Претражи Живе Речи Утехе

Антисоцијално понашање је појам ком се, због свеобухватности на коју се односи, у новијој литератури даје предност у односу на појмове делинквенција и преступништво, који подразумевају искључиво кршење закона. Као синоним за антисоцијално понашање често се употребљава ризично понашање. Међутим, могли бисмо рећи да појам ,,антисоцијално’’ представља уже схватање јер обухвата само екстернализовано понашање, које је у сукобу са друштвом, усмерено ,,ка споља’’. Када кажемо ризично понашање, ту мислимо и на интернализоване проблеме, као што су повишена анксиозност, депресија, различите фобије, склоност ка самоповређивању. Облицима екстернализованог ризичног понашања бавили смо се кроз неколико ранијих текстова. У овом тексту пажњу ћемо посветити томе како одређене породичне околности и породична атмосфера могу повећати вероватноћу да деца и млади испоље неке облике проблематичног понашања. Није правило, али није ни реткост да млади који су у сукобу са друштвеним и/или правним нормама потичу из дисфункционалних породица. Породица, као базично окружење сваке особе и као примарни фактор социјализације, на развој ризичног понашања може утицати двојако: 1) присуством фактора који погодују настанку ризичног понашања, и 2) одсуством фактора који негују просоцијално понашање. Кроз многобројна истраживања дошло се до дефинисања конкретних чинилаца које у овом смислу можемо посматрати као значајне. Изостанак позитивне афективне везе између родитеља и детета. Афективна (емоционална) веза успоставља се већ у првим тренуцима дететовог живота, нарочито између мајке и детета – кроз додир, чин дојења, пријатност коју код бебе изазива мајчин глас. Равнодушност, одбацивање и избегавање детета могу се негативно одразити на целокупан даљи развој личности. Проблеми у функционисању породице. Овај фактор се активира када дође до немогућности родитеља да организују свакодневне породичне активности кроз које ће обављати своју родитељску улогу. То се може испољити на два нивоа. Први је дистанцирано и неангажовано родитељство. Дистанцираност се огледа како у недостатку интеракција између самих родитеља, тако и између родитеља и деце. Томе, рецимо, може допринети преокупираност послом, или лоша материјална ситуација где су родитељи принуђени да раде више послова. Неангажованост се односи на изостанак похваљивања детета за пожељно понашање, сугестија и савета за просоцијално понашање, позитивних подстицаја за јачање мотивације. Други ниво је недоследно родитељство које се испољава кроз непостојање јасних правила понашања или, уколико постоје, недоследност у њиховом спровођењу. Овај аспект подразумева и неусаглашеност родитеља по питању граница, постојање двосмислених правила, противречност у њиховом спровођењу, у одређеним тренуцима кажњавање, а у неким другим толерисање истог. Све ово даље води ка неуспеху у успостављању дисциплине, и смањеној контроли над понашањем деце. Истраживања су показала да родитељи деце која се насилно понашају најчешће не знају где, како и са ким њихово дете проводи слободно време. Изостанак респонзивности. Респонзивност се односи на способност родитеља да препознају дететове потребе, да се стављају ,,у његове ципеле’’, да не минимизирају оно што мучи детеу датом тренутку јер њему, као одраслом, то делује смешно или небитно. Испољава се, дакле, кроз показивање интересовања за дететове активности, кроз конструктивну бригу и подршку, пружање топлине, а уједно и доследно, ефикасно спровођење правила понашања. Истраживања показују да је слаба респонзивност у вези са ризиком од развијања ризичних облика понашања. Конфликти између родитеља. Дете које присуствује свакодневним свађама и сукобима између својих родитеља, усваја тај модел као прихватљив начин ношења са проблемима. Партнерски конфликти доводе и до тога да родитељи бивају незадовољни својим животом и преокупирани личним проблемима, те често деци постају емоционално недоступни. Додатно, у таквој атмосфери могу почети да се сукобљавају и око начина васпитања деце, или чак то постане поље на ком се једно другоме инате (на пример, један родитељ постане претерано попустљив како би другог повређивао и придобијао наклоност деце). Развод. Развод или раздвајање родитеља наступа као последица конфликата. Тиме породица постаје и деградирана, са још мањом могућношћу вршења основних породичних функција. Истраживања показују да раздвајање родитеља пре навршене пете године живота детета повећава шансу за испољавање поремећаја у понашању. Критичан период су и предадолесценција и адолесценција. Ово свакако није правило – нису сва деца разведених родитеља склона проблематичном понашању. Родитељи који адекватно обављају своје родитељске улоге и након развода, ,,здраво’’ прођу кроз сам развод и наставе заједнички да се брину о деци значајно ће умањити вероватноћу за развијање ризичног понашања. Непрепознавање проблематичног понашања. Није реткост да родитељи с једне стране негирају постојање проблема код детета, док, с друге стране, идеализују слику о својој остварености у родитељској улози. Томе су углавном склони родитељи који негују попустљив васпитни стил. Када се неадекватно понашање испољи, изостајање реакције од стране значајних одраслих је поткрепљујуће за то понашање у истој мери као да је детету дата награда. Психопатологија родитеља. Антисоцијални облици понашања родитеља, као што су зависност од алкохола, психоактивних супстанци, криминалитет и агресивност нуде детету негативан модел ношења са проблемима. Овакав животни стил родитеља уједно оставља по страни промовисање социјално прихватљивог понашања. У таквој атмосфери дете, заправо, и нема где и како да научи другачије. Не негирамо да постоје деца која и у таквим околностима изађу на прави пут, али у том случају кључну улогу имају јаки протективни фактори саме личности, о којима ће бити речи у неком од наредних текстова. Доказано је и да је шанса за испољавање антисоцијалног понашања деце већа у случају када се један или оба родитеља суочавају са депресијом. Депресивно стање утиче на умањење родитељске контроле, као и енергије и воље за бригу о детету. Ризични фактори се могу пронаћи још и у домену вршњачке групе, школе, шире друштвене заједнице, као и у самој личности особе која је склона антисоцијалном понашању. Код већине младих код којих се јаве неки од облика ризичног понашања присутна је, заправо, комбинација фактора из различитих домена, те је и самом третману, да би био што успешнији, потребно приступити системски. https://zelenaucionica.com/porodicni-faktori-koji-doprinose-pojavi-antisocijalnog-ponasanja-kod-dece-3/

Одрастање у породици у којој су родитељи емоционално незрели јесте заправо самотно искуство. Ти родитељи могу изгледати или се понашати сасвим нормално, бринући се за физичко здравље свог детета и обезбеђујући му оброке и сигурност. Међутим, ако не успоставе чрвсту емоционалну везу са својим дететом, код детета ће се појавити огромна празнина, тамо где је могла да буде истинска сигурност. Усамљеност услед осећања да сте невидљиви другима је фундаментална бол, једнако као и физичка повреда, само што се споља не види. Емоционална усамљеност је нејасно и лично искуство, које није лако приметити или описати. Можемо то назвати осећањем празнине, као да сте сами на свету. Неки људи су ово осећање празнине описали као егзистенцијалну усамљеност, али нема ту ничег егзистенцијалног. Ако то осећате, значи да потиче из ваше породице. Деца немају начин да идентификују недостатак емоционалне блискости у односу са родитељем. То просто није концепт којим располажу. Још је мање вероватно да могу да разумеју да су њихови родитељи емоционално незрели. Једино што имају јесте унутрашњи осећај празнине што је заправо начин на који дете доживљава усамљеност. Уз зрелог родитеља, дететов лек за усамљеност је да приђе родитељу и да осети нежност. Али уколико се ваш родитељ плашио дубоких осећања, можда сте остављени са нелагодним осећајем срама због потребе за утехом. Када деца емоционално незрелих родитеља одрасту, базична празнина и даље постоји, иако воде наизглед нормалан живот одрасле особе. Њихова усамљеност може да се пренесе и у зрело доба, уколико несвесно бирају везе које им не могу понудити довољно емоционалне повезаности. Она ће можда редовно ићи у школу, на посао, венчати се, одгајати децу, али за све то време ће их прогонити тај суштински осећај емоционалне изолованости. Док смо деца основа наше сигурности је емоционална веза са нашим старатељима. Родитељи који су емоционално ангажовани, пружају деци осећај да увек имају коме да се обрате. Ова врста сигурности захтева истинске емоционалне интеракције с родитељима. Емоционално зрели родитељи се скоро увек ангажују на овом нивоу емоционалне повезаности. Они су развили довољан степен самосвесности да могу бити комфорни са сопственим осећањима, као и са осећањима других људи. Још важније, они су емоционално прилагођени својој деци, примећују њихова расположења, и дочекују њихова осећања са интересовањем. Дете се осећа безбедно повезујући се са таквим родитељем, било да тражи утеху или да дели свој ентузијазам. Зрели родитељи чине да њихова деца осете да уживају у интеракцији са њима и да је у реду разговарати о емоционалним проблемима. Овакви родитељи имају динамичан и уравнотежен емоционални живот и обично су доследни у пружању пажње и интересовања за своју децу. Они су емоционално поуздани. Родитељи који су емоционално незрели, с друге стране, толико су заокупљени собом, да не примећују унутрашње доживљаје своје деце. Поред тога, они обезвређују осећања, плаше се емоционалне блискости. Неугодно им је када је реч о њиховим сопственим емоционалним потребама, те стога не знају како да пруже подршку на емоционалном нивоу. Такви родитељи могу постати нервозни и љути ако се њихова деца узнемире, кажњавајући их уместо да их утеше. Такве реакције гасе дететову инстинктивну потребу да потражи подршку, затварајући врата емоционалном контакту. Ако један или оба ваша родитеља нису били довољно зрели да вам пруже емоционалну подршку, као дете сте могли осетити ефекте те ускраћености, али не и нужно знати шта није у реду. Можда сте помишљали да је осећај празнине и усамљености ваше приватно и необично искуство, нешто што вас је чинило другачијим од других. Као дете нисте имали никакав начин да знате да је тај осећај празнине нормалан и универзалан одговор на недостатак адекватне људске подршке. “Емоционална усамљеност” је израз који већ сугерише решење, а то је да осетимо интересовање друге особе за оно што осећамо. Ова врста усамљености није чудно или бесмислено осећање; она је предвидљив резултат одрастања са недовољно доживљене емпатије од стране других. Да бисмо заокружили овај опис емоционалне усамљености, погледајмо приче двоје људи који се јасно сећају овог осећања из детињства и добро га описују. Ево како је мој клијент Дејвид одговорио кад сам прокоментарисала да ми је одрастање у његовој породици одисало усамљеношћу: “Био сам много усамљен, као да сам био потпуно изолован. То је била чињеница мог постојања. То се чинило нормалним. У мојој породици сви смо били одвојени једни од других, сви смо били емоционално изоловани. Живели смо паралелне животе без додирних тачака. У средњој школи ми се често у мислима јављала слика како плутам по океану, а око мене нема никога. Такав је осећај био код куће.” Ронда се присетила да је осећала сличну усамљеност када је имала седам година, када је с родитељима и троје старије браће и сестара стајала поред камиона за селидбе испред њихове старе породичне куће. Мада је технички била са својом породицом, нико је није додирнуо, и она се осећала као да је потпуно сама: “Стајала сам тамо с породицом, али нико ми није објаснио шта би та селидба требало да значи. Осећала сам се сасвим сама, покушавајући да схватим шта се дешава. Била сам с породицом, али нисам имала осећај да сам с њима. Сећам се да сам била исцрпљена, да сам се питала како ћу се носити сама са тим. Нисам осећала да могу да постављам било каква питања. Били су ми потпуно недоступни. Била сам превише узнемирена да бих поделила ишта са њима. Осећала сам да је на мени одговорност да се изборим са свим тим.” Ова врста емоционалног бола и усамљености представља заправо здраву поруку. Узнемиреност коју су осећали Дејвид и Ронда заправо је била порука да им је био преко потребан емоционални контакт. Али пошто њихови родитељи нису примећивали њихова осећања, све што су могли било је да своја осећања задрже у себи. Емоционална усамљеност је толико узнемирујућа да ће дете које је доживљава урадити све што је потребно да успостави неку врсту везе са родитељем. Ова деца ће можда научити да туђе потребе стављају на прво место као накнаду за успостављање неког односа. Уместо да очекују да ће им други пружити подршку или показати интересовање за њих, она могу преузети улогу помагања другима, убеђујући све око себе да имају мало својих емоционалних потреба. Нажалост, ово тежи стварању још веће усамљености, с обзиром на то да прикривање најдубљих потреба спречава истинско повезивање са другима. На срећу, кад једном почнете да слушате своје емоције уместо да их потискујете, оне ће вас водити ка стварној вези са другима. Познавање узрока своје емоционалне усамљености први је корак ка проналажењу односа који ће вас испуњавати. ~ из књиге "Одрасла деца емоционално незрелих родитеља" Линдси Гибсон https://www.facebook.com/beleskesapsihoterapije/?ref=py_c

Разлог за брак није рађање, јер би се у супротном тражило медицинско мишљење од лекара да би се издале дозволе за брак - рађање је последица. Ту се сад јављају се бројна питања, као на пример - како се нови пар осећа због чињенице да ће донети дете на свет, желе ли родитељи да дају живот свом детету или једноставно желе да кроз дете дају смисао свом животу, јер се међусобно не подносе. Дете може да функционише као продужетак њиховог живота и уместо да негују личност детета, они могу желети да кроз дете унапреде сопствену личност. Родитељи се често жале да их дете не слуша. Али - да ли ми њега слушамо? Да ли обраћамо пажњу на његова питања, његове стрепње? Да ли умањујемо сваку његову потребу, угушимо свако његово питање ? Да ли нас занима његов духовни живот, раст и образовање? Зашто већина родитеља не познаје своју децу?' Родитељи морају ући у њихов свет са емпатијом, понизношћу и љубављу. Бриге њихове деце треба да постану њихове молитве. Они треба да буду лука и светионик њихових живота, да искуствено живе са својом децом. Нека несугласице и неуспеси и ударци живота постану степенице ка успеху и духовној плодности. Према светитељима, сваки притисак на децу ће донети супротне резултате. Не треба их убеђивати, већ инспирисати својим искуством и примером. Начин на који родитељи говоре ће утицати на децу. Поштовање, љубав, послушност, најбоље се надахњују, а тешко их је поучити сувим речима. Једна је ствар радити нешто из страха, принуде и обавезе, а сасвим друга преферирати вољу другог из љубави. На часовима, у игри, у спорту, деца од малих ногу треба да уче да се добра стичу трудом, муком, борбом, вежбањем, стрпљењем и истрајношћу. Добро је да науче да покушавају, да траже помоћ других, да се понизе, да буду поштовани и да изађу из себе, из индивидуализма и себичности. Дете ће научити како родитељ реагује на болест, ожалошћеност, тешкоће, лишавање и кашњење и учиниће све исто. За казну је довољан укор са строгим погледом или разговор. Насиље и бес не доносе никакво добро . Светост родитеља, са смирењем и молитвом, спасава децу али молитва мора бити јака и жива. Када се молимо са вером и стрпљењем, увек добијамо резултате, . Питање које се такође намеће је суочавање са променама. Ако деца изаберу нешто друго од онога што им родитељи сугеришу, онда се буне. Зашто? Да ли је дете неспособно? Због тога видимо револуције у породицама. Желимо да имамо разлога да га поседујемо. Родитељи треба да помажу деци да доносе одлуке о свом животу, а не да они одлучују уместо деце, да помогну деци у откривању њихових склоности и омогуће им да слободно доносе одлуке, да их не терају да им удовоље. У сваком случају, не постоји рецепт. Молитва и усклађивање њиховог живота у Христу, смирењу и љубави је једини пут. Плод тога биће пример из кога ће деца кроз живот делити духовно здравље и благодат. Она нису наша, она су Божија, а ми смо њихови сапутници. Ако се дете од малена учи да размишља на прави начин, онда је оно већ стекло велико богатство. о. Спиридон Скоутис https://www.orthodoxianewsagency.gr

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије дочекао је и благословио неколико хиљада деце у суботу 3. фебруара 2024. године у храму Светог Саве на Врачару, на традиционалном великом Светосавском сабору ученика београдских Основних школа. У присуству викарних Епископа Његове Светости, ремезијанског Стефана, новобрдског Илариона, хвостанског Алексеја, јегарског Нектарија и липљанског и војног Доситеја, програм су водили драмски уметници Слобода Мићаловић и Виктор Савић, а песмом су догађај увеличали хорови Храма Светог Саве и Богословије Светога Саве. Сви сабрани, деца, родитељи, наставници, верни народ, викарни Епископи, свештеници и појци су заједно са својим Патријархом произнели молитву Господњу - Оче наш, а потом су сви заједно, са хоровима Светосавског храма, отпевали и Химну Светоме Сави. У топлом слову које је уследило, Патријарх Порфирије је изразио своју велику радост поводом овог сабрања и сусрета, поучивши дечицу да је љубав коју је Свети Сава имао према Богу и своме роду - "оно што и нас уједињује, што нас доводи овде у Храм и оно што нас чини да се можемо звати децом Светога Саве". Патријарх је подвукао да је "најважније да знамо да треба једни друге да волимо". Треба знати рећи "извини" али и опростити другоме, нагласио је Патријарх и истакао да "немамо већег пријатеља од Бога", али исто тако да знамо да је Свети Сава са нама и да му упутимо молитву коју ће он проследити Богу. Чувајте љубав једних према другима и "увек ћете имати радост и лепоту и мир у срцу" закључио је Његова Светост. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија: Извор: Радио "Слово љубве"

Измалена заволевши Бога, преподобни Сисоје узе на себе јарам крста и са усрђем последова Христу, проходећи испосничке подвиге у египатским пустињама. У равноангелном живљењу свом он смирењем и молитвом побеђиваше огромне војске невидљивих непријатеља. Боравиште блаженог Сисоја налажаше се у пустињској гори, у којој се преподобни Антоније Велики подвизавао, и сам преподобни Сисоје бејаше подражавалац Антонијева живота. За своје смиреноумље блажени Сисоје доби од Бога толику благодат, да је и мртве васкрсавао, што се види из Патерика, где о њему пише ово: Једном приликом један мирјанин крену са својим сином, малим дечаком, ка ави Сисоју у Антонијеву гору ради благослова. Али путем дечко се разболе и умре. Међутим, отац се његов не узнемири због тога, него са вером однесе мртвог сина к старцу. Ушавши у келију к преподобноме, он му паде пред ноге, уједно ничице положивши мртвог сина крај старчевих ногу као да проси благослов и молитву. Пошто старац сатвори молитву и даде благослов, дечаков отац изиђе напоље оставивши мртвог сина крај старчевих ногу. А старац, не знајући да је дечко мртав и мислећи да он ничице лежи очекујући благослов и молитву, рече му: Устани, чедо, и изађи! – И тог тренутка мртви дечак устаде и изиђе за оцем својим. А отац, угледавши свога сина жива, поврати се са њим к старцу и, помоливши се, одаде му благодарност. Старац пак, дознавши да је васкрсао мртваца, веома се ожалости, јер није желео да чини чудеса да га људи не би славили, и запрети томе човеку да никоме не прича о томе све до смрти његове. Овог богонадахнутог оца упиташе једном братија: Ако брат падне у грех, је ли му доста једна година за покајање? – Сурова је та реч, одговори старац. На то братија рекоше: Значи, потребно му је шест месеци да се каје? – Старац одговори: Много је. Тада братија поново упиташе: Можда му треба четрдесет дана на покајање? – И то је много, одговори старац. Затим рече: Верујем у милосрђе Човекољупца, да, ако се човек покаје свом душом, Бог ће му примити покајање за три дана. Брат неки упита аву Сисоја: Шта да учиним, оче, јер падох у грех? – Устани, чедо, и спашћеш се, одговори старац. На то брат рече: Али ја, пошто устадох, поново падох. – Поново устани, узврати старац. Тада брат упита: Докле ћу онда падати и устајати? – Старац одговори: Док ти не дође крај, и затекне те или у добру или у злу; стога треба стално исправљати себе, да би те у томе и смрт затекла. Једном неко поклони мех вина братији на Антонијевој гори. Један монах нали од тог вина у један мали суд, и са чашом у руци оде код аве Сисоја; напуни чашу и даде је ави, и он је попи; затим нали и другу, ава попи и њу; али кад он нали трећу и понуди је светом ави, он одби, рекавши: Доста, брате, зар не знаш да је трећа од Сатане? Један монах би напуштен од свог друга саподвижника, и дође к ави Сисоју и рече му: Мене је напустио мој друг сажитељ, и ја желим да му се осветим. – Старац му на то рече: Хајде да се помолимо Богу! – И док се мољаху, свети старац рече у својој молитви и ово: Господе, одсада нам није потребно Твоје старање о нама, јер ћемо се ми сами светити за себе! – Када брат чу ове речи, паде пред ноге старцу и рече му: Одсада се нећу прети са тим братом. Опрости ми, оче! – И тако ава Сисоје излечи свога брата. К ави Сисоју дође један човек који је желео да постане монах. Старац га упита, да ли има какво имање у свету. Човек одговори: “Имам једнога сина”. Старац, желећи да испита да ли он има способности за послушност, рече му: “Иди и баци сина у реку, па онда дођи да се замонашиш”. Човек одмах оде да то изврши. А када он оде, старац посла једнога брата за њим да га спречи у томе у последњем тренутку. Дошавши кући, човек узе сина, и кад хтеде да га баци у реку, брат монах му рече: “Немој га бацати!” Човек му на то одговори: “Отац мој рече ми да га бацим”. Монах му онда рече: “Мени отац наложи да га не смеш бацити”. После тога овај човек дође к светоме старцу, и својом послушношћу постаде изврстан монах. Један брат упита аву Сисоја, говорећи: “Реци ми једну реч, по којој бих могао живети”. Старац му на то одговори: “Зашто ме тераш, брате, да ти речем бескорисну реч? Што видиш да ја чиним, чини и ти”. Неко од отаца упита аву Сисоја, говорећи: Када ја живим у пустињи и варвари изиђу против мене да ме убију, смем ли ја, ако располажем снагом, да убијем једнога од њих? – Старац му одговори: Не! Повери себе Богу, и препусти то Њему. Јер ма какво искушење снашло човека, он треба да рекне себи: оно ме је снашло због грехова мојих. А кад му се што добро догоди, он треба да говори себи: догодило ми се по промислу Божјем. Ава Амон се жаљаше ави Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Свети Сисоје му одговори: То није нужно. Нужна је једино чистота срца. Задобије ли њу, човек треба да говори из ње без сувишне бриге. У преподобног оца Сисоја беше ученик Аполос. Под утицајем вражје лукаве силе код Аполоса се, поред других жеља и искушења, појави и жеља за свештеничким чином. У сновиђењима њему се јављаху беси у облику светитеља који га хиротонисаше за епископа. Пробудивши се од сна, он стаде молити старца да му нареди да иде у град код архијереја да прими свештеничко рукоположење. Но старац му забрањиваше, и саветоваше му да не тражи чин кога није достојан. Огорчивши се на многе поуке и савете старчеве, Аполос кришом побеже од старца и упути се у Александрију к својим сродницима по телу, да би уз њихову помоћ што пре добио презвитерски чин. Када Аполос иђаше путем, срете га ђаво у облику веома високог човека, потпуно наг и црн, одвратна лица, са дебелим уснама и гвозденим ноктима; имајући изглед звери и женске груди, он беше и мушко и женско у исто време; страховито смрдљив, он пред очима Аполоса показиваше тако велику бестидност, да је срамно описивати је. Обиснувши се о врат Апостолу, ђаво га грљаше и често целиваше. Аполос ограђиваше себе крсним знаком и отимаше се из његових руку. Но ђаво му говораше: “Зашто бежиш од мене? Знај, ти си мој, и ја те волим, јер ти испуњујеш моје жеље. Ради тога ја и дођох теби да те пратим, док не испуним све твоје жеље”. – Аполос пак, не могући трпети његов смрад и бестидност, подиже очи к небу и громко повика: “Боже, ради молитава оца мог Сисоја помози ми и избави ме од ове напасти!” И одмах ђаво, одступивши мало од њега, претвори се у дивну нагу жену, и рече му: Ходи и задовољи своју жељу, јер си ме много пута одморио у срцу твом помислима твојим. – Затим опет рече: Ја сам желео да те начиним попом и епископом, али ме молитве лакомог старца Сисоја одгоне од тебе. – Рекавши то, ђаво постаде невидљив. Обузет силним страхом, Аполос се врати к старцу, и припавши к ногама његовим исповеди му све шта се догодило, и мољаше за опроштај. Исто тако он и братији исприча шта све претрпе он заведен од ђавола, и како му помогоше молитве преподобног оца Сисоја. И заиста, молитва његова беше силна на прогнање бесова. Она и од другог ученика његовог, Авраама, одагна нечистог духа који га је мучио. И сви зли дуси бежаху од светог Сисоја, не смејући се приближити храбром и непобедивом војнику Христовом. Пошто проживе у пустињи шездесет година, преподобни Сисоје се приближи својој смрти. Када је имао да се престави, и крај њега беху монаси, лице његово засија као сунце, и он им рече: “Ево, дође ава Антоније”. Мало затим он опет рече: “Ево, дође лик пророка. Лице му поново засија још јаче, и он рече: “Ево, дође лик апостола”. И лице његово заблиста двоструко јаче, и он разговараше с невидљивим лицима. А братија га молише, говорећи: Оче, кажи нам, с ким разговараш? – И он им рече: Ево, анђели дошли да ме узму, а ја им се молим да ме оставе још мало овде, да бих се покајао. – Братија му рекоше: Теби, оче, није потребно покајање. – На то им старац одговори: Заиста не знам, да ли сам уопште и почео да се кајем. – Међутим сва братија знађаху да је он савршен. После тога он још силније засија, и лице његово постаде као сунце, и сви се уплашише. Тада им старац рече: Гледајте, гледајте! ево Господ долази, и говори: Донесите ми изабрани сасуд из пустиње! – Рекавши то, преподобни одмах предаде дух свој Господу. Утом блесну муња и келија се испуни миомира. Таквим блаженим завршетком завршивши свој временски живот, преподобни Сисоје се пресели у живот бесконачни. Сада он обитава са Христом и наслађује се гледањем лица Његова заједно са оним зборовима светих које виде при својој кончини. Молитвама преподобног оца нашег Сисоја нека се и ми удостојимо те насладе благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек. Амин. https://mitropolija.com/2023/07/18/prepodobni-sisoje-veliki/

ГРЕШКА БРОЈ 1: БРИГА О СПОЉАШЊЕМ УМЕСТО ЛИЧНОГ КОНТАКТА Многи мисле да бринути се о деци значи нахранити их и обући их, да деца имају квалитетне играчке, да им се организује квалитетно школовање итд. По правилу се на овом „итд.” и завршава све. Тиме ми заправо пропуштамо најважније. Не говорим да све ово није важно, важно је, међутим, то није оно што је главно. То није оно што нам омогућује да упознамо дете и да дете упозна нас. Важно је бити у контакту са дететом, делити са дететом нешто, важно је проводити време са дететом. Ово као да су очигледне ствари, међутим, човеку који је формиран од стране савремене егоистичне средине, ово је тешко. Много је лакше рећи „касније”, „то ћу урадити после”. И заиста, има јако много важних ствари. Међутим, не треба децу „одлагати” за касније. ГРЕШКА БРОЈ 2: ЛАГАЊЕ ДЕТЕТА Јако велики проблем је када дете нема поверење у родитеље. Оно често нема поверење јер се боји да га родитељи просто неће схватити. Не треба се смејати ономе што дете говори ако вам искрено говори нешто. По мом мишљењу, веома је важно никада не лагати своју децу. Ни за добро ни за лоше. Ако им обећате нешто добро, испуните то, а ако обећате да ћете их казнити, испуните то. Ако родитељи почну да лажу дете, онда не смеју да се надају да ће им дете веровати. Дечије поверење је нешто најважније о чему се треба бринути, најважније што треба неговати, то је једино што може да сачува и пронесе вашу међусобну љубав током целог вашег живота. ГРЕШКА БРОЈ 3: ФИКСИРАНОСТ НА ДОБАР УСПЕХ У ШКОЛИ Неки родитељи су веома упорни да дете обавезно има одличне оцене, да обавезно буде одличан ђак и понекад компликују живот детету оваквим захтевима. Једна је ствар ако је дете просто лењо да учи, наравно да је потребно натерати га. Друга ствар је ако дете просто не може да допре до нивоа одличног ђака, не треба га мучити тиме. У животу постоји место за све, и за оне који су врло добри (4) и за добре ђаке (3). Много изузетних људи, добрих људи је у школи учило за добар успех. Најважније је да се дете васпита морално, најважније је да се дете васпита као добар човек због кога вас неће бити стид. Ако васпитамо дете тако да му пружимо јако добро васпитање, а да је притом подлац, као родитељи смо претрпели пораз, јер ће оно своје образовање користити на зло. Чему то? Понављам, не говорим да школовање није потребно, оно је потребно, али хоћу да кажем да школовање није суштина наших обавеза према нашој деци. Не треба мучити дете ако објективно није у стању да „скочи” изнад својих могућности. Не треба терати децу да остваре оно што ми сами нисмо некада остварили. Не треба их приморавати да живе туђ живот. ГРЕШКА БРОЈ 4: КРАЈНОСТИ ПО ПИТАЊУ КАЖЊАВАЊА Често питају да ли треба или не треба казнити дете? Реч Божија (Свето Писмо) говори о томе да је потребно кажњавати децу. О томе се говори у књизи Прича Соломонових (13. глава, 24. стих). Говори се о томе и у другим књигама Светог Писма (Сирах 30, 1, 12). Разумно кажњавање је нешто што помаже детету да разуме овај свет, да разликује добро од лошег, да схвати последице својих поступака. Ако ми то не пружимо детету, значи да ће га касније живот кажњавати. Живот ће га кажњавати много суровије. Живот га неће штедети ако је одрастао у размаженог човека. Што се тиче самог кажњавања, нажалост, овде људи ретко поступају правилно. Неопходно је објаснити детету зашто је кажњено, зашто је његов поступак лош. И наравно, казна треба да буде сразмерна његовом пропусту. Ако дете није знало да је учинило нешто лоше, тај први пут не сме да се кажњава. Међутим, ако је дете знало и поновило то и други пут, у том случају наравно, потребно је да буде кажњено. А како казнити? Истући га, одузети му слаткише, лишити га још нечега, послати у ћошак итд. То родитељи одлучују сами, то зависи и од деце. Подразумева се да се не говори о неким батинама, мучењима, говори се о одређеној физичкој казни која сигнализира детету да то што је урадило представља озбиљну грешку. ГРЕШКА БРОЈ 5: ТОЛЕРИСАЊЕ ДРСКОСТИ И ЛЕЊОСТИ Оно што је у деци неопходно искорењивати, од чега им заиста треба помоћи да се избаве су две ствари: дрскост и лењост. Ако ове две ствари запустимо у нашој деци она неће одрасти у срећне људе који ће бити задовољни својим животом. Чак и ако је то природно јако талентовано дете, чак и ако поседује изузетне способности, ове две особине, дрскост и лењост, упропастиће му све његове способности и све плодове његових талената. ГРЕШКА БРОЈ 6: ТЕЛЕВИЗОР КАО ДАДИЉА По мом мишљењу, у кући где одраста дете не треба да постоји телевизор. Ја у принципу нисам против телевизије, ако се говори о већ одраслим људима, на пример, старијим или о људима који немају деце, ако нису зависници од телевизије, ако им не пропада по неколико сати на бесмислене емисије, ако имају власт над собом, ако могу сами да донесу одлуку које ће емисије да гледају, шта им је занимљиво, а шта не, шта им је корисно, а шта не. Међутим, у случају детета, ви не можете да контролишете све време шта оно гледа на телевизији. То значи да поверавате васпитање свог детета потпуно непознатим људима. Свакако нећете отићи на улицу и првом пролазнику рећи: „Слушај, иди и проведи време са мојом ћерком, испричај јој нешто о животу.” Међутим, када остављате укључен телевизор или га просто имате, а деца знају да се користе даљинским управљачем, ви учитељима своје деце чините људе које апсолутно не познајете. Уколико имате телевизор код куће, сада је то лако, са ДВД или другим апаратима, са УСБ картицом можете да изаберете дечије филмове за које знате да је у питању нешто што желите да покажете својој деци и покажите им, гледајте заједно. А то што ће дете гледати и пребацивати канале, гледати разноразне „ријалити” емисије, рекламе, неке филмове или на шта друго налети, од тога ће бити само штета и то озбиљна штета. ГРЕШКА БРОЈ 7: НЕ ТРАЖИТИ ОПРОШТАЈ, НЕ ИЗВИНИТИ СЕ Ако сте нешто скривили свом детету, замолите га за опроштај. Ако је дете видело да сте нешто скривили пред другим човеком, извините се том човеку у присуству вашег детета. Неки људи, имао сам прилике да наиђем на такве људе, су говорили: „Зашто од детета да тражим опроштај, то уопште није педагошки, да се понижавам пред њим. Нека мисли да је његов родитељ увек у праву.” Дете неће мислити да је његов родитељ увек у праву. Дете све види. Ако дете види само грех родитеља, али не види и његово покајање, оно расте са убеђењем да су родитељи лицемери. Најбоље је када дете не би видело ваше грехе, али пошто се у животу свашта дешава и ако сте згрешили пред дететом, ако се рецимо муж посвађао са женом пред дететом, немојте насамо, када дете заспи, разјашњавати своје односе и мирити се. Мирите се пред дететом. Нека види и нека се учи како да излази из таквих ситуација. Јер ако не буде видело на вашем примеру, неће се томе научити од вас. ГРЕШКА БРОЈ 8: ПОНИЖАВАЊЕ РОДИТЕЉА ПРЕД ДЕТЕТОМ Јако је важно да нико од родитеља себи не дозвољава да понижава другог родитеља пред дететом. То нипошто не сме да се дозволи. Врхунац неприличног односа је када један родитељ дозвољава себи, да пред дететом, вређа другог родитеља. За дете сте ви нешто најважније, најсветије. Ако ви једно друго понижавате пред дететом, онда разарате његову љубав према другом родитељу, разарате његово поверење у вас обоје. ГРЕШКА БРОЈ 9: РАЗЛИКА РОДИТЕЉА У МИШЉЕЊУ Не треба да постоји таква појава да један родитељ брани детету, а други му дозвољава. Један родитељ га кажњава, а други га жали. Као резултат тога, дете неће почети да вас воли више ако га ви жалите док га други кажњава, ако му дозвољавате када му други родитељ забрањује. Дете ће вас презирати обоје. Ви ћете разорити у односу на њега ваш заједнички ауторитет. Ако родитељи не наступају пред дететом као нешто што представља једну целину, онда је то – то, изгубили сте дете, дете је изгубило родитеље. ГРЕШКА БРОЈ 10: НЕПАЖЊА ПРЕМА УНУТРАШЊЕМ СВЕТУ ДЕТЕТА Јако је важно трудити се да се разуме шта се дешава у души детета. Јако је важно да се дете не боји да говори о својим проблемима. Јако је важно да цените ако вам дете говори о проблемима, не сме да се одмахује руком и говори: „Ма то је све ситница, бесмислица, немој да ме гњавиш.” Постоје деца код које је душа као на длану, све говоре, на њима се све види. Постоје и деца која су повучена у себе, којима је јако тешко да откривају себе чак и јако блиским људима које она јако воле. Понекад, да би нам се дете отворило потребно је да се прво ми отворимо детету. Ако говорите детету о неким тренуцима када вам је било тешко, када сте имали неке проблеме и поверавате му се, онда то подстиче и дете да и вама говори о ономе што га брине. Деца се, без обзира на мали узраст, често сусрећу са проблемима са којима се сусрећу и одрасли. И налазе се сама са тим проблемима. Она не знају како да их реше, покушавају да нешто ураде сама. Ако нам дете верује, ми знамо шта се са њим дешава. Дете се не боји да нам се отвори у оном што га брине и узнемирава чак и ако не можемо у свим случајевима да му помогнемо, јер нисмо свезнајући и свемогући. У сваком случају међу нама ће постојати љубав, дете ће знати да није само, да су родитељи уз њега. ГРЕШКА БРОЈ 11: ПОГЛЕД НА ДЕТЕ КРОЗ РОЗЕ НАОЧАРЕ Ако видимо неке недостатке код нашег детета, то може да буде јако болно, толико да никако не желимо то да признамо. Не треба игнорисати те недостатке. Често љубав заслепљује, такође и родитељска љубав. Ако видимо да наше дете има неки унутрашњи, морални проблем, ако чини неправилне поступке, ако поседује лоше црте карактера, не треба затварати очи на то. Треба радити на томе да му се помогне да се избави од тога. Ако будемо просто затварали очи и говорили: „Не, ми имамо најбоље дете, све је добро, одлично...”, тиме нећемо помоћи детету, већ само нанети огромну штету. ГРЕШКА БРОЈ 12: „СВЕ БИ ТРЕБАЛО ДА БУДЕ ЛАКО” Ако човек није спреман да се жртвује ради своје деце, онда он неће имати нормалне односе са својом децом, јер нема љубави према својој деци. Зато што љубав према деци није када нам се топе срца због осмеха и рупица на бради, или када се радујемо њиховим успесима, већ када смо спремни да жртвујемо себе ради њих. У оној мери у којој се жртвујемо за друге, у тој мери можемо да кажемо да их волимо. Неопходно је радити на себи да би се волела сопствена деца. То уопште није лако, јер треба непрестано савлађивати себе (свој егоизам). Као што је и уопште у љубави потребно да се човек савлађује. То је нормално и кроз то се пројављује наша љубав. Јако је важно да деца знају да их родитељи воле. Нека да Бог да сва наша деца буду свесна тога. https://www.facebook.com/StranicaPravoslavlje/?locale=pt_BR

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована у здању старе Скупштине у Крагујевцу су 19. јуна 2023. године настављене "Светотројичке духовне свечаности" настављене су са предавањем г. Игора Јурића, известила је Епархија шумадијска. Тема "Безбедност наше деце на интернету" привукла је велику пажњу, а међу сабранима на предавању су били и гђа Милена Поповић, државни секретар Министарства туризма и омладине, г. Мирко Чикириз, помоћник градоначелника Крагујевца, г. Јован Милошевић, начелник ПУ Баточина, г. Звонко Марковић, председник адвокатске коморе Шумадије, г. Бојан Павловић, директор градске туристичке организације и многи други, а у име братства Старе цркве госте је поздравио јереј др Стефан Дамјановић. Поздрављајући све сабране, о. Стефан је напоменуо да је и овај скуп неопозиви доказ потребе заједничког деловања на разматрању многих тема не само из духовног, већ из свих области живота и делања. "Заиста нам чини задовољство поздравити вас у старом скупштинском здању у којем је, баш на овом месту, донет Сретењски устав и одржана прва редовна седница скупштине 1824. године. Ако је Устав највиши правни акт једне државе, који уређује најбитније односе у земљи, онда је нама драги гост вечерас господин Игор Јурић, не само зачетник, већ успешни делатник на измени кривичног законика 2019. године, када је уведена казна доживотног затвора. За оне који чине најружније ствари које људски разум не само да не може да прихвати, већ тешко може и да разуме", рекао је о. Стефан и наставио: "Пошто нам чини задовољство поздравити г. Игора Јурића, захвални што ће нам се вечерас обратити, неколико речи о њему: Рођен је у Суботици , играо је фудбал за ФК "Спартак" био успешан фудбалски тренер у Бриселу и Цириху и пошто се десила трагедија вратио се у земљу 2014.године. Његову ћерку Тијану Јурић отео је, затим на свиреп начин убио Драган Ђурић. Ни најразумније речи тај злочин не могу описати. Он је био позив свим родитељима, свим људима, грађанима Србије да се закони за злочинце измене, казне затвора увећају и на просвећивању непрестано ради. А тога ради Игор Јурић средином 2015. године основао је непрофитну Фондацију "Тијана Јурић", са жељом да се безбедност деце у нашој земљи подигне на ниво заштите од таквих невоља. Одржао је на стотине и стотине предавања, годину касније допринео промени Закона о полицији, прошао специјалистичке обуке у Белгији, центру за несталу и злостављању децу у Осијеку, Министарству унутрашњих послова Републике Србије... Учинио је све да се закон о доживотном затвору за злочинце усвоји, говорећи исцрпно о томе и у народној Скупштини Републике Србије. Рецимо да је наш вечерашњи гост избором појединих медија уврштен међу 20 најзначајнијих људи у Србији, да је добитник признања "Човек године" и да активно ради на увођењу "Амбер алерт система у Србији", Центра за несталу и злостављању децу.Глас Игора Јурића се, по добрим делима, далеко чује. Он је смео, вредан, мудар, радан, инвентиван и док је оваквих људи, развитак наше деце биће бољи и живот срећнији. Речи Игора Јурића нису позив на узбуну, већ родитељска, људска, грађанска потреба да се непријатељи деце победе...", рекао је између осталог о. Стефан. Захвалан на дивном представљању, гост је узео реч, напомињући да му је задовољство што је, бар својим присуством, узео учешће у овој дивној манифестацији. Потом је приказао три документарна филма, одговарао на питања присутних, а гости су пажљивим слушањем показали своју захвалност и госту и теми о којој је исцрпно казивао. Извор: Епархија шумадијска

Погледајте шта се дешава образовању. У последње време, нагласак је на оцењивању и деце и наставника, па се учење своди на припреме за тестове. А тестирања утичу како на судбину ученика тако и наставника. То гарантовано уништава сваки смислени образовни процес. Наставник не може да буде креативан, маштовит нити да узима у обзир различите потребе ученика. Ученици, с друге стране, не могу да следе своја интересовања, јер морају да уче за сутрашњи контролни задатак. А од резултата тестова зависи и будућност ученика и наставника. Бирократе које седе по канцеларијама нису лоши људи, већ раде унутар система чије идеологија и доктрине су изузетно штетне. За почетак, не морате све време оцењивати људе… Они не морају стално бивати рангирани према неким вештачким стандардима. Сам систем вредновања је потпуно вештачки. Наставници се не рангирају према својој способности да помогну деци да остваре своје потенцијале и истраже своја креативна интересовања. Те ствари не подлежу тестовима. Ви рангирате, али то је углавном бесмислено и само по себи штетно. Претвара нас у особе које своје животе посвећују бољем рангирању, уместо да чинимо ствари које су вредне и важне. У основној школи то је веома разорно, што сам увидео када су моја деца била основци. Већ када стигну до трећег разреда, ствара се подела на глупе и паметне. Ако си сврстан међу глупе, онда те школа третира на потпуно другачији начин него кад си међу паметнима. Замислите шта то чини деци. Она то веома озбиљно схватају, што је погубно за њих, а притом нема никакве везе са образовањем. Образовање – то је развијање сопствених потенцијала и сопствене креативности. Можда нећете бити сјајни у школи, али ћете бити одличан уметник. Шта је лоше у томе? То је само другачији начин да живите испуњеним животом, да оплемените и себе и оне око вас. Сама идеја рангирања је штетна. Она је део система који треба да створи тзв. „економског човека”. То је неко ко рационално калкулише како да побољша сопствени статус и своје богатство, не обраћајући пажњу ни на шта друго. Ко тежи да гомила материјална добра, јер је то оно што може да се измери. Ако сте добри у томе, онда сте рационална особа која доноси одлуке на основу чињеница. Повећавате свој „људски капитал” који можете да продате на тржишту. О каквом то човеку говоримо? Да ли је то људско биће које желимо да створимо? Сви ти механизми – тестирање, процењивање, мерење, вредновање – присиљавају људе да развију такве особине… А такве идеје имају своје последице… Ноам Чомски https://www.detinjarije.com/noam-comski-o-stetnosti-ocenjivanja-i-rangiranja-dece-i-nastavnika/

Првог дана националне жалости поводом страдања седморо ученика и чувара у београдској Основној школи „Владислав Рибникар“ у Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву одржан је величанствени молитвени скуп за душе страдалих. Помен је служио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејских намесника првог и другог ваљевског протонамесника Дарка Ђурђевића и Саше Максимовића и више свештенослужитеља, као и молитвено учешће градоначелника Ваљева Лазара Гојковића, начелника Колубарског округа Милоша Милутиновића, начелнице Школске управе др Зорице Јоцић и великог броја ученика и наставника основних и средњих школа Ваљева. У обраћању сабранима Владика Исихије је поучио о учењу Цркве да пред страдањем Господа Христа умукне свако човечје размишљање, којег нам се ваља држати данас, када стојимо пред страхотама недавних убистава. Надовезујући се на речи Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија да је најбоље „у овом тренутку дубоком молитвом ћутати, погружавањем једних у друге и састрадавањем“, Владика Исихије је истакао да смо се окупили да учествујемо у болу и патњи најближих сродника и родитеља убијених и на Врачару и у Младеновцу, где се масовно убиство догодило током јучерашњег дана. Свети Сава нас је учио путу љубави и узрастања у њој као најјачој вези између људи, која афирмише, негује и подстиче живот. Нажалост, указао је Владика Исихије, имамо оне који су се одрекли пута љубави и, попут бесомучника, кренули путем зла, смрти и убијања. Преподобни Ава Јустин нас је учио да никада није било мање Бога у човеку, него на Велики петак. Ми то осећамо данас, када гледамо ове догађаје. Схватамо да је одрицање од Бога најстрашније што човек може да уради. Оно доводи од потпуног одрицања од људскости, која је Божји дар у нама, и до презира према ближрњем. Ако се не лечи и окаје, доводи и до убиства. То је ђавоугодно- да човек убије човека, а претходно га омрзне и презире, као и да ти који страдају буду што невинији- рекао је ваљевски архијереј. Смрт је неизбежна у овоземаљском животу. Она се најстрашније огледа у смрти невине деце, насилној смрти од оних који су били једни од њих. То нам показује да је човек, иако створен да наликује анђелима, способан да постане сличан отпалим анђелима и да се поистовети са ђаволом, навео је Владика Исихије. У тој ђавоиманости човек може да одлучи хладнокрвно да има власт да узима животе ближњих. Уместо да их воли или бар трпи и подноси, он им узима дар Божји- живот. Када стојимо пред овим страшним чином, можемо да се потрудимо, колико је могуће људској природи, да састрадавамо, да не измишљамо неке велике речи и покушавамо људском логиком да схватимо шта се дешава, већ да загрлимо једни друге и да се од срца помолимо за спасење душа оних који су побијени, верујући да су ушли у живот вечни као невино пострадале жртве и да су у загрљају Господа и спаса нашег Исуса Христа. Али, још више да се молимо за оне који су остали без детета, без брата или сестре, вољене личности, а сви спадамо у те, јер смо сви браћа у Господу – поручио је Владика Исихије, уз закључак да после страдања увек долази васкрсење, да Бог дарује вечни живот у блаженству свима који верују, као и да је на свима нама да се преиспитамо куда идемо и да се вратимо светосавском путу, коме нас уче Свети Владика Николај и Ава Јустин. Ј. Ј. Извор: Епархија ваљевска

Њ.К.В. Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина и ове године су били домаћини традиционалног божићног дружења и угостили више од 1.000 угрожене деце из Србије и Републике Српске у дому Краљевске породице Србије, Белом Двору, саопштила је служба Краљевског дома за односе са јавношћу. Пријеми су одржани у присуству Његовог Преосвештенства викара Његове Светости Патријарха српског г, Порфирија, Епископа хвостанског г. Алексеја, као и Министра за бригу о породици и демографију Њ.Е. проф. др Дарије Кисић и сестре Њ.К.В. Принцезе Катарине, г-ђе Бети Румелиотис. Деца без родитељског старања, деца са тешкоћама у интелектуалном развоју и социјално угрожена деца, узраста од једне до четрнаест година, из домова и удружења широм Србије и Републике Српске, имала су прилику да се заједно са Њиховим Краљевским Височанствима радују наступајућем Божићу и поделе дух најрадоснијег хришћанског празника. Божићни пријеми за социјално угрожену децу су традиција коју су Њихова Краљевска Височанства започела одмах по повратку у Србију 2001. године. Након двогодишњег периода када су, због пандемије COVID-19, поклони уручени директно институцијама, Престолонаследник и Принцеза су веома срећни што су ове године могли да опет организују божићне пријеме у дому Краљевске породице и лично уруче поклоне деци, заједно са бројним пријатељима који су им у томе помогли. Пријеми су омогућени великим залагањем Хуманитарне организације Лајфлајн Чикаго, која традиционално прикупља донације за куповину поклона за децу за Божић, што је и ове године учинила, шаљући велики контејнер који је у новембру стигао у Краљевски Двор. Хиљаде поклона које су послали великодушни донатори Лајфлајна Чикаго укључују одећу, обућу, играчке, торбе са хигијенским производима и школски прибор. Значајан допринос дала су и деца из београдских интернационалних школа која су се заједно са својим наставницима укључила у хуманитарну акцију „Деца помажу деци“ и донела поклоне у Двор, које су на овим пријемима подељена њиховим угроженим вршњацима. Њена Екселенција министарка Кисић захвалила је Њиховим Краљевским Височанствима на континуираној подршци нашој деци и рекла: „Данас сам на најлепшем месту на свету, месту које је испуњено дечјом грајом и осмесима. Бити у друштву деце која су весела је највећи благослов. Захваљујем се породици Kарађорђевић која је организовала традиционално овако диван скуп и надам се да се овде на Двору сви ви макар делимично осећате као принц и принцеза. Да се осећате весело, срећно, јер такви и јесу ови празници.“ Током дана одржана су три пријема на којима су деца уживала у дивним поклонима и дружила се са Деда Мразом, аниматорима из ансамбла „Чигра“, као и у музичком програму хора шабачке епархије „Св. Јован Богослов”. Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански Алексеј објаснио је деци значење Божића и његов значај и пренео им благослов Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија. „Нема лепшег поздрава него оног када су анђели поздравили пастире, када се родио Христос. Тај поздрав нека краси срца ваша децо, да сутра када будете људи знате да се радујете и да поздрављате анђеоским поздравом. Од срца се радујем што сам данас овде са вама.“ „Можда ћете данас видети неколико суза у мојим очима, али ово су сузе радоснице јер сам тако срећна што вас све видим овде. То што смо благословени могућношћу да уживамо у сваком могућем тренутку са овом прелепом децом, да им пружимо нашу љубав, да се осећају као код куће и да знају да нису заборављена, да их дарујемо поклонима и да их видимо како се играју, срећна и радосна, најдрагоценија је ствар на свету. Нема лепшег звука од звука дечјег смеха, у комбинацији са искреним осмесима на њиховим лицима. Бели и Краљевски Двор нису само наш дом, они су дом свих вас, сви заједно чинимо једну велику породицу. Мој супруг и ја смо веома срећни због радости даривања коју је овај дан донео свима нама”, изјавила је Њ.К.В. Принцеза Катарина овом приликом. Ово дивно божићно дружење свесрдно су помогле Хуманитарне организације Лајфлајн из Чикага, Њујорка, Торонта и Лондона, чији је покровитељ Њ.К.В. Принцеза Катарина, као и бројни донатори, међу којима су: Амбасада Анголе, Амбасада Хрватске, Кока-Кола ХБЦ - Србија А.Д, Подравка д.о.о. Београд, Компанија Жито промет Млин А.Д, Британско-српска привредна комора, Холандско-српско пословно удружење, Балон центар Београд, међународне школе у Београду: Међународна школа Брук Хил, Британска интернационална школа у Београду, Међународна школа у Београду, Чартвел међународна школа, Немачка школа у Београду, Руска школа и Гимназија „Милена Павловић Барили“. Њихова Краљевска Височанства захваљују свим донаторима који су великодушно помогли овогодишње пријеме за децу и заједно учинили овај празник незаборавним за најмлађе. Извор: Краљевски двор

Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина ће 5. јануара 2023. године у Белом двору бити домаћини традиционалног Божићног окупљања за више од хиљаду деце без родитељског старања, деце са тешкоћама у интелектуалном развоју и социјално угрожене деце, саопштио је Краљевски двор. Божићни пријеми за социјално угрожену децу су традиција коју су Њихова Краљевска Височанства започела одмах по повратку у Србију 2001. године. Након двогодишњег периода када су, због пандемије Ковида-19, поклони отпремани институцијама, Престолонаследник и Принцеза ће поново бити домаћини божићних пријема у дому Краљевске породице и лично уручити поклоне. Обрада вести Редакција Радија Слово љубве. Извор: Краљевски двор

У Тбилисију је 28. новембра одржано још једно масовно крштење, а више од 950 деце постало је кумчад Његове светости католикоса Патријарха Илије II. Патријарх руководи Црквом више од 40 година и човек је од највећег поверења у народу. У настојању да побољша страшну постсовјетску демографску ситуацију у Грузији, Црква је почела да одржава масовна крштења у јануару 2008. године, при чему је вољени првојерарх лично постао кум деци супружника који су били венчани у Цркви. Служба која се јуче служила у Саборној цркви Свете Тројице је 66. масовно крштење, при чему је Патријарх постао кум још 965 новорођенчади овог пута, саопштила је прес служба Грузијске патријаршије. Патријарх Илија је сада кум више од 45.000 грузијске деце.Претходно масовно крштење одржано је 20. јуна ове године. https://mitropolija.com/2022/11/30/gruzija-patrijarh-ilija-postao-kum-vise-od-950-dece/

У Београду се од данас до 29. маја одржава „Свесрпски дечји сабор'' - фестивал на коме учествују деца и млади из региона, дијаспоре и Србије, а коју веће традиционално организује Градска управа града Београда - Дечји културни центар Београд, уз подршку Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Републике Србије, под покровитељством председника Републике Србије . Како је за Радио „Слово љубве“ известила Ивана Теодоровић Стојановић из Дечјег културног центра, на манифестацији ће учествовати деца из четири земље региона и дијаспоре: чланови Немачко-српског друштва из Франкфурта на Мајни (Немачка), ученици Теоретске гимназије „Доситеј Обрадовић“ из Темишвара (Румунија), чланови Вуковарског певачког друштва „Јаворчићи“ (Хрватска) и АКУД "Коло - Ћириландија" из Копра (Словенија). Учесници манифестације наступаће на свечаном концерту у Дечјем културном центру Београд, у петак 27. маја, од 12 часова, који ће отворити в.д. директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова, Арно Гујон. Такође ће наступити и Хор ДКЦБ, Дечији хор „Чаролија“ и Уметнички центар „Талија“, који ће се представити сплетом народних игара. Деца из дијаспоре имаће прилику да упознају Београд и посете Палату Србија на пријему код проф. др Дарије Кисић Тепавчевић, министарке за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, потом Народну скупштину Републике Србије, Храм Светог Саве и Музеј Николе Тесле. Подршку манифестацији дала је и Туристичка организација Београда, која је припремила пригодне поклоне за децу. Домаћини Сабора су ученици ОШ „Старина Новак“. Извор: Радио "Слово љубве" Ивана Теодоровић Стојановић ДКЦ, Београд

Традиционално, Чиста среда у ваљевским храмовима била је дан у коме су светој тајни причешћа приступили најмлађи Ваљевци, полазници предшколских група вртића и нижих разреда основних школа. Малишане су родитељи довели у храмове, где су присуствовали богослужењу, а потом се причестили. У храму Покрова Пресвете Богородице Литургијом пређеосвећених дарова началствовао је архијерејски намесник први ваљевски протонамесник ДаркоЂурђевић, уз саслуживање протојереја Зорана Павловића и ђакона Стевана Сировљевића. Након причешћа деце, протонамесник Дарко Ђурђевић је подсетио да ће се Литургија пређеосвећених дарова служити у петак 11. марта 2022. године, са почетком у 7 часова. Такође, нагласио је отац Дарко Ђурђевић, сви који се припремају за свето причешће могу то учинити на Теодорову суботу на Литургији Светог Јована Златоустог, која почиње у 7 сати, као и у Недељу православља, на Литургији Светог Василија Великог, са почетком у 9 сати. Пређеосвећену Литургију у храму Васкрсења Христовог служили су протојереј Ненад Марковић и протонамесник Драган Јаковљевић, уз саслуживање ђакона Момчила Димитријевића и Александра Панића, као и молитвено учешће верног народа. Наравно, међу њима је било највише оних најмлађих, који су дошли са својим родитељима да приступе светој чаши. На велику радост свих, преко стотину малишана се причестило. У знак добродошлице, братство саборног храма уз помоћ Кола српских сестара Преподобна Мати Евгенија мале причаснике обрадовало је доручком. Храм Светог великомученика Георгија у Новом насељу и ове године био је препун малишана предшколског и раног школског узраста, полазника оближњег вртића Колибри и ученика Основне школе Десанка Максимовић, које су родитељи довели у храм да учествују у богослужењу и приме свету тајну причешћа. Пређеосвећену Литургију је служио свештеник Дарко Крунић, уз саслуживање ђакона Мије Бојиновића. Причестило се скоро 150 малишана. На крају Литургије, братство храма почастило их је доручком. Извор: Епархија ваљевска Епархијске вести

Онлајн предавање за дијаспору из Аустралије др Ранка Рајовића под називом "Грешке које праве родитељи. Изазови одрастања деце у 21. веку" биће одржано 26. јануара по следећим временским зонама: Сиднеј у 19 часова и Београд 9 часова. Предавање организују Никола Тесла центар (НТЦ) из Новог Сада и колеџ Светог Саве из Синдеја уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа аустралијско-новозеландског Г. Силуана. Гост предавања биће презвитер Оливер Суботић, аутор књиге „Тесла: духовни лик“ а говориће о активном учешћу уже породице у емоционалном и интелектуалном развоју деце данас. Предавање је подељено на 3 целине: Као што су родитељи свесни, окружење се брзо мења што доводи до бројних последица у развоју деце. Исто тако школа споро реагује у односу на брзе промене окружења. Све је више деце са развојним сметњама, а Др Рајовић јасно указује како проблеми настају и како се изборити. Досада је важна за развој мисаоних процеса, а заједно са нелогичним причама је и покретач маште. Др Рајовић ће дати савете на који начин би требало осмислити активности и стимулисати децу кроз игру. Учење на памет представља велико оптерећење за децу, па је потребно учити на други начин, о чему ће бити више речи на предавању. Након предавања које траје 60 минута предвиђена је и дискусија у трајању од 30 минута. Уколико желите да учествујете на онлајн предавању можете приступиту преко Зум линка. Предавање се не плаћа, али резервација места износи 200 РСД за уплате из Србије или 2 евра за уплате из иностранства. Тај новац иде за Друштво васпитача Војводине (преко кога је НТЦ семинар одобрен од Завода за унапређивање образовања и васпитања Републике Србије), који ће од тога купити едукативни материјал за неколико вртића у Војводини. Др Ранко Рајовић је дугогодишњи предавач на Педагошком факултету у Копру, Словенији, шеф катедре за Образовне неуронауке. Своје стручно знање конципирао је и осмислио НТЦ програм са иновативним системом који обухвата развој деце и методе учења.Игра, као унутрашња мотивација детета, кључни је фактор НТЦ програма, који је на томе базиран и спроводи се у 17 држава Европе! Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије позвао је све који имају могућност да помогну реализицију филма редитеља Лордана Зафрановића о страдању у логору Јасеновцу у Другом светском рату. На Инстаграм налогу Патријарха објављено је да је г. Зафрановић представио Његовој Светости и министру културе гђи Маји Гојковић нову верзију сценарија филма о страдању у логору Јасеновац, засновану на тексту Арсена Диклића „Деца Козаре“. „Тема апсолутног зла, чија је манифестација логор у Јасеновцу, једна је од вечних уметничких тема која никада неће бити до краја исцрпљена“, поручио је Патријарх Порфирије, који је и иницирао овај сусрет. Извор: Инстаграм налог Његове Светости

Гост емисије „Будимо људи“ Радија "Слово љубве" сутра, 13. фебруара 2021. године, у 11 часова је Тамара Кларић из Националног удружења родитеља деце оболеле од рака - НУРДОР, које ће ове године обележити 15. фебруар, Светски дан деце оболеле од рака, онлајн представом, у складу са епидемиолошком ситуацијом. Сав прикупљен новац од ове представе биће преусмерен у изградњу и опремање нове Родитељске куће у Београду и тако омогућити бесплатан смештај деци оболелој од малигних болести и њиховим породицама које долазе из целе Србије у главни град на лечење. Извор: Радио "Слово љубве"

Почетком јесени у Бриселу, који је у медијима чврсто стекао титулу престонице Европе, одржан је „сајам деце“ – не дечјих играчака или дечје одеће, већ распродаја саме деце, истина била је то трговина будућим уговорима. Продавана су још нерођена деца: наручивана су по објављеном ценовнику у којем су наведени облик очију, боја косе, облик носа и други параметри живе робе са ценама по квалитету. Цене су се кретале од 95 до 160 хиљада долара: скупље од аутомобила марке „мерцедес“, али јефтиније од чистокрвних арапских пастува. Роба је наручивана од услужних дама – такозваних сурогатних мајки: сајам је обављен у виду изнајмљивања репродуктивног апарата. Међутим, како обично кажу у рекламним спотовима, то није све. Организатори сајма су свој „пир у доба куге“ назвали сајмом “Men having babies” („Мушкарци који имају децу.“) Продаја живе робе је намењена купцима ретке, и како се на Западу обично сматра, врло драгоцене расе, попут животиња из „Црвене књиге“- расе, чије размножавање представља једну од главних брига цивилизованог света – на истополне породице с тим да оне, вероватно, купљену децу васпитају тако да буду достојна да учествују у њиховом облику срећног породичног живота. Продаја деце није нова ствар, у прошлости се вршила у робовласничким државама: у фараонском Египту, у Вавилону, у античкој Грчкој, у Сједињеним Америчким Државама. Ипак, у Римском царству је продаја деце која су рођена слободна била забрањена, без обзира на то што је ропство тамо било озакоњено. Али древни робовласници у вештини маркетинга не могу да се пореде са савременим продавцима и купцима живе робе лишеним застарелих предрасуда. Историја се не креће правом линијом, као што су замишљали простодушни напредњаци, већ пре ће бити циклично, по кругу, њен точак може да се котрља и напред и назад, и неке појаве из прошлости се реанимирају, премда у другачијем руху. Продаја живе робе данас на Западу постаје свакодневица: сајмови “Men having babies” су у најскоријој будућности планирани у Њујорку, Сан Франциску и Чикагу. Кад су у Русији 1980-их година неки жудели за увођењем код нас „општеевропских“ вредности и „западних стандарда људских права“, чак ни сањари чија је машта била способна на најбујније фантазије, нису досезали до домишљатости генератора ових вредности, нису могли да замисле да ће једно од обавезних и приоритетних људских права бити право истополног пара, који по природи ствари није у стању да се размножава, бити да купује децу по ценовнику. Као што је познато, почетком ХХ века немачки мислилац Освалд Шпенглер је написао историозофски рад „Untergang des Abendlandes“ који је на руском изашао под називом „Залазак Европе“. Словенофили су у Русији много пре Шпенглера говорили о труљењу Запада. Ова метафора потиче од С. П. Шевирјова. Западњаци, почевши од В. Г. Бјелинског, који су осећали екстазу – једни од устава и скупштине (адекватан превод назива ове установе на руски биће „причаоница“), други и темпераментнији – од фењера који су се користили као вешала и од проналаска инжењера Гиљота који их је заменио – користили су мим о трулом Западу само у ироничном смислу. Међутим, он је постао посебно омиљен у последњим деценијама совјетске епохе. Ова изрека се у средини истомишљеника користила као „лакмус-папир“ за препознавање „свој – туђи“. „Запад трули,“ – у то време је говорио совјетски грађанин склон слободоумљу, који је патио због недостатка жваке и кока коле на домаћим киосцима и њиховог постојања на страним киосцима, што је значило: европским и америчким. С посебним шиком су се на ту тему шалили у такозваној номенклатури која је с времена на време ради пропаганде социјалистичког живота одлазила у иностранство, а под иностранством су се подразумевали искључиво западна Европа и Северна Америка, при чему се очигледно сматрало да је постојање Кине, Индије и Африке или феномен у виду авети или само пролазни неспоразум. Миришући мирисе робе у домовини и у иностранству совјетске велможе које су имале прилике да путују сматрале су да Запад мирише, а отаџбина у којој су заузимали солидне дужности разног калибра, смрди. Резимирајући своје утиске из иностранства, у жару префињене оштроумности су говорили: „Запад трули.“ У ствари, на Западу су научили да вешто пакују робу и да јој чак придају жељени мирис. Ипак, сајам деце која се рађају ради забаве хомосексуалних парова, се осећа, смрди. Људи огрубелог укуса сматрају да је управо ово парфем трулежи. Перспектива заласка Запада коју је предсказао О. Шпенглер, открива се и кроз изумирање западне популације због потискивања ретроградних разнополних породица истополним паровима – са временом неће имати ко да рађа сурогатне мајке. Неко ће рећи да је то дуготрајан процес. Вероватно је дуготрајан, али има маса околности у савременом свету које могу радикално да га убрзају. Да ли сви на Западу ликују због тријумфалног напретка у еволуцији најновијих вредности? Разуме се, не сви, чак и не већина, која ни тамо не стиже авангарду. И у Европи, и у Новом свету је остало још много, да кажемо савременим жаргоном „заосталих“ који нису у стању да схвате овакво ликовање. Не само то, и тамо постоји „елемент“ који је спреман да пружи отпор прогресу који надолази. У сваком случају, таква расположења се могу запазити у религиозној средини која је привржена сасвим другим вредностима, које је ареопаг законодаваца етичке моде прогласио за застареле и опасне. То су и хришћани, и муслимани, и носиоци хуманистичких идеја у њиховој традиционалној амбалажи, које је сада проглашено за ретроградно, који се не мире с трговином робљем, чак и ако је улог срећа истополних парова. За то да муслимани одбацују вредности „цивилизованог“ света постоје упечатљива – па чак и претерано упечатљива – сведочанства. Али на Западу још увек има више хришћана него муслимана. Негативан став Руске Православне Цркве о сурогатном материнству и истополним браковима је добро познат. Овај став деле и православци који припадају другим Помесним Црквама, а ако га неко не дели, логично се поставља питање да ли се може сматрати православцем, и уопште хришћанином онај ко лако одбацује учење апостола Павла о томе да „мужеложници... неће наследити Царство Божје“ (1 Кор. 6: 9-10). Међутим, православци у западној Европи и Северној Америци чине мањину. Протестантске конфесије се у својим званичним декларацијама, осим тврдоглавих „фундаменталиста“ труде да не заостану за напретком у његовим разним правцима, укључујући и онај која је довео Запад до озлоглашеног бриселског сајма. А шта је с Католичком црквом, којој припада преко милијарду хришћана на свим континентима? У званичним изјавама Ватиканске курије нема директног одобравања трговине децом и истополне љубави, а још мање истополних „бракова“, значи, остаје нам нада да у Католичкој цркви у ближој перспективи неће венчавати младожење са младожењама и младе с младама. У књизи „На небу и на земљи“ папа Фрања је законе „који изједначавају“ хомосексуалне односе с браком назвао „антрополошком регресијом“. Другим речима, констатовао је да се одвија процес дехуманизације, рашчовечавања човека. Међутим, на размишљање наводе неке његове друге изјаве на ову тему, тим пре што их многи савесни католици доживљавају као непогрешиву истину. У разговору с новинарима који је одржан 2013. године у авиону на повратку из Бразила у Рим папа је, признавши хомосексуалне односе грешнима, истовремено рекао: „Ако је човек геј и има добру вољу и тежи ка Богу, ко сам ја да му судим?“ У овим речима нема ни директног, ни индиректног одобравања содомије. Оне се по жељи, с једне стране могу интерпретирати као поштовање Христове заповести: „Не судите да вам се не суди“ (Мт. 7: 1), а с друге, као илустрација мисли апостола Павла о разним усмерењима људских помисли: „Добро које желим, не чиним, а зло које не желим, чиним“ (Рим. 7: 19) – ето, као и други грешници, и содомити могу, остајући у греху, да теже ка добру. Вероватно да могу. Али остаје непобитна чињеница: ни из далека нису сви католици папине речи схватили у повољном смислу. Не упуштајући се у егзегетске нијансе могли су закључити да папа не сматра да је могуће осуђивати, не само грешнике – његови претходници су лако осуђивали лично и одређене људе, између осталог, на вечне паклене муке, - већ и сам грех: јер у овом интервјуу није разматрано девијантно понашање конкретне особе, већ се радило о самом овом феномену. Једни – и то су новинарска рептилска братија, која опслужује творце „врлог, новог света“ – похвалили су папу због ових његових речи, а други – и њих има много више – били су огорчени, па чак и шокирани, једноставни речено: ужаснути. У Италији су на захтев страшног и моћног ЕСЉП (Европског суда за људска права) легализовани истополни грађански савези, истина, још увек не бракови: државна власт земље је узела у обзир солидарне наступе католика и некатолика против иницијативе да се содомитски савези по правима изједначе с брачним савезима. Папа Фрања је тада изразио задовољство због постигнутог компромиса, али се притом заложио за заштиту грађанских права содомита и против њихове наводне дискриминације. Папин став се може схватити на следећи начин: он је задовољан због тога што је по цену мањег зла – легализације истополних грађанских савеза – избегнуто веће зло – потпуно изједначавање содомитских савеза с браком по правима. Жан-Франсоа Тири, руководилац католичког културног центра „Покровска капија“ у Москви на следећи начин је прокоментарисао понтификове речи: „Речи папе Фрање о легализацији истополних бракова нису из званичног документа цркве... За Католичку цркву и за папу није могуће да благослове хомосексуални савез. И управо због тога што црква не може да прихвати и да благослови такав савез, она се слаже с тим да се о таквим људима побрине држава. Да имају могућност, као обичне породице, да плаћају мањи порез, да се брину једни о другима, да долазе у болницу. Наравно, све што је папа рекао имаће одјека. Међутим, мислим да нико неће укинути Библију и тврдње Библије о хомосексуалности.“ Можда тако и треба схватити изјаве понтифика о овој пикантној теми. Ипак, њихов негативан ефекат, или „резонанс“, по речима Ж-П. Тирија, папа, који по дужности мора бити мудар, је морао предвидети. Шта наводи курију на тако ризичне изјаве? Можда скандали повезани с педофилијом у средини католичког клира. Нема сумње у то да су се десиле неке криминалне чињенице око којих се у медијима дигла велика прашина. Оне су потврђене и судским пресудама, и што је подједнако убедљиво „признањем“, али је очигледно и да се води организовани и контролисани прогон католичког клира. Новине, телевизија и интернет сугеришу публици да је типични католички свештеник, прелат и кардинал – педофил. Приликом упознавања са садржајем сличних публикација стиче се утисак да њихови аутори од католичког клира захтевају да начини вешти акробатски покрет, својеврсни салто мортале – да се званично јавно покаје за сопствену педофилију и да одмах званично одобри педерастију у савременом уобичајеном значењу ове речи, иако су у недавној прошлости ове речи, у складу с њиховом етимолошком логиком, биле синоними. А како заправо стоје ствари са правим и лажним костурима у католичким ормарима? По папином признању, до 2 процента клирика, епископа и кардинала су педофили. По процени разобличитеља са стране, таквих изопачењака у католичком клиру има до 6 процената. Ипак ћемо се држати папине процене, премда се догма о његовој непогрешивости не односи и на непогрешивост калкулација. Као што је познато, нема жита без кукоља и у сваком стаду има понека шугава овца. Међутим, и 2% наказа и не шугавих оваца, већ чобана, пастира, је много. Вероватно би проценат био мањи да није обавезног целибата клира, иако наравно, ни његово одсуство није гаранција непорочности. Ипак, ако се ово примени на новинарску братију која шиба католички клир, умесно је сетити се пословице: боље је да ћутиш, јер си још гори. Глобални проблем се не састоји у греховима кардинала, епископа и клирика, већ у малодушном прилагођавању, у конформизму, грубо речено – у тежњи да се плива низводно. Овакву спремност за угађање духу овог века нису имали православни епископи Рима: светитељи Лав Велики и Мартин Исповедник су се усуђивали да говоре против воље императора. Међутим, и католичке папе су биле у стању да пруже отпор притиску: сетимо се само непоколебљивости познатог „ватиканског заробљеника“ Пија IX. Двосмислене изјаве поводом легализације грађанских савеза содомита представљају логичне кораке на путу такозваног aggiornamento – реч која се тешко преводи с италијанског, отприлике значи „осавремењивање“ или „обнављање“. Католичка црква је овим путем кренула на II Ватиканском сабору. „Ађорнаменто“ има блиску паралелу у историји Руске Православне Цркве: то је обновљенчество, притом се не ради толико о расколу с таквим називом који су специјалне службе изазвале 1922. године, колико о правцу црквене мисли који је пре Револуције утемељио „Савез за црквену обнову“. Обраћајући се свету хришћански пастири су позвани да говоре тако да их свет чује, а то значи да говоре на језику који је разумљив савременом друштву, али овакав приступ ни за јоту не даје право на компромис с духом овога света који противречи јеванђељском учењу. Данас сервилност међу хришћанима није опростива чак ни у оној мери у којој је могла бити подношљива у прошлости, кад су се чинили кораци који противрече савести да би се испуниле жеље „властодржаца“, заоденутих у јавна овлашћења власти, зато што се данас не угађа моћним владарима којих на Западу више нема, већ анонимној закулиси која своју, вољу, свој диктат намеће и владама, и грађанима, и верским заједницама. Овакав притисак анонимне закулисе садржи очигледне знаке узурпације власти, тако да попуштати пред њим значи деловати противправно. Адекватан одговор на акције усмерене на изазивање „антрополошке регресије“ треба да буде бескомпромисно сведочење о хришћанском учењу о човековој природи, о породици, о добру и злу. „Ви сте со земљи, – рекао је Господ. – Ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе“ (Мт. 5: 13). Данас ове Спаситељеве речи звуче као звоно за узбуну. Извор: Православие.ру

Јеромонах Павле, гостопримац манастира Дионисијат који је током много година духовно руководио стотине лаика из Грчке, Кипра и других земаља православног света који посећују Свету Гору, позивајући се на речи Светог Василија Великог говори о десетогодишњем узрасту као времену за прву исповест деце. По речима Старца Никодима, ученика архимандрита Херувима, дечија исповест може почети и у ранијем узрасту: „Ако дете само осети потребу да се покаје – такво стремљење је потребно подстаћи. Чак ако и на исповести каже нешто што није суштински важно“. Игуман манастира Светог Павла архимандрит Партеније сматра да се прва исповест може догодити чак и са три година: „Што дете раније почне да живи духовним животом, то је боље. Најефикасније васпитање је управо у раном узрасту. У Грчкој постоји изрека: ‘Како научиш своје дете, тако ћеш и добити’. Потребно је објаснити детету шта је Исповест. Деца могу да се исповедају већ са три године. Учествујући у тој али и у другим Тајнама, дете ће јачати у вери. Родитељи могу деци да дају материјалну храну, а духовни отац ће им дати духовну храну. Управо таква деца израстају у праве људе, умеју да слушају старије и живе благодатним животом Цркве. Документ на коме нема никаквог печата ништа не вреди. Тако и је са човеком. У Тајни исповести он добија печат Светога Духа. Да, малишан и нема грехове, али када смирено клекне на колена пред Крстом и Јеванђељем и када му свештеник на главу стави епитрахиљ, прочита молитву за опроштај грехова, он добија благодат од Господа. Дете које потпуно учествује у црквеном животу, заштићено је са свих страна, испуњено благодати и радости“. Архимандрит Партеније и други Старци које смо питалиупозоравају на претварање Тајне исповести у формалност. Исповест не треба да буде додатак за Тајну Причешћа. Покајање представља самосталну Тајну која треба да се врши онда када човек осећа неопходност у њој, а не пред сваким причешћивањем Светих Христових Тајни. Познати светогорски јеромона Макарије (стар ац хиландарске келије Маруда) наглашава: „Злочин је насилно одвођење детета на исповест. Такође, није допуштено водити на исповест дете које није спремно за ову Тајну. Не сме се покајање претварати у формалну навику. Дете треба да схвати зашто се исповеда, у чему је дубоки смисао покајања, других Тајни и духовног живота у целини. Ако не буде свесно смисла Тајне, већ буде имало однос према томе као према некој формалности која је неопходна да би дошао до Причешћа или ради моралног оправдања, у неком тренутку може и да се удаљи од Цркве. Овде може да се деси и следеће: након што током много година, након грехова типа „нисам слушао маму и тату, посвађао сам се са братом, нисам радио домаће задатке“ дођу озбиљнија искушења и падови (дете које није постало свесно шта је покајање) може да их сакрије на исповести, бојећи се да не падне у очима свог духовног оца. Следећи корак може бити одлазак из Цркве“. Старац Макарије подсећа да истинско покајање не представља "рапортирање о моралним падовима за одређени временски период, није покушај да се олакша савест, већ жеља да се човек промени и потпуно посвети Богу." Светогорски старци наглашавају да нам освешћено учествовање у црквеним Тајнама даје благодат и јача нас на путу духовног живота. Учешће детета у тајни Исповести могуће је уз услов да га родитељи не воде просто на исповест, већ да му објашњавају смисао и значај покајања. Притом је потребно узети у обзир да се узраст прве исповести за свако дете одређује индивидуално. Преносимо и речи јеромонаха Нифонта, из манастира Ватопед: „Дужни смо да научимо децу молитви, да могу да опште са Господом. Дужни смо да стојимо сви заједно, трудимо се да живимо са Црквом, да наша деца знају где је грех, а где врлина, да знају Исуса Христа Који је Спаситељ света. Наша деца све схватају. Треба да им објаснимо како треба живети по вери. Међутим, пре свега треба да виде како ми сами постимо; треба да виде да се искрено и ватрено молимо, да идемо у храм, а не спавамо у недељу ујутро. Главно је молити се за своју дечицу. Тамо где речи не могу ништа да учине, треба пасти на коленаи молити Мајку Божију и Господа Исуса Христа да узму децу под Свој покров, да из заштите, просветле њихове душе. Мајка Божија увек чује молитве које исходе из људских срца.“

Нове генерације новинара и политичара у ствари не знају тачан број деце убијене у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Такође нису свесни да је Хрватска била и остала једина држава на свету која је имала концентрационе логоре за истребљење мале деце Срба, Јевреја и Рома. Често се манипулише са цифром од 20 000 деце коју су Хрвати убили. Тај број није тачан. Ради се само о оној деци чије је податке успео да пронађе Драгоје Лукић назван „родитељ изгубљене генерације“. Имао сам прилику да разговарам са Драгојем Лукићем, који ми је посветио своју књигу „били су само деца“. Том приликом ми је рекао да је успео само да направи попис оне деце чије је податке успео да прикупи, као и да је тај попис, објављен у књизи, сасвим непотпун. Пописана су углавном српска деца коју су Хрвати покупили из села са Козаре, као и нешто мало друге деце. Многи новинари, па чак и неки историчари мисле да су Хрвати убили само 20.000 деце, јер о њима постоје веродостојни подаци које је објавио Драгоје Лукић. Немају појма да је у Јасеновачким логорима у Хрватској страдало далеко више деце. Када је комисија судских антрополога, чији сам ја био члан ископавала масовне гробнице жртава хрватског геноцида у Јасеновцу на Хрватској страни реке Саве и у Доњој Градини, стратишту на босанској страни реке, тада су у масовним гробницама нађени остаци мале деце, од одојчади до пубертета. Наравно, Драгоје Лукић није могао да попише ту децу, јер о њима није нашао никакве податке. Познато је да су Хрвати, у Независној држави Хрватској убили све Јевреје, и да су се тиме хвалили у својој штампи. Јевреја је било нешто преко 33 000, а у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома убијено је око 23 000 Јевреја. Нису поштедели ни малу децу. О страдању Јевреја и њихове деце ја сам сазнао више у Јад Вашему и у Аки у Израелу него у тадашњој Југославији под комунистичком диктатуром. Слично је било и са Ромима. Исувише је добро познато да су сви убијали Роме, а да их нико није бројао. То је била „прокажена“ раса људи. Хрвати су за време Другог светског рата само бележили колико су вагона Рома послали у смрт, али нико није бележио колико је Рома било у сваком вагону за депортацију. Зато нико не може да каже колико је у ствари Рома побијено у Независној држави Хрватској, али се зна на основу пописа извршеног по завршетку Другог светског рата да је у Хрватској остало само 457 Рома, а у Босни и Херцеговини, која је била део Независне државе Хрватске, остало их је свега 450. Значи, Ромске жртве су бројане по вагонима за депортацију и убијање, а не поименично. Познато је да је само у једном периоду пребачено преко Саве из Јасеновца у Доњу Градину 40 000 Рома. То су биле целе породице са децом. Сви су побијени. Највеће гробље Рома је у Уштици, али су садашње власти уклониле све спомен плоче и све трагове масовних гробова Рома. Нажалост, на стратишту у Доној Градини и сада стоји плоча да је убијено 20 000 деце. Нико не каже да су то она деца које је пописао Драгоје Лукић, већ многи мисле да су Хрвати убили само толико деце. Тешко је рећи колико је српске деце страдало у хрватским логорима. Сведоци говоре о страшним мукама, изгладњавању, клању, убијању маљевима и полугама итд. те деце, о распореним мајкама из чијих су трбуха вадили нерођену децу и убијали, о бацању деце у гротло Паћилијевог крематоријума итд. О свему томе ми је причала и Професор др. Зора Радујков, која је била 27 лекар по реду у хрватском логору за истребљење мале деце. Међународна комисија за истину о Јасеновцу, у којој није било ни Срба ни Хрвата, нити било кога са територије бивше Југославије је утврдила да су Хрвати, само у Јасеновачком систему логора смрти убили нешто преко 110 000 деце од одојчета до 14 година старости. У тај број нису урачуната нерођена деца извађена из трбуха гравидних мајки. Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу је био тада амерички професор др. Бернард Клајн. Република Хрватска је недавно упутила протестну ноту Републици Србији поводом одржавање изложбе о хрватском геноциду у Јасеновцу. Тим поводом је Министар иностраних послова Републике Србије, у једном емотивном и саркастичном тону, поред осталог рекао, да ће послати Хрватској имена 20 000 деце коју су побили у Јасеновцу. Разна медија у Србији као и РТС навели су ту цифру у својим извештајима, као да је то стварни број побијене деце. Чињеница је да су Хрвати у своме логору смрти у Јасеновачком систему концентрационих логора убили преко 110.000 деце до 14 година старости. Професор др Србољуб Живановић, Међународна комисија за истину о Јасеновцу, Лондон Велика Британија Извор: Епархија жичка

Крштена деца, као чеда Свете православне Цркве, такође се удостојавају светог причешћа „на освећење душа својих и примање благодати Господње“, као што је речено у „Дидактичким вестима“. Док се детету не наврши седма година, можете га причешћивати без исповести и поста. Дете треба привикавати већ од треће-четврте године на причешћивање наште срце. Од трогодишњег узраста деца заједно са родитељима уочи причешћа могу прочитати две-три молитве које су им познате. Не треба децу доводити у храм пре самог причешћа, већ раније, водећи рачуна да дете, зависно од сопствених снага и узраста, може да остане неко време на литургији. Разуме се, овде свако има своју меру, али је децу неопходно привикавати на молитву у цркви. То треба чинити постепено, да дете не би заморили и узнемирили оне који се у храму моле. Деца, узраста шест-седам година, уколико су их правилно навикавали на службу, могу да издрже готово целу литургију. После седме године посту пред причешће треба приступати постепено, почев са једним даном пре причешћа. Често можемо видети како се већ довољно велика деца недолично понашају док их приводе чаши – плачу, вичу, отимају се. По правилу, то се догађа због тога што ту децу веома ретко причешћују. Родитељи треба раније да орасположе и умире дете; могу да му покажу како друга деца мирно приступају причешћу. И, наравно, да што чешће причешћују чедо. Приступајући светој чаши, бебе треба држати хоризонтално, да им главица буде с десне стране. Ручице треба придржавати, да дете не би случајно гурнуло чашу или зграбило кашичицу. Одојчад не треба превише дојити пред литургију, да не би након причешћа повратили. Причешћујући децу, родитељи морају исто тако да се труде да приступају Светим Тајнама, дајући на тај начин пример својим чедима. Породица је мала црква у којој се људи заједнички: уздижу ка Богу, спасавају и причешћују од једне чаше. Малу децу обично причешћују на један начин (само Крвљу Христовом). Међутим, ако се дете често причешћује и понаша долично код чаше, свештеник може да му дâ и мали део честице. (ово се не односи на бебе) На литургији Пређеосвећених Дарова ону децу која не узимају честицу не причешћују, зато што се на Пређеосвећеној у чаши налази Тело Христово натопљено крвљу, и наливено вино непретворено у Спаситељеву Крв. Има родитеља који се због своје неразумности и маловерја плаше да причешћују децу, лишавајући их самим тим спасоносне и утврђујуће благодати. Они то објашњавају тиме да дете, примајући причешће из исте кашичице и чаше као и сви остали, може да се зарази неком болешћу. По правилу, тај страх је неверовање у спасоносну силу Таинства, јер тако размишљају нецрквени или недовољно црквени људи, који ништа не знају о животу Цркве. Евхаристија је највеће чудо на земљи које се континуирано савршава, и као још један од доказа истинитости тог чуда јесте то што се литургија није прекидала чак ни у време страшних епидемија куге, колере и других заразних смртоносних обољења. У Кијеву је крајем 18. и почетком 19. века служио, веома познат у граду, протојереј Јован Леванда. Био је чувен по свом дару проповедништва и људи су се окупљали специјално да слушају његове проповеди. Он је служио у области, званој Подол. Тела упокојених су одвозиле читаве поворке товарних кола. За два месеца у области је умрло шест хиљада људи. И ето тај свештеник није прекидао своје служење. Исповедао је, причешћивао, прехрањивао, тешио своје парохијане, и болест га се није дотакла. И таквих случајева је веома много. Свештенослужитељи, ђакони и свештеници после причешћа верника употребљавају преостале Свете Дарове. То су увек чинили, у сва времена, не бојећи се да ће се заразити за време страшних епидемија. Митрополит Нестор (Анисимов, 1884−1962), мисионар, епископ камчатски, саградио је за губавце лепрозоријум и освештао тамо храм. Након што су се сви губавци причестили, свештенослужитељи су употребили Дарове, и нико од њих се није заразио. Митрополиту московском Филарету (Дроздову), један чиновник је рапортирао о јуначком поступку једног свештеника, и замолио да га за то одликују. Тај чиновник је био сведок тога како је код једног његовог рођака, оболелог од колере, дошао свештеник да му дâ последњу причест, али пошто је болесник био толико слаб, није могао да задржи честицу Тела Христовог у устима и испустио је из уста на под. И баш тај свештеник, не поколебавши се, употребио је сам честицу са пода. Ни свештеници, ни ђакони, који употребљавају Свете Дарове и затим отиру свету чашу, пијући воду, не оболевају чешће него било који други људи. Стога, они који причешћују децу и сами приступају причешћу треба да оставе свако гађење, страх и маловерје. Дечиjа исповест Почев од дечијег (седмогодишњег) узраста, дете треба да се причешћује са претходном исповешћу. Малени хришћанин (наравно, уколико пожели) може и раније да приступи Тајни исповести ( например, са 6 година). За прву исповест дете треба на одговарајући начин припремити. Са дететом је неопходно у миру и поверењу поразговарати, објаснити му шта је то грех, због чега ми молимо од Бога опроштај и шта је то нарушавање заповести. Није на одмет рећи и то да, чинећи грех, човек у првом реду наноси штету самом себи – све лоше које ми учинимо људима, вратиће нам се. Дете може осећати страх пре исповести, и неопходно је разбити га речима да је исповедник дао заклетву, обећање, да никада никоме неће испричати оно што је чуо на исповести, и не треба да га се плаши, јер се ми исповедамо Самом Богу, а свештеник нам само помаже у томе. Веома је битно рећи, да назвавши грехове на исповести, треба уложити све напоре да их више не поновимо. Веома је добро када се родитељи и деца исповедају код истог духовника. Неке маме и тате праве велику грешку кад сами набрајају детету његове грехове или их пишу уместо њега на цедуљицу. Ми можемо само нежно и опрезно испричати, али не и исповедати се уместо њега. И сасвим је недопустиво након исповести запиткивати исповедника о садржини дететове исповести. Причешћивање немоћних, болесника у постељи и последња причест Святим Таjнама оних коjи су на самтри Дешава се да људи због болести, немоћи и старости не могу сами да дођу у храм да се исповеде и причесте. Тада се због њиховог причешћа кући позива свештеник. Тајна причешћа се такође савршава код куће над оним православним хришћанима који су на самрти. Свете Тајне се савршавају само над човеком, који се налази у свесном стању. Последњу причест не треба одлагати до задње минуте. Ако човек болује од тешке болести, потребно је хитно код њега позвати свештеника. Причешће код куће обавља се резервним Светим Даровима. Они се припремају једанпут у години, на Велики Четвртак у Страсној седмици, и чувају се у специјалној дарохранилици, која стоји на светом престолу у олтару. Причешће код куће савршава се по чину „Када је болеснику потребно дати причешће“. То је последовање мањег обима, у којем свештеник чита молитве за исцељење болеснога и опроштај његових грехова. Неопходно је претрести са свештеником, како припремити тог или неког другог болесника за причешће. Болесници код куће исто се причешћују наште срца (једино се то не односи на оне који су на самрти). Да би позвали свештеника кући код болесника, морамо доћи раније у храм (пожељно је неколико дана пре свештеникове посете, уколико стање болесника то дозвољава) и лично изложити свештенику своју молбу. Договорите се са оцем за време и дан посете, и оставите такође своју адресу и телефон. Уколико не постоји могућност да се сретнете са свештеником, оставите свој број телефона и адресу на месту где се продају свеће и остављају цедуљице са именима за помен, и напишите у каквом стању се налази болесник. Ако је стање болесника веома тешко и последња причест више не сме да чека, а ви рецимо нисте успели из неких разлога да нађете свештеника у храму, пођите у другу цркву и потрудите се да тамо нађете дежурног свештеника. Наравно, то је могуће учинити једино ако у вашем граду не постоји само један храм. У соби где се налази болесник, пре свештеникове посете, треба припремити столић (на њему не треба да стоје непотребни предмети), прекрити га чистим столњаком или салветом и ставити икону. Такође припрема се прокувана вода, шоља и кашичица. Након причешћа болеснику треба дати комадић просфоре или антидора и топле воде. Уколико он не може сам да прочита молитве после светог причешћа, неопходно је прочитати му их наглас. Ми се причешћујемо Светим Христовим Тајнама на исцељење душе и тела, те је причешће нарочито потребно православним хришћанима за време болести и немоћи. Може се навести пуно примера када су после исповести, јелеосвећења и примања последњег причешћа тешки болесници, које су укућани сматрали већ умрлима, устајали са одра болести. Мени се дешавало да видим у тренутку причешћивања тешко оболелих неко нарочито просветљење њиховог разума и осећања. Када је једна моја рођака била на самрти, дошао сам да је исповедим и причестим. Било јој је већ 90 година, и у току последње болести њен разум је био страшно помућен, бунцала је и није увек препознавала ближње. Али у тренутку исповести пред причешће разум јој се повратио и исповедала се с великим разумевањем и скрушеношћу срца, сама именујући грехове. Други пут позвали су ме код једне наше старе парохијанке. Њено стање је било веома тешко. Истини за вољу, ја чак нисам знао ни да ли ћу моћи да је причестим. Лежала је на леђима затворених очију, ни на шта не реагујући, и само промукло дисала. Међутим, само што сам јој принео чашу са честицом Светих Дарова и почео да читам молитве пред причешће, жена се прекрстила правилним знаком крста и отворила уста за причешће. Свештеник Павле Гумеров Извор: Ризница литургијског богословља и живота