сарадње. Свако ради свој посао, а када и где је потребно међусобно се помажу. Наслеђе претходних деценија, када је атеизам био државна доктрина, а Црква се налазила на маргинама, а у многим стварима прогнана из јавног живота, није још увек превазиђено. На такав положај, да Црква нема право да се огласи по најважнијим питањима, за који се неки залажу и данас, ја не пристајем, Црква не пристаје. Да није било Цркве Светосавске, не би данас било ни нашег народа. Неки други људи и народи, а не православни Срби, данас би насељавали ове дивне пределе. Стога ће Црква и даље, када сматра за потребно, посебно када се ради о виталним питањима и идентитету народа, његовој самосвести увек и одлучно дати свој глас. Допадало се то некоме или не. С друге стране, истичем да је однос Цркве с државом, државним органима и властима у узлазној путањи. То сведочи чињеница да је држава прихватила, између осталог, да заједно с Црквом обележи и прослави велики осамстогодишњи јубилеј, да помаже нашу Цркву на угроженим подручјима, нарочито на Косову и Метохији. Исто је и у другој нашој Републици Српској. И тамо имамо добру сарадњу Цркве и државе. То сведоче наши епископи и свештеници, то тврди и наш народ. И то је добро и на корист нашем народу, држави и Цркви. Мада у атмосфери празника, мораћу да поменем и трагичну ситуацију у Црној Гори, која је, не мање него Косово и Метохија српска, класична српска земља. Та ситуација је трагична до апсурда. Не само што је тамошња власт признала Косово и Метохију за независну државу, с приштинским властима, који су одреда били припадници терористичке војске, одржава тесне односе, него се с Цетиња чак посеже за Метохијом и говори да не припада Србији већ Црној Гори. Дакле, перфидним и систематским притисцима, затиру српски народ у Републици Црној Гори, а неки кругови истовремено истичу територијалне претензије према Србији. Да ли је Српска Црква у довољној мери присутна у друштвеним питањима и покушајима да се за проблеме данашњице дају конкретна решења или одговори: попут исељавања младих, ниске стопе наталитета, пораста породичног али и сваког другог насиља, до оних која се постављају као глобални изазови, попут проблема злоупотреба савремених технологија и нарушавања приватности, експериментисања с биотехнологијама, девастације животне средине. Постоји питање ширег друштвеног ангажмана Српске Цркве, односно успостављања и одржавања равнотеже између молитвене и социјалне делатности. У решавању неких од проблема савременог друштва Црква ради веома активно. У мојој Епархији, у Београду као мегалополису, преко Верско добротворног старатељства, Црква снабдева храном свакодневно хиљаде потребитих. Има своја здравствена саветовалишта, лекаре који бесплатно указују помоћ, затим психолошка и брачна саветовалишта и слично. Црква лечи многе младе, стотине њих, од болести зависности, наркоманије, алкохолизма... Постоји и мноштво других сличних социјалних служби Цркве у другим епархијама. Ми то не истичемо. Појединци се баве и проблемом злоупотребе савремених технологија, имамо и свештенике који су прави експерти по таквим питањима. Али то све није превасходна улога Цркве. Наравно, ми је не занемарујемо, настојимо да унапредимо социјалне делатности. Неки од проблема које сте навели се постављају, како на локалном тако и на глобалном плану, не само пред Српску Цркву него и пред друге друштвене факторе све брже и интензивније. Људи с правом очекују одговоре. На неке од њих, попут достојанства личности, етике рађања, противљења насиљу, Црква одговара брзо и релативно лако – посежући за постојећим одговорима из ризница свога богословља. Над другима питањима мора да се дуже и пажљивије замисли јер она не само у форми у којој се данас пред нас постављају него и у суштинској проблематици коју изражавају у сфери теологије нису постојала. Моје је мишљење да се решење за претеће светске проблеме, које многи виде као апокалиптичне: ратне и нуклеарне, еколошке, климатске... и сличне може наћи само у јасном и недвосмисленом повратку на основне хришћанске вредности које је цивилизација током векова заборављала и од којих је одступала. И никако друкчије. Ми као древни хришћански народ имамо богато предање, светле примере из ближе и даље прошлости, светитеље, живе манастире и богомоље, Хиландар – право и неизмерно духовно богатство које је нама дато: на чување и коришћење ! А све остало ће – то је вера отаца наших која никада није била изневерена – додати сам Господ. С том вером, с Господом и Светим Савом као помоћницима, све саблазни овога света постају другачије, решивије, незнатније. Сасвим је недопустиво да сматрамо да смо сами, затечени, да су наши проблеми највећи и нерешиви. Црква ту веру свакодневно открива свом народу, као што је то увек чинила, Јеванђељем које проповеда. Које је данас најважније питање за Српску Православну Цркву? Да ли је то судбина Косова и Метохије? Свеколико искуство Цркве Христове учи нас да ниједно питање, ниједан проблем, па ни овако важан као што је питање Косова и Метохије нити настаје, нити се трајно може решити посебно, партикуларно. Проблеми неког народа или државе се манифестују територијално, економски, демографски и слично, али увек, рекао бих у основи, имају своју духовну компоненту. И проблем о којем говоримо је тежак, зато што у себи садржи све наведене компоненте. Имајући то у виду, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом овогодишњем заседању издао посебно Саопштење о Косову и Метохији у коме је упутио позив свим политичким чиниоцима на наставак дијалога, без притиска и уцена у контексту решавања питања заштите људских права народа, слободе живота и рада Српске Православне Цркве, институционалне и безбедносне заштите наших светиња, омогућавања несметаног повратка расељених и слободног приступа имовини свима онима којима је она бесправно одузета или узурпирана. Сабор је том приликом свесрдно подржао сваки одговоран дијалог који треба да допринесе владавини права и закона и помирењу између свих народа који живе на простору Косова и Метохије као јужне покрајине Србије. Јелена Чалија Извор: Политика

Како то Мило, нови оснивач аутокефалне цркве у Црној Гори, замишља да подржави црквену имовину у Боки которској, која је у државу Црну Гору ушла 2006. године? Под претпоставком, истина историјски неодрживом, да је у Црној Гори стварно црквена имовина била државна и да је 1918. г. отета и предата Српској православној цркви укидањем аутокефалне цркве у Црној Гори, новим законом о слободи вјероисповијести требало би да се, Миловим прегнућем, врне држави Црној Гори. Он као Велики Вођа помпезно обећава да ће ту неправду исправити. Примјећујете, без сумње, да нисам ставио под знаке навода много тога што је требало да учиним. За сада нећу писати о Црној Гори ни Брдима, ни Метохији, који су чинили Краљевину Црну Гору до њене капитулације 1916. г. (којом су се краљ и његова власт одрекли својих савезника). Бока которска није била у саставу те краљевине. За неупућене Бока није само залив него данашње четири општине: Херцег Нови, Котор, Тиват и Будва, дакле од Дебелог бријега до Куфина. У Краљевини СХС, односно Југославији, области Краљевине Црне Горе су ушле у Зетску бановину, укључујући први пут и Боку которску и Дубровник итд. Бока которска од 1870. до 1931.г. има засебну Епархију којој је заштитник Св. Сава. Ујединила се у Српску патријаршију ДИРЕКТНО и наставила свој живот до спајања са Митрополијом црногорском 1932. године. Године 1918, која је рубна година по Миловом закону за отимање црквене имовине, Бока которска и њена Српска православна епархија никакве везе немају са Црном Гором. Доласком комуниста и формирањем НР Црна Гора, Бока је 1945. г. на једном скупу у Херцег Новом, ИЗ ДРУГОГ ПОКУШАЈА, угурана у Републику Црну Гору, а први пут у својој историји ушла је у државу Црну Гору тек 2006. године. Прошле године смо славили 100 година ослобођења Боке од аустроугарске окупације и изазвали гњев монтенегринских јастребова јер се наше слављење разумјело као слављење уједињења преко Подгоричке скупштине, којој апсолутно признајемо легитимитет, али са Боком которском није имала никакве везе, јер се Бока, нешто касније, ДИРЕКТНО ујединила са Србијом, односно државом СХС, односно Југославијом. Посебно је монтенегринску националистичку јавност забољело што је званични организатор свих свечаности био СРПСКИ НАРОД БОКЕ! Усијали су се портали, али чињенице су чињенице. И сада коначно питање – како то Велики Вођа мисли са својом камарилом да „подржави“ црквену имовину у Боки которској када Бока НИКАДА раније није била Црна Гора? Не може ништа узети силом на срамоту ни у Црној Гори, ако има права и правде, а поготово не у Боки. Кажу да сва ова ујдурма има везе са отимањем косовометохијских светиња Српске православне цркве и да заједнички ментори (читај окупатори) у Црној Гори и на „Косову“ (које је ”краљ” Мило признао за независно, издавши Црну Гору краља Николе) праве МОДЕЛ за нове пљачке послије бомбардовања. Дакле, ово би могао бити неки „Милосрдни анђео“ за уништење Српске православне цркве у Црној Гори и одузимање њених светиња на Косову и Метохији. Зато Велики Вођа најављује ОСНИВАЊЕ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, ОБАВЕЗНО АУТОКЕФАЛНЕ, а онда би се по том моделу основала и КОСОВСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, али ни случајно српска. Изгледа са овим пројектом мора да се пожури јер су ментори из разних амбасада нестрпљиви… Али има Бога па ово неће проћи, посебно не у Боки которској! Овај народ је сачувао светиње и у она времена када је један Митрополит црногорски са преко стотину свештеника убијен, а његов насљедник (1954) осуђен на једанаест година затвора, када су по Црној Гори одреда цркве биле оскрнављене и претваране у мјеста за спраћање стоке, а Црква Светог Петра на Ловћену срушена. Потписник ових редова је свједок тих времена. Данас, када су све цркве обновљене, неко хоће у њих да уведе распопове и непопове. Ми канонски свештеници са вјерујућим народом и aрхијерејима, спремни смо да бранимо светиње ако треба и животима. Ништа ту нема ново. Сада је, очигледно, на нас дошао ред, а ми се не бојимо и спремни смо. Интересантно ће бити како ће се овај закон примјењивати на римокатоличке објекте, посебно на Госпу од шкрпјела гдје је туристичка посјета огромна и која се може се мјерити са посјетама Острогу? Бискупија которска припада Сплитској митрополији, што се обично не зна. Ако дирну Госпу, видјеће како ће Хрватска реаговати, јер они тврде да је Бока „Заљев хрватских светаца и олтар Домовине“. Или се овај фамозни закон не односи на њих и на Исламску заједницу? Као државни закон зар не би требао да важи за све вјероисповијести? Изгледа, међутим, да је овај закон је прављен само за Православну цркву и одузимање православних светиња. Извор: Митрополија црногорско-приморска