Претражи Живе Речи Утехе

Декларацију о границама српског језика једногласно су усвојили у Тршићу, 18. и 19. јуна 2022. године учесници Треће интеркатедарске србистичке конференције, коју чине представници свих србистичких катедри на свим филолошким, филозофским, учитељским и педагошким факултетима у Србији, Републици Српској и Црној Гори, укључујући и представнике Института за српски језик САНУ, Института за књижевност и уметност у Београду, Одбора за стандардизацију српског језика, Друштва за српски језик и књижевност Србије и Завода за унапређење образовања и васпитања у Београду. У наставку преносимо у целини текст Декларације о границама српског језика. ДЕКЛАРАЦИЈА О ГРАНИЦАМА СРПСКОГА ЈЕЗИКА Језичка идентификација композитног је карактера и почива на неколико параметара – (1) пореклу, (2) особинама и (3) припадању. Ови параметри могу се међусобно разилазити, чак и супротстављати. У том смислу, сваки језички систем треба посматрати дијахронијски и синхронијски. Иако се у стварности показује као најважнији последњи параметар, социолингвистички, за науку су једнако важна, ако не и важнија, прва два, лингвистичка. Исти принципи важе за народне говоре и књижевне језике. Зато неки идиоми који данас нису српски – могу бити од значаја за србистику због свога порекла или особина, и не могу се искључити из историјских и дијалектолошких истраживања. За најранију прошлост народнога језика, као и за књижевне идиоме, који су везани за јасно одређену народну или националну заједницу – нема много недоумица. Проблеми наступају када треба утврдити однос између језичке и етничке или националне припадности за мноштво говора који су потекли из једног народнога језика, односно повезани су с њиме. На пример, Срби досељени у Жумберак преведени су преко Марчанске уније у гркокатолике, данас Хрвате који говоре источнохерцеговачким дијалектом; Шокци у Срему, досељени у сеоби патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте као арбанашки Клименти, преко католичке цркве интегрисани су у хрватску нацију, прихвативши у међувремену шумадијско-војвођански дијалекат од оближњих Срба. 1. Српски језик у историји. Консолидација српскога државно-политичког простора у периоду VII-X века у источном пределу некадашње римске провинције Далмације, делимично и Доње Паноније и Горње Мезије дала је географски основ за формирање посебног српскога говорног типа, који ће се у периоду X-XI века диференцирати из познопрасловенског језика као старосрпски језик. На заокруженом простору настаће штокавски језички тип, управо српски – примарно везан за српски народ и његове земље. До средине XIII века српски ће у основним елементима бити јединствен. Етничким померањима или ојачаним контактима са суседима изазваним ширењем Србије и Босне у XIII-XIV веку прошириће се његова база. На великој и географско-политички рашчлањеној територији зачеће се елементи дијалекатских подела, који ће у сеобама XV-XIX века задобити изразитији карактер. Метанастазичка кретања, започета турским продором на Балканско полуострво дубински ће променити састав становништва од Вардара до Загребачке горе, Жумберка и Беле Крајине. Штокавски говори су се стабилизовали на простору знатног дела садашње Хрватске, читаве Босне и Херцеговине (с Републиком Српском), готово целе Србије (с покрајинама) и пограничних зона у Бугарској и Северној Македонији. Постоје прекинути континууми и изолати (Италија, Словенија, Хрватска, Мађарска, Румунија, Бугарска, Северна Македонија, Албанија). Снопове српских изоглоса, односно дијалекте српскога језика једино је оправдано приказивати према стању из 1991. године, пре крупних етничких поремећаја на простору бивше СФРЈ. Видљиви су и утицаји српскога језика у XIII-XVIII веку на суседне словенске идиоме (западна и средишња Северна Македонија, западна Бугарска). Миграције и разноврсни етнолингвистички процеси довели су до тога да је значајан део становништва који се служи српским народним језиком иступио из српскога националног корпуса или је прихватио штокавски, никада се и не налазећи у овоме корпусу. Уз пуно уважавање савремених националних идентитета, српски језик као лингвистичка целина не може се доводити у питање. Треба имати на уму да је у немалом броју случајева национално-језичко (дијалекатско) разграничење могуће. 2. Књижевни и писани језици српске културе. У дефинисању књижевних језика мора се поћи од хомогене диглосије као вишевековног обележја српске писмености, односа у којем је књижевни језик схватан као виши стил, док је народни језик био нижи стил писане комуникације, што је доводило и до стварања средњег стила као својеврсног прилагођавања књижевног језика говорним моделима. На основу свих лингвистичких, етничких/националних, културолошких, политичких и социолошких параметара, приликом утврђивања историјских граница српских књижевних језика, односно књижевних језика код Срба (од времена постојања посебног српскога народног језика), морају се у обзир узети све њихове различите манифестације од XI до средине XIX века – од српскословенског (XI-XVIII век), рускословенског и руског (XVIII век), до славеносрпског и доситејевског типа језика (XVIII-XIX век). Исто важи и за писане језике наше културе, дубровачки и тзв. илирски или словински (XV-XVIII век). 3. Српски историјски извори. Извори за проучавање српскога народног језика и књижевних језика код Срба у хиљадугодишњој историји после прасловенске/старословенске епохе су различити, од несловенских до словенских: непосредни књижевни споменици сачувани су од XI века, а народни од XII века. Изворном домаћем корпусу припадају они споменици у којима је јасно истакнуто да су писани језицима српске културе, да се тичу Срба, затим споменици чији језик системски одговара овима, упркос локалним, регионалним или конфесионално-верским идентитетима или у одсуству било какве идентификације. Ови споменици су писани ћирилицом и другим писмима, на различитим теренима, писали су их аутори и писари разних вероисповести и бивали су намењени различитим заједницама. 4. Савремени српски књижевни (стандардни) језик. Када је о границама српскога језика реч, посебно место има књижевни или стандардни језик српски. Општепознато је да је почетак стандардизације и кодификације српскога књижевног језика везан за рад Вука Стефановића Караџића. Вук је у свом педесетогодишњем раду (1814-1864) извршио прву и стандардизацију и кодификацију српскога књижевног језика. Тај Вуков српски књижевни језик и правопис усвојен је у свим тадашњим државама и провинцијама где је живео језиком обједињен народ српски: Србији, Војводини, Хрватској, Црној Гори и Босни и Херцеговини. На свим тим просторима прихваћена су готово сва Вукова стандардизацијска и кодификацијска решења. Осим у једном случају: у случају Вукова назива језика. Тако се Вуков књижевни језик, који је за Вукова живота био именом само српски, после тога јавља и код Срба под именом српскохрватског/хрватскосрпског језика, а по његовом укидању распадом СФРЈ, још под четири имена: као хрватски, као бошњачки/босански, као црногорски, и као буњевачки језик. Према свим научним лингвистичким критеријумима идентитета стандардног језика – (1) генетичком, (2) структурном и (3) комуникативном – та именом четири различита језика јесу исти заједнички лингвистички језик. То су, строго лингвистички гледано, само различите варијанте једнога истога лингвистичког Вукова и вуковског српскога језика, са статусом политичких језика. Као једини с примарним статусом лингвистичког језика, а суштински непромењен у односу на привремену српскохрватску језичку фазу, он има пет варијаната именованих језицима као хипонимским терминима: српску, хрватску, бошњачку/босанску, црногорску и буњевачку – тако да се његове лингвистичке границе подударају с границама његових варијаната. Извор: Новости

Године 1919, након Првог светског рата, крем интелектуалаца тог времена (међу којима су били Ајнштајн, Расел, Стефан Цвајг и други) потписао је манифест [објављен, на француском, у часопису „Л’Уманите“, 6. јуна 1919] коју су назвали ‘Декларација о независности ума*’. Између осталог, написали су: „Већина интелектуалаца ставила је своју науку, своју уметност, свој разум, у службу влада… Они су радили на уништавању међусобног разумевања и узајамне љубави међу људима… Сада, из жестоког сукоба у који су нације захваћене, победници и побеђени излазе подједнако погођени, осиромашени и у дну срца (мада то неће да признају), потпуно посрамљени због своје кризе лудости. Устанимо! Ослободимо ум од ових компромиса, од ових недостојних савеза, од ових прикривених робовања! Ум није ничији слуга. Ми смо ти који смо слуге ума… Наша улога, наша дужност је да одржавамо ту фиксну тачку, да укажемо на поларну звезду, усред вихора страсти у ноћи. [* Реч која се користи у оригиналу је „л’есприт“, која се најчешће користи у значењу „ум“, али може да значи и „дух“.] Лепе речи, али веома магловите и апстрактне. За почетак морамо да се запитамо који је то чудан „ум“ или „дух“ коме треба да служимо. Шта је „фиксна тачка“ или „поларна звезда“ која осветљава нашу ноћ? Интелектуалци који су потписали декларацију не дају појашњења. Највероватније, једина поларна звезда коју су прихватили био је ум и машта сваке особе. Због чега је, 20 година касније, свет поново упао у неупоредиво гори ужас новог рата. * * * 7 децембра (25. новембра), славимо празник Свете Катарине, жене која није била само интелектуалка, већ је била и веома мудра. Света Катарина је разумела да: Постоји само један Дух коме вреди служити: Дух Свети, који није ни „ветар“ ни голуб. Он је одређена Особа. Он је заиста Бог. Овај Свети Дух нема потребе да буде ослобођен. Напротив, једино нас он може ослободити окова прелести и робовања људским страстима. Плодови овог Светог Духа – и само њега – су истински мир, истинска радост и истинска љубав. Непроцењиви дарови којих нас ниједан рат, па ни сама смрт, не може лишити. Испуњена овим Духом, дакле, Света Катарина се суочила са целим царством. И, снагом овог Духа, успела је да: „Затвори уста“ свим интелектуалцима који су желели да на њу пренесу свој јадни дух демонске мудрости, а то је да ако сте интелигенти наћи ћете начин да уживате у добрим стварима у животу. Да их обрати вери у Једног Истинитог Бога оне који су, искрено и без предрасуда, били спремни да слушају њено лично сведочење. Да претрпи страшно мучеништво за своју веру у истинитог Бога и да храбро иде ка смрти, јер је схватила да је живот вечни стварни живот. Њен живот и мучеништво су најживописнија Декларација наше истинске независности и праве слободе. То је прокламација јединог правог човечанства. Човечанство „по лику и подобију Божијем“. Архимандрит Варнава Ламбропулус

уторак, 30 јануар 2018 На иницијативу Лекарске коморе Србије, угледни представници државних, научних, образовних институција и струковних комора у здравственом систему Србије потписали су 30. јануара заједничку Декларацију о подршци вакцинацији. Лекарска комора Србије сматра да је од велике важности да стручна јавност пошаље грађанима јасну и уједињену поруку о значају вакцинације као научно потврђене и најефикасније мере у превенцији ширења заразних болести. "Поражавајуће је што је поверење код грађана у Србији данас пољуљано у толикој мери да смо, због значајног пада у обухвату вакцинисане деце, суочени са епидемијом морбила и принуђени да у 21. веку указујемо на неопходност и значај имунизације становништва за искорењивање заразних болести. Надам се да ћемо потписивањем овог документа и залагањем за циљеве који су истакнути у тексту саме Декларације, успети да повратимо поверење грађана у медицинска достигнућа и научне чињенице", рекао је др Милан Динић, директор Лекарске коморе Србије. У Декларацији о подршци вакцинацији наводи се да су „имунизација и вакцине једно од највећих достигнућа човечанства и да ниједна друга медицинска интервенција није спасла већи број живота“. „Пласирање непроверених информација о штетности вакцинације шири неоправдан страх код родитеља, што је довело до алармантног пада у броју вакцинисане деце у Републици Србији. Чињеница је да би даљи пад у обухвату деце вакцинацијом довео до значајних последица по здравље нације и зато сматрамо да је неопходно осигурати најширу јавну подршку вакцинацији и континуирано радити на едукацији грађана о улози и користи имунизације за здравље људи, кроз пружање информација заснованих на научним чињеницама“, текст је Декларације коју су потписали: др Златибор Лончар, министар здравља у Влади Републике Србије; проф. др Славица Ђукић Дејановић, министарка без портфеља задужена за демографију и популациону политику; прим. др Верица Јовановић, в.д. директора Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“; академик проф. др Владимир Костић, председник Српске академије наука и уметности; академик проф. др Владимир Бумбаширевић, ректор Универзитета у Београду; академик проф. др Небојша Лалић, декан Медицинског факултета у Београду; др Милан Динић, директор Лекарске коморе Србије; проф. др Радоје Чоловић, председник Српског лекарског друштва; мр сци. Светлана Стојков, директорка Фармацеутске коморе Србије; проф. др Витомир Константиновић, директор Стоматолошке коморе Србије; прим. др сци. мед. Славица Цимбаљевић, директорка Коморе биохемичара Србије; Радмила Угрица, директорка Коморе медицинских сестара и здравствених техничара Србије; др Георгиос Константинидис, председник Управног одбора Коморе здравствених установа Србије и Наташа Чорбић, директорка Асоцијације приватних здравствених установа и приватних пракси Србије.