Претражи Живе Речи Утехе

Поводом текста Златоја Мартинова „Дисквалификаторске методе г. Марка Делића или како уместо аргумената користи инвективе“ Унапред свестан шта ће га сачекати, Златоје Мартинов је показао већу храброст од својих сатрудника на племенитом послу водвиљске дифамације епископа бачког Иринеја. Упутио је он неке одговоре и неке приговоре писцу ових редака, називајући га опонентом који се уместо аргументима служи инвективама. Ситуација у којој се нашао Златоје Мартинов посве је незавидна и писац ових редака саучествује у муци уредника „Републике“. Није лако вадити кестење из ватре у часу када се читава конструкција што су је он и његови пријатељи градили, срушила у прах. Но, истини за вољу, и поред убојите аргументације, није писац ових редака био тај који је срушио ту кулу, из које су сценаристи и учесници последње епизоде серијала „Јунаци доба злог“ одапињали стреле у епископа Иринеја Буловића. Та кула је од почетка грађена на трошном тлу и била је крхка и неугледна, па је било довољно само мало јаче залупити њена врата да би се она спустила у прах и пепео. Онај који ове редове бележи био је тај који је мало јаче залупио врата те грађевине и збило се то што се збило. Пре него што пређем на разматрање текста што из ума и срца Златоја Мартинова долази, није згорег сликовито предочити споменуто самоурушавање овог водвиља са тоталитарним, хитлеровским предзнаком, што до нас из N1-продукције долази. Средином деветнаестога столећа, писац Вилхелм Буш сачинио је поучну причу у сликама, под насловом „Диоген и рђави момци из Коринта“. Једног лепог дана, док је чувени грчки философ и аскета Диоген лежао у свом бурету и промишљао, двојица младих обешењака решили су да свој агресивни порив испоље према мудром старцу. Најпре су стали куцкати на Диогенов дом, настојећи да буком помуте концентрацију овог мудраца. Затим је један од двојице што су се из царства баналног упутили ка Диогену, узео шмрк и кроз отвор на бурету хладном водом поливао своју жртву. Да су се на томе зауставили, ни по јада не би било! У намери да мудраца линчују, станиште у којем је грчки подвижник живео стали су да котрљају низ низбрдицу, еуфорично и неразумно – а како би друкчије било! На злу срећу рђавих момака, клинови што су у Диогеново станиште били закуцани, у великој брзини запели су за одећу коринтских изгредника и над њима се остварила она судбина коју су они били одредили Диогену. При великој брзини, станиште грчког философа прешло је преко њих, те су тела оних што су Диогена намеравали да скрате за главу остала сравњена са тлом. Буш, у духу своје педагогије, ову казну сравњивања са земљом коринтских изгредника описује партиципом plattgewalzt. Читалац већ погађа! Ови рђави момци из Коринта – то су они што намераваху да једном за свагда окончају судбину епископа Иринеја. Ствар је, међутим, измакла контроли и збило се све као у Бушовој причи у сликама: од читаве антииринејевске N1-инфраструктуре није остало ништа. Plattgewalzt, другим речима. После свега тога, Златоје Мартинов, уредник листа „Република” и један од оних рђавих момака из Бушове скаске, очајнички одговара на аргументовану анализу епизоде о злом Иринеју из пера моје маленкости, иако му је преко главе агоније кроз коју је већ прошао. Интелектуално недорастао своме сабеседнику, свестан је која га судбина чека. Но, сâм је кавгу хтео и с правом очекује репризу сравњивања са тлом из оне давне поучне приче из средине деветнаестога столећа која нас поучава о томе шта се са протагонистима царства баналног збива кад гордост удруже са незнањем. Sed veniamus ad rem! Текст Златоја Мартинова састављен је из два дела. Први део представља „одговор на ,Претходне напомене г. Делића’ које се тичу његових замерки ТВ-емисији и њеним учесницима”. Другим речима, Мартинов мени одговара у име сценаристâ и ауторâ епизоде о злом Иринеју, вероватно од њих и опуномоћен. У том првом делу свога текста, уредник „Републике“ вели да се у тексту моје маленкости могу пронаћи искључиво инвективе, упућене на рачун врлих аутора епизоде о епископу бачком. Овако парафразирајући исказ уредника „Републике“, писац ових редака представља Мартиновљеву способност да артикулише мисао у мањој мери инсуфицијентном него што она то уистину јесте. Јер, Мартинов не користи глагол пронаћи кад говори о инвективама које он у тексту моје маленкости налази већ употребљава глагол сазнати. „Јер шта ново, осим инвектива, може читалац из текста сазнати од аутора кад је овај већ у наслову све рекао?”, пише Мартинов, а писац ових редова реченицу преноси верно, са свим њеним синтаксичким и ортографским особеностима. Како се то инвективе, које ми спочитава Мартинов, могу сазнати, то остаје знано само овом мудром уреднику „гласника грађанског самоослобађања“. Само што је то устврдио, Мартинов је сâм себи великодушно уделио инвективу, означавајући себе као човека који нема ни грама разума. Тиме, признаћете, уредник „Републике“ показује спремност да себе стави на знатно нижу лествицу од оне на коју га моја маленкост поставља. Да читалац не помисли да збијам шалу, ево реченице Златоја Мартинова. Згражавајући се на наслов мога написа, он записује: „И сваки читалац ма и са грамом разума након прочитаног наслова одустаје од даљег читања“. Другим речима, само онај без грама разума, да се послужим изразом Златоја Мартинова, наставиће са читањем мога текста. Ако је веровати Мартинову, он је текст моје маленкости прочитао, те тиме себе сврстао у категорију бића без грама разума, да се послужим самоинвективом овог публицисте и писца. Има, међутим, у Мартиновљевом напису далеко крупнијих интелектуалних погрешки него што су то оне чисто формалне природе. Мартинов, најпре, сврстава напис моје маленкости у рубрику „опадачко-подсмевачког жанра“ и вели да полемичка расправа то не би смела бити. Одмах да будем сасвим јасан. Аутор ових редова није полемисао са учесницима епизоде о бачком архијеру будући да су за полемику потребни релативно равноправни сабеседници. Будући да је епизода усмерена против бачког архијереја водвиљско-лакрдијашког типа, писац текста о визији Цркве из хитлеровског угла прибегао је травестији, и то у форми аналитичког осврта. Травестија, међутим, не искључује аргументацију и нема ништа заједничко са каквом тривијалном пошалицом. Овај начин књижевног обликовања има своје корене у просветитељству, у рококо-поезији, а о просветитељству, за разлику од Златоја Мартинова и његових пријатеља, моја маленкост подоста зна и до те европске традиције веома држи. Стога су све тврдње у тексту о феномену проширивања царства баналног темељно аргументоване и оне се тешко могу довести у питање. Ни овај напис из пера моје маленкости, који пред читаоцем управо стоји, није полемика са Златојем Мартиновим. Јер, да би Мартинов био нечији опонент у полемици, потребно је да испуни четири услова: требало би, најпре, нешто да зна о темама о којима настоји да поведе расправу; требало би да има способност да то знање ваљано формулише у форми аргумената, са свим правилима формалне и аналитичке артикулације; требало би да поседује способност парафразе, то јест да тачно разабере шта је у тексту којим се бави уистину речено; на послетку, требало би да се руководи познатим тацитовским принципом sine ira et studio, то јест да примењује инструментарије критике, а не напада када је реч о личностима и темама које третира. На злу срећу Златоја Мартинова, он је свој живот потрошио представљајући себе писцем и публицистом, а да ниједан од ова четири критеријума за вођење полемике није испунио. Писац ових редака ће, поступно и полако, читаоцима предочити споменуто изостајање условâ за вођење полемике на примеру текста уредника „Републике“. И још нешто! Моја маленкост држи да Мартинов квалификације о њему изречене неосновано назива инвективама уместо да их назове еуфемизмима. Једна од тих квалификација која је аутору овога написа наишла испод пера тицала се дилетантизма уредника „Републике“, а била је формулисана у синтагми која је гласила дилетант Мартинов. Свака од квалификација изречених у вези са овим писцем и публицистом, као и у вези са његовим пријатељима, утемељена је у аргументацији моје маленкости, а то да ли се ради о инвективама, како каже Мартинов, или о еуфемизмима, како тврдим ја, биће предочено у овом тексту. Пођимо, стога, по реду, пратећи редослед у тексту Златоја Мартинова! Наставак текста у коментару View full Странице

Барометар православне аскетске естетике – поводом десетогодишњице архијерејске службе епископа крушевачког Давида Било је то у другој половини месеца априла давне 1846, када се немачки песник и философ, Кристоф Бернхард Шлитер, писмом обратио својој ученици Анети фон Дросте-Хилсхоф, молбом да сачини стихове у којима би резимирала теолошку суштину приповести „У долинама“, шведске списатељице Фредрике Бремер. За ту сврху уступио јој је и изводе из тада познатог немачког часописа, „Хришћанска радост“, и то оне редове у којима је издавач тог часописа, Алберт Кнап, тумачио стихове из осме главе Посланице Римљанима апостола Павла. Између осталог, у писму се упућује на речи апостола Павла: Препорука ментора песникиње Анете фон Дросте-Хилсхоф састојала се у томе да би у стиховима требало, на примеру какве природне катастрофе, предочити човекову чежњу за Христом Спаситељем и наду у ослобођење од пропадљивости, о којој пише апостол Павле. Успешно или мање успешно реагујући на молбу свога професора, песникиња саставља поему која је данашњем читаоцу позната под насловом „Створење које уздише“. Више подсећајући на поетску парафразу Дирерове „Меланхолије“ него што је одговарала намислима из Шлетерове молбе, песникињи је, ипак, пошло за руком да опише оно што би данас било сврстано у рубрику екотеологије. Због чега писац ових редака, осврћући се на личност и на стваралаштво епископа крушевачког Давида, доноси ово упућивање на, у свету заборављену а у нас готово непознату, песникињу из деветнаестог столећа и на њену, у историји литературе јединствену, екотеолошку поему? Два су разлога за то. Најпре, епископ Давид Перовић био је марљиви и незаборавни професор хришћанске етике и аскетског богословља на Православном богословском факултету у Београду, бавећи се, у временима када то није било политички исплативо нити теолошки популарно, еколошким питањима из теолошког угла, често их и на литераран начин обрађујући. Други разлог није на први поглед видљив када се прочита екотеолошка поема, на коју је указано. У поеми се, и то као метафора која указује на тежину патње свих створења – и биљног и животињског и људског света – спомиње израз „притисак ваздуха“ („der Druck der Luft“). Наиме, у години у којој је песникиња саставила своју поему и уједно последњу песму коју је за живота написала, буктала је расправа која данашњем читаоцу невероватно може да звучи, а коју је покренуо композитор и писац, Фридрих Јохан фон Дриберг, негирајући постојање феномена ваздушног притиска. Чинио је он то у својим радовима заснованим на сопственим експериментима, и премда није био физичар, ипак је изазвао велику буру у ондашњим научним круговима. Фон Дриберг је био толико убеђен у властите тезе, да је нудио тада прилично значајну суму од 2000 дуката ономе ко обори његове теорије. Међутим, чинио је он то готово два века након смрти Торичелија, проналазача барометра илити бароскопа. Тај изум је, у времену кад је много мастила проливено у расправама са убеђеним порицатељем феномена ваздушног притиска, сâм по себи сведочио о аспурдности његових теза. Песникиња Анете фон Дросте-Хилсхоф укључује се у расправу, на дискретан начин користећи тада спорну реч „ваздушни притисак“, стајући на страну оних који су држали до значаја барометра. Писац овога текста већ у поднаслову употребљава реч „барометар“, те мислећи на епископа Давида Перовића каже да он представља барометар православне аскетске естетике. Оно што је деценијама уназад у српским богословским круговима подсећало на распру из деветнаестог столећа, у којој је једна добра композиторска душа негирала постојање ваздушног притиска, не узимајући у обзир постојање справе која тај притисак мери, представљао је покушај свођења на апсурд православне аскетске етике и естетике. Напоредо са тим јаловим покушајима, истих година на Богословском факултету живео је и предавао онај који је с правом назван барометром православног аскетског Предања. Тадањи монах Давид Перовић, како се и сâм потписивао, у времену незналачког и нестручног, а у исти мах помодног и редукционистичког промовисања тенденција протестантских теолошких опција, писао је и говорио о етосу светих моштију, у духу Предања сачинио још једно „Слово љубве“, враћао се жанру стослова, говорио и тумачио филокалијску традицију Цркве, инсистирајући на развијању аксетске православне естетике, на трагу Виктора Бичкова; једини од наставника инсистирао на изучавању богослужбених књига као примарне богословске литературе, писао о екотеолошким питањима из православног теолошког угла, и све време био тихи молитвеник у параклису Православног богословског факултета, као и у својој келији, на предавањима, шетајући и промишљајући. Тешко је било, дакле, прогласити превазиђеним символизмом оне реалије о чијем постојању је сведочио њихов барометар, монах Давид Перовић. Читалац може помислити, евентуално, да је монах и професор Давид, смерно али увек одлучно, па и ватрено, бранећи православне догмате и етос, супротстављајући се њиховој псеудоморфози, представљао онај богословски профил који је свету науке и културе парирао, градећи некакав изолационистички богословски систем, а да су они либералнијег и напреднијег погледа предводили својеврсну културтеологију, парирајући окошталим теолошким формама. Ништа нетачније од тога. Управо је монах Давид Перовић био протагонист свеже богословске форме, пишући и на својим часовима опсежно излажући о филмској уметности и о општој и домаћој књижевности, психологији и психоанализи, филологији и структуралистичкој лингвистици, дотичући се и класичне и поп-музике. Није постојало табу-тема, те се, после Јеротићевих часова, још само на часовима из Хришћанске етике могло и смело говорити и разматрати о феномену људске сексуалности и проблемима младих. Они који данас, преко анонимних или полуанонимних твитер-налога или на интернет-порталима који се плаћају, нажалост, и црквеним новцима, епископа крушевачког називају мрачњаком и противником културе и разним другим, истинском либералном приступу страним квалификацијама, а оне који о његовим радовима кажу коју објективну реч проглашавају плаћеницима, никада нису доживели јавно признање од неког истинског прегаоца из света културе. Епископ Давид је, пак, то доживео, и то, ни мање ни више, од нашег најугледнијег театролога који је, и поред радикално супротне идеолошке опције него што је епископ Давид, у својој колумни у листу „Блиц“, под насловом „Неки нови богослови“ (16.2.2011. године) забележио: „Један од најзначајнијих примера озбиљног тематског помака у часопису „Логос“ (бр. 1, 2009) јесте напис „Поп-арт, психоделичка уметност и музика непреображеног ероса“, који је написао један монах. Име му је Давид Перовић. Није реч само о изузетно добром познавању материје о којој се пише, већ и о озбиљном недогматском размишљању на задату тему“. Текст тада монаха Давида у Логосу, бр. 1, 2009. Да читаоцима откријемо и аутора споменуте колумне. Био је то покојни Јован Ћирилов, ерудита и неострашћени агностик, оснивач БИТЕФ-а. Писац ових редака не зна да су слична признања добили неки данашњи гласноговорници тобож свеже, отворене, инклузивне теологије, у епископским и свештеничким мантијама, или без њих. Још нешто ваља дометнути кад се о богословском профилу епископа Давида пише. Реч је о особеној књижевној структури његовог написа „Мирмекологија – екотеолошке параболе и софиолошке алегорије“, о чему је писац ових редака већ опсежно писао. За ову прилику нешто што није речено. Мало је у нас познат један Шилеров спис, под називом: „О наивном и сентименталистичком песништву“. Подела, до које Шилер држи, значајна је за писца ових редова како би теоријски дистингвирао одређене елементе поетских слојева књиге „Мирмекологија“. Целокупно песништво Шилер дели на наивно и на сентименталистичко, притом, одмах читалац овога текста треба да заборави данашњу, колоквијалну употребу ових појмова. Наивна је она врста стихотворења, по Шилеру, која лирски субјект види у сагласју са природом и са Богом, а сентименталистичка она која предочава нарушен однос на тим истим релацијама, с тим што писац тужи и жали због изостајања равнотеже. Надаље, Шилер сентименталистичку поезију дели на сатиричку – ону која о оном изгубљеном са критичких позиција пева, и на елегијску – она која оно изгубљено жали управо с тога што познаје његову вредност. На концу, у елегијском песништву Шилер налази две подврсте: идилу – у којој се у жалу за изгубљеним о изгубљеном пева као да је ту присутно, и елегију – у којој се на меланхолични начин предочава неповратна изгубљеност својеврсног Раја. Код епископа Давида Перовића, у приповедној структури „Мирмекологије“, читалац ће наићи на такозвану хетеродиегетичку структуру, о којој је писац ових редака, у поговору тој књизи, већ писао. У поетској структури истог списа, пак, могу се наћи сви елементи Шилерове поделе песништва, па тако писац пише и о хармонији, узимајући као примере облагодаћене личности Православне Цркве, а могу се пронаћи и све подврсте сентименталистичке поезије, у Шилеровом значењу те речи. И сатиричке и елегијске, другим речима. Тако, у Давидовим стиховима, природа игра улогу locus amoenus-а, ако и само ако подвижнички етос призива благодат на природу, надајући се, попут апостола Павла, у спасење од пропадљивости, али и locus terribilis-а, узимајући у обзир последице које предузима човек – еколошки грешник, што врхуни у савременом, капиталистичком, екоцидном понашању великих сила. Не треба заборавити да у земљи Анете фон Дросте-Хилсхоф и њеног ментора, готово два века после њене еколошке поеме, умиру шуме, и скоро сваки други становник оболи од канцера. О полихисторској делатности епископа Давида, из најразличитијих углова и уз одличне коментаре и модерирање вероучитеља Срђана Грубора, готово 5 сати говорили су његови сарадници 23. јула 2021. године, у емисији на порталу „Живе речи утехе“, који води свештеник Иван Цветковић. Читалац ту може да се осведочи – слушајући изузетно добра излагања Љиљане Давидовић – о књижевном стваралаштву епископа Давида, али то може учинити пратећи и излагања Варје Нешић и аутора овога написа; или, о пастирској делатности Давида Перовића као епископа крушевачког, из угла његових најближих сарадника – протојереја Драгог Вешковца, протојереја Вукмана Петровића и мати Фотине, као и јереја Андрије Јелића, незамењивог саслужитеља и сатрудника епископа Давида на пољу литургијског – практичког и теоријског богословља; веома значајна су и сведочанства Љиљане Пантелић и Јована Мацуре – овог потоњег као саподвижника епископа крушевачког у сведочењу страдања косовско-метохијских Срба, што је Мацура документовао опсежним филмским и документаристичким материјалом. Читалац тај јулски симпосион може погледати овде. На концу, пошто је епископ крушевачки одличан познавалац и немачке поезије, и то још из својих гимназијских дана – у шта се лично из разговора са њим уверио писац ових редака – наведимо још једну особину књижевних поступака који се у написима Давида Перовића, објављеним и необјављеним, могу наћи. Писац овога текста подсећа на један исказ из Гетеовог „Фауста“, у којем Хирон говори о оном лепом, рекавши: „Лепо остаје само по себи блажено“. Овај исказ варираће доцније штутгартски песник, Едуард Мерике, у својој чувеној песми „На једној лампи“. „…благи дух/озбиљности изливен по целој форми“, рећи ће Мерике. Епископ Давид, стварајући из православног хришћанског Предања, у оквиру својих етичких и естетичких научавања, и у оквиру својих литургијских беседа, заступник је овакве, условно говорећи, гетеовске концепције. Христов етос је неизмењив, као и етос Цркве Његове, као и доброта, и лепота, и они су то по суштини, по себи, независно од наших интерпретација и перспектива. На личном плану, за вернике то значи: узрастати ка Истини Цркве, себе исправљајући, а не обратно: Цркву унижавати, прилагођавајући је „људском, одвећ људском“. Дозволићете ми и да, уместо закључка, поводом десетогодишњице службе једног од најзначајнијих архијереја наше Цркве у овом времену, предузмем поступак тзв. јукстапозиције, стављајући напореду два поетска остварења један до другог: једно, из пера епископа Давида, а друго, из пера Петера Хандкеа, у преводу писца ових редака. Добронамеран читалац наћи ће ту слична духовна стремљења. Марко Делић је докторанд Универзитета у Тибингену View full Странице

Критичари епископа бачког Иринеја не могу се подвести под његове критичаре нити спадају у оне интелектуалне посленике којима је до критике стало Добронамеран читалац неће замерити писцу ових редака због подсећања на познати вид физичке тортуре примењиван у Титовој Југославији, у логору за политичке осуђенике на Голом отоку. Природу тог облика физичке тортуре описивали су са једнаком пластичношћу и заточеници споменутог логора и они који су логором управљали. Тако, рецимо, на више места свог петотомног дела „Голи оток“, писац Драгослав Михаиловић описује овај вид физичке агресије према новопридошлим логорашима, а по суду онога који ово пише издваја се сведочанство извесног Мише Пифата, са којим је споменути писац у тајности водио разговоре крајем 1978. и готово читаве 1979. године. Споменути Миша Пифат, чије је сведочанство Михаиловић делимично записивао, а делом и снимао на магнетофон, сведочи о два шпалира, у голооточком жаргону познатија као топли зец, кроз која су пролазили нови кажњеници. Први кажњенички строј називао се у логорском вокабулару термином жица. Њу су сачињавали кажњеници који нису били припадници такозване радне бригаде и који су новопридошле поздрављали премлаћивањем без употребе тврдих предмета. Други, страшнији вид топлог зеца приређивали су припадници радничких бригада које су сачињавали како ревидирани кажњеници тако и припадници такозване банде, који су нарочито настојали да се истакну у примени тортуре пред собним старешинама и управом Голог отока. Они су за ту прилику најчешће користили летве којима су беспоштедно ударали новопридошле робијаше, не устежући се да им нанесу и најтеже повреде главе, од којих су неки намах скончавали живот. Они који би преживели поздравну церемонију топлог зеца по правилу су, према сведочанству истог Мише Пифата, добијали флегмону, тојест упалну гнојну инфекцију делова тела, која је такође могла бити смртоносна. Потом су следила мучна ислеђивања новопридошлих, приликом којих су често гушени у боксу од ћебади. Незнатно мање пластично него што је то чинио Михаиловић у својим литерарним остварењима, физичку тортуру топлог зеца описивао је и Јово Капичић, у време оснивања злогласног логора шеф савезне Удбе, коме је голооточка управа непосредно била подређена. Чинио је то Капичић како у интервјуима датим Тамари Никчевић у књизи под називом Голи отоци Јова Капичића тако и у многобројним телевизијским интервјуима. За разлику од Михаиловића који као бивши логораш са индигнацијом описује овај феномен политичке принуде, Капичић је био јединствен по томе што се том тортуром јавно хвалио усред Београда, вређајући жртве, од којих је највише било припадника српског народа. Овај вид политичке присиле према осуђеницима имао је у том времену и свој идеолошки аналогон. Голи оток (Фотодокументација „Политике”) Наиме, аспект понижавања и затирања достојанства личности политичких и идеолошких неистомишљеника, као и достојанственика Српске Православне Цркве, присутан је био и у литерарној сфери. Тако је књижевну модификацију метода топлог зеца користио познати партијски радник и песник-надреалиста, Марко Ристић, када је у свом есеју „Три мртва песника“ прогласио Милоша Црњанског покојним за живота, за време док је писац „Сеоба“ живео и стварао у Лондону као политички емигрант. Истоветан облик литерарног вида топлог зеца користио је и Радомир Константиновић у свом делу „Философија паланке“, у којем се у титоистичком кључу разрачунавао са многобројним највиђенијим културним и црквеним посленицима, међу којима су и песник Момчило Настасијевић и владика Николај Велимировић. Истоветно је поступао и песник Оскар Давичо према великом броју књижевник посленика, а нарочито интензиван вид литерарне тортуре испољио је према песнику Миодрагу Павловићу. Литерарна варијанта топлог зеца аналогна је оној физичкој још по нечему. Наиме, док су предузимана батинања нових заточеника, певане су и песме Титу и Партији, од којих је најпознатија она која се певала како на Голом отоку тако и на Светом Гргуру, острву претвореном у логор за жене. Та песма, кратка и јасна, језгровита, гласила је овако: „Убићемо сваког скота ко је против Тита и Ка-Пе-Јот-а!“ Слична распеваност пратила је и литерарне аналогоне топлог зеца. Наиме, и Марко Ристић и Радомир Константиновић писали су оде у част Јосипа Броза, а овај други га је у једном есеју чак изједначавао са бићем натприродних, божанских својстава. Оскар Давичо, беспоштедни критичар у име Тита и Партије, састављач је оде у част „друга” Александра-Леке Ранковића, који је био познат и по конспиративном имену идентичном имену састављача ових редова. У споменутој оди, прочитаној на свечаној академији посвећеној јубилеју ОЗНЕ у Дому синдиката у Београду, Давичо између осталог кличе и да „ОЗНА све дозна“. Радомир Константиновић (Фото: Политика/Бранко Белић) Физички и литерарни метод топлог зеца у времену Титове Југославије примењиван је доследно, у складу са институционализованим терором над политичким противницима. Нико се од оних који су тај метод практиковали није позивао на друштвене демократске норме и покушавао да споји неспојиво: да у исти мах у политичкој пракси буде тоталитарни делатник, а у теорији приврженик демократије. Треба истаћи и чињеницу да су споменути литерарни поклоници топлог зеца били неоспорно интелектуално озбиљни, те ни писац ових редова не спори литерарну вредност поезије Марка Ристића и Оскара Давича нити интелектуалне домете Радомира Константиновића. Управо ово ваља нагласити када је реч о савременим литерарним приврженицима старог и ефикасног метода топлог зеца, јер у њих изостају интелектуални и уметнички домети који су красили њихове идеолошке претходнике. Састављач овог написа ће овај феномен покушати да предочи на примеру дуготрајне, јавне примене старог голооточког механизма који је у писаним и електронским медијима, без предаха, усмерен према епископу бачком и портпаролу Српске Православне Цркве, Иринеју Буловићу, сталном антихероју одређених медија. Моја маленкост се, притом, неће детаљно освртати на велики број литерарних стрелица усмерених према споменутом епископу управо стога што је њихов интелектуални ниво у равни већ спомињаног Јова Капичића и уопште нема интелектуалне особине једног Марка Ристића, Константиновића или Давича, без обзира на то што поклоници голооточког манира нису лишени интелектуалних претензија. Оскар Давичо View full Странице

оносимо вам текст г. Марка Делића који можете у pdf формату преузети на линку ОВДЕ View full Странице

Три групе Хандкеових опонената: 1. они који не праве разлику између литературе и политичких текстова; 2. они који дискредитују само пишчеве политичке ставове и 3. они који сматрају да је Хандкеова литература нека врста медијума 1. Аутономија књижевног дела – литерарна мерила Томаса Асхојера Марко Делић Ученик познатог философа Плотина, Порфирије, описујући живот свога учитеља оставио је запис о једној расправи, у којој би данашњи читалац лако могао да пронађе многе атрибуте онога што називамо симулакрумом. Та древна дискусија водила се, наиме, не у вези са чувеним Платоновим дијалогом „Гозба“, већ поводом њега. Питање о којем је требало да се изјасне учесници те распре могло би се на следећи начин парафразирати: Да ли је ученичка цена примања учења о врлини била њихово еротско општење са учитељем? Другим речима: Да ли се иза Сократовог философског умећа, очитованог у расправи о еросу у дијалогу „Гозба“, скривао вешто камуфлирани циљ завођења младих ученика и сабеседника од стране знаменитог Атињанина? Из контекста ове забележене епизоде очито је да је Плотин своме ученику, Порфирију, доделио улогу апологете великог Сократа. Оно што је свакако интересантно односило би се на сâм ток такве апологије, будући да ни за тезу о Сократовом завођењу али ни за аргументе против такве тезе у Платоновом дијалогу „Гозба“ не налазимо ни једну реч. Састављач списа о Плотиновом животу није, међутим, о самом току дискусије оставио никакав запис, осим описа учитељевог задовољства које је овај изразио на концу те апологије. Плотин је, по Порфиријевом сведочењу, узвикнуо једну реченицу из Хомерове „Илијаде“, с тим што ју је мало за ту прилику модификовао. „Тако гађај, да будеш радост мужевима“, узвикивао је Плотин, наводно, за време трајања Порфиријеве беседе. У чему се огледала споменута Плотинова модификација? У Хомера, уместо овог „мужевима“ стоји „Данајцима“, с тим што се гађање односило на вештину одапињања стрела у груди непријатеља. Избором ове реченице којом у афективном стању задовољно описује апологетски резултат Порфиријеве тобожње аргументације, Плотин сугерише да је и она наликовала одапињању стрела вештог стрелца, на радост великих философских личности, а нарочито оног чију је част, по задатку, бранио. Након забелешке о овој епизоди зна се само то да су се копља ломила око дијалога „Гозба“ и да су основ за формулисање споменуте провокативне тезе као и аргументација која је тезу оспоравала декларативно били засновани на том најчувенијем Платоновом спису. Остаје, наравно, непознаница, и остаће за свагда, на које су се делове Платоновог написа позивали оспораватељи Сократовог моралног дигнитета а на које Порфирије, у поступку својеврсне нове одбране знаменитог атинског философа. У нашем веку, као и у оном претходном, много пута су контуре ове распре из III столећа после Христа, са њеним целокупним симулакрумским потенцијалом, доживљавале својеврсне реплике, и то најчешће у идеолошко-политичкој равни. Последњих месеци управо тај феномен очитује се у немачкој штампи, после објављивања вести о одлуци да се Петеру Хандкеу додели Нобелова награда за књижевност. Текстови који ће бити подвргнути критичкој анализи нису од оних објављених у новинама спорног или сумњивог квалитета, већ од оних који су нашли место на страницама и у свету веома познатог листа „Die Zeit“, као и на интернет-презентацији познатог немачког радија, „Deutsche Welle“. Стреле су одапињане, и још увек се одапињу од стране многих литерарних посленика, те је добитник Нобелове награде овековечен и репризом оне познате валпургијске ноћи, прилагођене за својеврсни обрачун са писцем на почетку XXI столећа. Ако се неко евентуално понадао, читајући ове редове, да је за разлику од шкртог описа оне плотиновске и порфиријевске распре у овој поводом Хандкеа присутна аргументација утемељена у пишчевим делима, грдно се преварио. Актери који на овај или на онај начин одапињу реторичке стреле на Хандкеа могу се поделити у три групе: 1. на оне који не праве разлику између литературе и идеолошко-политичких текстова; 2. на оне који поменуту разлику праве, дискредитујући само пишчеве политичке ставове и 3. на оне који сматрају да је Хандкеова литература нека врста медијума помоћу којег писац кријумчари своје тобоже деструктивне политичке погледе. Пођимо редом. У листу „Die Zeit“ од 17. октобра 2019. године, појавила су се два текста из пера оних који спадају у прву групу Хандкеових оспораватеља. Први текст је из пера немачког новинара Томаса Асхојера, који своје текстове често посвећује интелектуалним темама будући да је крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година минулог столећа студирао германистику и философију на универзитетима у Минстеру и Хамбургу. Асхојеров приступ делу нобеловца је, међутим, лишен озбиљне анализе литерарне структуре делова романа Петера Хандкеа, које каткад цитира. Без обзира на то што одриче постојање суштинске разлике између литерарних и идеолошко-политичких написа, пледирајући за то да у књижевном делу види медијум који политички делује, Асхојер феномену литерарног приступа на истоветан начин којим неко критички приступа лику и делу актуелних политичких делатника, несклоних литерарном изражавању. Превиђајући ову разлику и не подешавајући своју методологију њој, Асхојеров приступ Хандкеовом делу истоветан је приступу Клауса Бринкбојмера, који у истом броју листа „Die Zeit“ приступа анализи политичког понашања канадског премијера, Џастина Трудоа, разматрајући расистичке поступке и корупцијске афере овог тобожњег либералног политичара. Асхојер се у свом напису под називом „Сенка која остаје“ дотиче проблема односа аутора и његовог дела, тј. односа између уметности и морала. Уместо макар и сведеног скицирања тог проблема, аутор закључује да и сâм Хандке никада није држао до тезе о одвојености уметничког и етичког. Ова тврдња, међутим, није истинита, будући да Петер Хандке управо ових седмица непрестано јавно протестује због тога што се нико од новинара који последњих дана објављују текстове о њему не дотиче његових романа, тенденциозно анализирајући само његове политичке ставове. Да би оснажио своју тезу о Хандкеу као противнику концепције о аутономности уметничког дела, Асхојер као аргумент читаоцу предочава нешто што узима као аксиом, те то не подвргава критичкој анализи. Он записује. „Хандке је, то се лако заборавља, дете философске револуције, оне највеће, која је дата у 20. веку: револуције језика. Њена парола гласи: ‘Речи стварају свет!’, оне организују опажање, чак мирис и укус“. Тврдећи да се лако заборавља она теза коју он представља као чињеницу а не као став подложан разматрању, аутор је сву сложеност Хандкеових литерарних остварења, па чак и политичких промишљања, свео на симплификовано поимање философије језика минулог века. Премда и ту постоје големе разлике, чак и у оквиру философског развоја појединачних аутора, Асхојер све то превиђа или намерно симплификује како би своју тезу о примарно идеолошко-политичкој улози Хандкеове литературе привилеговао. Када, на пример, опет у улози неупитног аксиома, цитира Мартина Валсера тј. његово одређење Хандкеове поетике као „смеше Витгенштајна и Хајдегера“, заборавља да овај први у поимању улоге и смисла језика прелази дуг пут од концепта блиског протагонистима логичког емпиризма Бечког круга, до теорије о језичким играма, које радикално оспоравају концепт који је Витгенштајн у раној фази заступао, пишући „Логичко-философски трактат“. Заборавља и то да овај други има свој развој и да није исти Хајдегер из периода кад пише „Бивствовање и време“, заокупљајући се фундаментално-онтолошким мишљењем и позни Хајдегер из тридесетих година минулог столећа, писац књига „О суштини истине“ и „Прилога за философију“. Асхојер је, може се рећи, новинарски пандан познатог комичног јунака, професора Кукука из романа „Исповести варалице Феликса Крула“ Томаса Мана. Сводећи сву антрополошку сложеност на сопствене симплификоване а потом аксиоматизоване поставке теорије еволуције, Манов јунак док говори о шаци женске руке, на пример, свога сабеседника подсећа „да оне нису ништа друго него крила-канџе код праптице и прсна пераја у рибе“. Дакле, улоге које код Мановог Кукука играју канџе и пераја, у Асхојеровом тексту игра споменута симплификована теза о револуционарном карактеру језика. Немачки новинар иде толико далеко да мистификује моћ речӣ, дајући им такву снагу и способност преображаја какву нису познавали ни пагански експерти за заклињање духова помоћу језичких формула. По Асхојеру, речи имају способност да организују опажање, па чак и, веровали или не, мирис и укус. А уколико имају такву моћ, онда оне, природно је, могу довести и до злочина или до оправдавања злочина, чији су протагонисти увек, по Хандкеовим критичарима, зли Срби оличени у личности Слободана Милошевића. Ово Асхојер не тврди, али тврде многи савремени примерци такозваних великих – својеврсни аналогони оних из Порфиријеве повести – код којих изазива радост овај начин тобожње аргументације коју спроводи новинар листа „Die Zeit“. Да би још више поткрепио своју тезу о Хандкеовом неприхватању става о одвојености уметничког и морално-практичког света, Асхојер прави недопустиву методолошку грешку. Најпре је устврдио да се „сâм Хандке, на своју срећу и на своју несрећу, никада није држао ове одвојености“ да би, у циљу поткрепљења ове тезе цитирао младог Хандкеа, који је тврдио да речи нису прозорска окна кроз која се гледа, него да се помоћу њих ствари могу вртети, чиме се најбоље илуструје њихова друштвена улога. Овако изведена тобожња аргументација недопустива је из два разлога. Новинар познатог немачког листа најпре прави грешку pars pro toto, будући да је тврдњу да Хандке није никада држао до одвојености уметности и практичко-политичког света настојао да објасни само навођењем неких цитата младог Хандкеа, уз то и истргнутих из контекста. Затим, из Хандкеове цитиране мисли да речи нису прозорска окна већ имају друштвену улогу, не може се тврдити да из тога произилази да је Хандке оспораватељ постојања аутономије литерарних творевина. Онај ко брани тезу о различитости литерарних и идеолошко-политичких језичких система не тврди да литература нема и друштвену улогу и да речи немају никакав додир са стварношћу као и са другим језичким системима. Из тога, међутим, не произилази да је једно књижевно дело сводиво само на друштвену улогу коју евентуално игра. Теза о аутономији литерарне уметничке структуре, надаље, не имплицира постојање непробојног зида који књижевно дело изолује од других, извануметничких феномена. Из тога што Хандке не заступа ту тезу не може се тврдити да је споменута аутономија пука фикција. Још нешто треба додати поводом ових поставки немачког журналисте, што има везе са његовим некритичким указивањем и на Витгенштајна као на философа интелектуално блиског Хандкеу. Управо је овај мислилац споменуту аутономију бранио тезом о постојању непробојног зида, тиме пледирајући и за изолацију литерарних остварења. Чинио је то у својим предавањима из године 1938, у књизи која је, под насловом „Предавања и разговори о естетици, психологији и религиозном веровању“, објављена на основу бележака студента Јорика Смитиза. Ову тезу, толико далеку Хандкеу, није заступао нико од познатих теоретичара литературе минулог столећа у покушају успостављања критеријума који једно књижевно остварење чине аутономним. Питамо се онда по чему је то Хандке добар ученик Лудвига Витгенштајна и да ли је уопште аутор проверавао одрживост тезе Мартина Валсера кад ју је цитирао? Јасно је, наравно, да је постављено питање реторско. Петер Хандке (Фото: КоССев) Заступници Асхојеровог приступа указивали би, вероватно, на идеолошку улогу коју уметничка дела неоспорно играју, и наводили би друштвене улоге које су имала и највећа уметничка остварења. Они умнији међу њима могли би да потегну аргументе и из Платоновог дијалога „Горгија“, као и да подсете на термин „демегорија“, у намери да одбране Асхојерову тврдњу. У споменутом Платоновом дијалогу примарно литерарни параметри као што су мелос, ритам и метрон означени су као споредни додатак, док би требало најпре поставити питање о улози коју литерарна остварења врше у држави, будући да су та дела извођена у позоришту пред слободним мушкарцима, женама, децом али и робовима. Другим речима, литерарно остварење је примарно представљало говор пред народом, што је и превод термина демегорија, који Платон употребљава у свом спису „Закони“. Заступници ове концепције превиђају да искази у уметничком делу нису исказни ставови који реферирају на ствари и догађаје у свету у којем живимо, већ квази-исказни ставови, речено језиком Романа Ингардена, који имају само форму исказних ставова и који указују на предмете који представљају интенционалне објекте у фиктивном књижевном свету. То што велика дела нису лишена баналне интерпретације не значи да уметник није добро обавио задатак. За ваљану интерпретацију потребан је и ваљани читалац који, по луцидној анализи књижевног теоретичара Едварда Булоа, треба да начини тзв. психичко одстојање од литерарног текста, а никако да буде наличан на каквог љубоморног мужа који, читајући Шекспировог „Отела“, бива дубоко потресен, још раздраженији и емотивно нестабилнији него што је био пре читања тог комада. На крају свога текста, без икаквог, макар и сведеног осврта на Хандкеов роман „Моја година у пограничној зони залива“ („Mein Jahr in der Niemandsbucht“), Асхојер прави школску грешку, те на основу присуства тзв. ја-приповедача у овом делу још једном настоји да избрише границу између литерарне структуре и стварности или, његовим речником казано, он у роману препознаје феномен измирења бивствовања и језика. Ово је уједно и једина површна алузија на Хајдегера, коју предузима Асхојер, вероватно у циљу поткрепљивања тезе о већ споменутој смеши Витгенштајна и Хајдегера. Какву снагу поменута алузија има, излишно је експлицирати. 2. Моћ речи и политичко понашање писца – Славој Жижек и Ева Менасе У истом листу и истог датума објављен је и кратак интервју са словеначким философом, Славојем Жижеком, под насловом „Кад се млеко још млеком звало“. У познатом маниру исказивања потпуно нејасних и често алогичних реченица, Жижек је наставио тамо где је Асхојер стао кад је тврдио да речи чак могу да организују мирис и укус. Осврнимо се на делове интервјуа који словеначког философа смештају у прву категорију оних што Хандкеа подозревају, а који не праве разлику између литературе и живота. Додајмо, када је о животу реч, Жижека не интересују акциденције, аристотеловски говорећи, већ ни мање ни више него етничко чишћење. Ево како тече Жижеково промишљање. Осврћући се на распад Југославије, словеначки философ понудио је читаоцу посве једноставан одговор о узроцима распада те државе. Уместо да тему сагледава из више углова и то уз помоћ докумената и архивске грађе, или уместо да разматра неоспорну улогу западних сила у разбијању Југославије, Жижек својим поступком имплицитно поручује аналитичарима да се опусте, јер узрок је колико баналан толико и очигледан. Какве западне силе, какве геополитичке претензије западних држава – за разбијање Југославије треба окривити националистичке песнике. Они су, попут термита, полако нагризали ту социјалистичку земљу, и зато Жижек, опет лаконски, као и обично, изјављује: „Због тога не верујем да се политичка и етичка промишљања могу раздвојити од чисте литературе“. Другим речима, песме националистички оријентисаних песника, по Жижеку, биле су једино оруђе којим је разбијена Југославија, па је стога излишно правити разлику између песме и муниције, на пример. Надаље, Жижек се присећа речи Карла Крауса да је Немачка, од земље песника и мислилаца постала земљом судија и џелата. „Данас се одржава, у нашој ери етничког чишћења, слично кретање“, лаконски успоставља словеначки философ историјску аналогију. Одмах потом прелази на Хандкеа и на његову поезију из филма „Небо над Берлином“, како би устврдио да је нобеловац и у том тексту, лишеном политичке конотације, списатељ чија поетска кола вуку песник и џелат. Одмах потом интервју завршава реченицом која показује одлике недозвољене ни за текстове ученика средњошколског узраста „Аполитична промишљања о компликованој природи душе и језика јесу материјал из којег је настало етничко чишћење“. Да ли на овом месту треба коментарисати ову реченицу за чије је дубине, тобожње, разуме се, потребан вешт ронилац? Била би, међутим, ова реченица повод за игнорантски подсмех да ју није изговорио онај који носи титулу светски признатог философа, лажног левичара који у капиталистичком поретку зарађује велике новце, својеврсног лакрдијаша који у очима монденских малограђанских интелектуалаца слови за мислиоца првога реда. Опасност је садржана у томе што новинар листа „Die Zeit“, који води разговор са Славојем Жижеком, ни једног трена не прекида свога сабеседника нити изражава чуђење над његовим изјавама, а о критичком приступу да и не говоримо. Својеврсну лексичку емергенцију – преображај речи у укус и мирис, код Асхојера, и истих у етничко чишћење, код Жижека – читалац треба да усвоји као аксиом. Жижек, наравно, када је о споменутој врсти ратног злочина реч, мисли да су актери етничког чишћења били само они националистички настројени српски песници и њихове ентелехије у виду српског политичког и војног руководства. И Славој Жижек, дакле, на радост оних великих који ту тезу промовишу као аксиом у спољнополитичким приступима проблемима Балкана, одапиње своје реторичке стреле попут древног Порфирија. Сад, што је та реторика необрађена и алогична, уз то и лишена аналитичког смисла, не треба се узрујавати. Важно је да погађа у српску мету, на којој је волшебно исцртан и Хандеов лик. Пошто је и новоименовани нобеловац стављен раме уз раме са националистичким песницима који су срушили Југославију, остаје да домислимо Жижекову мисао: па и Петер Хандке је, а шта би друго био, националистички песник чак и онда кад се у списима уопште не дотиче националистичких тема, па ни политичких. Славој Жижек Одмах поред интервјуа Славоја Жижека објављен је и ауторски текст Еве Менасе, аустријске новинарке и писца, под насловом „Већ се уклапа“. Она је од оних аутора који спадају у другу групу Хандкеових тобожњих критичара. Г-ђа Менасе држи да је Хандкеов литерарни дар неоспоран и да је праведно његово уметничко дело овековечити Нобеловом наградом. Њена намера је да својим текстом оне који су шокирани одлуком Нобеловог комитета умири и да их подсети да је писац само човек, и да историја уметности свакако зна за многобројне „значајне ствараоце који су били психички болесни, криминални, расисти или, иначе, попут моралних чудовишта, све од давнина познато“. Да би ову тврдњу још боље илустровала, Ева Менасе читаоце подсећа на неоспорну лепоту Вагнерове опере „Тристан и Изолда“ или „надземаљски лепе“ композиције „Se la mia morte brami“, Карла Џезуалда. Занимљиво је приметити критеријум по којем аустријска новинарка мери вредност неког уметничког дела. Нема она неке строге критеријуме: довољно је да вам крену сузе на очи, као код извођења двају споменутих музичких остварења, па да дело прогласите вредним. Сажела је то своје естетско мерило у једну лаконску реченицу: „Дело делује или не делује“. Пошто је донела свој суд о карактеру вредних уметничких дела, госпођа Менасе суочава нас са животом Рихарда Вагнера и Карла Џезуалда. Овај први је био антисемит који је маштао о спаљивању Јевреја, а овај други је, због љубоморе, угушио своју супругу и сопствено дете. „Због тога је“, закључује аустријска новинарка, „дискусија о моралној квалификацији једног уметника превазиђена“, и то важи у најмању руку као начело „у просветитељским либералним временима“. Тим просветитељским, либералним временима, овим нам сугерише ауторка, припада и ово време у којем ми живимо. Пошто овакав ауторкин увод обећава, питате се, засигурно, у коју социопатолошку категорију Ева Менасе смешта Петера Хандкеа. Смешта га у психопатолошку категорију оних људи који беспоштедно нападају либерализам. Онај поредак, дакле, у којем ми, по ауторки, живимо. Надаље, Хандкеово дело је, по госпођи Менасе, егоманично а аутор „своје поетско-лирске варнице поодавно искри из опсесивног разговора са самим собом“. Кад читалац прочита ову реченицу с правом ће се упитати како да ју усагласи са пређашњим удељеним епитетима тим истим поетско-лирским варницама Петера Хандкеа. Ову своју психијатријску експертизу намењену за читаоце листа „Die Zeit“ ауторка сажима, дајући прецизну дијагнозу Петеру Хандкеу. То је, нимало изненађујуће, „сентиментална, свепраштајућа љубав ка Србији“. У том, дакле, грму, предочава нам ауторка, лежи узрок за сву монструозност Хандкеовог моралног дела. Као илустрацију за ово напред констатовано, Ева Менасе наводи познати Хандкеов спис „Једно зимско путовање ка рекама Дунаву, Сави, Морави или правда за Србију“. У оном древном маниру старога Порфирија, само са још већим симулакрумским потенцијалом, ауторка из Аустрије уопште не види потребу да из споменутог Хандкеовог записа било шта цитира, па чак ни на начин тенденциозног занемаривања контекста из којег цитира. Уместо тога она се, као и многе њене колегинице и колеге, ужасава због Хандкеовог „скурилног учествовања на погребу Слободана Милошевића“. По ономе који ово пише, Хандкеов спис „Правда за Србију“ веома је озбиљан и истинољубив напис, као што је то и његов однос према оним критичарима Слободана Милошевића који уместо аргументације не варниче поетско-лирским искрама, како воли да каже госпођа Менасе, већ мржњом коју држе саморазумљивом и оправданом, а коју, у духу наших либерално-просветитељских времена, најљубазније настоје да нам предоче као аксиом. За потребе свога написа, међутим, ауторка није потражила помоћ само оне дисциплине која се назива психијатријом. Послужила се она и генетиком, па тој дисциплини придодала и властито откриће за које генетичари наших либералних времена, а и они пре њих, нису знали. Да би до тог открића дошла, помогао јој је онај философ чији је интервју био предмет наше критичке пажње. На основу његових увида новинарка Ева Менасе сковала је израз ген за противречност. Поседник тог, уз љубазну помоћ Славоја Жижека новооткривеног гена, зна се ко је: Петер Хандке. Састављач овога написа, међутим, споменуте противречности налази управо код оних који су проналазачи овога гена, али се, и поред тога, не би усудио да за узрок споменутих противречности окриви тај ген. 3. Петер Хандке пред трибуналом без логике – приступ Алиде Бремер Да пређемо сада на онај трећи, последњи и интелектуално најслабији начин одапињања реторичких стрела на Хандкеа и на његово дело. Представници овог псеудо-критичког стила сматрају да Хандкеова литература није ништа друго до медијум помоћу којег овај аустријски писац шири своју наводно разорну политичку идеологију. Најмаркантнији пример те врсте напада на Петера Хандкеа представља текст објављен 11. октобра 2019. године на интернет-страници радија „Deutsche Welle“, под насловом „Хандке и Балкан – Нобелова награда у погрешним рукама“, из пера Алиде Бремер. Ова ауторка – иначе публицисткиња из Немачке – нашој јавности позната је из полемике коју је године 1992. у НИН-у водила са проф. Николом Милошевићем, који је тада, с правом, њено идеолошко-политичко становиште назвао трибалистичким. Позната је ова ауторка и због јавне реакције проф. Мила Ломпара из године 2010, поводом одлуке организатора Сајма књига у Лајпцигу да госпођа Бремер буде ангажована за куратора наступа Србије на том сајму. Елем, ова ауторка на интелектуално незавидном нивоу структурира властиту критику, почињући текст реченицом: „Наш свет је каткад схизофрен“. Да свет може да буде схизофрен, у пренесеном значењу те речи, то може и бити појмљено. Свет у којем живимо није никаква рајска башта и стециште је најкрупнијих противречности, па период релативног мира не представља доминанту која тај наш свет ближе одређује. Али, госпођа Бремер није тог схватања. Она мисли да је свет у којем живимо заправо уређена башта, која није стециште подељености и противречја. По овој ауторки, расцепљеност или схизофреност настаје само каткад, и то кад неки зли људи покваре иначе хармоничну идилу. Госпођа Бремер не часи часа и одмах читаоцима предочава који је то трен у којем је наш свет постао схизофрен. Ту расцепљеност овога света произвела су, по ауторки, два догађаја из октобра месеца године 2019: 1. антисемитски мотивисан терористички напад у Халеу и 2. одлука Нобеловог комитета о додељивању Нобелове награде Петеру Хандкеу. Након тога ова „жена пореклом са Балкана, која живи у Немачкој“, како себе у властитом тексту описује Алида Бремер, изражава недоумицу због одлуке Нобеловог комитета да награди писца Хандкеа за литературу кад је овај писац, по ауторки, своје политичке погледе унео у своја књижевна дела. Након тога следи објашњење госпође Бремер због чега то не би требало Хандкеову литературу посматрати као аутономни уметнички систем, одвојен од његових других, политичких написа. Писац овога текста навешће, због оригиналности, споменуто објашњење, молећи читаоце за усрдну пажњу. Петер Хандке „није бивао никада уморним за оне који су можда мислили да се ради само о литератури, да његове тезе ојача такође у интервјуима“. Овом реченицом госпођа Бремер жели да разувери оне наивне књижевне критичаре који се држе овде већ споменуте Ингарденове тезе о квази-исказним ставовима и да им поручи да политичке аспекте из Хандкеових романа могу пронаћи и у његовим интервјуима. Притом, ауторка не наводи ни један Хандкеов роман, а да не говоримо о томе да заобилази, а пре ће бити да не познаје, једно од основних интерпретативних начела: да изјаве које један писац приписује својим ликовима имају своје значење узимајући у обзир литерарни контекст у структури романа и да се, бар у овим нашим, либералним временима, то не сме изједначавати са пишчевим погледом на свет. Надаље, госпођа Алида Бремер настоји да још боље поткрепи своју тезу о узрочнику схизофрености нашега света, па каже да Хандке, својим изјавама, често прекорачује границе политичке коректности. Споменуту коректност Алида Бремер не доживљава као цивилизацијску, демократску тековину којом се штите све идеолошко-политичке, расне, националне и верске групе, већ као унапред идеолошки одређен принцип на основу којег је недопустиво критиковати западне новинаре, на пример. Управо Хандкеову критику западних новинара, како госпођа Бремер уопштава, она види као илустрацију прелажења црте политичке коректности. Ова ауторка не разликује се од осталих оспораватеља моралног дигнитета Петера Хандкеа само по томе што се не устеже да његово политичко промишљање доведе у везу са терористичким чином, већ и по томе што се у свом тексту не устеже да против аустријског нобеловца посегне и за најприземнијим трачом или значаја лишеним епизодама из пишчевог приватног живота. Ови делови текста госпође Бремер, који сведоче и о њеном моралном лику, достојни су помена само у каквој сеоској крчми. Чињеница, међутим, да је њен напис објављен на интернет-страници светски утицајног немачког радија, „Deutsche Welle“, обавезује да и то буде споменуто и размотрено. Алида Бремер као неоспорног објективног проценитеља лика и дела Петера Хандкеа спомиње Марсела Рајх-Раницког, једног од Хандкеових највећих противника, како га ближе одређује дотична ауторка. Да би овај свој исказ поткрепила, она се не позива на неку анализу Хандкеовог уметничког дела из књижевнокритичког угла Рајх-Раницког, већ на једну његову опаску за коју не наводи извор. Рајх-Раницки је, наводно, „рано разумео да Хандкеови обожаваоци представљају неку врсту верске заједнице“. Размотримо укратко овај поступак Алиде Бремер. Она, наиме, најпре овог познатог књижевног критичара представља као неког ко сасвим тачно доноси суд о Петеру Хандкеу, да би га потом ближе означила као једног од највећих противника аустријског писца. Не треба подсећати да онај ко некога подозрева није и не може бити објективности близак проценитељ онога коме је противник, па то не може бити ни Марсел Рајх-Раницки. Још важније од ове очигледности тиче се одабира књижевног критичара од стране госпође Бремер, којим се служи као најубојитијом стрелом у обрачуну са Хандкеовим моралним дигнитетом. Притом, познато је да Марсел Рајх-Раницки није представљао књижевног критичара који се руководио озбиљним теоријским начелима. Његов приступ писцима и њиховим делима био је афективан, свађалачки и најчешће увредљив. Ауторки је бар толико познато – будући да је Рајх-Раницки деценијама био звездом телевизијских књижевних квартета – да је управо група његових поштовалаца, у које спада и госпођа Бремер, наликовала већ споменутој верској заједници, која се одликовала карактером верске секте. Треба додати и то да биографија Марсела Рајха-Раницког обилује стварним контроверзама, које Алида Бремер не наводи, не доводећи у питање кредибилитет драгог јој критичара. Не наводи, на пример, податак да је управо њој драги књижевни критичар ћутао о томе да је радио за комунистичку тајну службу у Пољској, све док није, године 1994, син његовог најбољег пријатеља Валтера Џенса, Тилман Џенс, то јавно обзнанио, што је Рајх-Раницког дубоко погодило. Не спомиње Алида Бремер ни приземним начином вишедеценијско дискредитовање писца Гинтера Граса и његовог дела од стране истог критичара. Не осврће се ни на Грасову постхумно објављену песму која носи наслов „Дугим дахом“, у којој је, алудирајући на Рајх-Раницког, овога књижевног критичара назвао телевизијским извршиоцем смртне пресуде. Не осврће се ни на свечани говор споменутог Граса приликом уручења Нобелове награде, у којем је овај недавно преминули писац Марсела Рајх-Раницког сврстао у настављаче нацистичког обрачуна са уметношћу. Уместо да ове неоспорне чињенице има на уму, па да им приступи критички, Алида Бремер посеже за трачем најприземнијег нивоа, цитирајући Хандкеову бившу супругу, Марије Колбин, која вели да ју је бивши супруг једном истукао. Истим методом, ауторка се згражава над Хандкеовим виђењем злочина у Сребреници, који сматра, сасвим сигурно, геноцидом. Не улазећи у недопустиву слободу тумачења текста из Конвенције о геноциду на основу које се, неоспорно велики злочин у Сребреници, који Хандке не негира, никад не би могао прогласити геноцидом већ искључиво ратним злочином, госпођа Бремер цитира једну Хандкеову реченицу, без анализе, која би требало читаоца сама по себи да ужасне. Та реченица аустријског нобеловца, изречена поводом манипулације бројкама када је реч о жртвама у Сребреници, за писца ових редака није спорна, и иза ње стоји Хандкеово озбиљно познавање проблематике. „И зашто, уместо истраживања узрока (…) опет ништа до ли гола, пожудна, тржиштем одређена продаја чињеница и привидних чињеница?“ Ово легитимно питање Алида Бремер ни једним аргументом не побија, нити се труди то да чини. Она се ове реченице једино ужасава. У афективном стању ова „жена пореклом са Балкана, која живи у Немачкој“, да се послужимо њеним сопственим самоодређењем, аргумент и не сматра суштинским чиниоцем критике. Петер Хандке беседи пошто је примио Нобелову награду за књижевност Ако су се читаоци понадали да Алида Бремер, држећи да је Нобелова награда завршила у погрешним рукама Петера Хандкеа, нема сопствене фаворите за које држи да заслужују ту награду, преварили су се. То су двојица њеном срцу блиских писаца са Балкана, и то нико други до Џевад Карахасан и Бора Ћосић. Тај завршни акорд написа Алиде Бремер требало би да представља и крешчендо по њеној намисли компонованог текста за интернет-страницу радија „Deutsche Welle“. Наводи ли госпођа Бремер какве књижевно-теоријске или књижевно-критичке разлоге у корист ових писаца? Питање је, наравно, опет реторско. Наводи само то да су и један и други опоненти Петера Хандкеа. Ако би неко писца ових редова упитао за разлог због којег Алида Бремер не посеже за аргументацијом: да ли из разлога непознавања књижевне теорије или из разлога непознавања литерарног опуса Џевада Карахасана и Боре Ћосића, или пак стога што идеолошко и афективно у њеном приступу претеже – састављач ових редова би одвратио да су сва три фактора заступљена. А има и оно четврто: одапињање стрела на радост оних великих, што су Петера Хандкеа проскрибовали, јер он разоткрива њихове геополитичке стратегије. На концу, после ових разматрања, онај који ово пише, присећа се Ничеовог израза патос дистанце, чије је одсуство Томас Ман видео као највећи проблем концепта Рихарда Вагнера, познатијег као Gesamtkunstwerk (уметничко дело у целости). Овај израз представља својеврсну терминолошку претходницу изразу перформанс. Писац ових редова пита се и то да ли је икада постојало, како је романтичарски веровао Гадамер, тзв. стапање хоризоната оног који пише и оних који читају. Или је целокупна вештина разумевања текстова увек била ближа атмосфери одапињања стрела, из оне давне дебате, из III столећа после Христа, о којој је запис пун садржинских лакуна оставио Порфирије, ученик Плотинов? Ако аргумент и игра улогу, игра је код невеликог броја људи, чију разборитост заглушују афективни таласи оних што одапињу стреле. Због тог невеликог броја луцидних састављен је и овај напис. Текст објављен у наставцима у „Православљу“ крајем 2019. и почетком 2020. године Аутор је докторанд Универзитета у Тибингену Извор: Стање ствари View full Странице

„Дубоко у пукотини времена, код леденог саћа чека, кристал даха, твоје коначно сведочанство“. Паул Целан Стари грчки историчари, а са њима и рани хроничари Цркве, следовали су начелу да се о некој личности о којој се има саставити какав биографски напис, грађа за животопис може црпети и из небиографских извора, у које спадају и утисци и списи почившег. Тај литерарни хроничарски поступак из прошлости, називан речју ἀυτοσχεδίασμα, долази на ум и бележнику ових редака, у часу кад осећа потребу да остави запис поводом упокојења Владете Јеротића. Човека, чија је књига „Индивидуација и (или) обожење“ једном младом гимназијалцу отворила хоризонте изласка из агностичког у просторе сапостојања интелектуалног, са екстатичким и парадоксалним. И, опет, човека, у чијој је интелектуалној али и духовној близини и саговорништву провео једанаест лета. Стога ми читалац неће, уверен сам, замерити, што ће у запису моћи да ослухне и лични тон, али, у оноликој мери која не треба да пређе границу грађанског укуса, коју је Владета Јеротић целог века неговао. Време у којем живимо одликује и ерозија етичких, научних и уметничких вредности. Немачки социолози, када је о знању реч, користе поодавно појам који су преузели из нуклеарне физике, пишући о убрзаном времену полураспада знања. То је знао Владета Јеротић, и никада, ни у приликама ван јавне сцене, није поступао друкчије од онога како је Фјодор Достојевски, у приповедним уводима у роману „Браћа Карамазови“, поводом лика Аљоше Карамазова записао: „Живео, све видео, и никога није осудио“. Распаду знања, у смислу смене научних хипотеза, посвећивао се колико је могао. Увек са дивљењем. Ерозији вредности одупирао се високо подигнутом етичком лествицом у личном живљењу, притом, никад наметљиво ју показујући, слушајући пажљиво саговорника, из ма којег животног, религијског или интелектуалног контекста да је долазио. Знао би дуго да слуша и српског сељака, и радника, као и интелектуалца, никада не истичући своју личност. Све то није било артифицијелно нити смишљено унапред, да се скромношћу постигне ефекат моћи и владања суптилнијег типа. Имао је саосећање са невољником, разумевање за све изопачености људске. Када је, пре годину дана, са аутором ове бележнице, у свом стану, на чувеном канабету, обележио десетогодишњицу познанства, радознало се освртао на разговоре које је у болници на Бежанијској коси, којој је последњих година често допадао, водио са доктором Лалићем, чијом је реченицом – да постоје људи звери и људи биљоједи – уз осмех, sub specie aeternitatis, карактерисао антрополошке константе којима је допуштао, као хришћанин, могућност промене малих корака. Као психотерапеут, и дугогодишњи шеф психотерапеутског одељења Болнице „Др Драгиша Мишовић“, у годинама транзиције и капитализма са најдеструктивнијим лицем, никада није имао приватну праксу, иако је био најпоштованији у нашем народу. Као начелник психотерапеутског одељења, са високом платом, на позив патријарха Германа, постао је предавач Пастирске психологије на Православном богословском факултету. Директор Болнице поставио му је услов: или један посао или други! „Без икаквог размишљања“, казивао је Владета, „прихватио сам позив патријарха Германа“. Значило је то остављање социјалног статуса, високе плате, и прихватање рада на факултету, за незнатну новчану надокнаду. Свим овим етичким животним бравурама наш господствени Јеротић није се разметао, али је унутрашњим ауторитетом, стицаним подвигом и неговањем хришћанских врлина, постао чланом породице и сељака, и радника, и напаћених, и наркомана. На својим путовањима по Србији, али и доласцима међу српску дијаспору, на којима је и писац ових редака неретко учествовао, са лакоћом је просвећивао саговорнике, разговарајући о њиховим психичким тегобама, и социјалним перипетијама, изазваним кризама у браку. Као писац и предавач, успело му је оно што одсуствује у академској мисли у Срба. Да хуманистичке науке учини пријемчивим за многе, сабирајући своја знања у жижи онога што се, у немачком језику, назива „Gretchenfrage“ – Гретино питање, а што је синоним за суштинска питања која човек поставља. Подсетимо се: реч је о указивању на Гетеовог „Фауста“, и на питање које Фаусту упућује Маргарета: „Nun sag, wie hast du’s mit der Religion?“ „Реци сада, како стојиш са религијом?“ Ово питање варирао је Јеротић у својим књигама, од радова посвећених литератури, психоанализи и психотерапији, па до трагања за архетипским у пословицама које је сабирао Вук Караџић. Немајући дуго разумевања за симплификовање, које је предузимао као писац, био сам склон критици. Последњих година, налазио сам разумевање за поступак, иза којег је стајала дубока људскост и жеља да се другоме подари мудрост и утеха. Она мудрост, хохмичка, коју познајемо из старозаветне мудросне књижевности. Био је представник просветитељске традиције у Срба, зачете са Доситејем Обрадовићем, а награда са његовим именом, коју је добио, била му је најдража. Имало је у њему много доситејевског: био је аутентични европејац, у културном а не политичком значењу те речи; доживљаван је народним учитељем, подучавао о практичним стварима, нарочито младе који су ушли у брак, баш као што је Доситеј то чинио у спису „Совјети здравога разума“. Поред европејства, био је и патриота, складно спајајући космополитско са националним. Баш као и Доситеј, који из Трста долази у Србију за време Првог српског устанка и саставља песму „Востани Сербије“, и своју уштеђевину предаје Карађорђу, постајући попечитељем за просвету. У времену малограђанског табуизирања многих тема, Јеротић их није имао, па је, нарочито о проблемима брака и сложених односа мушкарца и жене, знао отворено да говори, али увек са поентом. Борио се за меру у животу, ненаметљиво неговао молитву, спомињући у молитвама и имена многих саговорника – и оних такозваних незнатних. На концу, желео бих да придодам и нешто што ћу памтити свагда. Два пута сам га, док је одлазио тихо са овога света, посетио у КБЦ-у „Бежанијска коса“, на трећем спрату, у апартману са символичким називом „Приштина“. Било је то 6. и 11. августа. Ушавши у собу, тог 6. августа, прво сам опазио тело, ископнело. Мој поглед се кретао ка његовом лицу, очекућуји сличан призор. Међутим, на омршалом телу лице је остало нетакнуто. Угледах поглед радознао, живахан, а у исти мах умирен. Са радозналошћу, која би пратила његово лице када би сазнавао новости из разних наука. Као да је био радознао да искорачи у ново стање. „Поздравите све!“, рече једва разговетно, а ја сад разумедох, у часу кад се народ Србијице опрашта од Владете, да поздравља, доиста, све. Рекох му само: „Професоре, пред Тајном сте, о којој смо свагда причали. Држите се!“ Други пут, 11. августа, био је причљивији, и разговетнији. У соби мала иконица оца Јустина Поповића, наслоњена о прозорско окно. Свестан, распитивао се са високом концентрацијом о појединостима, иако се мучио са говором. Тако се, привремено, опростисмо. А овим записом, опраштамо се и на литераран начин, како смо свагда уобичавали. Марко Делић, докторанд Универзитета у Тибингену View full Странице

Преносимо лични став докторанда теологије г. Марка Делића о збивањима у Епархији франкфуртској и све Немачке. Као личан, овај став је под ризиком да буде оптужен као једностран. Заиста има у њему и неких нервозних тонова, који можда могу да се оправдају, дуго нерешеним питањима у овој, тако важној епархији наше Цркве. Толико вишегодишње (скоро деценијско) лоше стање заиста узнемирава. Молимо се Господу да умудри и наше пастире и њихово стадо у Немачкој, а свештеноначалију наше Цркве да снаге да нађе права решења. А.Ж. 20суботајан 2018 Posted by Стање ствари in Разномислије “ Објављујемо реаговање тибингеншког докторанда теологије и потпредседника Црквене општине у Штутгарту, Марка Делића, поводом скорашњих дешавања у Епархији франкфуртској и све Немачке. Текст је писан за недељник српске дијаспоре, „Вести“, али је уређивачки колегијум тог листа одбио да га објави Епископ Андреј (Ћилерџић) Када данас упитате просечно обавештеног интелектуалца, па, богме, и теолога, да ли је у Византији поред официјелне црквене књижевности постојала још нека форма литерарног изражавања, мало је оних који би знали да је на политичко-црквеним маргинама цветала еротска као и хумористичко-сатирична књижевност. Управо једна згода из ове друге литерарне врсте долазила ми је на ум при ишчитавању приговора што су се, поводом управе епископа Андреја и његових сарадника дијацезом Српске Православне Цркве у Немачкој, на страницама дневног листа „Вести“ појављивали. Листа, не треба то посебно наглашавати, врло приземне новинарске културе. Наиме, у једној сатири из XII века појављује се, на оном свету, митски лекар, Асклепије, и то у необичном издању. Огрнут је дотични некаквим златастим велом, и то тако да он своје свеже упокојене саговорнике може да види, док они њега, захваљујући том велу, опазити не могу. Могу слушати само његове речи. Неком врстом вела, само у тривијалном контексту наших епархијских прилика у Немачкој, заоденули су се они што су петицијом подигли медијску жалбу против управе па и личности епископа Андреја Ћилерџића. Подигли су је они, наводно, у име еванђелских принципа, премда онај који ово пише основано сумња да су свештеници-приговарачи уопште прочитали Нови завет, док сумњу уопште нема да Стари завет нису ни прелиставали. Стога ће, онај који ове редове бележи, мало да разгрне вео овдашњи, додуше саткан не од златастих струна већ испреден бурлескно-лакрдијашким бојама, те да читаоцу добре воље, у неколико тачака, предочи оно што му се чини важним. Прво: Епархија франкфуртска и све Немачке неоспорно се налази, на унутрашњем плану, у духовној, интелектуалној и материјалној кризи, са озбиљно нарушеним угледом у друштвеној и екуменско-црквеној јавности. За такво стање, међутим, ваља одати признање не епископу Андреју Ћилерџићу, већ његовим претходницима, епископима Константину Ђокићу и Сергију Карановићу. После кратке администрације патријарха Иринеја, када су се коначно постигли значајни резултати, а насукани брод поново изашао на пучину, доласком епископа Сергија наступа период заустављања процеса консолидације и ваљаних тенденција. На пољу међуцрквених односа долази до равнодушности према дијалогу, што је међу угледницима Римокатоличке и Евангеличке Цркве означено као рестаурација Константиновог система изолације, у шта се и лично, а не преко гласина или из медија, уверио и писац ових редова, будући активно укључен у теолошке и међуцрквене разговоре. Један од прилога у франкфуртским „Вестима“ Друго: У јавној делатности, епископ Сергије није радио готово ништа, а и оно што је покушавао – боље би било да се посла није ни лаћао. Свака врста озбиљнијег друштвено-екуменског ангажовања изостајала је, а поменути владика окруживао се радо управо онима из редова свештеника-приговарача, којима је до духовне и пастирске делатности било стало колико и до лањскога снега. Треће: И епископ Сергије имао је своје издање већ помињаног златастог вела. Покушавао је властиту неукост и врло слабо познавање Библије да огрне неком врстом тоталитарног начина епископовања, утемељеног на једној трибалистичкој, идеолошкој матрици, присутној, нажалост, делом и у православној теологији. По томе би епископ био нека врста омнипотентног субаше, коме се треба покоравати и не мислити скоро ништа, или тачније – ништа. Отуда и отпор епископа Сергија према недогматичним појединцима и отклон од оних теолога који, наместо удворичког и ума лишеног климања главом, настоје да мисле. У то се и лично уверио писац ових редова када му је, на запрепашћење, један од врлих потписника петиције, што у слободно време воли да се разговара са онима из надрилекарско-магијске бизнис-бранше, преко посредника, за његово добро, послао добронамерни савет епископа Сергија с којим се то непоћудним минхенским теолозима не би смело ни у разговор ступити. Четврто: Где ли се, они који данас Андреју Ћилерџићу постављају ултиматуме, премда елементарне културе лишени, дедоше да укажу на правно недопустив чин ad hoc смењивања благајника Црквене општине у Минхену од стране епископа Сергија и његове свите? Или да дигну глас, преко медија или бар колегијалном подршком, против тоталне дифамације честитог минхенског свештеника, o. Предрага Гајића и његове породице? Онај који ово пише одбио је – из протеста према поменутим поступцима бившег немачког владике, противним статуту минхенске парохије, регистроване као eingetragener Verein[1] – да учествује у програму обележавања епархијске славе. Пето: Где су они којима је до правде стало, у Химелстиру и око њега, па да подигну глас што у време епископовања Сергија Карановића седница Епархијског управног одбора две године није одржавана? Манастир Успења Пресвете Богородице у Химелстиру (Фото: Р. Лукић/Вести) Шесто, и потоње: Епископ Андреј Ћилерџић на место администратора није дошао из ћефа нити каквог личног ћара, већ је за администратора промишљеном одлуком Архијерејског Сабора постављен, и то стога да решава големе проблеме које му је, у наслеђе, оставио његов знаменити претходник. Он их, и поред тешкоћа, решава. Преименовање манастира Химелстира у женски манастир, у којем свој подвижничко-духовни живот воде угледне монахиње, представља чин еманципације а не деградације манастира. Од манастира на чијем челу се налазила врло проблематична фигура бившег игумана Германа, који је, будући без основних богословских компетенција, хришћанство сводио на племенско-националне тонове, манастир Химелстир постао је местом у коме се одвија аутентични богослужбени живот, у коме „нема више Јудејца ни Грка, нити роба нити слободњака, нити мушког нити женског“ (Гал. 3,28). Као личност изузетног моралног интегритета, коју за разлику од свог претходника – садашњег бихаћко-петровачког владике – красе скромност, познавање библијске теологије, еманципованост и схватање епископства као служења и координирања а не деспотског владања, управо је епископ Андреј, по расуђивању оног који ово пише, најпогоднија личност која може повратити углед епархији којом администрира. У поређењу са епископом Андрејем, који умногоме наставља управо тамо где је патријарх Иринеј био стао, његови нападачи баштиници су оне врсте критике, која је то само по имену, а коју су за нијансу суптилније предузимали њихови духовно-идеолошки преци, представљени на оној познатој литографији с краја 19. столећа, која имађаше претензију да понуди ликовну представу познатог појма што га је сковао Карл Маркс: појма лумпенпролетаријат. „Критика“ лумпенпролетаријата ондашњег имала је место у локалним сеоским крчмама. Ова њихових потомака осване и у медијима. Само тога ради латих се пера, посвећујући овај запис благонаклоном читаоцу. Маркo Делић je дипломирани теолог Православног богословског факултета у Београду, а од 2016. докторанд теологије на Универзитету у Тибингену. Бави се, у оквиру дисертације, рецепцијом епикурејске филозофије у Оригеновој расправи „Против Келса“. Поред теологије, бави се филозофијом, теоријом књижевности и политичком теоријом. Рођен је у Тополи, живи у Штутгарту Текстови у рубрици „Разномислије“ одражавају ставове њихових аутора, а не нужно и став „Стања ствари“ View full Странице