Претражи Живе Речи Утехе

View full Странице

Драгослав Бокан: ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ДА РАДИКАЛНО БЕЗБОЖНИШТВО ПОД МАСКОМ ДОКТОРСКИХ МАНТИЛА ИМА ПРАВО ДА РАСПОЛАЖЕ НАШИМ ЖИВОТИМА, ИЗНАД СВИХ И СВЕГА? уторак, 14 април 2020 Мени је ово устоличавање лекарске „свете краве“ (уместо оног црквеног тела које би могло да на себе преузме ту улогу и реални духовни ауторитет) стварно невероватно и несхватљиво. То никада у животу нисам видео, сем у случају неких давних доктора што су се, несрећници, усудили да „због медицинских разлога“ одреде даљу судбину у логорским жицама заточених робова – исто овако не водећи разлога о духовним аргументима и верским слободама људи који би требало да имају право да буду изједначени са свима осталима. У нашем, карантинском случају – и са српским пензионерима и власницима домаћих животиња (недељом ујутро), са корисницима великих тржних центара, пошти и банака, као и радницима на бројним градилиштима (током дана, а после полицијског часа). + + + Нећу да преопширно описујем бесмисао и грех оваквог односа према Српској Православној Цркви. Јер ту није реч само о одбијању предлога (који задире у много више области од само оне биолошко-медицинске), већ о нечијем разочарењу ЗБОГ САМОГ ЧИНА ПИСАЊА ОВАКВЕ МОЛБЕ од стране оних који су своје животе предали Богу и добровољно напустили читав свој дотадашњи живот (узевши, притом, и нова, монашка имена). Па шта он уопште замишља и очекује од православних свештеника?! Као да је Бог, а не само један од лекара. Остаје над нама свима да лебди питање без одговора: да ли у Мађарској, Холандији, Бугарској, Грузији, Белорусији, Израелу… лекари знају свој посао, када су се, замислите само, усудили да допусте православним верницима у својим земљама (уз одобрење и тамошњих државника) да прославе васкршње празнике у својим храмовима, наравно уз све одговарајуће мере заштите и превенције корона-вируса? Или је, можда, др Кон једини, врховни и сакрални ауторитет, па себе схвата тако амбициозно и надобудно да се усуђује да изјави да га нешто „погађа“ или „разочарава“, као млада (или неко размажено дериште)? Па онда даје оставку, повлачи је, љути се и дури, као да само он брине о људима и њиховом (физичком и душевном стању). И да он одлучује „смеју ли или не“ чланови нашег Светог Архијерејског Синода (црквене владе) да за нешто замоле државу, а у складу са самом суштином своје вере?! Мени је ово устоличавање лекарске „свете краве“ (уместо оног црквеног тела које би могло да на себе преузме ту улогу и реални духовни ауторитет) стварно невероватно и несхватљиво. То никада у животу нисам видео, сем у случају неких давних доктора што су се, несрећници, усудили да „због медицинских разлога“ одреде даљу судбину у логорским жицама заточених робова – исто овако не водећи разлога о духовним аргументима и верским слободама људи који би требало да имају право да буду изједначени са свима осталима. У нашем, карантинском случају – и са српским пензионерима и власницима домаћих животиња (недељом ујутро), са корисницима великих тржних центара, пошти и банака, као и радницима на бројним градилиштима (током дана, а после полицијског часа). Ја то све заиста не могу да разумем, колико год се трудио. Јер је тајна нашег родољубивог и хуманистичког доприноса општој ствари управо у томе да будемо „мали део велике слагалице“, а не њени цензори, контролори, или, не дај Боже, власници. А ако др Кон има амбицију да нам влада и теледириговано управља нашим осећањима и одлукама, нека се онда кандидује на следећим изборима и провери шта мислимо о њему након оваквих (мало је рећи неодговорних) изјава. P. S. Нека му Свети Архиђакон Стефан (као Предрагова породична слава са мајчине стране) осветли онај затамљени део његовог ума и учини да овај уско-специјализовани стручњак разуме и неке друге хоризонте људског постојања! Дај Боже! Извор: Фејсбук страница Драгослава Бокана

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј предстојао је светом Евхаристијом 8. августа 2019. године, на празник Преподобномученице Параскеве, у храму на Калемегдану. Првојерарх српске Цркве је након Анафоре, у свештени ђаконски чин рукоположио др Србољуба Убипариповића, доцента на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду. Непосредно пред сам чин хиротоније, исповедно писмо прочитао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј, духовни отац новорукоположеног ђакона. У наставку доносимо кратак животопис новорукоположеног ђакона др Србољуба Убипариповића, као и неколико одабраних и запажених предавања уваженог професора. Детаљан прилог са свете архијерејске Литургије погледајте ОВДЕ Животопис новорукоположеног ђакона др Србољуба Убипариповића, доцента на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду Србољуб Убипариповић је рођен 28. септембра 1978. године у Сарајеву (СФРЈ/СР БиХ). Основну школу започео је у родном граду, да би исту привео крају 1993. године у месту Враћевшница покрај Горњег Милановца. Исте године уписује Средњу богословску школу „Светог Арсенија Сремца“ у Сремским Карловцима коју успешно завршава 1998. године. Поменуте године уписује се на основне академске студије православне теологије наБогословском факултету СПЦ у Београду, да би исте окончао 2004. године. Наведене године наставља даље академско усавршавање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду уписујући постдипломске студије из предмета Литургика, а које успешно завршава одбраном магистарског рада на тему „Литургијско богословље Посланице Јеврејима“ (ментор: проф. др Ненад Милошевић) 1. новембра 2007. године. Академске 2007/2008. године уписује и окончава интензивни шестомесечни курс новогрчког језика у Центру за учење страних језика Националног и Каподистријског Универзитета у Атини. Године 2009. похађа вишемесечни семинар из старогрчке палеографије код чувеног грчког палеографа, господина Агамемнона Целикаса, у Историјском и Палеографском архиву Културног фонда Националне банке Грчке у Атини (МИЕТ). Веће научних области друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду на својој седници, одржаној 23. марта 2010. године, даје сагласност на предлог кандидата Убипариповића за израду докторске дисертације под насловом „Хлеб и вино као евхаристијска жртва“ под менторским руковођењем проф. др Ненада Милошевића. Дана 24. јуна 2014. године успешно брани наведену дисертацију пред петочланом Комисијом на Православном богословском факултету у Београду. Почев од академске 2004/2005. године биран је најпре за асистента-приправника и, потом, у два наврата за асистента при катедри за Литургику Православног богословског факултета у Београду, да би 2014. године био изабран и за доцента при поменутој катедри. Чита, пише и говори енглески и новогрчки језик, док се служи руским и немачким језиком. Άξιος! Достојан! Поводом рукоположења ђакона др Србољуба Убипариповића, из архиве наше интернет странице доносимо неколико запажених предавања: Др Србољуб Убипариповић: Јер гле, кроз Крст дође радост целоме свету Др Србољуб Убипариповић: О смислу Свете Литургије Др Србољуб Убипариповић: Крсту Твоме клањамо се Владико и Васкрсење Твоје славимо! Др Србољуб Убипариповић: Богослужбени живот хришћана у периоду Великог поста Др Србољуб Убипариповић: Евхаристијски приноси хлеба и вина Др Србољуб Убипариповић: Литургијски смисао прославе празника и јубилеја Часном ђакону Србољубу, подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

@Александар Милојков браво Ацо! Мање од тебе нисмо очекивали! Кажи, како је било? Како је твоја о бл. Августину прошла?

Докторску дисертацију под насловом Однос духовних и световних власти у доба иконоборства у Византији јереј Живко Илић одбранио је 25. октобра 2018. године у великом амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду пред трочланом комисијом у саставу: епископ др Атанасије (Јевтић), професор емеритус Православног богословског факултета Универзитета у Београду (председавајући комисији), протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, редовни професор Православног Богословског факултета Универзитета у Београду (ментор), др Радивој Радић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду. Кандидат јереј Живко Илић успешно је произнео експозе у којем је говорио о теоријском оквиру односа Цркве и света, односно световног и духовног, иконопоштовалачкој теологији иконе, затим о иконоборачкој антитеологији иконе и најпосле о византијској историји из времена иконоборства (726-843). После експозеа чланови комисије прешли су на питања на која је јереј Живко Илић одговарао. Комисија је са задовољством констатовала да је јереј Живко Илић успешно одговорио на сва постављена питања и тиме стекао научни назив доктор теологије са свим обавезама и правима прописаним Законом о Универзитету. Такође, комисија је јереју Живку Илићу препоручила да своју одбрањену докторску дисертацију и објави. Јереј Живко Илић рођен је 5. марта 1975. године у Тузли, од оца Јове и мајке Драгице, рођене Петровић. Основну школу похађао је у Дубници и Калесији и завршио 1990. Исте године уписао је петоразредну Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки коју је завршио 1995. године са одличним успехом. Академске 1995. године уписао је Духовну академију Светог Василија Острошког у Србињу (Фочи) Универзитета у Српском Сарајеву. У току основних студија 1998/99. одслужио је војни рок у Билећи. Дипломирао је 2003. године под менторским руководством протођакона др Прибислава Симића на тему Покајна дисциплина у раној Цркви и савременој пракси, са највећом оценом (средња оцена 8,49). Академске 2010. године уписао је докторске академске студије (студијски програм теологија) на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Положио је све испите прописане Законом (средња оцена 9,60). Пријаву докторске дисертације предао је 25. октобра 2012. године, а План истраживања докторске дисертације одбранио је 12. децембра 2013. године. Пре рукоположења Живко Илић је вршио катихетску службу у Книну, Србињу (Фоча) и Билећи. Као парох которварошки катихетску службу обављао је Котор Вароши, Забрђу, Присоју, Поповцу, Скатавици. У својству пароха ножичког катихетску службу обављао је Ножичком, Старом Мартинцу, Ћукали. За ђакона је рукоположен у храму Светих апостола Петра и Павла у Густовари на празник Успења Пресвете Богородице 2003. године, а за презвитера у храму Светог пророка Илије у Приједору 6. септембра исте године. Парохијски је свештеник у Ножичком. Пре доласка на ту парохију непуних 15 година службовао је као парох у Котор Вароши. Јереј Живко Илић са супругом Бојаном има ћерке Милицу (2004), Јовану (2007) и Марију (2014). Извор: Српска Православна Црква View full Странице

На дан Светог мученика Агатоника (4. септембра/22 августа 2018) на Православном богословском факултету Универзитета у Београду докторску дисертацију одбранио је јереј Слободан Јаковљевић, клирик Епархије жичке. Слободан Јаковљевић рођен је 7. октобра 1985. године у Бајиној Башти. По свршеној основној школи упутио се у средњу богословску школу „Свети Петар Дабробосански“ у Фочи. Након средње школи, по благослову блаженопочившег Епископа жичког Господина Хрисостома (Столића) уписује основне а потом и мастер студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Блаженопочивши Епископ Хрисостом даје му архијерејски благослов да упише и докторске студије. Слободан Јаковљевић у међувремену ступа у ђаконски а потом и свештенички чин. Након више научних радова објављених у разним теолошким гласилима и уз сарадњу са ментором проф. др Владимиром Вукашиновићем, оцу Слободану је Наставно-научно веће Православног богословског факултета у Београду на седници одржаној 22. јуна 2015. године одобрило тему докторске дисертације под називом Литургичко-историјска анализа утицаја Архијерејских чиновника (НБС 640, Деч 135, МСПЦ Орг 3- II-2, ПБ 21, Савина 7) и Литургијара (МСПЦ Орг 121, Музеј Румјанцова 401) рачанских скриптора на развој литургијског поретка Српске Цркве XVII и прве половине XVIII века. Веће друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду одобрило је тему дисертације 7. јула 2015. године (под бр. 61206 – 3139/2-15). Јереј Слободан Јаковљевић је у излагању пред комисијом и многобројним монаштвом, свештенством и колегама истакао значај рачанских скриптора за опстанак средњевековног богослужбеног живота Српске Патријаршије. Као што је проф. др Зоран Ракић приметио, теза је најобимнија и најуспелија квалитетом синтеза и приказ рачанских скриптора и рукописа још од скромних почетака које је започео чувени Јован Скерлић пре безмало сто лета. Теза је осветлила културни, уметнички и теолошки аспект толико битне преписивачке школе која је успела да опстане под османлијском тиранијом. Рад у који је уложен низ година садржи детаљну анализу рукописа, попис скриптора и самих рукописа. Најбитнији део је онај у коме се на компаративистички начин аутор бави поретком трију Литургија у периоду 17. и почетка 18. века, кроз поређење рачанских рукописа са руским и малоруским рукописима и штампаним издањима, затим српским штампаним литургијарима из 16. века и рукописима других српских скриптора истраживаног периода. Трочлана комисија у саставу ментор проф. др Владимир Вукашиновић, проф. др Ненад Милошевић и проф. др Зоран Ракић (Филозофски факултет Универзитета у Београду) саслушали су кандидата и својим коментарима и питањима употпунили духовни ужитак слушаоцима одбране тезе. Након испитивачког дела комисија се повукла и потврдила да је теза одбрањена изневши описну оцену summa cum laude. Следећи корак је објављивање докторске тезе у оквиру едиције Историја српског богослужења. На овај начин биће олакшан рад свим потоњим истраживачима овог значајног периода у историји развоја Српске Православне Цркве и њеног развоја богословске, богослужбене и културно-историјске (уметничке) мисли. Извор: Епархија жичка View full Странице

У амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду 30. августа 2018. године пред комисијом у саставу: проф. др Радивој Радић (Филозофски факултет у Београду), проф. др Радомир Поповић (ментор) и проф. др Раде Кисић, протојереј Борис Милинковић, архијерејски намесник сремскокарловачки и парох инђијски. одбранио је докторску дисертацију под називом „Папа Григорије VII Хилдебранд и његово поимање световне и духовне власти“. Борис Милинковић је рођен 12. јуна 1980. године у Горажду, Босна и Херцеговина, од оца Ратка и мајке Данице рођ. Јовичић. Основну школу похађао је у Горажду и Београду, а Средњу електротехничку школу завршио је у Теслићу. Дипломирао је на Богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, у Фочи, на тему: „Просветно-педагошки рад епископа др Никодима Милаша“. У чин ђакона рукоположен је 27. септембра 2001. године, у храму Св. Архангела Михаила у манастиру Крка, а у чин свештеника 30. септембра 2001. године, у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Шибенику. Од школске 2002/03. до краја 2010/11. Године предавао је у Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крка. Професорски испит положио пред комисијом Светог Архијерејског Синода 7. децембра 2009. године у Београду одбранивши рад на тему „Однос Цркве и државе у вријеме Светог цара Константина Великог“. Служио је на парохијама у Кистању, Дрнишу и Книну у Епархији далматинској, а од 15. јула 2011. године парох је у Инђији, Епархија сремска. Од 4. фебруара 2013. године обавља дужност архијерејског намесника сремско-карловачког. Говори енглески језик. Ожењен Сузаном, са којом има Филипа (2002), Ану (2004) и Ангелину (2015). Предмет истраживања докторске дисертације Папа Григорије VII Хилдебранд и његово поимање световне и духовне власти јесте истраживање ширег контекста и сврхе реформи које је спроводио папа Григорије VII, као и разматрање папиног схватања односа између световне и духовне власти. Ово је посебно значајно када се у виду има чињеница да је тема комплексна, као и да је ово прва обимнија студија о папи Григорију VII на српском језику. Дисертација је урађена по методолошким и научним начелима. На тај начин је остварен циљ дисертације и успешно је показано да су реформске активности у Цркви на Западу у доба понтификата Григорија VII битно утицале на будућа богословско-историјска дешавања у Цркви на Западу. У српској богословско-историјској научној средини ова дисертација представља значајан допринос разумевању историјских феномена на територији Западне Европе у периоду после Великог раскола (1054). Са друге стране, овом дисертацијом је на досадашња достигућа истраживача са Запада дат теолошко-историјски осврт истраживача који потиче из православне богословске средине. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Дана 29. јануара 2018. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Београду парох трпињски јереј Марко Шукунда је одбранио докторску дисертацију из области Опште историје Цркве и стекао звање доктора теолошких наука. Пре него што је рад прошао све седнице које процедура налаже, као и јавни увид, на седници Наставно-научног већа Православног богословског факултета Универзитета у Београду одржаној 12. септембра 2017. године изабрани су чланови Стручне комисије за преглед и оцену докторске дисертације под насловом Верска политика Римског царства од 311-380. године, и то др Радомир Поповић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду; др Радивој Радић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београди; и др Владислав Пузовић, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Отац Марко је рођен 2. септембра 1988. године у Вуковару од оца Љубана и мајке Драгице. Основну школу завршио је у Борову 2003. године, а Богословију Светог Јована Златоустог у Крагујевцу са одличним успехом окончао је 2007. године, после чега је на Православном богословском факултету Унивезитета у Београду дипломирао 2011. године. На истом факултету завршио је мастер студије са просечном оценом 10,00 одбранивши мастер рад Однос Цркве и државе у време цара Константина Великог под менторством професора Радомира Поповића. Наредне, 2012. године уписује докторске студије на истом факултету и наставља изучавање положаја хришћанске цркве у Римском царству током 4. века. Добитник је повеље Универзитета у Београду као најбољи студент генерације на мастер студијама академске 2011-2012. године, као и годишње награде фонда ,,Потпоручник Борко Никитовић,, као најбољи студент Православног богословског факултета 2013. године. Члан је Међународног центра за православне студије у Нишу. Главни је уредник радио-емисије Откривена икона Епархије Осечко-пољске и барањске. Учествовао је на 23. међународном конгресу византијских студија у Београду 2016. године, међународном симпосиону у Новом Саду под називом Контексти 2015. године, међународном скупу у Нишу Византија и Православље 2015. године. Узео је учешће на годишњим симпосионима Српска теологија данас од 2013-2016. године. Своје научне радове објављивао је у часописима Богословље, Црквене студије, Каленић и Преображење. Свештеник је у Трпињи и вероучитељ у Гимназији и Економској школи у Вуковару. Ожењен је Милицом са којом има сина Луку и ћерку Сару. Предмет истраживања докторске дисертације јесте верска политика римских царева од тренутка стицања слободе хришћанске вере, односно почев од едикта цара Галерија 311. године па све до времена владавине цара Теодосија I Великог и његовог познатог закона 380. године којим Хришћанство постаје званична вера у Римском царству. Верска политика римских царева у овом раду се пажљиво прати кроз законодавну делатност током, скоро целог 4. века у трајању од око 70 година. Законодавство римских императора је евидентирано у познатом правном кодексу цара Теодосија II Млађег, под називом Codex Theodosianus, који је и примарни историјски извор за ово истраживање. Циљеви истраживања су тројаки: први је да се детаљно проуче царске конституције које се тичу Цркве, а које су донешене у том периоду, тако да се посебна пажња посвећује времену настанка световних закона, јер су доношени у дужем временском периоду (69 година) и под различитим историјским околностима; други је анализа стања у Цркви које је настало у периоду од 311-380. године и осврт на феномен рецепције црквене јерархије новонасталог стања, у времену световне заштите. За анализу стања у Цркви овог периода важно је нагласити три чињенице: 1) спремност Цркве да се обрати цару за решавање унутар црквених проблема; 2) улога цара у животу Цркве и верска политика немешања у црквене проблеме; 3) активна верска политика цара и његова умешаност у црквене проблеме; трећи циљ истраживања јесте да се проуче световни закони који се тичу религије уопште, кроз које може бити праћена верска политика римских царева и у односу на друге религије, а који су донешени у периоду од 311-380. године. Закони о религијским питањима анализирани су на основу извора у Теодосијевом кодексу и они се углавном тичу јеретика, Јевреја и пагана, али у оквиру истог циља посебно се ставља акценат на степен хришћанске мотивације у законима царева у вези са другим религијама и одговора на питање, да ли је цареве у доношењу закона уопште водила хришћанска вера или само прагматична политика. Извор: Епархија осечко-пољска и барањска View full Странице

У великом амфитеатру Православног богословског факултета, 23. јануара 2018. године, асистент Ненад Божовић је одбранио своју докторску дисертацију под називом "Књига постања 2, 4б-3, 24 у светлу акадске литературе" пред комисијом коју су чинили проф. др Владислав Топаловић (професор Старог Завета и декан Православног богословског факултета у Фочи), проф. др Предраг Драгутиновић (председник комисије) и проф. др Родољуб Кубат (ментор). Ненад Божовић рођен je 13. јануара 1985. године у Краљеву где је завршио основну и средњу школу. Основне студије на Православном богословском факултету уписује 2003. године и завршава са просечном оценом 8, 91. Завршни рад на тему „Богословско-социјални концепт старозаветних пророка пре егзила“ одбранио је септембра 2008. године са највишом оценом, а рад је проглашен за најбољи завршни рад те академске године. Исте године уписује теолошки мастер студијски програм на Православном богословском факултету, где након положених испита израђује мастер рад из области библистике на тему „Однос пророка према култу“. Мастер рад је одбранио марта 2010, такође са највишом оценом. По благослову блаженопочившег епископа жичког Хризостома академске 2010/2011. г. је уписао докторске студије теологије на ПБФ. Исте године започиње и трогодишњи студијско-истраживачки боравак на Универзитету у Регенсбургу, под покровитељством фондације Конрад Аденауер. Године 2013. бива изабран у звање асистента на Катедри за Свето Писмо и држи вежбе на предметима Увод у Стари Завет и Старозаветна историја. Одбрана докторске тезе асистента Божовића је протекла у изузетно пријатној атмосфери и великој посећености од стране слушалаца. На самом почетку председник комисије је прочитао експозе рада и биографију кандидата. Потом је кандидат изложио свој рад и истакао резултате. Чланови комисије су констатовали да је рад израђен на изузетно високом нивоу и да представља велики допринос на пољу српске библистике. Проф. Топаловић је нагласио важност оваквих радова и изјавио да је и сам стекао многе нове увиде читајући дотичну дисертацију. Асистент Божовић је веома елоквентно и концизно одговарао на постављена питања, омогућавајући слушаоцима да се и сами заинтересују за тему о којој је говорио. Поредећи представе о стварању човека из акадске литературе и мотиве стварања човека у Пост 2, 4б-3, 24 кандидат је показао да библијски текстови нису настајали у некаквом вакуму, него да је свет који је окруживао библијске писце имао одређени утицај на њихово стварање. Са друге стране, он је посебно нагласио то да библијски мотиви нису пуко преузимани из акадске литературе него да се у њима може уочити једна врста субверзивне рецепције акадских идеја. Писац Пост 2-3 је користио само оне мотиве и религијске представе које се нису косиле са његовом теолошком концепцијом, односно оне који су се могли у њу уклопити. Притом је ове мотиве празнио од њиховог митског садржаја, истовремено задржавајући њихову књижевну сликовитост и делотворност. Акадски текстови нам представљају човека у ропском односу према актерима стварања и друштвеној хијерархији, а циљ и смисао његовог стварања и постојања састоји се у тескобном раду на пољима како би се прехранили богови. Упрошћено речено, човек акадских текстова је створен да „копа канале“ (за наводњавање). Тај човек је „играчка“ богова (потоп у Атрахазис и Епу о Гилгамешу), а његова судбина (акадски šimtu) се само „магијским триковима“ може избећи. Смрт је неизбежна и узалудан је сваки покушај њеног превазилажења, јер су вечни живот богови задржали за себе (Гилгамеш). Са друге стране, Књига постања нам представља слободног човека за кога је Бог створио Еденски врт и чији је смисао постојања живот у изобиљу и љубави са Творцем, женом и животињама. Плодови рада у Еденском врту припадају само човеку, јер Јахвеу није потребна „прехрана“ као вавилонским божанствима. Вечни живот за њега није недоступан, већ је смртни живот последица његовог избора. Стога, вредновање човека, његовог достојанства и његовог положаја у свету су скоро антиподи у Пост 2-3 и акадским текстовима. У том смислу кандидат долази и до одговора на основна питања доктората: библијски писац је у Пост 2, 4б – 3, 24 субверзивно реципирао акадске традиције. Библијско схватање човека је сасвим авангардно и „револуционарно“ за доба у којем је настало, а у каснијој историји је постало темељ савременог саморазумевања човека и његовог достојанства. То Књигу постања чини једним од најутицајнијих и најинспиративнијих текстова у историји човечанства. На крају одбране присутнима се обратио и ментор кандидата, проф. Родољуб Кубат, који је посебно похвалио квалитет и научни допринос самог рада приметивши да је овом одбраном тезе српска библистика добила још једно изузетно важно име у својим редовима. Данило Михајловић Извор: Православни богословски Факултет у Београду View full Странице

На Православном богословском факултету Универзитета у Београду, Владимир Антић обранио је докторску дисертацију под насловом "Функција елемената азматског типика у савременој богослужбеној форми Православне Цркве – литургиолошка анализа“. Извор: Православни богословски Факултет Универзитета у Београду View full Странице

Doktor za šljivovicu: Kako se pije rakija Zabluda je da se većina žestokih pića konzumira pre jela. Obrnuto. Sedamdeset pet do osamdeset posto pića koja se proizvode danas na zemlji su dižestivi. Nikada se ne piju u toku jela, uvek ili pre ili posle. U toku jela može pivo, može vino, belo, roze ili crveno. Samo gorko se pijucka pre jela. Stare šljivovice, stari viskiji, konjaci, kalvadosi, tekile, rumovi... idu posle, kaže profesor dr Ninoslav Nikićević sa Poljoprivrednog fakulteta Foto: Igor Pavićević Možda ne tako popularan na upisnim rokovima u odnosu na FON, FPN, Pravni ili sličan fakultet, Poljoprivredni fakultet, kontinuirano kvalitetnih studija, postao je medijski aktuelan posle objavljivanja ovogodišnje Šangajske liste. Beogradski univerzitet ostao je među 300 najboljih na svetu, a najbolje rezultate postigao je u oblasti prehrambene tehnologije, gde je 35. na svetu. Neko je nesmotreno primetio da je naš Poljoprivredni fakultet bolje rangiran od Harvarda, s tim što čuveni univerzitet u SAD nema taj odsek. Svakako, ovaj plasman nije nešto što je došlo preko noći. Jedan od studentima najdražih profesora, ako ne i najdraži na fakultetu, profesor dr Ninoslav Nikićević, kaže da je to rezultat kontinuiranog rada u nauci i vrhunskih stručnjaka koji se posvećeno bave studentima i naukom. Ceo avgust, iako nije morao, profesor je proveo u svom kabinetu, povremeno primajući one koji bi da im proceni "najbolju" rakiju koju je probao. Profesor, koji inače drži i kurs obuke za proizvođače voćnih i drugih rakija u Srbiji, jedini je doktor za šljivovicu, kako ga zovu zbog toga što je doktorirao na aromatičnim sastojcima šljive požegače i rakije šljivovice proizvedene od istoimene sorte. Govoreći o svojoj knjizi Srpska šljivovica, koja je proglašena najboljom knjigom u Beogradu i nazvana promoterom našeg brenda, objašnjavao je iz kakvih se, u stvari, čašica pije rakija, iz kakvih viski (i nijedna nije ona mala okrugla ili kockasta), kako se isprobava rakija, šta čini posebno dobru rakiju. Najpozvaniji da kaže da li je šljivovica stvarno najbolji srpski brend, profesor Nikićević kaže: "Jeste, i dalje je naš najbolji brend. Mi jesmo mala zemlja, ali smo mnogo pametan narod. Jesmo pametni, a to što nismo kroz istoriju radili pametne stvari, to je drugo. Samo da pomenem Teslu, Milankovića, Pupina; na broj stanovnika to je već dovoljan broj izuzetnih ličnosti. Posle Nikole Tesle, srpska šljiva prepečenica je najveći brend, uz dužno poštovanje Vuku Karadžiću i Novaku Đokoviću. Nekada je i Tito bio poznat u svetu, ali zaista je srpska šljivova prepečenica, kako je pravilno reći, a ne šljivovica jer su to meke rakije, a prepek je od četrdeset do pedeset i pet volumnih procenata, najprepoznatljivija na svetu. Nezgodno je što nismo zaštitili u međunarodnim okvirima tehnologiju proizvodnje, kao što su Francuzi to uradili za konjak, za šampanjac, za armanjak ili kalvados ili Meksikanci za tekilu. Treba da se ugledamo na njih. I, kako ja to volim da kažem, od 'juče' da počnemo, ako već nismo pre pedeset godina, šljivovicu moramo da zaštitimo." Na pitanje kako čovek kao on ima takvu samokontrolu, posebno kad toliko često ocenjuje kvalitet rakija, profesor je rekao: "Alkohol jeste sredstvo za uživanje. Ja prvi, kako je rekao jedan vaš kolega, mogao bih da budem pijan svakodnevno, a ja se od 1972. ili 1973. nisam opio. I tada sam ne od jakih pića, već od piva ili vina. Ovim poslom mogu da se bave samo stameni ljudi. Sa jakim pićima treba biti mudar. Ima nekih pića koja moraju da se progutaju kod ocenjivanja, a to su ona koja imaju gorčinu u sebi: brut, ekstra brut šampanjci, suvi šampanjci, gorki likeri, jegermajster, pelinkovac, amaro, travarice i određene voćne rakije, konkretno koštičave, možda kajsijevače ili višnjevače. Gorka pića se, inače, piju pre jela, to su takozvani aperitivi. Dižestivi se konzumiraju posle jela, na pun i mastan želudac. Zabluda je da se većina žestokih pića konzumira pre jela. Obrnuto. Sedamdeset pet do osamdeset posto pića koja se proizvode danas na zemlji su dižestivi. Nikada se ne piju u toku jela, uvek ili pre ili posle. U toku jela može pivo, može vino, belo, roze ili crveno. Samo gorko se pijucka pre jela. Stare šljivovice, stari viskiji, konjaci, kalvadosi, tekile, rumovi... idu posle, uz kolače, kolačiće, može uz torte, pite i štrudle, ali bez šlaga. Jer šlag nije kompatibilan sa alkoholom. Eventualno sa šampanjcima. To se uzme pola čašice, tri do četiri gutljaja i posle pet minuta čorbica i supica, a ne prvo dve-tri čašice i ne posle pola sata. Alkohol tada oteža varenje. Ja sam veliki protivnik pijenja i sedanja u automobil. Bio sam za to da se kao kod profesionalnih vozača autobusa, taksija, i kod običnih toleriše "nula" procenata etanola. Ako je iko protivnik opijanja, to sam ja. Ako se vozi, ne pije se, ako se popije nešto, ne vozi se. Ja se toga strogo pridržavam iako bih posle probanja sto uzoraka mogao da vozim. Mi profesionalci između npr. desete ili jedanaeste šljivovice uvek imamo malo da meznemo, pre ili posle ocenjivanja, kriške jabuke, neutralni mladi sir, kockice šunke i kockice hleba. To je lagana hrana. I imamo mineralnu vodu, vodu i mleko. Kad ocenjujem, uvek dva puta mirišem, dva puta stavljam u usta, ako je mnogo staro i mnogo dobro piće, onda mora malo da se proguta, to je pravilo. Opasna su zato takmičenja gde ima mnogo uzoraka dobrih i starih rakija jer onda malo mora da se proguta. Ali ja mogu već i bez gutanja da procenim". http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/doktor-za-sljivovicu-kako-se-pije-rakiju/