Претражи Живе Речи Утехе

Фото: СНСЦГ Пише: Димитрије Марковић Са запрепашћењем и жалошћу сам прочитао вест о гостовању Горана Шарића на трибини у Српској кући у Подгорици 08. 07. 2022 г. у организацији Српског информативно-културног центра „Свети Сава” и Српског националног савјета Црне Горе. Са запрепашћењем и жалошћу, а у складу са речима: „Нико не може два господара служити јер или ће једнога мрзети, а другога љубити, или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону” (Мт. 6, 24). Разлози за то су следећи: 1) Горан Шарић је један од водећих пропагатора неопаганизма и различитих јеретичких учења. Између осталог, он износи претпоставку да Исус Христос није постојао већ да је „Исус” био назив за халуциногену биљку под чијим дејством су апостоли проповедали, 2) Горан Шарић се лажно представља као историчар. Наиме, звање „доктора историјских наука” он је купио на фиктивном Институту за националну историју Мирољуба Петровића, 3) Поврх свега, апсурдно је да о разбијању Југославије говори особа која се залаже за независност Косова и Метохије. Укратко ћу образложити све претходно изнето а подробније информације можете пронаћи у мојој књизи „Сербонини сведоци: Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква” за коју је предговор написао управник архива манастира Острог, историчар и теолог, мср Раде Булајић. На крају текста, остављам и везе ка чланцима у којима се налазе одговори на Шарићеве тврдње, као и коришћена литература. 1. Прво, Горан Шарић изражава сумњу да је Исус Христос уопште постојао, из чега следи да не верује у ни у безгрешно зачеће Пресвете Богородице, оваплоћење Богочовека, Његов живот на земљи, учење и чуда, па самим тим ни у Његово Васкрсење. У једној емисији, на питање новинара: „Значи, Исус је постојао дефинитивно?”, Шарић даје следећи одговор: „Па, овако. Не можемо изван сумње, сваке разумне сумње доказати да је постојао. Међутим, постоје јаке индиције да је једна таква личност постојала. Значи, имамо барем једно двадесет верзија ко је то био. Имаш ону књигу ’Цезаров месија’ где се каже да је пројекат Рима, имаш да је пројекат Жидова, да су Жидови уствари једног мирољубивог пророка подвалили поганима, па су погани постали мирољубиви итд. Мислим, има ту разних теорија, овај, ко је био Исус. Неки кажу да је уствари тај мирољубиви месија био производ Рима да би умирио Жидове јер су Жидови највећи проблем Рима. Седамдесете дижу огроман устанак, па онда још један...” Допуштајући, ипак, да је можда неко под тим именом постојао, Горан Шарић јасно ставља до знања да Он није био Син Божији, Богочовек и Спаситељ како нас учи Свето Писмо, већ очигледно обичан човек, иако побожан („мирољубиви пророк”, „мирољубиви месија”), који је био злоупотребљен од стране Јевреја или Римљана. Из Шарићевих речи можемо да закључимо да се позива и на књигу „Цезаров месија” („Caesar’s Messiah”) Џозефа Атвила (Joseph Atwill) у којој аутор тврди да су и Христос и Јеванђеља производ и политичко средство Рима. Даље, признајући евентуално Христово постојање али само као човека, Шарић у потпуности негира део другог члана Символа вере у коме се каже да верујемо „у једног Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, нествореног, једносушног са Оцем, кроз кога је све постало”. О тумачењу Светог Писма Горан Шарић каже: „Ти мораш познават и јако пуно литературе поганске. Рецимо, Исус је у Откривењу описан као божица Хеката, која је била грчка богиња, и тако.” Даље, Шарић нам хришћанство представља као синкретистичку религију, или пре као секту, а не као Богом откривену истину, речима: „Јудаизам је један елемент кршћанства, други елемент су ти зороастризам, митраизам, трећи елемент је поганство. Значи, кршћанство је стварно микс свега јер оно је и опстало тако што је један папа рек’о: ’Покрстите њихове богове!’ Што год су могли, апсорбирали су у ту своју религију и онда она врло мало личи, кад ти гледаш, рецимо, Стари завет и кршћанство. Рецимо, ти у Старом завету уопће немаш, а ни у Новом, култ светаца.” Осим тога, Шарић ту покушава да раздвоји Стари и Нови Завет, говори о дисконтинуитету, представљајући Нови Завет као нешто ново и другачије, а не као довршетак и испуњење Старог Завета упркос Христовим речима: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или пророке. Нисам дошао да укинем нето да испуним” (Мт. 5: 17). Али ни ово јеретичко учење није ништа ново. Један од најранијих и најпознатијих јеретика који је проповедао неспојивост Старог и Новог Завета био је Маркион из Синопе у Понту, у Малој Азији, кога је његов отац, синопски епископ, одлучио од Цркве. Ево како нам Шарић описује и објашњава Божић, празник Рождества Христовог: „Значи, Божић не постоји. У Библији нико не слави рођендане осим фараона и Херода, значи негативци. Значи, Божић у прва три столећа кршћанства не постоји. Опет, то је био најсветији празник свих ранијих религија. Зимски солстициј код нас, коло године, кад умире стари Бог, умире сунце, јер наш Бог је сунце, он умире у огњу и поново се у огњу рађа. Зато ми палимо Бадњак.” Када је реч о покушају Шарића, као и других турбофолк-историчара и новопагана, да хришћанство и хришћанске празнике повежу са паганизмом, астрономским појавама и слично, морамо да имамо у виду речи Светог Јустина Ћелијског да „по свету који носи у себи човек суди о свету око себе”. Горан Шарић на једном месту каже да је Апокалипсис (Откривење) Светог Апостола Јована кабалистички спис: „Рецимо, та задња књига Библије, Откривење је писана... то је први кабалистички спис.” Шарић на крају доводи у питање и то да је свети Јован Богослов аутор Откривења. Шарић надаље каже: „Моје мишљење, моје приватно мишљење које не могу сто посто доказати, је да је постојао стварно један учитељ, Исус, Јешуа, који је им’о једно просветљење-учење, ти кад гледаш Исус, Буда – врло слично. Значи, постојао је један учитељ, а онда су његове ријечи тумачиле разне секте, неке су биле за сиротињу... Чак, један врхунски експерт за списе с Мртвог мора каже да је Исус уствари био халуциногена некаква биљка итд.” Шарић овде вероватно мисли на књигу „The Sacred Mushroom and the Cross: A Study of the Nature and Origins of Christianity Within the Fertility Cults of the Ancient Near East” Џона Марка Алегра (John Marco Allegro) у којој аутор тврди да Христос никада није постојао као историјска личност већ да је био митолошка творевина раних хришћана под утицајем психоактивних екстраката гљива попут псилоцибина. У тексту под насловом „Српска слава је потекла из Лепенског вира, али то смета аутошовинистичкој елити” , као што може да се закључи из наслова, Шарић покушава да докаже порекло српске крсне славе из Лепенског Вира што је у складу са покушајима неопагана да хришћанство представе као наставак и плагијат незнабожачке вере. На питање новинара: „Шта вам говори огњиште као централни елемент куће, и обичај сахрањивања покојника испод прага?”, Шарић одговара: „Имате ту традицију у Србији и након примања хришћанства. Идентично се задржава сахрањивање покојника испод прага. Имамо огњиште (које је) свето. Касније имате то код Илира: Лар, кућно божанство. У Далмацији се то место где се чува храна и дан данас зове ’сулар’, или ’слар’. То је мјесто где они држе храну које је посвећено том богу хране, богу заштитнику куће. То је та веза са прецима. Јер веровали су древни Словени, а и ти наши још старији преци, да вас некад и предак или божанство може посетити кроз госте. Онда се ту јавља и култ гостопримства, и то вам је слава. Слава вам је култ гостопримства и култ претка у једном. До данас се слава задржала једино код Срба. Ми овде видимо огњиште, што је већ зачетак славе, јер је огњиште уједно и сакрални простор. Пошто је ватра на небу Сунце, у ваздуху је муња, а на земљи је огањ. Има опет ту своју тројствену улогу, као и вода. Као и ове куће које су на некаквој троугластој основи.” Додатне информације, литература и одговори на изнете јеретичке ставове: На овом линку - кликни. 2. Веома је важно да кажемо да се Горан Шарић лажно представља као историчар. Наиме, по сопственом признању, Шарић има „докторат” са Института за националну историју Мирољуба Петровића. Цена потпуно безвредне дипломе овог непостојећег Института Мирољуба Петровића износи 1250 евра. На истом месту каже да је студирао и на АТФ-у и да је његова теза била „Исус из Назарета повијесна особа.” АТФ је Адвентистички теолошки факултет у Марушевцу, у Хрватској. Према подацима хрватске Агенције за знаност и високо образовање за 2020. г., АТФ нема акредитацију. Факултет исте секте, иако под нешто другачијим називом, постоји и у Београду, али ни он, према подацима Националног тела за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању Србије (НАТ) нема акредитацију. Према информацијама које се могу наћи на презентацијама ових „факултета” они имају међународну акредитацију, али већ из самог назива „Adventist Acrediting Association” јасно је да је реч о њиховом сопственом акредитационом телу, тачније асоцијацији Цркве адвентиста седмог дана којој припадају и наведени факултети. Ово је слична ситуација као и са фиктивним акредитационим телом које је основао Мирољуб Петровић за своје „институте”. Ако имамо у виду да је Петровић следбеник управо ове секте Адвентисти седмог дана, онда можда у томе треба тражити разлог чињеници да је Горан Шарић управо код њега „докторирао” након студија на АТФ-у. Када је реч о самој секти адвентиста (суботара), о њој се подробнији подаци могу наћи у књизи официра полиције Зорана Луковића „Верске секте, приручник за самоодбрану” и књизи др Лазара Милина „Црква и секте”. Адреса Института за националну историју, као и осталих Петровићевих „института”, како је наведено на њиховим презентацијама, је 8786 116th street # A 11 Richmond Hill, New York 11418. Новинар недељника „Време” који је о томе писао у тексту под насловом „Универзални Универзитет за ово и оно” пронашао је да се на наведеној адреси налази приватна кућа пријатеља и сарадника Мирољуба Петровића. Дакле, осим што нема акредитацију, Институт за националну историју ни физички не постоји. У прилогу дајем интервју у коме је Шарић изјавио да је „докторат” стекао на поменутом институту: На линку овдје - кликни. Дајем исто и као и текст са више информација о неколико фиктивних факултета Мирољуба Петровића (Институт за националну историју је само један у низу): На линку овдје - кликни. 3. Нажалост, немали број Срба заведен је масним мамцем који им баца псеудоисторичар и јеретик Горан Шарић у виду изјава које годе националном поносу. Наравно, иза масног мамца крије се антиправославна и антисрпска удица. Иако из Јеванђеља знамо да не може „дрво зло плодове добре рађати” (Мт. 7, 18), многе ни то што се Шарић лажно представља као историчар и што су његове псеудонаучне теорије плод измишљања, фалсификовања и плагирања није навело да посумњају у искреност његове љубави према српству и Србима. Верујем да ће, ипак, следећа његова изјава и предлог да се Косово и Метохија са бројним светињама и огромним рудним и другим богатствима преда Шиптарима, а српски народ остави без заштите и препусти довршетку покоља и протеривања, допринети да бар један део заведених промени мишљење: Начин на који нам Шарић износи овај предлог јесте у потпуности у складу са његовим преварним деловањем: издају и капитулацију представља као добитак за нас. „Србији интегритет, Косову суверенитет”, како Шарић каже, није оксиморон, него свесно довођење јавности у заблуду. Шта значи „Србији интегритет, Косову суверенитет”? Ампутирам руку или ногу, али ми је тело и даље цело. Продао сам земљиште, али пренос власништва на купца још није формално извршен. Шарић нам, дакле, предлаже да служимо и једног и другог господара (Мт. 6, 24). За давање независности самозваном Косову*, према Шарићу, добијамо Отворени Балкан чији је циљ „слободни проток људи, роба, услуга и капитала”. Зар друга Југославија није била једна врста Отвореног Балкана? При томе не би требало заборавити ни унију са Албанијом. Наиме, уговором из 1946. г. установљена је заједничка одбрана и најтешња војна сарадња Југославије са Албанијом, а у току 1946-1947., путем 26 закључених уговора, успостављена је царинска и монетарна унија, и границе двеју земаља биле су отворене за несметано насељавање Албанаца на Косово и Метохију. Да, када је реч о Отвореном Балкану мислим да ће акценат бити на „слободном протоку људи”, односно додатном насељавању Албанаца. Када је реч о роби, услугама и капиталу у другој Југославији, из Меморандума САНУ знамо какав је био положај Србије унутар Југославије: један од разлога за писање Меморандума је био тај што је развој Србије еродиран подршком осталим деловима Југославије. Да ли споразуми попут Шенгенског (Отворени Балкан се често назива и Мали Шенген) могу да реше проблеме са сепаратизмом, то најбоље показује пример Каталоније у Шпанији која и после споразума таквог типа и даље тежи отцепљењу. А са „чувањем”, како каже Шарић, светиња од стране Шиптара ми Срби имамо богато историјско искуство. Довољно је да се сетимо 17. марта 2004. г. и тога да су само од 1999. г. они до данас оскрнавили, оштетили или уништили преко 150 цркава и манастира. Надаље, из другог Шарићевог коментара „Старци не ратују” видимо и ширење дефетистичког мишљења, а све у циљу урушавања морала и борбене готовости. Коначно, постоје основане сумње како је талас псеудоисторије који нас је запљуснуо, а у чему Горан Шарић игра једну од водећих улога, инициран или распламсан од споља, и да представља једно од средстава за урушавање националног идентитета и извршење етноцида. Наиме, морамо имати у виду да је историја једна од идентитетских наука. Проф. др Игор Панарин, у књизи „Хибридни рат: Теорија и пракса” као главне области хибридног ратовања наводи управо духовну и културно-историјску област, а тек након тога политичку, дипломатску и друге. Паметноме доста! Извор: https://etos.press/post/6801 View full Странице

Ко је био Димитрије Љотић? Његова кратка биографија Димитрије Љотић је предратни политичар, мислилац и оснивач ЗБОР-а и љотићеваца Димитрије В. Љотић је у историји остао упамћен по предратном ЗБОР-у и српским омладинским војним формацијама за време Другог Светског Рата такозваним „љотићевцима“ који су били нека врста народне милиције. Комунистичка пропаганда га је после рата оцрнила и проглашавала народни издајником и колаборационистом који је сарађивао са окупатором. Савремена историја му с друге стране одаје признање за његов патриотски рад и пре и за време рата на уздизању сељаштва и омладине, за неговање духовности и жеље да српски род што више спаси од страдања и по цену сопствених жртава. Није био омиљен код Немаца који су окупирали Србију и стално је долазио у сукоб са њима, није био омиљен ни код четника, ни код владе у избеглиштву, чак су својевремено и наредили његову ликвидацију, али стоји истина коју ни један историчар не може да пренебегне, Димитрије В Љотић је био особа високих моралних квалитета, патриота и човек чврстих духовних принципа, политичар витешких начела и дубоко хуман човек. Борио се да очува и сачува српски народ у тешким временима, и оставио је много пророчких порука о будућности. Ко прочита шта је Димитрије Љотић писао и говорио схвата да је био далеко разумнији и проницљивији од свих тадашњих политичких актера. И тада и сада, био је моралнији и честитији од свог окружења и то му је највећи „грех“ код свих политичких елита које су дефиловале Србијом. Као што порука из Библије каже: „Тешко је бити пророк у свом селу“. Историја Србије ће временом Димитрију Љотићу дати заслужено признање и место које заслужује. КРАТКА БИОГРАФИЈА ДИМИТРИЈА В. ЉОТИЋА Ко је био Димитрије Љотић. Кратка биографија Димитрија В. ЉотићаДимитрије В. Љотић рођен је 12. августа 1891. године у Београду од оца Владимира и мајке Љубице рођене Станојевић. Основну школу и гимназију учио је у Смедереву и у Солуну, где му је отац био конзул краљевине Србије. У Солуну је завршио гимназију, те се потом уписао на Правни факултет Београдског Универзитета. Дипломирао је у Београду 8. јула 1913. године. У јесен 1913. године одлази у Париз на постдипломске студије. Из Париза се вратио 1914. године пре почетка Првог светског рата. 1. септембра 1914. године позван је у војску. Учествовао је у борбама током 1914. и 1915. године. У зиму 1915. са српском војском се повлачио кроз Албанију. Учествовао је у пробоју Солунског фронта 1918. године. Приликом гоњења Немаца и Бугара, које је српска војска силовито терала из Србије, Димитрије В. Љотић био је рањен на Овчем Пољу. По завршетку рата 1919. године био је постављен за командира железничке станице у Бакру, у Далмацији. Ту се 16. априла 1920. године десио комунистички штрајк железничара. На делу пруге коју је осигуравао, Димитрије Љотић је сломио штрајк и завео ред. Демобилисан је као поручник 17. јуна 1920. године, те се ускоро оженио с девојком из Бакра, Ивком рођеном Мавринац. Венчали су се септембра месеца 1920. године у Смедереву где су засновали свој дом. Након венчања Димитрије Љотић је 22. септембра 1920. године положио адвокатски испит у Београду те је отворио своју адвокатуру у Смедереву, где се уједно бавио организовањем земљорадничких задруга, које је успео да обједини у Савез, чији је председник постао. Иако није желео да улази у партијски живот новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, очеви пријатељи су успели да га активирају у Радикалној странци, те је постао Председник омладинске организације радикала у Смедереву. Међутим, године 1926. напушта Радикалну странку као дисидент, те је 1927. године изашао на изборе са дисидентском листом Радикала, која је победила службену странку, али Димитрије Љотић није био изабран за посланика јер није имао потребан количник. После тога се увелико посветио задругарству. По жељи Краља Александар I Карадјордјевића, Димитрије Љотић је фебруара месеца 1931. године постављен за Министра Правде на ком положају је остао до септембра исте године. После погибије Краља Александра основао је 1934. године Југословенски народни покрет „ЗБОР“. Са покретом је излазио на изборе и 5. маја 1935. и 11. децембра 1938. године. После пуча 27, марта 1941. године Димитрије В. Љотић је постављен за команданта VI Пешадијског допунског пука с којим је ушао у Априлски рат. После велике трагедије у Смедереву 5. јуна 1941. године, Влада генерала Недића га је поставила за Изванредног комесара за обнову Смедерева, на ком је положају остао до повлачења у Словенију, где је 23. априла 1945. године погинуо у аутомобилској несрећи код Ајдовшчине. Имао је синове Владимира и Николу и кћерку Љубицу. Боривоје М. Карапанџић http://www.bastabalkana.com

Мисија Цркве је позив на заједницу. Савремени човек пред собом има мноштво изазова. Сви они стапају се у један циљ - проналажење себе у смислу постојања. Многе понуде су ту. Да ли и Црква има своју? Наравно! Мора и у обавези је да је има јер сам Христос је позвао ученике на мисију Јеванђеља, мисију вечног живота. Време у којем живимо у корену је изменило начин комуникације и функционисања. Уздрмало је и потпуно преобратило навике у нове сфере и ново поље. Сада се глас преноси преко жице и таласа. Млади су на друштвеним мрежама. Пред Црквом је недвосмислен изазов, а то је - или прихватити или одбацити модерне технологије у служби мисије. Ако их одбијемо, вероватно никада нећемо допрети до одређених душа које траже Бога. Ако их пак прихватимо, морамо водити рачуна о следећем: Наша проповед мора бити јасна и тематски усаглашена. Језик и начин произношења је неопходно прилагодити онима који слушају и прате. Не треба постављати ултиматуме типа „мора се и тачка“, већ понудити слободу у избору. Истине вере треба изнети тако да оне сачувају сву своју догматску суштину неокрњене, али објаснити на који начин су значајне по наш конкретан живот. Поштовати слободу оних који слушају и када је супростављена ономе што износимо. Никада немој да сведочимо и да намећемо људима оно што сами не држимо. Практичан пример јесте пост. Уколико је проповед на web – пољу, увек наглашавајмо да је виртуелано поље за мисионарење, али да све има смисла тек онда, када се преточи у реалну заједницу која се налази у Цркви и која јесте Литургија. Наша проповед није обавеза коју морамо да испунимо, већ призив на апостолско служење. Више се не ради о статистици на коју смо навикли, нити о извештају о учинку, већ о пастирском делу спасења - апостолској мисији и одговору који ћемо дати Господу. У томе не сме да буде лицемерја, прорачунатости и лењости! Само са вером, надом и љубављу имаћемо напретка у делању Духа, који ће свој плод дати у вечности. Место на коме служимо као братство - у манастиру Туман, пример је тога. Мисија позива у име Божије код светитеља као посредника и пријатеља наших у Христу. Призив на живо литургијско учешће. Чаша воде и ратлук, реч утехе и приступ, колико је то у гужви могуће, отварају врата Цркве. Тумане није место верског туризма, већ место литургијског живота. Прелепо предање о настанку и трајању ове светиње у времену, као и сведочанство о чудима светитеља, путем савремених технолошких достигнућа, призвали су народ. А када су људи дошли, онда их треба позвати на оно што је претежније од свега - вечно постојање у заједници са Богом и онима који га љубе. Стотине хиљада људи, стотине путира на овом светом месту, велика сабрања у годишњем кругу, о томе говоре. Бог ће дати последњу реч. View full Странице

Велики руски мисионар новог времена и духовни делатник протојереј Димитрије Смирнов се упокојио данас 21. октобра 2020. године у својој 69. години. Отац Димитрије је од 2013. године био предсједник Патријаршијске комисије Руске цркве за питања породице, заштите мајчинства и дјеце. Био је настојатељ храма светитеља Митрофана Вороњежског у Хуторској у Москви а такође настојатељ још седам храмова у Москви и Подмосковју. Много пута је наступао у различитим телевизијским и радио емисијама износећи ставове Православне Цркве поводом савремених друштвених питања. View full Странице

На празник Светог деспота Стефана Лазаревића, 1. Августа 2020. Лета Господњег уснуо је у Господу академик Димитрије Стефановић (1929-2020), човек који је целога живота са пуно љубави и жртве служио Цркви и своме народу. Новопрестављени академик Димитрије Стефановић је рођен у Панчеву 25. новембра 1929. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на Одсеку за германистику (енглески и немачки) 1955, а на Музичкој академији у Београду на Одсеку за музикологију, 1956. У Оксфорду је на Линколн колеџу магистрирао и докторирао. У Музиколошком институту САНУ прошао је кроз све степене научних звања. Директор Института био је од 1979. до 2001. За дописног члана САНУ изабран је 1976, а за редовног 1985. За дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу био је изабран 1986, a за дописног чланa Словенске академије знаности и уметности у Љубљани 1987. Стални је члан сарадник Матице српске у Новом Саду (1987), а секретар је Одељења за сценске уметности и музику од 1991. Члан је Управног одбора Матице српске. Свој научноистраживачки рад усмерио је првенствено на проучавање православне црквене музике, византијске и старе словенске. Кроз резултате ових истраживања датум почетка записивања старе српске музике померен је на почетак XV века. Музиколошка истраживања је увек везивао и за живу музичку праксу, како извођењем и јавним представљањем откривених напева из прошлости, тако и снимањем и проучавањем још увек живе српске црквене појачке традиције. Уз многобројне студије на српском, енглеском, немачком, француском и руском језику, приредио је три књиге нотних записа традиционалног српског карловачког појања Бранка Цвејића. Уредио је низ зборника и монографија. Као предавач гостовао је на многим универзитетима у земљи, Европи и Америци, учествовао је на многобројним међународним конгресима и научним скуповима. Одржао је и велики број предавања о православној и посебно српској црквеној музици на двадесет Југословенско-немачких хорских недеља, десет Духовних академија у манастиру Студеница, као и на 20 Хорских недеља „Корнелију у част”. Хорским дириговањем бавио се од студентских дана, прво као асистент диригента београдског Академског хора „Бранко Крсмановић”, а потом као диригент хора „Београдски мадригалисти”. Студијски хор Музиколошког института САНУ основао је 1969. Са овим хором, први пут изводи тек откривене записе старе српске музике, код нас непознате, бугарске, руске, грегоријанске и глагољашке црквене напеве, и најзад православну хорску музику XIX и XX века. Са хором је гостовао у земљи, већини европских земаља и у многобројним градовима бивше Југославије. Снимио је неколико грамофонских плоча, касета и телевизијских емисија. Хор Панчевачког српског црквеног певачког друштва води од 1962. Предано је учествовао у обнови манастира Велика Ремета, где је са сарадницима припремио изложбу Стара српска музика. Иако ван просветних институција, небројене сате посветио је млађим колегама и студентима, увек спреман да помогне и подстакне на учење и истраживачки рад. View full Странице

Ствари срца и породице спадају у област деликатног. Људи који постављају таква питања не кажу увек како се зову, али ова тема занима многе људе. Замолили смо председника Патријарашке комисије за питања породице, заштиту мајки и деце, протојереја Димитрија Смирнова, да одговори на њих. О ванбрачном животу и венчању — Оче Димитрије једно од честих питања гласи: зашто је за венчање обавезна регистрација у општини? — Зато што општина издаје доказ о томе да сте муж и жена. Раније, кад је Црква била државна, свештеник је сам регистровао брак. А данас су функције подељене: држава издаје извод из матичне књиге рођених, а црква венчава. — А да ли је грех живети без регистрације? Чак и у љубави и слози? — А зашто онда не отићи у општину? Обично је разлог један: да би људи лакше могли да се растану ако се нешто деси. Брак означава заједничку својину, заједничка права на имовину. То је одговорност. Ако је људи избегавају то значи да нису породица, већ само привремено живе заједно. «Данас ми одговара да живим с тобом, а сутра ћемо видети.» — Да ли одбијате да причестите људе који живе у таквој заједници? — Строго говорећи, овакав човек треба да изађе из храма после возгласа «Двери, двери!» По канонима он нема права да присуствује најважнијем делу литургије. Зато што чини блудни грех и самим тим је ван Цркве. Али данас га нико неће извести из храма, нека стоји. Али му се не може дозволити да се исповеди, да се миропомаже. Ако хоћеш да постанеш члан Цркве – поштуј правила. Човек не може истовремено да буде и блудник и хришћанин. — А ако утаји да живи с неким невенчано? — То је потпуно бесмислено. Па не долазите у храм зато што вас је неко натерао, већ због своје душе, код Бога, а не код свештеника. Бога не можеш да превариш. Ако је ваш савез чврст – ступите у брак и венчајте се. Ако није – престаните да блудничите. И онда ће вам бити отворен пут ка Цркви. Шта се сме пре свадбе, а шта не — Девојка пита: шта сме да дозволи веренику пре брака? — Много тога: да води искрене разговоре, да пише стихове, да поклања цвеће, да пише песме, да стоји испод прозора, да се брине, да воли. — А да се љуби? — Боље да не. Нека се мало стрпи. — А ако моли, вуче на кауч, вређа се и прети да ће да оде? — Треба му објаснити: «Мили, ја сам из другачије породице. Ако си ме заволео и ако ми нудиш брак, ја разматрам понуду. И ако пристанем одредићемо датум венчања. Али нисам нисам сигурна да ћу рећи «да», зато што ако почињеш од кревета, тешко да ћеш ми одговарати.» — А ако он каже: још нисам спреман да се женим, али сам луд за тобом... — Онда – збогом. И ако оде – хвала Богу. — Али девојка га воли. И попушта надајући се да ће се односи касније средити. — Узалудно се нада. Који глупак ће се оженити оном која му ионако припада? Годинама ће је правити будалом. Рећи ће да треба да уштеди новац за раскошну свадбу, да се обогати, да купи кућу... Јер, шта ће му проблеми? Поред је млада, лепа, волим је, и она мене воли, живимо заједно. Све је дивно! И биће тако док не сретнем у метроу другу коју ћу заволети још више... О интмним стварима — Да ли верујући брачни пар може да користи средства за контрацепцију? — По црквеним правилима контрацепција је покушај убиства. И ако је ефикасно деловала, убиство је учињено. Управо тако. — Али има ситуација кад људи нису у стању да гаје много деце – немају ни снаге, ни средстава... — Ако православни супружници категорички не желе да имају више деце, имају један поуздан начин који није повезан с грехом – уздржње. Треба ли се припремти за породични живот — Како човек да не погреши кад бира свог пара? — Треба дуго, најмање годину дана, да упознаје човека с којим намерава да живи. Да му поставља питања: «Хоћемо ли имати иконе у кући?», «Да ли ћемо васпитавати децу у православној вери?» Или: «У који храм идеш?» И ако је одговор «Ни у један» - то је повод за размишљање да ли треба развијати познанство. — Дешава се да муж солидно зарађује и да жели да види код куће домаћицу и мајку, а жена жели да и она гради каријеру... — Треба унапред пажљиво осмотрити родитеље своје девојке: какви су односи, како живе. Људи често понављају родитељски модел понашања. Ако младић у глави има један пројекат, а девојка други, биће проблема у изградњи породице. Али је главно да треба да имају заједнички циљ. — Какав? Свако жели срећу... — Срећа је стање које се рађа у доброј породици. А циљ православне породице је изградња домаће цркве, где је муж – свештеник, жена је ђакон, односно његов помоћник, а деца су народ Божији који треба привести Христу. — Младенци обично размишљају о другим стварима. — Зато на три брака у Русији има два развода. Нестао је заједнички циљ, остале су индивидуалне жеље. Понекад врло једноставне: родила се привлачност – узимају се, охладили су се – развод. Улазе у брак да има «ко да пере». Или се удају да би у кући «мирисало на мушкарца». А онда се муче. — Да ли породичном животу треба да претходи нека припрема? — Треба читати духовне књиге о молитви, о самоконтроли, о покајању. И имати на уму да будућност није максимални комфор, већ служење ближњима. Протојереј Димитрије Смирнов Разговор је водио Михаил Устјугов Са руског Марина Тодић «Крестовски мост» православие.ру

View full Странице