Претражи Живе Речи Утехе

30. октобра 2020 г. поводом 950 г. манастира преподобног Прохора Пчињнског Српска Православна Црква у организацији епархије Врањске је одржала други научни скуп Међународни монашки симпосион. На тему Многобрижност – мајка многих зала у монаштву говорио је јеромонах Петар Драгојловић игуман манастира Пиносава. Преосвећени Владико, преподобни оци, преподобне сестре монахиње, драга браћо и сестре, тема коју сам изабрао је вечна тема за свакога монаха али и свакога хришћанина уопште. Тема која је вечно важна и вечно судбоносна. Међутим, она је посебно важна за нас монахе, за људе који су добровољно и при пуној свести, изабрали начин живота коме је срж и кичмена мождина безметежно и безбрижно славословље Бога, кроз управљање човечијег ума, срца, воље и целога бића ка Господу нашем Исусу Христу и Вечном Царству Божијем. Ако је по речима Светога Писма живот наш на земљи сенка и сан, онда управо у тој сенци и у том сну, у том комадићу вечности и трену који се назива живот, ми добијамо вечно блаженство или наслеђујемо вечну смрт. Стога је сваки секунд нашег живота непоновљив и суштински важан, бескрајно дубок и можда последњи у овом странствовању које се и животом зове. Зато нас и Спаситељ наш и Господ – Исус Христос, благо и очински учи и на време упозорава: „Не брините се душом својом шта ћете јести или шта ћете пити; ни телом својим у шта ћете се оденути. Није ли душа претежнија од хране и тело од одела? Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви претежнији од њих? А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један? И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одену као један од њих. Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева; а камоли вас, маловерни? Не брините се дакле говорећи, шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вам треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати. Не брините се дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога.“ (Мт. 6. 25-34). Ове речи Господње упућене су свим људима у свим временима, али на посебан начин оне одјекују у срцима монаха, који су позвани на непрестану Исусову молитву, нестицање, сиромаштво, послушност, безбрачност и целомудреност тј. на једноставност и савршенство не многобрижног живота. На уподобљавање Светим Анђелима који се непрестано труде у непрекидном славословљу Бога. Не без дубоких разлога свети Јован Лествичник о монасима пише следеће: „Монах припада анђелском чину и води анђелски живот, који се остварује у вештаственом и прљавом телу. Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако врме, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у свету хвале, и порицање природе ради постигнућа оног што је натприродно». И заиста, велики су позиви и велики задаци једнога монаха. Стога да би човек постао прави и истински монах тј. сличан Анђелима, он мора да води посебно строг, врлински и пажљив живот. Живот ван свих непотребних брига. Живот у молитви за себе, свог духовног оца, своју браћу у манастиру, али и за читав свет и свакога човека на земљи. Монах по речима преподобног Силуана Атонског јесте молитвеник за читав свет. Зато је у монаштву све небоземно важно. И послушање и пост и молитва и смирење и тишина и ћутање и физички рад и читање Светога Писма и изучавање светих отаца и самоукоравање и сећање на смрт и непрестана умна молитва и богослужење у храму и честа исповест и редовно причешћивање Светим Тајнама Христовим. Нема у монаштву ничега сувишног нити непотребног од било које врлине. Монах је онај који се обукао у свеоружје Божије којим се непрекидно бори против духова таме у поднебесју. Али посебно је важна управо безбрижност, као и послушност са смирењем. Они су са постом темељ и мајка за безметежну молитву, преко које ће Бог даровати монаху све у своје време. Но, како се истински молити Богу ако је ум човеков у исто време занет многим, сујетним и непотребним бригама. То је по учењу свих светих отаца просто немогуће. Зато свети Јован Лествичник поучава: «Они који започињу овај подвиг, да би поставили сигуран темељ, треба свега да се одрекну, треба све да презру, све да исмеју, све да одбаце». Дакле прво нам свима предстоји уклонити се од зла и свакога повода за зло и много брижну узбурканост живота. Да се одрекнемо не само оних уобичајених злих навика и обичаја које су свима познати већ и од оних ствари које су за људе у свету сасвим допуштене и благословене. На пример, лепо је, благословено је и за цело друштво корисно живети у хришћанском Браку, али за монаха који је изабрао надприродни тј. анђелски пут живљења то је забрањено и у помислима. Зато на почетку сваког монашког подвига, опет по речима св. Јована Лествичника – «Чврст, троструки и тростубни темељ чине: безазленост, пост и целомудреност». Сходно учењу многих монаха подвижника и из неког свог скромног духовног искуства, све набројано може се постићи, и досегнути до висина натприродног, само ако монах, као нека посебно одабрана биљка, на време пусти своје мисаоне и духовне корене у дубину Божијег смирења и Божије Љубави али и у добру и обрађену земљу свога срца. Земљу спремљену свим богочовечанским врлинама и подвизима као и свим Светим Тајнама. Ако се вером и сваком другом врлином потпуно преда у руке Промисла Божијег и послушања своме старцу. Међутим, ако се та символичка биљка звана монах, не заштити од хладних ветрова многобрижности и овоземаљске метежности тешко да ће, као оно зрно горушично, узрасти у право и велико дрво на коме ће се птице, то јест Анђели и Анћеоске мисли настанити (Мт. 13 31-32). Свети Нил Атонски је у своје време видевши нагли пад монаштва на Светој Гори говорио да је све почело са малим стварима. Пре свега са постепеним губљењем безбрижности за све материјално код Атонских монаха а кроз то упадање у душепогубну многобрижност и разна друга зла. Монаси су наиме почели да напуштају свети и спасоносни завет сиромаштва као и безбрижни и ангелоподобни живот својеврсних Божијих птица које непрестано поју Богу. Тако су постепено изгубили молитву и почели су да брину о разним материјалним стварима која су њиховим духовним оцима била потпуно страна. Напустили су само једно рукодеље и скромност у јелу и пићу, одбацили монашку скромност, те су почели да саде баште, винограде и маслињаке, да раде подруме за уље и вино, те да шире своје скромне скитове. На крају су већи део дана проводили у бригама за материјалним, изгубивши тако оно главно – молитву и радост непрестаног славословља Бога. Као последица свега упали су у дубину неочекиваних зала и најтеже и најсрамније грехе који су до тада били незамисливи за Свету Гору, што је била јасна казна Божија за суштинско богоодступништво и губитак основног смисла монаштва – живота у непрестаној молитви, славословљу Бога и најблаженијем сиромаштву. Зато је Преподобни Нил Атонски са правом преклињао и вапио: «Бежите од многобрижности јер она је мајка скоро свакога зла у монаштву». Ипак, постоји у монашком животу и једна свеблагословена брига, која је потребнија од ваздуха који удишемо. То је брига за наше душе а пре свега да се никада устима, умом и срцем не одвајамо од имена Исусовог, како је учио можда и најчудеснији савремени свети старац нашег доба – Јефрем Аризонски. Сви који су посетили његов Манастир Светог Антонија, где је он живео у последњих тридесетак година, лично су се уверили да је светогорска исихастичка традиција увек и на свакоме месту савремена. Разговарајући са браћом који су један део живота провели у том духовном светионику православља у САД, дошли смо до једногласног закључка да се ту свако може уверити шта јеу суштини право, истинско, светогорско и исихастичко монаштво. Монаштво које је пуно једноставности и које је светлост свету и со земље. Само такво монаштво представља силни духовни магнет за све људе. И за верне и за неверне. И за ходочаснике и за обичне пролазнике и знатижељнике. Зашто је то тако? Зато што је оно засновано на чврстим, вишевековним, искуством провереним и освештаним фундаментима древног светогорског предања чија је главна брига безметежан, миран и тих живот у свакој побожности и чистоти. Пре свега у смирењу, послушности, посту и непрекидном призивању имена Божијег кроз чудесне, благодатне и свеосвећујеће речи Исусове молитве – Господе Исусе Христе, помилуј ме. Зато ћу, враћајући се на наше просторе, не околишајући, поставити једно можда и мало смело али заиста, чини ми се, актуелно питање. Поставити га пре свега себи, али и вама, драга браћо и сестре: Да ли смо ми лично на висини Еванђелског задатка и да ли је наше савремено српско монаштво заиста на трагу освештаних темеља истинског и правог путоказа безбрижности и једноставности, који су нам утабали свети оци Цркве Христове? Тај путоказ увек води ка вековима освештаној традицији, ка Хиландару и Светој Гори, ка Студеници и Жичи. Ка првим и истинским Типицима за Срспка општежића или српске испоснице. Модерно српско монаштво, а прошао сам кроз седам српских манастира и упознао још много других српских светиња, на жалост само је у ретким случајевима и у појединим обрисима сачувало све оно што нам је Свети Сава оставио кроз светогорско, светоотачко и освештано предање. А он нам у суштинским стварима, кроз писано монашко устројство, није оставио нешто своје. Он нам је само пренео вишевековно светоотачко и светогорско искуство зачињено само појединим српским специфичностима и особеностима. Оставио нам је: Послушање, ћутање, смирење, пост, Исусову молитву, богослужење, честу исповест, редовно причешчивање, кротост, благост, пажљивост и верност. Све је то вишевековна освештана традиција истинског и древног светогорског монаштва које дише безбрижношћу, једноставношћу и сиромаштвом. Када су једном приликом питали светога Игњатија Брјанчанинова који манастир човек треба да изабере ако жели да крене истинским монашким путем, он је такође указао на основне светогорске принципе подвукавши следеће: Тај манастир треба пре свега имати следеће квалитете: Искусног, смиреног, мудрог и духоносног старца игумана кога сви у манастиру имају беспоговорно и у свему слушати. Редовно богослужење и свакодневну Литургију Честу исповест и редовно тј. често причешћивање Заштиту од спољашњег света и сусрета са особама супротног пола Запитајмо се: Да ли то данас и у којој мери постоји у српском монаштву? У суштини, нешто слично су говорили и писали сви свети оци Цркве и оснивачи монаштва и монашких општежића. То је дакле свима нама добро позната општа абецеда истинског устројства монашких обитељи, без које је врло тешко и скоро немогуће, достићи савршенство које од нас монаха тражи Бог, очекују људи и за чиме уздише свеколика твар. Посматрајући наше српско савремено монаштво на прелазу између генерација старих монаха и монахиња, потеклих углавном из патријахалне средине, богомољачког покрета и српског села, и генерације нових монаха и монахиња, потеклих из времена раслабљености комунизма и посткомунизма, васпитаних и однегованих у далеко другачијим условима, стиче се понекад и један горак утисак – да нисмо увек успели направити један добар континуитет тј. да исправимо недостатке старог и уткамо их у искуство и праксу новог монашког нараштаја код Срба. Сем пар наших највећих манастира – Дечана, Ковиља, Жиче, Раванице, Подмаина и других, који су и сами прошли и пролазе велике, невидљиве и страшне борбе против духова таме у поднебесју, остали део наших манастира и нашег монаштва, част изузецима, као да још увек лута у потрази за неким чврстим темељима правог монаштва који иду средњим златним путем, који се нису мењали два миленијума и сигурно се неће мењати ни у будућности. И поред многобројних и дивних примера у нашем старом али и савременом монаштву, догађа се и мноштво падова, одласци из манастира, разне саблазни и духовне трагедије. Када су питали једног од наших највећих савремених стараца – великог старца Тадеја Витовничког – зашто данас имамо толико монаха и монахиња а немамо пуно истинских молитвеника у којима непрекидно тече Исусова молитва, он је са тугом одговарао: „Зато што смо ми пуни гордости и немамо довољно смирења. И зато што су се скоро сви у манастирима бацили на изградње конака и многобрижност, а мало их је који изграђују дом своје душе и спокојно и једноставно живе у скромности монашког позива“. Оно што је посебно забрињавајуће за наше савремено монаштво јесте сведочанство оца Тадеја да је у свету срео пуно људи који имају дар смирене и непрестане Исусове молитве, док то у српским манастирима скоро и да није видео. Зар то није повод за аларм? Стално подвлачећи да тај дар иде увек заједно са безбрижношћу и једоставношћу, са тугом и болом је старац Тадеј посматрао како се данашњи српски монаси и монахиње мисаоно и духовно расипају на многобрижност која у њима убија сећање на Бога и призивање Његовог Светог Имена. Васпитан у духу руског исихастичког предања и растући уз великог старца Амвросија Миљковачког, старац Тадеј се често није могао начудити колико смо се удаљили од те благословене немногобрижности и једноставности, и колико смо тешко и претешко бреме некакве спољашње и грађевинске обнове наших манастира преузели на себе. Сећам се његових тужних речи када је једном приликом, чувши за неког монаха да је скинуо мантију и отишао из манастира, са тугом и болом рекао: „Ех браћо моја, колико ће их тек у будућности скинути мантије, јер наши манастири су често пута места многих материјалних брига и светских сујетних расејаности. Манастири су нам неретко постали градилишта зграда и конака, док се о грађењу људских душа недовољно брине“. Није стога ни мало случајно што је и наш савреник и велики свети старац Пајсије Светогорац говорио: „Данас људи не живе једноставно, па зато многи застрањују. Почињу истовремено више послова, и тону у мноштво брига. Ја завршим један посао па после мислим на други. Када човек ради много тога истовремено, напросто – пошашави. Довољна је и сама чињеница да у исто време мисли на толико послова, па да оболи од шизофреније.“ Бојим се драга браћо и сестре, да и ми савремени српски монаси, због мноштва својих претераних материјалних прохтева и сујетних брига, које су потпуно непотребне у монаштву, не упаднемо у једну специфичну и тешко приметну шизофренију, те не изгубимо оно главно а то је – мир и радост у Духу Светом. Зато се стално требамо враћати провереним духовним темељима и основним постулатима светогорског монаштва – посту, молитви, безбрижности, смирењу, послушању игуману, свеблаженој опрезности, сиромаштву, једноставности, црквеном јединству и животу у свим светим врлинама и свим потребним Светим Тајнама – пре свега честој Исповести и честом причешћивању. Игуман Манастира Пиносава јеромонах Петар (Драгојловић) Јеромонах Петар Драгојловић: Многобрижност - мајка многих зала у монаштву - Čudo WWW.CUDO.RS 30. октобра 2020 г. поводом 950 г. манастира преподобног Прохора Пчињнског Српска Православна Црква у организацији епархије Врањске је одржала други научни скуп Међународни...

Иницијатива Васељенске Патријаршије може имати успеха и може донети користи православним Македонцима, само ако се испоштује канонски ред и поредак, канонска јурусдикција ПОА, и целе СПЦ. Све остало донело би нове несреће и расколе у Републици Македонији и целом Православљу. Иницијатива Васељенске Патријаршије дакле може бити веома корисна, али само ако се поштује вековни Црквени поредак, и само ако МПЦ заиста жели да се одрекне горде самодовољности и остајања у расколу према СПЦ и осталом делу Православља. Решење је међутим тако близу. Само ако Васељенска Патријаршија буде деловала у духу свих међуправославних договора по питању давања аутономије и аутокефалије, из последњих 50 година. Зашто га не искористити, у духу свеправославне саборности и хришћанске љубави? Инаћење, политизирање, етнофилетизам и тврдоглавост, никоме добра не може донети. Наравно, сви ми, као и раније, чврсто верујемо да ће Васељенска Патријаршија и овде, као и много пута у историји, одиграти конструктивну улогу посредника у враћању МПЦ на статус пре 1967. године, тј. у канонски ред и поредак, уз потпуно поштовање свеправославне саборности и канонске јурисдикције СПЦ.

Срби се око реке Вардар помињу око 1400 година уназад. Око 680. године споменут је град Гордосервон, чије име потиче од Срба премештених у Малу Азију од стране Византијског Императора Констанса Другог, насељених из области око реке Вардар - Македонија. Исидор, Епископ Гордосервона, споменут је око 680-681. и чињеница да је овај град био епископско средиште даје повода замисли да је имао бројчано значајну српску популацију. Око 1200-те године исти град спомиње се као Сервохориа – (Српско Насеље). Constantin Porfyrogenitus „De Administrando Imperio“ Ердељановић, Ј. „О насељавању Словена у Малој Азији и Сирији од 7 до 10 века“, Гласник Географског Друштва том. VI 1921 стр.189 Lequen, M. „Oriens Christianus“ I, 1740, pp.659-660 Micotky, J.“Otiorum Chroate“, Vol. I , Budapest, 1806, pp.89-112 Niederle, L. „Slovanske starozhitnosti“ Dilu II, Svazek pp.389-399; pp. 444-446 Ostrogorski, G.“Bizantisko-Juzhnoslovenski odnosi“, Enciklopedija Jugoslavije 1, Zagreb 1955, pp. 591-599 Ramsay, W.M. „The Historical Geography Of Asia Minor“, London, 1890, pp.183, pp.210 НАСЛОВНА ИЛУСТРАЦИЈА: ДУШАНОВ МОСТ ПРЕКО ВАРДАРА У СКОПЉУ

Како разни фалсификатори историје говоре да су Срби у Македонију први пут дошли на то подручје са царем Душаном или да су Срби дођоши између два светска рата, износићемо разне доказе и документе које говоре о трајном присуству Срба у Македонији у последњих 14. векова. Око 950-те, Византијски Император Константин Порфирогенит записује да град „Сервиа“ на положају југозападно од Солуна. Овај град има своје име од својих српских оснивача (од раног 7-ог века) . У 10-ом веку исти град је споменут као „Србчиште“ у рукопису византијског писаца Иоана Зонаре. Сервија (грч. Σέρβια [Sérvia]) или Србица, и данас је насељено место градског типа на северозападу Грчке, у периферији Западна Македонија, односно у округу Кожани. Након 2011. део је општине Сервија-Велвендо чије је уједно и административно седиште (до тада је припадало истоменој засебној општини Сервија). Насеље се налази на западним обронцима планине Камбунице, односно уз десну обалу реке Бистрице (највеће реке у Грчкој). Према подацима са пописа становништва из 2011. у насељу је живело 3.540 становника. Према подацима из летописа De administrando imperio византијског цара Константина Порфирогенита, насеље Сервију, односно Србицу основала су српска племена у раном VII веку, која су се на то подручје доселила северно од Дунава, из области Бојке (Беле Србије). Constantin Porphyrogenitos „De Administrando Imperio“ cap.32, pp.152 ed.Bonn НАСЛОВНА ФОТОГРАФИЈА: Садашњи град Сервија у близини Солуна ОСТАЛЕ ФОТОГРАФИЈЕ: НАСЛОВНА СТРАНА ДЕЛА И НОВАЦ КОНСТАНТИНА ПОРФИРОГЕНИТА Наставиће се...