Претражи Живе Речи Утехе

Поводом празника Преподобног Симеона Дајбабског, подсјетићемо се бесједе коју је на трогодишњем помену Светом старцу изговорио још један светитељ Митрополије црногорско-приморске, свештеномученик Митрополит Јоаникије (Липовац). Јуче се навршило равно три године, браћо и сестре, од дана, када је завршио свој овоземаљски живот архимандрит о. Симеон Поповић, старјешина манастира Дајбабе код Подгорице. Ко и приближно зна високу вриједност о. Симеона биће му јасно, зашто је Митрополија припремила овај парастос. И поред свега тога, што је свето богослужење доста дуго трајало, а многи су дошли и прије почетка свете литургије, ипак ћу, браћо моја, рећи неколико ријечи о многозаслужном архимандриту о. Симеону Поповићу. Његов овоземаљски живот би се састојао у овом: Рођен је на Цетињу 1855. г. гдје је свршио и основну школу. Затим је пошао у Русију, гдје је у свето Кијево, како то Његош у „Горском вијенцу“ говори, завршио богословску семинарију и Духовну академију 1885. године. Послије двије године дана примио је монашки чин, гдје је у Кијевско-печерској лаври рукоположен у чин јерођакона, а одмах иза тога у чин јеромонаха, од ондашњег ректора Кијевске духовне академије чувеног епископа Силвестра, од оног Силвестра, који је био један од најученијих и најпознатијих руских архијереја. Одмах послије примања свештеничког чина о. Симеон, као велики родољуб, дошао је да послужи својој много вољеној Отаџбини Црној Гори. Браћо и сестре, у животу покојног архимандрита Симеона Поповића, поред осталих врлина и особина, видимо и два, код других ријетка символа. То су: символ учености и символ светости. Символ учености видимо, што је он био рукоположен, ни од кога мање, него од једног ученог и јавности добро познатог епископа Силвестра, који је, поред осталог, написао и то у неколико књига, догматско богословље. Епископ Силвестар, био је онда магистар богословља, што је у оно вријеме, у Русији било врло тешко добити. Видјећи у младом Симеону један велики интелектуални таленат, имао је жељу, да га сам лично рукоположи у чин свештеника, што је и учинио. То је један, док други символ, символ светости, видимо у томе што је епископ Силвестар, нашао за мудро да младога Симеона замонаши, нигдје другдје, већ у једној Кијевско-печарској лаври, као једној од највећих ондашњих руских светиња. По овоме се огледа, драга браћо и сестре, да се архимандрит Симеон Поповић још од младости своје одликовао светошћу живота свога. Драга браћо, још у почетку нагласио сам да је млади Симеон, одмах послије завршеног школовања и примања свештеничког чина дошао да користи драгој Отаџбини Црној Гори. Чим је овамо дошао, био је постављен за управитеља манастира Врањине. На овом је положају, остао пуне двије године дана, када је премјештен за сабрата манастира острога. Ту у Острогу, остао је о. Симеон осам година дана, када је у сну добио виђење да иде у село Дајбабе. И по овоме се чудном и ријетком Божјем јављању о. Симеону види, драга браћо, символ велике његове светости. Ту је он, као што сами знате, направио у једној пећини ријетко лијепу црквицу посвећену Пресветој Богородици. Радећи на овом светом дјелу, он овдје и остаје, све до завршетка свога овоземаљскога живота. Браћо и сестре, у животу и раду архимандрита Симеона Поповића, поред осталих дивних, имамо и једну, код других врло ријетку врлину, а то је: скромност и смиреност, Због своје велике скромности, с једне стране, а с друге, да би испунио Божје наређење за довршење и унапређење манастира Дајбабе одбио је архимандрит Симеон да се прими за епископа кад је био једнодушно изабран 1921. г. од Светог Архијерејског Сабора. Због своје велике скромности и смирености, био је често пута исмијаван, јер је то онда била мода. Али, драга браћо, како смо радили онако смо и добили. Он нас је редовно поучавао, не само ријечима, већ и животом својим, како да управимо наш живот овдје на земљи. Нијесмо га за то слушали, те смо доживјели ово што данас преживљујемо. Вјерујте ми, браћо моја, а будите и тврдо убијеђени, да ово данашње стање није ништа друго, већ Божја казна за наше зле жеље, рђаве мисли, слаби рад и неваљали живот, којим смо живјели. Но, драга браћо, ако ријечи архимандрита Симеона, нијесмо слушали за вријеме његовог овоземаљског живота, неопходно је потребно, ради спаса нашега и среће наше, да их послушамо бар послије његове смрти. Он нас, исто тако и данас учи. Поручује нам да живимо оним животом, којим је он живио, те ћемо тако стећи вјечно блаженство, а у овом случају, то ће за њега бити највећа радост коју му можемо причинити. Во блаженом успении вјечни покој подажд Господи усопшему рабу Твојему архимандриту Симеону и сотвори јему вјечнују памјат. Амин! Православни митрополит Црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ 2. април 1944. Цетињски манастир https://mitropolija.com/2023/04/01/skromni-i-smireni-dajbabski-starac/

Кажу да се ,,Срби од Руса уче покајању, а Руси од Срба радости“ и да нас, словенске братске народе спаја много тога. На првом мјесту то је наша вјера Православна, и наш коријен који је сам Господ наш Исус Христос али и лијепи умјетнички пројекти од којих је један и филм Јулије Бочарове ,,Ластавице Христове” чији је продуцент Јулиј Цетлин. Филм, посвећен једном монаху на првом мјесту, што ,,ластавице Христове“ и символизују- оне који су се одрекли свијета да би стекли Царство небеско, али и духовном вођи једног народа блаженог спомена Митрополиту Амфилохију, наћи ће се пред гледаоцима у биоскопима у Србији од 24. новембра, казао је нашем Радију Архимандрит Данило (Ишматов) Игуман манастира Успенија пресвете Богородице на Дајбабској гори у Подгорици, монах који је, такође, оставио све Христа ради, па и свој успјех у филмској умјетности. Премијера филма ,,Ластавице Христове“ који је допринос сјећању руског народа на нашег Митрополита Амфилхија, у Црној Гори очекује се највјероватније 30. децембра у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, о чему ћемо јавност детаљније накнадно обавијестити. Дивно су пјеснички рекли да је ,,наш Митрополит Амфилохије упалио свијећу и подигао револуцију“. Наше литије за одбрану светиња и вјере православне јесу биле духовна револуција, и сви смо били свједоци чуда које су оне изазвале, а које је препознао и наш братски руски народ, о чему свједочи и овај филмски пројекат Јулије Бочареве. Отац Данило говори и о томе како је ово филмско остварење доживио као умјетник али и као духовник. Кажу да је Јулија Бочарова другачије планирала крај свог филмског пројекта али је и њу као и све нас омео у много чему одлазак нашег Митрополита и његов ,,ластавичји лет“ у наручје Онога Коме је цијелог свог живота тежио. Иако је у филму ријеч о сукобу између државе и Цркве око црквене имовине, око свега оног древног и исконског у нашем српском народу отац Данило нам свједочи да се из фолмске сале након пројекције ,,Ластавица Христових“ излази у највећем миру и дубоко загледан у себе. Игуман дајбабски отац Данило издваја и приказе задивљујуће љубави Срба према руском народу, којих има доста у овом филму, али као припадник руског народа а игуман српског манастира говори и о томе како Руси доживљавају наше Светиње. Он се осврнуо и на сличности између наших светитеља, на примјер Светог Петра Цетињског и Светог Сергија Радињешког, тих бораца и духом али и мачем за вјеру православну и име Христово. С обзиром да се о Србима се не може говорити без Косова, отац Данило нам је пренио и свој лични утисак Свете српске земље али и осјећај Косова у руском народу. https://svetigora.com/iguman-dajbabski-otac-danilo-ismatov-govori-o-filmu-lastavice-hristove-koji-ce-u-oktobru-biti-premijerno-prikazan-i-u-podgorici/?fbclid=IwAR20IODkNDH2nBBS2mHyrYoexKx7wd5wEF5A1Gxph0NIgsPyjUQI5YNuvZs

Свети Симеон је рођен 1854. године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића као мали Саво. Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској богословији, а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске лавре. У Кијеву је замонашен, рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острог, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан. На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској светињи. Преподобни Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дајбабе. Преподобни Симон Дајбабски је канонизован 29. априла 2010. године на заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. Предговор из књиге “Преподобни старац Симеон иа Дајбаба”, протојереј Василије, Цетиње 1991. Митрополит Црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Пророчка је ријеч: „Сјећање на праведника је с похвалама”. Она се, ево, остварује и у наше дане на праведном Старцу Симеону из Дајбаба, код Подгорице. Лик његов и дјела његова и њему сличних људи, заборав, очевидно, покрити неће, а и не може. У временима великих забуна и беспућа, о. Симеон Поповић је ходио стемено, вјечно — новим путем чистоте, цјеломудрија и светости. Зато се и на њему испунила истина из Књиге Премудрости Соломона: „Часна старост није у мноштву љета, нити се мјери бројем година; сједина људима је разборитост и зрео узраст — живот неупрљан” (гл. 4, 8—9). Некадашња земља Зета, садашња Црна Гора, обилује каменом и јадом, али и олтарима правим на камену крвавом — и свецима у њима. Темељ њене духовне грађевине и њене историјске природе је Св. мученик Јован Владимир. Придржавају је и њену архитектонику одржавају четири непоколебива стуба: Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, праведни Деспот Стефан Штиљановић и преподобни Стефан Пиперски. Мошти Св. Арсенија Сремца, које чува у својим њедрима, опипљиви су свједок њеног непрекинутог светсавског насљеђа. Наравно, не и једини. Милује је и на дјетињу чистоту призива чедна рука новомученика Острошког Чобанина Станка. Сестринско-материнска жртвена љубав и дјевичански стид Преподобне Стефаниде (Стевке Бурчевић) из Враке код Скадра (савременица Старца Симеона, упокојила се 1945. г. у Битољу), препорађа је вјековима и обнавља духом и дахом вјечне Љубави. Драгоцјени камен нашег времена уграђен у ту неразориву грађевину управо је Старац Симеон из Дајбаба. Живећи у овом вијеку великих промјена и заблуда, често крваво плаћених, али и времену драгоцјених искустава и прозрења, о. Симеон није подлегао забунама и заблудама. Успио је да прозре у суштину збивања, али и саму њихову Христолику потку; уз то и да поживи вјерно своме прозрењу и животном опредјељењу. Савременицима је као такав, зрачио својим животним примјером и дјелом, па сија, ево, и сијаће и својим потомцима. Примио га је Бог, по пророку, себи “да не би зло измијенило разум његов” (Прем. Солом. 4, 10), и то зло огромно, које се пред крај његовог земног живота испртило на његов народ. „Похитао је из зле средине” (исто, стих. 14), у времену велике смутње и распамећености, да би се у ове дане нашег враћања себи и памети, поново вратио, и засијао Црној Гори и много шире од ње, новом свјетлошћу препородитељског путоказа. Старац Симеон у духу својих духовних предака, надахнут, у току свога школовања, руском побожношћу подизао је Манастир Дајбабе, светињу у непосредној близини некадашње Зетске Свете Горе, тј. бројних манастира на Скадарском језеру, процвјеталих у вријеме Балшића, сачуваних у народном памћењу и повјеоници. Тако је он, уствари, обнављао замрли духовни живот на црногорским просторима, а и шире, и тиме враћао своју и народну душу чистоти, припремајући је за велика искушења ратног и поратног безумља. То нам, управо, потврћује, у овој књизи, скицирани животни пут Старца Симеона као и избор из његових списа, придодат житију. https://mitropolija.com/2022/03/31/prepodobni-simeon-dajbabski-3/

Администратор Митрополије црногорско-приморске, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је данас, на празник преподобног Симеона Дајбабског, славе манастира Дајбабе са свештенством Свету архијерејску литургију пређеосвећених дарова у овом манастиру. Повезан садржај: Преподобни Симеон Дајбабски Након Светог причешћа благосиљан је славски колач, који су припремили чланови Дјечјег хора “Преподобни Симеон Дајбабски”, који данас такође слави своју славу. У архипастирском слову на крају богослужења Владика Јоаникије је рекао да је Господ преподобног Симеона, као свијећу распаљену, поставио да свијетли свима нама и да нам показује свјетлост вјере православне. “Његов живот, од почетка до краја, био је у знаку свјетлости Божије. Испуњен је вјером од свога најранијег узраста, коју је наслиједио од својих блажених предака из братства Поповића, свештеничке породице”, рекао је Владика будимљанско-никшићки. Рекао је да је он изданак тога рода и слава града Цетиња. “И ако се Цетиње са неким заиста може похвалити, понајприје треба да се хвали преподобним Симеоном, јер сви други који су се прославили на Цетињу, својим ранијим поријеклом су однекуда дошли. А преподобни Симеон потиче баш са Цетиња”, рекао је Владика и подсјетио да су Поповићи, у временима кад су многи поклекли, остали вјерни православљу, заједно с владиком Данилом Петровићу. Подсјетио је на животни пут Светог Симеона од Цетиња, до светога Кијева, Острога и Дајбабске горе. “Припремајући се за највеће дјело у свом животу, свега је себе уградио у ову светињу. Био је веома образован, светоотачког образовања. О томе свједочи и његова библиотека, која је већим дијелом разнешена, али остало је нешто његових књига. Био је не само светоотачког образовања него и светоотачке ревности. Угледао се на свете оце пустињаке из давних времена, на Светога Антонија и Светога Макарија. И на Светога Василија Острошкога”, нагласио је Владика Јоаникије. Владика Јоаникије је истакао да је преподобни Симеон поред светоотачког образовања научио и најважнију науку коју је наш наропд вјековима његова – науку поста, молитве и покајања. “Ту науку је он усавршио. И ево, Бог је тако уредио да његов спомен буде баш увијек у току великога поста, да се овдје хришћани саберу и да се укријепе од благоуханија из његова светога ћивота. И да се надахну његовим примјером и његовом науком. А он је кроз ту науку стекао такву мудрост да је постао учитељ и свјетило цијелом народу”, бесједио је Владика Јоаникије. Владика је вјернима поручио да имајући овакав примјер треба да се сви учимо да следујемо за светим Божјим угодницима. “Ми хришћани, поштујући сваку вјеру и сваког човјека, и све који другачије мисле, треба да знамо свој пут. А тај пут је посвједочен примјерима светих Божјих угодника. На томе путу увијек је човјек на добитку – не као што се говори да је у неким другим религијама човјек увијек на губитку. Хришћани увијек иду напријед и кроз највећа искушења посвједочују своју вјеру и успињу се, како каже апостол Павле из силе у силу”, поручио је Епископ будимљанско-никшићки. Рекао је да је преподобни старац Симеон поднио много трудова за своју вјеру постећи веома строго. “Постећи и молећи се Богу, он се испуњавао даровима Духа Светога, свједочећи да човјек не живи само о хљебу него о свакој ријечи која излази из уста Божјих. А то је ријеч живоносна, истинита, света… Постећи, молећи се Богу и причешћујући се Тајнама Христовим заблистао је као сунце, по јеванђелскоме свједочанству. Јер, Господ каже да ће праведници заблистати као сунце. То се односи на последњи дан и на царство небеско. Али царство небеско се појављује већ овдје, преко Божјих угодника. Имајући то богатство овдје међу нама, мошти и ћивот и живи примјер Светога Симеона Дајбабскога, ми се данас радујемо радошћу неисказаном. И у ове посне дане, на овим светим службама, предокушамо радост Васкрсења Христовога”, закључио је Владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети Симеон је рођен 1854 .године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића као мали Саво. Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској Богословији а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске Лавре. У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан. Повезан садржај: Житије Преподобног Симеона Дајбабског Скромни и смирени дајбабски старац Стослов Светог Симеона Дајбабског Мери Едит Дарам о Светом Симеону Дајбабском На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи. Преподобни Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дајбабе. Преподобни Симон Дајбабски је канонизован 29. априла 2010. године на заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан. ПОВЕЗАН САДРЖАЈ: Подземни дом Царице небеске: Необична историја једног од највећих светилишта у Црној Гори Скромни и смирени дајбабски старац Jeромонах Исак (Симић): Преподобни Симеон Дајбабски, образац монахујућих последњих времена На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи, а ту га је, као дајбабског јеромонаха, посјетио архимандрит Јустин Поповић, велики српски теолог. Свети Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по Грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дајбабе. Предговор из књиге Преподобни старац Симеон иа Дајбаба, Протојереј Василије, Цетиње 1991. Митрополит Црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Пророчка је ријеч: „Сјећање на праведника је с похвалама". Она се, ево, остварује и у наше дане на праведном Старцу Симеону из Дајбаба, код Подгорице. Лик његов и дјела његова и њему сличних људи, заборав, очевидно, покрити неће, а и не може. У временима великих забуна и беспућа, о. Симеон Поповић је ходио стемено, вјечно — новим путем чистоте, цјеломудрија и светости. Зато се и на њему испунила истина из Књиге Премудрости Соломона: „Часна старост није у мноштву љета, нити се мјери бројем година; сједина људима је разборитост и зрео узраст — живот неупрљан" (гл. 4, 8—9). Некадашња земља Зета, садашња Црна Гора, обилује каменом и јадом, али и олтарима правим на камену крвавом — и свецима у њима. Темељ њене духовне грађевине и њене историјске природе је Св. мученик Јован Владимир. Придржавају је и њену архитектонику одржавају четири непоколебива стуба: Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, праведни Деспот Стефан Штиљановић и преподобни Стефан Пиперски. Мошти Св. Арсенија Сремца, које чува у својим њедрима, опипљиви су свједок њеног непрекинутог светсавског насљеђа. Наравно, не и једини. Милује је и на дјетињу чистоту призива чедна рука новомученика Острошког Чобанина Станка. Сестринско-материнска жртвена љубав и дјевичански стид Преподобне Стефаниде (Стевке Бурчевић) из Враке код Скадра (савременица Старца Симеона, упокојила се 1945. г. у Битољу), препораћа је вјековима и обнавља духом и дахом вјеч-не Љубави. Драгоцјени камен нашег времена уграђен у ту неразориву граћевину управо је Старац Симеон из Дајбаба. Живећи у овом вијеку великих промјена и заблуда, често крваво плаћених, али и времену драгоцјених иску-става и прозрења, о. Симеон није подлегао забунама и заблудама. Успио је да прозре у суштину збивања, али и саму њихову Христолику потку; уз то и да поживи вјерно своме прозрењу и животном опредјељењу. Савременицима је као такав, зрачио својим животним примјером и дјелом, па сија, ево, и сијаће и својим потомцима. Примио га је Бог, по пророку, себи “да не би зло измијенило разум његов” (Прем. Солом. 4, 10), и то зло огромно, које се пред крај његовог земног живота испртило на његов народ. „Похитао је из зле средине" (исто, стих. 14), у времену велике смутње и распамећености, да би се у ове дане нашег враћања себи и памети, поново вратио, и засијао Црној Гори и много шире од ње, новом свјетлошћу препородитељског путоказа. Старац Симеон у духу својих духовних предака, надахнут, у току свога школовања, руском побожношћу подизао је Манастир Дајбабе, светињу у непосредној близини некадашње Зетске Свете Горе, тј. бројних манастира на Скадарском језеру, процвјеталих у вријеме Балшића, сачуваних у народном памћењу и повјеоници. Тако је он, уствари, обнављао замрли духовни живот на црногорским просторима, а и шире, и тиме враћао своју и народну душу чистоти, припремајући је за велика искушења ратног и поратног безумља. То нам, управо, потврћује, у овој књизи, скицирани животни пут Старца Симеона као и избор из његових списа, придодат житију. Извор: Ризница литургијског богословља и живота