Претражи Живе Речи Утехе

Саопштење за јавност вернима Епархије диселдорфске и немачке Драги пријатељи, верни народе, обавештавамо Вас да је Епископ Григорије данас позитивно тестиран на корона-вирус, због чега се одмах самоизоловао и нажалост неће бити у прилици да учествује у богослужењима наредних дана. Владика Григорије осећа се добро, има веома благе симптоме заразе. Он вам жели сваки Божији благослов и још једном апелује да максимално пазите на своје и здравље својих ближњих. Извор: Епархија диселдорфска и немачка

Животопис Његовог Преосвештенства Епископа хумског г. Јована (Станојевића), викара Епископа диселдорфског и немачког Његово Преосвештенство Епископ хумски г. Јован (Станојевић) је рођен у Вуковару на Видовдан 1979. године као треће дете Душана и Боје (рођ. Миловановић). На крштењу је добио име Радослав. Одрастао је у Борову где је завршио и основну школу након које је у Вуковару завршио аутомеханичарски занат. Са благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског Господина Лукијана 1998. године уписао је богословију „Свети Арсеније I Сремац“ у Сремским Карловцима коју је завршио 2004. године. Епископ Лукијан га је 16. септембра 2000. године замонашио у чин мале схиме, следећег дана рукоположио у чин јерођакона а 2014. године у чин јеромонаха. По благослову надлежног Архијереја уписао је 2004. године основне студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду на којем је дипломирао 2009. године. У току основних студија је 2007. године од јула до децембра боравио је, по благослову надлежног Епископа Господина Лукијана и Епископа западноамеричког Господина Максима, као гост у Епархији западноамеричкој, где је уз Епископа Максима имао прилику да се упозна са животом, мисионарским и другим изазовима наше Свете Цркве у Западној Америци. По окончању основних студија наставио је своје усавршавање на Грчком православном теолошком факултету „Часни Крст“ у Бостону, као и на универзитетима у Минстеру, Бирмингему и Вуперталу где је и докторирао 2019. године https://www.editionen.uni-wuppertal.de/de/personen/assoziierte-kollegiatinnen-und-kollegiaten/stanojevic-jovan.html. Ради као научни сарадник на Теолошком факултету у Вуперталу https://www.kiho-wb.de/personal/jovan-stanojevic/ на истраживању грчких рукописа књиге Откривења https://www.manuscripta-biblica.org/. Од 2018. године је по благослову Епископа Диселдорфа и Немачке Господина Григорија духовник у Епархији диселдорфској и немачкој у којој врши света богослужења и проповеда. Говори енглески, немачки и грчки језик. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа хумског г. Јована (Станојевића), викара Епископа диселдорфског и немачког Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстововао је 9. октобра 2021. године у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду свечаним чином наречења високодостојног архимандрита Јована (Станојевића) за Епископа хумског, викара Епископа диселдорфског и немачког. Повезан садржај: Животопис архимандрита Јована (Станојевића) изабраног викарног епископа хумског Историјат Епархије хумске Протопрезвитер Станко Ракић из Штутгарта о новом Епископу хумском: Скроман, стрпљив, слуша људе… Поред предстојатеља Српске Православне Цркве, у чину наречења узели су учешће: Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Преосвећена господа Епископи: будимски Лукијан, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, полошко-кумановски Јоаким, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, ваљевски Исихије, захумско-херцеговачки Димитрије, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, мохачки Дамаскин и марчански Сава. Пошто је пред присутним сабрањем Свете Цркве прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем заседању изабрао за Епископа хумског, викара Епископа диселдорфског и немачког, наречени епископ Јован је началствовао вечерњом службом. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Драги народе, Христос васкрсе! Поздрављамо вас овим радосним поздравом, који се – како каже Јеванђеље [Mт 28, 1] – оног чудесног недјељног јутра, на освитку првог дана недјеље, проносио попут шапата и невјерице међу Христовим ученицима у Јерусалиму. Тог јутра се, једном засвагда, промијенио смисао људског битисања на земљи. Тог јутра је Васкрсење Христово постало окосница и циљ нашег постојања и наше вјере у Живот вјечни. Једном ријечју, Васкрсење Христово, а кроз њега и наше васкрсење – постали су смисао и циљ нашега живота. И баш као и у поменуте Христове дане, и данас су тешка времена и не можемо а да не примијетимо да, услијед кризе која нас је задесила, пристижу смутње с разних страна, а несигурност, страх и неизвјесност постали су саставни дио наше свакодневице. Уз све недаће с којима се суочавамо, поред мноштва ствари на које смо навикли и за које смо тренутно ускраћени, овога прољећа ни сâм Васкрс нећемо прославити на уобичајен начин – сабрани заједно на божанственој литургији у храмовима. Иако нас та спознаја растужује, веома је важно да се стално кријепимо мишљу да ту „жртву“ привремене одвојености подносимо како бисмо заштитили и сачували своје ближње и себе, то јест оно најдрагоцјеније чиме нас је Господ обрадовао – а то је дар живота. У све ове дане, током којих нисмо у могућности да одлазимо у храмове на свете литургије, треба непрестано да храбримо себе и друге да ова криза неће трајати вјечно, те да ће се и ова невоља, као и многе друге прије ње, оконачати и да ћемо, као и раније, опет моћи да одлазимо у храмове и учествујемо у богослужењима. А док не наступи тај час, благи Господ ће, сигуран сам, наше молитве примати ма гдје их и у ма каквим условима их узносили и изговарали. Јер сјећајмо се увијек тога да су хришћани небројено пута током протеклих 2000 година били ускраћивани за могућност да се у храмовима сабирају и моле, али то ни најмање није утицало на снагу њихове молитве и вјере у Господа. И заиста, не морамо се враћати далеко у прошлост, нити морамо поглед свој управљати ка осталим народима овога свијета, довољно је само да сагледамо сопствену историју. Сјетимо се тако свих наших предака који су страдали у логорима попут Јасеновца. Ако би била тачна тврдња да је неопходни услов нашег општења с Богом учешће у литургији и другим заједничким богослужењима – значи ли то да су ти страдалници били богоостављени, будући да мјесецима и годинама нису били у могућности да присуствују евхаристији? Напротив! Усудио бих се рећи да Господ у кога вјерујемо не укида страдања, али је увијек и првенствено с онима који пате – Он их тјеши и састрадава с њима, само ако га они желе. Стратишта су заправо Господу Богу нашем обитавалиште, чак чешће неголи велелепни храмови, ако се већ упуштамо у таква поређења. Стога не будимо маловјерни и малодушни, не очајавајмо већ будимо стрпљиви и у смирењу дочекајмо предстојећи празник, као свједочанство побједе живота над смрћу, добра над злом, наде над безнађем! Без обзира на то што су наступили тешки тренуци за све нас, желио бих да вас подсјетим на још нешто што сматрам изнимно важним, на двије снажне и окрепљујуће поруке које ће нас, вјерујем, истински подићи и утјешити, а које је својевремено, тог свијетлог васкршњег јутра, Васкрсли Господ упутио својим ученицима. Те Христове ријечи, које би и ми као поздрав требало непрестано да упућујемо једни другима, гласе: „Радујте се!“ (Мт 28, 9) и „Не бојте се!“ (Мт 28, 10). Вјероватно ћете се запитати: Како да се радујемо када нам је већина тога што нас је чинило радоснима ускраћено и одузето, и како да се не бојимо када сваки дан, са свих страна свијета, пристижу вијести о смрти!? Да, истина је да је свакако немогуће човјеку да се не боји, јер страх је природни израз слабости нашег постојања. Уосталом, поменуте ријечи „Не бојте се!“ упућује својим ученицима васкрсли Христос. И њега видјевши – они су се бојали. Али важно је да не заборавимо то да и страхови могу бити различити. Васкрслог Христа уплашили су се и војници који су чували његов гроб и његови ученици. Страх ових првих је био очајнички, док Христове сљедбенике, нарочито жене-мироносице и саму Богородицу, упркос свој тузи и страху, нису напустиле вјера и нада. Зато би позив „Не бојте се!“ још боље било превести са „Не очајавајте!“ или, парафразирајући апостола Павла – „Не бојте се као они који немају наде!“ (1Сол 4, 13). Зато, упркос свему што видите и чујете, упркос свим вашим страховима и бојазнима, устрепталог срца вас позивам: Радујте се и не бојте се, јер нас ослободи Спаситељева смрт, како нам вели Свети Јован Златоусти. Радујте се и не бојте се, јер васкрсе Христос, и радују се анђели! Сјетимо се и тога, драга браћо и сестре, да смо прије свега неколико недјеља живјели не мислећи тако често на Бога и живот вјечни – напротив, јурили смо за обавезама, за послом, за животом, без помисли да му има краја. Сада пак имамо више времена и стога чешће мислимо о смрти, а запитали смо се и шта је то стварно важно, шта је то суштинско у нашем животу? Необична али моћна болест нас је неумољиво подсјетила на истину да је наш живот прожет смрћу и да он још увијек није живот у пуном смислу те ријечи. И зато коначно немамо изговор да се не вратимо и поново обратимо Богу Животодавцу, и то не само језиком него и срцем, у којем увијек има мјеста за њега. Били смо, изгледа, заборавили на то да смо само гости и путници у овоме свијету, али нас је немилосрдна болест опоменула, и још увијек нас опомиње, да је све на шта смо се до сада ослањали пролазно. И успјех. И новац. Све, сем Господа, који нам говори: Не бојте се! Јер Он је увијек с нама, чак и када ми нисмо с њим, Он је с нама и онда када ми не мислимо на њега, и Он је тај који нам говори да се не плашимо, већ да се радујемо јер ће све ово проћи! Наведене ријечи Господње пружају нам другачији поглед на наше постојање и из коријена мијењају духовно расположење из којег посматрамо живот и вјечност, ту исту вјечност коју често олако заборављамо. У том свјетлу, сјетимо се и тога да су многи од нас, и то не само у контексту ове кризе, истински привилеговани. Тако смо ми, становници богатих земаља, тужни и уплашени јер смо лишени могућности да се виђамо с пријатељима у финим ресторанима, да путујемо, присуствујемо утакмицама, одлазимо у позоришта и биоскопе, а заправо би требало, макар на тренутак, да се присјетимо да већ годинама у свијету букти избјегличка криза, те да милиони људи, од којих су многи хришћани, па и православни, ништа од ових ствари које се нама готово подразумијевају не могу ни да замисле. Они не само да не воде богат друштвени живот већ не могу себи да приуште ни најнужнију љекарску бригу, ни посао, ни дом, и, ма како то парадоксално звучало, ни сада, у недаћи изазваној пандемијом, немају, сем голог живота, шта друго да изгубе, јер су све већ изгубили, и то пред нашим – неријетко одвећ равнодушним – очима. За већину поменутих животних благодети ускраћени су, због тешких социјалних прилика и сиромаштва, нажалост и бројни наши сународници у својим домовинама. Христос, међутим, никога од малочас набројаних страдалника не заборавља и не гледа равнодушно (а многи међу њима, ето, немају прилике да свечано и богослужбено прославе ко зна који по реду Васкрс!). Сјетимо се стога макар данас свих оних пред којима смо чак и у овим ванредним околностима и те како привилеговани, те искористимо пружену прилику да нуждом задобијено вријеме које проводимо у својим домовима искористимо да се искрено загледамо у сопствена срца и да промислимо о томе како да себе учинимо бољим, како би свијет у коме живимо био бољи, не само за нас већ за све људе, а поготово оне у невољи. Ако тако будемо чинили, истински сам убијеђен, Христос ће овога Васкрса васкрснути и у нама! Наша срца ће се од камене пећине претворити у најсвијетлији дом у свим свјетовима и биће љепша од сваке царске одаје! Надам се само да ћемо Христа Бога нашега у својим срцима задржати и након што се ови дани искушења окончају, те да га нећемо заборавити и поново одбацити. И за крај, мила браћо и сестре у Христу, још једном вас позивам да будете разборити, да не посустајете духом, те да у малодушју не повјерујете да ће нас – макар и на трен – Бог наш дивни оставити саме и неутјешне, јер је милост васкрслог нашег Господа бесконачна и љубав неизмјерна! И зато, ријечима васкршње пјесме, опростимо и ми једни другима, и искрено се и јаче него икада у љубави према Богу и једних према другима сјединимо и запјевајмо нашу хришћанску оду радости и ускликнимо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова! Извор: Епархија деселдорфска и немачка

Из штампе је изашла нова књига Његовог преосвештенства владике дизелдорфског и цијеле Њемачке Григорија „Гледајмо се у очи“, која представља својеврсну аутобиографију аутора. Издавач књиге „Вукотић медије“ о овом дјелу наводи да владика кроз опширан интервју даје одговоре на питања о свом животу, одрастању, љубави према вјери, односима са патријархом Павлом, епископима, али и о тренутку у којем се налази српски народ, о положају цркве, њеном односу са државом, неопходном помирењу са комшијама, одбрани Косова… Прва промоција нове књиге владике Григорија биће одржана у Мостару, у оквиру манифстације 100. Шантићеве вечери поезије, 10. октобра у 19.00 часова у Владичанском двору. Владика Григорије, осим архипастирског рада, бави се и писањем, а до сада је објавио „Долази час и већ је настао“ /бесједе и разговори, 2004/, „Лазар“ /новела, 2008/, „Прича о старом краљу“ /новела, 2009/ и „Радост живота“ /колумне, 2010/, „Преко прага“ /књига, 2017/, „Бити са другим“ /књига, 2019/. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епархија захумско-херцеговачка и приморска, 11. октобра 2019. лета Господњег од 20. часова, у Културном центру Требиње, организује свечану академију поводом двадесетогодишњице архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија (Дурића). Животопис Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија (Дурића) Епископ Григорије (Дурић) рођен је 17. децембра 1967. године у Варешу, у централној Босни, у православној српској породици од оца Здравка и мајке Савке рођ. Јовић. Детињство је провео у селу Планиница, где је живела његова породица, иначе пореклом из херцеговачког села Бањани из околине Билећког језера. Основну школу је завршио у Варешу 1981. године, а 1984. Електроничарску (у то време тако названу) школу у Варешу. Средњу богословску школу је уписао 1984. и завршио је 1988. у Београду, након чега уписује Богословски факултет и потом 1989. одлази на одслужење војног рока у Загреб. Замонашен је у манастиру Острог 23. јуна 1992. године, одакле одлази са епископом Атанасијем (Јевтићем) у обновљени манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош код Требиња. Рукоположен је у чин јерођакона 17. јула 1992, а у чин јеромонаха 19. августа 1992. године. Тврдошки игуман постаје 12. маја 1996, а архимандрит 19. августа 1997. године. Богословски факултет је завршио 1994. године и од 1995. до 1997. био је на постдипломским студијама у Атини. На владичанском трону Херцеговачке епархије епископ Григорије је устоличен по благослову тадашњег Патријарха српског Павла од стране Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића), дана 3. октобра 1999. године, када је стао на чело српског народа у Херцеговини и постао његов духовни вођа. Наследник је претходних јерарха ове, осам стотина година старе, епархије, од којих је први Иларион, а за њим следе седамдесеторица великих црквених пастира, попут Светог Данила Хумског, Светог Василија Острошког и Тврдошког, Светог Петра Зимоњића и других, до владике Атанасија (Јевтића). Носилац је Ордена Републике Српске (2012). Докторирао је 29. октобра 2014. године. Написао је књигу „Преко прага”, за коју је 2017. године добио Награду Кочићево перо, као и Награду Кочићева књига. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, у мају 2018. године, епископ Григорије изабран је за Епископа Епархије франкфуртске и све Немачке. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Ево поздрава пуног утјехе и ево сигурног путоказа у нашим животима. Да бисмо разумјели овај поздрав, увијек и изнова је добро да се запитамо – шта је за нас Божић? Јер без те сталне запитаности, овим и било којим другим поводом, наше мислеће биће копни попут снијега и сагоријева попут воска надомаку огња. Зато – трагом те мисли – дужан сам да вас , као отац и учитељ вјере, стално подсећам на дубоку симболику и значење овог празника, који је један од најважнијих у нашој вјери. Христовим рађањем, које славимо у ове дане сваке године изнова, и ми се рађамо као нови људи. Зато је то право вријеме године и наших живота да се запитамо куда смо пошли, докле смо стигли, која нам је наредна станица и да ли на том свом путу угрожавамо друге или их чувамо и штитимо? Јасно је, дакле, да je овај празник симбол суштине и смисла живота сâмог. Зашто? Зато што се Христово рођење догодило ради нас и нашега спасења и зато што је својим рођењем Богомладенац дошао у овај свијет да буде са нама, да нам буде брат, пријатељ, утјешитељ, сапaтник, али и сарадосник. Он је учинио да вишњега Бога можемо видјети и имати га за свога ближњег. Научио нас је једном засвагда и то да је пут нашег спасења једино и искључиво у ближњем и кроз ближњег. Јер нико не може заобићи ближњег ако жели доћи до Господа. Нико не може занемарити ближњег, а да га то не одведе у пропаст и на странпутицу. И стога свако ко чини добро ближњем на путу је Божјем, то јест ка животу ходи. Поздрав с почетка ових ријечи, а који гласи мир Божији, Христос се роди!, подсјећа нас неумитно на ту истину. И то сваке године и сваког Божића, јер Господ нам сваке године на овај празник даје нову шансу да се духовно поново родимо, да сперемо нечистоћу своје душе и да се умијемо божанском благодаћу. Ту исту шансу би требало и ми да дамо једни другима и самима себи. Стога није случајно што се у зору овог празника, по старом православном обичају, мирбожимо, тј. поздрављамо се желећи једни другима мир Божији, како бисмо једни другима опростили сва међусобна огрешeња, како би нам потом и сâм Господ могао опростити. То је знак који нам Христос даје као највећи дар и симбол божанске милости на Божић, дар да опростимо и пригрлимо једни друге, своје ближње, а сваки човјек је наш ближњи. И као што Богомајка грли Богомладенца у витлејемској пећини, требало би и ми да пригрлимо једни друге, али и сами себе. Овај празник, на чију радост и смисао би требало да нас подјсети празнична атмосфера свуда око нас, треба да нас сјећа и на радост новог, преображеног живота, да нас подсјети да православно хришћанство није само патња и ридање, да није само одрицање, већ изнад свега и прије свега радост и радовање. За оне међу нама који смо се обрели у новој земљи, а који долазимо из многобројних и различитих завичаја, та празнична атмосфера овдје и радост на сваком кораку пријатно је изненађење – нешто што би свакако требало да прихватимо с одобравањем, јер Богом оприсутњена радост није гријех него благодат, благослов и мир. С друге стране, исто тако треба да се подсјећамо да овај празник није само улични и сценски декор, него симбол суштине и смисла живота сâмог. И зато не бисмо нипошто смјели Божић површно изједначавати с многобројним празничним реквизитима који се налазе посвуда око нас, са сезоном куповине и попуста, него би требало стално да се подсјећамо темељног смисла овог празника, који је извор и источник истинске хришћанске радости, а тај смисао је да љубимо једни друге по примјеру Господњем, који је из љубави према човјеку обукао тјелесне хаљине његове. Ту радост треба пригрлити објеручке, као начин живота, мишљења и дјелања, јер она ће разриједити и разблажити сваку нашу тугу, бол и муку. Тако нам и овај празник, подсјећајући нас на важност радовања, сусретања и пуноће живота, представља једну врсту животног путоказа који би требало да нас доведе до циља – живота вјечног, баш као што су витлејемске звијезде довеле Мудраце са Истока до пећине у којој се на данашњи дан родио Христос – Спаситељ свијета. Зашто је Божић празник радости? Зато што сваког Божића одиста изнова откривамо Христа, а кроз Христа откривамо истинског човјека, па отуда проистиче и наша радост, присност и прослављање. И то откривамо Господа који није наметљивац, диктатор, ругач или силеџија; Бога који није дошао да над нама царује или господари, него да свима нама буде брат, пријатељ, сапатник и сапутник. Зато је Божић увијек симбол и путоказ који нас води кроз мноштво препрека и недаћа, како бисмо изнова пронашли прави пут, васпоставили систем вриједности, наново се родили, демистификовали све постојеће полуистине и неистине, открили оне божанске и вјечне тежње и димензије у нама и увидјели истински смисао људског постојања. Осим што треба да опростимо и пригрлимо оне који су нас увриједили, душу нам ранили, било ријечју или дјелом, у ове празничне дане треба да се сјетимо и оних којима је потребна наша помоћ, који су немоћни и у немаштини, да их се сјетимо молитвом, ријечју и чињењем, да им помогнемо, притекнемо им у помоћ онолико колико можемо. Јер Божић је празник даривања, дијељења и бриге за друге, и то не само за људе него за сва жива створења и за сваку твар. И то је оно што треба изнова и стално да понављамо и освјешћујемо у себи. Да се увијек изнова подсјећамо да не живимо само за себе, своју добробит и добробит најуже породице, већ да смо позвани да бринемо и о другима, да се сјећамо и туђих потреба, јер ћемо само тако бити у стању да васпоставимо своју личност, да се са Христом изнова родимо у овом празнику – чистије душе, пространијег срца и бистријег ума. Можда ће неки од нас, нарочито недавно придошлих Њемачку, помислити како се није лако радовати далеко од домовине, пријатеља и породице те како није лако пронаћи радост у себи након цјелодневног напорног радног дана. Када нас такве мисли обузму, требало би да се присјетимо шта је циљ нашег живота у овој земљи и шта нас је то довело овдје. Ако је тај циљ вриједан одрицања и труда, а и те како вјерујем да јесте, ако тиме чинимо нешто добро и важно за своје ближње и себе, онда ће нам и терет који треба да поднесемо ради остварења тог циља бити много лакши и подношљивији. Стога је веома битно и пожељно да увијек имамо неки циљ пред собом, који ће нам давати снагу и јачати нашу вољу за животом самим. Исто тако никада не би требало да заборавимо сљедеће – да много тога зависи и од перспективе из које посматрамо живот и свијет око себе. И зато је веома важно да угао из којег гледамо на живот буде позитивно подешен и да увијек и у свему настојимо пронаћи оно што је добро и лијепо, јер у сваком живом бићу и у свакој твари, као што већ знамо, постоји дјелић божанске доброте и љепоте. Ка тој доброти и љепоти треба увијек да усмјеравамо свој поглед, и њима увијек треба прво да се обраћамо у другим људима, па и у самима себи. На крају крајева, људи нам узвраћају управо оно што им сами дајемо – ако их дотичемо добротом, радошћу и отвореношћу, у највећем броју случајева ће нам и други тако узвраћати, јер ћемо таквим својим наступом отупити мрзовољу и негативност онога који стоји насупрот нас. Зато је Божић, као што већ рекосмо, прави тренутак да окренемо нови лист у својим животима и да почнемо на себе и на друге глeдати новим погледом, лишеним горчине и једа. Једини начин да мијењамо свијет око себе јесте да се загледамо у божанске димензије и тежње у себи и другима те да им дозволимо да надвладају и наткриле све остало у нама. Тек тада ћемо бити у стању да осјетимо истинску радост и пуноћу живота. Надаље, треба увијек да се сјећате и подсјећате једне неприкосновене и неупитне истине – отаџбина је за нас тамо гдје је Христос, дом је тамо гдје смо се сабрали у његово име. А Христос је тамо гдје призивамо његово име, гдје се причешћујемо његовим Тијелом и Крвљу. Христос је, другим ријечима, овдје и сада и зато је наша црква наш дом и отаџбина и зато нисмо сами, нити остављени, јер је наш најближи ближњи са нама – Господ Исус Христос. Стога се радујмо и веселимо, скинимо израз забринутости или љутње с наших лица и пригрлимо Христа и данашњи празник свим својим срцем, душом и умом. А Он нас грли одувијек и непрестано, откако је пружио руке према нама у витлејемским јаслама и откако их је за нас раширио на крсту једном заувијек. И за крај да кажем још нешто што ми се чини важним: радујмо се увијек заједно и једни с другима, јер – иако нисмо сродници по крви – ближњи смо по Христу, што је још важније од сродности по језику и домовини. Уосталом, који је то језик и која домовина наша? Многи од вас овдје су рођени, овдје су њихови најближи, и Њемачка је за такве оно што су за мене Босна и Херцеговина, а за друге међу нама Србија, Крајина и друге области. И кад је о језику ријеч, многима од вас, природно, њемачки је језик на коме мислите, Богу се молите, који вам је блискији од српског. Значи ли то да нисмо сродници? Напротив! Управо зато што темељ наше блискости није пука сличност поријекла и језика предака, већ управо Христос, он је тај који омогућава да се у њему сабирамо, а да разлике међу нама не постану разлог подјеле већ основ богатства заједнице. Зато међу нама има мјеста не само за људе са простора бивше Југославије, већ и за Њемце, Сиријце и све људе добре воље, без обзира на њихову националну припадност и матерњи језик, само уколико се радују Христовој благој вијести и желе по њој да живе. Зато што чешће треба да се сабирамо заједно, да искрено дијелимо и радост и тугу и да тако поставимо темеље заједници која ће постати наша друга, вјечна и непролазна домовина, заједници у којој ће се, између осталог, од данас па надаље осјећати сва она божићна радост, милина и топлина о којој је овдје било ријечи. Зато не допусти, Господе, да Божићу, тој вјечној ватри и свјетлости и извору наших живота којим нам освјетљаваш путеве – икада окренемо леђа, нити да икада окренемо лица једни од других. Христе Боже и брате, благословом Оца и садејством Духа, упали лучу богозарну у срцима нашим и обасјај домове наше витлејемском свјетлошћу, упали кандила у душама нашим, како бисмо и ове године осјетили радост и пунину данашњег празника и подсјетили се на његов основни смисао и вриједност, а тиме и на смисао и суштину дарованог нам живота. Амин! МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Дано у Диселдорфу, о Божићу 2018. године. Ваш молитвеник пред Господом +ГРИГОРИЈЕ ЕПИСКОП ДИСЕЛДОРФА И НЕМАЧКЕ Извор: Епархија диселдорфска и Немачка

У Петропавловом Манастиру 2.јануара је свечано прослављен празник Светог Игњатија Богоносца. Светом архијерејском Литургијом началствовао је епископ Диселдорфски и све Немачке Григорије уз саслуживање епископа ЗХиП Димитрија и умировљеног епископа Атанасија, као и бројних свештеника и свештеномонаха наше и суседне Црногорско-приморске епархије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На крају Литургије у којој је учешће узео велики број вјерних, пререзани су славски колачи и узнето благодарење Господу и Св. Игњатију кога као своју Крсну славу и молитвеног заступника осим владике Григорија прославља још неколико свештеника и вјерника наше епархије. Након читања Светог Јеванђеља, владика Григорије се обратио бесједом у којој је рекао да је ово велики, троструки празник јер осим Св. Игњатија прослављамо још и Св. Данила Хумског и Св. Јована Кронштатског, који су нам и својим поукама и списима, али пре свега својим животом посведочили да је врхунац пројаве наше вјере – служење, прије свега богослужење, а потом служење свима ближњима који су нам од Бога повјерени и међу којима живимо. Владика Григорије је рекао и то да је прослављање Крсне славе, коју је српском народу као благослов и свештени задатак оставио још Свети Сава, веома значајно и надахњујуће будући да управо оно позива и подстиче на искрено и неуморно служење другима у љубави и заједничарењу Свете Цркве. На крају Литургије, дајући свима вјернима свој архијерејски благослов, владика Димитрије је свечарима честитао славу напоменувши да је дугогодишње прослављање Св. Игњатија као Крсне славе његовог претходника све нас вјернике ове епархије чврсто везало за личност Св. Игњатија и да нас овај празник спонтано уводи у велики предстојећи празник Христовог Рођења. После заједничарења у Светој Литургији, заједничарење и дружење у духу најискреније хришћанске и братске љубави настављено је у манастирској трпезарији, уз свечану празничну трпезу и појање најмлађих. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска