Претражи Живе Речи Утехе

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 28. јануара са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог великомученика Димитрија Солунског у Колашину. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да се, попут Христових ученика, око Господа већ преко двије хиљаде година окупљају хришћани, а посебно дјеца. Звучни запис беседе „Ми и прослављамо управо ту и такву дјецу, Божју дјецу, какав је био и наш отац Свети Сава, који је још као мали заволио Господа и који је из те љубави према Господу оставио царски двор и отишао за Њим“, казао је Владика. Владика Амфилохије је додао да се Светио Сава највише прославља у Црној Гори. „Овдје има и оних који имају пост Светога Саве. На Дурмитору има оних који су Светога Саву прослављају као породичну крсну славу. А посебно је Свети Сава школска слава, био и остао. Нажалост, овдје код нас у Црној Гори су послије Другог свјетског рата забранили Светог Саву као школску славу, па су намјесто Светог Саве увели Јосипа Броза и његове следбенике које и дан-данас по школама прослављају. Али ми настављамо да славимо најбољега из нашега рода – Светога Саву и учимо се да идемо оним путем којим је он ходиоп“, поручио је Митрополит Амфилохије. На крају Литургије Владика је рекао да је у Колашину посебно потребно поменути Патријарха Гаврила Дожића, исповједника Цркве Божије. „Бојим се да ми понекад њега заборављамо. А он је наследник Светога Саве, једини одавде из овога краја, од Роваца и двије Мораче и из Колашина. Још овдје му нијесу дали ни улицу. А прва улица у Колашину треба да буде патријарха Гаврила Дожића. А биће, ако Бог да, кад мало и ми духовно сазримо… Патријарх Гаврило је једна изузетна личност у историји нашег народа“, казао је Митрополит Амфилохије. Потом су дјеца полазници вјеронауке при овом храму извела светосавски програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Једна од основних хришћанских истина јесте да васкрсења нема без смрти. Ако је смрт крсна, мученичка, онда је узвишенија и подобнија Христу. По ријечи ранохришћанског писца Тертулијана, крв мученика је сјеме за нове хришћане. 1700 година послије Тертулијана, мостарац Алекса Шантић свједочећи и ходећи „путем Богочовјека“ пророчки пјева: „И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“, предсказујући велико страдање својих сународника у 20.вијеку. Захваљујући мостарској породици Пешко, ових дана су из штампе изашле двије књиге, које као Шантићеви гробови свједоче Крст и Васкрс светих мостарских новомученика. Ове двије књиге: „Страдања мостарских Срба у Независној Држави Хрватској 1941 – 1945“ др Милана Гулића и „Два крста и једна крв“ Владимира Кецмановића су ту да свједоче истину о многобројним мученичким смртима које историја српских страдања настоји побројати и послагати у витрине сјећања живих. И не само послагати, него и посвједочити и бити примјер и сјеме за нове хришћане. Мученичка смрт не смије, а овим књигама и неће постати ни остати тек фасцинација живих или жеља живих за осветом, већ ће бити упуство за употребу најдрагоцјенијег што имамо, а то је наш живот. Ове двије књиге су сабрале до сада најтемељитији преглед страдања Срба Мостара. Гулић кроз једну озбиљну историјску студију, а Кецмановић кроз историографски есеј, се савршено допуњују и чине један свеобухватан приказ мученичког страдања мостарских Срба. Др Милан Гулић дипломирао је 2008.године на Филозофском факултету у Београду, Одељење за историју. Дипломирао је на тему „Моша Пијаде и уставно уређење југословенске државе 1945-1946“. Докторску дисертацију „Дунав у југословенској политици према Совјетском Савезу 1944 – 1953“ одбранио је 2012.године на Београдском Универзитету. Објавио је више радова у научним часописима и тематским зборницима. Ради у Институту за савремену историју у Београду. Владимир Кецмановић је један од српских најприсутнијих писаца млађе генерације. Аутор је романа: „Последња шанса” (1999), „Садржај шупљине” (2001), „Феликс” (2007), „Топ је био врео” (2008), „Сибир” (2011), Осама (2015) и збирке прича „Зидови који се руше” (2012). 2014.године је објавио историографски есеј „Das ist Принцип”. Предговор ове Кецмановићеве књиге потписује Владимир Пиштало, а у прилогу као једну врсту поговора имамо текст „Допринос мостарских Срба развоју културе и привреде Мостара“ од Шемсудина Златка Сердаревића. Пишталов предговор доносимо у прилогу овог приказа. свештеник Радивоје Круљ * * * Владимир Пиштало У БЕЛИМ ХАЉИНАМА У овој књизи се не ради о Зуки Џумхуру, чије сам путописе радо читао. У овој књизи се не ради првенствено ни о починиоцима злочина. У овој књизи се ради о жртвама. Говорећи о страшној судбини северноамеричких Црнаца Тони Морисон се плашила своје теме је одабрала да говори о расистичким злочинима “из кухињског угла” како би избегла две ствари: да је величина прича згроми и да она причу умртви великим речима. За своју тему Тони Морисон је пронашла свој тон. Године 1941, моја мајка, Мира Миленковић, се у свом дечјем кревету успављивала слушајући прво пуцње на Царинском мосту и затим падање тела у воду. То је било неко сновиђење, нешто што се десило а није се смело десити. Моја бака Олга Вуковић је извела моју мајку из воза за логор, на бирократску грешку и на још важећу дозволу за пут из Мостара у Сарајево. Две кћерке њене сестре, Нада и Неда Бјелица, су биле у логору. Оне су преживеле али никад нису имале деце. У филму Шиндлерова листа најпотреснија је она сцена кад Јевреји из источне Европе погледају камеру у очи и изговоре своја имена. Кад говоримо о Србима из Мостара у нас, смеђим херцеговачким очима, гледају Пешке, Кулаши, Војновићи, Милићевићи, Глоговци, Круљеви, Екмечићи, Арнаути… Ти људи су копали чатрње, шверцовали дуван који је, како легенда каже, некад био заливен вином. Неки су отварали позоришта и читаонице. Други су имали бродове у Трсту. Трећи су правили торотан, прскали лозу, натпричавали се натпевавали, јели шипак тако да не падне ни једно зрно. На блистави Херцеговачки крајолик 1941. се спустио мрак средњег века и Шаини, Ајвази, Андрићи, Антељи, Борозани, Дабићи, Гутићи, Зуровци, Јањићи, Ђурасовићи, Крзмани, Кулиџани (мало је која српска породица у Херцеговини остала нетакнута) су доживели судбину Хугенота у Француској. Питање “По чему је мој Христ другачији од твог Христа?” тад није имало никаквог смисла. Владимир Радомировић ми је причао како је разговарао сам десетак политиколога са Харварда од којих ниједан никад није чуо за српске жртве у Другом Светском Рату. Та врста незнања представља руковање са празнином. Многи херцеговачки Срби су убијени два пута, једном кад су бачени у јаме, други пут кад су њихове кости, спремне за сахрану, динамитиране у последњем рату. Морамо се упитати: како се поставити према непрежаљеном и ненадокнадивом? Како се поставити према изгубљеним судбинама, изгубљеној радости живота, изгубљеним потенцијалима? Заборав није решење а није ни стална траума. Руско – јеврејски песник Јосиф Бродски је упозоравао да, интимно, по живу главу не треба пристати на позицију жртве, јер та позиција оштећује будућност. Како се, дакле, поставити према ужасу историје и према ужасу незнања? Начин да се то уради је управо онај који је изабрао владика Григорије поводом одавања поште жртвама у Пребиловцима. Људи обучени у беле хаљине славили су животе оних којима су ти животи били ускраћени. * * * Симбол трагичне стране српске историје је Ћеле Кула у Нишу, кула саграђена од људских глава. Страдања у двадесетом веку додала су тој кули још много спратова и претворили је, такорећи у небодер. То знамо, макар то други и не знали. Али не може се – и то знамо – живети у кући од лобања. Треба изаћи напоље. Имамо обавезу према мученицима, онима којима је живот био ускраћен, да проживимо добар и помало ведар живот. Епархија Захумско-херцеговачка 05 / 12 / 2017 View full Странице

Међу бројним завјетним пјешачењима са благословом под Острог да би се стигло на на Дан Светог Василија, Слава му и Милост, (из Сокоца, Требиња, Бијелог Поља...), највећа је подгоричка литија (пут дуг 40 км) у којој је синоћ пошло 2000 младих становника главног града Црне Горе. Са благословом митрополита црногорско-приморског Амфилохија, уочи празника Светог Василија Острошког, кренуло је традиционално ходочашће вјерника, који пјешаче око 40 километара од Подгорице до манастира Острог. Организатор – протојереј Предраг Шћепановић, парох толошки, казао је да у литији учествује преко 2.000 људи, већином младих. „Ово је величанствена литија, са молитвом Светом Василију Острошком за здравље, радост и мир“, рекао је он. Сваке године се 12. маја, на Дан Светог Василија Острошког, испод Острога слију ријеке вјерника из свих крајева планете, али и свих вјероисповијести. Хиљаде вјерника долазе да измоле помоћ и благослов Светог Василија. View full Странице