Претражи Живе Речи Утехе

14.07.2022 • 17:5118:07 Извор: Tanjug ЊУЈОРК: Документарни филм "Moonage Daydream" о Дејвиду Боувију, једном од најбитнијих и наутицајнијих британских рок музичара икада, стиже у биоскопе широм света 16. септембра, пренели су британски медији. Фото: Tanjug Филм је описан као "кинематографска одисеја" која ће приказати живот музичке легенде и бацити светло на различите уметничке форме које је Боуви у свом музичком стваралаштву истраживао, као што су плес, сликарство, скулптура, писање сценарија и живо позориште. Кроз овај докуменарни филм представљено је чак 48 Боувијевих нумера. "Moonage Daydream" је режирао, написао, монтирао и продуцирао Брет Морген. Музичка каријера Дејвида Боувија трајала је више од пет деценија. Његов најзначајнији албум је "The Rise and The Fall of Ziggy Stardust and The Spiders From Mars", из 1972. године. Дејвид Боуви је умро 10. јануара 2016. године, два дана после свог 69. рођендана, када је и објављен његов последњи албум "Blackstar".

Битка на Паштрику је други део копнене офанзиве коју су из правца Републике Албаније ка Косову и Метохији покушали да изведу УЧК терористи у сарадњи са НАТО снагама и регуларним јединицама војске Албаније. Кад је постало јасно да офанзива на Кошарама није дала резултате и да у том рејону не могу да пробију одбрану Војске Југославије, почео је УЧК напад на планину Паштрик која се налази у околини Призрена. Циљ је, као и на Кошарама, био спајање УЧК снага из Албаније са УЧК снагама које су се налазиле на територији Косова и Метохије. Операција Стрела 2, како су је називали албански и НАТО планери, почела је 26. маја и трајала до 14. јуна када су се снаге Војске Југославије, после потписаног Кумановског споразума, повукле са територије Косова и Метохије. Непријатељ није успео да оствари свој циљ и да у борби пробије линију одбране 549. моторизоване бригаде. Војска Југославије на Паштрику је остала непобеђена. На основу сведочења више од 30 саговорника, официра, војника, резервиста и добровољаца припадника 549. моторизоване бригаде, испричани су догађаји о борби која је вођена у рејону планине Паштрик. Реконструкције и драматизације догађаја снимане су на планинским венцима око Димитровграда, Пирота и Ниша и на војном полигону Пасуљанске ливаде. Документарни филм хронолошки прати догађаје од напада на караулу Горожуп до повлачења наше војске после потписивања Кумановског споразума. Потресне приче преживелих бораца 549. моторизована бригада која је једина била изложена тепих бомбардовању стратегијеске НАТО авијације, илустроване су аутентичним архивским снимцима Асошијетед преса. Снимци су направљени са територије Албаније. Коришћени су и снимци нашег репортера настали после бомбардовања као и фотографије које су војници сами снимили. Иако је непријатељ интензивним нападима и бомбардовањем покушавао да порази наше јединице, материјални губици нису били велики. На првој линији фронта погинуло је 26 припадника 549. моторизоване бригаде, док су губици УЧК снага били готово 20 пута већи. Документарно-играни филм "Ратне приче са Паштрика" биће приказан на двадесетогодишњицу почетка битке, у недељу 26. маја на Првом програму РТС-а. Филм је урађен у копродукцији Радио-телевизије Србије и Војнофилмског центра "Застава филм". Аутор филма Слађана Зарић, директори фотографије Петар Вујанић и Жарко Пекез, монтажер Бојан Перишић, продуценти Снежана Родић Синђелић и потпуковник Горан Иконић, новинар Весна Илић, дизајнер звука Бојан Манговић и композитор Владимир Тошић. http://www.rts.rs/page/rts/ci/rtspredstavlja/story/266/najnovije/3529287/ratne-price-sa-pastrika.html

Jugoslavija u ratu 1941-1945. Epizoda 1 27.mart 1941. Epizoda otvara nekoliko važnih pitanja za razumevanje događaja koji će Jugoslaviju neposredno uvući u Drugi svetski rat. - Da li je vojni puč 27. marta 1941. bilo samoubistvo ili odbrana Jugoslavije? - Da li su i pre 27. marta 1941. Nemci pripremali plan o napadu i uništenju Jugoslavije? - Da li je politika kneza Pavla bila nepromišljena i vodila Jugoslaviju u katastrofu ili je hteo da je spasi od uvlačenja u rat? - Kakav je bio pritisak zainteresovanih zemalja, a pre svega, Velike Britanije i Nemačke, na Jugoslaviju - da se opredeli? - U kojoj meri su strane obaveštajne službe umešane u puč 27. marta? Epizoda je snimana u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Jugoslaviji. O kontroverzama, vezanim za 27. mart, govore: prof. dr Bogdan Krizman (Zagreb), prof. dr Branko Petranović (Beograd), dr Milan Ristović (Beograd), dr Holm Zundhauzen (Nemačka), prof. dr Dragoljub Živojinović (Beograd), Igor Buharkin (Rusija), publicist i ekspert arhiva ministarstva spoljnih poslova SSSR, Džulien Emeri, ataše za štampu u britanskom poslanstvu pred rat, major Nikola Kosić, pučist, Milovan Đilas, Mihajlo Švabić i princ Aleksandar Karađorđević, sin kneza Pavla, Hajnc Šlarp, Radmila Radić, kapetan Klaus Fogel, Stanko Marjanović i Slobodan Nešović. http://rapidshare.com/files/288796601/Jugoslavija_u_ratu_1_-_27._mart_1941.part1.rar http://rapidshare.com/files/288925566/Jugoslavija_u_ratu_1_-_27._mart_1941.part2.rar http://rapidshare.com/files/288980633/Jugoslavija_u_ratu_1_-_27._mart_1941.part3.rar http://rapidshare.com/files/289048932/Jugoslavija_u_ratu_1_-_27._mart_1941.part4.rar http://rapidshare.com/files/289100360/Jugoslavija_u_ratu_1_-_27._mart_1941.part5.rar http://rapidshare.com/files/289146943/Jugoslavija_u_ratu_1_-_27._mart_1941.part6.rar http://rapidshare.com/files/289171884/Jugoslavija_u_ratu_1_-_27._mart_1941.part7.rar

Државни ТВ канал Русија-24 емитује 40-минутни документарни филм о историји изградње и украшавања Храма Светог Саве у Београду, извјештава Патриархия.ru. Посљедњих година радило се на мозаичној декорацији храма. Радови су започели захваљујући споразуму између руског и српског предсједника, постигнутим уз учешће Руске православне цркве и лично Његове светости патријарха московског и цијеле Русије Кирила. У име предсједника Русије В.В. Путина, додијељена су знатна средства, захваљујући којима је група више од 300 мозаичара, изабраних на конкурсу Академије умјетности, успјела да мозаицима покрије површину од преко десет хиљада квадратних метара. Саборни храм Светог Саве, који се гради више од сто година, захваљујући помоћи Руске Федерације и раду руских мозаичара, постао је један од најистакнутијих споменика православне архитектуре на Балкану. Филм казује о историји изградње храма и о томе како су извођени радови на његовом мозаику. О томе, поред осталих, говори народни умјетник Русије Н. Мухин, као и српски стручњаци и архијереји Српске православне цркве. Документарни филм укључује видео-снимке посјете храму Светог Саве руског предсједника. Патријарх српски Иринеј, који је преминуо у новембру 2020. године, посветио је посебну пажњу радовима унутар Саборног храма Светог Саве, чија је сахрана било прво свечано богослужење обављено у овој цркви. О Светом Сави и историји храма, који је подигнут у његову част, говоре архијереји и свештенослужитељи Српске цркве, укључујући почившег патријарха Иринеја, митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, епископа бачког Иринеја и нишког епископа Арсенија, протојереја-ставрофора Драгомира Санда. Аутор и водитељ филма – митрополит волоколамски Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене односе Московске патријаршије – филм завршава ријечима да ће Храм Светог Саве, који су украшавали руски мозаичари, „заувијек остати и споменик руско-српског пријатељства и свједочанство јединствених односа који су се развили између Руске православне цркве и Српске православне цркве“. Документарни филм биће приказан и на Првом каналу српске телевизије 27. јануара, на Савиндан. С руског: Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Зaкон о слободи вероисповести који је донела Влада Црне Горе, а оспорава га народ, предвиђа прекњижбу својине над црквама, манастирима, добрима, земљом, гробљима. Црква која је нераскидива са историјом државе и овог народа, уколико тај Закон опстане, биће развлашћена, па и прогнана са земље са којом је срасла. Неразумној и осионој власти, која је тих дана кренула да прогони, протерује и хапси свештенике и високе црквенодостојнике, огољено тргује мандатима легитимно изабраних народних представника, поткупљује и спроводи казнене мере над самим срцем народа, грађани Црне Горе месецима уназад узвикују јасно и тврдо – „не“. Одбили су Закон о слободи вероисповести, противан подједнако Уставу и здравом разуму. Учинили су и више од тога: дигли су глас против дописивања и прекрајања сопствене прошлости, прецртавања историје, националног инжењеринга, бескрајног круга понижења и уцена. Акадамик Матија Бећковић казао је, да је врло је тешко говорити о овом догађају пошто би свака реч могла да натруни овај самоникли и изненађујући тријумф. „Људи који се пре тога никада јавно нису појавили, али кад је догорело до ноката и када су дошле у питање светиње једног народа, онда се појавила и манифестација са јединственом лозинком која вероватно никада није ни виђена ни изречена. Не дамо светиње – где се то још и на каквим демонстрацијама чуло и где су још и кад светиње биле угрожене да би морале бити брањене.“, рекао је Бећковић. Матија Бећковић, фото, принскрин Уредник монографије Јелена Јововић казала је, да је све време била убеђена да ће то да траје, те да литије имају једну нову поруку која ће променити штошта у Црној Гори, а да новина мора да буде сведок томе за заувек. „Законом о слободи вероисповести Црна Гора је запалила велики пламен вере, праве вере. Власт је, имајући другу амбицију била ветар свему овоме, јер је до тада све било некако стало и сад се све пробудило.“, оцењује Јововић. Јелена Јововић Није речена ниједна реч, наствавља Бећковић, јер је тешко и набројати шта се све догодило да би се ово десило. „А то је већ трајало намјање 14 година, када је Црна Гора не само себе скратила на 14 година, него је кренула да има и цркву вршњакињу“, појашњава Бећковић. Новинар, Раде Драговић, каже да се Црна Гора срела са самом собом поново, после много година. „Срела је своју прошлост, своју традицију. Људи који живе у Црној Гори срели су поново своје претке. Дакле, то је једна вишеслојна прича чији крајњи облик су литије, које смо гледале на телевизији у штампи у којима су људи учествовали у Црној Гори.“, наводи Драговић. Раде Драговић „Некоме је пало на памет да заграби писмо, па је народ рекао – „може да пише и овако и онако разумећемо се“. Некоме је пало на памет да језик не зове онако како се он зове, него да му да неко друго, неутрално, име. Па су људи рекли да и то није страшно, да говоре исти језиком и да се добро разумеју. А онда је том истом пало напамет да узме у Цркву. Да тражи да се она наново региструје, иако је сваком ко живи у Црној Гори јасно да је то апсурд каквог нема. Да не може неко ко је млађи, да тражи неком ко је старији да се подмлади, да буде млађи од њега. Тај неко је хтео да узме имовину, направи нову Цркву што, нажалост, још увек хоће. На то људи нису пристали, каже Драговић. Актуелна власт, каже академик Бећковић, почела је да врши геноцид над Црном Гором и Црна Гора над самом собом. “ Црна Гора је морала да тражи кршеницу од оног ко је њој ту кршеницу дао. Да пита своју мајку за њене документе и да Црна Гора која је једна непокривена црква и то црква која је створила ту државу“, наводи Бећковић. Разбуктао се пламен вере и отпора када је на силу, 27. децембра 2019. године, мимо воље већине и под окриљем мрака парламент усвојио закон коме су се у Црној Гори само ретки обрадовали. Забринуо је, па и наљутио, многе. На његовој мети је, знало се то и раније, Српска православна црква, односно њене епархије на простору Црне Горе – Митрополија црногорско-приморска, и епархије Будимљанско-никшићка, Захумско-херцеговачка и Милешевска. Литије у Црној Гори, 14. јун Закон неправде и поделе пробудио је осећања и понос, изазвао гнев, сузе и пркос. Два дана касније стигао је и одговор. Најпре у Подгорици, па у Беранама, Никшићу, Пљевљима, Бијелом Пољу, Херцег Новом, Будви. На улице су изашле најпре десетине, па и стотине хиљада црногорских грађана. Поворке су кренуле и Андријевицом, Баром, Котором, Тивтом, Даниловградом, Колашином, Мојковцем, Мурином, Плужинама, Жабљаком, Шавником, Улцињом… „Онда смо и ми кренули у једну велику авантуру. Наши фоторепортери су отпутовали и били су на свим литијима. На лицу места смо били сведоци невероватне и магијске слике.“, каже аутор монографије Јелена Јововић. У Европи у којој се сваког дана неко буни због нечега, штрајкује, изаћи на улице у малој земљи, каже Драговић, под паролом „Не дамо светиње“, бранити Цркву, био је преседан и јединствен случај у много ширим оквирима. „Наша монографија је имала за циљ да то сабере, обједини, сабере сведочанства, фотографије и да збирно направи један пресак времена у коме се све то дешавало.“, појашњава Драговић. Окупљени на јединственим литијама, иза икона, црквених барјака и порука светаца, из дана у дан корачају Срби, Црногорци, Бошњаци, Албанци, хришћани, атеисти, агностици, муслимани, опозиција, али и чланови и гласачи странака на власти. Кучи и Његуши, Бјелопавлићи, Бокељи, Паштровићи и Васојевићи, потомци партизана и четника. Данас устаје Црна Гора Мирно, али снагом вере и истрајно сви они одбили су наум режима да погази цивилизацијске тековине, правну науку, законе сопствене земље и вољу грађана и легализује политику која прокламује да је све на продају, а оно што не може да се купи – може да се отме. „Литије су успјеле да обједине све генерације. Раме уз раме су месецима корачали и млади и стари. У литији из Никшића је кренуо човек који је деценије провео као један агилни службеник. Човек је био комуниста годинама и временом је спознао праву истину и спознао суштину живота на овим просторима, каже Драговић. Пишу се нова житија На једној страни смо имали крстове, а на другој страни, каже Бећковић, шмркове и пендреке. „Тај млади свет, а било га је као цвећа, одједном се појавио над расколима, јазовима, понорима над којима се нашла Црна Гора. Одједном се та рана замирила, земља се помирила, слегла и показала да је оздравила и да се спасила„, сматра Бећковић. Предвођен својим владикама и свештеницима народ Црне Горе, од мора до севера, месецима држи јавни час толеранције, демократије и грађанских слобода. У одбрани својих личних права, као и права своје цркве – свуда и свиме гарантованим, осим у савременој Црној Гори, народ је одговорио – молитвом и заједништвом. Узбуркала се до тада ћутљива и тиха вера и сав отпор стао је у три речи које се ваљају са планина, одзвањају по улицама, одјекују низ литице и кршевите стране, шуште по приморју, испредају се свакодневно у кућама, на послу, кафићима, код родбине, на слављима и покорама, месецима у величанственим литијама – Не дамо светиње! „То је био до те мере нов, неочекиван и важан догађај, да се није знало да ли су се ти људи појавили са овог или са оног света, сишли са неба или устали испод земље„, рекао је Бећковић. Достојне потомака владика и сердара, песника и војвода, страдалника и револуционара, литије су постале друштвени, политички и културни феномен првог реда. Свој суд о њима изрекле су најумније и најзначајније главе, и готово сви истичу да је реч о својеврсном чуду које надахњује и најављује духовни препород народа Црне Горе. Историја, фото: Фејсбук „Вечерње новости“ су, као глас народа коме се верује, осетиле обавезу и професионални задатак да објављивањем монографије о литијама оставе материјално сведочанство о овој јединственој саборности, опомени, отпору, побуни против одлуке и закона власти Црне Горе да превери оно у шта се десетинама векова веровало и што је било неупитно. (ВИДЕО) Национална ТВ ИН4С снимила документарни филм на основу... WWW.IN4S.NET Зaкон о слободи вероисповести који је донела Влада Црне Горе, а оспорава га народ, предвиђа прекњижбу својине над црквама, манастирима, добрима, земљом, гробљима. Црква... View full Странице

Из дубине мрака сија звезда петокрака...

Документарни серијал о Косовском предању и његовом значају за идентитет и опстанак Српског народа, у продукцији ОПЕТ&ОПЕТ из Београда. Текст и режија: Ненад Илић и Владимир Петровић Наратор: Петар Божовић ПОВОДОМ ОВОГ СЕРИЈАЛА ДОШЛО ЈЕ ДО ОЗБИЉНОГ ЗАСТОЈА У КОМУНИКАЦИЈИ СА ЗВАНИЧНИМ МЕДИЈИМА. View full Странице

Прошле године појавила су се два значајна документарна филма чија тема је геноцид над Јерменима који су спровеле турске власти у периоду од 1915. до 1923. године. У питању су наслови „Архитекте порицања“ (Arhitects of Denial) редитеља Дejвида Ли Џорџа (David Lee George) и „С намером да се уништи: смрт, порицање и приказивање“ (Intent to Destroy: Death, Denial & Depiction) искусног документаристе Џоа Берлингера (Joe Berlinger). Берлингеров филм приказан је у оквиру једанаестог по реду међународног фестивала документарног филма „Белдокс“ (Beldocs) који је одржан од 7. до 13. маја 2018. године у Београду. Редитељ своју причу везује за ток снимања првог високобуџетног филма о овој теми, „Обећање“ (The Promise, 2016), за које су припреме започеле на дан обележавања стогодишњице геноцида над Јерменима, 24. априла 2015. године. Он догађаје из периода када је спровођен геноцид гледаоцу приближава комбинујући сцене са снимања, документарне фотографије и филмске снимке, од којих се неки по први пут појављују пред широм јавношћу. Научна сазнања о процесу истребљивања Јермена представља путем интервјуа са најважнијим истраживачима, историчарима и писцима попут Танера Акчама (Taner Akçam), Фатме Муге Гочек (Fatma Müge Göçek), Питера Балакијана (Peter Balakian) и Ерика Богосијана (Eric Bogosian), али приказује и турске напоре не само да порекну шта се десило са јерменским становништвом, већ и сузбију информације о тој теми. Берлингер настоји да разоткрије механизам зашто је нешто што би требало да буде прихваћено као чињеница предмет преиспитивања. Он указује на сталне притиске турских власти према владама и појединцима и посебну пажњу посвећује улози Холивуда у „специјалном рату“ да се тамо не сними играни филм на ту тему. Редитељ предочава доказе о томе како је турска Влада вршила утицај на филмске студије и објашњава како је путем пропаганде, али и дипломатским средствима искоришћен значај геополитичког положаја Турске за САД. Притисци су вршени још од првих покушаја 1935. године да се сними филм по књизи Франца Верфела „40 дана Муса Дага“. О каквим поступцима је реч Берлингер показује врло упечатљивим сведочењем канадског редитеља Атома Егојана (Atom Egoyan) који је говорио о притисцима на њега како би одустао од рада на свом играном филму „Арарат“ из 2002. године. Егојану је турски званичник том приликом показао књигу издату у Турској у којој се указује да се он бави „културним тероризмом“. Друга важна илустрација је случај бившег америчког амбасадора у Јерменији Џона Маршала Еванса (John Marshall Evans), који је након протеста Турске Стејт Департменту и интервенције бившег државног секретара Кондолизе Рајс (Condoleezza Rice) био приморан да се јавно извини због коришћења речи геноцид. Каква је ситуација у самој Турској редитељ је показао кроз пример убиства чувеног истанбулског новинара јерменског порекла Хранта Динка, али је уочљиво да сам редитељ није боравио у Турској, па је пропуштена прилика да се предочи и став обичних грађана и боље покаже колико то оптерећује савремену Турску. Ипак, он у филму пружа прилику и порицатељима геноцида, попут Џастина Мек Картија (Justin McCarthy) да искажу свој став, који у основи гласи да је у питању било узајамно уништавање, као и да изнесу тврдњу да су они који то називају геноцидом заправо „завидни према Холокаусту“. Критике на његов рачун да дајући простор порицатељима даје и легитимитет њиховим ставовима и уводи могућност „друге истине“ не стоје јер је потребно предочити шта је турска позиција. С обзиром на то да је фокусиран на америчку филмску индустрију редитељ се није бавио случајем филма „Рез“ (Cut, 2014), немачког редитеља Фатиха Акина. Он није имао проблеме да сними филм, па је пропуштена прилика да се бар помене први играни филм редитеља турског порекла на ову тему. Треба још уочити да се у делу филм у коме се говори о ратним дешавањима на простору бивше Југославије злочини у Сребреници безрезeрвно називају геноцидом, иако постоје опречна становишта по том питању. С друге стране, иако се на кратко појављује фотографија о злочинима над Србима у Првом светском рату у Мачви, редитељу je промакло да бар помене те догађаје који се хронолошки поклапају са страдањем Јермена. Ово заправо није критика самог редитеља, већ српске стране што се о тој теми на међународном плану више не говори и не предочава довољно снажно у научним и културним круговима. Редитељ је такође пропустио да прикаже и страдања Грка и Асираца у истом временском периоду у Турској, с обзиром на то да ти догађаји имају сличан, ако не и лошији третман на међународној политичкој сцени од јерменског случаја. Берлингер свој документарац везује, могло би се рећи, чак и превише за снимање филма „Обећање“. Овај филм био је изложен веома агресивној интернет кампањи (в. Православље, број 1202), те је остао непримећен код шире публике и доживеo је фијаско на благајнама. То је, уз друге поменуте, главни недостатак Берлингеровог филма, јер је он практично има судбину додатка филму „Обећање“, а мешајући архивске материјале са сценама са снимања овог филма губи на снази када треба да остави утисак на гледаоца. Филм je jeдноставно бољи када се одвоји од приче везане за „Обећање“ и уредсреди на историју. У сваком случају треба похвалити селекторе и организаторе фестивала због одважности што су овај, иако несавршен, али важан филм, уврстили у програм овогодишњег „Белдокс“ фестивала. Организатори су такође приредили и трибину „Геноцид над Јерменима – У потрази за истином или осветом“, на којој су говорили: Љубица Милетић (члан савеза писаца Јерменије и члан извршног одбора Јерменске заједнице), Аница Меликијан Шолаја (потомак жртава геноцида), Зоран Живковић (политичар). Разговарало се о томе колико геноцид утиче на колективно памћење народа и какве су последице историјског памћења тако важног и трауматичног догађаја. Највише пажње привукло је питање важности симболичког чина признања геноцида од стране других држава, поводом чега је у неколико последњих година неуспешно покушано да се донесе резолуција у Народној скупштини Србије. Ипак из публике се могло чути да је то 1993. године већ урађено у Скупштини Савезне републике Југославије. На крају указано да је потребно да држава Србија званично облежава дан сећања на жртве геноцида над Јерменима сваког 24. априла. Данко Страхинић Православље – новине Српске патријаршије, 1.6.2018. View full Странице