Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дошао'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Данас нас Господ поново чини заједничарима Његовог Рождества. Непроцењив поклон! Радује се цела земља, а ми се радујемо, као што су се радовали Анђели небески пре две хиљаде година, када је Вечни Бог сишао на земљу са Неба у људском телу. Зачуђено су гледали Богочовека – нису могли ни да помисле на то! Орасположимо се и схватимо да се ничега не бојимо, јер је сам Бог дошао у свет. А ако је Он са нама, ко онда може бити против нас? Нисмо сами, чак ни са привидном напуштеношћу и усамљеношћу. Рођен је Онај који ће нас извући из било каквог ћорсокака, Онај који нас неће напустити, већ свакога од нас увек чека, Онај који неће издати ни преварити, Онај који ће заувек остати. Славимо и радујмо се! „Дакле, да прославимо не величанствено, него божански, не светски, већ најмирније, не наш празник, него празник Онога Који је постао наш, тачније, празник Владике нашег, не празник немоћи, него празник исцељења; не празник стварања, него празник поновног стварања“, пише св. Григорије Богослов. Донесемо, после мудраца, своје дарове Богу који је рођен ради нашег спасења. Покушајмо да смиримо свој дух, победимо зло у нашим срцима, опростимо непријатељима. Заблагодаримо Господу за протеклу годину – за добре људе, праве пријатеље, вредне тренутке тишине и размишљања, зоре и сјајне звезде, пролеће и јесен, сунце и ветар, поуке и опомене. Нека радост и светлост која избија из рођеног Богомладенца испуни наша срца. И нека Тројични Бог долази на свет изнова и изнова за будуће генерације! Христос се роди! Ваистину се роди! митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-mi-se-ne-plashimo-nichega-jer-je-sam-bog-doshao-u-svet
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. новембра 2021. године светом архијерејском Литургијом у топчидерском храму Светих апостола Петра и Павла. Саслуживали су Преосвећена Господа Епископи далматински Никодим и топлички Јеротеј. Након великог входа, патријарх Порфирије је рукоположио чтеца Србољуба Остојића у чин ђакона. Повезана вест: Патријарх Порфирије поделио радост поводом рукоположења ђакона Србољуба Остојића Тумачећи прочитани део светог Јеванђеља патријарх Порфирије је поучио свештенство и верни народ о смислу чуда описаног у Јеванђељу по Луки: „Наин значи лепота и живот. То је било место свежине, место у које су долазили на неку врсту одмора и предаха људи из Назарета. И ево, у том месту живота, у том месту лепоте и свежине, видимо једну драматичну слику, видимо контраст. С једне стране тужна поворка иде да сахрани дете удовице, која је већ чињеницом да је удовица већ прошла претходно кроз тугу, кроз жалост због тога што јој је муж умро. И ево сада, онај син који јој је био утеха и по свој прилици нека врста наде за будући живот и он је умро. У том дакле месту, које се зове Наин, место живота, у месту лепоте и свежине, без обзира што је оно спољашње тако саткано, реалност људска јесте реалност смрти, реалност пролазности, реалност туге, бола и уздисања. Са друге, пак, стране, видимо Господа који у својој пратњи има своје ученике, апостоле, и који је извор живота, који сведочи и проповеда живот и то не само биолошки живот који има свој почетак и крај, не само живот који је искуство пролазног света, него проповеда, сведочи и дарује живот вечни“. „Апостол и јевађелист Лука је хтео да покаже историјску димензију живота Господа Исуса Христа, да покаже да Син Божји, наша вера у њега, није напросто нека апстрактна теорија, идеја, идеологија, философија, а и да јесте најбоља могућа, она би била само једна од постојећих људских творевина, једна од философија и наука антропоцентричних, наука по човеку. Апостол и јеванђелист Лука хоће да покаже да ништа није из живота Христовог фикција и да не постоји оно што наш чека тамо негде у другом будућем веку и свету, а да није доступно нама људима као предокус, али истинска и права реалност, реалност не само о којој можемо само да мислимо, него реалност у којој и можемо и морамо и позвани смо да учествујемо“, појаснио је патријарх Порфирије разлог зашто је апостол Лука придао важност приказивању историјских чињеница које је Господ Христос чинио. „Овај догађај, у којем Господ, буди из сна, називајући смрт сном и на другим местима у Јевнађељу, хоће да покаже да без обзира на то у ком месту жививо, да ли је то место свежина и да ли се то место назива место живота, сами себе, по себи, људским својим силама. ми смо само тужна поворка која испраћа из овога света једнога по једнога“, истакао је Патријарх наглашавајући: „Са друге стране - љубав Божја, са друге стране - Сам Бог који јесте љубав, Он је дошао и остао са нама и међу нама као Извор живота, као Носилац живота, као Дародавац живота. Пре свега силом своје љубави, Он побеђује смрт. Побеђује смрт не само као биолошку чињеницу и не само као последицу греха отуђења човека од Бога, његове аутономизације, помисли да може без Бога која га је одвела у смрти. Господ побеђује смрт не само као резултат греха, него побеђује смрт као пролазност, као стварност, чини од онога што је створено капацитетом који може да учествује у нествореном и да тако постане парадоксално, надумно, надлогично, бескрајан. Чини од човека, који има свој почетак и самим тим по својој природи да може бити бесконачан и ка напред и ка назад, и ка почетку и ка крају. Чини човека да све оно што је њему логично, што је рационално, што је самим тим ограничено постане надлогично, надумно и самим тим неограничено“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. У духовски понедељак 8. (26) јуна 2020. године када се присјећамо и преноса моштију светих преподобномученика Медљанских Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Манастирском Храму светих преподобномученика Медљанских, Серафима, Авакума и Мардарија у Манастиру Медна. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Маринко Радмило, архимандрит Василије (Рожић), јеромонах Јеротеј Влајковић, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић. Послије прочитаног јеванђелског зачала Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије бесједио је поучавајући и тумачећи Јеванђеље у духу Празника. Да би прославили Оца Небескога гледајући добра дјела једна других и задобили спасење, водимо се овом мишљу и заповијести. Љубити све људе и љубављу приступајући Светој Чаши и Светој Трпези Господњој. Дух Свети дошао је међу нас и остаће у нама градећи Цркву само онда ако ми будемо хтјели да саградимо Цркву која се зида и гради љубављу. Послије заамвоне молитве Владика је благословио вјерни народ и прочитао молитве које се традиционално читају о Празнику Педесетнице. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  4. Поводом доласка моштију Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског у подгорички саборни храм Васкрсења Христовог, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос у овом храму са свештенством Свету архијерејску литургију. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља парох подгорички протојереј Мирчета Шљиванчанин је рекао да ми православни хришћани имамо и Учитеља и учитеље пута у живот вјечни. “Имамо онога учитеља који је први прошао тај пут и дошао у тај наш дом, а то је наш Господ Исус Христос, чију смо ријеч управо чули и празник тог Његовог пута управо славимо. У празновању смо догађаја Вазнесења Господњег, кад се Господ наш, након 40 дана од свога Васкрсења, вазнио у славу небеску и сјео с десне стране Бога Оца. И вазнио у својој личности нашу човјечанску природу”, рекао је отац Мирчета. Додао је да су вјером у Христа Богочовјека, у Његово Васкрсење и Вазнесење, кроз историју Цркве живјели многи. “Ту вјеру у вјечни живот свједочили су многи, а посебно мјесто међу њима припада свакако Светом оцу нашем Сави, који је прва ластавица која је кренула за Христом Господом из нашег народа и повела за собом јато ластавица из нашега рода да лете у ту топлу земљу, на то пријатно мјесто живота, свјетлости, љубави и милости Божје. За Светим Савом полетјели су многи, зато што је он полетио за Христом Господом”, рекао је прота Шљиванчанин. Казао је да се данашњи сугуби празник, када сабране у храму грију мошти наследника Светога Саве – Светог Арсенија Сремца и када славимо многе свете Божје угоднике мијеша у једну радост и у једну славу. “Мијеша се у славу Христову, славу Његовога Васкрсења и Његовога Вазнесења, и у славу силаска Светога Духа који очекујемо као и његови ученици у Јерусалиму”, нагласио је он. Рекао је да би се могло рећи да је данас и Савин празник, зато што су нас обрадовале мошти његовог наследника Светог Арсенија. Подсјетио је да данас празнујемо и икону Пресвете Богородице Пећке Краснице коју је Свети Сава добио онога дана кад је постао архиепископ српских и поморских земаља и која се чува у Пећкој патријаршији – светињи коју је управо основао Свети Арсеније. Додао је да такође вршимо и помен Светог Теодора Вршачкога, епископа банатскога, такође једног од наследника Светога Саве, који је такође посвједочио вјеру у Христово Васкрсење и Вазнесење. “И који се није одрекао пута који нам је показао Господ, него је својом мученичком крвљу посвједочио тај пут управо у вријеме када су спаљене мошти Светог Саве на Врачару 1594. године”, подсјетио је отац Мирчета. Отац Мирчета је подсјетио да данас спомињемо.и Светога старца Вукашина из Клепаца. “Опет човјека вјере Христове, вјере Савине и Арсенијеве, и вјере Теодорове, вјере која надахњује човјека да живи слободно и да све остави Христа ради, да би био Христов ученик. Свети Вукашин је пострадао у Јасеновцу кад је усташа затражио да се поклони њиховом поглавнику, као што и данашњи поглавници желе да им се поклонимо. Свети Вукашин, надахнут вјером, имао је храбрости да каже: Само ти дијете ради свој посао”, казао је он и додао да то може само онај који живи вјером у Васкрсење и вјером у небеску отаџбину. Отац Мирчета је на крају поручио да наша Црква и даље то свједочи у овоме свијету и у овом животу. “И данас, када смо опхрвани новим искушењима, када хоће да нам отимају храмове, када нам хапсе епископе и свештенике, када вјерни народ прогоне, ми имамо на кога да се угледамо. Иамо од кога снагу да црпимо. Иамо оне који иду пред нама: То је, прије свих, наш Господ, а онда и јато Његових свједока из нашега рода на челу са Светим Савом, и за њим са Светим Арсенијем, који нас данас овдје благосиља, и Светим Вукашином и Светим Теодором и свима светима из рода нашега”, поручио је прота Мирчета Шљиванчанин. Након светог причешћа Митрополит Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније изузетна личност, онај који је понио крст Христов, на коме су се оствариле Господње ријечи: Ако мене гонише и вас ће гонити. “И он је гоњен и прогоњен, већ и као архиепископ жички, када је згоњења и страдања Цркве Божије морао да пређе из Жиче у Пећ и да тамо сагради цркву Светих апостола и Светога Вазнесења, на темељима древне цркве из 5 – 6. вијека. То његово дјело је остало живо свједочанство, ево, до наших времена. А и његово страдање”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. И манастир Црнча, у којем се упокојио, и Пећка Патријаршија, рекао је Митрополит рушени су и разарани кроз историју. “И његов гроб је страдао у Пећкој патријаршији, па је у 18. вијеку морао да буде пренијет и сакривен у ове наше крајеве, у манастир Довољу”, рекао је Владика. Говорећи о светитељевом страдању кроз вјекове, Митрополит Амфилохије је нагласио да је дошао у Подгорицу да нас благослови и утврди у вјери у живога Бога. “Да својом љубављу, и до смрти и послије смрти, у нама утврди љубав према живоме Богу и једних према другима – ту вјечну љубав, боголику, христолику љубав, богочовјечну љубав, небеску љубав”, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да је Свети Арсеније дошао да посвједочи Бога и онима који су у наше вријеме отуђили од Бога и од Цркве, који су у наша времена убијали његове наследнике епископе и свештенике. “И дај Боже да се опамете они који прогоне Цркву Божју, који су избезумљени, који хоће да отимају светиње Божје. И дај Боже да Господ уразуми и оне који су сада на власти да не отимају светиње, да се и они врате светињи Божјој, Цркви Божјој која овдје постоји вјековима”, поручио је Владика Амфилохије. Мошти Светог Арсенија биће у поподневним часовима враћене у манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. У шесту недељу по Пасхи - Недељу слепог, 24. маја 2020. године, Света браћа Кирило и Методије торжествено су прослављена у храму Васкрсења Христовог Хиландарског Метоха у Нишу. Тога дана, прослављена је и храмовна слава (Недеља Мироносица), чије је свечано обележавање било одложено за дан када своје крсно име прославља и Богословија у Нишу. Због тога је на данашњој Литургији појана Пасхална служба. У посебно лепо уређеној порти храма Васкрсења Господњег, Његово Преосвештенство Епископа нишког Г. Г. Арсенија с радошћу дочекало братство, гости храма и бројни верни народ. Свету архијерејску Литургију је служио Преосвећени Владика Арсеније уз саслуживање свештенства Епархије нишке - протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора Богословије, протојереја Миодрага Павловића, архијерејског намесника првог нишког, протонамесника Димитрија Петровића, протојереја Предрага Радосављевића, старешине храма Светих царева Константина и Јелене, протојереја Владана Стојановића, старешине храма Успења Пресвете Богородице у Доњој Врежини, протојереја Дејана Крстића, професора Богословије, јереја Бобана Миловановића, протођакона Стевана Кричке и протођакона Дејана Николића, професора Богословије. Пуноћи Свете Евхаристије допринело је одговарање са певнице, за којом су били неки од најбољих појаца Епархије - свештенослужитељи и ђаци Богословије који живе у Нишу. Ове године због ванредне ситуације и ђаци Богословије учили су од својих кућа, па их зато није било у већем броју на дан славе. По прочитаном јеванђелском зачалу из Јеванђеља по Јовану (9. гл, од 1. до 38. стиха), надахнуто пастирско слово упутио је Владика Арсеније говорећи нам о значају духовног вида, упоређујући физичко и духовно слепило. "Узалуд очи свима нама ако нема светлости. Да није Светлости Божије, мрак би обавио наш живот, као живот слепога од рођења" рекао је Владика Арсеније, који је истакао "не треба да мислимо ми који видимо, да смо много срећнији од оних који не виде". "О колико треба да смо захвални Богу што нам је подарио чуло вида. Не треба заборавити да је слепило велика несрећа, али ништа мања несрећа није и оно друго слепило - слепило духом. Духовно је слеп онај човек који живи у духовном мраку, чији је духовни човек помрачен и не види зраке Божанске истине, правде и добра. Духовно слеп је онај човек, који у Богу не види свог Творца и Творца свега материјалног и нематеријалног." Велику част је учинио братству храма Преосвећени Владика нишки, када је на Малом Входу рукопроизвео презвитера Дејана Крстића, професора Богословије, у чин протопрезвитера, а ђакона Дејан Николића у чин протођакона. Посебна духовона радост је било причешће великог броја верног народа, посебно деце и младих. Након заамвоне молитве уследио је чин освећења славских дарова и резања славског колача. Колачари су ове године биле госпођа Биљана Павловић и др Снежана Марковић, која је ову дивну дужност с радошћу преузела и за народну годину. Благодарност за благослове који су својим доласком донели, свештенослужитељима Епархије нишке, упутио је старешина храма Васкрсења Христовог, протојереј Бобан Стојковић. Он се за посебну љубав и бригу исказану према овом нишком храму, захвалио парохијанима, а онима који су се у доброчинству посебно издвојили уручене су захвалнице. Отац Бобан је благодарност упутио протојереју-ставрофору Милутину Тимотијевићу, ректору Богословије у Нишу, који је у фебруару ове године даровао нови звоник храму Васкрсења Христовог, протођакону Дејану Николићу на дванаестогодишњем служењу, господину Љубомиру Благојевићу, црквеном одборнику, господину Зорану Ђорђевићу, господину Марку Стојановићу, господину Милану Спасићу, председнику удружења "Радне акције Делијски Вис", господину Жарку Павловићу, господину Радовану Стојановићу и његовој мајци госпођи Славојки из Швајцарске. По завршеној Светој Литургији, приређена је трпеза љубави за све присутне. Извор: Радио Глас
  6. Васкршња ноћ 2020. године у Кијеву и у целој Украјини протекла је необично у сваком смислу. Иста је била и у осталом православном свету. Међутим, испоставило се да је један духовни аспекат оваквог Васкрса потпуно неочекиван, чак и у необичној ситуацији за овај празник. Да ли је код многих било исто тако? Има ли много оних који су то приметили? Васкршња служба 2020. године у нашем историјском храму Ваздвижења Крста Господњег у Кијеву – на месту Крштења и дечјих молитава М. А. Булгакова, у храму који није био затворен чак ни у совјетско време – протекла је практично без парохијана. Први пут у току више векова. Од 20:00 часова Велике суботе до 5:00 васкршњег јутра на улазу у храм је дежурао одред полицајаца, тако да су у храм могли да уђу само свештенослужитељи и црквенослужитељи и поједини парохијани, у складу с нормама карантина. Сви наши остали парохијани били су приморани да остану код куће, да гледају богослужење на телевизији или интернету. А наш храм је простран и висок. И... потпуно празан. За Васкрс... *** Кад смо се спремали за овај Васкрс, мени се, као и многим свештеницима које познајем, чинило да ће у принципу све бити предвидљиво. Између осталог, духовно расположење свештенства и пастве у овим необичним и тужним околностима. Ми, свештенослужитељи ћемо у овој Светој ноћи у Божјим храмовима представљати целу Цркву, за све ћемо се заступати пред Престолом, приносићемо бескрвну жртву. А паства ће нас гледати код куће и пратиће нас песмама и молитвама или ће самостално служити васкршње јутрење. Ми, клир, смо мислили: радост Васкрса у његовој црквеној литургијској свечаности, чак и у храмовима без људи, ништа не може да помрачи – јер Небо је отворено! А људи, паства... Тешко нам је због њих. Наравно, наши верници ће бити врло ожалошћени. Вероватно ће понеко бити тужан, јер већина не може да дође у храм на службу. Али ће наша радост – радост клира, радост оних малобројних који су се ове Светле ноћи нашли у храму – бар у извесној малој мери бити пренета свим верницима који су остали без ње. Радоваћемо се и због себе, и због њих, а затим ћемо ову васкршњу радост однети у куће парохијана и делићемо је са свим верницима! Тако смо размишљали и тако смо се молили уочи празника. Само што се испоставило да није тако. Чак се десило обрнуто. *** Прво сам, после Васкрса, поделио ове своје утиске с духовно блиским људима. Можда нешто измишљам и преувеличавам? Али не. Кад сам у току Светле седмице разговарао с парохијским клиром Кијева и прочитао утиске од васкршње ноћи у новостима, открио сам исту законитост. Ово су искусили многи свештеници и мирјани. Иако се ово, наравно, није догодило свима, оно што се десило нама (као и многим нашим духовним пријатељима) овде ћу описати управо као законитост Васкрса 2020. године, пошто читав низ примера потврђује ово духовно искуство. И можда ће неко прочитавши ове редове, видети у њима себе и своју парохију. Дакле... *** Авај, у мом животу као свештенослужитеља никад није било тако тужне Васкршње ноћи. Храм је сијао и играо у нијансама златне и црвене; монашки трио је предивно, свечано, а истовремено молитвено, појао дуго очекиване васкршње песме. Заједно су са клиром гласно клицали „Воистину воскресе!“ Али је храм притом био празан. Празнина је зрачила хладноћу од главе до пете. И туга и тежина због празнине храма у потпуности су потискивали духовну утеху празника. Беседа светитеља Јована Златоустог у празнини... Кађење у празнини... Не, – рећи ће неко, – у то време су у храму били и Сам Господ, и анђели, радосни због светковине. Да, безусловно је тако. Међутим, туга ме није напуштала ни за тренутак. И молио сам се за једно: „Господе, учини да се ово никад више не понови!“ Васкрс не може, не сме бити такав. *** А шта је било с мирјанима који су остали код куће? И ту почиње најзанимљивија ствар. Једна велика породица православних Кијевљана које познајем, практично у пуном саставу тренутно болује од корона вируса. Болују код куће, јер су чланови ове породице у просеку млади, зато искушење, хвала Богу, пролази без компликација. У васкршњој ноћи су се они који су могли топло обукли и обавили „литију“ око своје приватне куће, а затим су сами служили јутрење. „Ово је наш најлепши Васкрс!“ – написали су ми касније смс. – Господ нас не оставља по Својој милости!“ И други парохијани који су се помирили с околностима које је Бог допустио, или које је смирила болест, сад много говоре и пишу о изузетној Васкршњој радости коју одавно нису доживели. Остали су код куће и добили Дар Божји! Да, овај Дар се није дотакао свих. Вероватно су га добили они који нису роптали, који нису злословили, који су са смирењем прихватили Божје допуштење... Притом многи од нас, свештенослужитеља, ове године, нажалост, нису осетили уобичајени Дар радости у Васкршњој ноћи. И сад се на нас, клирике, који смо осетили жалост и тугу у Васкршњој ноћи, помало преноси ова радост мирјана. Помало се и ми, свештенство, топимо и враћамо у нормално васкршње расположење. Наравно, сад не говорим о свима. Али мислим да говорим о многима. *** Шта се заправо десило? Зашто смо ми, клир и мирјани, тако неочекивано заменили места за овај чудни Васкрс 2020. године? Мислим да је одговор једноставан. Господ је изашао из храма у сусрет простодушним верницима, у њихове домове. Дошао је у наше домове! Наравно, наш Господ је, ван сваке сумње, остао и у нашим храмовима! Јер Он је свуда, а за Васкрс посебно: „Во гробје плотски, во адје же с душеју јако Бог, в раји же с разбојником, и на Престоље бил јеси, Христе, со Оцем и Духом, всја исполњајај, неописаниј.“ („У гробу телесно, у паклу с душом као Бог, у рају пак, с разбојником, и на Престолу си био, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, неописиви.“) Али посебну Његову Божанску пажњу и Његову милост за овај Васкрс 2020. године, добили сте ви, драги мирјани, који сте остали без храмова! Напаћени, уплашени, ви који сте се смирили под Његову крепку руку и нисте роптали! Ви који сте смирено примили Његово горко допуштење, али нисте изгубили веру, нисте одступили од верности Богу и Његовој Цркви, ви који нисте изневерили наду и љубав према Господу! Ово је ваш Васкрс, наши верни мирјани! Ваш је! А ми, клир, смерно вам се клањамо. Христос васкрсе! Архиепископ Теодосије (Сигирјов), викарни епископ Кијевске митрополије Извор: Православие.ру
  7. У петак 28. фебруара, у посјету Црној Гори долази поглавар Украјинске Православне Цркве Блажењејши Митрополит Кијевски и цијеле Украјине г. Онуфрије. Он ће, сјутрадан, у пратњи неколико украјинских архијереја, заједно са вјерним народом, свештентсвом и монаштвом СПЦ у Црној Гори предводити Светосимеоновску литију подгоричким улицама, од Храма Васкрсења до Немањиног града. Литија се, већ деценијама уназад, врши у спомен на Светог Симеона Миротичивог (Стефана Немање) једног од ријетких људи рођених на обалама Рибнице – који је канонизован као светац у Православној Цркви, и као такав поштован у свим помјесним црквама. Као такав, поштован у Црној Гори, још од средњовјековне Зете и оснивања Цетињског манастира, па без прекида – до дана данашњег. Долазак Онуфрија у Подгорицу има вишеструки значај. Најприје потврђује јединство канонске и васељенске Цркве, и то баш у граду и држави гдје то јединство трпи удар овдашњих политичких власти. Јер, и међународни изасланици, и домаћа јавност, као и ”птице на грани” (из чувене пословице) одавно знају да новоизгласани црногорски Закон о слободи вјероисповијести није донијет са циљем да уређује област из сопственог наслова, већ да ”утјерује” духовни идентитет слободним грађанима, и да врши притисак у правцу реорганизације црквеног устројства. У том смислу, долазак црквених великодостојника из Украјине, представља подршку сестринске Цркве – Цркви у Црној Гори. Други значај Онуфријеве посјете Црној Гори је свједочанство непобједивости благословеног Божијег поретка, у односу на све земаљске политичке сплетке. Православна Црква у Украјини, насљедница древне Кијевске митрополије, а потом и тзв. Кијевског егзархата РПЦ, постоји, као саставни дио Московске патријаршије – под овим именом Украјинска Православна Црква – ево већ три деценије. Аутономија коју она има у односу на Москву, спада у примјере најшире могуће аутономије у цијелом православљу. УПЦ има свој Синод, свога поглавара кога сама бира и та Црква дјелује искључиво унутар граница државе Украјине. Њене везе са Руском Православном Црквом јесу чврсте и јасне, али су, у административном смислу, малобројне. Па ипак, ни таква аутономија није била по вољи политичкој власти Украјине, него је, уз необјашњиву подршку Цариградске патријаршије, прије пар година, створена тзв. Православна Црква Украјине – која се само након годину дана расцијепила на двије фракције, и коју данас не подржава већински број православних помјесних цркава. Та је ”ПЦУ” састављена од бивших расколника, и као таква нема углед у православљу. Зато, и међународну православну подршку, и оданост већинског православног живља у Украјини и даље ужива Украјинска Православна Црква Московског патријархата, чији нам предстојатељ Блажењејши г. Онуфрије, кроз два дана долази у госте. Мени је врло интересантно да су бесплодно дјело украјинског државног врха, и грешка коју је починио Цариградски патријарх, настали упркос мисионарској ширини постојања и дјеловања Украјинске Православне Цркве. Јер – у њеном раду је све било саобразно државним границама; све обучено у украјинске државне симболе (максимално поштовање заставе, химне и сл.); све врло сведено на домицилно свештенство и употребу украјинског језика; све испуњено благословима и честиткама украјинским репрезентативцима… Није помагало! Политичари су тражили потпуни прекид односа са Московом и прављење једне организације која дјелује и постоји само као нека државна ствар! А то су тражили политичари и ”државници” чија се политика сводила на искључиво ослушкивање ”политичких савјета” са Запада, и чије су се државне границе, управо у том смислу, свеле на симболику. Оно што нијесу дозвољавали Цркви, увелико су примјењивали на себе. Трансфер суверенитета изван сопстевних граница. Познато? Било како било – Порошенков црквени експеримент није изашао даље од лабораторије. Канонска, и од свих других призната, Украјинска Православна Црква, сачувала је, до данас, своје унутрашње јединство са преко 50 епархија, преко 10.000 парохија и преко 200 манастира. Да парадокс буде већи, она, таква каква је, има већу самосталност у односу на Москву (и самим тим и на остатак православног свијета), него што има ”Порошенкова црква” у односу на Цариград. А да буде још већи – Црква којој је на челу митрополит Онуфрије задржала је национални назив ”Украјинска”, док је новоформирана и новопоцијепана ”ПЦУ” изгубила такав назив, јер је, Боже мој, требала да ”помири православно биће Украјине”. Познато? Нико нормалан неће рећи да идеја не звучи племенито, али се очиглено, начин извођења радова, као и списак политичких извођача, своди на ону Њагошеву – ”трн у здраву ногу забадате”. И све – ”поплочано добрим намјерама” из једне друге пословице. Отуда, долазак Митрополита Онуфрија у Црну Гору, представља добар подсјетник овдашњим властима да се окану ћорава посла ”прављења и обнављања државних цркава” у 21. вијеку. Божији Дух дише гдје Он хоће и кад Он хоће. Тим Духом Светим је наша Црна Гора вјековима благосиљана. Са свих страна свијета, па и из ”Светог Кијева”. У тој Цркви и њеним школама образовање су стицали архијереји и свештеници Православне Цркве у Црној Гори – током 19. вијека. Усмјерење и уређење тога Духа Божијег, Устав Црне Горе, препушта Цркви а одузима такве ингеренције од државе. Па ето, ко не вјерује у Божији Дух, нека вјерује Уставу. Није добро, за нашу земљу, да има оних, који не вјерују ни у једно ни у друго. Убијеђен сам да није касно преиспитати пут којим је кренуо црногорски државни врх и, у складу са већ поменутим Уставом, тражити начин да се учимо на туђим грешкама. Јер, немамо другу земљу, да бисмо се играли са законима ове, нити имамо времена да бисмо чекали бољу прилику од ове – да ствари ставимо на своје мјесто, и окренемо се једни другима. Добро дошао Блажењејши Митрополите Светога Кијева! Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Молебан за спас светиња у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, 23. фебруара, служио је и литију градским улицама предводио протосинђел Андреј, сабрат манастира Високи Дечани са Косова и Метохије. У крсном ходу је учествовао велики број Барана, међу којима је традиционално био велики број дјеце. Испред Саборног храма Светог Јована Владимира вјерном народу благослове косовско-метохијских светиња и Епископа рашко-призренског г. Теодосија је пренио протосинђел Андреј. Он је подсјетио да владика осјећа шта је суштина борбе у Црној Гори и свесрдно је подржава. Говорећи о везама Дечана и Црне Горе, исказану и кроз химну Онамо, ‘намо коју је написао краљ Николе, о. Андреј је казао да су Дечани имали игумане из Паштровића, и дан данас монахе који су родом из Црне Горе, „и сви као један се молимо за вас и вашу борбу.“ „Увјеравам вас да се за вас моле и сестре из Грачанице и Пећке патријаршије, да се испред кивота новопројављене светице Босиљке мученице, моле свештеници и сва народ. Једно смо у Христу, а кад је нама било најтеже долазио је, прије свих, Митрополит Амфилохије да нас посјети и укријепи.“ Он је казао да је 1998. године дечанска обитељ била забарикадирана и у сталној неизвјесности шта би се могло догодити, а први који их је посјетио био је Митрополит Амфилохије, који је на тај начин посвједочио своју вјеру која не тражи ништа, а којом се човјек предаје у руке Божије. Његов примјер слиједили су и владика Јоаникије, свештенство и вјерни народ. Позвао је све који нијесу долазали да буду гости манастира „да једни друге тешимо заједничком вјером и тиме покажемо и свједочимо да смо једно у Христу.“ Примјетивши да је у Бару копија Пећке Краснице, отац Андреј је подсјетио да је народ ову чудотворну икону из Пећке патријаршије у тешким, али и добрим временима, носио литијски кроз град и да су се тада дешавала чудесна исцјељења: „Пећка Красница, као некада у Пећи, поново благосиља литију и поново је благослов Пресвете Богородице над људима. А благослов Мајке Божије се познаје по томе каква је ово литија и какви су њени учесници. Познаје се по достојанству и жељи, не да се некоме науди или да се увриједи, него да достојанствено покажемо да нас има и да нећемо дозолити да неко насрће на оно што је сама сржа нашега бића.“ Литија је отворена за све и има мјеста за свакога јер Господ је дошао да спаси све људе и сва колена, казао је протосинђел Андреј, сабрат манастира Високи Дечани, и поручио: „Истрајте овако како сте почели, останите достојанствени и мирољубиви, одлучни и истрајни и одбранићемо светиње.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Његова Светост Патирјарх српски Г. Иринеј служио је данас, у недељу 29. по Духовима, 05. јануара 2020. године, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Марка у Београду. Свјатјејшем су саслуживали протојереји - ставрофори: Сава Павић, Трајан Којић, Сретен Младеновић, јереји: Јован Јоцковић и Марко Којић, протођакон Драгиша Ђокић, ђакони: Владимир Руменић, Драган Ашковић, Драган Танасијевић, Славко Аничић и новорукоположени ђакон Никола Костић. Апостол у току Свете Литургије прочитао је академик Димитрије Стефановић. Звучни запис беседе Његова Светост Патирјарх Иринеј је на почетку Свете Литургије рукопроизвео чтеца Николу Костића у чин ипођакона, а затим је, ипођакона Николу, у току Литургије, рукоположио у чин ђакона. Исповедно писмо, пред рукоположењем у ђаконски чин, прочитао је протојереј - ставрофор Трајан Којић, духовник новорукоположеног ђакона Николе. По Причешћу Свјатјејши је произнео беседу у којој је поучио свештенство и верни народ о смилу празновања Божића истакавши да је Божић темељ свих наших празника, а да смо данас у Светом Јеванђељу чули: "о делу велике Божанске љубави и о томе како је Господ дошао у свет нама људима". Бог је нашао начин и пут да дође људима, јер како би ми поднели да се Господ јави у својој сили и слави, запитао се Свјатјејши, и додао да је "Господ одабрао да нам се јави као човек, те је Бог постао човек да би човек постао бог. И то је велика тајна, не само за човека, већ и за анђеоске умове." Господ је дошао да нам открије Своју науку, да нам открије тајне неба и земље, али и тајну нашег смила живота. "И то је велики знак Његове љубави према нама. Зато треба да будемо благодарни Господу, јер Он нам је дао своју науку, али и средства да то остваримо. Дао нам је Цркву своју и у њој благодат Духа Светога да нас води" истакао је Свјатјејши у беседи. Извор: Радио Слово љубве
  10. Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин на празник Светих Јоакима и Ане служио је Свету Архијерејску Литургију у Прељини. Преосвећеном Епископу саслуживали су Архијерејски намесник љубићки и старешина храма јереј Никола Вучетић, протојереј Милинко Стојковић, протојереј Милорад Величковић, протојереј Небојша Дабић, протојереј Радоја Сандо, јереј Радоња Мирковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Јован Тимотијевић. Епископ Јустин након прочитаног Јеванђеља обратио се сабраном народу и честитао храмовну славу Свeте Јоакима и Ану, родитеље Пресвете Богородице. Истакао је важност Пресвете Богородице у домостроју људског спасења. Господ Исус Христос сишао је са неба кроз утробу Пресвете Богородице, оваплотивши се примио је истинско тело наше, осим греха и родио се као Богочовек Исус Христос. Свети праведни Јоаким и Ана су родили Пресвету Богородицу, која је била припремљени трон Цара Славе, у који је сместила Господа, Кога ни небеса не могу сместити. Он је Творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог, али ипак Њена утроба је сместила несместивог по промисли Божјој. И када се родио Богомладенац Христос, сви који су га препознали и пошли за Њим имају живот вечни. Господ је дошао да нас пале људе избави од ропства греха, смрти и ђавола. Тако је спасење приближио људима кроз приче из овога живота (нпр. прича о сејачу и семену, сетимо се приче о злим виноградарима и многих других које се односе на нас и овај свет). Ми се у овом свету сусрећемо са највећим непријатељом Бога и човека, отпалим анђелом Сатаном. Он је присутан у овом свету и има ограничену силу, да вара све оне који су утврђени у истини, у Богу, у љубави, у благочешћу. Али никога он не може да одврати од Бога, јер сви ми имамо слободну вољу и бирамо како ћемо да живимо. Онај који јача себе духом, умом, вољом, да превлађује људске слабости, њему и Господ Бог помаже, Пресвета Богородица, апостоли и сви Свети. И када се молимо треба да знамо за шта се молимо – једино за шта има смисла да се молимо јесте да наша имена буду уписана у књизи вечног живота. Ми смо позвани да будемо синови светлости, богови по благодати. Прародитељи Адам и Ева прекршили су заповест Божју и пали су по слободној вољи. Господ Бог је стога одредио начин како ће нас спасити, тако што ће се од Пресвете Богородице родити Спаситељ, који ће бити човек као и ми, страдати за нас, пролити Своју Крв, којом ће опрати првородни грех, и све грехе од Адама до данас. Све што је у овом свету је привремено и чека свој крај, али онај који пребива у Господу Бесмртном – и он је бесмртан. Данас славимо Свете Јоакима и Ану родитеље Пресвете Богородице, који су добили Њу као дар Божји под старе дане. То јесте чудо, али не и највеће и једино. Највеће чудо је спасење које припрема Господ Бог за род људски. Бог је још пре пада човековог знао да ће човек пасти. Дао је човеку слободну вољу, не желећи да буде роб, него да се одреди хоће ли том слободном вољом ка Богу и хоће ли спасење. Свако ко хоће спасење и труди се, биће спасен. Није довољно само да се обраћамо са молбом „Боже помози и спаси нас“, већ да извршавамо заповести Божје. Треба да долазимо у храм Божји где обитава Дух истине, где Бог делује кроз Свете Тајне и нас призива у заједницу свету. Господ нам је све то омогућио првим доласком показавши свету да га воли и да хоће да буде спасен. Онај који поверује, крсти се и држи заповести Божије биће спасен. Христос ће доћи други пут окружен небеским силама, светитељима и тада ће бити суд овоме свету по правди. Да нас Господ Бог нађе припремљене, да добар одговор дамо на суду и уђемо у радост господара свога. Након свршетка Свете Литургије и резања славског колача, приступило се трпези љубави коју су припремиле породице Јовановић и Настић. Том приликом отац Никола се захвалио Преосвећеном Епископу на благослову и посети, домаћинима славе, као и градоначелнику града Чачка Милуну Тодоровићу чијим залагањем и помоћу је почело уређење порте храма. Извор: Епархија жичка
  11. Међу онима који су присуствовали Светосимеоновској академији у ваљевском Центру за културу у четвртак 13. јуна је и протојереј-ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног тима Митрополије црногорско-приморске, правник и одличан познавалац историјских и садашњих прилика и неприлика у Црној Гори. Уочи Тројичинданског сабора који је заказан за суботу 15. јун у подгоричком храму Васкрсења Христовог питамо проту да прокоментарише Саопштење Митрополије у којем се каже да нема организованог превоза за вернике из региона који су изразили жељу да присутвују Сабору, затим зашто се пише и прича у појединим медијима да је Сабор политички, откуд толика нетрпељивост према СПЦ и зашто је дан уочи Сабора дошао баш у Ваљево и Ћелије. Извор: Радио Источник
  12. У оквиру духовних вечери у Горњем манастиру Острогу протојереј Миодраг Тодоровић, одржао је 1. јуна 2019. лета Господњег предавање на тему: "Дошао сам код Светог Василија". Извор: Манастир Острог
  13. На Литургији, којој је присуствовало мноштво вјерног народа, како парохија доњобрезичких, тако и читавог Брчко Дистрикта, Епископу Фотију су саслуживали протојереј-ставрофор Славко Максимовић, свештеник у пензији, протојереј-ставрофор Саво Тодоровић, привремени парох парохије друге доњобрезичке, протојереј Вујадин Станишић, привремени парох парохије прве доњобрезичке, јереј Милорад Зарић, протођакон Богдан Стјепановић и протођакон Жељко Секулић, парохијски ђакон при храму Вазнесења Господњег у Доњем Брезику. Данас је Црква у Доњем Брезику, осим велике духовне радости због посјете свога Архијереја, посебно благодарна јер је Епископ Фотије дугогодишњег свештеника протојереја Вујадина Станишића произвео у чин протојереја-ставрофора и поучио га да му дато признање буде мотив за још већи и приљежнији рад на Њиви Господњој. Иначе, у храму Вазнесења Господњег, налазе се одежде светог краља Милутина, донесене из Бугарске (Софија) 13. новембра прошле године. Ово душекорисно дјело се збило залагањем Удружења хаџијског братства из Брчког. Приликом пресвлачења светитеља које се врши сваке године, одежде су донесене на духовно укрепљење вјерног народа. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  14. Честа употреба термина „наш народ“, „наши људи“, „наша култура“, неопходна када је потребно зарад једноставности извршити одређена уопштавања, постаје итекако опасна онда када прети да подјарми субјекте колективу, претварајући их у импотентне објекте. Слична опасност вреба и онда када вршимо колективно посматрање вере као такве. Чини се да вера у таквом размишљању постаје део колективног духа, а не део личности – њеног слободног избора. Перципирана као таква, она се налази у опасности идентификовања са обичајима, традиционализмом, затвореношћу, супротно од избора појединца и сходно томе његовог труда да живи своју веру. Колективистичко разумевање православља данас води у опасност и само православље – неретко спречавајући развој духа и развој вере на нивоу Цркве као институције и Цркве као заједнице верних. Проблем није колектив по себи, него првенство које се даје колективу као заштитнику вере и њеном тумачу, што као последицу има њено заробљавање у ретроградне форме и повлашћеног субјекта. Већ у јеванђељима приметно је веома јасно избегавање духа колективизма и снажење људског субјективитета – личности. Израњање субјективитета можемо наћи у Христовим речима: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач“ (Мт 10, 34). Обично, овако извучена из контекста, ова мисао бива тумачена онако како се некоме допада, па често њен смисао постаје извитоперен до непрепознавања. Ако је потребно оправдати рат, поделе, сукобе и насиље онда ове речи долазе као изврстан изговор за било коју наведену тему. У контексту ненасиља, којим одише целокупан Нови Завет, велика се неправда чини када се ове речи тумаче као правдање некаквог физичког обрачуна. Наставак Христове реченице гласи: „Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 35–36). Какав је то онда мач који Христос доноси, да ли је то етнички, религијски, полни, старосни? Шта је то што Христос сече својом поруком и што ће човеку правити проблеме у контексту његове вере? Можемо ли да покушамо са једним друкчијим погледом на ову Христову мисао? У традиционалним друштвима, Христова вера највећма остаје само порука, наслеђе или обичајна традиција. Њен смисао је замагљен и утопљен у сплету породичних односа. Снажне породичне везе нису омогућиле значајније ширење Христове поруке међу Јеврејима његовог времена. Традиција, која се уобличавала и чувала у породици (кући) и која је омогућила опстанак народа као народа Божијег, постала је двосекли мач. Оно што је требало да сачува изабрани народ и да га води Богу, преокренуло се у искључивост према другима кaо и на поделе унутар сопствене заједнице. Традиција коју је одржавала породица, са својим фолклором и ритуалима, постала је све више препрека Христовој поруци. Дух колективизма је у свим својим формама описивао границе вере и утврђивао њена правила. Обичаји јела, поштовање Суботе, обрезање, само су подржавали идеју о јеврејској изабраности и као циљ имали чување њихове посебности. Дух колектива је деловао као подсетник појединцу да брине о сопственој традицији и отежавао лабављење или напуштање обичајних норми. Тако се субјекат појединца сводио на објекат у саставу колектива. Правила која штите колектив и појединца, као део тог колектива, Христос изазива својим субјективизмом. Он једе са грешницима, крши правила култне чистоће, ради Суботом, и као врхунац своје конфронтације – умире на крсту (дрвету) као проклетник у складу са разумевањем оног времена (5Мој 21, 23). „Јер Њега, који није знао греха, учини грехом нас ради“ (2Кор 5, 21). У таквом контексту, како је могуће прихватити Христову поруку која је дотадашњу традицију „окренула наопачке“?! Како је могуће прихватити новост вере која тражи од субјеката љубав као основно мерило и меру живота, а не подјармљивање колективу и његовом схватању религије? Христова порука да љубимо ближњег као самог себе била је део заповести из Старог Завета (3Мој 19, 18). Оно што је било револуционарно у Христовој поруци јесте, напротив, њено интегративно тумачење. Више него јасно, кроз приповест о милостивом Самарјанину (Лк 10, 29–37), Христос показује да ближњи више није само припадник изабраног народа, него је ближњи постао сваки човек. Његова порука о љубави према ближњима, без обзира на њихову етничку или религијску припадност, указивала је на једно ново човечанство и напуштање дотадашњег сагледавања света у виду поделе на „нас“ и „њих“ као основе колективног наратива. Христос веру представља као субјективну ствар, питање личне одговорности и разумевања. Као лична акција, вера ставља личност испред свега, надилази традиционално, уврежено разумевање вере и њених правила. Није колектив тај који односи превагу у односу на личност, него напротив он често спречава потрагу за аутентичном вером, услед наслага веровања које колективистички дух религије носи. Христов живот био је позив да се угледамо на веру као на акцију, радосну вест која заиста и доноси радост својим плодовима (лечи болесне, сиромашне, грешницима даје наду, напуштенима утеху). Традиција чији су носиоци чланови породице (отац, мајка, свекрва) донекле онемогућава Христову поруку својим сопственим представама и (не)разумевањем, док нам Христос нуди изазов освешћивања субјекта. Хришћанска вера, дакле, далеко превазилази правила колективистичког духа религиозности, култа и провоцира уобичајеност. Можда нам у том смислу постају сада јасније речи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач. Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 34–36). Оно што Христос наговештава јесте да на путу вере морамо проћи кроз болно издвајање из групе и улазак у простор субјекта. Христов мач заправо сече искључивост, издваја субјекта из канџи колективизма, из припадности свету у коме постојимо „ми“ и „они“. Освешћивање субјекта отпочиње и са Христовом заповешћу: „Љуби ближњег свог као самога себе.“ Волети ближњег подразумева да човек воли себе за почетак, а то је свакако тежак и отрежњујући пут одрастања и развоја самосвести. Издвајање субјекта Христос описује метафором „мача“ који је неопходан да издвоји личност из колектива, јер је личност позвана на веру. Ово је уједно и ослобађајућа порука јер нисмо подјармљени вером какву нам породица или било која друга заједница каткад жели да наметне, него смо позвани да направимо искорак у свет личности, да одрастемо у сваком погледу. Такође, рађање субјекта има значајне последице и за једну заједницу. Заједница састављена од слободних личности, субјеката историје, није више колектив. Израњање субјекта, као Христов позив за праву веру, има за последицу позив на изградњу новог квалитета односа у оквиру заједнице људи. „Ко данас сече својим мачем веру?“ Извор: Теоологија.нет
  15. Колективизам у овој једној реченици показује се слабим и недостатним да покаже вредност човека. Блискост са једним човеком, лично познанство, чини да смрт једне личности за нас који је познајемо буде трагедија. Више од милион људи и деце умире сваке године у Африци од сиде. Ова цифра је само вест и статистика за наше уши. Вредност личности са којом градимо живот за наше свакодневно постојање има много већи значај него мноштво непознатих. Личност као субјекат историје јесте вредност кроз коју се одиграва заплет живота. Честа употреба термина „наш народ“, „наши људи“, „наша култура“, неопходна када је потребно зарад једноставности извршити одређена уопштавања, постаје итекако опасна онда када прети да подјарми субјекте колективу, претварајући их у импотентне објекте. Слична опасност вреба и онда када вршимо колективно посматрање вере као такве. Чини се да вера у таквом размишљању постаје део колективног духа, а не део личности – њеног слободног избора. Перципирана као таква, она се налази у опасности идентификовања са обичајима, традиционализмом, затвореношћу, супротно од избора појединца и сходно томе његовог труда да живи своју веру. Колективистичко разумевање православља данас води у опасност и само православље – неретко спречавајући развој духа и развој вере на нивоу Цркве као институције и Цркве као заједнице верних. Проблем није колектив по себи, него првенство које се даје колективу као заштитнику вере и њеном тумачу, што као последицу има њено заробљавање у ретроградне форме и повлашћеног субјекта. Већ у јеванђељима приметно је веома јасно избегавање духа колективизма и снажење људског субјективитета – личности. Израњање субјективитета можемо наћи у Христовим речима: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач“ (Мт 10, 34). Обично, овако извучена из контекста, ова мисао бива тумачена онако како се некоме допада, па често њен смисао постаје извитоперен до непрепознавања. Ако је потребно оправдати рат, поделе, сукобе и насиље онда ове речи долазе као изврстан изговор за било коју наведену тему. У контексту ненасиља, којим одише целокупан Нови Завет, велика се неправда чини када се ове речи тумаче као правдање некаквог физичког обрачуна. Наставак Христове реченице гласи: „Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 35–36). Какав је то онда мач који Христос доноси, да ли је то етнички, религијски, полни, старосни? Шта је то што Христос сече својом поруком и што ће човеку правити проблеме у контексту његове вере? Можемо ли да покушамо са једним друкчијим погледом на ову Христову мисао? У традиционалним друштвима, Христова вера највећма остаје само порука, наслеђе или обичајна традиција. Њен смисао је замагљен и утопљен у сплету породичних односа. Снажне породичне везе нису омогућиле значајније ширење Христове поруке међу Јеврејима његовог времена. Традиција, која се уобличавала и чувала у породици (кући) и која је омогућила опстанак народа као народа Божијег, постала је двосекли мач. Оно што је требало да сачува изабрани народ и да га води Богу, преокренуло се у искључивост према другима кaо и на поделе унутар сопствене заједнице. Традиција коју је одржавала породица, са својим фолклором и ритуалима, постала је све више препрека Христовој поруци. Дух колективизма је у свим својим формама описивао границе вере и утврђивао њена правила. Обичаји јела, поштовање Суботе, обрезање, само су подржавали идеју о јеврејској изабраности и као циљ имали чување њихове посебности. Дух колектива је деловао као подсетник појединцу да брине о сопственој традицији и отежавао лабављење или напуштање обичајних норми. Тако се субјекат појединца сводио на објекат у саставу колектива. Правила која штите колектив и појединца, као део тог колектива, Христос изазива својим субјективизмом. Он једе са грешницима, крши правила култне чистоће, ради Суботом, и као врхунац своје конфронтације – умире на крсту (дрвету) као проклетник у складу са разумевањем оног времена (5Мој 21, 23). „Јер Њега, који није знао греха, учини грехом нас ради“ (2Кор 5, 21). У таквом контексту, како је могуће прихватити Христову поруку која је дотадашњу традицију „окренула наопачке“?! Како је могуће прихватити новост вере која тражи од субјеката љубав као основно мерило и меру живота, а не подјармљивање колективу и његовом схватању религије? Христова порука да љубимо ближњег као самог себе била је део заповести из Старог Завета (3Мој 19, 18). Оно што је било револуционарно у Христовој поруци јесте, напротив, њено интегративно тумачење. Више него јасно, кроз приповест о милостивом Самарјанину (Лк 10, 29–37), Христос показује да ближњи више није само припадник изабраног народа, него је ближњи постао сваки човек. Његова порука о љубави према ближњима, без обзира на њихову етничку или религијску припадност, указивала је на једно ново човечанство и напуштање дотадашњег сагледавања света у виду поделе на „нас“ и „њих“ као основе колективног наратива. Христос веру представља као субјективну ствар, питање личне одговорности и разумевања. Као лична акција, вера ставља личност испред свега, надилази традиционално, уврежено разумевање вере и њених правила. Није колектив тај који односи превагу у односу на личност, него напротив он често спречава потрагу за аутентичном вером, услед наслага веровања које колективистички дух религије носи. Христов живот био је позив да се угледамо на веру као на акцију, радосну вест која заиста и доноси радост својим плодовима (лечи болесне, сиромашне, грешницима даје наду, напуштенима утеху). Традиција чији су носиоци чланови породице (отац, мајка, свекрва) донекле онемогућава Христову поруку својим сопственим представама и (не)разумевањем, док нам Христос нуди изазов освешћивања субјекта. Хришћанска вера, дакле, далеко превазилази правила колективистичког духа религиозности, култа и провоцира уобичајеност. Можда нам у том смислу постају сада јасније речи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач. Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 34–36). Оно што Христос наговештава јесте да на путу вере морамо проћи кроз болно издвајање из групе и улазак у простор субјекта. Христов мач заправо сече искључивост, издваја субјекта из канџи колективизма, из припадности свету у коме постојимо „ми“ и „они“. Освешћивање субјекта отпочиње и са Христовом заповешћу: „Љуби ближњег свог као самога себе.“ Волети ближњег подразумева да човек воли себе за почетак, а то је свакако тежак и отрежњујући пут одрастања и развоја самосвести. Издвајање субјекта Христос описује метафором „мача“ који је неопходан да издвоји личност из колектива, јер је личност позвана на веру. Ово је уједно и ослобађајућа порука јер нисмо подјармљени вером какву нам породица или било која друга заједница каткад жели да наметне, него смо позвани да направимо искорак у свет личности, да одрастемо у сваком погледу. Такође, рађање субјекта има значајне последице и за једну заједницу. Заједница састављена од слободних личности, субјеката историје, није више колектив. Израњање субјекта, као Христов позив за праву веру, има за последицу позив на изградњу новог квалитета односа у оквиру заједнице људи. „Ко данас сече својим мачем веру?“ Извор: Теоологија.нет View full Странице
  16. Рене Магрит, Голконде, 1953. Колективизам у овој једној реченици показује се слабим и недостатним да покаже вредност човека. Блискост са једним човеком, лично познанство, чини да смрт једне личности за нас који је познајемо буде трагедија. Више од милион људи и деце умире сваке године у Африци од сиде. Ова цифра је само вест и статистика за наше уши. Вредност личности са којом градимо живот за наше свакодневно постојање има много већи значај него мноштво непознатих. Личност као субјекат историје јесте вредност кроз коју се одиграва заплет живота. Честа употреба термина „наш народ“, „наши људи“, „наша култура“, неопходна када је потребно зарад једноставности извршити одређена уопштавања, постаје итекако опасна онда када прети да подјарми субјекте колективу, претварајући их у импотентне објекте. Слична опасност вреба и онда када вршимо колективно посматрање вере као такве. Чини се да вера у таквом размишљању постаје део колективног духа, а не део личности – њеног слободног избора. Перципирана као таква, она се налази у опасности идентификовања са обичајима, традиционализмом, затвореношћу, супротно од избора појединца и сходно томе његовог труда да живи своју веру. Колективистичко разумевање православља данас води у опасност и само православље – неретко спречавајући развој духа и развој вере на нивоу Цркве као институције и Цркве као заједнице верних. Проблем није колектив по себи, него првенство које се даје колективу као заштитнику вере и њеном тумачу, што као последицу има њено заробљавање у ретроградне форме и повлашћеног субјекта. Већ у јеванђељима приметно је веома јасно избегавање духа колективизма и снажење људског субјективитета – личности. Израњање субјективитета можемо наћи у Христовим речима: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач“ (Мт 10, 34). Обично, овако извучена из контекста, ова мисао бива тумачена онако како се некоме допада, па често њен смисао постаје извитоперен до непрепознавања. Ако је потребно оправдати рат, поделе, сукобе и насиље онда ове речи долазе као изврстан изговор за било коју наведену тему. У контексту ненасиља, којим одише целокупан Нови Завет, велика се неправда чини када се ове речи тумаче као правдање некаквог физичког обрачуна. Наставак Христове реченице гласи: „Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 35–36). Какав је то онда мач који Христос доноси, да ли је то етнички, религијски, полни, старосни? Шта је то што Христос сече својом поруком и што ће човеку правити проблеме у контексту његове вере? Можемо ли да покушамо са једним друкчијим погледом на ову Христову мисао? У традиционалним друштвима, Христова вера највећма остаје само порука, наслеђе или обичајна традиција. Њен смисао је замагљен и утопљен у сплету породичних односа. Снажне породичне везе нису омогућиле значајније ширење Христове поруке међу Јеврејима његовог времена. Традиција, која се уобличавала и чувала у породици (кући) и која је омогућила опстанак народа као народа Божијег, постала је двосекли мач. Оно што је требало да сачува изабрани народ и да га води Богу, преокренуло се у искључивост према другима кaо и на поделе унутар сопствене заједнице. Традиција коју је одржавала породица, са својим фолклором и ритуалима, постала је све више препрека Христовој поруци. Дух колективизма је у свим својим формама описивао границе вере и утврђивао њена правила. Обичаји јела, поштовање Суботе, обрезање, само су подржавали идеју о јеврејској изабраности и као циљ имали чување њихове посебности. Дух колектива је деловао као подсетник појединцу да брине о сопственој традицији и отежавао лабављење или напуштање обичајних норми. Тако се субјекат појединца сводио на објекат у саставу колектива. Правила која штите колектив и појединца, као део тог колектива, Христос изазива својим субјективизмом. Он једе са грешницима, крши правила култне чистоће, ради Суботом, и као врхунац своје конфронтације – умире на крсту (дрвету) као проклетник у складу са разумевањем оног времена (5Мој 21, 23). „Јер Њега, који није знао греха, учини грехом нас ради“ (2Кор 5, 21). У таквом контексту, како је могуће прихватити Христову поруку која је дотадашњу традицију „окренула наопачке“?! Како је могуће прихватити новост вере која тражи од субјеката љубав као основно мерило и меру живота, а не подјармљивање колективу и његовом схватању религије? Христова порука да љубимо ближњег као самог себе била је део заповести из Старог Завета (3Мој 19, 18). Оно што је било револуционарно у Христовој поруци јесте, напротив, њено интегративно тумачење. Више него јасно, кроз приповест о милостивом Самарјанину (Лк 10, 29–37), Христос показује да ближњи више није само припадник изабраног народа, него је ближњи постао сваки човек. Његова порука о љубави према ближњима, без обзира на њихову етничку или религијску припадност, указивала је на једно ново човечанство и напуштање дотадашњег сагледавања света у виду поделе на „нас“ и „њих“ као основе колективног наратива. Христос веру представља као субјективну ствар, питање личне одговорности и разумевања. Као лична акција, вера ставља личност испред свега, надилази традиционално, уврежено разумевање вере и њених правила. Није колектив тај који односи превагу у односу на личност, него напротив он често спречава потрагу за аутентичном вером, услед наслага веровања које колективистички дух религије носи. Христов живот био је позив да се угледамо на веру као на акцију, радосну вест која заиста и доноси радост својим плодовима (лечи болесне, сиромашне, грешницима даје наду, напуштенима утеху). Традиција чији су носиоци чланови породице (отац, мајка, свекрва) донекле онемогућава Христову поруку својим сопственим представама и (не)разумевањем, док нам Христос нуди изазов освешћивања субјекта. Хришћанска вера, дакле, далеко превазилази правила колективистичког духа религиозности, култа и провоцира уобичајеност. Можда нам у том смислу постају сада јасније речи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач. Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 34–36). Оно што Христос наговештава јесте да на путу вере морамо проћи кроз болно издвајање из групе и улазак у простор субјекта. Христов мач заправо сече искључивост, издваја субјекта из канџи колективизма, из припадности свету у коме постојимо „ми“ и „они“. Освешћивање субјекта отпочиње и са Христовом заповешћу: „Љуби ближњег свог као самога себе.“ Волети ближњег подразумева да човек воли себе за почетак, а то је свакако тежак и отрежњујући пут одрастања и развоја самосвести. Издвајање субјекта Христос описује метафором „мача“ који је неопходан да издвоји личност из колектива, јер је личност позвана на веру. Ово је уједно и ослобађајућа порука јер нисмо подјармљени вером какву нам породица или било која друга заједница каткад жели да наметне, него смо позвани да направимо искорак у свет личности, да одрастемо у сваком погледу. Такође, рађање субјекта има значајне последице и за једну заједницу. Заједница састављена од слободних личности, субјеката историје, није више колектив. Израњање субјекта, као Христов позив за праву веру, има за последицу позив на изградњу новог квалитета односа у оквиру заједнице људи. „Ко данас сече својим мачем веру?“ Растко Јовић http://teologija.net/nisam-dosao-da-donesem-mir/
  17. Митрополит Порфирије се сабраном народу Божијем обратио по прочитаној јеванђељској причи, тумачећи јеванђељски текст о богаташу и сиромашном Лазару. Митрополит је у својој беседи нагласио да смо чули веома потресну причу из јеванђеља по Луки, „у којој се приказују два стања у којима човек живи. Једно је територија и простор нашег историјског живота, а друго је простор нашег живота после смрти. Те две реалности нашега живота међусобно су нераскидиво и органски повезане и једна од друге зависе, и у том смислу бисмо могли рећи да је то један и јединствени простор човековог живота, који започиње овде и сада у историји, а наставља се кроз сву вечност“. Говорећи о двојици људи који се спомињу у јеванђељској причи Митрополит је нагласио „да ова прича има две стране у овом диптиху, видимо богатог човека који је засигурно добио интелигенцију и способности и дате су му околности да стекне имања, и с друге стране из неког разлога који је често нама непознат, у који Бог поставља неке људе, видимо тако и једнога убогог човека који пролази кроз страдања у овом животу по имену Лазар. Обрели су се обојица у вечности тј. обојица су завршили свој живот на земљи и одједампут богаташ је у мукама, у осећању празнине, самоће, изгубљености, у одсуству трачка светлости и радости, и види сиромашног Лазара, кaко се радује у близини оних који су људи Божији, у наручју Авраамовом, то значи у Рају“. Закључујући своју беседу, Митрополит је истакао „да ова прича коју Господ упућује својим ученицима и онима који су га слушали, и прича која кроз уста Цркве и нама је данас упућена, ни у ком случају није прича о социјалном и економском поретку. Господ наш није био револуционар, није дошао због тога да мења, социјални, друштвени, политички и сваки други контекст живота човековог. Он је дошао да нам подари живот вечни. Он је дошао да нам да смисао живота у свим могућим околностима, да нам покаже и отвори пут који нас води у Царство Божије али и пут којим Царство Божије постаје присутно овде и сада у нашим животима. Није реч о томе да је Господ критиковао богаташа што је био богат, нити је хвалио сиромаштво по сваку цену, нити је хтео да каже да је онај који је сиромашан и који по сваку цену страда, сигурно бива удостојен да уђе у Царство Божије. И једно и друго зависи од тога ко је какав став имао према ономе што јесте и што има, а то значи и према Богу и према ближњим људима. Богаташ из ове јеванђељске приче је мислио да је сва лепота и пуноћа живота у томе да стиче и да ужива у ономе што има, узимајући све за себе и не водећи рачуна о другима, а знамо да има много оних који имају и који су богати, а да су скромни и смирени људи, и да то што имају виде као дар од Бога да би послужили другима, да дометну тамо где постоји потреба“. По завршетку свете Литургије, сви сабрани су се окупили око свога Архијереја у сали Музеја Српске православне цркве, где је настављено литургијско заједничарење. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  18. У недељу 22. по Духовима, 05. новембра 2017. године, када наша света Црква молитвено прославља светог апостола Јакова брата Господњег, у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу свету архијерејску Литургију служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије, уз саслужење свештенстваСаборног храма. Митрополит Порфирије се сабраном народу Божијем обратио по прочитаној јеванђељској причи, тумачећи јеванђељски текст о богаташу и сиромашном Лазару. Митрополит је у својој беседи нагласио да смо чули веома потресну причу из јеванђеља по Луки, „у којој се приказују два стања у којима човек живи. Једно је територија и простор нашег историјског живота, а друго је простор нашег живота после смрти. Те две реалности нашега живота међусобно су нераскидиво и органски повезане и једна од друге зависе, и у том смислу бисмо могли рећи да је то један и јединствени простор човековог живота, који започиње овде и сада у историји, а наставља се кроз сву вечност“. Говорећи о двојици људи који се спомињу у јеванђељској причи Митрополит је нагласио „да ова прича има две стране у овом диптиху, видимо богатог човека који је засигурно добио интелигенцију и способности и дате су му околности да стекне имања, и с друге стране из неког разлога који је често нама непознат, у који Бог поставља неке људе, видимо тако и једнога убогог човека који пролази кроз страдања у овом животу по имену Лазар. Обрели су се обојица у вечности тј. обојица су завршили свој живот на земљи и одједампут богаташ је у мукама, у осећању празнине, самоће, изгубљености, у одсуству трачка светлости и радости, и види сиромашног Лазара, кaко се радује у близини оних који су људи Божији, у наручју Авраамовом, то значи у Рају“. Закључујући своју беседу, Митрополит је истакао „да ова прича коју Господ упућује својим ученицима и онима који су га слушали, и прича која кроз уста Цркве и нама је данас упућена, ни у ком случају није прича о социјалном и економском поретку. Господ наш није био револуционар, није дошао због тога да мења, социјални, друштвени, политички и сваки други контекст живота човековог. Он је дошао да нам подари живот вечни. Он је дошао да нам да смисао живота у свим могућим околностима, да нам покаже и отвори пут који нас води у Царство Божије али и пут којим Царство Божије постаје присутно овде и сада у нашим животима. Није реч о томе да је Господ критиковао богаташа што је био богат, нити је хвалио сиромаштво по сваку цену, нити је хтео да каже да је онај који је сиромашан и који по сваку цену страда, сигурно бива удостојен да уђе у Царство Божије. И једно и друго зависи од тога ко је какав став имао према ономе што јесте и што има, а то значи и према Богу и према ближњим људима. Богаташ из ове јеванђељске приче је мислио да је сва лепота и пуноћа живота у томе да стиче и да ужива у ономе што има, узимајући све за себе и не водећи рачуна о другима, а знамо да има много оних који имају и који су богати, а да су скромни и смирени људи, и да то што имају виде као дар од Бога да би послужили другима, да дометну тамо где постоји потреба“. По завршетку свете Литургије, сви сабрани су се окупили око свога Архијереја у сали Музеја Српске православне цркве, где је настављено литургијско заједничарење. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  19. Украјинске власти су одлучиле да затворе компанију Антонов, познату по производњи највећег транспортног авиона на свету. Будућност Антонова још увек није јасна, а инжењерима ипак обећана радна места у другим фирмама. „Руска реч“ се присећа највећих достигнућа компаније која је оставила дубок траг у советској историји. Авион Ан-6 на једној од поларних станица на Антарктику 1967. / Извор: Г. Копосов / РИА Новости Легендарни совјетски конструкторски биро основан је у Сибиру 1946. године. Од 1952. до данашњег дана његово је седиште у Кијеву. Олег Антонов, 1974. / Извор: Василиј Малишев / РИА Новости Совјетски конструктор авиона Олег Антонов био је први главни конструктор бироа, који је након његове смрти 1984. назван по њему. Ан-24. / Извор: Сергеј Преображенски / ТАСС Антонов Ан-24 је легендарни турбоелисни двомоторни путнички авион који је почео да се користи 1962. године. Користи се и данас, а лети у Русији и бившим совјетским републикама на релацијама до 1000 км. Укупно је изграђено преко 1.300 авиона Ан-24. Падобрански скокови са Ан-12 1967. / Извор: А. Поликашин / РИА Новости Транспортни авион Антонов Ан-12 је 2017. напунио 60 година. Упркос својим годинама, још увек је у служби. Ан-12 и његов старији колега Lockheed C-130 Hercules су дуго били најчешће коришћени транспортни авиони на свету. Ан-12 је постао први совјетски авион који је олакшавао масовно слетање и падобранаца и војне опреме. Ан-22 „Антеј“ на проби Параде Победе у Москви 2014. / Извор: Александар Вилф / РИА Новости Одлика турбопропелерског транспортног/путничког авиона Ан-22 је његова способност полетања и слетања на неравне писте и неприпремљене аеродроме. Ан-225 „Мрија“ и свемирски брод „Буран“ 2006. године. / Извор: Игор Костин / РИА Новости Изграђен је само један Антонов Ан-225 „Мрија“ („сан“ на украјинском језику), један од највећих транспортних авиона на свету. Поставио је више од 200 светских рекорда, укључујући и превоз највећег терета. У авиону може стати око 50 возила. Ан-225 може да понесе терет и „на леђима“, као што је једном понео свемирски брод „Буран“! Ан-124 гута Сухој Суперџет 100 2014. године. / Извор: Марина Лисцева / ТАСС Антонов Ан-124 „Руслан“, највећи серијски ваздушни носач на свету, користи се и у цивилној и у војној авијацији. Један је од најпознатијих и најпопуларнијих транспортних авиона и може транспортовати 880 војника. Ан-74 / Извор: РИА Новости Грађен да поднесе тешке арктичке услове, транспортни Ан-74 слеће као од шале на снег, лед, неравне писте на температурама испод -60 Целзијусових степени. Авион служи за постављање и сервисирање плутајућих поларних станица. Пробни пилот Владимир Ткаченко у Ан-74, 1986. године / Извор: РИА Новости Војни транспортни Антонов Ан-32 био је једини совјетски авион пројектован и произведен искључиво за извоз. Може летети у екстремно топлим условима (до 50 °С), а користи се у земљама попут Индије, Ирака, Анголе и Колумбије. Укрцавање оваца у Ан-2 у Узбечкој ССР 1967. године. / Извор: Е. Вилчински / РИА Новости Од распада Совјетског Савеза конструкторски биро Антонов је сарађивао са Русијом, а од 2011. до 2015. био је део заједничких подухвата са руском Уједињеном корпорацијом за производњу авиона. Ан-70 на салону Aviasvit-XXI / Извор: Марина Лисцева / ТАСС Међутим, напети односи између Украјине и Русије узели су свој данак и производња транспортног авиона Антонов Ан-70 је заустављена, а планови да уђе у Руско војно ваздухопловство пропали. Ан-225, 1989. / Извор: Игор Костин / РИА Новости Војна сарадња са Русијом је доживела крах, а компанија Антонов запала у кризу. Презентација новог авиона АН-132Д у Кијеву 2016. године / Извор: Vostock-Photo Као резултат тога многи украјински стручњаци и инжењери су се преселили у Русију, али Антонов и даље тражи нове могућности. Говори се да је у плановима компаније да до краја 2017. године нађе замену деловима који су се производили у Русији. Борис Јегоров, Анастасија Карагодина
×
×
  • Креирај ново...