Претражи Живе Речи Утехе

Свака част за потез... Naš mali doprinos zajednici Pickbox NOW apeluje na solidarnost, odgovorno ponašanje i pomoć društvu - kako pojedinaca tako i firmi. Naš mali doprinos zajednici u ovoj neočekivanoj situaciji je besplatno korišćenje Pickbox NOW usluge. Sve serije, filmovi i dokumentarne emisije dostupni su neograničeno na područjima Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Makedonije i Crne Gore. Za pristup svim sadržajima iz naše ponude dovoljna je samo registracija na www.pickbox.tv ili Pickbox NOW aplikaciji. Home | Pickbox PICKBOX.TV

Млада Ужичанка Тања која држи радњу са уникатним стварима у Ужицу "Уникат Плус“, које она све ручно прави, одушевила је многе својим статусом на Фејсбуку, рекавши нешто што, испоставило се, многи мисле. – Драги људи, нисам попустом подржала „црни петак“. Нисам хтела! Неко је то похвалио, неко осудио. Не допада ми се ни та идеја, спроведена у Србији, ни назив тог догађаја, јежим се! Имају сви право, нек ради како ко ‘оће! Foto: Facebook/Tanja Kendija – Али зато… Попусте у радњи УНИКАТ Плус имаћете увек на ЦРВЕНО СЛОВО И КРСНУ СЛАВУ! 20%!!! И чешће је него црни петак. И лепше звучи, и греје ми душу. Јер тако ја ‘оћу!!!!! Многи су је подржали у коментарима. – Свака част. Браво, Србине. – Сигурна сам да ће те због таквог размишљања, труда и рада, а пре свега љубави коју улажеш у свој посао, много људи подржати. – Сагласан сам у потпуности с тобом, свака част! Шта ви мислите о тој, могуће новој, српкој традицији – да радње дају попусте на крсну славу или црвено слово? Јавите нам у коментарима. Ужичанка "сахранила" црни петак: Даје попуст на црвено слово и крсну славу! SRBIN.INFO Млада Ужичанка Тања која држи радњу са уникатним стварима у Ужицу "Уникат Плус", које она све ручно прави, одушевила је многе својим статусом на Фејсбуку, рекавши...

„Наду ми даје што видим да имам с ким“, каже о стању цркве у Немачкој епископ Григорије. Он је за ДW говорио о увођењу служби на немачком, проблему Kосова и разлозима што се све више Срба исељава у Немачку. „Постојала је прича о плану 'разграничења', никада се ништа није јасно рекло, па не знам ни да ли тај план постоји“, каже о косовском проблему у интервјуу за ДW владика Григорије. „Глупа је та теза да ћемо, када се разграничимо, живети добро једни поред других. Не, ми не можемо да живимо једни поред других. И кад се разграничимо живећемо једни са другима. Први сусед је увек учесник у нашем животу.“ Епископ Диселдорфа и целе Немачке је рекао да црква има „јасан и недвосмислен став о Kосову и Метохији“. „Људи тамо морају бити заштићени и, без обзира што неко овако или онако тумачи косовски завет, тај завет схватам само као то да човек треба да штити другог човека.“ Владика је прокоментарисао и чињеницу да двадесет или тридесет година након ратова исте теме доминирају регионом. „Људи су увек били паметни толико да се после рата окрену животу. А сад се то стално подгрејава и мислим да уопште не треба кривити народ за то. Него треба кривити оне који контролишу медије, а то су на Балкану политичари. Зато су толико важне борбе за медијску слободу.“ Службе на немачком језику као шанса Ове године се обележава педесет година епархије на чијем је челу од прошле године владика Григорије. У разговору за ДW он је поновио да је затекао хаотично стање, посебно у погледу финансија. Српска православна црква – за разлику од руске, грчке или румунске – у Немачкој нема статус „друштва капитала јавног права“ већ обичног удружења. Kако каже владика, малтене као „риболовачко удружење“. „Нема перманентног финансирања, него се живи од прилога народа“, каже он. „Са друге стране, не можемо запослити свештеника у Немачкој као што можемо у Србији, без плате и осигурања. То је ствари компликовало код мојих претходника који су преносили начин рада из Србије овде, а то није могуће. Зато је дошло до губљења тла под ногама.“ Владика је уверен да ће, када епархија санира све проблеме, добити тај жељени статус у Немачкој. „Наду ми даје што видим да имам с ким. Постоји народ, постоје добри свештеници, убудуће можемо имати још боље свештенике, боље образоване, спремније да говоре и немачки и српски, да уче и знају теологију.“ Доласком Григорија на чело епархије се службе све више одржавају на немачком језику. „Живимо у земљи у којој је немачки главни језик. Ми већ имамо четири генерације људи овде. Али то долази највише због тога што наша деца говоре немачки као основни језик. А они су нам најважнији, они су будућност ове цркве и будућност нашег постојања овде и уопште“, наводи Григорије. Григорије службу на немачком види као велику шансу и да се српска црква приближи другим православцима и хришћанима. „Тачно видим да католици и протестанти имају оно што ми немамо. Организацију, озбиљан прогресиван приступ, излазак проблемима у сусрет, акценат на добротворну, друштвену, културну делатност, на свеопшти живот. Они су увек имали снажан утицај и давали животу своју ноту, а од тога примали нешто корисно за себе.“ Kаже да из дубоке ране коју је оставио раскол католика и протестаната нешто може да се научи, јер људи данас у Немачкој живе једни са другима: „Моје дубоко искуство је да ране, како наше личне, тако и свеопште, не морају увек да буду смртоносне, већ и живоносне ако пустимо да кроз њих уђе благодат и милост Божија, уколико не правимо инфекције на ранама нашим ситничарењем и злобама.“ „Одговорност на сваком појединцу“ „Ми на Балкану имамо исту земљу као у Немачкој – исте планине, реке и језера, можда немамо баш такве путеве мада видим да се граде и путеви. Имамо чак и законе, али их не спроводимо“, рекао је Григорије, цитирајући једног верника у Немачкој који му је рекао: „Некад су људи ишли трбухом за крухом, а данас иду мозгом за достојанством.“ Људи који се селе у Немачку „носе свој завичај у срцу, али покушавају да и овде буду добри грађани, да буду добри људи и да буду, што је за мене као свештеника посебно важно, да буду хришћани у правом смислу те речи.“ Владика је додао да је одговорност за дешавања у Србији „на власти и опозицији, на народу, на сваком појединцу“. „У Немачкој постоји култура у којој се више плашимо да бацимо нешто кроз прозор аутомобила од грађана, него од власти и закона. Грађани ће нас први искритиковати. Док код нас се плашимо да ћемо добити батине од онога који је бацио нешто кроз прозор ако га опоменемо.“ Епископ Григорије је оценио да су односи државе Србије и Српске православне цркве већ годинама у силазној путањи. „Био сам уморан од тога да треба добро познавати неког министра или председника и да то одређује да ли ћеш остварити своја права. Један од хиљаду разлога што сам дошао у Немачку је зато што хоћу да знам на шта имам право по закону, да то добијем, а да нипошто не добијем оно на шта немам право. Онда сам миран.“ „Хришћански етос“ Ангеле Меркел Говорећи о доласку великог броја избеглица што је тема која обузима Немачку годинама, владика Григорије је оценио да је Ангела Меркел у одлучујућим тренуцима показала „хришћански етос“ који носи из породице. Помоћ избеглицама сматра „дубоко хришћанским задатком, а не питањем хоћемо или нећемо. То једино може Немачка, то не могу мале земље.“ „Страх од странаца увек постоји и он је разумљив, али жица никада неће никоме помоћи. То доживљавам као слабост тих малих земаља, не замерам им, али морамо да увидимо да је то слабост“, рекао је диселдорфски епископ. „Немачка је показала одговорност, Ангела Меркел је рекла ’Успећемо’. Многи мисле да је то само реч, али то јесте добра воља – велики број људи је овде нашли кров над главом, хлеб, топлоту, посао, живот из здравље, њихова деца иду у школу… из моје перспективе хришћанина и свештеника то је узвишено дело.“ Владика Григорије ипак наглашава да постоји и одговорност миграната. „То говорим и нашим људима: морамо да учимо овај језик, да учимо културу, да покажемо да смо одговорни грађани, захвални што живимо у овој земљи. Такву одговорност треба да имају и људи који долазе из земаља које су источније од нас“, закључује он у разговору за ДW. Извор: Dw.com View full Странице

Коментаришући за „Спутник“ последњу иницијативу НВО „Аманет“ за одузимање црквене имовине, која је у медијима у Црној Гори добила значајан простор, протојереј ставрофор др Велибор Џомић је казао да се „након фарсе од сакупљања медијских потписа за ту иницијативу још не може знати како та ’дружина‘ мисли да изведе свој наум отимања црквене имовине“. „Прво су помпезно најављивали да ће тражити брисање свих уписа црквене имовине у катастру, а то значи да су свим грађанима хтјели да пониште правоснажна решења о њиховом праву својине на кућама, земљишту и другим непокретностима, а све са циљем како би поништили правоснажна решења којим су утврђена својинска права Цркве над црквама, манастирима и црквеном имовином на исти начин као што је то чињено вјековима“, казао је отац Велибор. Казао је да су из ове НВО више пута пред црногорском јавношћу износили грубе неистине, попут оних да су за своју иницијативу добили подршку из Управе за некретнине, што су одговорни из тог државног органа сјутрадан демантовали, као и неистину да је нацрт закона о вјероисповијести из 2015. године својевремено одобрила Венецијанска комисија. „Ових дана видимо да од Скупштине Црне Горе траже да усвоји закон о вјероисповјести који још није ни стигао до Скупштине, а са друге стране и они најављују да ће да предложе некакав свој закон, па се ту више не зна ни ко пије ни ко плаћа. Такође, дјеловање те групације прати константно и брутално изношење неистина попут оне да је нацрт закона о слободи вјероисповијести из 2015. године одобрен од стране Венецијанске комисије, а и врапци на гранама знају да је нацрт закона код Венецијанске комисије повукла управо Влада Црне Горе“, подсјећа он. Колико је шаренолика и неозбиљна ова прича, додаје отац Велибор, најбоље се види по томе што су се међу потписницима Иницијативе за отимање црквене имовине нашли чак и Макс Лубурић и Анте Павелић, па је једина жеља читаве ујдурме у вези са одузимањем имовине СПЦ уношење конфузије и немира међу црногорске грађане. „Мислим да је у питању жеља те групације за медијским рекламирањем и узурпацијом јавности, јер је свима познато да је пројекат тзв. Црногорске православне цркве одавно доживио фијаско и сада му се кроз овакав начин покушава дати вјештачко дисање. Довољно говори чињеница да и послије више мјесеци дјеловања те дружине још не постоји њихов јасно формулисан став. Њима ништа није јасно осим жеље да унесу немир у Црну Гору и евентуално отму црквену имовину“, закључио је отац Велибор Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Једино Божић нам може дати неку наду да живимо истински као људи. Без Бога ни преко прага, тако је говорио наш народ. Без Бога постајемо очајници који живимо у сивилу, депресији, медикаментима. Млади траже утјеху у дрогама и алкохолу. Када човјек повјерује у Бога, када се сусретне са живим Христом, онда му не треба ништа, онда је пронашао оно што је тражио и што му треба, у ствари. То посебно треба приближити, да нису сами и да нису очајници, рекао је за Глас Српске Епископ зворничко-тузлански г. Фотије који је послије 18 година проведених у Далмацији дошао у Семберију. Шта је то на шта православни вјерници највише треба да обрате пажњу када је ријеч о прослави Божића, најрадоснијег хришћанског празника? Прије свега, да се удубљују у тајну вјере. Ми можемо доћи у храм Божји и некако доживјети све споља, као да се то некоме другоме дешава, да не осјећамо да се то дешава ради нас и ради свакога човјека који је у храму. У неком смислу то значи бити некако споља присутан у том догађају. Ми треба да узмемо учешћа у томе, а најдиректније је када постимо, исповиједамо се и причешћујемо, покајемо се, што значи да смо спремни да измијенимо свој живот и да желимо да се боримо за новог човјека у себи - боголиког. Да људи напусте ту доминацију гријеха у себи, странпутица својих, распећа својих и мука и да се боре за новога човјека у себи и зато је свако богослужење, у ствари, "драма" која нас приводи истинама, вјечном животу, Христу нас приводи, светитељима који су присутни на литургији и анђели су присутни, не само ми људи. То је оно што је најбитније на сваки празник. То је једна борба за вјечни живот, ту доживљавамо све шта је Христос доживио због нас људи, да је проповиједао овом свијету, да је претрпио муке, да је васкрсао и то све на једном богослужењу осјећамо, све то сажето у сат-два времена на литургији. Зато нам је потребна велика припрема, духовна молитва да истински можемо да учествујемо у свему томе. Да ли је вишенедјељни пост најбоља припрема вјерника за Божић? Пост јесте припрема за Божић, али пост подразумијева све ово о чему сам претходно говорио. Закони свјетовни нису толико битни, него да видимо шта да учинимо за своје спасење, за вјечни живот, како да се приближим Богу. Пост значи да треба да се сјетимо онога што пише на почетку Библије, како је Адам, први човјек, пао у првородни гријех. Једноставно изабрао да се веже за јабуку, за неки плод који је лијепо изгледао и то га је одвојило од Бога. А ми постом кажемо да та јабука није битнија од мене, него заједница са Богом. Желим да са Богом разговарам, као што је Адам прије тога чинио у рају. Значи, не дозвољавам да ме ствари поробе, јело, пиће, богатство и слично. Зато је црква установила постове да подсјећа народ на то, да бисмо се сјећали шта је суштина наша. Какву бисте поруку послали поводом најрадоснијег хришћанског празника? Да будемо оно што смо вјековима били ми Срби. Да будемо народ Божији, да се сјећамо Косова и косовског завјета, да се сјећамо високих идеала нашег народа који су нас држали кроз вијекове, да се сјећамо Божића, да се сјећамо Бадњака и шта је смисао тога свега и да се то дешава у оквиру свих тих празника и Божића и мене лично ради мога спасења и спасења читавога народа. То значи да Божић се одвија ради свакога човјека на земљи и тај догађај се догодио ради спасења свих људи, у цјелини православног народа. Јако је велики значај овога празника, да он постане нешто што одређује наш живот, да идемо ка томе правцу, у сусрет томе догађају и да из њега црпимо снагу за наш живот свакодневни, да дајемо максимум, као људи, као народ. То је јако битно. Човјек који вјерује у Бога, који вјерује у Божић и тај догађај, неће красти, неће лагати, отимати, убијати, неће чинити злочин јер живи с Христом, јер му је он мјерило. Он непрестано тако живи јер тежи неким вишим идеалима живота, дакле не приземљу, не подземљу, него тежи ономе што је заиста достојно човјека, а то су вјечне вриједности. То су христолике, боголике вриједности. То су вриједности Божића и то није илузија. Многи људи су то у свом животу остварили. Треба да то учимо од Светог Саве, Светог Цара Лазара, нашег патријарха Павла блаженопочившег који је био свети човјек у наше вријеме, да нам они буду путеводитељи, не да нам се наметну други људи, сумњивог морала и квалитета, учења, него да будемо ту са својом црквом и онда ћемо бити народ благословен, Божији, народ који ће доносити плодове у своје вријеме. Плодове врлине, благодети, позитивне културе црквене и сваке друге. У нашем народу ће се онда рађати пјесници, велики умјетници, научници, светитељи, пророци… То је све могуће ако се народ потпуно врати Богу и цркви. То нам је смисао и суштина. Ово је први Божић који након 18 година у Епархији далматинској дочекујете у Семберији. Након 18 дугих година, пуних изазова, борбе и обнове за повратак духовности у разрушеној Далмацији, дошао сам у Семберију, у нови амбијент гдје ме очекују нова искушења. Ова епархија је велика. Има 220 свештеника, више од 30 умировљених свештеника, око 20 манастира, 10 намјесништава, дакле, заиста је велика епархија, скоро десет пута већа од оне у којој сам до сада био у Далмацији, али зато су изазови већи, као и подвиг. То је за мене ново искуство. Хвала Богу, цркве су пуне и народ долази, то ме радује. Апелујем да вјерници долазе да се причешћују и мимо поста током читаве године, али треба времена, народ је добар. Треба пастирски дјеловати. Божић нам открива суштину наше вјере. Бог је постао човјек да бисмо ми људи постали Богови по благодати, то је рекао Атанасије Велики и други свети оци, да се удубљујемо у ту тајну Божића, и да га литургијски доживљавамо кроз учествовање у прослави Божића на Бадњак, на Божић. Надам се да ће овај празник допринијети да се мир врати у наша срца, у наше душе, у наше породице. То је празник мира и то управо наглашавамо када прослављамо Божић и дај Боже да то постане наша својина, да не остане само на теорији, на причи, јер живимо у свијету који је препун немира, ратова, сукоба и једина утјеха у овом свијету је - вјера у Бога, вјера у Божић. Шта за Вас значи долазак на чело Епархије зворничко-тузланске? То је за мене једно ново послушање. Ја сам годинама био у Далмацији, на једном тешком мјесту гдје је био рат и читаво вријеме су се осјећале његове посљедице. Када то кажем, мислим на порушене објекте, цркве, српске куће, опустјела села итд. Тамо сам дошао као владика 1999. године и није било једноставно, требало је то све обнављати и у грађевинском и у духовном смислу, јер је том народу требало уливати наду да може да буде боље, да могу да се врате, да могу наставити да живе. Није било лако и могу рећи да је то била једна рововска борба, али хвала Богу, он нам је дао снаге да на тим просторима започнемо обнову манастира, цркава и живота. Године 2001. почела је да ради Богословија у манастиру Крка и тако, борили смо се. На посљедњем сабору Српске православне цркве изабран сам за владику зворничко-тузланског и од 17. септембра 2017. сам у Бијељини, у Семберији. То је нови амбијент, ново искушење, нови подвизи, али то је и апостолска служба, наша мисија да свједочимо Јеванђеље Христово свим људима и свим народима свих времена. Епархијску библиотеку у Бијељини чини 30.000 наслова и прва је црквена библиотека у Републици Српској отворена за јавност. Које су најзначајније књиге у њеном фонду? Ми смо ту библиотеку отворили с циљем да дјеца могу да читају и црквену литературу. Имамо велики број књига из богословске, црквене историје, музике и умјетности, а то је веома битно за дјецу а, са друге стране, имамо и такозвану свјетовну литературу - белетристику, епску поезију, косовску поезију, српску књижевност и поезију. Дјеца могу да дођу да читају, не плаћају ништа, просто да буду у контакту са књигом. Морамо стварати културу читања код младих људи. То је веома наглашено у Русији. Док сам био у Богословији, ја сам то непрестано говорио. Када дијете заволи да чита, оно ће онда полако да учи. Ово отварање библиотеке има тај циљ, али и да будемо укључени у опште образовање младих људи, да покажемо да црква није изолована, сепаратисана, него да будемо ту заједно и да имамо заједничку одговорност према тој дјеци која одрастају. Шта ће бити Ваши приоритети у наредном периоду? Трудићу се, прије свега, да служим свете литургије, да довршимо те пројекте који су започети, да људе сабирамо и да наш народ постане црквени и литургијски народ. Треба да створимо тај идеал да треба да будемо у цркви сваке недјеље и празника, ако не могу сви чланови, да буду дјеца, да буде неко, да те благослове цркве донесу у дом. Побољшаћемо издавачку дјелатност да писану јеванђељску ријеч приближимо људима. Данас се чита свашта, посебно путем интернета, и у свему томе треба разабрати шта је истина и шта је ријеч која живот значи. Људе треба привољети вјери, да им кажемо да постоји нешто што је ова пролазност, ова текућа реалност, свакодневица, и то посебно када празнујемо велике празнике као што је Божић, гдје ми, у ствари, постављамо суштину наше вјере, а то је да је Бог постао човјек ради нас и ради нашег спасења. Једина мирна лука у данашњем времену је Црква и наша вјера. Срећан Божић, да се виђамо на богослужењима и да принесемо Богу дарове своје које смо припремили у току ове године. Дарове врлине, поста, молитве, добрих дјела, честитости, боголикости и да будемо сви заједно. Мир Божји, Христос се роди - поручио је у божићној честитки епископ зворничко-тузлански Фотије. Глас Српске, Љиљана Алексић Извор: Српска Православна Црква View full Странице