Претражи Живе Речи Утехе

Реч о крсту је лудост онима који Гину, а сила Божија нама који се спасавамо.[1] Духован, пак, све испитује, а душевни човек не прима што је од Духа[2] Лудост је, наиме, онима који ту реч не примају са вером, и који не узимају у обзир доброту и свемоћ Божију, него оно што је божанско испитују размишљајући на човечански и природан начин; јер све што је Божије то је изнад природе и разума и мисли. Јер ако неко размишља на који начин је и зашто Бог све превео из небића у биће, и пожели то докучити природним умовањем, неће то схватити: јер то знање је душевно (психичко) и демонско. Ho, ако неко, руковођен вером, оно што је божанско замисли добрим, свемогућим, истинитим, мудрим и праведним, наћи ће да је све исправно и како ваља, и пронаћи ће прав пут. Јер немогуће је спасти се без вере: јер све, како човечанско тако и духовно, вером постоји. Ни замљоделац без вере не усеца бразду на свом пољу, нити трговац пловећи на малом чуну без вере предаје своју душу разбеснелим морским таласима, нити се без вере бракови склапају, нити било шта од онога што у животу бива. Вером поимамо да је све што постоји силом Божијом преведено из небића у биће; све, и оно што је божанско и оно што је човечанско, вером постижемо. Вера је, дакле, сагласност без превеликог испитивања. Свако дело и чудотворство Христово зацело је изузетно велико и божанствено и чудесно, али од свих Његових дела најдостојнији дивљења је Његов часни крст (распеће). Јер ничим другим смрт није уништена, прародитељски грех није опроштен, ад није опустошен, васкрсење није даровано, сила нам није дарована да презремо оно што је садашње па и саму смрт, није остварен поновни успон ка старом блаженству, врата раја нису отворена, наша природа није села са десне стране Бога, нисмо постали чеда и наследници Божији, осим крстом Господа нашега Исуса Христа. Све то остварено је крстом. Јер сви који се у Христа крстисмо, вели апостол, у смрт Његову се крстисмо;[3] јер који се год у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо. [4] Христос је, пак, Божија сила и Божија премудрост.[5] Али гле, смрт Христова, односно Његово распеће, оденула нас je у ипостасну мудрост и силу Божију. Крсно слово је сила Божија, било због тога што нам се сила Божија, односно победа над смрћу, њиме открила, било због тога што, као што се четири крака крста средишњим клином држе и стежу, тако се исто висина и дубина, те дужина и ширина,[6] односно целокупна видива и невидива твар, силом Божијом одржавају скупа. Крст нам је дат на чело као знамен, на начин којим је Израиљу дато обрезање; јер њиме се ми верници издвајамо и распознајемо од неверника. Он је штит и оружје и победнички трофеј против ђавола. Он је печат, да нас се не дотакне онај који убија првенце, као што каже Писмо.[7] Он је васкрсење уснулих, потпора оних који стоје, поштапало немоћних, жезал оних који су напасани, руководство онима који се враћају, усавршавање оних који напредују, спасење душе и тела, одбацивање сваког зла, виновник сваког блага, уништење греха, изданак васкрсења, дрво вечнога живота. Томе, дакле, драгоценом и уистину часном дрвету, на ко ме је Христос принео себе на жртву ради нас, осветивши га додиром свога светога тела и крви, треба да се клањамо; као и клиновима, копљу, одећи и Његовим свештеним местима, као што су јасле, пећина, спасоносна Голгота, животворни Гроб, Сион град цркава, и томе слично; као што вели богоотац Давид: Уђимо у станове Његове, поклонимо се подножју ногу Његових.[8] А да тиме мисли на крст, показује следеће: Устани, Господе, на почивалишту својем,[9] јер устајање (васкрсење) следује распећу. Па ако нам је драг дом и постеља и одећа оних које љубимо, колико су нам драже оне ствари што припадају Богу и Спаситељу, преко којих ствари смо и спашени. Клањамо се, чак, и образу часнога и животворнога крста, иако се твори од другог вештаства, не поштујући тиме твар -далеко било – већ образ крста као символ Христа. Јер Он сам је ученицима својим рекао, упозоравајући их: И тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу[10] говорећи заправо о крсту. Зато је анђео (благовесник) васкрсења говорио женама: Исуса тражите Назарећанина, распетога?[11], а апостол Павле: А ми проповедамо Христа распетога.[12] Много је, наиме, Христоса (помазаника) и Исуса, али је само један распети. Није апостол рекао прободенога копљем него распетога. Према томе ваља се клањати знамену Христовом. Јер тамо где је Његов знамен, тамо ће и Он бити. Док твар, из које је сачињен образ крста, чак и ако је злато или неко драгоцено камење, ако се деси да се образ крста поквари, не треба поштовати. Дакле, клањамо се свему ономе што је Богу посвећено, приносећи поштовање Њему самоме. Тај часни крст предизображавало је дрво живота[13] које је Бог посадио у рајском врту; а пошто је смрт ступила у свет кроз дрво, требало је да и живот и васкрсење буду даровани кроз дрво; Јаков је, поклањајући се врху Јосифова жезла,[14] први образовао крст, па потом Јосиф када је, укрстивши руке,[15] благосиљао своје синове; знак крста описао је врло јасно и жезал Мојсијев, који је крстообразно ударио по мору, спасавши тако Израиљ а потопивши Фараона;[16] знак крста описале су крстообразно испружене руке које су поразиле Амалика;[17] дрво које је учинило да горка вода постане слатка,[18] те стена која се расцепила и из које је потекла вода;[19] жезал Аронов који му је послужио као знак свештеничког достојанства;[20] знак крста изображавала је убијена змија која је победоносно била обешена на дрвету,[21] јер је дрво спашавало оне који су са вером гледали мртвог непријатеља (змију), јер је и Христос, не познавши греха, у телу греха[22] био пригвожден. Велики Мојсије узвикује: Видећете, живот ће ваш бити као да виси пред очима вашим[23] а Исаија каже: Вас дан пружах руке своје народу непокорну, који иде за својим мислима[24] А ми који се томе клањамо, да задобијемо свој удео Христа распетога. Амин. https://voanerges.rs/index.php/sv-dn-vn-ci-nj/sv-pis/r-sudiv-nj-i-s-zrcnj/6165-sv-i-v-n-d-s-in-rs-u

У недељу, 17/30. јануара 2022. године, када наша Црква прославља спомен преподобног Антонија Великог, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин је началствовао на светој архијерејској Литургији у храму Светих Кирила и Методија у Новом Саду. Преосвећеном епископу Дамаскину су саслуживали презвитери и ђакони Епархије бачке, као и презвитер Јован Бабић из Архиепископије београдско-карловачке. Пред почетак свете Литургије, Преосвећени владика Дамаскин је рукопроизвео у чин чтеца Филипа Поповића, Милована Добриловића и Луку Леђанца. У својој беседи Епископ мохачки Дамаскин је протумачио јеванђелско зачало о богатом младићу и указао да су се у историји Цркве, за разлику од богатог младића из јеванђелске приче, многи свети определили да оставе земаљска добра и иду за Христом. „Видимо да оно што се тражи од нас јесте управо оно што је речено у данашњем Апостолу, а то је да имамо стрпљење, доброту, кротост, уздржање, а као свезу свега да имамо љубав, која јесте – као што Апостол каже – свеза савршенства. Зато преподобни Антоније и каже, а остало је и записано: Сада се више не бојим Бога, сада га волим. Управо је то она разлика која постоји у нашем односу према Богу. Свети Василије Велики је то делио у три степена: један је робовски однос према Богу, када чинимо нешто јер се плашимо Бога; други је однос слуге или најамника који чини добро да би добио од Бога добро; трећи однос јесте однос љубави, када прихватимо Бога као свога Оца и када свако карање од свога Оца примамо као благослов. Управо такав однос треба и ми да имамо према Богу, јер Бог јесте наш истински Родитељ, јесте наш истински Отац, јесте истински Човекољубац и јесте једини Пријатељ наш, јер једини Он нам може дати живот вечни. Такав исти младић какав је био и преподобни Антоније Велики, био је и наш Свети Сава, који је исто био богат, али га то није спречавало да постане свети у нашој Цркви”, поручио је владика Дамаскин. Током свете Литургије извршена је света Тајна брака – чин венчања Михајла Илића и Ане Хавран из Новог Сада. После свете Литургије, Епископ мохачки је извршио чин освећења крстионице за одрасле особе, која се налази у склопу парохијског дома. По завршетку чина освећења крстионице, владика Дамаскин је похвалио труд свештеникâ при храму Светих Кирила и Методија, изразио благодарност Богу што је храм био испуњен верним народом, као и наду да ће храм засијати у пуној лепоти када буде фрескописан. Настојатељ светог храма, протонамесник Велимир Врућинић, изразио је благодарност епископу Дамаскину на посети храму и служењу свете Литургије и, у име братства храма, уручио му је на дар икону преподобног Јована Дамаскина. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу пред Богојављење, 3/16. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвећеном епископу Дамаскину су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. После прочитаног одељка из Јеванђеља, Епископ мохачки Дамаскин је у беседи поучио верни народ и подсетио да нас недеља пред Богојављење, као и недеља пред Божић, припрема за прославу великог празника који следи. Осврнувши се на личност светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег, Преосвећени владика Дамаскин је, поред осталог, рекао: „Оно што видимо у појави светога Јована Крститеља јесте, пре свега, послушање вољи Божјој, а са друге стране видимо његово смирење кроз речи када он каже: Долази за мном јачи од мене, пред ким ја нисам достојан сагнути се и одрешити ремена на обући Његовој. Иако га је народ много поштовао, он је имао такво смирење и скромност у срцу своме да је управо и рекао ове речи. То нам говори какви и ми треба да будемо – управо такви какав је био и свети Јован Крститељ; да се не преузносимо пред другим људима и да не мислимо да смо бољи од другога човека него да смиравамо себе пред Богом и пред другим људима, као што је то чинио и велики Пророк и Претеча, свети Јован Крститељ. Зато, драга браћо и сестре, апостол Павле у Посланици Тимотеју каже: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах, да би добио венац правде. Такав рат и такву трку водио је и свети Јован Крститељ. Са великом вером и поверењем и поуздањем у вољу Божју такав рат је ратовао и свети апостол Павле. Такав рат треба да водимо и ми у овоме нашем животу, нарочито сада у ово време ових великих искушења везаних за ову пандемију вируса. Свако наше дело јесте сведочење наше вере. Као што је свети Јован Крститељ сведочио своју веру на реци Јордану, тако и ми сведочимо нашу веру и нашим речима и нашим делима и нашим мислима.” Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У понедељак, 16/29. новембра 2021. године, на празник Светог апостола и јеванђелиста Матеја, свечано је прослављена храмовна слава храма у Српском Милетићу. Бденије уочи празника је служио протојереј Славко Стојисављевић, парох бачкобрестовачки, а саслуживало је више свештеника Епархије бачке. На дан празника, на светој архијерејској Литургији је началствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, а саслуживали су свештеници и ђакони Епархије бачке. Преосвећени владика Дамаскин је у беседи после прочитаног одељка из светог Јеванђеља поучио верни народ. Говорећи о животу светог апостола и јеванђелиста Матеја, Епископ мохачки је истакао: „Ми видимо да када отворимо своје срце за Господа и када кренемо за Њим, Господ улази у њега, као што је ушао у дом цариника Матеја. Тако и ми треба да отворимо своје срце, и када кренемо за Њим – а кренућемо управо ако слушамо Његове заповести и ако творимо дела на која нас Он позива, ако постимо, Богу се молимо и чинимо друге хришћанске врлине – Господ ће доћи и уселити се у нас, као што је дошао у кућу цариника Матеја.” По заамвоној молитви је извршен чин благосиљања славских дарова, које је припремио овогодишњи црквени кум, г. Радуле Перишић. Залог кумства за наредну годину прихватио је г. Дејан Дујковић. По завршетку свете Литургије, протојереј Миле Мајкић, надлежни парох, захвалио је Преосвећеном владици Дамаскину на доласку у Српски Милетић и на речима поуке, а црквеном куму и свим дародавцима на труду око украшавања храма и припреми прославе храмовне славе. Епископ мохачки Дамаскин је заблагодарио и изразио радост што се налази у Српском Милетићу, међу народом који је пореклом са југа Србије. Потом је протојереј Владислав Пајић, архијерејски намесник оџачки, прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, којом се додељује архијерејска грамата признања г. Миловану Мацановићу из Свилојева, а архијерејске захвалнице госпођи Стани Радин, господи Дејану Дујковићу и Стеви Машуловићу из Српског Милетића, као и г. Браниславу Косовићу из Бачке Тополе. Сви именовани су одликовани због оданости вери и љубави према Цркви, показаној на делу кроз помоћ и допринос украшавању храма. Светој Литургији је присуствовао и велечасни Јакоб Пфајфер, римокатолички жупник из Оџака. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин служио је у недељу, 25. октобра/7. новембра 2021. године, свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Сомбору. Преосвећеном eпископу Дамаскину су саслуживали свештеници и ђакони Епархије бачке, као и протонамесник Радоје Мијовић, парох у Бору, у Епархији тимочкој. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала о васкрсавању из мртвих сина удовице из Наина, Преосвећени владика Дамаскин је протумачио поменути јеванђелски догађај и истакао: „Овај јеванђелски догађај који смо чули, треба и нас, овде сабране у овом предивном храму посвећеном светом Георгију, да подстакне да и ми морамо да размишљамо на тај начин, да имамо вере у вечни живот. Јер, по томе се и зовемо хришћани, зато што верујемо у Христа, верујемо у Његово Васкрсење, као залог нашега, односно свеопштег васкрсења. Зато ми хришћани нисмо људи који немају наде. Ми не плачемо за нашим ближњима као они који немају наде. Ми, сабрани овде, у овом светом храму, морамо да се молимо Богу, као што су се молили и свети апостоли, да нам Бог дометне вере. Јер никада и нама није довољно вере и често у своме животу и падамо и устајемо. Није страшно то ако паднемо. Страшно је ако не желимо да устанемо. Бог нам је у светој Цркви Својој дао све оно што је неопходно за наше спасење, па и ту тајну, тај лек, а то јесте лек покајања, лек преумљења, лек новог, другачијег живота, живота по Христу. Нама Господ даје могућност после свете Тајне крштења да се поново покајемо, да обновимо ту благодат Божју, крштењску, коју смо добили на светом крштењу.ˮ У току свете Литургије, Преосвећени епископ Дамаскин је рукоположио у чин ђакона Александра Шарчанског, катихету из Сомбора. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Као и сваке године, празник Покрова Пресвете Богородице торжествено је прослављен у манастиру Ђунис, који овај дан обележава као своју крсну славу. Окупљање верног народа почело је 13. октобра, како би се поклонили светињи и учествовали у богослужењима којима је ово вече било испуњено. Како би се током дана одговорило на духовне потребе народа и помогло у организацији ове велике прославе, дежурали су свештеници архијерејског намесништва алексиначког, нишког првог и другог, топличког и лесковачког. Низ богослужења, који је врхунио светом архијерејском Литургијом 14. октобра ујутро, започет је светом Литургијом, коју су 13. октобра од 8 часова служили протојереј-ставрофор Љубиша Недељковић, протонамесник Владан Ранђеловић и јереј Марко Николић. Празничним бденијем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки Дамаскин. Преосвећеном Епископу саслуживали су архимандрит Серафим (Мишић), протосинђел Мардарије (Ковачевић), јеромонах Николај Јоцић, протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић, клирик Епархије крушевачке, протојереј-ставрофор Петар Милинковић, клирик Епархије тимочке, протојереј-ставрофор Љубиша Недељковић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Милан Ристивојевић, клирик Епархије ваљевске, ђакон Мирослав Стојановић и ђакон Никола Ераковић. По завршетку празничног бденија, одслужен је и акатист посвећен Покрову Мајке Божије, у присуству мноштва народа. Јеромонах Николај, по благослову Преосвећеног Владике, одржао је надахнуту беседу, акцентујући потребу тишине у нашем животу и следовање примеру Пресвете Богородице у трпљењу. Света Тајна јелеосвећења служена је са почетком у два сата после поноћи, а служили су је протојереј-ставрофор Љубиша Милошевић, клирик Епархије крушевачке, јереј Милан Ристић, јереј Александар Срнић, јереј Иван Миленовић, јереј Младен Шобот, клирик Епархије шабачке, и игуман Јеротеј (Влајковић). Прву свету Литургију, служену од 4 сата после поноћи, служили су протојереј-ставрофор Јован Илић, протојереј-ставрофор Живорад Маринковић, игуман Јеротеј (Влајковић), јереј Младен Шобот, јереј Дејан Милошевић, јереј Милан Ристић, јереј Александар Срнић и јереј Југослав Ђурчић. На свим овим богослужењима појали су ученици нишке Богословије и студенти теологије. У 8 часова ујутро 14. октобра, почела је света архијерејска Литургија. На њој су Преосвећеном Епископу Дамаскину саслуживали архимандрит Павле (Јовић), клирик Епархије сремске, архимандрит Серафим (Мишић), архимандрит Методије (Марковић), клирик Епархије врањске, протосинђел Мардарије (Ковачевић), јеромонах Николај (Јоцић), протојереј-ставрофор Петар Милинковић, клирик Епархије тимочке, протојереј-ставрофор Љубиша Недељковић, протојереј Милан Ристивојевић, протонамесник Горан Митић, јереј Радојица Радојковић, клирик Епархије крушевачке, ђакон Мирослав Стојановић и ђакон Никола Ераковић. Појали су чланови хора крушевачке цркве Лазарице. На крају свете Литургије, Преосвећени Владика је осветио славске дарове и пререзао славски колач, припремљен од стране сестара ове свете обитељи, после чега се и обратио вернима пригодном беседом. Светој Евхаристији следила је славска трпеза, са љубављу припремљена од стране домаћина. Извор: Епархија нишка

Јер Тебе данас, кад си отпутовала Сину Твоме, спровођаху Анђели, душе Праведника, Патријараха и Пророка; испраћаху Те Апостоли, безбројно мноштво богоносних Отаца са крајева земље, божанском заповешћу Сина Твога сабираху се као на облаку ка овоме божанскоме и свештеном Јерусалиму, и Теби – Извору Живоначалног тела Господњег – свештене химне најбогонадахнутије говораху. О, како се Извор Живота кроз смрт преводи животу! О, како Она која је при рађању (Христа) превазишла границе природе, сада подлеже њеним законима, и Тело (Њено) непропадљиво, потчињава се смрти? Зато што (оно) треба, одложивши ово смртно, да се обуче у непропадљивост, пошто и Господ природе није одбацио искуство смрти. Јер Он умире телом, и смрћу уништава смрт, и пропадљивошћу дарује непропадљивост, и умртвљење чини извором васкрсења. О, како (Њену) душу свету, раздвајану од богопријемног Тела, прима сопственим рукама Светворац, законито одајући част Оној коју је, иако по природи слушкињу, неистраживим дубинама човекољубља домостројитељно учинио Мајком (Својом), оваплотивши се истински, а не чинећи очовечење привидним. Јер гледаху, како изгледа, присутне Анђелске војске, очекујући Твој излазак из људског живота. О предивнога ли одсељења, које дарује досељење Богу! Јер, иако се то исто дарова и свима богоносним Божијим угодницима, – и заиста се дарова и то верујемо, – али је разлика бескрајна између слугу Божијих и Мајке! Како ћемо, дакле, назвати ову тајну о Теби? – Смрт? Али, мада се и природно Твоја свесвештена и блажена Душа раздваја од Твога свеврлинског и непропадљивог Тела и Тело се предаје законитом погребу, оно међутим не остаје у смрти, нити се распада од трулежи. Јер Оне, чије девичанство и док рађаше остаде неповређено, Тело Њено и при престављењу би сачувано непропадљиво; и пресељава се ка бољем и божанскијем животу, не прекиданом смрћу, него остајућем вечно у бескрајне векове векова. Јер, као што ово свесјајно и многосветло сунце, закратко скривано од месечевог сјаја, изгледа као да некако нестаје и покрива се мраком, и тама замењује светло, ипак оно не губи своју сопствену светлост, него има у себи свагда извирући извор светлости, или тачније: само оно је непресушни извор светлости, као што је одредио Бог који га је створио; тако и Ти – Стални Извор истините Светлости, непотрошива Ризница Саможивота, богато Врело благослова, свих нама добара Узрочник и Посредница, мада се за краћи рок времена телесно прекриваш смрћу, но изобилно нам извиреш непрестане и чисте и непотрошиве валова бескрајне светлости и пића бесмртног живота и истинског блаженства, реке благодати, изворе исцељења, благослов вечни. Ти си као Јабука међу дрвећем у лугу, и плод је Твој сладост у грлу верних. Зато Твоје свештено Пресељење нећемо назвати смрћу, него је својственије рећи: Успеније, или одсељење, или досељење (Богу). Јер одсељавајући се од тела, досељаваш се ка Господу. Тебе са Арханђелима прате Анђели. Од Твојег узласка (на Небо) устрашише се нечисти ваздушни духови (демони). Твојим проласком благосиља се ваздух, и етар изнад њега освећује се. Твоју Душу са радошћу прима Небо. Тебе са свештеним химнама (и упаљеним свећама) и светлим празновањем сусрећу Силе Небеске и као да говоре: „Ко је Ова Узлазећа сва у белом; Јављена као зора, Лепа као месец, Изабрана као сунце?“ Како си Пролепшана, како Слатка! Ти си Цвет пољски, као Крин усред трња. Зато Те заволише девојке. Трчаху за мирисом миомира Твога.Уведе Те Цар у одају Своју, где Те (Небеске) Власти прате, Начала благосиљају, Престоли песмопоју, Херувими с усхићењем радују се, Серафими славослове – Ону Која је природом и истинским домостројем постала Мати Господа њиховога. Ниси попут Илије узишла као на небо, нити си као Павле узнета до трећега неба, него си достигла до самога Царског Престола Сина Твога, самолично гледајући и радујући се, и са многом и неизрецивом слободом предстојећи (Њему), Ти Која си – неизрециво расположење Анђелима и свима надсветским Силама, непрестајуће весеље Патријарсима, неисказива Радост Праведнима, вечно радовање Пророцима: свет Благосиљајућа, свемир Освећујућа! Ти си – уморнима олакшање, болнима исцељење, витланима буром пристаниште, грешницима опроштај, тугујућима благонаклона утеха, – свима молећима готова Помоћнице! (Извод из: Беседе, превод са грчког: Епископ Атанасије (Јевтић), Требиње-Врњци 2002, стр. 303-306) Извор: Српска Православна Црква