Претражи Живе Речи Утехе

”И ушавши у Јерихон пролажаше кроз њега. И гле, човек звани именом Закхеј, и он беше старешина цариника, и беше богат. И тражаше да види Исуса ко је он; и не могаше од народа, јер беше малога раста. И он потрчавши напред попе се на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требало да прође. А кад Исус дође на оно место, погледавши горе, виде га и рече му: Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме. И сиђе брзо; и прими га радујући се. И сви који видеше негодоваху, говорећи како уђе да гостује код грешнога човека. А Закхеј стаде и рече Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко. А Исус му рече: данас дође спасење дому овоме; јер је и ово син Аврамов. Јер Син Човечији дође да спасе и потражи оно што је пропало.” Вративши вид слепом Вартимеју, Господ у Јерихону чини још једно чудо. Овога пута отвара духовне очи царинику Закхеју, и омогућује му да прихвати Јеванђеље, сагледа себе и своје грехе, да се покаје, и промени свој живот из корена. Отварање духовних очију је подједнако велико чудо, ако не и веће од враћања телесног вида човеку који је слеп од рођења. Закхеј је био цариник, односно порезник, који је убирао таксу за Римску империју. По уговору са Римљанима, њима је био обавезан да даје одређену, договорену суму, а све оно што претекне могао је да задржи за себе. Дакле, могао је да узима више од прописане суме. Како јеванђеље сведочи да је био богат, то значи да је узимао више него што је требало. Зато суцариници било врло омражени, непопуларни и сматрани за грешнике од стране обичних људи. Мали растом, Закхеј се пење на дивљу смокву да би видео Христа. Угледавши га на смокви, Христос, као Свевидећи Бог, препознаје покајану и од греха очишћену душу, назива га именом, и наређује му да сиђе брзо, јер жели да буде у његовом дому. Чињеница да га назива именом сведочи да Бог зна свачије име (Јован 10:3). Закхеј жели да га види, а Господ иде још даље од тога, и одлучује да уђе у његову кућу. Ово је доказ да је Бог милостивији од људи, који су врло брзи да у свом самохвалисању и самоправедности осуде и упру прст на другога. Мноштво људи, који присуствују овом догађају, иако не могу да читају људска срца, нити да продру у дубину људске душе, и даље суде по спољашњости и негодују што ће Христос ући у кућу једног цариника. Идентичан проблем постоји и данас. Црква се види као клуб праведника и људи без мана, а у ствари Црква је радионица спасења, болница за оне којима је потребна помоћ. ”Ја нисам дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање (Матеј 9:13). Покајање је само почетак духовног живота. После покајања, човек почиње да слави Бога, и да расте до великих духовних висина. Ми смо призвани да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески (Матеј 5:48). Зато је природно да у цркви има људи који су на разним степеницима духовне лествице. Дијалог који следи сведочи о чудесном исцељењу цариникове душе. Називајући Христа Господом, он показује да Он за њега није само Исус из Назарета, већ заиста Месија, Син Божији. Затим, Закхеј даје пола свога имања сиромасима, иако нико од њега то није тражио. Ово говори да је он не само упознат са науком Христовом, већ и да срцем и душом живи по Христовом Јеванђељу. Чинећи то, он себе показује као правог следбеника Христовог, јер указује милосрђе онима којима је то потребно. Нудећи да врати четвороструко онима којима је закинуо, он се одриче свог пређашњег начина живота. Иако га нико не оптужује да је закидао људима, он то на овај начин јавно исповеда, и искупљује се од овога греха. Овде је важно схватити да он себе не искупљује новцем него покајањем. Новцем се не може ни један грех искупити. Његово покајање доноси род достојан покајања (Матеј 3:8). Давање пола имања сиромашнима, показује драстичну промену у његовој души која је уследила прихватањем Христа. Искусивши љубав Христову, Закхеј побеђује себичног човека у себи, и почиње коначно да се брине и за друге људе. Ова јеванђелска прича се може применити на многе људе, који иако имају све телесне угодности које желе, ипак имају празне душе. Такав је био и Закхеј пре него што је упознао Христа. ”Јер каква је корист човеку, ако задобије сав свет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за своју душу?” (Марко 8:36- 37). Среброљубље је један од најтежих грехова, и једино човек који у животу спозна Бога може да се ослободи тога греха. То је завист којој нема краја и која човека незадрживо вуче у пропаст. Свето Писмо јасно каже да ”ко љуби новце, неће се наситити новаца” Проповедник 5,10. Његово пењање на смокву, јер је био малог раста, символише човека који се издиже изнад своје људске природе, и побеђује самодовољност и себичност у себи. Зато га Господ и спасава напомињући да је и он син Аврамов. То значи да је Закхеј заиста син Аврамов, али не само на речима и по пореклу, већ и по духу и по истини којом живи. Тако се Закхеј од по вечност пропалог човека, уздигао до праведника кроз покајање. И на крају јеванђеља, Господ опет потврђује циљ своје мисије: да је дошао да потражи, и спасе оно што је пропало. Односно, да потражи свакога човека, па чак и оне које нико не тражи, а сви одбацују. Баш као Закхеја. По историјским сведочанствима, Закхеј је касније постао епископ Цркве Христове. протојереј Саша Радоичић Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице