Претражи Живе Речи Утехе

Из штампе је изашао нови 380. број „Православног мисионара” званичног гласила СПЦ за младе. Централна тема овог броја је богомољачки покрет. Слушаоцима Радио Светигоре садржај новог броја представио је члан уређивачког одбора „Православног мисионара”, катихета Бранислав Илић. Разговор водила Оливера Балабан. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Царски закон, или закон љубави, састоји се из једне речи, а она гласи: ЉУБАВ. Бог је љубав. Господ Исус Христос саопштио је овај закон. Он је веома кратак, па ипак, у њему је садржан сав закон и пророци. Света свесавршена Љубав је изговорила: "Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, и свом мисли својом, и свом снагом својом" и "Љуби ближњега свога као себе самога" (Мт. 22, 37-40). У својим делима Владика Николај осврће се на закон дат у Старом завету и на ове нове заповести, које назива Царским законом. Оба су Христова. Први је дат посредно, преко Мојсеја, а други од самог Христа. Велика је разлика између ова два закона. Појављују се у различитим временима. Нови превазилази стари као што небо превазилази земљу. Људи који су живели пре првог закона, а Бога веома поштоваху, носили су закон у себи. Он је био печаћен удуше њихове пре писаног закона савешћу, чуваром закона и регулатором у животу људи од Авеља до Мојсеја. По речима преподобног Серафима Саровског, то беше детиње доба. Када је савест код људи ослабила и избрисала се у њиховом памћењу, Господ је написао на каменим плочама спољашњи закон који је имао за циљ да пробуди успавану савест код људи и да је оживи. Овај закон је трајао хиљадама година, све до појаве Господа Исуса Христа на земљи. Преподобни Серафим Саровски назива овај период рода људског младићким добом. Када је и савест отанчала и грех се веома умножио, био је неопходан трећи лек - закон. Њега лично доноси Господ Исус Хрисос. Јеванђеље је последњи закон и овим законом - и св. Серафим Саровски то потврђује - почели су последњи дани. Господ Исус Христос овим чином не укида стари закон, нити савест, него их испуњава. Владика Николај говори да је Христос савест наша, закон наш и живот наш. Он закон страха замењује законом љубави која је атмосфера Новога завета. Владика Николај, човек послат од Бога роду српском, својим охристовљеним умом досежао је до великих тајни Божијих. живећи по Царском закону горео је љубављу према Богу и ближњима. Све што је радио и писао - све је прожето рајном љубави. Живећи у тој и таквој љубави, и другима је саопштавао ту чудесну тајну коју је Христос донео Собом на овај свет. Кроз сва дела његова она провејава и као огањ осваја читаоца. То потврђујева и његова поука, да будемо велики у љубави јер је она огањ којим гори свет. Писао је о сва три закона, али највише о последњем, Царском закону љубави. Својим светим, охристовљеним умом је размишљао, руком писао, а устима говорио о хришћанској љубави. Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу, која је Сва Љубав. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено. Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сисла с неба и није изникла на земљи. Само свесавршена љубав покренула је Бога да створи свет и човека у њему. Када ја палом човеку требало избављење, Бог је послао Јединородног Сина Свога да спасе човека. Само је љубав могла подстаћи Господа на врховно жртвовање, на крст. Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнети. Цовек, хришћанин, мора знати да друга заповест Христова истиче и зависи од прве заповести. Прва заповест је дата људима зато сто људи заборављају природну љубав човека према Богу. Она је природнија од љубави детета према мајци. Када човеку срце одебља и вид се помрачи грехом, он тада не осећа љубав Божју према себи. Љубити Бога природно је јер је Бог љубио нас и пре нашег постанка. Они Свети који су живели у тој љубави и том љубављу, сведочили су да нема правог живота без љубави према Богу и ближњима. Сам апостол Павле сведочи: "Ко ће нас раставити од љубави Божје? Невоља ли или туга? Или гоњење? Или глад? Или голотиња? Или страх? Или мач? Знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни англеи ни поглаварства ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга какава ствар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Господу нашем" (Рим. 8, 35-39). Хрисцани морају знати, по рецима Владике Николаја, да Христово дело и Његово страдање за род људски премасују својом велицином и блеском све остале доказе Бозје љубави. Стога заповест Његова да љубимо Бога, треба сто пре да постане неодољиво природно осецање у насим срцима, слицно осецању љубави детета према мајци и много, много јаце. Бог је вецан и зато се љубав према Њему вецно награђује. Љубав је прва и првонацална. Љубав према Богу је неупородиво јаца од смрти код светих муценика када су, страдајуци за Господа Христа, исли у смрт са радосцу. Хришћанин, љубећи Бога, види дела Божја у свету, прати промисао Божју и види да Бог бди над свима. Он се радује љубављу Божјом и ту радост не може да помути зло око њега. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. Хришћанин мора знати да без ове љубави није хришћанин, а без знања и осећања о Промислу Божјем, човек је склон на освету. Заповест да љубимо Господа дата нам је од Господа, благог родитеља, који нам жели миран и срећан живот. Она је дата ради нашег добра. За хришћанина љубав према Богу није дужност него дар. У "Молитвама на језеру" казе Владика Николај: "Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Бог". Љубити ближњега свога, заповест је вазна као и прва. Без богољубља нема правог човекољубља. Иако је ова заповест позната још у Старом завету, она је сасвим нова када ју је Христос изговорио. Сам Он каже да нову заповест даје. Она више није ограничена, не важи само за јеврејски народ. Она је упућена целом свету и простире се и на непријатеље. А на питање ко је нас ближњи, Христос је одговорио у причи о милостивом Самарјанцу. По рецима Владике Николаја, наси ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наси ближњи су школа за нас у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Само Богу познат је број свих светих који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Они су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: "Да ко живот свој положи за пријатеље своје" (Јн. 15, 13). *** Љубити ближњега свога јесте жртва, благовести Владика Николај. Када га помажемо у добру и тражимо његову помоћ за добро, онда га истински љубимо. Кад пријатељ пријатеља поправља у злу, а у добру подржава, он га истински љуби, а ако ласка његовим слабостима и оправдава погрешке, онда је пријатељство у питању. Хришћанин мора да зна да је пријатељство много важније због душе него због тела. Рец Владике Николаја о љубави међу пријатељима гласи: "У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице.да зна да је пријатељство много важније због душе него због тела. Рец Владике Николаја о љубави међу пријатељима гласи: "У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице. који нас диже кад паднемо и надахњава кад онемоћамо". Ако хришћани не умеју и неће љубити ближњега свога, онако као треба, онда се поставља питање како ће испунити Христову наредбу о љубави према непријатељима? Праве љубави неће бити према ближњима док међу људима не буде узајамног познања, поштовања и жртвовања. Хришћани су дужни, по заповести Господњој, да љубе и непријатеље своје. Сваки човек треба да чини другоме оно сто жели да њему други чини. За нас, хришћане, ово је највиша висина на коју Господ Христос хоће да нас уздигне. Оваква наука није била позната пре Господа Исуса Христа. Љубав према непријатељима тако је ретка у свету, па и међу онима који се називају хришћанима, да је многи сматрају неприродном. За људе сиромашне у љубави она јесте неприродна, али за свете и горњи свет она је логична и велика, јер Бог никога не подозрева. Он све љуби. Хришћанин треба да зна да нас понекада окружују непријатељи по Божјем допуштењу, а ради нашега добра. Често наши непријатељи су наши прави пријатељи, а бива и обратно. Ја као хришћанин не смем да будем никоме непријатељ, но свима пријатељ. Ако будемо имали овакву љубав, назваћемо се, по речи Господњој, "синовима Највишега". Бог љубави дао нам је Владику Николаја. Дотакао се Владика љубави Божје и љубав Божја се дотакла њега. Зато никада, и нигде, није био без ње, горећи њом светлео је другима. Зато је и могао написати читаве химне љубави и приближити је нама. Све што је радио у животу, остављајући нама у наслеђе, сав подвиг његов и живот под тешким крстом кога је носио, сведоче нам о великом Божјем угоднику. Угоднику који је најпре живео љубављу, светлео љубављу, и као такав открио нам многе тајне и разрешио многа питања о чудесној сили која се зове љубав. На крају једне своје књижице која говори о љубави, каже он следеће: "Читаоче, хришћанине, брате, сестро, дете моје, кад прочиташ ову књижицу, разгледај свој живот и види какав си. Ако си на истом путу којим су ходили свети Оци твоје цркве и твог народа, удвој храброст и иди тим путем. Јер, тај пут води Рају и вечном животу. Ако ли си се упутио другим и другачијим путем, враћај се брзо на свети и истински пут Отаца својих. Јер пут којим ходиш, води у вечни мрак и вечну муку." Сећај се гроба, који је прогутао многе пре тебе и који и тебе чека. Сећај се душе своје, коју једино можес спасти од гроба. Сећај се Створитеља свога, живог, вечног, величанственог, свемоћног и свеблагог Цара и Господа. Сећај се Суда Божјег, Суда Страшног, када ће се делити праведни од грешних као што се светлост од таме дели. "Па слободно пођи путем којим су ишли сви они који су Христа љубили, Њим се спасли и Њим се прославили". Блаженопочивши епископ ваљевски Милутин

У Недељу 18. јула 2021. године Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја Мирликијског у Слатини код Неготина. Епископу су саслуживали протојереји-ставрофори Милан Благојевић и Нико Туфегџић, протонамесници Мирољуб Павловић, Вукашин Симоновић и Марјан Керчуљ, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија. Ми, драга браћо и сестре, јесмо крштени хришћански православни светосавски народ, и носимо на себи печат Дара Духа Светога који смо добили на крштењу. Сваки крштени човек има свог анђела чувара који нам је додељен од Господа на самом чину крштења, који нас чува и прати кроз живот, који стоји невидљиво и подстиче нашу веру, који се радује нашим добрим делима и нашој побожности, нашем богољубљу и братољубљу. Али исто тако, тај анђео чувар се веома жалости и тугује за нама када ми нисмо у Цркви, када се одвајамо од Бога и на Њега заборављамо, рекао је владика у својој беседи. Приметивши колико мали проценат православних верника долази на свете Литургије, Епископ је поручио – Није довољно само да кажемо да смо православни Срби, ми нашу веру треба да сведочимо делима а најпре својим присуством на светој Литургији, трудом у молитви, врлини и сваком добром делу. Није довољно да се само прекрстимо и кажемо да верујемо у Бога, него је потребно да Бога волимо. По завршетку свете Литургије, Преосвећени Епископ Иларион уручио је орден Светог краља Милутина господину Дејану Петровићу за показану љубав према светој Цркви и подизање капеле у порти храма у Слатини. Извор: Епархија тимочка

У петак четврте недеље Васкршњег поста, 27. марта 2020. године, када се по новом календару слави Преподобни Бенедикт Нурсијски, одржана је у Рачи исповест свештенства архијерејског намесништва рачанског. Звучни запис беседе Ове године исповедник свештенства био је игуман манастира Ћелије Доситеј Хиландарац. После прочитаних молитава, светој тајни исповести приступили су сви свештеници, а затим су заједно са присутним верницима дочекали Епископа шумадијског Г. Јована који је служио свету архијерејску Литургију пређеосвећених Дарова. Епископу су саслуживали игуман Доситеј и протонамесник Дејан Шишковић, уз саслужење протођакона Ивана Гашића. На жалост, због пандемије вируса Covid-19 учињене су све мере превентиве као што су ношење маски и рукавица, као и потребно међусобно удаљавање верника на богослужењу. Епископ Јован је одржао пригодну беседу у којој је нагласио да нам је у садашњим искушењима управо најбитнија молитва, а нарочито треба да се молимо да нам Бог дометне вере. “Ми треба да се трудимо да се бринемо за наше спасење, а оно се састоји од наших молитава, добрих дела, племенитих мисли и живота по Јеванђељу. Треба да се запитамо како испуњујемо време, да ли Богом или неким другим садржајима” - запитао се реторички владика Јован пред верујућим народом. Он је даље рекао да наш будући живот зависи од садашњег тренутка јер не знамо када ћемо бити позвани пред лице Божије. “Бог је са нама онолико колико смо ми са Богом. Он нам је дао да разумно живимо у овом животу, да разумно верујемо и да имамо ревност према вери. Пост је осмишљен да бисмо више мислили на своју душу, јер је Господ рекао да је душа већа од целога света”. Владика Јован је даље цитирао премудрог Соломона и данашњу паримију у којој се каже да ће зло од доброг пасти, а једино потпуно добро је управо Бог. “Хришћанин не сме да мисли само на своје спасење, већ и на спасење свих, док саможив човек мисли само на себе. Ваља нам носити наша бремена, али уједно мислећи и на друге, на оне који су слабије вере” -даље је нагласио владика Јован шумадијски. Он је затим цитирао св. Јована Златоустог који је рекао да онај чији се пост састоји само и једино у томе да се уздржава од мрсне хране у ствари скрнави пост. “У току поста требамо да водимо рачуна о свом језику јер лепо каже народна пословица да језик нема костију, а све кости ломи. Бог нам није дао дарове да их закопавамо, већ да их умножавамо. Треба искрено погледати у себе и сетити се својих грехова. Душа се храни Христом и светим Причешћем и зато је неразумно од неких који сматрају да се могу заразити путем причешћивања Телом и Крвљу Христовом. Пост без молитве је ништа као и молитва без поста, и зато је у ово време искушења битно да појачамо молитве. Своју веру нам ваља доказати делима нарочито у садашње време, а то ћемо учинити тако што ћемо помоћи онима који су најугроженији у садашњој ситуацији”, истакао је епископ. После богослужења одржан је састанак Епископа са свештенством овог намесништва на коме је јереј Мирољуб Блажић прочитао реферат на тему “Радоваће се праведник у Господу”. После прочитаног реферата, који је Епископ похвалио као добро написан, одржана је занимљива дискусија уз бројна питања и коментаре, али и добронамерне сугестије и критике. Епископ Јован је на крају разговора очински поучио оца Мирољуба рекавши му да је реферат начелно добро написан, давши му уједно добронамерне и корисне савете. На крају данашњег сабрања уследила је трпеза љубави коју је у парохијском дому припремило вредно братство рачанског храма са верујућим народом. Извор: Епархија шумадијска

У суботу друге недеље Васкршњег поста, 14. марта по новом календару када славимо свету Преподобномученицу Евдокију, верујући народ Лапова је са радошћу дочекао свог надлежног Архијереја, Епископа шумадијског Господина Јована. Звучни запис беседе Епископу су на светој Литургији саслуживали свештеници: архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј Велибор Јовановић, протонамесници Миломир Васиљевић, Горан Живковић и Влада Бранисављевић, јереји Младен Ђурановић, Ивица Камберовић и Мирољуб Блажић, као и протођакон Иван Гашић и ђакони Стеван Илић и Марко Арсенић. После прочитаних Јеванђеља Епископ Јован је одржао пригодну беседу у којој је нагласио да је данашње Јеванђеље јако поучно. “Када је Господ исцелио болеснике онда се повукао на једно пусто место да би заблагодарио Богу Оцу за та исцељења. Поука данашњег Јеванђеља је да треба стално да захваљујемо Господу и човек који то ради је, како каже наш народ, благородан. Ипак, многима гордост не дозвољава да се захваљују Богу. Ако, на пример, чинимо добра дела да би се показали пред људима, онда нисмо на прави начин испунили своје Богом дано призвање. На заамвоној молитви чита се да је сваки добри дар сишао са неба. Све што је добро сишло је са Богом који је постао човек. Данашње Јеванђеље нас опомиње на Васкршњи пост, а када постимо треба да се молимо и обрнуто. Треба постити не само јелом, него и мислима и делима и поступцима. Ако само постимо јелима, то је онда једнострано и није благословено. Пост је установљен још у рају када је Бог заповедио Адаму да не једе са дрвета познања добра и зла. Бог је хтео да види послушност Адама, јер онај ко има послушности он има и смирења. Послушност је начело оданости и чува нас да не "подивљамо" и да не будемо горди сматрајући да нам нико не треба и да смо бољи од свих”, истакао је епископ. Владика је даље поучио присутни народ рекавши да нам не вреди ако знамо Јеванђеље, а не живимо по њему. “Пост служи и да дамо предност духу над телом, а уједно је и начин да човек скида старог човека у себи са свим његовим грешним навикама рађајући при томе новога човека. Све што је Господ чинио је ради нас, да би се научили молитви, јер се једино путем поста и молитве побеђују демони. Свети Павле каже да када је немоћан да је тада силан, што значи да човек признавањем чињенице да је грешан, прихвата благодат Бога који опрашта све грехове искреном покајнику”. Епископ Јован је завршио своју богонадахнуту беседу рекавши да свако ко жели да води духовни живот ваља да пости и да се причешћује редовно. Извор: Епархија шумадијска

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеје служио је данас 15. децембра 2019. године, у недељу 26. по духовима, Свету Архијерејску Литургију у цркви Ружици на Калемегдану у Београду. Његовој светости саслуживали су протојереји – ставрофори Саво Јовић и Предраг Пузовић и ђакони Сава Милин и Србољуб Убипариповић. Светој Архијерејској Литургији молитвено су присуствовали: старешина храма протојереј – ставрофор Владимир Вукашиновић и протојереји – стафрофори Драган Милин и Драган Протић. Звучни запис беседе После Светог Причешћа Свјатјејши је произнео беседу у којој је поучио свештенство и верни народ истакавши да је „Господ Отац наш, а када је Бог Отац наш, онда смо и сви ми браћа међу собом“. И то можемо видети у веома важној причи из данашњег Јеванђеља, кроз коју нам Господ саопштава да смо ми народ Божији који долазимо и пролазимо кроз овај свет. „Ми овде на земљи имамо свој рок, своје време, који треба да испунимо и да се вратимо дому своме. А дом наш је Царство Божије, и ми се овде припремамо својим трудом и благодаћу Божијом “, рекао је Свјатјејши. И зато све што имамо примили смо као дар од Господа, а једино што имамо то су наша дела. Извор: Радио Слово љубве

Недеље 11. по Духовима, на радост верника сабраних у Храму Свете Тројице у Краљеву Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслуживање архимандрита Дамјана (Цветковића), архијерејског намесника протојереја-ставрофора Ненада Илића и братства овог храма. Посебну радост чини да је наш Епископ данас благословио и наше најмилије школарце пред почетак предстојеће школске 2019/2020. године. Обративши се ђацима и родитељима Преосвећени Владика је истакао да предстоји велики догађај да после летњих опуштања, када смо се ослободили житејских брига овога света почиње школско доба, а то је доба када најмлађи улазе у заједницу са другима. Ми смо се у молебану молили Господу Богу да нам просвети ум, да нам да стрпљење, љубав, да нам да све врлине Његове. Да не мисле неки да смо завршили молебан и сада ученици не морају ништа да уче, ученици ће да уче, а молитва ће помоћи да ђаци брзо схвате ту своју науку, а наука над наукама је да упознамо Господа Бога, да упознамо Његову љубав, да упознамо Његову силу и благодат и да то осетимо у себи, јер ко има Господа у себи, ништа му није потребно на овом свету. Господ је од неуких људи начинио своје следбенике и Апостоле, тек када их је обукао у силу са висине, када су примили Духа Божијег и онда су могли да проповедају, јер су се ослободили свих житејских брига и проблема. Епископ је протумачио упечатљиву еванђелску перикопу о Царству Божијем, где је оно упоређено са једним имућним човеком који је позвао свога дужника. Имућан човек је Господ Бог наш који нам је дао све и ми смо Његови дужници. Архијереј жички је истакао да човек који је у Цркви потребно је да сваког дана врши смотру над својим мислима, да види у току дана како је живео, да ли у складу са Богом и Његовим заповестима. Морамо бити у складу, у симфонији са природом, са собом, са Богом, како каже Еванђеље: Ако једну ствар преступимо, за све смо криви. А ко може све да испуни? Нико сам по себи. Али свако може ако каже: Господе, призван сам да будем светлост овом свету, да будем со овом свету, читав свет у злу лежи, зашто да не будем слуга твој, а то што сам слаб и некад кршим Твоје заповести, опрости ми. Дакле, наука Христова је узвишена, савршено узвишена, јер Господ Бог жели да ми будемо синови Светлости, богови по благодати. По завршетку Литургије малишанима су подељени поклони, као символични дар у сећање на овај радосни дан. Извор: Епархија жичка

На дан Светог деспота Стефана Лазаревића, 1. августа 2019. године, одржан је, сабор у манастиру Павловац, по предању задужбини овог славног и благочестивог господара српског. Звучни запис беседе Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, Архијерејско намесништво младеновачко у сарадњи са Градском општином Младеновац и Центром за културу и туризам Младеновац желело је да укаже на значај ове космајске Светиње и зато је одлучено да се оснују “Дани Светог деспота Стефана”, који ће у периоду од 2017–2027. (када ћемо обележити 6 векова од упокојења Светог Стефана Високог) духовним, културним, инфраструктурним, научним и другим активностима радити на промоцији и унапређењу општег стања манастира Павловац и кенотафа који обележава место упокојења Светог Стефана Лазаревића у марковачком засеоку Црквине. У манастиру су, у складу са поменутим, започети земљани радови и припрема за изградњу новог конака и пропратних објеката. На празник ктитора манастира посвећеног Преносу моштију Светог Николаја Мирликијског Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење: протојереја-ставрофора Драгољуба Ракића, протојереја-ставрофора Миладина Михаиловића, јеромонаха Петра (Драгојловића), протојереја-ставрофора Љубише Смиљковића, протојереја-ставрофора Жељка Ивковића, јереја Милутина Гашевића, протођакона Ивана Гашића и ђакона Небојше Поповића. Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци. Мноштво народа испунило је манастирску порту од раног јутра и дочекавши свог Архијереја активно учествовало у богослужењу. На Литургији крштен је Теодор син младеновачког ђакона Небојше Поповића и његове супруге Снежане. Наш Владика је у својој беседи говорио о значају делатне вере и молитве. Подсетио је верне на славни пример Светих Лазаревића, као и Свете Макрине и да су њихови животи посебно важан узор у времену када се породица свесно урушава и када јој се ускраћује важност и достојанство. Усрдна молитва поткрепљена делима сведочи о томе да смо заиста достојни хришћанског имена. Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред Њим осећања своје душе. Она је уздизање ума и срца Богу; њоме човек узлеће у хорове анђела и постаје учесник њиховог блаженства. Нема ничег драгоценијег од молитве у животу човечјем. Она и немогуће чини могућим, тешко чини лаким, неугодно претвара у угодно. Молитва је толико потребна човековој души, колико и ваздух дисању. Ко се не моли, тај је лишен разговора са Богом. Ко се моли и живи своју веру, мир који има у себи преноси на друге. Када бисмо се трудили да узрастамо у вери и молитви не би само наш живот био бољи, већ бисмо и читаво друштво побољшали и учинили мање насилним. Након Причешћа, које је због великог броја причасника морало бити обављено на два места, и заамвоне молитве пресечен је славски колач. Домаћин је била је Анита Блажић са породицом. Богат културно-уметнички програм извели су чланови Краљевског реда витезова, који су представили важне сегменте из живота Моравске Србије. Ансамбл Ренесанс је био задужен за музички део програма. Присутнима се обратио председник Градске општине Младеновац господин Владан Глишић. Након културно-уметничког програма заједничарење је настављено на трпези љубави у манастирској порти. Извор: Епархија шумадијска

У недељу 9. децембра 2018. године, када наша Света Црква слави преподобног Алимпија Столпника, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао je Светом архијерејском Литургијом у храму Успења Пресвете Богородице у Осијеку. Архипастиру саслуживали су: протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, умировљени свештеник, протојереј Александар Ђурановић, архијерејски намесник и праох осечки и ђакон Предраг Јелић из Даља. Литургијско славље својим умилним гласовима у многоме је увеличао хор „Преображење“ из Београда на челу са хоровођом Братиславом Прокићем. Након Свете Литургије Владика Херувим је произнео богонадахнуту беседу: -У Име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан, дан милости и љубави Божије у коме се љубав Божија излила на све нас у овом светом храму. Сабрали смо се пре свега да прославимо Име Божије, да прославимо Бога у три Лица – Оца и Сина и Светога Духа. Данас смо у Светом Јеванђељу чули једну савремену причу која је актуелна, никад не стари и увек се понавља. Могли смо да чујемо причу о Господару који је спремивши гозбу позвао одређене људе који су требали да се одазову његовом позиву. Међутим, из различитих разлога или својих људских потребна нису могли да се дођу. Господар је тада рекао свом слуги да иде по трговима, да сакупи људе јер је све уготовљено и гозба треба да почне. Ова прича заправо осликава Цркву Божију, са Христом као њеном Главом. И Христос нас сваке недеље у светим храмовима Божјим позива на гозбу бесмртности и гозбу вечнога живота. Позива нас да се саберемо у светим храмовима Божијим, да принесемо Господу бескрвну жртву и да се причестимо Телом и Крвљу Христовом, јер је то печат и залог вечнога живота. Управо та гозба о којој нам је данас причао Свети Апостол и Јеванђелист Лука нам сведочи да се непрестано својим срцем саживљавамо са Светим Јеванђељем и да носимо у себи печат Васкрсења. Тада смо ми удеоници Царства Божијега, јер свака је Литургија икона тога Царства. -Данас смо имали велики благослов Божији да са нама поје и хор „Преображење“ из Београда. Баш као што му и име каже, овај хор пребражавао је својим појањем наше душе, загрејавао срца и одражавао молитвени дух какав и треба да буде у литургијском поретку наше Свете Цркве. Захваљујемо им што су нам увеличали литургијско славље, то је жртва коју су они принели на овом Светом Предложењу. Такође, данас у молитвама прослављамо једног великог угодника Божијега, Светог Алимпија Столпника. Он је својим животом и својим подвизима преображавао себе и своју душу узносио ка Творцу, непрестано пред Господом унижавајући себе и своју природу и тако стварајући преображено биће које је у заједници са самим Богом. У његовом житију можемо да прочитамо да су на месту где се он подвизавао била два манастира. Са једне стране женски, а са друге мушки манастир. Постојало је многобројно монаштво које се угледало на његов подвиг и жртву, на његов јеванђелски начин живота и састрадавање са Господом Исусом Христом. -Велика је љубав наших светитеља који су у свом животу увек стремили да носе печат Васкрсења, Преображења и јеванђелског живота. Као народ Божји и као деца Божија морамо увек имати на уму управо тај пут који је трновит. Тај подвиг није лак, али нас води путем Цркве Божије, путем Јеванђеља и преображеног начина живота. Данашњи свет нас увек од тога одваја и потиче нас да се саображавамо са оним људима који се нису одазвали позиву на трпезу Господара. Свет нас одвраћа од Цркве и од правих вредности које су носиоци нашега бића. Народ треба у себи носити оно што је добро и да негује то у својим душама и срцима. Томе нас учи и Свето Писмо када говори да је вера без добрих дела празна. Морамо тако да живимо и да творимо дела достојна човека, а не да будемо људи који мрзе и не желе заједницу са другима. Такви људи нису на путу Царства Божијега, на путу Цркве и Јеванђеља. Као народ Божији требамо да се саображавамо са том Истином, трновитим и подвижничким путем јер нас на то позива Црква Божија и светитељи Божији. -Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан милости и љубави Божије, нека Господ излије своју милост на ову заједницу у Осеку која је мала али свакако пред Господом велика. Нека сте благословени од сада и кроз сву вечност. Амин. После евхаристијског уследило је и сабрање за трпезом љубави коју је у просторијама парохијског дома приредио старешина храма протојереј Александар Ђурановић. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Звучни запис предавања