Претражи Живе Речи Утехе

Ако говоримо о главном принципу избора – говорити или ћутати, учествовати у спору који је настао или га игнорисати, онда, вероватно, треба погледати колико је ова дискусија (контроверза) стварна; да ли је сигурно да има основу? Постоје расправе које су очигледно вештачке и намерно изазване. Разумемо фабрике тролова које постоје на Интернету; колико људи живи од привлачења пажње јавности, шокирања других, професионалног програмирања сукоба, скандала. Сада се расправља о питању узнемиравања. Чини ми се да овде у принципу не може бити дискусије. Зашто? Може ли бити сумње да је сексуално узнемиравање погрешно? Ако расправљамо о томе да ли је ово добро или лоше, онда је то генерално питање очувања морала. А ако разговарамо о томе да ли је добро или лоше што нема одговарајуће реакције на ово, онда је то питање на сасвим другом нивоу. Али чим почнемо да расправљамо о томе у овој равни, одмах ћемо стати на грабуље, јер није јасно о чему је реч. Уосталом, не знамо да ли је у конкретном случају било узнемиравања. То не можемо са сигурношћу да знамо, јер није реч о пожару у Кемерову, који се очигледно догодио и у то не може бити сумње. Када говоримо о нечему што поуздано не знамо, онда свака реч коју изговоримо може на крају бити окренута против нас. Штавише, ако свештеник ово каже, онда је свеједно да ли то говори као приватно лице или као представник Цркве. Као резултат тога, сви ћемо се наћи у двосмисленој позицији, бићемо тучени и са леве и са десне стране. И плус, можемо одгурнути људе од Цркве. Зато треба да говоримо само у ситуацијама када не постоји ризик од грешке, провокације или употребе наших речи у нечијем интересу. Или када има потребе да се каже нека реч, упркос свим страховима, сумњама и колебањима везаним за то, јер то захтева наша хришћанска дужност. А када дужност захтева, свако то ипак одређује за себе. Стално се воде расправе о виталним темама црквеног живота: да ли је потребно исповедати се пре сваког причешћа, колико често се треба причестити, у којим случајевима свештеник има право да не дозволи Чашу и сл. Сматрам да је свакако потребно разговарати о овим питањима: има о чему да се разговара, постоји тема. Што се тиче догађаја који се одвијају на раскрсници црквеног, јавног и државног живота, у њиховој расправи треба да учествујете само када имате довољно информација; када сте сигурни да ће реч коју изговорите некоме користити. Истовремено, у оним сложеним конфликтним ситуацијама које настају у црквеном животу и о којима се расправља ван Цркве, не треба се плашити полемике. Ако смо у могућности да учествујемо у дискусији и да кажемо своје мишљење, онда је то наша дужност. Ово је посебно неопходно у случајевима када видите да расправа која је настала оставља Јеванђеље ван свог делокруга; да су они који се свађају заборавили на Христа. Ако можете да их подсетите на Њега, онда вероватно има смисла то учинити. У неким случајевима, ћутање је издаја. Када пребију особу која није урадила ништа лоше, која је крива, можда, само за изношење непопуларног, незгодног гледишта, а ми га не бранимо – стојимо у рангу са онима који су мирно гледали како су тукли Христа. И од тога се не може побећи, јер је Господ рекао: као што учинисте једном од ове Моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25,40 ). Постоје и ситуације у црквеном животу када је сама истина у правом смислу те речи у скрнављењу. Питање је да ли човек зна шта је истина, а шта прекор. Ово је питање његовог хришћанског развоја. Колико се људи понекад муче са неким стварима у којима нема претње Православљу и његовој чистоти. Нема смисла некога псовати, свађати се или осуђивати. Али мора се чути здрав глас, мора се прогласити здрав разум. Људи морају да схвате да спасење не лежи у плаћеној „молитви по договору“, већ у животу по Јеванђељу. За мене лично улазак у дискусију је такође радна потреба: да бисте себи у потпуности разјаснили одређену тему или проблем, морате чути аргументе других људи, њихову реакцију на ваше аргументе. Сложена, двосмислена ситуација се разјашњава управо у дијалогу. У њему се актуелизују неке ствари у које сте можда сумњали, а нисте мислили да је све – тако лоше, или тако дивно, или тако контрадикторно. А онда сте добили прави снимак проблема и разумели сте да морате да кажете као одговор на ово - не само на Фејсбуку, већ и у чланку и књизи. Касније донети закључци помажу вам – како у новинарској тако и у пастирској делатности. Свештеник не треба да избегава јавну дискусију : по правилу, он је навикао да комуницира са својом паством, са парохијанима, који су, пак, навикли да га слушају и с поштовањем се односе према његовим речима. А свештеник се, хтео-не хтео, навикава да није као сви, да његова реч има посебну снагу, посебну тежину. А на фејсбуку има небројено много људи којима је посебно задовољство добро "ударити" свештеника , и задају ударце да би испунили план. То је тужно јер осећаш мржњу и боли те срце. С друге стране, за свештеника је веома корисно да се нађе ван свог уобичајеног положаја, без заштите, без статуса, да буде иста личност као и сви други. У том смислу, полемика на друштвеним мрежама нас враћа на земљу. На земљу по којој ходају они којима смо ментори и које подучавамо. Другом човеку можете дати пастирски савет како да поступи у датој ситуацији само ако сте и сами били у тој ситуацији. Често говоримо о негативној компоненти интернета, друштвених мрежа, форума итд. Али постоји и позитивна компонента. Постоје интелигентни, поштени, занимљиви људи који говоре заиста дубоке ствари. А чак и у најтежој свађи можете изненада срести особу која ће вам помоћи у некој мисли, дати вам нешто на шта се можете ослонити. Ако схватите да је дискусија бескорисна, онда више не морате губити време на њу. На крају крајева, све што радимо треба да користи: другима, нама самима, нашој души, и коначно, Цркви. Ако нема користи, нема смисла наставити дискусију. Постоје ситуације у којима заиста не морате ништа да кажете. Пример у Јеванђељу је ћутање Христово пред Пилатом (видети: Мт. 27 , 14, Мк. 14 , 61). Зашто Господ ништа не каже? Зато што нема смисла: шта год да каже, ови људи и даље неће веровати, јер им то не треба. И Он само каже оно чега морају да се сећају: "Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским. "(Мк. 14:62 ). Ако говоримо, а они нас не чују, ако постављамо директна питања, а они не желе да нам одговоре исто тако директно, морамо да ућутимо и напустимо такву дискусију. Људи се понекад питају да ли је упуштање у полемику духовно опасно за хришћанина. Цело питање је шта човек улаже у ово учешће. Ево процеса исповести – да ли је он погубан за свештеника? Током исповести свештеник слуша о веома тешким стварима, и то не од једног, не од двојице – од много људи, и то из дана у дан кроз читав свој живот. Мало ко размишља о томе како ово све пролази кроз душу свештеника, шта се са њим дешава. Тешко је зато што није свако ко говори о својим гресима на исповести заиста спреман да промени нешто у свом животу. Сусрет са особом која свесно ради на себи и мења себе на боље је ретка радост и увек непроцењива подршка. Али то што људи не налазе снаге да се промене није разлог да се не исповеде, па чак ни да се напусти посао на који је свештеник позван. Ако извршиш своју дужност, Господ ти даје снагу и штити те од уништења. Исто се може рећи и за јавну расправу. Ако учествујете у томе само да бисте избацили своје емоције, учешће ће бити деструктивно за вас. Али ако разумете зашто ово радите, ако је ово део вашег посла, ваше службе, онда сте заштићени. игуман Нектариј Морозов https://www.eparhia-saratov.ru

Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје, каже епископ Иринеј Његову светост патријарха Порфирија и нас, остале архијереје Српске православне цркве, нико, па ни господин Заев, не мора да подсећа и подстиче на дијалог, каже у разговору за „Политику” владика бачки Иринеј одговарајући на нашу констатацију да је недавно објављено да је наводно премијер Северне Македоније Зоран Заев, честитајући избор у трон српских првојерарха патријарху Порфирију, замолио да се српски патријарх заложи за дијалог и тражење решења канонског статуса „Македонске православне цркве”. Претходних година, такви захтеви са ове адресе упућивани су, више из политичких него из канонских разлога, васељенском патријарху Вартоломеју, па и Бугарској православној цркви. – Дијалог и јесте јеванђелски и једини могући пут и начин да буде превазиђен раскол који траје, ево већ више од пола столећа, између одређеног броја епископа у Северној Македонији, с једне стране, и Српске православне цркве и свих осталих помесних православних цркава, с друге стране – каже владика бачки Иринеј. *Да ли има наговештаја да би могли почети разговори са архијерејима Српске православне цркве о решавању статуса МПЦ? Наша страна, тако да је назовемо, не само да је улагала све напоре да проблем раскола из 1967. године реши дијалогом, а не канонским свргнућима (рашчињењима), екскомуникацијама и анатемама, него је дијалошком начелу братољубиво остала верна и тада када су саговорници наступали „са позицијâ силе” (иначе фиктивне) говорећи да они признају, унапред, само једну сврху и само један исход дијалога, а то је, по њима, безусловно признање њиховог самопроглашеног аутокефалног статуса. Зар нас овај став не подсећа на став самопроглашене „државе Косово” да бриселски и сваки други дијалог са Србијом има само једну сврху и само један исход, а то је, по њој, безусловно признање њене државности и независности? Једини услов наше стране искрсао је у току дијалога: не може се водити дијалог док траје државна репресија над канонским архиепископом охридским г. Јованом и читавом канонском Охридском архиепископијом, једином свеправославно признатом православном црквом у Северној Македонији, при чему јерархија у расколу не само да није осудила репресију него ју је и одобравала. Нажалост, уместо да, по релативном престанку репресије, настави дијалог, јерархија у расколу је покушала, као што сте умесно запазили, около-наоколо, преко Цариградске патријаршије и Бугарске православне цркве, да оствари, бар делимично, свој циљ. Цариградска патријаршија је на молбе из Скопља реаговала веома опрезно и уздржано, Бугарска црква такође. У овом контексту бих – искрено, истински братољубиво – јерархији у скопском расколу поставио питање: да ли ишта закључујете из црквене ситуације у Украјини? Да ли схватате шта је Московска патријаршија дала својој Цркви у Украјини, а шта јој је дала – и одузела! – Цариградска патријаршија? Да ли схватате шта вам је Нишким споразумом дала Српска црква, а шта ће вам понудити Цариградска патријаршија? Да ли схватате да ћете и ви морати да неке светиње предате Цариграду као ставропигије, јер реално и јесу грчке, византијске светиње, попут манастира Нерези крај Скопља, као и неке друге, укључујући и немањићке, српске светиње? Да ли, најзад или најпре, схватате да ћете све своје епархије и црквене општине у расејању морати да уступите Цариграду? (Напомињем да вам Нишки споразум, односно љубав и разумевање Српске цркве, признаје и надлежности у дијаспори.) Поред отворености за дијалог и добре воље потребно је да и „друга страна” буде слободна, без притисака и инструкција световних власти, и спремна да прихвати решење које би било искључиво у духу канонског црквеног поретка и имало за циљ јединство и добробит Цркве. Добродошао је сваки разговор добре воље, без унапред спремљених или наручених уцена и ултиматума, разговор који би могао да обезбеди услове за васпостављање црквеног јединства. Не треба да заборавимо да је данашњи архиепископ охридски Јован за то јединство претрпео велика страдања и жртве, не уплашивши се вишегодишњег тамновања ради очувања слободе у Христу. У свом исповедничком подвигу није био усамљен: епископи, свештеници, монаси, монахиње и верници канонске Охридске архиепископије такође су били изложени шиканирањима, претњама, застрашивању, чак и хапшењима, и нису поклекли. Данас су, верујем, околности битно другачије: ником у Северној Македонији не прети више гоњење или понижавање због његове црквене припадности. И нико нема изговора ако му Црква није на првом месту. Ако пак јесте, то ће бити благослов и на свим другим пољима и победа над многим искушењима којима смо сви изложени. *Ових дана могле су се чути најаве из Руске православне цркве, али и из Јерусалимске патријаршије, да се размишља о новом састанку представника помесних православних цркава, попут оног одржаног у Аману, на којем је учествовала и Српска црква, као и оцена Москве да више није неопходно одржавати праксу да таква сабрања сазива васељенски патријарх јер је због подршке украјинским расколницима изгубио статус првог међу једнакима. Како гледате на ове позиве, али и опаску која се тиче васељенског патријарха? Разговори о превазилажењу овог проблема су нужни. Треба их водити у различитим форматима, билатералном и мултилатералном, а најцелисходнији и најплодотворнији формат би био онај саборни, свеправославни. Свеправославно саветовање одбија, међутим, до даљњега, да сазове цариградски патријарх јер, према његовом тумачењу, он и овако и онако, као први по рангу епископ Православне цркве, има право да по питањима јурисдикције и аутокефалије помесних цркава поступа самостално и самовласно, не обазирући се на њихово мишљење, чак и кад је већинско или свеопште. Звучи познато, зар не? Нажалост, оваква реторика са обалâ Босфора исувише подсећа на реторику са обала Тибра у Италији. „Нови Рим”, Константинопољ, Цариград, данас Истамбул, као да жели да у црквеном смислу буде верна копија „старог Рима”, и то копија његовог папског издања из другог хиљадугодишта хришћанске ере које Православна црква, предвођена управо Цариградском патријаршијом, названом с правом „Велика Христова црква”, никад досад није прихватила, а уверен сам да ни у будућности неће прихватити. Неки цариградски теолози заступају, штавише, тезу да свеправославне или пак међуправославне саборе нико осим васељенског патријарха и нема право да сазива. Ова теза, наравно, није утемељена ни у теологији ни у историји Цркве. Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје. Да Цариградска црква стварно има васељенску или универзалну јурисдикцију и монопол сазивања помесних и свеопштих сабора, никад и не би био сазван ниједан сабор на којем неки папа или неки цариградски патријарх седи на оптуженичкој клупи, и то не за дисциплински или морални преступ већ за најтежи догматски преступ, за отпадништво од праве вере. Стога јерусалимски патријарх, са својим ауторитетом епископа светога града Јерусалима и ауторитетом своје Цркве као најстарије апостолске цркве која чува највеће светиње Свете земље, има могућност и право да сазове друге патријархе и остале предстојатеље цркава ради превазилажења искрслих проблема и очувања јединства цркве – кад већ први по рангу патријарх неће да их сазове. У овој тачки се суочавамо са питањем: какве је природе првенство првог по рангу епископа? Да ли је то првенство власти или првенство части? Да ли је васељенски патријарх први ex sese (по себи), de iure divino (по божанском праву), или вољом Цркве, притом на основу историјских, а не стриктно богословских чинилаца? Да ли је он изнад Сабора епископа или је председник Сабора, дакле његов члан? На сва ова питања православна црква има само један одговор, експлицитан и недвосмислен: у Цркви не постоји првенство власти; први по части епископ је то вољом Цркве, условљеном историјским разлозима; најзад, он није изнад Сабора. Једном речју, он је primus inter pares (први међу једнакима), а никако primus sine paribus (први без једнаких), како гласи нова, неопапистичка теорија извесних теолога. И поред свега реченога, архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх, како му гласи пуна званична титула, није изгубио статус првог међу једнакима, односно првенство части. Не може га, штавише, ни изгубити осим на неком новом васељенском сабору, уколико би, разуме се, тај сабор евентуално донео такву одлуку. Јер, то првенство он је добио одлуком Другог васељенског сабора, одржаног године 381. у Цариграду, чији трећи канон гласи: „Епископ пак Константинопоља да има првенство части јер је овај град Нови Рим”. Овај канон је потврђен и оснажен 28. каноном Четвртог васељенског сабора, одржаног године 451. у Халкидону крај Цариграда, у којем се каже: „... Одређујемо и изгласавамо првенство најсветије Цркве истога Константинопоља, Новога Рима (...), просудивши да се град који је почаствован присуством цара и Сената у њему, и који ужива првенство једнако преимућству Старога царскога Рима, и у црквеним стварима велича као онај, будући други после њега”. Тако је – на основу државно-политичких датости (Нови Рим, град цара и Сената), а не на основу догматског, еклисиолошког императива, како умују наши новопечени следбеници римокатоличког званичног поимања првенства – малој епархији са седиштем у градићу Византиону, суфраганој епископији подређеној Ираклијској митрополији, на највишем нивоу признат ранг прве Цркве Истока тако што је првенство Рима проширено и на Нови Рим. У државно-правној теорији и идеологији Римског Царства оба града су заправо сматрана за две половине исте престонице. Објашњавајући смисао примата (првенства) у Цркви, блаженопочивши владика Атанасије (Јевтић) пише да првенство у Цркви несумњиво постоји, и треба да постоји, али да оно никада не сме да повреди саборну пуноћу сваке православне цркве. Првенство, следствено, не значи власт над црквама него битан елеменат њихове саборне природе. Покушао сам – не знам са колико успеха – да на што једноставнији и што разумљивији начин приближим читаоцима „Политике” макар неке важније доктринарне димензије наше вере „у једну свету саборну и апостолску цркву”, вере коју, ево, ми сами као да изневеравамо када кроз маглуштину сујете, амбиција, предрасуда, геополитичких (нецрквених) ангажмана и других нематеријалних идола не можемо или не желимо да угледамо незалазну светлост божанске истине, која нас једина може ослободити наших трагичних заблуда и страсти. Да резимирам одговор на други део вашег питања. Нижа инстанца не може да оспори, а камоли да укине, одлуке највише инстанце. То је у Цркви васељенски сабор или, прецизније речено, она сама посредством свога свеопштег сабора. Стога васељенски патријарх – упркос свом промашају приликом неканонске интервенције на канонском простору Московске патријаршије, чиме је раскол у Украјини продужен, продубљен и проширен на малтене свеколико православље – није изгубио своје реално, од свих православних цркава признато првенство части и оне ингеренције које из њега канонски проистичу, али је, нажалост, код многих у православљу у већој или мањој мери ставио на коцку углед и поверење што га је донедавно уживао и по положају и као личност. И једно и друго, и углед и поверење, по мом најдубљем убеђењу, може да за трен ока поново стекне – и не само да стекне него и да неслућено повећа – ако јавно саопшти чињеницу да је био жртва дезинформација украјинских расколника и манипулацијâ украјинских власти, па повуче признање такозване Православне цркве Украјине, васпостави јединство православља и подстакне дијалог свих са свима. Такав његов гест би свима у свету показао шта је садржај првенства по православном схватању: то је бескомпромисно служење јединству цркве, при чему првопрестона црква има улогу инспиратора, посредника и координатора, а не самца наредбодавца. Господ Христос нас учи, собом и својим речима, да они који су добровољно и из љубави последњи постају пред Богом први, а да они који би да по сваку цену буду први неизбежно постају и пред Богом и пред људима – последњи. Као један од многогодишњих скромних сарадника његове светости патријарха Вартоломеја на пољу међуправославних и свеправославних послова (између осталог и на пољу превазилажења раскола у Бугарској православној цркви на Великом сабору којим је у Софији он председавао и извршио велико, историјско дело исцељења духовних рана и помирења међу браћом), усуђујем се да ова размишљања – можда нескромно, али у сваком случају искрено, са љубављу и поштовањем према његовој личности и служби – закључим вапајем ка Богу и апелом на њега, васељенског патријарха, да и сада, као некада, буде на висини свога задатка и своје одговорности, да начини избор достојан његових светих и великих претходника, да уклони сваку стену саблазни и сваки камен спотицања и да убрише сваку сузу изазвану болом због раскола и патњу због расколничког насиља у Украјини, али и не само у Украјини. Ако хоће, он то може. Сије же буди, буди! Дај Боже да тако буде! Извор: Политика

Да ли дијалог може да се води у четири зида? Право питање, које је уједно и изазов за све нас данас, јесте да ли желимо боље друштво и да ли желимо боље вернике? Ја мислим да желимо. Да желимо вернике који имају одређене грађанске вредности, грађане који разумеју потребе верника, људе уопште који имају одговорност према свом друштву, према својој држави, према свом ближњем. Све се то може постићи само и онда када сама религија буде извучена из четири зида, и када буде изазвана другим вредносним системима. У овом флуидном постмодерном времену, које је Жан Франсоа Лиотар можда прецизније одредио као „постмодерно стање“, одређени облици комуникације превагњују над другим, „на место дијалога, а услед постмодерног релативизовања појма истине, ступа реторика као вештина комуницирања која не тежи истини, него потврди комуникацијских вештина и моћи. Умеће аргументовања, као и монолошки облици дискурса, без претензија на истинитост, као крајњи исход комуницирања, доводе до маргинализовања дијалога – што на први поглед делује као парадокс у добу експанзије комуникација, као и оних технологија што их омогућавају.“ [1] Једна општа дефиниција дијалога би била и она наједноставнија, да је дијалог разговор између две или више особа које имају различите погледе у односу на предмет разговора, а чија је примарна сврха да сви учесници уче једни од других да би се и сами променили и напредовали. У дијалогу свака страна мора саслушати другу страну, отворено и са разумевањем, односно да разуме позицију другог што је боље могуће. У том и таквом дијалогу се међусобно упознајемо и заправо мењамо. Без упознавања остајемо само два одвојена херметички затворена система, што не користи никоме, најмање друштву. Дакле, да ли је нама циљ добро друштво и шта оно подразумева? По Свидлеру је у прошлости, религијско – идеолошка сфера била место где смо се налазили да заједно дискутујемо са друкчијима од нас, са циљем да се победи противник, или да се научи нешто о противнику како би се лакше обрачунали са њим. Ако смо се уопште и суочавали једни са другима то је био сукоб – некада у виду отворене полемике, некада суптилније, али увек са крајњим циљем да се победи онај други, јер смо били убеђени да само ми сами имамо апсолутну истину. Међутим, примарна сврха дијалога јесте учење да мењамо и унапређујемо нашу перцепцију и разумевање стварности, и да деламо у складу са тим. [2] Преговарење око повратка Верске наставе у школе важно је дијалошко питање, не само за религијске заједнице, него и за онај део друштва који себе сматра грађански орјентисаним. Сама Верска настава би морала подлегати неким друштвеним оквирима, план и програм би били доступни и јавни, видљиви, па би кроз сазнање о томе чиме се Верска настава заправо бави био могућ и здрав критички приступ, како према другом, тако и према себи у односу на тог другог. Исто тако се остварује могућност да кроз саживот и корелацију са другим дисциплинама које у школи постоје, сами верујући мењају оно што се подразумева под религиолошким. На тај начин се унапређује друштво. Уместо стављања дијалога и проблема на маргину, што никоме не одговара, ништа боље није него ставити Верску наставу у јавност и на тај начин омогућити и њено критиковање, али и развијање једног другачијег духа. Критиковање унапред, пре него што се захтев за увођењем Верске наставе уопште десио, у старту спречава упознавање и међусобну сарадњу, као и прилагођавање верских заједница контексту времена. Као пример бих узела православље које је изашло у јавност кроз укључивање у оквире екуменског покрета и тиме добило могућност да артикулише, вербализује, одбрани или одбаци идеје које је добило кроз дијалог са другима. На питање положаја жена у Цркви, које су наметнули протестанти, православни су били приморани да дају одговор који је у почетку био негативан. Међутим, данас у дијалогу и новом сазнавању, православље потпуно и отворено говори о женским службама у Цркви, теолошки процењује питање свештенства жена, као и улогу и значај ђакониса, јер је Александријска патријаршија увела службу ђакониса од 2016. године. Дакле, о женама у служби Цркве не бисмо ни разговарали да није било протестаната. Сам изазов протестантизма и дијалог са њима у оквиру Екуменског покрета натерао нас је да много брже почнемо да вреднујемо и ценимо јединство међу православнима. Када јавни простор заиста постане простор за све, он има ту моћ да људе мења и да они сами у оквиру своје традиције дају креативне одговоре који су пак изазови и много ближи неком грађанском идеалу. Све док су они у тајности биће само горе. Суштина није у томе да ли се ми слажемо са постојањем одређених проблема или не, већ да се у оваквим питањима трудимо да разумемо друге културе и будемо отворени за другачије друштвене односе од оних на које смо навикли, јер се на тај начин обогаћује наше искуство. Једно од нових лица стереотипног гледишта јесте и наводна клерикализација, термин који се све учесталије јавља. Оно што је важно јесте на који начин ће се разумети поједини појмови, с обзиром на то да се на основу њих гради јавно мњење. Тако је и веронаука постала опасност за секуларно и демократско друштво. Међутим, секуларно друштво подразумева раздвајање, али раздвајање без ограда. Још један од проблема је и очигледно неразликовање термина секуларно и секуларизам,[3] где други појам означава антицрквену идеологију. У савременом свету, у Европској унији се могу разликовати три система односа државе и Цркве: 1) концепт дистанциране неутралности, 2) концепт јавне неутралности, и 3) концепт државне цркве.[4] У први тип спадају случајеви где постоји потпуна одвојеност државе и Цркве, као на пример у Француској и Холандији. У великом степену одвојеност постоји и у Ирској. Други тип се одликује основном одвојеношћу државе и Цркве, али се прихвата да имају неке заједничке циљеве на основу којих развијају заједничка деловања. Такви су случајеви Белгије, Немачке, Шпаније, Италије, Аустрије и Португала. У трећем случају држава и Црква су међусобно повезане, премда се њихов однос разликује од државе до државе. Системи Енглеске, Данске, Финске, Норвешке, Линхенштајна, Монака, Кипра, Малте и Грчке у основи спадају у ову категорију.[5] На крају, све земље – чланице Европске уније, заснивају се на начелу власти народа и признају право на верску слободу. [6] Религијски идентитет је врло битна основа и важна компонента којом се одређују људи на целокупном Балканском полуострву. Он се у јавности и ширем друштву обично перципира као конзервативан, онај који нема слуха за модерне тежње и за савременост, и који нема реалног додира са светом. Религијске традиције, иако су замагљене и покривене прашином патине, иза своје површине крију мноштво либералних тенденција које нису довољно откривене услед постојећег конзервативног слоја. Сваки дијалог са другачијим, рачунајући на знање и искуство другог, би засигурно могао да помогне, као нека фина алатка која би омогућила да сваки онај који би се бавио религијским темама буде у стању да дешифрује и детектује све оне либералне слојеве које религијска традиција у себи задржава. Ослобађањем те либералне тенденције у религијској традицији ослобађа се и оно религиозно биће човека и на тај начин ослобађамо целокупно људско биће за грађански идентитет, а да притом не повређујемо религиозна осећања појединаца. Стога сматрамо да верници данас морају бити одговорни грађани друштва, освешћени, који ће умети да препознају оно либерално и ослобађајуће у сопственој традицији. Kао што су политика или феминизам јавна ствар, тако је исто и вера јавна ствар. Недостатак знања, љубави према другом, а све у циљу борбе за “истину и слободу”, јесте оно што плаши, јер секуларна држава није антитеистичка, већ религиозно неутрална. Представници Цркве, као и верници свих конфесија уопште, интегрални су део овог народа. Као што нас Хабермас учи, можда би требало да обрнемо питање: зар само религијски традиционализам треба да учи, а не и секуларизам? „У уставној држави све правно примењиве норме морају бити формулисане и образложене на језику који разумеју сви грађани. Неутралност државе не спречава могућност да се у политичкој јавности чује и глас вере, у случају да институционализовани процес одлучивања на нивоу парламента, судова, министарстава и извршне власти остаје јасно одвојен од неформалног протока политичке комуникације и формирања јавног мњења великог броја грађана. Уколико секуларни грађани својим религиозним суграђанима буду прилазили уздржано, гајећи сумњу да их је, због њиховог религиозног духовног понашања уопште могуће озбиљно схватити као модерне савременике, они се тиме спуштају на ниво пуког modus vivendi и тиме напуштају основу која им омогућава међусобно признавање као грађана државе.“ [7] Верска настава у Црној Гори би омогућила сарадњу и међу самим религијама у оквиру саме државе. Међусобна сарадња вероучитеља подразумева екуменски дијалог на свакодневном нивоу, као и дијалог са секуларним друштвом у јавном простору. Морамо бити способни да спознамо различитост и комплексност света, да се не збуњујемо, да не тргујемо унапред збуњивањем деце, него да им предајемо величанственост света, са мноштвом различитих приступа у његовој лепоти. Извор: Митрополија црногорско-приморска -------- [1] D. Vuksanović, Postmoderni mediji – Kultura dijaloga u eri interaktivnosti, https://pulse.rs/postmoderni-mediji-kultura-dijaloga-u-eri-interaktivnosti/ (приступљено 09.03.2021). [2] L. Swidler, Dekalog dijaloga, Osnovna pravila međureligijskog, međuideološkog dijaloga, https://static1.squarespace.com/static/5464ade0e4b055bfb204446e/t/551eaf21e4b001788e2e67ab/1428074273779/Dialogue+Decalogue+-+Serbian+(Latin+Alphabet).pdf (приступљено 09.03.2021). [3] Детаљно о различитим посматрањима појаве секуларизације в. M. Hamilton, The Sociology of Religion, London 22001, 185-214. [4] Детаљно о односима државе и Цркве у Европској унији и у њеним земљама-чланицама в. G. Robbers (ed.), State and Church in the Europian Union, Baden-Baden 1996. [5] Ј. С. Петру, Хришћанство и друштво, Каленић, Крагујевац 2018. [6] Ibid. [7] J. Habermas, – Eurozine, https://pulse.rs/dijalektika-sekularizacije/ (приступљено 09.03.2021).

Игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава Јањић поручио је да нико не може прекинути везу Срба са Косова са матицом Србијом и да Срби на КиМ не пристају да буду претворени у националну мањину без колективних политичких права и посебне заштите духовне и културне баштине. „Наравно да Срби са КиМ треба да се питају о својим условима живота јер уосталом ми овде живимо са осталима, али ако неко мисли да може да пресече везу Срба са својом државом Србијом, без обзира ко је тренутно на власти, мислим да за то неће имати релевантне саговорнике“, објавио је на Твитеру игуман Високих Дечана. Поручио је да Срби на КиМ не пристају да буду претворени у безобличну националну мањину без колективних политичких права и посебне заштите духовне и културне баштине. “Без тога бисмо били бедно изманипулисани од косовских албанских политичара. Зато сваки дијалог са Србима мора да иде преко Београда“, нагласио је он. Подсјетио је да је Епархија Рашко-призренска на КиМ део Српске Православне Цркве и да је у Пећкој Патријаршији сједиште Патријарха српског. „Покушаји да се са Србима на КиМ направе односи одвојени од Србије немају подршку народа“, поручио је отац Сава Јањић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије упутио је 11. маја писмо премијеру Душку Марковићу, у којем је затражио да се одреди нови термин за састанак експертских тимова Митрополије црногорско-приморске и Владе око Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Он је, у писму у које је “Дан” имао увид, протестовао што се, како је рекао, наоружани полицајци шаљу на црквена врата како би се вјерници спријечили да приступе светињама. Први састанак експертских тимова Митрополије и Владе одржан је 11. марта, а наредни је био заказан за седам дана касније. Међутим, већ 13. марта донијете су прве мјере за спречавање појаве и ширења вируса корона, па је Влада заказани састанак одложила до стабилизације ситуације. У експертском тиму Митрополије су координатор Правног савјета МЦП, протојереј-ставрофор Велибор Џомић, ректор Цетињске богословије Гојко Перовић и чланови Правног савјета Драган Шоћ, Зоран Лазаревић, Владимир Лепосавић и Дамјан Ђулафић. У владином тиму су потпредсједник Зоран Пажин, професори Небојша Вучинић и Анета Спаић, шеф кабинета премијера Драгољуб Булатовић, адвокат Никола Мартиновић и правник Срђан Спаић. Према сазнањима “Дана”, митрополит је 11. маја упутио допис премијеру, указавши у њему на бројне проблеме који су настали с примјеном мјера на, како је оцијенио, дискриминаторан начин према Цркви, злоупотребом ситуације око вируса корона само против њих. Указавши да су Влада, Скупштина и други органи у засједању, митрополит је од Марковића затражио да се, уз поштовање мјера, неодложно закаже нови термин како би се наставио експертски дијалог. Владика Амфилохије је тражио да се спријечи дискриминаторна примјена мјера од стране Управе полиције „на ружан и непримјерен начин према вјерницима и свештенству”. Ректор Цетињске богословије Гојко Перовић казао је јуче за Радио Београд да је Митрополија непосредно пред инцидент у Никшићу, прошле недјеље поднијела Влади иницијативу за наставак преговора о спорном Закону о слободи вјероисповијести. Сматра да ће Влада у наредном данима да одговори на њихову иницијативу. “Они се већ дуже вријеме састају и држе сједнице под појачаним надзором. Никаквог, значи, разлога нема да се под истим околностима преговори експертских тимова не наставе. Ми стрпљиво и смирено чекамо њихов одговор да се преговори наставе, да почну нормални разговори, који ће Црној Гори донијети нормалне законе и нормалне односе”, казао је о. Перовић. Најавио је да ће се литије наставити са првом могућношћу јавног окупљања, а то би, по свему судећи, сматра, требало да буде ускоро. “Сад се и последњи заражени короном не сјећа кад се заразио. Значи, наш проблем није корона (круна), него неправда, круна те неправде је антиуставни покушај да се створи државна црква, а то је намјера овог закона о слободи вјероисповијести. И то више не треба увијати у обланде”, рекао је он. Нема основа за правну осуду Говорећи о пуштању на слободу владике Јоаникија и никшићких свештеника, о. Гојко Перовић је казао да је превладао разум код људи који су доносили одлуке, али да је толико неразумијевање било и логично, јер су, како је рекао, у последње вријеме одлуке доношене крајње једнострано, без икаквих консултација са Црквом. Упитан да прокоментарише оптужницу која је подигнута против свештенства МПЦ, он је одговорио да је Црква чиста. “Ма само нека подижу оптужнице, ми вјерујемо да смо пред сваким судом чисти и без гријеха. Што се тиче позитивних прописа, ми смо потпуно мирни. Правна опасност у том смислу је ништавна, нема основа за правну осуду” казао је Ректор Цетињске богословије о. Гојко Перовић, поручујући да ће се литије наставити са првом могућношћу јавног окупљања. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Објављена је још једна научна монографија ђакона др Александра Прашчевића под насловом Дијалог између православних хришћана и муслимана. Књига Допринос патријараха српских Димитрија, Варнаве, Гаврила и Викентија дијалогу са муслиманима (1920-1958) је изашла у издању Епархије рашко-призренске. Аутор је до сада објавио три научне монографије на исту тему: 1. Допринос Патријарха српског Германа дијалогу са муслиманима (1958-1990), 2. Патријарх Павле о исламу и муслиманима (1990-1997), 3. Допринос Патријарха српског Павла дијалогу са муслиманима (1998-2009). Спис ђакона др Александра Прашчевића „Дијалог између православних хришћана и муслимана. Допринос патријараха српских Димитрија, Варнаве, Гаврила и Викентија дијалогу са муслиманима (1920-1958)“ представља научну монографију коју је аутор написао у склопу постдоктората на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну под менторским руководством проф. Ангелики Зјака (Angeliki Ziaka). Поставивши као предмет свог научног истраживања допринос патријараха српских Димитрија, Варнаве, Гаврила и Викентија дијалогу православних хришћана са муслиманима у временском периоду од 1920. до 1958. године, а тиме и њиховом суживоту на Западном Балкану, аутор се нашао пред нимало лаким задатком будући да се тема хришћанско-муслиманског дијалога у наведеним оквирима први пут обрађује на научној основи, што је без сумње условило изузетан истраживачки напор на плану консултовања адекватних архивских извора и рецентне литературе. Монографија је структурно подељена на увод, четири поглавља и прилоге иза којих следи адекватно развијена библиографија. У првом поглављу, које је посвећено речи и делу патријарха српског Димитрија, аутор кроз више потпоглавља показује његов напор да у периоду од 1920. до 1930. године, дакле у првој поратној деценији, обнови међуверски суживот у највећој могућој вери, вођен максимом „Један је Бог“, при чему аутор констатује да је патријархов труд добио свој одзив у сличном поступању муслиманске стране што се симболично најбоље одсликало кроз целив покојном Патријарху од стране једног хоџе. Ауторов смисао за уочавање и истицање битног у говору и деловању српских патријарха на плану унапређења дијалога православних хришћана и муслимана, мада присутан у целом делу, посебно је дошао до изражаја у другом поглављу монографије у ком су изложени напори патријарха српског Варнаве у периоду од 1930. до 1937. године да се очува и уздигне крхка верска трпељивост између православних хришћана и муслимана. Са великом пажњом и са осећајем за детаљ обрађена је међуверска мисија патријарха Варнаве, а посебно његова посета Босни, Херцеговини и Далмацији. Поглавље се завршава приказом опроштаја муслиманâ са православним патријархом Варнавом који сликовито сведочи о вредности његових уложених напора. Вероватно најделикатнији период када је реч о односима, а не само дијалогу православних хришћана и муслимана јесте период од 1938. до 1950. године када је на челу Српске Православне Цркве био патријарх српски Гаврило. Било је то не само време страшног, незапамћеног покоља православних хришћана на овим просторима, већ уједно и време које је давало прилику обема верским странама за исказивање човечности према сабраћи друге вере. Вибрантност трећег поглавља које је аутор посветио овом периоду изразито је појачана чињеницом да је након Другог светског рата наступио изузетно тежак период за све верске заједнице у Југославији услед изразито антирелигијског става и прогона свих верника од стране комунистичких власти. Аутор са великим умећем показује адаптивност Српске Православне Цркве и њеног врха изазовима времена у коме се она нашла заједно са својим верницима, прихватајући братство и јединство као не само државни, већ и као општедруштвени постулат уз јасан позив на међуверску толеранцију. Коришћена историјска грађа сведочи о плодоносним сусретима патријарха Гаврила са муслиманским представницима током његових посета Добоју, Сарајеву, Прибоју, али и о сложеним односима између православних хришћана и муслимана у окупираној Босни и Херцеговини, те о стању у хришћанско-муслиманским односима у епархијама бањалучкој, зворничко-тузланској, дабро-босанској, захумско-херцеговачкој и горњо-карловачкој. Аутор је посебно поглавље са правом посветио политичкој димензији хришћанско-муслиманских односа у Босни и Херцеговини током Другог светског рата, као резолуцијама босанско-херцеговачких муслимана које се тичу положаја православаца. Последње поглавље у књизи посвећено је миротворној улози патријарха српског Викентија у периоду од 1950. до 1958. године као веома великог борца за верску толеранцију који је због тога са правом назван помиритељем хришћана и муслимана. Посебан и уједно веома важан део ове монографије чине Прилози у којима су дати први радови у нас на тему блискости и супростављености хришћанства и ислама, као и на тему толеранције, али и потресна сведочанства о „реметилачким факторима“ у хришћанско-муслиманским односима током Другог светског рата. Израда ове монографије је за сваку научну похвалу не само услед њеног постигнућа на плану постављених научних циљева да се што објективније осветли православно - муслимански дијалог на највишем нивоу, већ и услед њеног постигнућа на плану осветљавања оних речи и поступака српских патријарха који су градили мостове братства међу православним и муслиманским верницима као важног друштвеног циља. За сваку похвалу је и то што ова монографија настаје у времену када је написано можда и превише текстова о томе шта све православце и муслимане дели, а премало оних који указују не само на тренутке, него и на модусе њиховог зближења. У том смислу ова изванредна монографија др Александра Прашчевића представља не само пун погодак у погледу испуњавања празнине у нашој научној ризници када је реч о теми православно - исламских релација, већ и у погледу давања примера какве теме нам требају данас ако хоћемо да идемо стопама наших мудрих верских вођа какви су били патријарси Димитрије, Варнава, Гаврило и Викентије. Књигу најтоплије препоручујем за објављивање и читање уверен да је она велики допринос не само у богословским, већ и у друштвеним и историјским наукама. Др Драган Симеуновић, редовни професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду Извор: Инфо-служба СПЦ

Коментаришући одговор Мајка Помпеа, државног секретара Сједињених Америчких Држава, на писмо Архиепископа Елпидофора, предсједавајућег Скупштине канонских православних епископија са сједиштем у Њујорку, др Владимир Лепосавић, члан правног тима Митрополије црногорско-приморске, у разговору за Радио Светигору је казао да се ставови Мајка Помпеа, а тиме и Владе САД, поклапају са ставовима правних експерата, Епископског савјета, свештенства и народа уопште. Звучни запис разговора „Сви који су у медијима испратили ту вијест о јављању државног секретара САД-а овим питањем могли су да виде да је његов став, а у том смислу и став америчке владе, био да је неопходно да се решава дијалогом, а не игнорисањем сопствених грађана и позиције Цркве и њених примједби. Сугестија кад је у питању сам закон је како он мора нужно да изгледа да би уопште и био закон, а затим и да би се примјењивао на цркве и вјерске заједнице на једнак и недискриминаторан начин. Дакле, ти ставови само одражавају и поклапају се са ставовима које су и наши експерти, и епископи и свештенство све ово вријеме уназад истицали и због тога јавност може да буде задовољна“. Он је додао да је јако важно што са свих релевантих међународних адреса, мислећи притом на међународне организације, као и представнике држава које су или чланице ЕУ или су међу најутицајнијим политичким земљама на свијету попут САД-а, стижу поруке које не дају подршку оваквом закону. „Нико са међународне адресе, било које или из иностранства, чак и они који су мање упознати са ситуацијом у смислу детаља и онога што је садржина самог овог несрећног закона, нико од њих није овом закону дао подршку. У том смислу видимо да се нижу једна за другом поруке које апелују на Владу и шаљу јој јасне сигнале да је неопходно да се води дијалог. Ситуација у којој ви намећете закон јасно оспорене уставности, а о легитимности и да не говоримо, с обзиром на то да се Законом о вјерским слободама ствара имовински спор, односно фабрикује, па се он истим тим законом и волшебно решава, дакле такав један закон видимо да није подржао нико од међународних фактора и то може нама наравно да годи и да нас храбри у том смислу да је наш став исправан. Мада, морам да кажем и да није тако. Оно што је прво, најважније и пресудно, јесте став и положај нашег вјерног народа и свештенства. Тај став је изузетно снажан и јасан. То је увјерење и жеља да имовина Цркве остане имовина Цркве, што је логично већ и на језичком нивоу, а камоли на правном“, казао је Лепосавић. Потврђујући претходне наводе о важности става вјерног народа по питању Закона о слободи вјероисповјести, он је нагласио да литије којима се више од два мјесеца православни вјерници са свештенством супротстављају поменутом закону представљају јединствен час хришћанства, грађанске солидарности, час демократије. „На последњим разговорима са члановима Парламентарне делегације ЕУ ми смо управо указали на то да данас Црква у Црној Гори држи један час и хришћанства и грађанске солидарности и час онога што би могла да буде једна љубав у свакодневном грађанском животу и поштовање између суграђана, не само великог броја оног који су незадовољни а истомишљеници, него између неистомишљеника. Дакле један заиста јавни час демократије који траје ево већ мјесецима. То је најважнији фактор. Тај фактор који постоји овдје је пресудан и наша ријешеност да одбранимо своје право је у том смислу најважнија. Свака подршка са међународне адресе која стиже у том смислу и која потврђује наше ставове да је дијалог неопходан је значајна. Дијалога није ни било раније зато је и неопходан, на шта смо и указивали, што је између осталог и главни проблем који је и изазвао доношење оваквог закона. Дакле његово једнострано доношење је практично наметање. Све су то аргументи који се слажу и потврђују нашу позицију па тако и овај са врло важне адресе као што је ако упоредимо два типа политичких система неко ко је предсједник владе САД-а“, закључио је др Владимир Лепосавић, члан правног тима Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Свесветост патријарх васељенски Вартоломеј је поводом годишњице потписивања „Заједничке изјаве о братству свих људи ради мирне сарадње у свету“, у Абу Дабију 4. фебруара 2020, рекао да религије имају „свети задатак“ да се залажу за слободу, једнакост и братство, ради чега је неопходан међурелигијски дијалог. Он је у свом излагању навео: „Религије не могу заменити политику и оне то не чине“, али могу и треба да надахну цивилне и друштвено-политичке активности које би биле наклоњене одрживом развоју и успостављању културе братимљења. Оне могу предложити решења како би се уклонили рат и насиље, и људи залагали за толеранцију и солидарност.“ „Наравно, за то је претпоставка да се религије окрену дијалогу а не фундаментализму.“ Свјатјејши је даље истакао да „криза садашњице има везе с тиме што научни и технички напредак није у стању да пружи одговоре на најдубља човекова егзистенцијална питања и додао: „Никада раније људи нису имали толико много научних сазнања као данас и због тога су на тако насилан и деструктиван начин поступали према природи и ближњем.“ Васељенски Патријарх је истакао да у свету не може бити мира без мира међу религијама и да је међурелигијски дијалог претпоставка за мир међу религијама. Документ потписан пре годину дана у Абу Дабију између римског Папе и Великог имама Исламског универзитета у Каиру, а који је Свјатејши Патријарх назвао „Документом о људском братству“, представља компас за путовање ка универзалном миру и култури солидарности. Таква култура значи „помирење и братимљење између верујућих и неверујућих, између свих људи добре воље“, али исто тако, и одбацивање насиља и слепог екстремизма. Реч је о зближавању и сарадњи између Оријента и Окцидента, између Севера и Југа, у вери у Бога који „раздвојене уједињује и људску душу уздиже“. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је данас, на празник Светог Игњатија Богоносца, Светог Данила Другог, архиепископа српског, Свету архијерејску литургију у храму Светих апостола Петра и Павла, у Бијелом Пољу. Током светог богослужења Преосвећени Епископ је у свештенички чин рукоположио досадашњег ђакона, теолога Огњена Фемића. У архипастирској бесједи Владика је говорио о Светом Игњатију Богоносцу и Светом Данилу Другом, архиепископу српском који је као Епископ хумски столовао у Бијелом Пољу. У његово вријеме обновљена је, проширена и украшена светиња храм Светих Петра и Павла. Владика Јоаникије је оцијенио да се „врши страшна неправда над СПЦ и осмишљен, испројектован удар на православље у Црној Гори“. Ми смо, као хришћани, истакао је он, дужни да дамо отпор и устанемо против неправде, што је овај народ са својим свештеницима и учинио. „Подсјећамо ову државу и цијелу домаћу и међународну јавност на ону основну истину да држава стоји на грађанину, као што Црква стоји на вјернику, али за државу то има још веће значење. Ако је, ових дана, толико грађана Црне Горе православне вјере изразило своје неслагање са неправдом која се чини, приликом доношења Закона, и ако је било толико наших оправданих реакција, и излазак на улице, када је све, већ, доведено до апсурда, онда сваки тај излазак и свак ко је изашао, свједочи да је тај закон ништаван и да није донесен у складу са вољом већинске Цркве у Црној Гори“, констатовао је Владика будимљанско-никшићки. Казао је да се, према томе, закон мора да повуче. „Тако би то било у свакој цивилизованој, а нарочито у оној проевропској држави, како данас говоре. Међутим, Црна Гора се са овим законом враћа у примитивизам, овај закон није у складу ни са правом, ни са правдом, нити са међународним стандардима, он је само у складу са злом вољом и похлепом оних који желе да отму црквену имовину, и да понизе Цркву Свету Божју православну, и нашу свету вјеру. Ми не смијемо дозволити да се газе завештања Светог Kнеза Мирослава, и Жупана Првослава, и Стефана Немањића ктитора Мораче, и Светога Василија Острошког , и осталих Божјих угодника из рода нашега, који су су подизали светиње, Богу их и цркви посвећивали, намјењивали их за покој својих душа. И власти говоре да они неће скрнавити Светиње, али послије ће говорити чим се упишу, да су они власници па могу са њима да раде шта хоће. И већ су рекли шта би жељели да ураде од наших светиња -да их дијеле коме они хоће и како хоће и да их претворе у бизнис и да понизе нашу свету вјеру. Не смијемо то, драга браћо и сестре, дозволити и ми се боримо колико можемо. Али не боримо огњем и мачем, него истином и правдом. А када је све доведено до апсурда изашли смо да јавно посвједочимо своје неслагање са својим народом и на улице. Наша борба није ни против кога лично, него против неправде. Тражимо од наших власти да овај закон повуче, или да га радикално измијене у оним дијеловима који су за цркву неприхватљиви“, поручио је Владика будимљанско-никшићки. Подсјетио је да су се властодршци са свима су се договорали осим са СПЦ. „Договарају се и са пчеларима и са ловцима, када мисле да донесу уредбе или законе о пчеларима, ловцима или риболовцима и било којој другој заједници мањој или већој, а са најбројнијом вјерском заједницом – Црквом Православном нису хтјели да се договоре. То што причају да су хтјели да се договоре лажу, само су хтјели да оставе утисак, да фингирају дијалог, кога није било“, казао је он. Све то је, додао јеон, било наметање. „И ми не можемо да прихватимо никакво наметање, а разговор, дијалог и договор братски увијек, ради добра и цркве и државе, а посебно ради добра нашега народа. Ето, драга браћо и сестре, због чега се ових дана сабирамо. Сабирамо се, обједињујемо и духовно се снажимо кроз наше заједништо, примањем Светих Тајни и кроз дијељење ове муке и неправде која је снашла наш род. Али кроз то јачамо, зато што смо са Христом и зато што војујемо у име Христово истином и правдом. И ништа то нама није непознато. Црква у овом свијету и вијеку је војујућа црква, која за истину и правду војује увијек. И жели братску љубав и слогу, тамо гдје нема доброте, љубави и слоге, нема ни праве вјере. Ми смо се објединили и када смо јединствени знамо да, ако са Христом страдамо и подносимо ове муке и патње, да ћемо са њиме и побиједити, јер крст Господњи колико је симбол страдања Христовог толико је и знак његовога Васкрсења и над смрћу, и над сваким злом и неправдом“, закључио је владика Јоаникије. Он је пожелио да Божић вјерницима донесе радост и да она уђе у сваки дом и породицу. Посебно је честитао новом свештенослужитељу олтара Господњега, свештенику Огњену Фемићу, који је данас рукоположен. “Огњен се данас лијепо спремио. Лијепо се образовао и није журио да прими свештенички чин све док није осјетио у своме срцу да га је Господ заиста призвао на свештеничку службу. Радио је и друге послове, упознао људе, упознао карактере, стекао искуство и сада спремно ступа на свештеничку службу. Он ће добити једну велику парохију поред града Никшића, гдје је све спремно за новог свештеника да се тамо настани, и народ га тамо жељно чека. И даће Бог да га укријепи, да његова свештеничка служба засвијетли и да буде и њему на спасење и на спасење свима онима којима он буде свештеник и духовник и парох. Да се обједињавамо око престола Божјег, око колијевке Христа Богомладенца да својом љубављу препородимо и себе и своје породице, пријатеље и непријатеље. Амин, Боже дај” бесједио је владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохија казао је данас након разговора са господом Душком Марковићем, предсједником Владе Црне Горе, и Зораном Пажином, министром правде, да се Црква залаже да закон о слободи вјероисповјести буде донијет сагласно Мишљењу Венецијанске комисије и кроз дијалог са Црквом и осталим вјерским заједницама. „Тога истинског дијалога до сада није било, а онако како су неки дјелови Предлога закона формулисани не доносе мир и спокојство у Црној Гори, него несрећу“, истакао је владика Амфилохије. Мишљења је да Влада овакав Предлог закона треба да одложи за послије Божића, подсјећајући на браћу римокатолике који управо славе Христово рођење, позвао је све да у миру и радости и братској љубави прославимо Божић: „Није Божић дан у коме треба да се дијелимо, већ је Божић онај који сједињује небо и земљу, и све земаљске народе у један Божији народ на коме је засновано и утемељено све што је саграђено часно и честито у историји Црне Горе. Само на то призивамо. Дакле да се донесе такав закон који ће донијети мир, срећу и напредак Црне Горе.“ Митрополит је одговарајући на новинарска питања шта очекује од Владе, изразио наду да ће Влада услишити молбу и да ће овај закон повући, као и да ће водити дијалог са Православном Божијом црквом у Црној Гори. Владика Амфилохије се захвалио премијеру Мрковићу на позиву за разговор, чиме је показао да је он разуман човјек и премијер. Након тога Високопреосвећени Митрополит се обратио сабраном вјерном народу на мосту Блажа Јовановића доносећи благослов Светога Петра Цетињског и његовог ћивота, са молбом да се браћа не свађају уз поруку да све пролази само Црква опстаје и остаје. Свештенство предвођено Преосвећеним владикама будимљанско-никшићким г. Јоаникијем и диоклијским г. Методијем раније данас је служило молебан, умјесто у Манастиру Светог Симеон Мироточивог на Немањином граду, на мосту Блажа Јовановића, близу Скупштине Црне Горе, гдје их је зауставила полиција која је од раног јутра блокирала центар Подгорице и све прилазе Скупштини. Литија свештенства и вјерног народа је кренула од Саборног храма Христовог Васкрсења гдје је послије Литургије дошло до спонтаног окупљања вјерног народа. Његово преосвештенство владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије казао је сабранима на мосту Блажа Јовановића да је у Скупштину дошао наказни текст Предлога закона о слободи вјероисповјести који није у складу ни са Уставом, ни са међународним стандардима који регулишу вјерска права, те да овај скуп представља израз неслагања са тим законом којим с припрема удар на православље у Црној Гори. Он је истакао да скуп није ни политички ни страначки, већ народни гдје су свештеници и народ заједно. „Наше је да устанемо против неправде, али не оружјем, нити било каквом силом, него само силом истине и правде, са позивом на братску љубав, разумјевање и слогу. Ми јесмо за закон, али не за овакав који је заправо закон о отимању црквене имовине“, поручио је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Прије тога Преосвећени владика диоклијски г. Методије је прочитао поруку Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори. Видео прилог (1) Видео прилог (2) Извор: Митрополија црногорско-приморска

Преосвећени владико, часни оци, поштовани професори, драга браћо и сестре, од свег срца благодарим на части да учествујем у овако лепом окупљању које ме неодољиво подсећа на Његошеву песму Филозоф, астроном и поета (Његош 1953, стр. 166-168). Мени би можда могла припасти улога „астронома“; професор је философ; а владика као теолог је поета. И ми би, као и Његош у тој песми, могли констатовати да смо чудновато друштво. Но, постоји једна суптилна разлика. У песми, астроном, философ и поета су уједињени у једној личности, у самоме Његошу. Вечерас, овде, обраћају вам се три, односно четири личности. Мислим да у тој разлици јесте грм у коме лежи зец. Ми смо имали научнике који су били уједно астрономи, философи и поете. На пример: Руђер Бошковић, Милутин Миланковић, Михаило Пупин, Иван Ђаја, Јован Цвијић, Ђорђе Костић и наравно Тесла. У саборном храму у Требињу неки од њих су приказана на фрескама. Верујем да би било подстицајно када би и код нас били осликани, рецимо у храму Светог Саве, јер су нам споменути научници узори великог служења и посвећености другима и истини, Богу. Чини ми се да сада осећамо кризу, недостатак тако свестраних личности. Ове области којима се бавимо, теологија, философија и наука код нас и у свету функционишу одвојено (секуларно); и ту има нечег доброг: пре свега, јер могу да имају независност и слободу истраживања (Abbot 2018). Међутим, у последње време приметан је пораст религиозног национализма и религиозног сајентизма које прати поприлична конфликтност. Ако се томе придружи и захуктали технолошки прогрес песимистичне најаве о нестанку људског идентитета, човечанства, живог света и читаве планете нису без основа. У том смислу, чини ми се да се показују врло оправдане речи покојног о. Радована Биговића да ће будућност света зависити од екуменског дијалога (Биговић 1995). Томе можемо придодати и ово што смо назвали међунаучни дијалог јер је извесно ургентно потребна сарадња и удруживање више области ради конструктивног приступања друштвеним и глобалним проблемима (на првом месту, актуелне еколошке кризе). Дакле, наука се подоста удаљила од својих извора: философије и богословља. А шта је наука без њих, без поетског осећаја и метафизике? Средство или слушкиња безличног технолошког прогреса, не у бескрај, већ, како се испоставља, ка општем уништавању. Ако се тако нешто и деси, питање је да ли можемо кривити науку. Заправо, била би крива злоупотреба науке. Јер право назначење науке засигурно није да буде средство уништења. Упркос свему, чини ми се да се и у нашем времену, може препознати шта је заиста наука. По мом мишљењу, наука је покрет – индивидуални, друштвени, цивилизацијски… Вероватно од самог стварања, у човеку постоји тежња ка сазнавању стварности око и унутар себе, одакле следи да је истраживачка побуда архетипска. Човек је, дакле, и homo scientificus. Наука, према томе, представља специфично људски покрет усмерен ка откривању општих истина, тј. универзално важећих повезаности које конституишу материјално постојање и стварност, а које се могу објективно формулисати, у виду математичких или логичких исказа. Научно истраживање је сложен процес. На самом почетку, подразумева постављање хипотеза (Вернадски 2012, стр. 52-56, 379). У питању су претпоставке, скоро па нагађања о нечему непознатом, необјашњеном. У том смислу, за науку је фундаментална запитаност, радозналост. Без истинске запитаности и знатижеље право научно истраживање не може ни да почне. Осећаји зачуђености и задивљености над тајнама постојања су узвишене побуде ради којих се људи баве науком. Убеђен сам да ове побуде и идеали служења и истинољубивости сачињавају дух праве науке који омогућава много снажније стваралачке импулсе него што је то бављење науком ради новца, славе и моћи. Прави извор науке није сујетни интерес, већ интуиција која се оформљује у нашем детињству, приликом играња и откривања новог (Ђаја 2019, стр. 14). Прошли петак на једној конференцији академик Александар Костић споменуо је како сво његово истраживање указује на то да ми, као људска бића, поседујемо осећај или чуло за вероватноћу (Kostić 2019). Одмах ми је синуло да тај интригантни осећај за вероватноћу може бити у основи интуитивног назирања научне истине. Дакле, ми некад из врло оскудних информација можемо да успоставимо научну хипотезу која је, у том смислу, тврдња да је нешто вероватно, ипак не потпуно извесно. Та доза неизвесности, према речима нашег великог физиолога и звездобројца Ивана Ђаје јесте највећа драж научног истраживања (Нинковић Ташић 2019, стр. 9). Да би доказала или оповргла хипотезе наука се служи логичким и математичким резоновањем, посматрањем, експериментисањем, разним техничким мерењима и нарочито статистиком. На крају истраживања налазе се прикази и интерпретације резултата, уопштавања, закључци, синтезе сазнајних увида. Заснивање научног приступа на логици, посматрању, испитивању и реторичком (аргументационом) демонстрирању потиче од Аристотела, те можемо констатовати да је управо Аристотел изумео науку. А узимајући у обзир његова запажања о развоју природе и животиња, Аристотела би могли назвати и претечом Чарлса Дарвина (Lo Presti, 2014). Друга најважнија личност у историји науке је засигурно Галилео Галилеј који је заслужан за успостављање научно-истраживачких метода: математичко-логичког резоновања (математичка физика), технички унапређеног посматрања (помоћу телескопа који је лично конструисао) и експерименталног проверавања физичких законитости. Њега, с правом, сматрамо „оцем савремене науке“ (Volas 2012, стр. 126). Много би нам било поучно да се осврнемо на језуитске спорове из Галилејевог времена. Тада су се судариле научне парадигме геоцентризма и хелиоцентризма. Шта је радио Галилеј? Указивао је на дијалог. Један његов трактат управо носи назив Дијалог (исто, 125); један други је назвао Дијалози о две нове науке (исто, стр. 120). Супротност Галилејевом приступу била је искључивост, нешто што је Николај Рерих назвао „окамењеност мозгова да не признају нова достигнућа“ и научна сазнања (Рерих 2019, стр. 219). Оно са чим се Галилеј сукобио није била наука или философија, већ идеологија. За разлику од истинске науке, идеологија не подноси дијалектику. Не признајући никакав дијалог, идеологија тежи да успостави монолог, диктат и диктатуру. Уколико се у друштвеној заједници не превазилази, идеологија неминовно постаје „идеократија“, односно инквизиција(Вишеславцев 2014, стр. 18). Истинска наука треба да буде неустрашива пред забранама, претњама, анатемисањима, прогонима од стране интелекта захваћеног духом иквизиције. Јер, историја науке је пуна сведочанстава да су се научне јереси неког времена у каснијим временима испостављале као нове истине о Универзуму и човеку, нови видици (Вернадски, стр, 248). Шта треба да афирмишемо у овом нашем дијалогу? Културу искрености, интелектуалног поштења и персоналног поштовања. Она, укратко, подразумева: слободу мисли, слободу размене сазнајних увида, слободно међусобно спорење (исто, стр. 19), слободно договарање, али никако по цену међусобног омаловажавања. Дијалог нам је најпотребнији управо онда када се јаве судари ставова, научних погледа… на пример, између креационизма и теорије еволуције. Јер, за науку је и сам дијалог конститутиван. Вернер Хајзенберг у књизи Физика и Метафизикасведочи како је квантна теорија настала управо из вишегодишњих дијалога између тадашњих физичара (Хајзенберг 1972). Једно од главних оруђа тих дијалога било је начело комплементарности Нилса Бора које се, упрошћено речено, односи на прихватање са-постојања супротстављених принципа: нужности и случајности, таласног и честичног понашања (Encyclopededia britannica, Qian et al 2018, Попер 1991, стр. 177). Такав приступ је у великој мери научно потврђен као и да је у Универзуму на разним скалама опште присутна тежња ка спрезању [енг. coupling] коју је први открио Кристијан Хајгенс 1665. г. на примеру часовника са клатнима. Наиме, када се часовници налазе на истом зиду, након краћег времена долази до усаглашавања осциловања њихових клатана. Равно три и по века било је потребно да прође да би се одгонетнула тајна усаглашавања часовника са клатнима. Године 2015-те португалски физичари установили су да се ово спрезање успоставља посредством звучних осцилација (Oliveira & Melo, 2015). У међувремену, утврђено је да се спрезање дешава и између галаксија, звезда, црних рупа, планета и сателита, физичких поља, биолошких осцилација, од којих је понајинтересантније спрезање ритмова дисања и срца, мозга и срца. У светлу ових научних увида делује нам незамисливо физичко постојање одвојено од релационог принципа. Више се не може одржати истицање примарности постојања над односом или тврдња да нешто најпре постоји, а да затим ступа у односе. Заправо, нешто постоји захваљујући томе што се налази у односу/релацији/интеракцији. Иста аналогија се може утврдити и за људско (онтолошко) постојање (у вези са овим видети изврсна запажања Христа Јанараса у тексту предавања које је одржао у Оксфорду, 2013. г., Yannaras 2013). Мислим да праву науку можемо препознати по томе што је кооперативна, афирмативна, инклузивна, а не ексклузивна. То значи да је отворена за истраживачку дискусију, за саслушавање различитих ставова, за сарадњу и за самопреиспитивање. Јер, и наука као и философија и теологија треба да буде саборна, а то значи да окупља људе и уједињује их, да призива на узвишенију димензију постојања него што је то пука борба за преживљавање. * Текст излагаања са Округлог стола „Извор и циљ науке“, одржаног 5. новембара 2019. г. у Библиотеци града Београда у организацији Актива за научни подмладак Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Библиографија Abbot A, Lost Galileo letter reveals he tried to dodge Incquisition, Nature, Vol. 561, 441-442, 2018; међу првим манифестима секуларног научног приступа јесте наведено Галилејево писмо – побуђено управо жељом за слободним истраживањем. Aleksandar Kostić, „Language structures are solution close to optimum for a given cognitive constraints“, Speech and language 2019, 7th International Conference on Fundamental an Applied Aspects of Speech and Language, Belgrade, November 1-2, 2019. Christos Yannaras, Christos Yannaras’ paper, OTRF Conference – Oxford 2013. Ecyclopedia Britannica, Complementarity principle. Oliveira HM & Melo LV, „Huygens Synchronization of Two Clocks“, Scientific Reviews, 5, 11548: 1-12, 2015. Qian X.-F., Vamivakas, A.N. and Eberly J. H. “Bohr’s complementarity completed with entanglement”, arXiv:1803.04611v1 [quant-ph] 13 Mar, 2018. Roberto Lo Presti, „The first scientist“, Nature, vol. 512, 250-251, 2014. Vilijam A. Volas, „Galilejeve veze s jezuitima i njihov uticaj na njegovu nauku“, u: Jezuitska nauka i zajednica učenih rane moderne Evrope, prir. Mordekaj Fajngold, Službeni Glasnik, 109-134, 2012. Wendy Greenhouse, „Daniel Huntington and the Ideal of Christian Art“, Winterthur Portfolio, Vol. 31, No. 2/3. pp. 103-140. pp. 115, 118, 1996; фотографија слике Phylosоphy and Christian art високе резолуције може се наћи овде. Александра Нинковић Ташић, Предговор, Звездобројци 2, Агапе књига, Београд, стр. 7-9, 2019. Вернер Хајзенберг, Физика и метафизика, Нолит, Београд, 1972. Владимир Вернадски, Биосфера и ноосфера, Логос, Београд, 2012, стр. 52-56, 379: Вернадски у овом одељку поздравља тадашњи тренд све већег емпиријски усмереног истраживања (~1926-1929. г) који подразумева занемаривање (растерећеност од) хипотеза; ипак, у савременој науци преовладала је хипотетичка усмереност истраживања; чак постоје озбиљне инцијативе да се пре истраживања врши званична регистрација истраживања (студија), укључујући и хипотезе… да би се избегло мењање хипотеза у току истраживања, у зависности од добијених резултата. То је један од разлога зашто рецезенти у научним часописима инсистирају на строго дефинисаним хипотезама на самом почетку научног рада; стр. 248: „Истина се неретко у већем обиму открива овим научним јеретицима, него ортодоксним представницима научне мисли.“ Иван Ђаја, Откриће света, у: Звездобројци 2, прир. Александра Нинковић Ташић, Агапе књига, Београд, 30-124, 2019. Карл Попер, Трагање без краја, Нолит, Београд, 1991; Попер је овде документовао врло значајне утиске о тадашњим тешкоћама разумевања начела комплементарности. На основу разговора са другим физичарима изражавао је сумњу да га ико уопште и разуме осим Нилса Бора, те и подозрење у истинитост начела комплементарности. Савремени експерименти никако не иду у прилог Поперових сумњи и подозрења. Када сам 2009. г. био у Бечу на Симпозијуму савремене физике, већина физичара су били копенхагеновци (присталице Копенхагенске интерпретације квантне механике, тј. начела комплементарности). Десет година касније јављају се изнова тежње ка другачијој интерпретацији. Овога пута, не само да је нова интерпретација позајмица из философије, већ је и научно-фантастична. У питању је теорија многих светова, коју је изворно постулирао физичар Хју Еверет крајем 1950-тих (Robert Crease, “The allure of many worlds”, Nature, vol. 573, 30-32, 2019). Николај Рерих, Неразрушиво, Логос, Београд, 2019. Петар II Петровић Његош, Цјелокупна дјела, књига 2, Просвета, 1953; видети и текст: В. Кадић, „Свети дуси, ал’ вјетрени врази“, Вечерње новости, 16. август 2004. Радован Биговић, „Човек – биће дијалога“, Теолошки погледи, година XXVIII, бр. 1-4, стр. 211-213, 1995. Извор: Теологија.нет

„Контакт између Цркве и државе постоје свакодневно, али институционални дијалог о закону о слободи вјероисповјести, у смислу дијалога са радном групом за израду закона није почео“, поручио је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске. Он је гостујући у емисији Клуб А са Иреном Татар објаснио да су контакти, као и сваки разговор добри, међутим то се не може дефинистаи као дијалог. „Дијалог о закону значи субјекти вјерске слободе са једне стране, експерти поред њих, представници цивилног сектора са друге стране и преко пута радна група Владе Црне Горе. То је дијалог. Митрополија је још прије пар мјесеци, одмах након усвајања Мишљење Венецијанске комисије, званично обавијестила Владу Црне Горе да прихвата и да је отворена за дијалог и да је именовала своје представнике за дијалог о том важном питању.“ Даље је објаснио да је свако људско право универзално и припада сваком човјеку у сваком времену, свакој епохи, на свакој тачки земљине кугле, али да ниједно људско право не може да буде политичко питање: „Ако се вратимо на то, да то буду политичка питања, онда ћемо да се вратимо у најгора времена људске прошлости. Сматрам да је од једне врло јасне и прецизне ствари, какво је право на слободу вјероисповијести, направљено класично политичко питање у Црној Гори и то је оно што забрињава“, оцијенио је координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске. Подсјетио је да годинама указује да се Предлог закона и уопште законски акт о слободи вјероисповјести припрема на до сада невиђени начин што је преседан у припреми закона о било ком људском праву. Истичући да Влада Црне Горе нема стратегију о начину остваривања и заштити права на слободу вјероисповести, као што има за сва остала људска права, објаснио је да је стратегија битна зато што се њоме дефинише јавна политика Владе, односно извршне власти по том врло важном питању. У прилог томе је навео да на званичној интернет страници Министарства за људска и мањинска права постоји сијасет стратегија о свему и свачему, што није спорно, али о слободи вјероисповести нема као што нема ни акционог плана, ни радне групе. По његовом мишљењу то је једна ствар која веома забрињава, иако су многи, који нису правници, склони да то олако тумаче као „нека процедурална питања“. „Али, у праву је форма на првом мјесту и она је веома важна и готово да је она и суштина док дођемо до оне праве материјално-правне стране којем се бавимо“, рекао прота Велибор Џомић. Истиче да је законодавни поступак врло јасан и прецизан. У радној групи за израду таквог једног закона као што је закон о слободи вјероисповјести, као и о другим људским правима, неизоставно морају да партиципирају они који су субјекти вјерске слободе, дакле они на које се тај будући општи правни акт односи, а тога није било: „У питању је један унилатерални, једнострани предлог извршне власти при чему никад нико од нас није спорио Влади Црне Горе, Скупштини Црне Горе, дакле држави Црној Гори, да има право по Уставу да припрема законе и регулише различите области друштвеног живота. Међутим ни једна власт није неограничено у томе, зато постоји устав, као устава самовољи који овдје очевидно није то што треба да буде.“ Мишљења је да је у питању врло нетранспарентан и дискриминаторни процес што је проблематично у првом сегменту, док је у другом сегменту још проблематичнији садржај Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, и по оцјени Венецијанске комисије која је дала скоро 40 врло битних готово суштинских примједби. „Забрињава то је да је прошло скоро пет мјесеци од кад је Венецијанске комисије усвојила своје Мишљење. У првим препорукама је, чини ми се да је и прва препорука Влади Црне Горе, да отвори инклузивни транспарентни дијалог са црквама и вјерским заједницама, експертима и цивилним друштвом. До дана данашњега тај дијалог у институционалном облику кроз радну групу, кроз присуство представника свих цркава и вјерских заједница којих ће се тај закон тицати, то до сада није учинила.“ Подсјетио је отац да су се септембра мјесеца срели премијер Душко Марковић и Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, што је јако важно, да је тада је речено да ће се стрпљиво водити дијалог, али након мјесец дана са исте адресе стигла је порука да се неће ту много чекати и да се неће трошити вријеме, и да постоји теме око којих нема дискусије: „Ако једна страна није спремна да преговара, води дијалог и увјери другу страну или друге стране, потенцијалне саговорнике, у исправност својих решење и њихову усаглашеност са Европском конвенцијом за људска права, са пресудама Суда у Стразбуру, са Уставом Црне Горе, правним и друштвеним поретком Црне Горе, онда проблем постоји. Дакле ми још увијек данас, на данашњи дан. на овај празник Светих врачева Козме и Дамјана, 14 новембра, немамо информацију ни ко је у радној групи, нити имамо чињеницу да је дијалог почео“, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске у емисији Клуб А са Иреном Татар. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Посета Исламском Универзитету Индонезије, Великој џамији Кауман и православној парохији у Џогџакарти. Повезане вести: Викарни Епископ мохачки Исихије и протођакон др Дамјан Божић учествују у Билатералном међурелигијском дијалогу Србије и Индонезије Међурелигијски дијалог Србије и Индонезије - делегацију СПЦ чине Епископ Исихије и протођакон др Дамјан Божић Другог дана званичне посете државно-црквене делегације Републике Србије Индонезији, посланство је заједно с домаћинима посетило Исламски универзитет у Џогџакарти. У име Универзитета добродошлицу делегацији упутио је ректор проф. др Фатул Вахид, који је у кратким цртама изнео историју ове високообразоване установе. Исламски универзитет Индонезије је приватни универзитет. Основан је 8. јула 1945. године као Исламска виша школа од стране политичких личности тадашњег времена, укључујући др Мухамеда Хату, Мохамада Натсира, Мохамада Роема, Вахида Хасима и Абдула Кахар Музаккар. Историјски гледано, ово је први национални универзитет у Индонезији и најстарији приватни универзитет у земљи. Данас 25 хиљада студената живи у овом граду, и велики број се образује на овом универзитету. Ректор др Вахид је такође рекао да смо данас овде да поделимо оптимизам, јер и ако се разликујемо у много чему, ипак нас тројство спаја, а то је љубав према науци, нацији и Свевишњем. Затим су чланови делегације у име Владе Републике Србије и Српске Православне Цркве узвратили поздравом и пригодним беседама. За модератора од стране Универзитета одређен је г. Ревианто Буди Сантоса. Преосвећени Епископ мохачки г. Исихије обратио се присутнима говорећи на тему Сарадња између двају универзитета: Постигнуто и престојеће. Владика је најпре поздравио присутне преносећи благослов и поздрав Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и између осталог рекао: -Најбољи начин да се успоставе и развијају односи између двеју нација је да свака нација одабере представнике из различитих релевантних институција и организује састанке између њих. Састанци су форматирани на одређене теме и представници се укључују у стручни дијалог са својим колегама. Међутим, чини се да је и лични аспект тих састанака изузетно важан. Лични односи, који се заснивају на отворености, поштовању и, најзад, заједништву и братској љубави према другоме, често се показују као највреднија достигнућа таквих билатералних дијалога; они, заузврат, омогућавају и олакшавају даљи дијалог и развој добрих односа и сарадње међу народима. -Започели смо плодну размену са обема нацијама, Србијом и Индонезијом, давањем државних стипендија за постдипломске студије или за језичке курсеве; већ се годишње размени пет до десет студената са сваке стране. Они су, у ствари, други круг личних веза наших народа, а сваки од њих представља чврст грађевински мост, мост између Србије и Индонезије ... Међутим, упркос јасном интересу и одлучности коју су испоставиле обе нације Србије и Индонезије, наведени потенцијал није искоришћен у потпуности, и то због различитих спектара околности двеју држава и њихове околине. Овде видимо одличну прилику да оживимо своју намеру, да реализујемо овај могући, договорени и неизмерно значајан аспект за даљи развој односа између двају народа, историјских савезника, пријатеља и партнера. У том смислу, Влада Србије за сарадњу с Црквама и верским заједницама предлаже одржавање припремног састанка ресурса/делегација, укључујући стручњаке из научне, образовне и педагошке области двеју држава, заједно са представницима надлежног Министарства науке, образовања и технолошког развоја Републике Србије у априлу или мају 2020. године. На овом састанку требало би да се испитају и ускладе све могућности и дефинишу конкретни кораци за сарадњу између факултета и универзитета двеју земаља. Свакако, то би укључивало и такве теме које се тичу верских питања и међуверског дијалога. Наставићемо да заједно радимо на развоју наших личних и националних односа. Охрабрујемо вас, нашу браћу и сестре, студенте да учествујете у овом подухвату. Будући да сте у својим формативним годинама, као одговорни и отворени млади одрасли људи, за то имате огроман потенцијал, закључио је епископ Исихије (Рогић). Присутнима се затим обратио други члан делегације Владе Републике Србије проф. др Абдулах еф. Нуман говорећи на тему Развитак мултикултуралности и верске сарадње. Проф. Нуман је рекао, између осталог, и то да свако има право на слободу: -Држава није само политичка организација, структура, већ мора да води рачуна и о својим држављанима. У Аустралији, на пример, имамо концеп мултикултурализма. Тамо нема проблема са културом која доминира. То је прави пример како сви људи могу да живе заједно. Имате, наравно, насеља где је већинско становништво, на пример, кинеско, грчко, италијанско... има један крај у Мелбурну где је већинско становништво из Индонезије. Аустралија има закон где се свима гарантује слобода, тј. право да живе по својим обичајима. Овакав начин живота уз сва права једне државе створиле су етничке енклаве које, с друге стране, нису креирале етничку интеракцију и као такве створиле су генерацију људи који не причају језик земље у којој живе. Религија нас на првом месту учи да волимо једни друге. Ја нигде нисам нашао да нека религија учи да мрзи своје ближње. Све је везано за љубав и поштовање. На пример, Ислам је дошао у Индонезију без рата; дошао је преко трговине, економије. На жалост, у Европи нас оптужују да долазимо са ратовима и намећемо мржњу и наше учење, али у Курану нигде нећете наћи говор мржње... -Шта је држава? Држава је једна велика породица. Свако треба да има право гласа како би допринео држави. Држава смо ми. Држава није зграда, мост, архитектура, држава је, попут човека, као неко људско биће које живи са другим људским бићем у месту које мора да буде безбедно за све,” истакао је проф. др Абдулах еф. Нуман. На крају се обратио и трећи представник Владе Републике Србије, помоћник директора у Сектору за међуверски дијалог при Управи за сарадњу с Црквама и верским заједницама, др Ферид Булић, говорећи на тему Верска права у Србији и међуверски дијалог. Он је навео да је распад Југославије оставио дубоке међуверске и међуетничке поделе и на читавом постјугословенском простору остали су дубоки ожиљци: -Из праксе наше земље и других земља познато је да су Цркве и верске заједнице остваривале добре резултате у изградњи мостова. С тим у вези важно нам је успостављање међуверског дијалога између држава на постјугословенском простору, што би помогло да се изграде путеви нове сарадње, премосте јазови и утврде темељи за плодоносну државно-верску сарадњу којом ће се афирмисати људска и верска права, помирење и толеранција. Претходна три међуверска дијалога Републике Србије и Републике Индонезије (2011, 2013. и 2015. године) показали су да наше земље имају снажан потенцијал да воде међуверски дијалог. Нас раздвајају хиљаде километара, историја, култура, гране уметности, али нас вера зближава и упућује једне на друге. После ових излагања повела се пријатна дискусија са студентима ове високошколске просветне институције Џогџакарте. Велика џамија Кауман У послеподневним часовима делегација Владе Републике Србије упутила се у обилазак знаменитих верских објеката Џогџакарте. Прва на листи знаменитости била је Велика џамија Кауман. Ову џамију, место молитве и мудрости, основао је Хаменгкубувоно Први, заједно са Киаи Факихом Ибрахимом Дипонингратом (првим поглаваром Кратона) и Киаи Вириокусумом, који је био и главни архитекта ове грађевине. Зидање Велике Кауман џамије повезано је и са оснивањем и настанком града Џогџакарте (1756. године). Џамија је саграђена 29. маја 1773. године. Велика џамија Кауман, како нам је објашњено, изграђена је у типичној јаванској (оствро Јава) архитектури са трослојним кровом, без минарета. Изграђена је у комплексу слојевитих зидова, док је главна свечана капија смештена на источној и такође северној страни. Унутар џамије, трослојни минбар налази се на западу у смеру кибла. Џамија такође садржи главну веранду, што представља основну карактеристику јаванске архитектуре. Веранда је окружена малим језером, где верници пре уласка у џамију перу стопала. У предњем делу дворишта џамије налазe се зелена стабла четинара који се у Јаванској култури сматрају корисним и благословеним. Северно и јужно од дворишта су високи павиљони познати као „пагонган”. Такође се северна страна зове Пагонган Лер (северни пагонган), а јужна страна Пагонган Кидул (јужни пагонган). Кратак историјат ове светиње изнео је члан делегације Владе Републике Србије г. Мустафа eф. Јусуфспахић, муфтија београдски и војни. Сусрет са православном заједницом Џогџакарте У Индонезији живи више од 250 милиона људи, али само 10% њих су хришћани. Последње две деценије Православна Црква у Индонезији изнедрила је око 20 активних заједница. Иако мале, ове заједнице остављају битан траг у историји хришћанства ове земљe. Један број православних хришћана окупља се на молитву и богослужење у домовима верника, али има и оних заједница које су успеле да обезбеде трајна богослужбена места. Православни Индонежани су одлучили да искажу своју веру на неке заиста лепе начине. Широм земље постоје православне хришћанске школе, сиротишта, програми за прехрану сиромашних, па чак и болница. Православље у Индонезији није скривено, нити је забрањено. Једини проблем је регистрација верске заједнице код државних власти. Да би једна верска група била регистрована потребно је, поред одређеног броја чланова, да пет највећих верских заједница у Индонезији потпишу сагласност да се верска заједница региструје. Чланови делегације Владе Републике Србије, предвођени Епископом мохачким Исихијем, истог дана су, а у навечерје празника и сећања на свете мученике Тараха, Прова и Андроника, посетили православну цркву Светог Дионисија Закинтоског у предграђу Џогџакарте. Овај храм припада Епархији за Индонезију Митрополије Сингапура и Југоисточне Азије Васељенске Патријаршије. Духовник ове православне заједнице је рођени Индонежанин, протопрезвитер Лазар Суканто који је пежелео срдачну добродошлицу делегацији из Србије: -Када сам чуо да долазите, веома сам се обрадовао и одмах сам обавестио надлежног епископа који је подарио благослов да вас све угостим. Црква у којој се налазите посвећена је Светом Дионисију Закинтонском, и ја сам њен први свештеник. Православна парохија у Индонезији званично је основана у јуну 1989. године. Иначе, око 1800. године први православни верници су дошли из Јерменије, но нису се задржали дуго. Тек много касније, тј. 1989. године, основана је православна парохија и ја сам један од првих пет рукоположених свештеника за мисију у Индонезији. Рођен сам у Индонезији, као и моја презвитера. Дипломирао сам на Академији Часног крста у Бостону, САД. У чин презвитера рукоположен сам 1992. године. Пре формирања ове парохије опслуживао сам две православне зеједнице са око шездесет верника, недалеко одавде, све до 1996. године када смо дошли овде. Прву Литургију у овом храму одслужио сам 1998. године са једним свештеником из Грчке Православне Цркве. После две године мисионарења крстио сам једну групу верника и тек тада сам почео да богослужим. Прво смо били под директном јурисдикцијом Васељенске Патријаршије, затим Грчке Епархије за Закинтос, па Митрополије за Хонг Конг и, на крају, тј. сада смо под Епархијом за Индонезију Митрополије Сингапурске и Југоисточноазијске. Поред пастирског старања о овој парохији имам још четири богослужбена места која редовно обилазим. Што се тиче нашег односа према суседима или, боље речено, њиховог према нама, он је изузетан. Ми као православна заједница редовно учествујемо у свим локалним активностима заједнице, комшилука. Примера ради, патролирамо улицама током ноћи, заједнички одржавамо хигијену улица и друго. Сваке године током божићних празника делимо пакете - поклоне нашим суседима, а поводом васкршњих празника организујемо бесплатно лечење свих који закуцају на врата. Морам да нагласим да редовно присуствујемо прославама празника наших комшија и због тога нас највише поштују, пре свега, што никоме не намећемо наше Православље. Епископ Исихије је захвалио на добродошлици: - Веома нам је драго што смо данас посетили Вашу заједницу. Разлог наше посете Индонезији је Четврти билатерални међуверски дијалог Србије и Индонезије. Веома смо почаствовани Вашим гостопримством и пажњом коју сте нам указали. Заиста се осећа чврста вера и жеља за мисионарењем. Много значи Ваш однос према суседима који сте малопре поменули, и то је управо једна од тема овог дијалога између Србије и Индонезије. Ово је добро искуство за све нас. Молимо се Светом Дионисију да Вам да снаге и вере да истрајете у мисији и да Вам Господ подари све потребно. Нека Вас Господ благослови! Овом посетом окончана је званична посета државно-верске делегације Републике Србије Индонезији. протођакон др Дамјан С. Божић члан државно-верска делегација Републике Србије Извор: Инфо-служба СПЦ

Државно-верска делегација Републике Србије борави у званичној посети Индонезији од 21. до 26. октобра 2019. године ради учешћа на Четвртом билатералном међуверском дијалогу Србије и Индонезије. Повезане вести: Викарни Епископ мохачки Исихије и протођакон др Дамјан Божић учествују у Билатералном међурелигијском дијалогу Србије и Индонезије Међурелигијски дијалог Србије и Индонезије - делегацију СПЦ чине Епископ Исихије и протођакон др Дамјан Божић Конференција се одржава у Џогџакарти, граду на југозападу Индонезије. Државно-верска делегација Републике Србије допутовала је у Џогџакарту 22. октобра 2019. године. Званични сусрети представника двеју земљаља отпочео је у среду, 23. октобра, у сали за конференције хотела „Мериот“ у Џогџакарти. Конференцију је отворио и одржао уводно слово г. Ћећеп Хераван, генерални директор за информације и јавну дипломатију Министарства спољних послова Републике Индонезије. Поред срдачне добродошлице и упознавања присутних са историјом града, града где су култура и религија сједињени у одличној хармонији, господин Хераван подсетио је на значај међурелигијског дијалога Индонезије и Србије. Између осталог, присутне је подсетио на први билатерални дијалог Србије и Индонезије одржан 2011. године, који је оцењен као најбоље икада одржан дијалог са другом државом. Индонезија већ дужи низ година одржава међуверски дијалог са преко тридесет земаља. Затим се обратио г. Мирко Чикириз, државни секретар у Министарству правде Републике Србије и шеф делегације, који је, између осталог, рекао да Србија сматра Индонезију великим и традиционалним пријатељем и важним партнером за сарадњу. Ове године обележавамо 65. годишњицу од успостављања дипломатских и пријатељских билателарних односа, па се искрено надамо да ће се наши свеукупни односи још брже развијати у будућности. Будући да већ више од две деценије Република Индонезија одржава међуверске дијалоге са партнерским земљама широм света, а од 2011. године и са Републиком Србијим, велика нам је част што смо и у тој области постали партнери, јер данас почиње Четврти међуверски дијалог делегација наших земаља. Од Четвртог билатералног, међуверског дијалога очекујем исте резултате које су дали сви претходни дијалози - размену знања, нове договоре и неговање склада различитости, што ће допринети још чвршћим, пријатељским односима наших замаља. Прва пленарна седница на тему: „Оснаживање жена и омладине ка инклузивном дружтву” После паузе уследила је прва пленарна сесија на тему: „Оснаживање жена и оладине ка инклузивном дружтву”. Поздравно слово је одржао модератор сесије др Марко Николић, помоћник директора у Управи за сарадњу с Црквама и верским заједницама, заменик шефа делегације и координатор Четвртог билатералног међуверског дијалога Србије и Индонезије. Господин Николић је рекао, између осталог, да из религијске перспективе у данашњем свету, углавном али непоколебиво, афирмише се категорија „вредносне неутралности“ као оквир и одговор на изазов све дубље кризе идентитета народа и држава, и последично, сада већ егзистенцијалну потребу њиховог преображаја, опстанка и развоја. Очигледно је да душа појединца све израженије проживљава „распеће“ између превлађујућег секуларистичко–материјалистичког и антропоцентричног, с једне, и теоцентричног духа, с друге стране. Највећи број држава у свету заснивају своје стратегије опстанка и развоја на синтагми „јединства различитости“, чији се први степен остварења своди на економско–политичку интеграцију. У том контексту мора се нагласити да појмови људских права, слободе, демократије, владавине права и правне државе, у мањој или већој мери, представљају симбиозу секуларизованих сурогата хришћанских, хиндуистичких, будистичких, исламских, јудаистичких и других религијских вредности и начела, што најбоље потврђује анализа садржаја њихових Светих књига. Управо због тога, пре и изнад свега, треба имати на уму чињеницу да „гориво за развој“ света, независно од категорије пролазног времена, представљају „вредносно-критички“, „вредносно-интегративни“, миротворачки, социјално-безбедносни и индивидуално-психолошки потенцијали његових религијских заједница. Република Србија се зато залаже за афирмацију и унапређење међурелигијског и екуменског дијалога на свим нивоима, као стратешког оквира и претпоставке за витално важну реафирмацију и примену универзалних етичких и моралних начела у свету, свесно и активно дајући свој органски допринос овом процесу. У контексту дефинисаног наслова Четвртог међуверског двостраног дијалога Србије и Индонезије ― Одрживи Мир и Хармонија: Ангажовање жена, младих и медија ― желео бих само да нагласим да „спољашњег мира и хармоније“ нема и не може бити независно од постојања „унутарњег мира“ у појединцима, који, опет, у изворној и највећој мери представља последицу њиховог односа са „вертикалом“, која се онда пројектује у „хоризонтали“ кроз делатни однос према читавом свету и окружењу. Због свега реченог, Република Србија, између осталог, и кроз разноврсне активности Управе за односе са Црквама и верским заједницама при Министарства правде, и у наредном раздобљу пружиће недвосмислену и активну подршку афирмацији верских слобода и унапређењу положаја својих Цркава и верских заједница у друштву, незаменљивих и органских субјеката у процесима „вредносне интеграције“ на Балкану, у Европи и читавом свету. У том смислу наставиће да пружа пуну подршку афирмацији позиције и улоге жена и младих у друштву, између осталог, и кроз медије својих верских заједница. Прво излагање је имао Преосвећени Епископ мохачки Исихије. Епископ Исихије је пренео поздраве Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, а после уводног слова и поздрава домаћину и гостима одржао је излагање на тему: „Заједнички живот: Улога религије у зближавању људи“. Епископово излагање било је у целости на енглеском језику. Преосвећени је, имеђу осталог, нагласио да је породица један од најчешће нападнутих елемената друштва. Природна и Богом дана хијерархија и склад ове основне јединице и грађевног блока су оспоравани. Наше разумевање породице потиче из брака, који је свети и освећен. Брак је трајна, слободна, вољна заједница љубави између мушкарца и жене: "... мушкарац ће напустити оца и мајку и бити сједињен са својом женом, а њих двоје ће бити једно тело." (Еф 5,31). Овај мистички спој мушкарца и жене представља Царство Долазећег доба; уједно је то и задатак који му је дао Бог, заједница у којој мушкарац и жена теже ка савршенству живота и достижу га у све већем степену садашњег живота ... Поштовање традиционалних вредности у породици и целокупном друштву једини је поуздан и плодан начин за свет. Он омогућује стабилну основу, чак и ако се своди на само „мало стадо“ верних, па чак и ако их секуларизовани свет одбацује, штавише, и прогања. Чврсто верујемо да ће верници превладати до краја, живећи и функционишући заиста у породицама. Молимо се Богу да овај уважени скуп послужи да продубимо нашу свест о тим вредностима и да их додатно ојачамо и промовишемо у нашим друштвима...“ Следећи говорник била је представник Републике Индонезије, гђа Дви Рубијанти Колифа, генерални секретар Азијске муслиманске акционе мреже. Говорила је на тему: „Опасност дијалога или храбар разговор”. Излагање потпомугнуто видео презентациојом сликовито је дочарало положај жена у друштву Републике Индонезије, као и изазове унутрашњег религијског дијалога. После дискусије присутнима се обратила др Инаја Рохманија, продекан за студентска питања, и сарадник Државног исламског универзитета Сунах Калијага. Презентацију је отпочела покушајем да се разумеју радикалне групације и религијска искључивост. Снажан колектив и медијска видљивост су кључни у промовисању мира. Следећи говорник је био профеор др Абдулах Нуман, србијански муфтија, који је говорио на тему: „Развитак људског окружења”. Између осталог, рекао је да често заборављамо на улогу жене у друштву и да је време да почнемо да стварамо позитивнију атмосферу. У исламској традици и верским зборницима све што је написано о женама писали су мушкарци. Основна права жена су нарушена. Када друштво изгуби веру (Цркву), онда се ослања на културу. Први људи нису имали никакав политички систем. Били су само њих двоје који су живели по закону Божјем. Убрзо затим обратио се монсињор Мр Александар Коначевић, генерални викар Београдске надбискупије Римокатоличке Цркве у Србији. Говорио је на тему: „Оспособљавање жена и младих за активно укључивање у друштвене активности”, Између осталог, рекао је да је захтев за „ослобађање“ жена од „власти“ мушкараца рађао напад феминизма на хришћанску веру. Не треба посебно говорити шта породица значи за хришћанство. Хришћанско поимање никад није укључивало робовање једног лица другим лицима, па тако није схватало ни брак ни улоге унутар породице, па је баш зато феминистички напад извршен у тренутку када се одбацују сви видови људске љубави и поштовања, узајамности и заједништв. Ако желите осигурати сигуран и поуздан положај жена у нашим религијским заједницама и у друштву уопште, морамо се упознати са оним што нам долази из света, зашто је прст уперен у нас. Можда више није у питању борба жена за жене, можда је управо време борбе брачних супружника, мужа и жена, за права, за своју сигурност како би место породице у религијској, конкретно у хришћанској заједници постало ослобођено место заштите сваког члана породице, а посебно жена, које се рађају у једној породици и рађају нову породицу. Немојте говорити више о промовисању права појединачно док не заштитите језгро око којих сваки човек узраста. Управо она - породица јесте место унутар заједнице за које се сваки верник мора борити. Друга пленарна седница на тему: „Унапређење улоге медија и новинара у одржавању мира и хармоније” Друга пленарна седница је почела после паузе, у 14 часова по локлном времену. Поздравно слово је одржао модератор сесије Еко Ријади, начелник Центра за људска права при Исламском универзитету у Индонезији. Између осталог је рекао да је предмет и циљ ове сесије анализа утицаја друштвених медија на друштво и промоција мира, као и унапређење улоге медија и новинара у одржавању хармоније. Друштвени медији, а због свог великог утицаја и значаја за свакодневни живот човека, представљају веома важан чинилац савременог друштва, те се могу посматрати као покретачи друштвених промена и ствараоци друштвених трендова. Прво излагање друге сесије припало је потписнику ових редова, протођакону Дамјану Божићу, главном и одговорном уреднику Православља, новина Српске Патријаршије. Говорио је на тему: ”Peace without truth: meaningless vitality”. Излагање је у целости било на енглеском језику, а било је подељено у неколико целина. Дефинисан је појам медија да би после задатих теза излагач покушао да одговори на постављена питања: Можемо ли имати мир без истине? Шта је за нас процес суочавања са истином... За нас људе у вери чак бисмо то могли да назвемо и покајањем. Улога медија јесте да говори истину каква год да је она, јер само тако можемо се суочити са друштвом које ће да да одговор, добар или лош, и на основу тога напредоваће и тежити ка миру или ка немиру. На крају је појашњен утицај и значај медија, као и обликовање нове и другачије социјалне стварности. После дуже дискусије, следеће излагање на тему „Премошћвање различитости – Триологија међурелигијског и етничког дијалога” изнео је др Устади Хамза, предавач на Исламском државном универзитету Сунан Калијага. Излагање је било потпомогнуто видео пројекцијом. Јасно и прецизно др Хамза износи проблеме са којима се медији суочавају у Републици Индонезији, као и муслимаснки свет уопште. Убрзо затим обратио се наредни говорник, Фахд Пахдеи, саветник у Извршној канцеларији Председника Републике Индонезије и извршни директор „Диги-Трупе” Индонезије. Излагање, такође потпомогнуто видео пројекцијом, бавило се темом значаја медија као помоћи у оспособљавању и враћању деликвената на нови пут. После дискусије присутнима се обратио г. Бела Халас, Бискуп Реформаторске хришћанске Цркве у Србији. Говоро је на тему: ”Улога новинара у одржавању мира и хармоније”. Рекао је, између осталог, да у пракси постоје верски и световни медији. Улога верских медија треба да се испољи у ширењу мира, љубави и разумевања међу људима. Такође, треба да воде рачуна о садржају како не би потенцирали екстремне поруке, те да не би изазивали нетрпељивост међу људима. С друге стране, улога световних медија је да објективно извештавају о Црквама и верским заједницама пошто медији имају снажан утицај на јавност. После одговора на питања и дискусије на наведену тему, кратку рекапитулацију досадашња три одржана међуверска дијалога Србије и Индонезије изложила је Јована Раковић, саветник за међуверски дијалог у Управи за сарадњу с Црквама и верским заједницама Републике Србије. Такође је престављен зборник радова са свих досадашњих скупова под насловом „Међуверски дијалог Србије и Индонезије”. Његова Екселенција Мохамад Чандра Виђа Јуда, амбасадор Републике Индонезије у Београду, представио је заједничку изјаву двеју делегација као резултат данашњих дискусија и даљег развоја дијалога, а завршна реч у име Републике Индонезије припала је Његовој Екселенцији Диару Нурбинтору. Завршна реч у име делегације Републије Србије припала је др Фериду Булићу, помоћнику директора у Сектору за међуверски дијалог у Управи за сарадњу с Црквама и верским заједницама Републике Србије. Др Булић је, између осталог, рекао је да претходна три међуверска дијалога наших двеју земаља показују и доказују да дијалози имају велики потенцијал. Нас раздвајају хиљаде километара, историја, култура, гране уметности, али нас вера зближава и упућује једне на друге. Ми сматрамо да смо у здравом и хармоничном друштву заснованом на универзалним вредностима, владавини права у којем сви друштвени чиниоци врше своју мисију. Надамо се и дубоко верујемо да ћемо друштвене потенцијале наших двеју земаља успети да још више унапредимо. * * * Чланови посланства Републике Србије чине: Мирко Чикириз, државни секретар у Министарству правде Републике Србије, шеф делегације; др Марко Николић, помоћник директора у Сектору за сарадњу с Црквама и верским заједницама при Управи за сарадњу с Црквама и верским заједницамa, заменик шефа делегације и координатор Четвртог билатералног међуверског дијалога Србије и Индонезије; др Ферид Булић, помоћник директора у Сектору за међуверски дијалог при Управa за сарадњу с Црквама и верским заједницама; Tатјана Цонић, амбасадор и помоћник министра за билатералну сарадњу у Министарству спољних послова Републике Србије; Слободан Маринковић, амбасадор Републике Србије у Републици Индонезији; Исихије Рогић, српски православни Епископ мохачки; проф. др Абдулах еф. Нуман, заменик реису-л-улеме Ријасетa Исламске заједнице Србије и муфтија србијански; монсињор Мр Александар Ковачевић, генерални викар Београдске надбискупије; Мустафа eф. Јусуфспахић, муфтија београдски и војни; Бела Халас, бискуп Реформатске Хришћанске Цркве; протођакон др Дамјан Божић, главни и одговорни уредник „Православља“, новина Српске Патријаршије; Виктор Цветковић, службеник Каритаса; Јована Раковић, саветник за међуверски дијалог при Управи за сарадњу с Црквама и верским заједницама. Овим је завршен званични део. Следећег дана је у плану обилазак Државног универзитета, хиндуистичког храма Кимпулан, велике џамије Кауман, храма Боробудур, као и сусрет са православном црквеном заједницом у Џогџакарти. протођакон др Дамјан С. Божић Члан државно-верске делегације Републике Србије Извор: Инфо-служба СПЦ

Државно-верско посланство Републике Србије отпутовало је 21. октобра 2019. године у Инденезију где ће наредних дана бити одржан четврти билатерални међурелигијски дијалог Србије и Индонезије. У државно-верском посланству Републике Србије, поред представника Министарства правде, Министарства спољних послова Републике Србије, Управе за сарадњу са црквама и верским заједницамa, као и представника традицоналних цркава и верских заједница, налазе се и Преосвећени Епископ мохачки г. Исихије и протођакон Даман Божић, главни и одговорни уредник „Православља“, новина Српске Патријаршије. Чланови посланства су: Мирко Чикириз, државни секретар Министарству правде Републике Србије, шеф делегације; др Марко Николић, помоћник директора у Сектору за сарадњу с црквама и верским заједницама, Управa за сарадњу с црквама и верским заједницамa, заменик шефа делегације и координатор Четвртог билатералног међуверског дијалога Србије и Индонезије; др Ферид Булић, помоћник директора у Сектору за међуверски дијалог, Управa за сарадњу с црквама и верским заједницама; Tатјана Цонић, амбасадор и помоћник министра за билатералну сарадњу у Министарству спољних послова Републике Србије; Слободан Маринковић, амбасадор Републике Србије у Републици Индонезији; Исихије Рогић, Српски православни Епископ мохачки; проф. др Абдулах еф. Нуман, заменик реису-л-улеме Ријасетa Исламске заједнице Србије и муфтија србијански; монсињор мр Александар Ковачевић, генерални викар Београдске надбискупије; Мустафа eф. Јусуфспахић, муфтија београдски и војни; Бела Халас, епископ Реформатске хришћанске цркве; протођакон др Дамјан Божић, главни и одговорни уредник „Православља“, новина Српске Патријаршије; Виктор Цветковић, делатник Каритаса; Јована Раковић, саветник за међуверски дијалог, Управa за сарадњу с црквама и верским заједницама. Извор: Инфо-служба СПЦ

Објављена су научна дела ђакона др Александра Прашчевића под насловом Дијалог између православних хришћана и муслимана у три књиге: 1. Допринос Патријарха српског Германа дијалогу са муслиманима (1958-1990), 2. Патријарх Павле о исламу и муслиманима (1990-1997), 3. Допринос Патријарха српског Павла дијалогу са муслиманима (1998-2009), у издању Епархије рашко-призренске, а под покровитељством Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије. У питању су резултати научно-истраживачког рада, постигнути на основу необјављених архивских докумената, у склопу постдоктората на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну, под менторским руководством проф. Ангелики Зјака. Рецензенти објављених књига су проф. др Мевлуд ефендија Дудић, проф. др Дарко Танасковић, свештеник проф. др Радомир Поповић, проф. др Бранко Ракић, јеромонах проф. др Исидор (Јагодић) и виши научни сарадник др Александар Раковић. Извор: Српска Православна Црква

Свети Архијерејски Сабор СПЦ донео је одлуку да обнови преговоре о решавању статуса "Македонске православне цркве" (МПЦ) и настави разговор о томе са њеним представницима, пише "Политика", позивајући се на изворе из врха СПЦ. Питање МПЦ било је у среду једина тема преподневног заседања највишег црквеног тела. Како наводи лист, спровођењем одлуке о наставку дијалога са МПЦ бавиће се после заседања Сабора, Свети архијеријски синод СПЦ. Српска црква није, како је рекао извор листа, желела да иницира обнављање дијалога са Македонцима док је у затвору био архиепископ охридски Јован Вранишевски. Он је, међутим, пуштен на слободу 2015. године и учествује и на овом, као и на неколико претходних заседања Сабора СПЦ, заједно са владикама Православне охридске архиепископије, која је под окриљем српске цркве, пише београдски дневник https://rs.sputniknews.com/politika/201905161119813712-spc-donela-odluku-obnovu-dijaloga-sa-makedonskom-crkvom/

Институт завршава пролећни циклус трибина предавањем др Богдана Лубардића Међународна комисија за англиканско-православни теолошки дијалог: историјат, структура, циљеви Др Лубардић је професор Богословског факултета Универзитета у Београду и члан Међународне англиканско-православне комисије. На предавању је посебно говорио о стању дијалога о биоетичким питањима и изазовима. Предавање је одржано 31. јула 2018. у библиотеци Института.

Подсећања ради, од 1999. до 2013. године је закључено више међународних споразума у вези Косова и Метохије. После закључивања Војно-техничког споразума (тзв. Кумановског споразума) између Међународних безбедносних снага (”КФОР”) и Владе СР Југославије и Владе Републике Србије 9. јуна 1999. године[1], а потом и доношења Резолуције Савета безбедности УН бр. 1244 од 10. јуна 1999. године[2], као и два погрома косовско-метохијских Срба 1999. и 2004. године, косовско-метохијски Албанци су 2008. године једнострано прогласили тзв. независност Косова. Процес стварања лажне државе на окупираном делу заветне српске територије је вршен под притиском и уз помоћ међународне заједнице и то првенствено САД, Немачке, Француске и Велике Британије. Државне власти Србије су, на жалост, 2009. године поклекле под притиском тих држава и економским уценама и прихватиле да се питање Косова и Метохије, уместо у оквиру Савета безбедности УН, решава у институцијама Европске уније. После тога, закључен је читав низ споразума, који су, противно Уставу Србије, међународном праву и здравом разуму, имали за циљ потпуно развлашћивање државе Србије на Косову и Метохији. Споразумом о царинском печату од 2. септембра 2011. године су се две стране - Србија и тзв. Косово - обавезале да обезбеде слободно кретање роба у складу са ЦЕФТА споразумом, који важи за независне државе. Усвојен је царински печат са натписом ”Косовска царина” на исти начин као што је прихваћен за све чланице ЦЕФТА.[3] Споразумом о прихватању универзитетских диплома из 2011. године[4] су признате универзитетске дипломе које издају албански универзитети на Косову и Метохији на основу тзв. Устава Републике Косово и закона те лажне државе. Споразумом о интегрисаним граничним прелазима из 2011. године[5] је установљена права државна граница између Србије и Косова и Метохије на прелазима Јариње/Рудница, Брњак, Кончуљ, Мердаре, Мутиводе и Мучибаба.[6] На тим прелазима ће ”званичници сваке стране обављати одговарајуће контроле”.[7] Споразумом о катастарској евиденцији из 2011. године[8] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање катастарске евиденције у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о матичним књигама из 2011. године[9] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање поуздане матичне евиденције грађана у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о слободи кретања из 2011. године[10]је извршено признање личних карата тзв. Косова на тзв. интегрисаним, а у ствари правим граничним прелазима, затим возачких дозвола и регистарских таблица у Србији. С друге стране, слобода кретања и безбедност Срба на Косову и Метохији није омогућена. Договором о регионалном представљању и сарадњи од 24. фебруара 2012. године[11] за Аутономну покрајину Косово и Метохија је на противуставан начин уговорен назив Косово* (са звездицом). Наведним актом је утврђено да ће се назив КОСОВО* користити као једини назив у регионалној сарадњи[12] у којој сарађују само независне државе. Такође, утврђено је да ће КОСОВО* на свим регионалним скуповима учествовати за свој рачун и говорити за себе.[13] Тзв. Косово је у овом акту ”страна уговорница” са Републиком Србијом.[14] Промена на месту председника Републике Србије на председничким изборима у мају 2012. године је, поред осталог, остварена и тиме што је кандидат Српске напредне странке Томислав Николић јавно обећао да ће у случају победе на изборима ”преиспитати и противуставне преговоре које је водио Борко Стефановић”.[15] Уместо тога, учињено је супротно и на штету државних интереса Србије и националних интереса Срба. Председник Републике Србије Томислав Николић је урадио супротно од својих предизборних обећања на основу којих је, поред осталог, добио поверење грађана. Иницирао је отварање политичких преговора о Косову и Метохији. Из тог разлога, треба подсетити на Политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини, коју је, на предлог тадашњег председника Републике Србије Томислава Николића, усвојила Влада Републике Србије 9. јануара 2013. године.[16] У том документу је, без претходне консултације или договора са Светим Архијерејским Синодом, предложено ”успостављање посебног уговорног односа између Српске Православне Цркве и привремених институција самоуправе у Приштини”.[17] Уговором би се, како је наведено, ”узела у обзир искуства из статуса Римокатоличке цркве у Италији”, али би ”требало да буде утврђена међународно валидна гаранција за објекте Српске Православне Цркве, црквене поседе и деловање Српске Православне Цркве у Покрајини”.[18] На крају је наведено да би ”детаљи везано за преговарачку позицију по овом питању морали бити усаглашени са представницима Српске Православне Цркве”.[19] До тога није дошло ни до дана данашњега.[20] Неколико дана по усвајању Политичке платформе, Народна скупштина Републике Србије је на седници Првог ванредног заседања у 2013. години, 13. јануара усвојила Резолуцију Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији[21]. Српска Православна Црква и њен положај на Косову и Метохији нису ни поменути у том политичком акту Народне скупштине Републике Србије. Из тих разлога, 13. фебруара 2013. године је одржан састанак делегације Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејем са тадашњим председником Републике Србије Томиславом Николићем и председником Владе Ивицом Дачићем. На том састанку је Српска Православна Црква ”добила обећање од председника Томислава Николића да држава неће инсистирати на делу резолуције о Косову и Метохији који се тиче будућег статуса Цркве у јужној покрајини”.[22] Патријарх Иринеј је јасно саопштио став да је ”део резолуције који се тиче Цркве неприменљив и да би значио признање независности Косова и Метохије”.[23] У Бриселу је 19. априла 2013. године закључен Први споразум о главним питањима нормализације односа Београда и Приштине.[24] Споразумом је уговорено да ће на тзв. Косову бити ”јединствена полиција и то ће бити Косовска полиција”[25] и да ће ”сва полиција на северу Косова бити интегрисана у оквир Косовске полиције”[26] из чега се јасно закључује да ће та ”интегрисана и јединствена Косовска полиција” поступати у складу са ”Уставом и законима” тзв. Републике Косово. Република Србија се обавезала да укине своје полицијске органе и полицијске службенике на северу Косова и Метохије, а да ће припадницима српских безбедносних органа на Косову и Метохији бити ”понуђено место у еквивалентним косовским (безбедносним - прим. В.Џ.) структурама”[27], односно служба у тзв. Републици Косово уместо у Републици Србији и да ће ”плате исплаћивати једино косовска полиција”.[28] Република Србија је прихватила обавезу да укине своје правосудне институције на Косову и Метохији, а да ће ”судске власти бити интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова”[29], који почива на тзв. Уставу Републике Косово из 2008. године (у међувремену, за време трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, 24. октобра 2017. године је 42 српских судија и 14 тужилаца од стране тзв. председника Косова Хашима Тачија, на основу чл. 84 ст. 1. тач. 16 тзв. Устава Републике Косово, именовано за судије правосудних институција тзв. независног Косова). Даље, Република Србија се обавезала да ће распустити органе локалне самоуправе на Косову и Метохији и да ће на северу Косова 2013. године бити ”организовани општински избори”[30] у складу са тзв. Уставом Репубике Косова и њиховим изборним законима. На тај начин су и српски политички субјекти на Косову и Метохији интегрисани у политички систем тзв. независне Републике Косово. Србија и тзв. Косово су се ”као две стране” обавезале да ”неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране”.[31] Приштински Албанци су се обавезали да формирају ”Асоцијацију/Заједницу општина у којима Срби чине већину на Косову”[32] - без Метохије. Иначе, Заједница општина је као таква предвиђена у статусу асоцијације/удружења у тзв. Уставу Републике Косово, а тај облик организовања локалних самоуправа је предвиђен и у Европској повељи о локалној самоуправи - без икакве посебности или аутономије. Уочљиво је да су одредбе тзв. Бриселског споразума суштински у супротности са Политичком платформом за разговоре са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини и Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији од 13. јануара 2013. године. После закључивања тзв. Бриселског споразума, процес развлашћивања државних институција и девастације правног поретка Републике Србије на Косову и Метохији је добио на интензитету. Осим што је Влада Републике Србије, ревносно и на штету државних и националних интереса Србије, испуњавала и, на жалост, испунила све своје обавезе из тзв. техничких споразума и тзв. Бриселског споразума, ишло се даље и закључивани су (после 2013. године) нови споразуми у том правцу и то: Споразуми у вези са енергетиком, Споразум о телекомуникацијама, Споразум о правосуђу, Споразум о осигурању, Споразум о интеграцији цивилне заштите, Споразум Привредне коморе Србије и Привредне коморе тзв. Косова, Закључак о слободи кретања /заправо о деблокади моста на Ибру у Косовској Митровици/ и Споразум о посетама званичника.[33] Данас се може рећи да је, посебно од 2013. године, Влада Србије тзв. Републици Косово споразумима - уговорима као сагласностима две воље - пренела све што је после 1999. године са највећим жртвама и напорима успела да задржи и до тада очува на Косову и Метохији. Оно што није успело натовским бомбама успело је, захваљујући државним органима Србије, бриселској администрацији и то путем наведених споразума. На пример, од 1. маја 2018. године и северни део Косова и Метохије је искључен из платног промета Републике Србије. Питање будућности нашег народа, Српске Православне Цркве - свештенства, монаштва, верног народа и Светиња на Косову и Метохији, по свему судећи, остаје као последње и то када Србија остане без иједног свог органа и делића власти на Косову и Метохији. Иако је председник Републике Србије Александар Вучић указао да тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији неће дуго трајати, тај процес је, слободно се може констатовати, одуговлачен и, на крају, обесмишљен. Овде се не бих даље задржавао на образлагању два напред изнета става[34], али се може констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији учествовао свако осим Српске Православне Цркве. Идентична је ситуација и када је у питању тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније од 2011. године. Ни у том процесу није учествовала, а ни данас не учествује Српска Православна Црква. Јавни позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији је 25. јула 2017. године упућен свима, па и ”Цркви”. Али, непосредан позив на примерен начин је упућен свим досадашњим учесницима у тзв. унутрашњем дијалогу осим Српској Православној Цркви. На пример, Српска академија наука и уметности је у новембру 2017. године добила позив да се укључи у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, па је Председништво САНУ 23. новембра 2017. године донело одлуку ”да позив прихвати као обавезу и одговорност која је својствена САНУ”.[35] Исти је случај и са Матицом српском која је, без сумње, добила званичан позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији о чему сведочи и округли сто у Матици српској 17. новембра 2018. године под покровитељством Радне групе за подршку вођења унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.[36] У неком од скупова који је у оквиру тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији организован уз подршку наведене Радне групе једино је, у лично име, учествовао Епископ бачки др Иринеј и то на позив Матице српске 17. новембра 2017. године у Новом Саду.[37] Влада Републике Србије је 16. октобра 2017. године донела Одлуку о образовању Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Одлука је објављена у ”Службеном гласнику Републике Србије” бр. 93/2017 од 16. октобра 2017. године, а ступила је на снагу 24. октобра 2017. године. Не бих овом приликом о томе зашто је Влади Републике Србије требало три месеца од обзнане тзв. унутрашњег дијалога до доношења наведене одлуке од страницу и по текста и њеног ступања на снагу, али се ни до данас не зна како се и по којим актима и правилима организује тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Ако Радна група, како јој и назив каже, ”пружа подршку вођењу унутрашњег дијалога” онда се поставља питање: коме Радна група пружа подршку, односно ко води унутрашњи дијалог уз подршку Радне групе? Који орган државе Србије? Уосталом, зашто је такав дијалог потребан уколико се зна став и опредељење апсолутне већине грађана Србије. Забрињавајуће је што су се међу 22 члана Радне групе нашли представници скоро свих министарстава и органа државне управе Србије осим Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Још увек нема одговора на питање зашто је тај орган државне управе, који је надлежан за сарадњу са црквама и верским заједницма у Републици Србији, искључен из Радне групе. Тај податак је још алармантнији ако се има у виду да је под бројем 22 у тачки 3 Владине Одлуке одређен и члан Радне групе из ”Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом”. Судећи по томе, може се констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу већи значај додељен чак и невладином сектору него Српској Православној Цркви. Несумњиво, реч је о преседану своје врсте. Недвојбено је да се у штуром и Цркве недостојном председничком јавном позивању у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији мислило на Српску Православну Цркву. Ипак, имајући у виду важећу законску регулативу у Србији и поделу на трационалне цркве и верске заједнице и новоформиране конфесионалне заједнице, поставља се питање зашто се у тзв. унутрашњем дијалогу не тражи, макар јавно и без примереног позива, и изјашњење представника Римокатоличке цркве у Србији, Исламске заједнице Србије, Јеврејске заједнице и Реформаторских цркава о Косову и Метохији? Зашто и те цркве и верске заједнице нису макар јавно, као и ”Црква”, позване да учествују у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији? У току трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији сам се, на надлежном црквеном месту, више пута интересовао да ли је Влада Србије, председник Србије, Радна група или било ко од државних органа Србије упутио званичан позив нашој Цркви преко Светог Синода или Патријарха за учешће у том политичком процесу који ће, без сумње, имати судбоносне последице не само за Србију него и за Србе - све и свуда. До закључења овог рада увек сам добијао одговор да Свети Синод није примио званични позив државе Србије за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији од чије је најаве (24. јула 2017. године) до завршетка овог рада прошло више од годину дана. Као пример треба навести илустративан податак да представници Српске Православне Цркве нису позвани чак ни на 26. по реду округли сто о културној баштини Српског народа на Косову и Метохији, који је је 27. марта 2018. године организовала Радна групаза пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Као што се из наведеног види, Српска Православна Црква је у овом случају игнорисана, а само је она са својим Архијерејским Сабором, Синодом, патријархом, епархијским епископом, свештенством, монаштвом, верним народом и Светињама непрекинуто присутна на Косову и Метохији. Црква је искључена из овог процеса који се, итекако, тиче не само њеног правног положаја и мисије. Ипак, објективности ради, мора се нагласити да је, судећи према подацима са више него неажурне званичне интернет странице Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији[38], став већине учесника да држава Србија ни по коју цену не сме да призна тзв. независно Косово. Данас, када испред себе имамо двадесетак споразума од тзв. Кумановског из 1999. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени, можемо констатовати да питању заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године нема ни једне одредбе о Српској Православној Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је без зазора најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[39] Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула дијалог са представницима Српске Православне Цркве. С друге стране, косовско-метохијски Албанци су, потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили законе и друге акте и, мало по мало, заокруживали своју окупациону власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице. Паралелно су под власт тзв. законодавних, извршних и судских органа тзв. независне Републике Косово покоравали Србе - православне вернике, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално културно благо Српске Православне Цркве и Срба на Косову и Метохији. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су стављена под режим правних аката те квази државе - тзв. Устава тзв. Републике Косово[40] и тзв. Закона о културном наслеђу[41], тзв. Закона о специјалним заштићеним зонама[42], тзв. Закона о историјском центру Призрена[43], тзв. Закона о селу Велика Хоча[44] и другим, као и више уредби као подзаконских аката.[45] Те акте су углавном преписивали од Хрвата, али они углавном служе само као декорација пред светом, а на сваки начин се примењују или не примењују, у зависности од интереса Албанаца, на штету Српске Православне Цркве и Срба.[46] Илустративан је документ под насловом Изазови у заштити непокретних материјалних и културних добара на Косову, који је 2014. године припремио и објавио ОЕБС - Мисија на Косову.[47] Тај документ у поглављу под насловом ”Повреда права власништва Српске Православне Цркве”[48] јасно показује да се наведени ”прописи” косовско-метохијских Албанаца уопште не поштују. Непоштовање Закона о специјалним заштићеним зонама и то од општинских власти Албанаца се драстично види на примерима бруталног задирања у имовину Манастира Зочиште од стране општине Ораховац или у имовину Манастира Пећка Патријаршија од стране општине Пећ и то у пројекту који је финансирала Европска унија. Јавности је познат однос тзв. Владе Косова према одлуци тзв. Уставног суда Косова у предмету имовине Манастира Високи Дечани, јер њих, када је у питању Српска Православна Црква, не обавезују ни њихови тзв. закони, а ни тзв. судске одлуке. Управо је у току борба да се Манастир Високи Дечани, и поред постојања тзв. заштитне зоне, заштити од изградње магистралног пута према Плаву у Црној Гори.[49]Питање узурпиране црквене имовине се и даље не решава. Може се навести и хиљаду других примера - драстичнијих и горих од наведених. С друге стране, ОЕБС од тзв. Министарства културе, омладине и спорта тзв. Косова тражи да ”састави свеобухватан попис непокретне материјалне имовине културног наслеђа на Косову и списак непокретне имовине културног наслеђа под трајном заштитом у складу са чл. 4 Закона о културном наслеђу”.[50] Наравно, са свим културним добрима Српске Православне Цркве, државе Србије и српских држављана.