Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'државе'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Епархија славонска са осећајем истинског поноса и захвалности обавештава да је 29. марта 2022. године године на Универзитету Бен Гурион у Бер Шеви, Израел, Његовом Преосвештенству Епископу славонском г. Јовану додељено високо признање Витез од Ладина које носи име Ицхака Навона (1921-2015), петог по реду председника Израела. Свечаној додели присуствовали су ректор Универзитета Бен Гурион проф. др Хаим Ј. Хамес, удовица покојног председника Навона гђа Мири Навон, професори Универзитета Бен Гурион, истакнуте личности у области просвете, науке, културе и уметности, дипломатски представници Републике Србије у Израелу и представници Музеја жртава геноцида на челу с директором г. Дејаном Ристићем. Гђа Навон је уручила престижно признање Преосвештеном Владици и бираним речима указала на његову изузетну посвећеност истраживању и очувању сећања на жртве холокауста, као и на његов значајнан допринос унапређења српско-израелских односа. Извор: Епархија славонска линк
  2. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ 17. јул 2021. Дана 16. јула 2021. године у Подгорици одржан је редовни састанак Правног савјета Митрополије црногорско-приморске коме су присуствовали чланови Савјета, као и митрополит црногорско-приморски Јоаникије и епископи захумско-херцеговачки Димитрије и новоизабрани епископ будимљанско-никшићки Методије. На састанку су разматрана текућа правна питања укључујући и питање Темељног уговора између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе о коме се води дијалог међу уговорним странама са циљем да исти што прије буде усаглашен и потписан. Све медијске спекулације и манипулације којих је било и има напретек могу само нанијети штету поменутом дијалогу између Цркве и државе који, по мишљењу Правног савјета, иде ка позитивном и очекиваном исходу. Координатор Правног савјета Митрополије протојереј Игор Балабан https://mitropolija.com/2021/07/17/pravni-savjet-mitropolije-medijske-spekulacije-i-manipulacije-samo-stete-dijalogu-crkve-i-drzave-o-temeljnom-ugovoru/
  3. Данас је на другој сједници Одбора за људска права и слободе, у Влади Црне Горе, у име Митрополије црногорско-приморске и епархија СПЦ у Црној Гори, говорио протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је рекао да након свега, данас долазимо до чињенице да расправу о Закону о слободи вјероисповијести завршавамо са предлогом измјена Закона пред новом парламентарном већином. “Tај невиђени плебисцит и та и толика јавност, и дуго трајање процеса, и укључење у тај процес и оних актера који ни не припадају вјерским заједницама, и декларисаних агностика и атеиста, то је заиста по суду Цркве којој припадам, донијело један нови квалитет у друштву у коме живимо а нажалост није било изазвано никаквим осмишљеним планом од стране било које државне институције, већ једнострано, рекао је, нагласивши да су начин предлагања и изгласавања већ историјски препознати фактори друштвених промјена на боље. “Српска Православна Црква и све њене епархије у Црној Гори сматрају да смо измјеном овога закона дошли до напретка, јер су уклоњене имовинско-правне теме из законског текста”, нагласио је, и додао да је дошло до појашњења и да су постале јасније и разговјетније ставке евиденције и регистрације, као цивилизацијских института укупног људског права. “Ја не бих да се правдам никоме, али с обзиром да су данас пред Скупштином била наша браћа и наши пријатељи, имам потребу да кажем да Српска Православна Црква, своју имовину нити препознаје да јесте, нити жели да њена имовина буде изван евиденције пореског система, катастра, и било ког сегмента правног промета државе Црне Горе. То је нешто што је наш став, то је нешто што препознајемо и овим измјенама Закона и не желимо да ни на који начин будемо екс територија, када је у питању правни поредак државе Црне Горе”, подвукао је отац Гојко. Он је рекао да, као и у вријеме књажевине Црне Горе, као и у вријеме краљевине Црне Горе, Српска Православна Црква, њене Епархије, свештенство и рад, подлежу законима државе Црне Горе, уписано је у књиге државе Црне Горе, али такође је нагласио да црквена имовина свакако није државна. “Мислим да смо сви учесници једног великог часа демократије, једног великог часа упознавања са елементарним основама права, и можемо некад и да вичемо, а можемо да палимо бакље, а можемо да идемо мирно без ријечи са свијећама и иконама у поворци, како год ко зна и како год ко има афинитета, али изграђујемо се и упознајемо са тековинама људске цивилизације”, казао је. Такође је напоменуо да Црква дјелује у својој матичној држави, да СПЦ дјелује, живи, ради, оснива имовину у својој матичној држави Црној Гори, те да Црква не доживљава да је гријех ако направи дистинкцију између тога шта је државна, а шта црквена имовина. “Препознајемо да је у обрисима настанка модерне црногорске државе, у Књажевини и Краљевини Црној Гори, то било јасно препознато, од дјела Валтазара Богишића, преко онога што је остало документовано у дјелима свакога писменога Црногорца у 19. И 20. вијеку, тако да то сматрамо једним општим добром, и ту видимо чињеницу да ове измјене Закона иду у правцу општег народног добра”, додао је. Отац Гојко је још једном поновио да је Црква, ма колико парадоксално звучало, одбранила Устав и секуларност државе. “Са радошћу констатујемо данас овдје пред господином министром, као предлагачем измјена претходног Закона, да желимо да будемо, не само поданици државе, не само уписани у катастар, него да хоћемо да будемо у јединственој евиденцији цркава и вјерских заједница државе Црне Горе”, нагласио је и подсјетио да су темеље и законодавне и судске и извршне власти у нововјековној Црној Гори, доносили свештеници Митрополије. “Ми смо Црква и ми смо људи, само ако смо у заједници са другима, а наше међусобне односе ваљда регулишу Устав и закони, и данас сам, као грађанин Црне Горе, и као свештеник, срећан, јер нека и педаљ, али напредујемо усвајањем ових, ако Бог да, измјена у црногорском Парламенту”, закључио је своје обраћање отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј стигао је 27. фебруара 2020. године у послеподневним сатима у Сједињене Америчке Државе. Његову Светост Патријарха на ародрому у Тампи, на Флориди, свечано је дочекао протојереј Милан Јовановић са парохијанима цркве Светог Ђорђа у Клирвотеру. Патријарх Иринеј ће боравити до 5. марта 2020. године у Сједињеним Америчким Државама. Његова Светост ће 29. фебруара 2020. године у Клирвотеру, Флорида, председавати Црквеним сабором Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци. Такође, Патријарх ће посетити парохије наше Цркве у Мајамију, Вашингтону и Њујорку. Са Његовом Светошћу отпутовао је члан Светог Архијерејског Синода, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован, а у њиховој пратњи се налази протођакон др Дамјан Божић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј боравиће од 27. фебруара до 5. марта 2020. године у Сједињеним Америчким Државама. Његова Светост Патријарх ће 29. фебруара 2020. године у Клирвотеру, Флорида, председавати Црквеним сабором Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци. Такође, Патријарх ће посетити парохије наше Цркве у Мајамију, Вашингтону и Њујорку. Са Његовом Светошћу отпутовао је члан Светог Архијерејског Синода, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован, а у њиховој пратњи се налази протођакон др Дамјан Божић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Перовић је питао да ли се може вјеровати министру правде Зорану Пажину да држава неће улазити у храмове. Предлог представника Владе да се разговара о препорукама Венецијанске комисије био је некоректан, јер за четири године приче о закону о слободи вјероисповијести није одржан ниједан званични састанак са црквама и вјерским заједницама, казао је ректор Цетињске богословије, Гојко Перовић. Из Владе су раније саопштили да су имали сусрет са представницима Српске православне цркве, али да они нијесу прихватили дијалог о испуњавању препорука Венецијанске комисије, условљавајући га разговорима и иствоременим доношењем закона о реституцији црквене имовине. Перовић сматра да ништа у вези са Предлогом закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница не иде како треба. “Четири године приче о нацрту, па о предлогу закона, а без једног јединог званичног састанка представника предлагача са заинтересованим црквама и вјерским заједницама”, навео је он, коментаришући иновирани текст Предлога закона. Перовић је агенцији МИНА казао да је због тога сувишно питање зашто на, како је навео, првом и посљедњем састанку, једином у четири године, од прије неки дан, није прихваћена прича о венецијанским препорукама. Он оцјењује да је такав предлог био елементарно некоректан. “Како причати о било каквим принципима законског текста у данима када први човјек државе и владајуће партије најављује неуставну дјелатност по којој ће секуларна партија „обновити цркву”, навео је Перовић. Перовић је питао да ли се може вјеровати министру правде Зорану Пажину да држава неће улазити у храмове. “Односно ко је наиван да му вјерује да држава неће улазити у храмове кад његов претпостављени даје такве изјаве? И кога онда брига да анализира правне финесе и двосмислености од којих врви поменути Предлог, када предсједник тако отворено и гласно крши Устав који прописује одвојеност цркве и државе”, питао је Перовић. Из Владе су објаснили да је Предлогом закона прописано да ће сви вјерски објекти који представљају културну баштину, а који су били имовина државе Црне Горе прије губитка њене независности 1918. године и касније нијесу на одговарајући правни начин прешли у својину неке вјерске заједнице, бити препознати као државна имовина. Перовић је рекао да је одредбе које у текст закона уносе 1918. годину, а за које сматра да су нецивилизоване, требало упристојити. “Требало их је правно уобличити јасним упућивањем на правну заштиту које цркве и вјерске заједнице имају на располагању приликом доказивања „чија је црквена имовина“, казао је Перовић. То је, како је навео, и овај пут изостало јер је игра ријечи при помињању управног и парничног поступка толико нејасна, да оставља утисак “планинске магле”, а не квалитетног законског текста који доноси једна уређена правна дрзава. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Поводом великог јубилеја – 800 година аутокефалности Српске православне цркве, у организацији Митрополије црногорско-приморске и Института за упоредно право из Београда а под покровитељством Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. др Амфилохија, у манастиру Подмаине у Будви данас је почео са радом дводневни Међународни научни скуп ”Државно-црквено право кроз вјекове”. Звучни запис беседе Повезане вести: „Државно-црквено право кроз вјекове“: Проучавањем историје можемо научити много о односима Цркве и државе Друга сесија научног скупа „Државно-црквено право кроз вјекове“: Међународно право и слобода вјероисповијести Трећа сесија научног скупа у манастиру Подмаине: Управно-правни аспект теме „Државно-црквено право кроз вјекове“ Научно-духовно сабрање је почело Светом архијерејском литургијом коју је са свештенством служио Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије. На почетку Свете службе Божије, Митрополит Амфилохије је замонашио у чин расе досадашњег искушеника Александра, давши му име Харитон по Светом Харитону који се данас прославља. По завршетку молитвеног сабрања, Његово високопреосвештенство г. др Амфилохије је благословио и отворио радни дио Међународног научног скупа ”Државно-црквено право кроз вјекове” у којем је учешће узело око 40 научних посленика из Црне Горе, Србије и других држава. Захвљујући се учесницима скупа, истакнутим научним посленицима, на учешћу, владика Амфилохије је казао да је то посебно важно у овом садашњем тренутку живота наше Цркве и наше државе када је Влада Црне Горе утврдила Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Констатовао је да је велики дио нашег народа против тако формулисаног закона. „Живимо у времену односа између државе и религије, државе и Цркве који је по много чему другачији од древних времена. У Европи, посебно у Источној Европи тај однос је утемељен од времена цара Константина, чувеног Миланског едикта, који је оставио дубоког трага до наших времена у том односу, у оквирима онога што бих назвао константиновском епохом историје и хришћанства, првенствено европско-америчког друштва, а онда и читавог свијета.“ Појаснио је да је однос државе и Цркве утемељен на том историјском догађају времена Источно ромејско царства, као и да је на Западу у томе посебну улогу одиграо епископ Рима преко свога папскога примата: „И једно и друго оставило је дубоке трагове и на Истоку и на Западу, а све је опет утемељено, не само на Новом завјету, на Христовом доласку у овај свијет, него и на Старом завјету, гдје је била заједница изабраног Божијег народа која је на неки начин поистовећена са вјером изабранога народа. Мојсијев закон, 10 Божијих заповјести, су били темељ основа свеукупног живота и устројства старозавјетне заједнице.“ Што се тиче самога хришћанства и односа државе и Цркве, познат је однос тадашње јеврејске заједнице и њених првосвештеника према самом оснивачу и темељу хришћанства, као и однос Понтија Пилата који је осудио Христа на распеће, казао је Митрополит и подсјетио на Господње ријечи: Ако Мене гонише, и вас ће гонити. Нисам дошао да донесем мир, него мач, које се и данас остварују што се тиче саме Цркве: „У оквиру тога се развија историја хришћанске цивилизације, с једне стране прихватање те благе вијести Јеванђеља, на коме се темељи историја хришћанства, а с друге стране непрекидно сукобљавање и гоњење оних који су прихватили Христа. Тако имамо 300 година историје хришћанске Цркве, гдје је Црква и хришћанство било забрањено и гоњено од државе – римске власти, и то свједочи календар црквени који је препун, и на Истоку и на Западу, имена мученика који су пострадали за своју вјеру.“ Митрополит је дао преглед најзначајнијих примјера складних односа између Цркве и државе, како на Истоку тако и на Западу, али навео и нека скретања са тог пута која су довела до бројних феномена, као што су реформација и револуције. Казао је да је сав православни Исток кроз вјекове темељио свој однос на начелу симфоније државе и Цркве, и да је то код нас пренијето преко Законоправила Светога Саве, и да је то трајало до ових новијих времена 20. вијека. Говорећи и односу државе и Цркве у Црној Гори, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије је казао да су се односи Цркве и државе кроз вјекове заснивали на симфонији која је трајала кроз владавину свих династија које су управљале овим подручјем од Војислављевића до Петровића-Његоша. Митрополит Амфилохије је нарочито истакао да је симфонија кулмиринарала у вријеме династије Петровић-Његош када су митрополити црногорски били владари Црне Горе, а Митрополија цетињска створила савремену црногорску државу: „Данашње уређење засновано је на другом принципу, не симфоније, већ секуларизма бољшевичко-комунистичког типа.“ Високопреосвећени Митрополит је закључио да је до данас питање односа државе и Цркве отворено и о њему се дискутује, па је и овај скуп допринос проматрању ове теме, како би се и на научни начин помогло законодавцима да донесу што боље законско решење. „Да заједно пронађемо решење које би било засновано, не на превазиђеним револуционарним постулатима, већ на најбољим традицијама европског правног поретка“, закључио је Митрополит Амфилохије. Проф. др Владимир Чоловић, дирекор Института за упоредно право, своје слово на отварању научног скупа почео је честитајући велики јубилеј 8 вјекова СПЦ, рекавши да је он повод да поново промислимо о односима Цркве и државе: „Црква је одвојена од државе, али није одвојена од друштва, и принцип одвојености заправо подразумијева кооперативну одвојеност у којој се црквено и државно право допуњују.“ Проф. др Владимир Чоловић у свом обраћању представио је зборник радова чија је припремна верзија подијељена ученисицима скупа. „Захваљујем се Вашем високопреосвештенству на благослову и учешћу. Захваљујем се и вама оче Велиборе за велики префосионализам и ангажман на припреми зборника“, казао је професор и нарочито истакао допринос професора Ђурића и Станића, као и г. Перезановића који је радио технички прелом. Истакнуто је да овом скупу нарочиту важност даје учешће гостију из иностранства: Аугусто Синагра, Ана Валво, Валентина Раналдо и Волганг Рохбах који предсједавају првом сесијом. Раније су организатори и учесници научног скупа, као и приређивачи зборника радова, изразили увјерење да ће научни радови са овог скупа у будућности бити од користи научним посленицима, Влади и Скупштини Црне Горе како би се, у складу са међународно-правним актима, правним поретком и друштвеном реалноћу Црне Горе, припремио и усвојио нови закон о слободи вјероисповјести, којим ће се уважити улога, значај и мјесто Цркве и вјерских заједница у друштву и држави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Бесмислено је говорити „о формирању православне цркве у Црној Гори“, казао је у интервјуу „Побједи“ Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије коментаришући идеју предсједника Црне Горе Мила Ђукановића да је пут за рјешавање такозваног црквеног питања код нас „обједињавање православних вјерника у једну цркву“. „О томе могу говорити само некрштени и људи за које је Црква исто што и партија или невладина организација поручио је господин Митрополит и додао да они који знају шта је Црква, знају да православна Христова црква постоји на просторима данашње Црне Горе још од 4. вијека. “ Са тог разлога живог црквеног континуитета, наш викарни Епископ Методије, Дурмиторац, носи титулу диоклијског Епископа. Као таква, она је постојала као јединствена црква Истока и Запада све до 11. вијека. Послије 1054. године на нашим просторима постоје двије латинске, западне бискупије (Которска и Барска), а већ од 9. вијека огромна већина вјерника древне Дукље-Зете и Рашке опредијелила се за кирилометодијевску традицију Истока и црквенословенски језик, то јест за цркву новога Рима Цариграда и Јерусалима. То клименто-наумовско опредјељење наставио је, рукоположењем од цариградског Патријарха, први Архиепископ српски Свети Сава (1219. године), који је прије 800 година, послије оснивања самосталне (аутокефалне) Жичке архиепископије, основао и Зетску епископију на Михољској превлаци (данашњу православну Митрополију црногорско-приморску), као и епископије Хумску (данашњу Захумско-херцеговачку), Будимљанску (данашњу Будимљанско-никшићку) и Дабарску (данашњу Милешевску и Дабробосанску). То су православне епископије (митрополије=цркве) које овдје до данас постоје кроз вјекове, органски везане за Жичку-Пећку патријаршију, без обзира на све мијене назива и промјене“ истиче Митрополитцрногорско-приморски. Према његовим ријечима, „Митрополија (=Црква) зетска је од укидања Пећке патријаршије (1766. године), као чуварка њене аутокефалности (заједно са Карловачком митрополијом) постојала самостално. Заједно са осталим помјесним црквама, дјеловима некадашње Пећке патријаршије, она је била прва међу њима која је обновила јединствену Пећку патријаршију (1918-1922. године). Њен посебан значај је био у томе што је она благодарећи црногорским митрополитима и господарима Петровићима створила независну Црну Гору. Благодарећи тој њеној улози у стварању независне Црне Горе, она је (за вријеме књаза Николе) називана и аутокефална, иако није ни од кога тражила ни добила аутокефалност, нагласио је Владика Амфилохије. Тражити оснивање „цркве православне“, како је казао, „могу само људи који не знају шта је црква“. „Кад би знали и кад би ишли у цркву, они би знали да се у њој не исповиједа у символу вјере ни Руска, ни Грчка, ни Српска, већ се исповиједа „Једна, Света, Саборна (Католичанска) и Апостолска Црква“ Христова. Само они који оснивају лажне, а тиме неправославне, нехришћанске и нецрквене заједнице, попут неких невладиних организација, могу рећи (као Мираш Дедеић) да „православна црква чије биће није национално не постоји у васељени“. Не смије се изгубити из вида да су Јевреји поистовјећујући своје национално биће са старозавјетном црквом, управо зато што је Христос позивао све људе и народе у своју цркву, разапели и убили Христа. Називи пак православних помјесних цркава по националном и државном префиксу представљају спољашње, географске и по већини вјерника називе условљене историјским и спољашњим промјенама, а никако природом, смислом и бићем саме цркве“, поручио је Митрополит Амфилохије. Зато, према његовим ријечима, „тражење, од стране господина Ђукановића, оснивања православне цркве послије 1750. година њеног постојања на овим просторима, враћа му црква Божија као позив (као и свима некрштенима) да се крсти у име Оца и Сина и Духа светога, Бога љубави, да се обуче у Христа Богочовјека, у своје вјечно достојанство, како би схватио да је црква Христова и Божија црква по бићу изнад свега, а не црква просто било које државе или нације“. „Као таква она је призвана да све народе учини једним Божијим народом, а државе Божијом васељенском вјечном државом, царством небеским казао је митрополит црногорско-приморски. Истакао је да је на основу свега што је саопштио јасно што он мисли о поруци „господина Ђукановића и њему сличним Црногорцима, сљедбеницима оних који су послије 1945. убили православног митрополита Јоаникија и преко 120 свештеника, осудили његовог насљедника Арсенија на 11 година затвора, срушили Његошев гроб и цркву Светог Петра Првог на Ловћену, васпитавали читава покољења на марксизму и у духу титоизма, то јест братоубиствене револуције која је убијала не само своје идеолошке противнике, него преко 55.000 својих комуниста, стрпала у логор смрти Голи оток (међу којима је највише било црногорских комуниста). Брозомора је најопакија болест од које се тешко лијечи народ, нарочито у Црној Гори“, казао је Митрополит црногорско-приморски. „Са господином Мирашем Дедеићем, самопрозваним „митрополитом Михаилом“, увијек сам спреман да разговарам, уколико је он спреман на покајање пред Христом и црквом Христовом и да престане да заводи Црногорце у своју племенско-партијску секту, као искључен из Православне цркве и анатемисан, што потврђује недавно и Васељенски патријарх својим писмом господину Ђукановићу“ поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Нови грчки премијер Киријакос Мицотакис уверио је атинског архиепископа Јеронима на састанку одржаном 16. јула 2019., да његова влада неће спроводити Сиризин план о одвајању Православне цркве и државе. У том смислу, неће бити реформе Устава, посебно његових чланова 3. и 13., који регулишу положај Цркве у држави. Свештеници неће изгубити статус државних службеника, како је раније најављивано.
  10. Извор: https://spzh.news/ru/news/63671-v-grecii-otkazalisy-ot-plana-vyvesti-svyashhennikov-iz-kategorii-gossluzhashhih?fbclid=IwAR2sbBYbR1y0v8H3DyHQmq_mRUgItR6ckGzBpxgII37pp_ikr9geefimmXE Нови грчки премијер Киријакос Мицотакис уверио је атинског архиепископа Јеронима на састанку одржаном 16. јула 2019., да његова влада неће спроводити Сиризин план о одвајању Православне цркве и државе. У том смислу, неће бити реформе Устава, посебно његових чланова 3. и 13., који регулишу положај Цркве у држави. Свештеници неће изгубити статус државних службеника, како је раније најављивано. View full Странице
  11. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у цркви Светог Георгија на Горњој стијени пиперској, поводом Ђурђевдана, храмовске славе ове светиње. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије је на крају богослужења рекао да смо ми као Хришћани и чланови Цркве моћни, не нашом него Христовом снагом и моћи, непобједивом и неуништивом. Звучни запис беседе „Ево код нас данас има оних који, умјесто да цјеливају Христа Господа и да примају силу Његовог васкрсења, и да се укључују у ту свету заједницуи – Цркву Његову која је вјечна и непролазна, они обоготворавају своје неке државице и неке своје нације. Избацују из календара свете Божје људе да би прогласили себе и своје нације боговима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да није Митрополит Амфилохије, Морачанин сликао иконостас овога храма: „Он је сликан за вријеме краља Црне Горе и Брда, као што је овдје за њега написано, њега и Митрофана Бана. Ко је овдје насликан тада, поред апостола? Насликан је Свети Сава, кога сада избацују и одричу га се – кажу он је био Србин. Био јер хришћанин, прије свега. А хришћанин обједињује у свом срцу све народе и све нације као и Онај коме се хришћанин клања“, рекао је Владика Амфилохије. Владика је нагласио да овдашњи модерни пагани, незнабошци и безбожници себе обоготворавају, и своје приватне причице. „Ви сте овдје носиоци духа својих предака, коју су овдје, у вријеме књаза-краља Николе и митрополита Митрофана Бана саградили овај храм и оних који су га обновили обнављајући себе кроз њега, и примајући кроз њега квасац васкрсења, вјечнога живота и вјечнога људскога достојанства у коме су сви људи и сви земаљски народи један човјек, Исус Христос Богочовјек“, казао је он. Казао је да су пропадала и пропадају царства и државе, и мале и велике. „Тако ће бити и са овима који данас владају свијетом, иако мисле да су они непролазни. Неће предуго трајати ни њихова моћ, поготово што су они кренули безбожним путем. А Црква Божија, она је вјечита и непролазна“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије одржан је ђурђевдански сабор Пипера на коме су Митрополита Амфилохија и сабране поздравили домаћини Младен и Милан Милутиновићи. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. У Свечаној сали Дома Војске Србије одржана је промоција књиге „Деца у логорима Независне Државе Хрватске” ауторке Данице Каће Чоловић. На промоцији коју су заједнички организовали Удружење "Крајишки привредник" и Медија центар "Одбрана" говорили су проф. др Момчило Суботић, научни саветник у Институту за политичке студије, проф. др Драган Шкобаљ, редовни професор Интернационалног универзитета Брчко, Милена Дражић, преживела логорашица, те Мирко Радаковић и Зоран Вранешевић, уредници књиге и сама ауторка Даница Каћа Чоловић. Присутни говорници на књижевно-историјском часу, како је окарактерисана ова промоција подсетили су да Срби као страдалнички народ у ХХ веку, нажалост, имају чега да се сећају и помињу данас. У том смислу књига Данице Каће Чоловић верно је сведочанство о „злу времену“ са мноштвом фотографија и докумената везаних за страдање Срба, Јевреја и Рома у логорима Независне Државе Хрватске. Говорници су се сложили да је ауторка испоштовала научне истине, уз незаобилазна историјска и идеолошка тумачења чињеница које су довеле до незапамћеног геноцида. У том смислу сложили су се да треба памтити и чувати сећање на, вероватно, највеће страдање у ХХ веку. Милена Дражић, једна од ретких живих сведока мучења и прогонства унутар логора Независне Државе Хрватске присетила се својих траума из најранијег детињства, које су је обележиле за читав живот. Део своје дирљиве и страшне приче која се заједно са сведочењима остале преживеле деце налази у књизи „Деца у логорима Независне Државе Хрватске” она је поделила и са окупљенима у Свечаној сали Дома Војске Србије. Сама ауторка најпре је изразила захвалност говорницима и публици, а потом нагласила емотивну, али и научну тежину посла који је урадила на састављању ове књиге. Она је рекла да књига мора служити као опомена, али да је она само једна у низу сведочанстава о великом страдању Срба и других нација у логорима, те да српско друштво не сме стати у својим истраживањима и сталним подсећањима на зло које се једном догодило. У својој студији Даница Каћа Чоловић износи податке о страдалима, детаљну анализу логора Јасеновац, те посебно значајне и дирљиве исказе преживеле деце логораша. Закључак књиге „Деца у логорима Независне Државе Хрватске” штампан је на српском, енглеском, руском и немачком језику. Књига је подељена на два дела, од којих се први тиче самог страдања деце у логорима као што су Сисак, Јастребарско, Стара Градишка, Горња Ријека и бројним другим, а други део књиге заправо је својеврстан омаж Диани Будисављевић, чувеној спаситељки деце из логора под управом Независне Државе Хрватске. Књига „Деца у логорима Независне Државе Хрватске”, у време обележавања годишњице пробоја заточеника из логора Јасеновац, говори о злочинима, страхотама и страдању, али и нади и племенитим људима. Написана је у духу завета владике Николаја Велимировића: „Срби, целом свету објављујте њихово страдање, да се никада никоме не би поновило оно што се њима десило”. У оквиру уметничког дела програма на почетку и самом крају вечерашње промоције наступила је женска певачка група „Нови Београд”.
  13. Најављујући обрачун „државе“ са СПЦ, попут већине његових сарадника и присталица знатно заинтересованији за имовину цркве него за црквени живот, предсједник Ђукановић је, по ко зна који пут, оцијенио да се Српска православна црква брутално мијеша у политички живот Црне Горе. Мило Ђукановић у "Живој истини"; фото: РТЦГ “Присуствујемо увредљивим ставовима и изајавама, који су увредљиви по Црну Гору, црногорски народ и аутокефалну Црногорску православну цркву. То видим као саставни дио улоге коју СПЦ игра према Црној Гори, а та улога је изазито деструктивна”, истакао је он на првом програму државне телевизије. Послије цркве, на ред је дошла и држава Србија, и српски интелектуалци, као омиљене теме поменутог „веселог“ тандема. “Одређени кругови у Србији, носиоци власти, медијски и СПЦ су се веома трудили да заоштре свој однос према Црној Гори”, рекао је Ђукановић, заборављајући при том срамну улогу Црне Горе, која је у посљедње вријеме вуше пута забола „нож у леђа“ тој истој „проблематичној“ Србији, подржавајући Косово* у напорима да уђе у Унеско и Интерпол. Ђукановић је истакао и да није присталица мјера забране уласка српским интелектуалцима: Бећковићу, Раковићу, Мировићу и Антићу у Црну Гору, јер се тако, „даје значај маргиналцима“. „Ми се за афирмацију нашег идентитета боримо свакодневним вриједним дјелањем наших институција. Шта би значили неки Мировић и Раковић да им није забрањен улаз у Црну Гору? Највећа брига једнога од њих је да ли ће му Црна Гора прихватити посмртне остатке – да ли ми уопште треба да се бавимо тиме“, рекао је Ђукановић. Ослањајући се на ставове изнесене у поменутој емисији, под „свакодневним вриједним дјелањем институција“ Ђукановић свакако подразумијева и мјере „стављања у затвор“ непослушних појединаца који, истиче он, „не смију да блате друга лица, и да одбију да свједоче“. Очигледно, борба шефа режима и његових полтрона за Србима, СПЦ и законима властите државе се захуктава. Не би требало сумњати да ћемо, само ако то буде у њиховој моћи, присуствовати новим бесрамним епизодама Ђукановићеве самовоље и неутољиве жеђи за богаћењем. А сљедећа жртва његових мрачних планова, по свему судећи је – СПЦ у Црној Гори.
  14. Гостујући на државној телевеизији, код свог, са разлогом, омиљеног новинара који, величајући лик и дјело шефа режима никад не пропусти прилику да добро увриједи и Србе у Црној Гори, Мило Ђукановић се, подстакнут и неометан од свог синошњег домаћина, приказао у „свој својој величини“. И шта друго очекивати од поменутог двојца, осим бестидне пљувачине по свему шо је српско, и величања достигнућа безаконе, урушене и осиромашене Црне Горе. Најављујући обрачун „државе“ са СПЦ, попут већине његових сарадника и присталица знатно заинтересованији за имовину цркве него за црквени живот, предсједник Ђукановић је, по ко зна који пут, оцијенио да се Српска православна црква брутално мијеша у политички живот Црне Горе. Мило Ђукановић у "Живој истини"; фото: РТЦГ “Присуствујемо увредљивим ставовима и изајавама, који су увредљиви по Црну Гору, црногорски народ и аутокефалну Црногорску православну цркву. То видим као саставни дио улоге коју СПЦ игра према Црној Гори, а та улога је изазито деструктивна”, истакао је он на првом програму државне телевизије. Послије цркве, на ред је дошла и држава Србија, и српски интелектуалци, као омиљене теме поменутог „веселог“ тандема. “Одређени кругови у Србији, носиоци власти, медијски и СПЦ су се веома трудили да заоштре свој однос према Црној Гори”, рекао је Ђукановић, заборављајући при том срамну улогу Црне Горе, која је у посљедње вријеме вуше пута забола „нож у леђа“ тој истој „проблематичној“ Србији, подржавајући Косово* у напорима да уђе у Унеско и Интерпол. Ђукановић је истакао и да није присталица мјера забране уласка српским интелектуалцима: Бећковићу, Раковићу, Мировићу и Антићу у Црну Гору, јер се тако, „даје значај маргиналцима“. „Ми се за афирмацију нашег идентитета боримо свакодневним вриједним дјелањем наших институција. Шта би значили неки Мировић и Раковић да им није забрањен улаз у Црну Гору? Највећа брига једнога од њих је да ли ће му Црна Гора прихватити посмртне остатке – да ли ми уопште треба да се бавимо тиме“, рекао је Ђукановић. Ослањајући се на ставове изнесене у поменутој емисији, под „свакодневним вриједним дјелањем институција“ Ђукановић свакако подразумијева и мјере „стављања у затвор“ непослушних појединаца који, истиче он, „не смију да блате друга лица, и да одбију да свједоче“. Очигледно, борба шефа режима и његових полтрона за Србима, СПЦ и законима властите државе се захуктава. Не би требало сумњати да ћемо, само ако то буде у њиховој моћи, присуствовати новим бесрамним епизодама Ђукановићеве самовоље и неутољиве жеђи за богаћењем. А сљедећа жртва његових мрачних планова, по свему судећи је – СПЦ у Црној Гори. View full Странице
  15. Поред гомиле јефтиних, сензационалистичких текстова који су красили странице таблоида, јавност је могла да прочита и неколико заиста добрих, написаних од стране стручних људи који су својим коментарима указали на неке спорне одредбе и техничке мањкавости нацрта Устава (нпр. теолози Ђого и Мачковић на овом порталу). Најављене расправе на мајском заседању Сабора СПЦ није било (или то није обелодањено), вероватно због прилика на Косову и Метохији и државне политике (односно политике „власти“) према том питању, што је Сабор препознао као важнију тему. Ипак, како је ревизија Устава најављена за осамстоту годишњицу аутокефалности српске цркве, а јавна расправа је готово у потпуности изостала (што због неоснованог неповерења црквених часника у црквену јавност, што због незаинтересованости црквене јавности), ваљало би да се свако ко жели највећу добробит својој цркви укључи и да свој допринос у дијалогу по овом питању. Стога ћемо у овом тексту настојати да прикажемо неке кључне проблеме у црквеном устројству који нису тако очигледни, а који имају преовлађујући утицај на њу. Пре свега, говоримо о повезаности цркве и државе, односно надређености државе над црквом. Ова појава, каткад имплицитна, а некада и ескплицитна, имала је велики, превасходно негативан, утицај на цркву и хришћанство. Својим кумулативним делањем произвела је неке од највећих изазова са којима се данашња црква суочава. Додатни проблем представља чињеница да је мало људи спремно да се овим проблемом и позабави, нарочито због тога што би нечији интереси и позиције били озбиљно уздрмани. Овај поглед на црквени устав уперићемо из угла политичке и конституционалне економије (одакле се обично анализирају државни устави), што нам може дати неке драгоцене увиде и смернице за даље делање. Када бисмо људима код нас, и верницима и онима који то нису, поставили питање: „Шта је црква?“, огромна већина би помислила и показала на клирике, а посебно на највишу црквену јерархију. Дубоко погрешне језичке формулације попут „СПЦ и верници“ или „став цркве [о неком политичком питању] је“ честе су у нашем јавном дискурсу, а нарочито у медијима, и откривају размеру овог проблема. Лаици не доживљавају себе као део цркве, већ цркву виде као скуп људи у црним одеждама (зли језици би рекли – и у црним лимузинама) који имају моћ (Срби би рекли – власт) да одређују правила понашања верника, верске праксе, да одлучују о распоређивању заједничких ресурса и слично. Приметимо како се опис црквених поглавара поклапа са доминантним описом државних поглавара. То није чудно, имајући у виду дугу историју јединства цркве и државе, где су световни владари (зло)употребљавали цркву да осигурају и ојачају своју „власт“, а одређени људи у цркви користили блискост са световним владарима, њихове ресурсе и моћ како би, са друге стране, ојачали сопствене позиције. Мада тај израз није популаран у неким круговима унутар цркве, слободно се може рећи да је црква, са својим институцијама, организацијама, правилима и процедурама, једна еволутивна творевина. Она није створена оваква каква је данас, већ се током векова мењала, често имајући државу као узор (и тутора). Историјски развој довео је до огромних промена у устројству државе, док је црква остала у гвозденом загрљају прошлости, што умногоме утиче на перцепцију цркве као мрачне и ретроградне снаге у друштву, што никако не би смело да буде случај. Овај загрљај прошлости (који је једновремено и загрљај државе), aкоји представља оно што је цркву одвојило од своје изворне природе и од једне готово егалитарне створило хијерархијски и пирамидално устројену заједницу, и те како је видљив у црквеном уставу – и старом и нацрту новог. Кратак приказ развоја црквеног устројства На почетку ваља ближе погледати у један период историје који је кључан за разумевање данашње организације цркве. Прича почиње крајем IIIи почетком IVвека, када је хришћанство низом едиката римских царева прво криминализовано, затим декриминализовано, а на крају и легализовано, чиме се покреће ланац догађаја који цркву доводи до садашњег стања. Милански едикт цара Константина експлицитно налаже враћање имовине цркви (не и појединцима хришћанима) која је претходно одузета за време Диоклецијановог прогона, што имплицитно препознаје цркву као организацију која може да има имовину. Жеља римских царева да на своју страну придобију хришћанску непоколебљиву и страховито упорну мањину (али, по њиховом веровању, и још једно божанство у пантеону), праћена њиховим активним делањем на том плану, доводи до јачања позиција хришћанске цркве, особито њених поглавара. Интересантно је да многи истраживачи највећи релативни пораст броја хришћана смештају управо у период од 313. до 350. године, када се хришћанство из енклава разлило на целу територију под контролом Рима. Хришћанска заједница која нагло расте морала је да почне да ствара и неку врсту унутрашње структуре. За овај подухват постојала су два узора: први је мала, локална хришћанска заједница, а други је светска супер-сила тог времена – Римско царство. Гледано аналитичким очима политичке економије испоставља се да су оба узора за црквену организацију била (ненамерно) несрећно одабрана. Прво, промена размере заједнице мора бити праћена и променом у врсти институција, што је изостало и код држава (што је касније код оних срећнијих исправљено) и код цркве. Није довољно увеличати и растегнути оне институције које постоје у малој заједници, јер се мала и велика заједница не разликују само у броју интеракција које у њима постоје, већ и у њиховом типу. У малој заједници информације се веома брзо преносе, људи се међусобно добро познају, већином знају потребе једни других, привредни односи су прилично једноставни; а у случају непоштовања правила казну је лако одредити и применити. Стога се као природно решење намеће давање одређених овлашћења изабраним (на основу објективног суда заједнице) појединцима који би та овлашћења користили на добробит заједнице. Као равнотежа овим моћима појединаца постоји и колективна моћ заједнице да развласти и/или екскомуницира оног члана који је прекршио правила. Ваља напоменути да је ова могућност карактеристична само за малу заједницу, јер се са повећањем броја чланова и интеракција у заједници јавља проблем координације колективне акције. Додатно се јавља проблем знања, или казано модерним речником – преноса информација унутар заједнице. Што је заједница већа, а епархије према садашњем стању броје и по пар стотина хиљада људи, постаје теже преносити информације ако постоји један орган који одлучује о свему. Додатно узнемирава чињеница да су структуре сличне овој постојале и у два пакла на кугли земаљској – немачком Трећем Рајху и совјетској Русији. Један орган одлучивања изискује мрежу информаната која своје крајње одредиште има у органу одлучивања. Са друге стране, да би се одлуке спровеле потребан је апарат силе, а не видимо начин на који би се то учинило унутар цркве, осим претње анатемом. Друго, Римско царство је било типична апсолутистичка монархија класичне старине. У претхришћанском периоду цар је сматран божанством, да би касније био (погрешно) сматран божијим намесником на земљи, и имао је апсолутну моћ над својим поданицима. То друштво је, како смо већ истакли, инхерентно било друштво неједнаких, са веома снажним друштвеним раслојавањем, па не може да чуди снажан одјек Христове поруке која пропагира једнакост и равноправност свих људи. Каснији период одликује повезаност и испреплетаност цркве и (феудалне) државе, где су црквени поглавари често служили као високи државни званичници, а монарси/феудални господари имали значајну улогу у раду цркве. Ово није донело никаквог добра цркви што је јасно могло видети крајем 18. и почетком 19. века када је талас социјалних/националних револуција захватио Европу. Бес народних маса био је уперен не само на самодршце и њихове камариле, већ и на црквену јерархију, јер их је народ идентификовао као део једног истог система који их је тлачио. Мора се признати да су српске револуције, због специфичних околности окупације српских земаља, биле изузетак где је црква била организација која је пружила потребну инфраструктуру и људски капитал потребан да се устанци организују. Да ли је и ова активност у складу са проповеди Господњом, остављам на разматрање много стручнијима од мене у домену богословља. Са друге стране, приметићемо велику блискост државе и наше помесне цркве (читати: њихових поглавара), чим су се и једна и друга мало консолидовале у условима релативне слободе (приметимо постојање државне религије у свим уставима Србије до стварања Југославије, па и потоње блиске односе државе и верских заједница). На велику жалост, ни наша црква није била изузета од револуционарног страдања, имајући у виду трагедије које су се дешавале код нас након Другог светског рата. Фосилизовани устав Претходни одељак би се (злонамерно) могао протумачити као позив на рушење црквене хијерархије, што никако није случај. Његова основна намерабила је да прикаже догађаје који су пресудно утицали на садашње стање цркве, која попут фосила изгледа исто онако како је изгледала вековима уназад. Не поставља се уопште питање да ли црквена хијерархија треба да постоји (сетимо се апостолског прејемства), већ да ли неке институције унутар цркве треба да изгледају онако како изгледају данас. За разлику од већине цркава, у државама је долазило до озбиљних промена (нажалост, неретко и веома насилних), па тако у савременом западном свету, осим у овим нашим несрећним рубним подручјима, аутократије више не постоје. Осврнимо се за тренутак, без посебног улажења у детаље уставних одредби, на ове реликте прошлости у уставу наше цркве. Прво, приметан је (како истичу и Ђого и Мачковић) епископомонизам који је директна последица неприлагођавања преласка из мале у велику заједницу, као и пресликавања аутократског устројства из државе у цркву. Занимљиво је да званични став Православне цркве, па и православна јавност уопште, оштро критикује позицију римског папе у Латинској цркви, а прећутно гледа (па чак и подстиче!) слична дешавања унутар своје заједнице. Чини се да нацрт новог Устава имплицитно сматра да ће некаквом магијом човек постављен на позицију епископа постати свезнајућ, свеприсутан и непогрешив, па може руководити најсложенијим пословима у епархији (готово) сам. Другачије се не може протумачити читав спектар надлежности које су поверене на старање епископу, а који далеко превазилази оквире духовног. Та позамашна листа нас тера да се озбиљно замислимо може ли се епископ у довољној мери и посветити духовним питањима – због којих је он првенствено и ту, а да друге активности не трпе (или обратно). Допушта ли се уопште лаицима да буду хришћани, тј. да буду одговорни за себе и за друге? Јесмо ли божија створења којима су дате слобода и одговорност или нечији пуки поданици? Додатно се намеће питање располагања финансијама унутар епархије. Епископ није ни финансијски стручњак (барем огромна већина њих није), као монах је дао обећање нестицања, па није умесно да огроман новацкоји припада Заједници, а који неминовно носи и велику моћ, буде defactoу рукама једног човека. Сетимо се само и колико је било случајева проневере новца кад епископ другом појединцу (обично свештенику) повери да у његово име управља финансијама. Опомињуће звуче речи Лорда Ектона да „свака моћ квари, а апсолутна моћ квари апсолутно“, имајући у виду да је данашња епископска служба, осим личних карактеристика носиоца службе, готово ничим спутана. Даље, нејасно је зашто у црквеном уставу није примењено начело супсидијарности – преношење одговорности на најнижи ступањ одлучивања, где се одговорност преноси на виши ступањ тек ако се на нижем ступњу одређена активност не може обавити. Ово начело би без сумње Заједницу учинило стварном заједницом, уместо данашње структуре уређене на армијским начелима. Тако је чланом 49. активност оснивања црквених школа, коју би комотно могле да обаве и поједине црквене општине, дата у надлежност највишем црквеном телу – Светом Aрхијерејском Сабору. Било би далеко сврсисходније да је допуштено да црквене општине, или, у случају да оне не могу, епархије (водећи се начелом супсидијарности) оснивају и успостављају школе. Наравно, овај посао би требало поверити световњацима унутар цркве који су за то стручни, па би такве школе, сигурни смо, биле многобројне и подигле би општи квалитет образовања. Ово начело би се могло применити и у многим другим случајевима. Рецимо, пошто црквени челници не желе да доследно примењују правило о броју домова у парохијама и парохија у епархији, па епархија имамо далеко мање него што правило налаже, било би умесно да се неке од садашњих надлежности епархија пренесу на ниже ступњеве црквене организације, и да се ту што више укључе лаици, било појединачно, било кроз разне одборе. Тако би црква могла много јаче и шире да делује на образовном, научном, културном, каритативном и хуманитарном плану него што је то случај данас. Такође, у том случају лаици би повратили свој осећај припадности цркви, а избегле би се и бројне негативне појаве које су многе људе можда чак и трајно отерале од цркве. Постоји још једна ствар код црквеног устава на коју посебно треба обратити пажњу, а тиче се утицаја државе на цркву. Превелика централизација, која неминовно постоји, даје могућност моћним људима да утицајем на појединце доминантно утичу и на кретање црквеног брода. Како наша држава озбиљно кубури са демократијом и демократским начелима, требало би учинити све да се макар црква заштити од такве предаторске државе. Садашња брана државном утицају су само епископи који су чврсти у својим ставовима и вери, али како смо сви људи не може се искључити ни чињеница да неки од њих могу да потпадну под утицај државних моћника. Не може се очекивати од људи који су се дрзнули да отворено манипулишу хришћанском заједницом, притом грубо злоупотребљавајући своју државну службу, да ће то чинити на добробит цркве. Наставак еволуције Нацрт новог устава доноси одређена побољшања у односу на претходни, али својим духом остаје веран старој традицији која је пресликана из државног уређења из доба када оно није служило за заштиту природних слобода људи, већ њиховом тлачењу од стране елита. Такво уређење је кроз векове трајања имало велики утицај на дехристијанизацију хришћана и све већи број људи који, на велику жалост, на цркву гледају са презиром. Сада се црква суочава са проблемом да лаици имају осећај да су поданици, а не равноправни чланови Заједнице који би требало да имају и одређену одговорност за дешавања у њој. Таква црква не може дуго да опстане, нити се такав Устав може поштовати, пре свега зато што иза њега не стоје сви чланови цркве већ је октроисан од стране пар десетина њених чланова, који, истина, заузимају највиша места у црквеној хијерархији. Ту нарушену везу између архијереја и остатка цркве, која је постојала у ранохришћанском периоду, потребно је поновно успоставити. Кад се црква већ толико дуго угледала на државу, нек се угледа још једном, али на оне срећније, које су успеле у својој мисији – заштити природних права људи у циљу њиховог благостања. То је није учињено централизацијом, наметањем, наредбама са једне и слепим послушништвом са друге стране, већ децентрализацијом и локализацијом, спуштањем слободе, али и одговорности на сваког појединца, допуштањем свима да буду учесници у заједничком делању ка једном циљу. Остаје нам да се надамо и да верујемо да онај еволутивни процес који у цркви траје од њеног настанка није заустављен, већ да је ово само једна његова фаза. Још више се надамо и још чвршће верујемо да ће ова фаза резултирати живом и живахном Заједницом, а не њеним окамењеним остатком! Дејан Драгутиновић Извор: Теологија.нет
  16. Нацрт новог црквеног устава процурио је у јавност у првом кварталу године. Поред гомиле јефтиних, сензационалистичких текстова који су красили странице таблоида, јавност је могла да прочита и неколико заиста добрих, написаних од стране стручних људи који су својим коментарима указали на неке спорне одредбе и техничке мањкавости нацрта Устава (нпр. теолози Ђого и Мачковић на овом порталу). Најављене расправе на мајском заседању Сабора СПЦ није било (или то није обелодањено), вероватно због прилика на Косову и Метохији и државне политике (односно политике „власти“) према том питању, што је Сабор препознао као важнију тему. Ипак, како је ревизија Устава најављена за осамстоту годишњицу аутокефалности српске цркве, а јавна расправа је готово у потпуности изостала (што због неоснованог неповерења црквених часника у црквену јавност, што због незаинтересованости црквене јавности), ваљало би да се свако ко жели највећу добробит својој цркви укључи и да свој допринос у дијалогу по овом питању. Стога ћемо у овом тексту настојати да прикажемо неке кључне проблеме у црквеном устројству који нису тако очигледни, а који имају преовлађујући утицај на њу. Пре свега, говоримо о повезаности цркве и државе, односно надређености државе над црквом. Ова појава, каткад имплицитна, а некада и ескплицитна, имала је велики, превасходно негативан, утицај на цркву и хришћанство. Својим кумулативним делањем произвела је неке од највећих изазова са којима се данашња црква суочава. Додатни проблем представља чињеница да је мало људи спремно да се овим проблемом и позабави, нарочито због тога што би нечији интереси и позиције били озбиљно уздрмани. Овај поглед на црквени устав уперићемо из угла политичке и конституционалне економије (одакле се обично анализирају државни устави), што нам може дати неке драгоцене увиде и смернице за даље делање. Када бисмо људима код нас, и верницима и онима који то нису, поставили питање: „Шта је црква?“, огромна већина би помислила и показала на клирике, а посебно на највишу црквену јерархију. Дубоко погрешне језичке формулације попут „СПЦ и верници“ или „став цркве [о неком политичком питању] је“ честе су у нашем јавном дискурсу, а нарочито у медијима, и откривају размеру овог проблема. Лаици не доживљавају себе као део цркве, већ цркву виде као скуп људи у црним одеждама (зли језици би рекли – и у црним лимузинама) који имају моћ (Срби би рекли – власт) да одређују правила понашања верника, верске праксе, да одлучују о распоређивању заједничких ресурса и слично. Приметимо како се опис црквених поглавара поклапа са доминантним описом државних поглавара. То није чудно, имајући у виду дугу историју јединства цркве и државе, где су световни владари (зло)употребљавали цркву да осигурају и ојачају своју „власт“, а одређени људи у цркви користили блискост са световним владарима, њихове ресурсе и моћ како би, са друге стране, ојачали сопствене позиције. Мада тај израз није популаран у неким круговима унутар цркве, слободно се може рећи да је црква, са својим институцијама, организацијама, правилима и процедурама, једна еволутивна творевина. Она није створена оваква каква је данас, већ се током векова мењала, често имајући државу као узор (и тутора). Историјски развој довео је до огромних промена у устројству државе, док је црква остала у гвозденом загрљају прошлости, што умногоме утиче на перцепцију цркве као мрачне и ретроградне снаге у друштву, што никако не би смело да буде случај. Овај загрљај прошлости (који је једновремено и загрљај државе), aкоји представља оно што је цркву одвојило од своје изворне природе и од једне готово егалитарне створило хијерархијски и пирамидално устројену заједницу, и те како је видљив у црквеном уставу – и старом и нацрту новог. Кратак приказ развоја црквеног устројства На почетку ваља ближе погледати у један период историје који је кључан за разумевање данашње организације цркве. Прича почиње крајем IIIи почетком IVвека, када је хришћанство низом едиката римских царева прво криминализовано, затим декриминализовано, а на крају и легализовано, чиме се покреће ланац догађаја који цркву доводи до садашњег стања. Милански едикт цара Константина експлицитно налаже враћање имовине цркви (не и појединцима хришћанима) која је претходно одузета за време Диоклецијановог прогона, што имплицитно препознаје цркву као организацију која може да има имовину. Жеља римских царева да на своју страну придобију хришћанску непоколебљиву и страховито упорну мањину (али, по њиховом веровању, и још једно божанство у пантеону), праћена њиховим активним делањем на том плану, доводи до јачања позиција хришћанске цркве, особито њених поглавара. Интересантно је да многи истраживачи највећи релативни пораст броја хришћана смештају управо у период од 313. до 350. године, када се хришћанство из енклава разлило на целу територију под контролом Рима. Хришћанска заједница која нагло расте морала је да почне да ствара и неку врсту унутрашње структуре. За овај подухват постојала су два узора: први је мала, локална хришћанска заједница, а други је светска супер-сила тог времена – Римско царство. Гледано аналитичким очима политичке економије испоставља се да су оба узора за црквену организацију била (ненамерно) несрећно одабрана. Прво, промена размере заједнице мора бити праћена и променом у врсти институција, што је изостало и код држава (што је касније код оних срећнијих исправљено) и код цркве. Није довољно увеличати и растегнути оне институције које постоје у малој заједници, јер се мала и велика заједница не разликују само у броју интеракција које у њима постоје, већ и у њиховом типу. У малој заједници информације се веома брзо преносе, људи се међусобно добро познају, већином знају потребе једни других, привредни односи су прилично једноставни; а у случају непоштовања правила казну је лако одредити и применити. Стога се као природно решење намеће давање одређених овлашћења изабраним (на основу објективног суда заједнице) појединцима који би та овлашћења користили на добробит заједнице. Као равнотежа овим моћима појединаца постоји и колективна моћ заједнице да развласти и/или екскомуницира оног члана који је прекршио правила. Ваља напоменути да је ова могућност карактеристична само за малу заједницу, јер се са повећањем броја чланова и интеракција у заједници јавља проблем координације колективне акције. Додатно се јавља проблем знања, или казано модерним речником – преноса информација унутар заједнице. Што је заједница већа, а епархије према садашњем стању броје и по пар стотина хиљада људи, постаје теже преносити информације ако постоји један орган који одлучује о свему. Додатно узнемирава чињеница да су структуре сличне овој постојале и у два пакла на кугли земаљској – немачком Трећем Рајху и совјетској Русији. Један орган одлучивања изискује мрежу информаната која своје крајње одредиште има у органу одлучивања. Са друге стране, да би се одлуке спровеле потребан је апарат силе, а не видимо начин на који би се то учинило унутар цркве, осим претње анатемом. Друго, Римско царство је било типична апсолутистичка монархија класичне старине. У претхришћанском периоду цар је сматран божанством, да би касније био (погрешно) сматран божијим намесником на земљи, и имао је апсолутну моћ над својим поданицима. То друштво је, како смо већ истакли, инхерентно било друштво неједнаких, са веома снажним друштвеним раслојавањем, па не може да чуди снажан одјек Христове поруке која пропагира једнакост и равноправност свих људи. Каснији период одликује повезаност и испреплетаност цркве и (феудалне) државе, где су црквени поглавари често служили као високи државни званичници, а монарси/феудални господари имали значајну улогу у раду цркве. Ово није донело никаквог добра цркви што је јасно могло видети крајем 18. и почетком 19. века када је талас социјалних/националних револуција захватио Европу. Бес народних маса био је уперен не само на самодршце и њихове камариле, већ и на црквену јерархију, јер их је народ идентификовао као део једног истог система који их је тлачио. Мора се признати да су српске револуције, због специфичних околности окупације српских земаља, биле изузетак где је црква била организација која је пружила потребну инфраструктуру и људски капитал потребан да се устанци организују. Да ли је и ова активност у складу са проповеди Господњом, остављам на разматрање много стручнијима од мене у домену богословља. Са друге стране, приметићемо велику блискост државе и наше помесне цркве (читати: њихових поглавара), чим су се и једна и друга мало консолидовале у условима релативне слободе (приметимо постојање државне религије у свим уставима Србије до стварања Југославије, па и потоње блиске односе државе и верских заједница). На велику жалост, ни наша црква није била изузета од револуционарног страдања, имајући у виду трагедије које су се дешавале код нас након Другог светског рата. Фосилизовани устав Претходни одељак би се (злонамерно) могао протумачити као позив на рушење црквене хијерархије, што никако није случај. Његова основна намерабила је да прикаже догађаје који су пресудно утицали на садашње стање цркве, која попут фосила изгледа исто онако како је изгледала вековима уназад. Не поставља се уопште питање да ли црквена хијерархија треба да постоји (сетимо се апостолског прејемства), већ да ли неке институције унутар цркве треба да изгледају онако како изгледају данас. За разлику од већине цркава, у државама је долазило до озбиљних промена (нажалост, неретко и веома насилних), па тако у савременом западном свету, осим у овим нашим несрећним рубним подручјима, аутократије више не постоје. Осврнимо се за тренутак, без посебног улажења у детаље уставних одредби, на ове реликте прошлости у уставу наше цркве. Прво, приметан је (како истичу и Ђого и Мачковић) епископомонизам који је директна последица неприлагођавања преласка из мале у велику заједницу, као и пресликавања аутократског устројства из државе у цркву. Занимљиво је да званични став Православне цркве, па и православна јавност уопште, оштро критикује позицију римског папе у Латинској цркви, а прећутно гледа (па чак и подстиче!) слична дешавања унутар своје заједнице. Чини се да нацрт новог Устава имплицитно сматра да ће некаквом магијом човек постављен на позицију епископа постати свезнајућ, свеприсутан и непогрешив, па може руководити најсложенијим пословима у епархији (готово) сам. Другачије се не може протумачити читав спектар надлежности које су поверене на старање епископу, а који далеко превазилази оквире духовног. Та позамашна листа нас тера да се озбиљно замислимо може ли се епископ у довољној мери и посветити духовним питањима – због којих је он првенствено и ту, а да друге активности не трпе (или обратно). Допушта ли се уопште лаицима да буду хришћани, тј. да буду одговорни за себе и за друге? Јесмо ли божија створења којима су дате слобода и одговорност или нечији пуки поданици? Додатно се намеће питање располагања финансијама унутар епархије. Епископ није ни финансијски стручњак (барем огромна већина њих није), као монах је дао обећање нестицања, па није умесно да огроман новацкоји припада Заједници, а који неминовно носи и велику моћ, буде defactoу рукама једног човека. Сетимо се само и колико је било случајева проневере новца кад епископ другом појединцу (обично свештенику) повери да у његово име управља финансијама. Опомињуће звуче речи Лорда Ектона да „свака моћ квари, а апсолутна моћ квари апсолутно“, имајући у виду да је данашња епископска служба, осим личних карактеристика носиоца службе, готово ничим спутана. Даље, нејасно је зашто у црквеном уставу није примењено начело супсидијарности – преношење одговорности на најнижи ступањ одлучивања, где се одговорност преноси на виши ступањ тек ако се на нижем ступњу одређена активност не може обавити. Ово начело би без сумње Заједницу учинило стварном заједницом, уместо данашње структуре уређене на армијским начелима. Тако је чланом 49. активност оснивања црквених школа, коју би комотно могле да обаве и поједине црквене општине, дата у надлежност највишем црквеном телу – Светом Aрхијерејском Сабору. Било би далеко сврсисходније да је допуштено да црквене општине, или, у случају да оне не могу, епархије (водећи се начелом супсидијарности) оснивају и успостављају школе. Наравно, овај посао би требало поверити световњацима унутар цркве који су за то стручни, па би такве школе, сигурни смо, биле многобројне и подигле би општи квалитет образовања. Ово начело би се могло применити и у многим другим случајевима. Рецимо, пошто црквени челници не желе да доследно примењују правило о броју домова у парохијама и парохија у епархији, па епархија имамо далеко мање него што правило налаже, било би умесно да се неке од садашњих надлежности епархија пренесу на ниже ступњеве црквене организације, и да се ту што више укључе лаици, било појединачно, било кроз разне одборе. Тако би црква могла много јаче и шире да делује на образовном, научном, културном, каритативном и хуманитарном плану него што је то случај данас. Такође, у том случају лаици би повратили свој осећај припадности цркви, а избегле би се и бројне негативне појаве које су многе људе можда чак и трајно отерале од цркве. Постоји још једна ствар код црквеног устава на коју посебно треба обратити пажњу, а тиче се утицаја државе на цркву. Превелика централизација, која неминовно постоји, даје могућност моћним људима да утицајем на појединце доминантно утичу и на кретање црквеног брода. Како наша држава озбиљно кубури са демократијом и демократским начелима, требало би учинити све да се макар црква заштити од такве предаторске државе. Садашња брана државном утицају су само епископи који су чврсти у својим ставовима и вери, али како смо сви људи не може се искључити ни чињеница да неки од њих могу да потпадну под утицај државних моћника. Не може се очекивати од људи који су се дрзнули да отворено манипулишу хришћанском заједницом, притом грубо злоупотребљавајући своју државну службу, да ће то чинити на добробит цркве. Наставак еволуције Нацрт новог устава доноси одређена побољшања у односу на претходни, али својим духом остаје веран старој традицији која је пресликана из државног уређења из доба када оно није служило за заштиту природних слобода људи, већ њиховом тлачењу од стране елита. Такво уређење је кроз векове трајања имало велики утицај на дехристијанизацију хришћана и све већи број људи који, на велику жалост, на цркву гледају са презиром. Сада се црква суочава са проблемом да лаици имају осећај да су поданици, а не равноправни чланови Заједнице који би требало да имају и одређену одговорност за дешавања у њој. Таква црква не може дуго да опстане, нити се такав Устав може поштовати, пре свега зато што иза њега не стоје сви чланови цркве већ је октроисан од стране пар десетина њених чланова, који, истина, заузимају највиша места у црквеној хијерархији. Ту нарушену везу између архијереја и остатка цркве, која је постојала у ранохришћанском периоду, потребно је поновно успоставити. Кад се црква већ толико дуго угледала на државу, нек се угледа још једном, али на оне срећније, које су успеле у својој мисији – заштити природних права људи у циљу њиховог благостања. То је није учињено централизацијом, наметањем, наредбама са једне и слепим послушништвом са друге стране, већ децентрализацијом и локализацијом, спуштањем слободе, али и одговорности на сваког појединца, допуштањем свима да буду учесници у заједничком делању ка једном циљу. Остаје нам да се надамо и да верујемо да онај еволутивни процес који у цркви траје од њеног настанка није заустављен, већ да је ово само једна његова фаза. Још више се надамо и још чвршће верујемо да ће ова фаза резултирати живом и живахном Заједницом, а не њеним окамењеним остатком! Дејан Драгутиновић Извор: Теологија.нет View full Странице
  17. Иницијативу су такође потписали и Архијерејски протопрезвитер подгоричко-даниловградски Драган Митровић и Архијерејски протопрезвитер бококоторски Момчило Кривокапић. Окупљеним представницима нахија и племена Црне Горе, који су већ раније потписали ову иницијативу, обратио се Митрополит Амфилохије ријечима да је признање лажне државе на Косову и Метохији од стране Владе Црне Горе издаја која угрожава саму државу Црну Гору. „То признање јесте одрицање од заједништва са Србијом, али је прије свега то издаја Црне Горе. То је иуздаја свих великих жртава, гажење по њима, од цара Лазара до наших дана. То је гажење по жртвама овог дијела нашег народа који живи у Црној Гори“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да се нада у Бога да ће ова иницијатива имати ефекта. „Већ је успјех да је ово питање покренуто. А требало га је и раније покренути. Увјерен сам да ће сви честити људи у Црној Гори, без обзира како се изјашњавали – као Срби или као Црногорци, – подржати да се поништи то признање Косова као лажне државе“, поручио је Митрополит Амфилохије. Присутнима се обратио и предсједник Српског националног савјета Момчило Вуксановић. Из СНС су најавили да ће након овог скупа, уз помоћ сестринских организација у Црној Гори кренути у организовано прикупљање потписа све до тренутка док довољан број људи подржи иницијативу, како би се испунили законски услови за одржавање референдума. ИЗВОР: Радио Светигора
  18. У крипти саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици данас је представљена иницијатива Српског националног савјета Црне Горе о организовању референдума за поништење одлуке Владе Црне Горе о признању лажне државе на територији Косова и Метохије. Иницијативу су благословили и својим потписима подржали Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и изабрани Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Иницијативу су такође потписали и Архијерејски протопрезвитер подгоричко-даниловградски Драган Митровић и Архијерејски протопрезвитер бококоторски Момчило Кривокапић. Окупљеним представницима нахија и племена Црне Горе, који су већ раније потписали ову иницијативу, обратио се Митрополит Амфилохије ријечима да је признање лажне државе на Косову и Метохији од стране Владе Црне Горе издаја која угрожава саму државу Црну Гору. „То признање јесте одрицање од заједништва са Србијом, али је прије свега то издаја Црне Горе. То је иуздаја свих великих жртава, гажење по њима, од цара Лазара до наших дана. То је гажење по жртвама овог дијела нашег народа који живи у Црној Гори“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да се нада у Бога да ће ова иницијатива имати ефекта. „Већ је успјех да је ово питање покренуто. А требало га је и раније покренути. Увјерен сам да ће сви честити људи у Црној Гори, без обзира како се изјашњавали – као Срби или као Црногорци, – подржати да се поништи то признање Косова као лажне државе“, поручио је Митрополит Амфилохије. Присутнима се обратио и предсједник Српског националног савјета Момчило Вуксановић. Из СНС су најавили да ће након овог скупа, уз помоћ сестринских организација у Црној Гори кренути у организовано прикупљање потписа све до тренутка док довољан број људи подржи иницијативу, како би се испунили законски услови за одржавање референдума. ИЗВОР: Радио Светигора View full Странице
  19. Одломак из необјављене опсежне студије Жарка Видовића „Платонизам, Његош и метафизика“ Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић/Искра) Црква је Небеско царство које се пројављује у Литургији! А у свету само кад је у ХАРМОНИЈИ (СИМФОНИЈИ) са земаљским царством, са државом. Ако је ту хармонија тада значи да се Небеско царство у историји и свету појављује. Хармонија са државом, земаљским царством, не потиче, међутим, нити може да потекне од земаљског царства и саме људске природе, него долази (или може да дође) само од цркве. Црква се бори у свету за ту хармонију. Она тако „КРСТИ ЗЕМЉУ“ (Горски вијенац, Посвета, 15). Без те хармоније Црква је гоњени или чак распети Христос. *** Однос између Цркве (Небеског царства) и државе треба да буде хармоничан онако како су сагласни (и хармонични) Нови и Стари завет. Нови завет је Откровење достојанства човекове личности. Стари завет је откровење Закона. *** У хармонији државе и Цркве духовна пракса је заштићена самим тим што је заштићена човекова личност, јер духовна пракса је феномен личности: телесна (увек конкретна телесна) појава духа присутног у свету праксом конкретне личности! Заштићена државом (уставом) влашћу закона о праву личности, духовна пракса не може бити државна, пракса државе. (Јер пракса државе је пракса закона, пракса Старог завета!) А дејство закона је исувише плитко да би дохватило и усмеравало духовну праксу. Пракса закона је телесна, додуше, као и пракса духа. Али у пракси закона телом (поступцима) се служи човекова слобода, а кроз њу и закон који је светован, а у пракси духа се служи дух, који је надсветован, као и Логос: надсветован, мада Отеловљен! Закони као правне норме су безлични, јер само тако могу бити праведни (за све једнаки); само тако могу да заштите сваку личност без обзира на њену посебност (осебујност). Духовна пракса је сва без остатка прожета духовношћу личности – личношћу духовног човека. Оно што је у држави закон – то је у духовној заједници личност човека (сваког од чланова заједнице). У држави човек, држећи се закона, мора према сваком човеку да се односи као према појединачном примеру општег (закона), а у духовној заједници се човек према свему односи као према посебној личности, према тајни која ничим општим (никаквим појмом, врстом, родом) не може бити дефинисана. Зато се у држави човек према човеку односи разумно, а у духовној заједници тајно, духовно, осећањем. Личност у духовној пракси не крши правне норме (законе); то њој није ни потребно, јер је она у духовној пракси надсветовна; ако даје, она даје од свога, од онога што јој је законом признато као њено, те даје без законске обавезе. Зато је Христос рекао да он долази не да Закон оповргне, него да га потврди, али и да га (духовном праксом, праксом Логоса) превазиђе. Отуд није тешко успоставити хармонију Цркве и државе – ако је држава правна установа, орган заштите права и достојанства личности.
  20. Одломак из необјављене опсежне студије Жарка Видовића „Платонизам, Његош и метафизика“ Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић/Искра) Црква је Небеско царство које се пројављује у Литургији! А у свету само кад је у ХАРМОНИЈИ (СИМФОНИЈИ) са земаљским царством, са државом. Ако је ту хармонија тада значи да се Небеско царство у историји и свету појављује. Хармонија са државом, земаљским царством, не потиче, међутим, нити може да потекне од земаљског царства и саме људске природе, него долази (или може да дође) само од цркве. Црква се бори у свету за ту хармонију. Она тако „КРСТИ ЗЕМЉУ“ (Горски вијенац, Посвета, 15). Без те хармоније Црква је гоњени или чак распети Христос. *** Однос између Цркве (Небеског царства) и државе треба да буде хармоничан онако како су сагласни (и хармонични) Нови и Стари завет. Нови завет је Откровење достојанства човекове личности. Стари завет је откровење Закона. *** У хармонији државе и Цркве духовна пракса је заштићена самим тим што је заштићена човекова личност, јер духовна пракса је феномен личности: телесна (увек конкретна телесна) појава духа присутног у свету праксом конкретне личности! Заштићена државом (уставом) влашћу закона о праву личности, духовна пракса не може бити државна, пракса државе. (Јер пракса државе је пракса закона, пракса Старог завета!) А дејство закона је исувише плитко да би дохватило и усмеравало духовну праксу. Пракса закона је телесна, додуше, као и пракса духа. Али у пракси закона телом (поступцима) се служи човекова слобода, а кроз њу и закон који је светован, а у пракси духа се служи дух, који је надсветован, као и Логос: надсветован, мада Отеловљен! Закони као правне норме су безлични, јер само тако могу бити праведни (за све једнаки); само тако могу да заштите сваку личност без обзира на њену посебност (осебујност). Духовна пракса је сва без остатка прожета духовношћу личности – личношћу духовног човека. Оно што је у држави закон – то је у духовној заједници личност човека (сваког од чланова заједнице). У држави човек, држећи се закона, мора према сваком човеку да се односи као према појединачном примеру општег (закона), а у духовној заједници се човек према свему односи као према посебној личности, према тајни која ничим општим (никаквим појмом, врстом, родом) не може бити дефинисана. Зато се у држави човек према човеку односи разумно, а у духовној заједници тајно, духовно, осећањем. Личност у духовној пракси не крши правне норме (законе); то њој није ни потребно, јер је она у духовној пракси надсветовна; ако даје, она даје од свога, од онога што јој је законом признато као њено, те даје без законске обавезе. Зато је Христос рекао да он долази не да Закон оповргне, него да га потврди, али и да га (духовном праксом, праксом Логоса) превазиђе. Отуд није тешко успоставити хармонију Цркве и државе – ако је држава правна установа, орган заштите права и достојанства личности. View full Странице
  21. 'Занимљиво је зашто и ко оспорава тај „домољубни поздрав“ и како поступа држава', рекао је бискуп Кошић на представљању књиге о Марку Перковићу Томпсону. Сисачки бискуп Владо Кошић говорио је на представљању књиге о Марку Перковићу Томпсону коју је написао академик Јосип Печарић. Многи медији пренели су Кошићев говор у којем је утврдио како неки силом покушавају да ућуткају певача и академика Печарића. Кошићев говор преносимо у целости: "Волео бих кад би било више таквих храбрих људи као што су прослављени певач Марко Перковић Томпсон и академик Јосип Печарић. Они који немају аргументе желели би их силом ућуткати: тако забрањују концерте прослављеном певачу Марку, уручују му казнене пријаве због ремећења јавног реда и мира, дифамирају његов углед и проглашавају његов рад – ни мање ни више него фашистичким. Такође, против академика Печарића такви раде свим средствима само да га ућуткају, прогоне му породицу и – најчешће га игноришу. Међутим оба ова велика човека, Хрвата и домољуба, људи су којима се наша Домовина треба поносити. Можда ће тек у будућем времену, кад се ослободимо – како пева бискуп Анте Ивас – свих тих издајица, кривоклетника, варалица, такође и – како песнички каже Анто Ковачевић – свих дрпислава, тек ће у будућој, мирнијој историји Хрватске ови наши великани Марко и Јосип добити своје право место, место највећег поштовања. Једно је сигурно: њих обојицу красе храброст у заступању истине и љубав према домовини која није фраза ни интерес. Такође, рекао бих, краси их и спремност на подношење трпљења, оспоравања, подметања за истину и праведност. Док се Јосип углавном с тим претњама бори хумором и иронијом, Марко одговара својим оспораватељима - песмом. Ова књига сведок је величине управо ове двојице хрватских људи, сведок о поштеним људима у непоштено време, о великим људима у времену малих душа, о дрскости неколицине који се усудише бити храбри у времену издаје. Зато ће њихов траг бити надахнуће будућим нараштајима и за двадесет и тридесет година о њима ће се писати књиге, снимати филмови и они ће бити пример срчаности у борби са злом које уништава истину и нашу домовину. Да је Марко херој, препознали су и бранитељи, међу које се и он убраја јер је био драговољац у Домовинском рату и прва сад већ легендарна песма „Бојна Чавоглаве“ настала је у том времену. Бранитељи су му наиме недавно даровали Велику златну плакету за храброст, на чему му и ја овде јавно честитам! Уз певача Марка и академика Јосипа повезује се поздрав „За дом спремни!“. Занимљиво је зашто и ко оспорава тај домољубни поздрав и како поступа држава. Најпре ваља рећи да је спонтано тај поздрав употребљаван у Домовинском рату, и то не само од припадника ХОС-а који су га узели и у свој грб, него и од Тигрова и Громова. Постоје снимке на јутјубу о томе. Тада, интересантно, то никоме није сметало. Ни то што је Марко у својој првој домољубној песми „Бојна Чавоглаве“ употребио тај поклич. Тек од пре две-три године започела је хајка и на Марка и на тај поздрав, оптужујући све који га употребе за усташтво и фашизам. Најпре, треба рећи да усташтво није био фашизам него организовано војно деловање у одбрани Хрватске као државе, о чијој су се нарави као држави позитивно изразили и бл. Алојзије Степинац и др. Фрањо Туђман, али те су постројбе то чиниле свим „допуштеним и недопуштеним средствима“, што је био део њихове заклетве. Та илегалност односно недопуштена средства свакако нису за нас хришћане прихватљива, као ни злочини које су починили, а које Црква осуђује, премда треба рећи да је то био одговор на бројне четничке и партизанске злочине. Зашто је међутим дошло последњих година до јавног политичког и полицијског прогона поздрава ЗДС и оних који га употребе – а у Домовинском рату и кроз 25 година после рата се то није догађало? Сетимо се тужби које је против Џоа Шимунића подигло удружење ‘Корак испред’ из Ријеке, на чијем је челу Србин Зоран Стевановић. Надаље, сетимо се како је српски политичар Вулин у више наврата прозивао актуелну Хрватску због „усташизације и фашизације“. То су чинили и други српски, прочетнички политичари. Но, повод су им дали заправо хрватски политичари који су, на челу с бившим председником државе па онда и председником Владе – најпре у јеврејском Кнесету, па потом при формирању нове Владе с Карамарком на челу – оптуживали Хрвате због „усташке гује“ и „скретања у усташтво“. За све то није било доказа, али је с друге стране било све више доказа да је у структурама власти у РХ још много удбаша и злочинаца који су ликвидирали многе Хрвате како у иностранству тако и у Хрватској и БИХ или су њихови синови. И мени се чини да су сву ту бучну хајку на непостојеће усташе покренули управо они који су се бојали да не би били подвргнути лустрацији која се све више најављује као реална и нужна опција за законодавство РХ. Сетимо се само тзв. Лекс Перковић што је најбољи доказ како је удбашко-комунистичка гуја заправо још увек јака у Хрватској. У тај контекст стављам и прогон домољуба, не само госп. академика Печарића и нашег најдомољубнијег певача Марка Томпсона, него и многих других које не престају нападати и сатанизовати у јавном хрватском простору. Могли бисмо набрајати многе... Могу рећи како сам и ја један од тих, или ме барем тако перципирају. Кад сам рецимо на свом Фејсбук профилу затражио оставку министра унутрашњих послова, јер је први пут на Дан домовинске захвалности, што је уједно и Дан хрватских бранитеља, дао привести од полиције хрватске бранитеље који су мирно узвикивали ЗДС у Книну, мени су – наводно – јер то нисам никада примио него сам само то прочитао у медијима, одговорили из МУП-а да су они само поступали по закону о ремећењу јавног реда и мира, и то у складу са судском праксом. То је међутим неистина јер постојале су многе праксе пре овог случаја од 5. коловоза 2017. када су судови друкчије пресудили за тај поздрав. Сматрам да је то чиста политичка интерпретација једног закона који се не би смео политички тумачити. Наиме, закони морају бити једнаки за све и примењиви у смислу, а не да их једна странка политички тумачи овако, а друга онако. Дакако, то је одраз и последица политичке атмосфере у коју нас је довела нова владајућа коалиција на коју сам такође упозорио својим криком у отвореном писму Председнику Владе. Наиме, нови коалицијски партнер је ултимативно затражио – и добио – да се спомен-плоча погинулој 11-орици бранитеља који су били и припадници ХОС-а уклони из Јасеновца. Јасеновац је опет друга прича, али на жалост јер је био уцењен премијер је попустио захтеву својих коалиционих партнера. А ти младићи, који су изгинули у Јасеновцу, нису се борили за Хрватску 1941, него 1991. Дакле, опет попуштање једној лажи. Иначе треба отворено рећи да су политички захтеви представника поражене српске мањине у РХ, а која је заједно са Србијом и ЈНА 1991. дигла побуну против Хрватске, а подупире их и сада српска службена политика, јер тамо владају опет четници, али на жалост их подупире и СПЦ – утемељени на митовима и лажима. То су не само интерпретација Јасеновца, него и улога бл. Алојзија Степинца, устанка у Србу а што је прослава покоља Хрвата а не антифашистичка револуција, затим споменик у Банском Грабовцу, као и измишљање непостојећег логора за убијање српске деце у Сиску. Питамо се, зашто наша држава већ једном не наложи истрагу – али не политичку него научну, па ако је потребно и међународну – да знамо што се то стварно догодило нпр. у Јасеновцу. Како је могуће да су „истине“ толико различите? И зашто се Јасеновац препушта Србима да они говоре шта је тамо било? Наиме, и уклањање плоче погинулим бранитељима ХОС-а такво је признање да је то место на којем су страдали српски заробљеници и што је трајни разлог наметања кривице Хрватима – док се чини да је истина сасвим супротна и да би је већ једном требало изнети на видело! На жалост наша хрватска политика или нема снаге или не зна одговорити свим тим лажима. Требало би донети закон да сви који су дизали побуну против РХ не могу суделовати ни у којем облику у власти; затим би било по мени нужно и да се затражи исплата ратне штете коју је Република Србија нанела РХ у својој агресији, и то као услов било каквој подршци за улазак исте у ЕУ; било би надаље нужно укинути повластицу да српска деца у Хрватској уче неку другу историју Домовинског рата неголи што је то „повјесна истина“; било би потребно такође забранити улазак хушкачима и ширитељима лажи у РХ, не само српским министрима и политичарима, него и представницима СПЦ. Само би тако поступала поносна победница Хрватска и само би тако било могуће сачувати оно што је одбрањено у Домовинском рату који мора остати једини темељ модерне Хрватске, а што имамо у великој мери захвалити хрватским бранитељима, међу које свакако убрајамо и Марка П.Томпсона и академика Ј. Печарића. И да поновим реченицу са самог почетка: О кад би било више таквих људи попут Марка и Јосипа у Хрватској!" (Вијести)
  22. Пише: др Александар Живковић На позив загребачког надбискупа кардинала Бозанића, државни секретар Ватикана кардинал Пјетро Паролин, по дужности други званичник Римокатоличке цркве после папе, посетио је 30. и 31. октобра о.г. Загреб. Сусрет је био, очигледно, у склопу припрема за ad limina Apostolorum хрватских бискупа папи (обавези у РКЦ да једном у 5 година посете папу и поднесу му извештај о раду), али је разуме се у својству високог државног поглавара кардинал Паролин посетио и највише хрватске дужноснике (председницу и премијера), а као високи црквени поглавар кардинал је предводио мису у Загребачкој катедрали. И у случају сусрета са Хрватском бискупском конференцијом, и при сусрету са највишим државним врхом, и на мисном слављу, у средишту пажње било је питање канонизација Алојзија Степинца. Али, загребачки сусрети имали су и шире оквире у склопу одређења Ватикана и према православнима уопште, које треба сагледати и у светлу недавног отвореног сусрета кардинала Паролина са московским и патријархом све Руси Г. Кирилом, а сада се види и да је, за многе, изненађујуће отворен разговор патријарха Кирила са хрватском председницом Колиндом Грабар Китаревић, 19. октобра, имао функцију да и православни са своје стране искажу свој став по сличним питањима. Показало се да су ставови католика и православних баш по питањима везаним за "ове наше просторе", нажалост, веома удаљени (као што ћемо показати, то није утисак него чињеница), тако да сада можемо само да препустимо Милости Божијој, а никако "дипломатским умећима" људи, да процеси који се одвијају не буди и неповратни и не донесу трајне штетне последице и нове конфронтације. Кренимо редом: шта је кардинал Паролин, између осталог, говорио у Загребу, а шта су му рекли домаћини? После благослова Велике дворане Хрватског католичког свеучилишта (којој су присуствовали и представници других цркава, не зна се да ли и СПЦ), кардинал Паролин како извештава службена агенција Хрватске бискупске конференције - ИКА, прво је желео да се сретне са представницима медија, а прво питање је наравно било - Степинац. Ево шта је кардинал Паролин одговорио: Premda je njegov raspored boravka u Zagrebu vrlo gust, kardinal Parolin želio je susresti predstavnike medija. Odgovarajući na prvo pitanje vezano uz kanonizaciju blaženog Alojzija Stepinca, kardinal Parolin je rekao da poznaje veliku ljubav koju puk osjeća prema tom velikom pastiru hrvatskog naroda. Kardinal Stepinac je bio branitelj istine, a to je posvjedočio ne samo svojim riječima i naukom, već je za to položio i vlastiti život. Stoga nam je drago ustvrditi da je njegova svetost već potvrđena procesom beatifikacije. Vjernici katolici u Hrvatskoj Stepinca mogu častiti kao blaženika i zazivati ga kao prijatelja Božjega te ga promatrati kao uzora i svjedoka u našem vremenu koja su drugačija od onih u kojima se on morao suočiti s trima totalitarizmima - rekao je kardinal Parolin. Odgovarajući kada će doći trenutak kanonizacije, kardinal Parolin poslužio se šaljivom uzrečicom koju poznaje iz vremena svoje službe apostolskog nuncija u Venezueli: Božje vrijeme je savršeno vrijeme. Iščekujmo to Božje vrijeme da bih mogao odgovoriti na vaše pitanje. Osvrćući se na rad Mješovite komisije Hrvatske biskupske konferencije i Srpske pravoslavne Crkve čija je zadaća bila zajednički razmotriti ulogu nadbiskupa Alojzija Stepinca prije, za vrijeme i poslije II. svjetskog rata, kardinal Parolin naglasio je da je papi Franji stalo do rezultata njezina rada. Vidjeli ste zajedničko priopćenje. Nismo došli do istoznačne interpretacije povijesnog konteksta u kojem je Stepinac živio. Od početka je bilo jasno, kako je i napomenuto u zajedničkom priopćenju da je kanonizacija blaženog Alojzija Stepinca unutarnje pitanje Katoličke Crkve i to mi se čini važno istaknuti. Želja Svetog Oca je da to ne bude pitanje koje će stvarati napetosti između dvaju naroda, već pomoći u zajedničkom hodu. Držim da je rad Komisije bio koristan i da je ovaj proces pomagao putu zajedničkog dijaloga i razumijevanja. Čini mi se da je onaj prvi koji je bio zadovoljan upravo kardinal Stepinac. Овај исказ, даје садашњу службену позицију Ватикана, односно папе Франциска лично, која се, осим по реторици намењеној хрватској католичкој јавности, не разликује суштински од става Српске или Руске цркве, која би се медицинском терминологијом могла одредити као: Primum non nocere! ("Прво не нашкодити"). Дакле процес је отворен, али због несагласности, сачекајмо, како каже кардинал Паролин "Божије време". Слично се изразио и руски патријарх Кирил у разговору са хрватском председницом (http://www.spc.rs/sr/sveruski_patrijarh_primio_predsednicu_hrvatske): "Ми позитивно оцењујемо и покретање дијалога између Католичке Цркве и Српске Православне Цркве, укључујући и веома осетљива питања која се односе на новију историју Хрватске у 20. веку,” наставио је Његова Светост. – „Колико нам је познато, још увек нема заједничких, усаглашених ставова, али саму чињеницу да такав дијалог постоји оцењујемо веома позитивно јер у дијалогу две стране могу да разјасне своје ставове и, ако је могуће, да их међусобно приближе.“ У разговору је затим изражена нада да ће наставак дијалога допринети помирењу и стварању стабилнијег друштва. Међутим, притисак хрватског и државног и црквеног врха је током посете кардинала Паролина растао, па је и тако искусан дипломата морао да прави веће уступке него новинарима. Све изјаве преносимо од Информативне католичке агенције. Хрватска председница је у разговору била врло јасна: Predsjednica se prisjetila svog susreta sa Svetim Ocem i ponovila poziv papi Franji u posjet Republici Hrvatskoj, izrazivši nadu da će se on moći upriličiti u skoroj budućnosti, a hrvatski narod bi posebno razveselilo ukoliko bi to bilo u kontekstu kanonizacije blaženog Alojzija Stepinca. Слично је поновио и премијер Пеленковић. На сусрету кардинала Паролина са члановима Хрватске бискупске конференције, државни секретар је онда дао потпуну подршку ставовима тог тела: Kardinal Parolin ukazao je i na činjenicu, da Hrvatska ima kršćanski identitet čiji korijeni sežu duboko u prošlost. „Kršćanstvo je strukturni element hrvatskog društva u njegovoj ne samo vjerskoj, već i odgojnoj i kulturnoj dimenziji, gdje je Crkva pronašla značajno područje evangelizacije". Kratko se osvrnuo na veze Hrvata i Svete Stolice od 641. godine, te podsjetio kako su Petrovi nasljednici bili velika potpora Hrvatima, te dodao: „Kako se ne sjetiti - zahvalna srca i s neizbrisivim sjećanjem - posebne blizine svetog pape Ivana Pavla II." Naglasio je, kako stoga nije slučajno da je „komunistička diktatura, od 1945. do 1990. godine, činila sve ne bi li raskinula vezu između hrvatskog naroda i Svete Stolice, izloživši Crkvu u Hrvatskoj sustavnom progonu kojemu je cilj bio njezino zatiranje. U tim teškim vremenima, Crkva u Hrvatskoj imala je pred sobom herojsko svjedočanstvo koje je pružio zagrebački nadbiskup blaženi kardinal Alojzije Stepinac. Protiv njega je komunistički režim pokrenuo sudski proces, koji je zapravo bio obična farsa, s namjerom da procesuira čitavu Crkvu u Hrvatskoj, klerike i vjernike. Nije slučajno što je papa Pio XII. to nazvao 'prežalosnim procesom'". Podsjetio je kako je „velika vjera u Božju Providnost, praćena ljubavlju prema svima, pa i prema neprijateljima, dala je blaženom Stepincu snagu da se herojskim duhom suoči s teškom kaznom koja mu je dosuđena. Tu istu snagu koja dolazi odozgor crpili su blistavi primjeri svetosti u Crkvi u Hrvatskoj, kao i mučenici svakog vremena i mjesta" И даље: Na kraju je kardinal Parolin zahvalio kardinalu Bozaniću i požeškom biskupu Antunu Škvorčeviću za strpljivi rad koji su obavili kao stalni članovi Mješovite komisije hrvatskih i srpskih stručnjaka za ponovno razmatranje lika blaženog kardinala Alojzija Stepinca. „To je bila gesta od velike ekumenske vrijednosti prema našoj pravoslavnoj braći. Drago mi je što ste priveli taj posao kraju s radošću i nadom u dublju slogu, u zajedničkoj predanosti svjedočenju vjere u Krista Gospodina i zajedničkom htijenju da kročite zajedno prema željenom jedinstvu. Ne dopustimo da bude uzaludna ponuda pomirenja koju ono nosi sa sobom, svjesni da je upravo ovo temelj na kojem treba graditi jedinstvo: oproštenje i pomirenje", rekao je kardinal Parolin. Дакле, пуна потпора ставовима високог хрватског клера, још ојачана по православну (али и јеврејску) страну спорним ауторитетом Пија XII. Да је овакав, мало дипломатски приступ, последица уступака хрватском клеру, показало се на миси у Загребачкој катедрали (којој су присуствовали представници СПЦ, али не и Високопреосвећени митрополит г. Порфирије). Тамо је: Ukazujući na blizinu Stepinčeva groba, kardinal Bozanić rekao je kako „rijeke hodočasnika iz domovine i svijeta tijekom cijele godine ovdje svjedoče vjerničku zahvalu, molitvu i utjehu kojom može tješiti samo Bog. Pokraj njegova groba molili su sveti papa Ivan Pavao II. i papa Benedikt XVI." Kao uspomenu na ovo slavlje i pohod, kardinal Bozanić je kardinalu Parolinu darovao bistu blaženog Alojzija Stepinca. Na početku homilije kardinal Parolin je rekao da je za njega „poseban dar biti na svetome mjestu koje čuva ne samo grob blaženoga Alojzija Stepinca, nego i živi spomen njegova svjedočanstva vjere, njegova služenja istini, njegova sebedarja sve do mučeništva za evanđelje i za Crkvu. Zajedno s blaženim Alojzijem ovdje častimo i spomen na njegove časne nasljednike, čiji zemni ostaci počivaju u ovoj katedrali, slugu Božjega kardinala Franju Kuharića i zaslužnoga kardinala Franju Šepera, nekoć pročelnika Kongregacije za nauk vjere". /.../ Nakon blagoslova, kardinal Parolin se u pratnji kardinala Bozanića i nadbiskupa Puljića uputio na grob bl. Alojzija Stepinca, gdje se duže zadržao u molitvi. . Но, сви ови детаљи штовања Алојзија Степинца, нису толико карактерстични и нови у католичко-православним односима, они само сведоче о настојањима координираним Каптола и Пантовшчака. Истински, непријатно ново десило се на сусрету кардинала Паролина, са представницима других верских заједница у Хрватској, коме опет није присуствовао, како се види са фотографија, митрополит Порфирије, нити било који српски архијереј у Хрватској: U tijeku svoga posjeta Hrvatskoj, Papin državni tajnik kardinal Pietro Parolin susreo se u ponedjeljak 30. listopada u Apostolskoj nuncijaturi u Zagrebu s predstavnicima vjerskih zajednica u Republici Hrvatskoj. Susretu su nazočili predstavnici Srpske pravoslavne Crkve, Makedonske pravoslavne Crkve, Bugarske pravoslavne Crkve, potom Saveza baptističkih Crkava u Republici Hrvatskoj, Reformirane kršćanske Crkve, Evangeličke luteranske Crkve, Hrvatske starokatoličke Crkve, Islamske zajednice u Hrvatskoj, te Koordinacije židovskih općina u Republici Hrvatskoj. Сусрету није присуствовао ниједан српски архијереј, али јесте митрополит европски Македонске православне цркве - ОА у расколу Пимен, са још једним владиком из Македоније, који су посету Загребу искористили да од градоначелника Бандића добију обећање о градњи македонске цркве у главном граду Хрватске (В.: http://religija.mk/vladikata-pimen-se-sretna-so-drzavniot-sekretar-na-vatikan/, http://religija.mk/vladicite-pimen-i-josif-na-priem-na-milan-bandik-gradonachalnikot-na-zagreb/) Наведене вести заслужују пуну пажњу, и додатне анализе, али очигледно да будући да је сусрет одржан у нунцијатури, она није последица само жеље хрватских власти да прикажу да у њиховој земљи цвета православље. Једноставно, Католичка црква је показала да, нормалоно, задржава право да канонизује своје свете, али да не признаје Православној цркви право на њену канонску јурисдикцију. То је опасан преседан, на који је потребно реаговати на време. И Руса има у Загребу, можда више него Македонаца, али РПЦ не пада напамет да тамо гради своје храмове. Можда је ту најбоље подсетити се, шта је рекао о поштовању канонске цркве у Хрватској, руски патријарх г. Кирил хрватској председници госпођи Грабар Китаревић: У даљем току разговора патријарх Кирил је споменуо многовековну историју добрих односа који Руску Православну Цркву повезују са Српском Православном Црквом, коју на територији Хрватске представља митрополит загребачко- -љубљански Порфирије. „Када сам 2001. године посетио Хрватску, био је то први пут да се српски православни митрополит загребачки (тада је то био митрополит Јован), заједно са мном, састане са председником Хрватске... Са захвалношћу се сећам како је хрватско руководство тада показало добар однос према српској православној заједници", – рекао је Његова Светост.
  23. Пише: др Александар Живковић На позив загребачког надбискупа кардинала Бозанића, државни секретар Ватикана кардинал Пјетро Паролин, по дужности други званичник Римокатоличке цркве после папе, посетио је 30. и 31. октобра о.г. Загреб. Сусрет је био, очигледно, у склопу припрема за ad limina Apostolorum хрватских бискупа папи (обавези у РКЦ да једном у 5 година посете папу и поднесу му извештај о раду), али је разуме се у својству високог државног поглавара кардинал Паролин посетио и највише хрватске дужноснике (председницу и премијера), а као високи црквени поглавар кардинал је предводио мису у Загребачкој катедрали. И у случају сусрета са Хрватском бискупском конференцијом, и при сусрету са највишим државним врхом, и на мисном слављу, у средишту пажње било је питање канонизација Алојзија Степинца. Али, загребачки сусрети имали су и шире оквире у склопу одређења Ватикана и према православнима уопште, које треба сагледати и у светлу недавног отвореног сусрета кардинала Паролина са московским и патријархом све Руси Г. Кирилом, а сада се види и да је, за многе, изненађујуће отворен разговор патријарха Кирила са хрватском председницом Колиндом Грабар Китаревић, 19. октобра, имао функцију да и православни са своје стране искажу свој став по сличним питањима. Показало се да су ставови католика и православних баш по питањима везаним за "ове наше просторе", нажалост, веома удаљени (као што ћемо показати, то није утисак него чињеница), тако да сада можемо само да препустимо Милости Божијој, а никако "дипломатским умећима" људи, да процеси који се одвијају не буди и неповратни и не донесу трајне штетне последице и нове конфронтације. Кренимо редом: шта је кардинал Паролин, између осталог, говорио у Загребу, а шта су му рекли домаћини? После благослова Велике дворане Хрватског католичког свеучилишта (којој су присуствовали и представници других цркава, не зна се да ли и СПЦ), кардинал Паролин како извештава службена агенција Хрватске бискупске конференције - ИКА, прво је желео да се сретне са представницима медија, а прво питање је наравно било - Степинац. Ево шта је кардинал Паролин одговорио: Premda je njegov raspored boravka u Zagrebu vrlo gust, kardinal Parolin želio je susresti predstavnike medija. Odgovarajući na prvo pitanje vezano uz kanonizaciju blaženog Alojzija Stepinca, kardinal Parolin je rekao da poznaje veliku ljubav koju puk osjeća prema tom velikom pastiru hrvatskog naroda. Kardinal Stepinac je bio branitelj istine, a to je posvjedočio ne samo svojim riječima i naukom, već je za to položio i vlastiti život. Stoga nam je drago ustvrditi da je njegova svetost već potvrđena procesom beatifikacije. Vjernici katolici u Hrvatskoj Stepinca mogu častiti kao blaženika i zazivati ga kao prijatelja Božjega te ga promatrati kao uzora i svjedoka u našem vremenu koja su drugačija od onih u kojima se on morao suočiti s trima totalitarizmima - rekao je kardinal Parolin. Odgovarajući kada će doći trenutak kanonizacije, kardinal Parolin poslužio se šaljivom uzrečicom koju poznaje iz vremena svoje službe apostolskog nuncija u Venezueli: Božje vrijeme je savršeno vrijeme. Iščekujmo to Božje vrijeme da bih mogao odgovoriti na vaše pitanje. Osvrćući se na rad Mješovite komisije Hrvatske biskupske konferencije i Srpske pravoslavne Crkve čija je zadaća bila zajednički razmotriti ulogu nadbiskupa Alojzija Stepinca prije, za vrijeme i poslije II. svjetskog rata, kardinal Parolin naglasio je da je papi Franji stalo do rezultata njezina rada. Vidjeli ste zajedničko priopćenje. Nismo došli do istoznačne interpretacije povijesnog konteksta u kojem je Stepinac živio. Od početka je bilo jasno, kako je i napomenuto u zajedničkom priopćenju da je kanonizacija blaženog Alojzija Stepinca unutarnje pitanje Katoličke Crkve i to mi se čini važno istaknuti. Želja Svetog Oca je da to ne bude pitanje koje će stvarati napetosti između dvaju naroda, već pomoći u zajedničkom hodu. Držim da je rad Komisije bio koristan i da je ovaj proces pomagao putu zajedničkog dijaloga i razumijevanja. Čini mi se da je onaj prvi koji je bio zadovoljan upravo kardinal Stepinac. Овај исказ, даје садашњу службену позицију Ватикана, односно папе Франциска лично, која се, осим по реторици намењеној хрватској католичкој јавности, не разликује суштински од става Српске или Руске цркве, која би се медицинском терминологијом могла одредити као: Primum non nocere! ("Прво не нашкодити"). Дакле процес је отворен, али због несагласности, сачекајмо, како каже кардинал Паролин "Божије време". Слично се изразио и руски патријарх Кирил у разговору са хрватском председницом (http://www.spc.rs/sr/sveruski_patrijarh_primio_predsednicu_hrvatske): "Ми позитивно оцењујемо и покретање дијалога између Католичке Цркве и Српске Православне Цркве, укључујући и веома осетљива питања која се односе на новију историју Хрватске у 20. веку,” наставио је Његова Светост. – „Колико нам је познато, још увек нема заједничких, усаглашених ставова, али саму чињеницу да такав дијалог постоји оцењујемо веома позитивно јер у дијалогу две стране могу да разјасне своје ставове и, ако је могуће, да их међусобно приближе.“ У разговору је затим изражена нада да ће наставак дијалога допринети помирењу и стварању стабилнијег друштва. Међутим, притисак хрватског и државног и црквеног врха је током посете кардинала Паролина растао, па је и тако искусан дипломата морао да прави веће уступке него новинарима. Све изјаве преносимо од Информативне католичке агенције. Хрватска председница је у разговору била врло јасна: Predsjednica se prisjetila svog susreta sa Svetim Ocem i ponovila poziv papi Franji u posjet Republici Hrvatskoj, izrazivši nadu da će se on moći upriličiti u skoroj budućnosti, a hrvatski narod bi posebno razveselilo ukoliko bi to bilo u kontekstu kanonizacije blaženog Alojzija Stepinca. Слично је поновио и премијер Пеленковић. На сусрету кардинала Паролина са члановима Хрватске бискупске конференције, државни секретар је онда дао потпуну подршку ставовима тог тела: Kardinal Parolin ukazao je i na činjenicu, da Hrvatska ima kršćanski identitet čiji korijeni sežu duboko u prošlost. „Kršćanstvo je strukturni element hrvatskog društva u njegovoj ne samo vjerskoj, već i odgojnoj i kulturnoj dimenziji, gdje je Crkva pronašla značajno područje evangelizacije". Kratko se osvrnuo na veze Hrvata i Svete Stolice od 641. godine, te podsjetio kako su Petrovi nasljednici bili velika potpora Hrvatima, te dodao: „Kako se ne sjetiti - zahvalna srca i s neizbrisivim sjećanjem - posebne blizine svetog pape Ivana Pavla II." Naglasio je, kako stoga nije slučajno da je „komunistička diktatura, od 1945. do 1990. godine, činila sve ne bi li raskinula vezu između hrvatskog naroda i Svete Stolice, izloživši Crkvu u Hrvatskoj sustavnom progonu kojemu je cilj bio njezino zatiranje. U tim teškim vremenima, Crkva u Hrvatskoj imala je pred sobom herojsko svjedočanstvo koje je pružio zagrebački nadbiskup blaženi kardinal Alojzije Stepinac. Protiv njega je komunistički režim pokrenuo sudski proces, koji je zapravo bio obična farsa, s namjerom da procesuira čitavu Crkvu u Hrvatskoj, klerike i vjernike. Nije slučajno što je papa Pio XII. to nazvao 'prežalosnim procesom'". Podsjetio je kako je „velika vjera u Božju Providnost, praćena ljubavlju prema svima, pa i prema neprijateljima, dala je blaženom Stepincu snagu da se herojskim duhom suoči s teškom kaznom koja mu je dosuđena. Tu istu snagu koja dolazi odozgor crpili su blistavi primjeri svetosti u Crkvi u Hrvatskoj, kao i mučenici svakog vremena i mjesta" И даље: Na kraju je kardinal Parolin zahvalio kardinalu Bozaniću i požeškom biskupu Antunu Škvorčeviću za strpljivi rad koji su obavili kao stalni članovi Mješovite komisije hrvatskih i srpskih stručnjaka za ponovno razmatranje lika blaženog kardinala Alojzija Stepinca. „To je bila gesta od velike ekumenske vrijednosti prema našoj pravoslavnoj braći. Drago mi je što ste priveli taj posao kraju s radošću i nadom u dublju slogu, u zajedničkoj predanosti svjedočenju vjere u Krista Gospodina i zajedničkom htijenju da kročite zajedno prema željenom jedinstvu. Ne dopustimo da bude uzaludna ponuda pomirenja koju ono nosi sa sobom, svjesni da je upravo ovo temelj na kojem treba graditi jedinstvo: oproštenje i pomirenje", rekao je kardinal Parolin. Дакле, пуна потпора ставовима високог хрватског клера, још ојачана по православну (али и јеврејску) страну спорним ауторитетом Пија XII. Да је овакав, мало дипломатски приступ, последица уступака хрватском клеру, показало се на миси у Загребачкој катедрали (којој су присуствовали представници СПЦ, али не и Високопреосвећени митрополит г. Порфирије). Тамо је: Ukazujući na blizinu Stepinčeva groba, kardinal Bozanić rekao je kako „rijeke hodočasnika iz domovine i svijeta tijekom cijele godine ovdje svjedoče vjerničku zahvalu, molitvu i utjehu kojom može tješiti samo Bog. Pokraj njegova groba molili su sveti papa Ivan Pavao II. i papa Benedikt XVI." Kao uspomenu na ovo slavlje i pohod, kardinal Bozanić je kardinalu Parolinu darovao bistu blaženog Alojzija Stepinca. Na početku homilije kardinal Parolin je rekao da je za njega „poseban dar biti na svetome mjestu koje čuva ne samo grob blaženoga Alojzija Stepinca, nego i živi spomen njegova svjedočanstva vjere, njegova služenja istini, njegova sebedarja sve do mučeništva za evanđelje i za Crkvu. Zajedno s blaženim Alojzijem ovdje častimo i spomen na njegove časne nasljednike, čiji zemni ostaci počivaju u ovoj katedrali, slugu Božjega kardinala Franju Kuharića i zaslužnoga kardinala Franju Šepera, nekoć pročelnika Kongregacije za nauk vjere". /.../ Nakon blagoslova, kardinal Parolin se u pratnji kardinala Bozanića i nadbiskupa Puljića uputio na grob bl. Alojzija Stepinca, gdje se duže zadržao u molitvi. . Но, сви ови детаљи штовања Алојзија Степинца, нису толико карактерстични и нови у католичко-православним односима, они само сведоче о настојањима координираним Каптола и Пантовшчака. Истински, непријатно ново десило се на сусрету кардинала Паролина, са представницима других верских заједница у Хрватској, коме опет није присуствовао, како се види са фотографија, митрополит Порфирије, нити било који српски архијереј у Хрватској: U tijeku svoga posjeta Hrvatskoj, Papin državni tajnik kardinal Pietro Parolin susreo se u ponedjeljak 30. listopada u Apostolskoj nuncijaturi u Zagrebu s predstavnicima vjerskih zajednica u Republici Hrvatskoj. Susretu su nazočili predstavnici Srpske pravoslavne Crkve, Makedonske pravoslavne Crkve, Bugarske pravoslavne Crkve, potom Saveza baptističkih Crkava u Republici Hrvatskoj, Reformirane kršćanske Crkve, Evangeličke luteranske Crkve, Hrvatske starokatoličke Crkve, Islamske zajednice u Hrvatskoj, te Koordinacije židovskih općina u Republici Hrvatskoj. Сусрету није присуствовао ниједан српски архијереј, али јесте митрополит европски Македонске православне цркве - ОА у расколу Пимен, са још једним владиком из Македоније, који су посету Загребу искористили да од градоначелника Бандића добију обећање о градњи македонске цркве у главном граду Хрватске (В.: http://religija.mk/vladikata-pimen-se-sretna-so-drzavniot-sekretar-na-vatikan/, http://religija.mk/vladicite-pimen-i-josif-na-priem-na-milan-bandik-gradonachalnikot-na-zagreb/) Наведене вести заслужују пуну пажњу, и додатне анализе, али очигледно да будући да је сусрет одржан у нунцијатури, она није последица само жеље хрватских власти да прикажу да у њиховој земљи цвета православље. Једноставно, Католичка црква је показала да, нормалоно, задржава право да канонизује своје свете, али да не признаје Православној цркви право на њену канонску јурисдикцију. То је опасан преседан, на који је потребно реаговати на време. И Руса има у Загребу, можда више него Македонаца, али РПЦ не пада напамет да тамо гради своје храмове. Можда је ту најбоље подсетити се, шта је рекао о поштовању канонске цркве у Хрватској, руски патријарх г. Кирил хрватској председници госпођи Грабар Китаревић: У даљем току разговора патријарх Кирил је споменуо многовековну историју добрих односа који Руску Православну Цркву повезују са Српском Православном Црквом, коју на територији Хрватске представља митрополит загребачко- -љубљански Порфирије. „Када сам 2001. године посетио Хрватску, био је то први пут да се српски православни митрополит загребачки (тада је то био митрополит Јован), заједно са мном, састане са председником Хрватске... Са захвалношћу се сећам како је хрватско руководство тада показало добар однос према српској православној заједници", – рекао је Његова Светост. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...