Претражи Живе Речи Утехе

„Улога епископа Иринеја Буловића у историјском помирењу мађарског и српског народа и његов рад на промоцији међуверског дијалога значајно су допринели јачању поверења и развоју односа између два народа“, стоји у писму председника Мађарске г. Јаноша Адера. На пригодној свечаности одржаној 28. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду, у присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Епископа топличког г. Јеротеја, Епископа хвостанског г. Јустина, изабраног Епископа марчанског г. архимандрита Саве, шефа Патријарховог кабинета, чланова државне делегациjа Мађарске, као и г. Балинта Пастора, народног посланика и истакнутог представника мађарског народа у Србији, вицепремијер Мађарске г. Жолт Шејмен, у име председника Мађарске г. Јаноша Адера, одликовао је Његово Преосвештенство Епископа бачког г. Иринеја Средњим крстом ордена за заслуге. Том приликом, амбасадор Мађарске у Београду г. Атила Пинтер прочитао је писмо председника Мађарске г. Јаноша Адера: -Ваша Светости, Ваше Преосвештенство, поштоване даме и господо, поштовани гости, Јанош Адер, председник Републике Мађарске, одликовао је Иринеја Буловића, Епископа новосадског и бачког, сомборског и сегединског, Средњим крстом мађарског ордена за заслуге. Улога Иринеја Буловића у историјском помирењу мађарског и српског народа и његов рад на промоцији међуверског дијалога значајно су допринели јачању поверења и развоју односа између два народа. Између Мађарске и Србије 2012. године у Будимпешти је покренут један процес помирења који је следеће године имао свој наставак у Београду и Чуругу, приликом којег су председници Мађарске и Србије одали пошту у знак сећања на невине мађарске и српске жртве страдале у Другом светском рату. Напори који су уследили након овога, политички гестови и развој друштвених односа допринели су томе да смо до сада већ успели да оставимо иза нас ране из прошлости и да почнемо да градимо заједничку будућност. Помирење и заједничка изградња будућности није могла да се започне без људи попут Епископа новосадског и бачког, сомборског и сегединског господина Иринеја. -Иако већина Мађара и Срба припада различитим конфесијама, ангажованост Његовог Преосвештенства господина Иринеја у великој је мери допринела нашем мирном суживоту. Не могу довољно да истакнем колико је важно заједнички мирно живети у регији у којој је напетост између народа и земаља више пута била побуђена. Улога господина Иринеја у процесу помирења, његов приступ који сведочи о разумевању и његова отвореност према мађарском народу подстакли су нас да дамо предлог за доделу овог високог одликовања. Ваша Светости, Ваше Преосвештенстово, поштовани гости, у времену у којем су мађарско-српски односи на једном изванредном нивоу имамо све разлоге да славимо све оне који су нас задужили оним што су учинили за мир и сарадњу. Задовољство ми је што је и епископ Иринеј Буловић добио заслужено признање. Дозволите ми и да још једном изразим своје поштовање Његовом Преосвештенству уз искрене честитке, истакао је амбасадор Пинтер. Захваљујући на високом одликовању државе Мађарске, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј је истакао: - Веома сте ме обрадовали овим гестом који ничим посебним не заслужујем. Хвала Вама и преко Вас господину Адеру, кога сам имао такође прилику да лично упознам. То што сте Ви и господин председник Мађарске истакли као моју заслугу, у ствари је само мој покушај да поступам по нашој хришћанској вери и савести. Већ у претходном разговору сте могли да чујете о нашим пријатељским, блиским, братским односима са представницима хришћанства у Мађарској како са оним из Римокатоличке Цркве тако и из Реформатске Цркве, од којих и једни и други живе и овде код нас, у Србији, а највише у Епархији бачкој, где ја живим и делам. Ми смо свих ових година радили заједно на свему што се тиче свих нас, и обнове живота, црквеног и духовног, и даљег унапређивања тога живота. Кад је на дневном реду била тема реституције црквене имовине, ми смо онда ступили пред нашом државом сви заједно са потписима свих традиционалних Цркава и верских заједница на истом документу. За све смо тражили исти третман, исти положај и иста права, било да се ради о Православној Цркви као већинској, било пак о малим, релативно малим, црквама као што је код нас управо Реформатска Црква. Али ми смо осећали сви да морамо радити заједнички и са потпуним прихватањем једних од стране других. У том погледу, признање и захвалност треба одати не само представницима Православне Цркве него и представницима осталих цркава и верских заједница. -Исто тако, кад је враћана верска настава у јавне школе, представници свих цркава и верских заједница најпре су имали сопствени договор међу собом и предложили смо држави модел како треба да функционише верска настава. До дана данашњега имамо комисију, а то није комисија само једног министарства него комисија Владе Србије, у којој се налазимо опет сви заједно, представници свих традиционалних цркава и верских заједница. Никада међу нама није било никаквог конфликта нити различитог погледа и што је најважније такав став и однос је био спонтан и искрен од стране свих, подсетио је владика Иринеј и истакао: -Ја се радујем ако сам било шта макар најмање могуће, макар две лепте - како се помиње у Јеванђељу, могао да пружим као свој допринос у име своје Цркве и у своје лично име. Исто тако, генерално гледајући кроз историју, ми знамо да је било великих мрачних сенки прошлости повремено између наша два суседна и братска народа, али се показало да са духовним сазревањем свих нас то све може да се превазиђе; не може се избрисати из наше историје, али може да се превазиђе. Зато данас треба више да наглашавамо и више да имамо на уму оне светле благословене тренутке у нашој историји када су се Срби и Мађари заједнички борили за очување свог хришћанског идентитета и силом свог географског положаја били тзв. antemurale christianitatis за Северну и Западну Европу. Срби и Мађари су се борили заједно не само у чувеној Мохачкој битки него и у битки за Београд. Без учешћа мађарске стране питање да ли би дошло до победе и одбране Београда. Није случајно што је Хуњади Јанош под именом Сибињанин Јанко, у српској варијанти, постао јунак и наших народних песама. Он је заједнички јунак мађарског и српског народа. Таквих личности има много у историји, више него што ми данас знамо и управо оне требају да нам буду путоказ за будућност. Ја се искрено радујем као и наш Патријарх, Његова Светост Патријарх Порфирије, и сви ми у нашој Цркви што је данашња Мађарска после ослобођења од тоталитарног комунистичког система власти, који је Мађарску веома уназадио, успешно организовала своје друштво. Ја сам пролазио кроз Мађарску и у тим годинама, пошто ја имам релативно доста година, и знам огромну разлику између Мађарске тада и Мађарске сада. Оно што је посебно важно јесте да од свих народа који су тада били у источном блоку духовно најздравији и најснажнији показао се управо мађарски народ. Не бих желео да у оваквом радосном и свечаном тренутку било шта лоше кажем о било коме, али ви знате као и ја, можда и боље него ја, да има народа који у условима пуне слободе вероисповести и савести сада иду мање у цркву и мање се моле Богу него што су то чинили тада, а неки не иду уопште. Верујем да сви делимо ту заједничку мисао. Ја сам је врло често истицао да пред најездом екстремног секуларизма, који је само еуфемизам за атеизацију, нажалост, сада већ већински постхришћанске Европе, ми сви морамо заједничким снагама да сведочимо своју веру, своју душу, своју савест, свој идентитет и да на тај начин поновимо онај подвиг који се водио некада на бојном пољу, а данас треба да се води на духовном пољу, на пољу културе, цивилизације. Ту савремена Мађарска и њен председник, као и премијер Мађарске г. Орбан, дају веома речит пример и поуку читавој Европи и читавом нашем данашњем културном кругу у којем живимо и постојимо као Цркве, као народи, као државе. У том контексту, веома је значајно и лично пријатељство и искрена сарадња на нивоу државничке одговорности између председника и премијера Мађарске и Србије, између влада двеју земаља, али што је Његова Светост такође нагласио, и између одговорних црквених личности у Мађарској и у Србији. Знамо и за ваше личне заслуге на овом пољу и у прошлости и недавно. Били смо заједно, чини ми се, приликом прославе у Сент Андреји и у најлепшем сећању смо задржали и тај сусрет и ту дивну свечаност, и тај однос који постоји и наравно статус наше Цркве у Мађарској. Верујем да и овде није битно друкчије. Напротив, о томе сведочи и мој пријатељ Иштван Пастор, и други, и донедавни бискуп суботички господин Пензеш, сада је у пензији, са којим смо деценијама искрено и братски сарађивали. -И у мом личном животу постоје мотиви љубави и пријатељства према мађарском народу. Ја сам рођен и провео детињство у месту које је имало - нажалост, данас су млади нараштаји заборавили - и мађарски назив: Станишићи - Őrszállás. Од како знам за себе, од предшколског узраста, у истој улици смо били заједно и играли се заједно и српска и мађарска деца. Тада је још мало било и немачке деце, али мало. И један од тих мојих другара, из исте улице, из тог раног детињства, после је постао и мој зет, јер се моја рођена сестра, сад су обоје покојни, удала за њега. Ви знате за наш обичај и традицију, која само код нас постоји, славе као породичног, духовног празника. Ја, ако Бог да, по тридесет и први или други пут требам да славим славу у Новом Саду, ако ми Бог да живота и здравља. Не постоји година у којој на мојој слави нису гости били неко од Мађара, мојих пријатеља. Да споменем још, што ретко чиним у јавном говору, и једну своју професорицу из Сомборске гимназије коју су сви ђаци веома волели. Нико је није звао ни по презимену ни по имену, него само тепајући - Флорика. Наша Флорика. Она је била, да кажем, двоструког порекла, јеврејског и мађарског, али мађарски је био њен родни језик и у мом животу је заузела место моје друге мајке, по свим параметрима. Тако бих сад могао да вас задржавам још дуго, али мислим да је и ово више него довољно да разумете моју захвалност и моју ганутост, искрену, овим гестом, који понављам, ничим посебним нисам заслужио, али да ћу, ако Бог да живота и здравља, докле будем могао увек радити не само на помирењу него на истинском узајамном поштовању и прожимању наших народа и на добру и напретку свих. То сам слободан да вас уверим. Поготову што, као што рекох, на глобалном плану, у нашем културном кругу, хришћанска заједничка сведочења су неопходнам као и подршка Мађарске Србији пред, сад већ не баш много уједињеном Западном Европом, али у сваком случају моћном и важном, али и заједничко инсистирање на томе да та заједница ако нема духовни супстрат, духовну подлогу, нема ни будућност. И у том случају, иако се ја не питам и не одлучујем, нисам политичка личност, мислим да неће бити ни важно мом народу да ли ћемо бити чланови те заједнице или нећемо. О томе ће народ одлучивати као што је код вас одлучивао. У том погледу потребно је да поред разних ванхришћанских, понекад чак нехришћанских и антихришћанских садржаја који се пласирају, барем имају исто право и хришћанске вредности. Да се хришћанске вредности не потискују разним, понекад прикривеним, методима, једном теоријом људских права која је изворно хришћанска идеја, библијска идеја, али по којој су права универзална, а не да је, као код Орвела, једна категорија људи више једнака него друга. То је заиста наш заједнички задатак, заједничка одговорност и по мери мојих скромних снага, духовних, физичких, молим вас да рачунате на мене и као држава Мађарска и као Црква у Мађарској. Захвални смо вам наравно за сву подршку нашој Епархији будимској у Мађарској, која је историјски тамо већ неколико векова, а као црквена јурисдикција претходи вековима, тада још није имала епископа посебно. Исто тако и овде не постоји период у којем нису поред нас Срба живели и Мађари, некад је у неком делу било више једних, некад више других, али важно је да се осећамо сви као код куће било овде, било у Мађарској. Хвала најлепше. Köszönöm szépen, поручио је владика Иринеј. Извор: Инфо-служба СПЦ

Предавање Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Атанасија (Јевтића) "Духовни допринос светог Владике Николаја и преподобног Јустина ћелијског", одржано на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. године. Извор: Манастир Жича

Објављен каталог Старе рукописне и штампане књиге на територији Архијерејског намесништва беличког у Епархији шумадијској. Сарадња јагодинске Црквене општине и Завичајног одељења градске библиотеке у претходном периоду крунисана је крајем 2019. године једним веома важним пројектом, који потписују свештеник Миломир Тодоровић и виши библиотекар Нада Димитријевић. Публикација Старе рукописне и штампане књиге на територији Архијерејског намесништва беличког објављена је са благословом Епископа шумадисјког г. Јована. Издавачи су Намесништво беличко и манастир Јошаница. После увода, представљен је табеларни приказ старих рукописних књига, затим је дат опис рукописних књига са врло добрим репродукцијама, следе одељци Српска рана штампана књига и Српска штампана књига 18. и 19. века, Руска штампана књига, Румунска штампана књига, као и посебан приказ свих богослужбених књига који може да помогне читаоцу и истраживачу који користи тај каталог. Монографија Старе рукописне и штампане књиге на територији Архијерејског намесништва беличког представља резултат позитивног односа према локалном културном наслеђу и даје значајан допринос проучавању старе српске рукописне и штампане књиге уопште. Рецензент публикације био је презвитер др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, а редактор др Жарко Војновић, начелник одељења за библиографију Народне библиотеке Србије. Како каже проф. Ранковић, публикација је заправо каталог старих рукописних и штампаних богослужбених и црквених књига које се налазе у манастирима, црквама, установама и приватним библиотекама на поменутој територији. Методологијом представљања резултата истраживања, снабдевеност релевантним подацима и релевантном и савременом упутном литературом ова монографија заслужује своје место у области археографије старе српске књиге. Публикација Старе рукописне и штампане књиге на територији Архијерејског намесништва беличког важна је збирка која доноси податке, који могу да буду третирани као историјски извори. Објављени подаци о различитим књигама могу да буду мултидисциплинарно корисни у оквиру историјске научне методологије и зато је ова монографија посебно важна и потребна јер може да послужи и као образац за даља истраживања. Важно је истаћи да су у научном процесу, историјски извори посредници, односно веза између доба у коме настају књиге и доба у коме се анализирају и тумаче, што ова публикација и сведочи. Због наведеног неопходно је истаћи марљивост оних који су ову збирку уредили и објавили, а препорука је да рад наставе и на ширем географском простору. Каталог на микроплану испуњава оно што представља апсолутни национални интерес: попис и представљање рукописног и штампаног блага на подручју Србије, као и свих традиционално српских крајева. Потпуна слика о њему може се стећи само ако се свест о потреби израде комплетног регистра културних добара покаже у локалној средини. Мозаик који се добија из оваквих делића нагласиће, са своје стране, и њихову особиту вредност на општем нивоу. Ова књига стога сведочи о одговорности оних вредних и савесних радника који не само да чувају наслеђе прошлих векова, него га чине живим и делотворним и за будуће. Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом великог јубилеја – 800 година аутокефалности Српске православне цркве, у организацији Митрополије црногорско-приморске и Института за упоредно право из Београда а под покровитељством Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. др Амфилохија, у манастиру Подмаине у Будви данас је почео са радом дводневни Међународни научни скуп ”Државно-црквено право кроз вјекове”. Звучни запис беседе Повезане вести: „Државно-црквено право кроз вјекове“: Проучавањем историје можемо научити много о односима Цркве и државе Друга сесија научног скупа „Државно-црквено право кроз вјекове“: Међународно право и слобода вјероисповијести Трећа сесија научног скупа у манастиру Подмаине: Управно-правни аспект теме „Државно-црквено право кроз вјекове“ Научно-духовно сабрање је почело Светом архијерејском литургијом коју је са свештенством служио Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије. На почетку Свете службе Божије, Митрополит Амфилохије је замонашио у чин расе досадашњег искушеника Александра, давши му име Харитон по Светом Харитону који се данас прославља. По завршетку молитвеног сабрања, Његово високопреосвештенство г. др Амфилохије је благословио и отворио радни дио Међународног научног скупа ”Државно-црквено право кроз вјекове” у којем је учешће узело око 40 научних посленика из Црне Горе, Србије и других држава. Захвљујући се учесницима скупа, истакнутим научним посленицима, на учешћу, владика Амфилохије је казао да је то посебно важно у овом садашњем тренутку живота наше Цркве и наше државе када је Влада Црне Горе утврдила Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Констатовао је да је велики дио нашег народа против тако формулисаног закона. „Живимо у времену односа између државе и религије, државе и Цркве који је по много чему другачији од древних времена. У Европи, посебно у Источној Европи тај однос је утемељен од времена цара Константина, чувеног Миланског едикта, који је оставио дубоког трага до наших времена у том односу, у оквирима онога што бих назвао константиновском епохом историје и хришћанства, првенствено европско-америчког друштва, а онда и читавог свијета.“ Појаснио је да је однос државе и Цркве утемељен на том историјском догађају времена Источно ромејско царства, као и да је на Западу у томе посебну улогу одиграо епископ Рима преко свога папскога примата: „И једно и друго оставило је дубоке трагове и на Истоку и на Западу, а све је опет утемељено, не само на Новом завјету, на Христовом доласку у овај свијет, него и на Старом завјету, гдје је била заједница изабраног Божијег народа која је на неки начин поистовећена са вјером изабранога народа. Мојсијев закон, 10 Божијих заповјести, су били темељ основа свеукупног живота и устројства старозавјетне заједнице.“ Што се тиче самога хришћанства и односа државе и Цркве, познат је однос тадашње јеврејске заједнице и њених првосвештеника према самом оснивачу и темељу хришћанства, као и однос Понтија Пилата који је осудио Христа на распеће, казао је Митрополит и подсјетио на Господње ријечи: Ако Мене гонише, и вас ће гонити. Нисам дошао да донесем мир, него мач, које се и данас остварују што се тиче саме Цркве: „У оквиру тога се развија историја хришћанске цивилизације, с једне стране прихватање те благе вијести Јеванђеља, на коме се темељи историја хришћанства, а с друге стране непрекидно сукобљавање и гоњење оних који су прихватили Христа. Тако имамо 300 година историје хришћанске Цркве, гдје је Црква и хришћанство било забрањено и гоњено од државе – римске власти, и то свједочи календар црквени који је препун, и на Истоку и на Западу, имена мученика који су пострадали за своју вјеру.“ Митрополит је дао преглед најзначајнијих примјера складних односа између Цркве и државе, како на Истоку тако и на Западу, али навео и нека скретања са тог пута која су довела до бројних феномена, као што су реформација и револуције. Казао је да је сав православни Исток кроз вјекове темељио свој однос на начелу симфоније државе и Цркве, и да је то код нас пренијето преко Законоправила Светога Саве, и да је то трајало до ових новијих времена 20. вијека. Говорећи и односу државе и Цркве у Црној Гори, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије је казао да су се односи Цркве и државе кроз вјекове заснивали на симфонији која је трајала кроз владавину свих династија које су управљале овим подручјем од Војислављевића до Петровића-Његоша. Митрополит Амфилохије је нарочито истакао да је симфонија кулмиринарала у вријеме династије Петровић-Његош када су митрополити црногорски били владари Црне Горе, а Митрополија цетињска створила савремену црногорску државу: „Данашње уређење засновано је на другом принципу, не симфоније, већ секуларизма бољшевичко-комунистичког типа.“ Високопреосвећени Митрополит је закључио да је до данас питање односа државе и Цркве отворено и о њему се дискутује, па је и овај скуп допринос проматрању ове теме, како би се и на научни начин помогло законодавцима да донесу што боље законско решење. „Да заједно пронађемо решење које би било засновано, не на превазиђеним револуционарним постулатима, већ на најбољим традицијама европског правног поретка“, закључио је Митрополит Амфилохије. Проф. др Владимир Чоловић, дирекор Института за упоредно право, своје слово на отварању научног скупа почео је честитајући велики јубилеј 8 вјекова СПЦ, рекавши да је он повод да поново промислимо о односима Цркве и државе: „Црква је одвојена од државе, али није одвојена од друштва, и принцип одвојености заправо подразумијева кооперативну одвојеност у којој се црквено и државно право допуњују.“ Проф. др Владимир Чоловић у свом обраћању представио је зборник радова чија је припремна верзија подијељена ученисицима скупа. „Захваљујем се Вашем високопреосвештенству на благослову и учешћу. Захваљујем се и вама оче Велиборе за велики префосионализам и ангажман на припреми зборника“, казао је професор и нарочито истакао допринос професора Ђурића и Станића, као и г. Перезановића који је радио технички прелом. Истакнуто је да овом скупу нарочиту важност даје учешће гостију из иностранства: Аугусто Синагра, Ана Валво, Валентина Раналдо и Волганг Рохбах који предсједавају првом сесијом. Раније су организатори и учесници научног скупа, као и приређивачи зборника радова, изразили увјерење да ће научни радови са овог скупа у будућности бити од користи научним посленицима, Влади и Скупштини Црне Горе како би се, у складу са међународно-правним актима, правним поретком и друштвеном реалноћу Црне Горе, припремио и усвојио нови закон о слободи вјероисповјести, којим ће се уважити улога, значај и мјесто Цркве и вјерских заједница у друштву и држави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Предмет ове студије може да изненади или разочара неке литерате, који би, без сумње, више волели да се обавесте о утицају епилепсије Достојевског на његово књижевно стваралаштво, него о доприносу руског писца медицинским сазнањима о болести. Међутим, да бих оваквој њиховој жељи удовољио, морао бих да поседујем књижевну културу која мени, нажалост, недостаје, док болест епилепсију уопште, а посебну ону Достојевског, познајем добро; а коју су изванредно описали његови лекари, пријатељи, његова друга жена Ана Григорјевна, а нарочито он сам у својим бележницама. Епилепсија Достојевског је, ако се изузме чувена „екстатична аура“ за коју се сматра да је карактерише, сасвим обична. Она се, углавном, састоји од „великог напада“ који се понавља, више или мање сваког месеца, и то готово увек у сну, а чије је драматично одигравање добро познато из давнина: губитак свести на почетку, општа тонична затегнутост мишића која производи крик и (када особа стоји) пад уз повреде, затим грчење мишића, (трзаји), испуштање урина, кома са кркљањем при дисању и пеном на уснама, постепено враћање к свести при чему отпочињу аутоматске радње, више или мање добро прилагођене. Оваква епилепсија у потпуности одговара представи која се некада називала есенцијална, генуина или идиопатска епилепсија, а која је данас више позната под називом примарна генерализована или општа епилепсија. Реч је о „функционалној“ епилепсији а не „органској“, што значи да она зависи од урођених, а често и наследних предиспозиција – и манифестује се у грчевима без претходне повреде мозга, што објашњава зашто она никада није пропраћена неуролошким или психичким сметњама, осим криза које се данас лако отклањају лековима што, нажалост, није био случај крајем 19. века. У овакво постављену дијагнозу примарне епилепсије Достојевског не би требало сумњати да код њега није постојала чувена „екстатична аура“ о чему је он у поверењу говорио своме пријатељу Страхову, пошто је лик кнеза Мишкина већ био уобличио, а пре него што је о томе поново говорио једној својој пријатељици, Софији Коваљевској. Опис „ауре“ сваки пут је исти и своди се на оно о чему нам Страхов сажето говори у својим Успоменама: „Фјодор Михајлович говорио ми је у више махова о тренуцима усхићења који су претходили нападу. У току неколико кратких тренутака, говорио је он, доживљавам срећу незамисливу у нормалном стању и непојмиву за онога ко је није доживео. Налазим се тада у савршеној хармонији са самим собом и са целим светом: то је осећање толико снажно и умилно да бих за неколико секунди таквог једног блаженства дао десет година свога живота, можда и сав живот“. Довољна је оваква „аура“, ако је она стварно постојала, па да се одбаци дијагноза функционалне примарне генерализоване епилепсије, и да се постави дијагноза делимичне органске епилепсије, или, још ближе, секундарне епилепсије са повредом темпоралног режња мозга. У ствари, код епилепсије ове врсте, назване епилепсија „темпоралног режња“, напади почињу понекад психичким аурама (осећање присећања или „већ доживљеног“ или, обратно, осећање отућености или „никад доживљеног“; феномен „принудне мисли“, или, обратно, феномен „бекства идеја“) или афективним аурама (осећање страха или, изузетно и обратно, осећање заодвољства). Уосталом, осећање радости у правом смислу речи, и, a fortiori, екстазе никада ниједан епилептичар, осим Достојевског, није описао толико јасно. Разуме се да су неки епилептолози, а и ја сам био међу њима, покушали да уоче у осећању описаном од руског писца најрећу али и најчистију и најлепшу форму ауре темпоралне епилепсије. Па ипак, дијагнозу епилепсије „тeмпоралног режња“ код Достојевског можемо одбацити без опасности да смо погрешили, из разлога што његове кризе нису одавале никакве психомоторне манифестације (преконвулзивни а не неконвулзивни аутоматизам), психосензорне (илузије или халуцинације), или психоафективне, својствене кризама темпоралног режња, изузев, разуме се, „екстатичне ауре“ у чије постојање, међутим, имамо два озбиљна разлога да посумњамо. Што се првог разлога тиче, наше сумње су двојаке: пре свега, тешко је поверовати да би Достојевски доживљај једне овакве чудесне ауре поверио само двојици својих пријатеља, а да о томе није говорио и другим, исто тако блиским пријатељима, ни својој браћи и сестрама, нити верном сапутнику у току последњих петнаест година његова живота; затим, тешко је прихватити да писац, који је тако тачно бележио све појединости о својим нападима и њиховим најнезнатнијим последицама (повреде, ишчашења, а нарочито збуњеност после напада), погрешно сматрајући узроком напада климатске промене или чак „неопрезност“… у кревету са својом женом, да у својим бележницама не би забележио ни најмању алузију о једном тако узвишеном осећању за које би дао цео свој живот само да га поново доживи. Други разлог због којег сумњамо у постојање чувене „ауре“, јесте опис два напада који су дали Страхов и Коваљевска, а који су се јавили у размаку од неколико година, и који указују на толико необичну сличност да се са Jacques Catteau-ом питамо: није ли Достојевски, који је одувек показивао обмане памћења говорио својим саговорницима о једном те истом нападу који се догодио једне васкршње ноћи, касно увече, у току једног живахног разговора са једним старим другом. Осим ако је о тим нападима говорио једино Страхову, чије су Успомене могле да утичу на Мемоаре Коваљевске. Или су, пак, Страхов и Коваљевска, који су тврдили да наводе властите речи Достојевског, описујући „ауру“ били под утицајем израза које је кнез Мишкин употребио у Идиоту и који су једва нешто измењене у исказу који они приписују писцу. Ако се прихвати да је Достојевски боловао од примарне генерализоване епилепсије а не од темпоралне епилепсије, што би значило да његове кризе нису обухватале никакву ауру пре губитка свести, како објаснити да је писац могао да припише кнезу Мишкину, а без сумње и самом себи осећање пресазнајне екстазе и конвулзије? Овде постоји једна привидна противречност која би се могла лако разрешити, ако се прихвати да је писац показивао, као што се то понекад запажа пре наступа конвулзивне фазе кризе „великог напада“ примарне епилепсије, губитак свести или једноставно помрачење свести у трајању од неколико секунди, што представља „absense“, „мали напад“ који претходи великом нападу. Није ли зато природно да се прихвати да је Достојевски оних неколико секунди помрачења свести које је означавало почетак једнога или два напада, који су се јављали изузетно у будном стању, снагом свога генија и способношћу за преображавање и уобличавање несвесних садржаја, претворио у „неколико тренутака … савршене хармоније са самим собом и целом васионом“? За оне који се слажу са мном и прихватају ову тачку гледишта, не постоји више никаква противречност и постаје очигледно, да чувена „аура“ у ствари није друго до поетска експресија једног доживљаја насталог услед ослобаћања од околног света, израз његове дубоке тежње ка свеопштој пуноћи и љубави, ка теократији заснованој на Христовом идеалу, тежње ка оном Рају на земљи о којем нам он говори, а коју идеју он развија кроз сва своја дела. Ако се сада вратимо наслову мога чланка, то јест питању нехотичног доприноса Достојевског медицинским сазнањима о епилепсији, могли бисмо закључити да је у питању негативан допринос семиологији темпоралне епилепсије, што је лекаре навело на погрешан закључак о постојању екстатичне ауре која никада није постојала сем у раскошној машти једног генијалног писца. Овакав закључак, међутим, био би преурањен и непотпун уколико бисмо имали у виду могућан допринос Достојевског медицинским сазнањима искључиво семиологији епилепсије. Посматрамо ли, међутим, сазнања о прогностици а не више о семиологији, онда ствари стоје сасвим друкчије. Посматрано са ове тачке гледишта, Достојевски је у ствари дао веома значајан допринос пруживши пример драматичног и плодног споја у једној истој личности, тешке епилепсије услед учесталих напада и изузетног литерарног генија, а да при томе епилепсија није помрачила и истрошила генија, и да геније у њему ни у колико није у било чему био зависан од епилепсије. Овде имамо збир података који представљају значајну одбрану у корист безброј епилептичара – којима недопустиве предрасуде приписују – интелектуално опадање услед понављања напада, и у корист ретких генијалних епилептичара чији се изузетни дарови сматрају као нуз-продукт њихове епилепсије. Ако треба одбранити генија, болест Достојевског пружа одговор на Ломброзову теорију о Генијалном човеку, према којој је геније патолошка појава и представља „неку врсту епилептоидне деменције“. Ако прихватимо да је Достојевски боловао од генерализоване примарне епилепсије, која се јавља само код оних особа које не показују никакве неуролошке или психичке симптоме напада, онда треба такође да прихватимо да руски писац поставља једну тезу супротну Ломброзовој. То пак значи, да је геније у њему чист, независан од свих можданих повреда и сваке психозе, и да се овај гениј развијао и одржавао упркос његовој епилепсији, а не због ње. Далеко од тога да су епилептични напади надахњивали његово књижевно стварање, напротив, они су га данима лишавали маште и моћи стварања. Ово га, међутим, није спречавало да напише Идиота, Нечисте силе и Браћу Карамазове у оним раздобљима његова живота када су напади били најбројнији и најтежи и када је он извлачио из своје невоље, као једину добит оно што је било једнобитно његовом генију: изванредне ликове Мишкина, Кирилова и Смердјакова, исто тако и изванредно екстатично осећање које је претходило кризама. Што се пак тиче одбране несрећних епилептичара, Достојевски пружа изузетан доказ колика је заблуда у коју су упали они – чак и лекари – који тврде да учесталост епилептичних напада, нарочито ако су они тешки, бројни и ако су се јавили прерано у животу, неизбежно доводе до промена у сазнајним функцијама и до душевне поремећености. Напади Достојевског показују управо све ове особености: они су били нарочито тешки услед пропратних физичких (повреде, ишчашења) и психичких последица (продужена менттална збуњеност после напада), они су се јавили рано (почев од адолесцентног доба, према мишљењу савременика и најбоље документованих биографа), они су били учестали (једном месечно у просеку), најзад, они су трајали непрестано у току целога живота (у трајању од тридесет и пет година). Упркос томе, чини ми се да је немогуће уочити смањивање сазнајних функција овога генијалног епилептичара који је, на два месеца пред своју смрт довршавао свој последњи роман Браћа Карамазови и који је, пред саму своју смрт отворио Нови завет да би својој уцвељеној породици прочитао један стих из Матеја: „Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду.“ (Мт. 3, 15) Извор: Теологија.нет