Претражи Живе Речи Утехе

После шамарања у учионици, многи помињу положај и углед наставника који, истиче Радивоје Стојковић, челник Заједнице гимназија Србије, почива на самопоштовању и поштовању Не само школство, већ и целокупну јавност, протресао је прошлонедељни инцидент из Седме београдске гимназије, где је професор физике ошамарио две ученице, а потом, како тврди, примио ударце од ђака који је тако бранио другарице. Док наставник накнадно објашњава да га је ученица тог дана, као и месецима раније, провоцирала, а колеге које га познају држе његову страну, други део јавности га безрезервно осуђује за насиље над девојком. И док надлежни већају ко је крив, а ко у праву, професори подсећају да ово није шамар ученици, већ комплетном садашњем школском систему, јавност се на форумима и порталима пита да ли је ово коначно и јасан знак деградације наставничког ауторитета. Стручњаци су недвосмислено усаглашени око чињенице да су данашњи ђаци и њихово понашање другачији него десетак година раније, али мишљења се опет размимоилазе кад је реч о постојању наставничког ауторитета. Радивоје Стојковић, председник Заједнице гимназија Србије и директор новосадске гимназије „Јован Јовановић Змај”, сматра да се апсолутно ништа није променило, сем што су нове генерације ђака све интелигентније и „далеко суптилније читају наставнике”. Овај професор математике и информатике наглашава да је ауторитет увек везан за личност наставника и да је тако било пре два и по века и биће унедоглед. – Кроз његову личност гради се та танана веза поштовања између ученика и учитеља. Ауторитет се гради на самопоштовању и поштовању, а не на функцији и положају. Васпитач својом појавом васпитава. И то холистички. Ставом, односом према сопственом позиву. Ако наставник нешто мора ђаку вербално да објашњава, јер то раније није очитано кроз читав низ других наставничких поступака, онда он има лажни ауторитет. А то је онај који се базира само на његовом наставничком положају и функцији и није га изградио на знању, способности, искрености и читавом систему вредности који је одувек чинио овај позив вредан поштовања – наглашава Стојковић, који признаје да је приступ послу веома много променио од почетка каријере, када је читао стручне математичке књиге, до данас, када трага за оним што доприноси да човек буде задовољан послом. Каже да је научен да је јединица дата ђаку у ствари негативна оцена за професора и наглашава да наставник који има одељење са неколико слабих оцена мора да се запита како да промени приступ ученицима и шта да коригује, јер је ту очигледно да нешто не штима како ваља. – Потребе и интересовања данашњих ђака не мењају се као некад на деценију, или по генерацијама, јер су ђаци буквално из године у годину другачији. И ја им се прилагођавам. Од ученика више не треба тражити просту репродукцију података, то увек могу лако наћи на интернету, него их наставник мора научити како да анализирају и употребе то што прочитају – сматра Стојковић, који је и председник Националног просветног савета. Основна правила игре, сматра Стојковић, јесу поштовање и самопоштовање, које морају имати и наставник и ученик. Он сматра да наставник ђака мора да научи да поштује себе, па ће онда тај ученик да поштује и професора. Од тога, каже, не треба одустати ни када дође ђак који те норме није усвојио код куће, јер се управо у гимназијском добу формира личност човека, па се никада не зна када ће ђаку да „кликне” у глави да усвоји наставнички савет. – Ово што се догодило у Седмој гимназији јесте вапај за помоћ једног детета, чим пркоси и дрско је. Требало је раније да реагују руководећи људи и други надлежни у школи, као и наставничко веће. То је тинејџерски узраст и овакве ствари су предвидљиве и тачно се зна како се реагује и иде испред проблема. Ђаци овде нису криви, а наставницима који имају сличних проблема и не умеју сами да их превазиђу препоручујем да затраже од директора да их шаље на семинаре на којима ће их стручњаци упутити како да реагују у оваквим ситуацијама – истиче Стојковић. Без обзира на то каква им је психичка или физичка повреда претходила, и Бранка Тишма, школски психолог, оштро се противи шамарању ђака. Она, међутим, сматра да се ауторитет наставника потпуно изгубио и то не појединачних особа, него целокупног образовног система. – Ми запослени у просвети генерално више водимо рачуна о потребама ђака, па им и превише подилазимо, све под флоскулом да је то у интересу детета, и не схватајући да им чинимо штету у одрастању. Данашњи ђаци због тога не стичу реалну слику о свом месту у свету и границама које постоје у понашању. Овакви догађаји обично имају дугу историју незадовољства у односу ученика и наставника или школе. Требало је раније да се да сигнал, ово је сукоб који дуго траје, није решаван и проблем се продубљивао. Наставник мора да се обрати директору и више пута ако треба, па ако се проблем не реши на нивоу школе, укључују се друге институције – истиче Тишма. Наглашава да члан 112. Закона о основама система образовања и васпитања дефинише забрану понашања које вређа углед, част или достојанство. У њему стоји да такво понашање једни према другима не смеју починити ђаци, родитељи и запослени у школи, што у преводу значи да нико никога не сме ударити. извор

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско- приморски г. Амфилохије са свештенством и вјерним народом данас, 21. октобра је у Ђенашима код Светог Стефана служио Свету архијерејску литургију и обавио велико освећење новообновљене Цркве Светог Стефана Штиљановића. Митрополит Амфилохије је рукоположио монаха Гаврила, сабрата манастира Прасквице, за ђакона. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђељског зачала Високопреосвећени је казао да је храм Божији који се гради и обнавља симбол људског тијела и душе, јер је тијело призвано да буде храм Божји. „Ви сте храм Божји, по ријечима апостола Павла, а и храмови који се граде и обнављају су призвани да се у њима призива Дух Свети животворни да их освећује, као што и ми призвасмо Духа Светога да освети овај храм“, истакао је Митрополит. Додао је да је и овај новообновљен храм у Ђенашима освећен како би био мјесто гдје ће се сабирати душа жедне и гладне живога Бога, које ће прослављати име Његово и обнављати себе и своју природу, не земаљским знањем и мудрошћу, него силом Божјом: „Јер они који се сабирају у Свете храмове, они се не клањају тијелу и крви него се клањају Страшноме Богу, имену Његовом и Њему једином служе. Овај обновљени храм је путоказ и нама да обнављамо и преображавамо себе у храмове, Духа Светога животворнога – Божијега духа, да постајемо оно зашта нас је Бог створио. Да обнављамо у себе онај лик Божији и Божје подобије, да примајући Светога Духа, нарочито кроз Свету тајну причешћа Тијелом и Крвљу Господњом, постајемо заједничари вјечнога Царства Божјег.“ Митропилит Амфилохије је подсјетио да је овај храм посвећен Светом Стефану благовјерном деспоту српском Штиљановићу, који се трудио у току свога земнога живота, да преобрази себе у храм Божји својом врлином заједно са својом супругом Јеленом – монахињом Јелисаветом. Свети Стефан Штиљановић је родом из Црмнице, а живио је и у Паштровићима. Онда је у она тешка времена страдања нашег народа са Истока и Запада, од истих оних сила од којих и данас страда, отишао за Срем и тамо бранио народ свој од напада и са Истока и са Запада. Мошти Светога Стефана Штиљановића до 1942. биле су у манастиру Шишатовац а када је запријетила опасност да буду уништене од хрватских фашиста пренијете су у Београд у Саборну цркву гдје се и данас налазе. Истичући да се благодарношћу блаженог спомена Патријарха Павла, дио моштију Светога Стефана Штиљановића чува у Цркви Светог апостола Томе, владика је казао да је данас благословом Патријарха Иринеја из Саборне цркве донијет дјелић његових моштију које су уграђене у икону Светога Стефана која ће се убудуће налазити у овом храму. „Тамо гдје се дотакне сила Божија – сила Духа Светога тамо и кости процветају и остају. Тако опстају мошти светитељаве, не својом силом и неким људским знањем, него опстају силом Духа Светога. Они који исповједају Христа као Сина Божјег и који живе по Његовим заповијестима, труде се да ходе за Њим, они кроз покајање, духовни подвиг, труд, молитву, извршење заповјести Божијих, задобијају Духа Светога. И онда Дух Свети кроз њих говори, свједочи ту вјечну истину о живом Богу, Богу љубави – Оцу и Сину и Духу Светоме коме се ми клањамо, у име којег се крштавамо, живимо“, казао је у архипастирској бесједи Митрополит и закључио да очекујемо да нас Божја љубав, Светотројичина загрли и грли не само овдје на земљи него и у вјечности послије нашег упокојења у вјечном и непролазноме Царству Божјем. На крају Литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је заблогодарио свима који су обновили ову цркву и одликовао архипастирским похвалницама Илију С. Вуковића и Вида М. Рађеновића за уложени труд и жртву у обнови многих паштровских храмова а посебно овог Храма Светога Стефана Штиљановића у Ђенашима. Вјерници су у Ђеношима данас имали посебну радост и благослов да цјеливају и икону са моштима Светог Стефана Штиљановића, дар Саборне цркве из Београда, и његове мошти које су донијете из Цркве Светога Томе. Након Свете службе Божије приређен је пригодан културно-умјетнички програм и трпеза хришћанске љубави. Весна Девић Извор: Радио Светигора View full Странице

Министарство одбране Русије ће изградити главни храм Оружаних снага Русије у подмосковском парку за културу и одмор „Патриот“, изјавио је министар Сергеј Шојгу. „Министарство одбране реализује план изградње главног храма Оружаних снага у парку ’Патриот‘. Та идеја је добила подршку јавности, државних власти, војне управе, свештенства и већ је направљена визуелна концепција храма“, казао је Шојгу јуче на седници колегијума Министарства одбране Русије. Према његовим речима, храм ће постати духовни, научни и просветни центар за војнике, православне свештенике и грађане Русије. У њему ће постојати музејска поставка посвећена историји формирања руске државе и оружаних снага.

30. Децембар 2017 - 20:51 Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања). Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио. Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој, чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и приморати себе на добра дела у свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом, треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се. Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска View full Странице

Извор: http://eparhija-zicka.rs/posle-175-godina-u-uzicu-se-gradi-novi-hram/#prettyPhoto Након 175 година Ужице је благословено новим олтаром, где ће се славити Име Божије молитвама Богородице и заштитом њеног Покрова, коме је храм и посвећен. Остаци прве Ужичке цркве Ружице немањићког периода нису сачувани. Постојећа два храма су из 1721. године (Светог апостола и јеванђелиста Марка) и Светог великомученика Георгија из 1842. године. На дан Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова, 9. октобра 2017. године, Преосвећени Владика жички г. Јустин освештао је темеље новог покровског храма. У својој беседи, Епископ нас је поучио да је најлепша честитка данас за дан града полагање камена темељца овоме Светоме храму који је посвећен Покрову Пресвете Богородице. Затим је подсетио да је омофор Пресвете Богородице „сила божанска и чудесна која ће од данас чувати и штитити овај град и све људе који припадају овоме месту; чудесна је и силна благодат Божија која даје у срце верноме народу да зида храмове Божије. Улагање у духовно је много претежније од бриге за телесно. Зато је најважније да иштемо Царство Божије, а све остало Господ ће надоместити“. Епископ је пожелео свим трудбеницима и свима који су зажелели да овде никне храм да се та жеља испуни, јер „када иштемо од Господа оно што је на спасење Господ ће брзо услишити молитву нашу“. Нови храм се налази у ужичком предграђу Крчагову, које због положаја терена у ужичкој котлини представља засебну целину. Нови храм ће бити светионик и литургијска трпеза заједнице верних, која ће од сада имати свој домаћи храм у комшилуку. Ово је велики дан за Ужице и уопште за овај крај. Изграђивањем храма се исписују светле странице црквене историје, изграђујемо се и ми узрастањем у нову твар у меру раста пуноће Христове, по речима апостолским. Чину освећења саслуживали су: архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, старешина храма Светог великомученика Георгија протојереј-ставрофор Зоран Јанковић, старешина храма Светог апостола и јеванђелиста Марка протојереј-ставрофор Милић Драговић, протојереј-ставрофор Василије Томић, као и свештеници Ужица и околине уз учешће благочестивог народа. Несебично залагање показали су угледни чланови Грађевинског одбора на челу са председником г. Николом Селаковићем, генералним секретаром председника Србије, потпредседником и градоначелником града Ужица Тихомиром Петковићем, Владимиром Синђелићем, Добросавом Андрићем, Милијом Божовићем, Никодимом Вељовићем. Захвалност дугујемо и осталим члановима Грађевинског одбора и свим дародавцима који су омогућили да ову фазу темеља завршимо. После освећења темеља Владика Јустин је освештао новосаграђени дечји вртић у ужичком насељу Пора, а потом је у Народном позоришту присуствовао свечаној седници која се сваке године организује поводом дана Града Ужица. Нека би дао Господ да градњом храма будемо достојни наследници наших светих предака, да нас се не постиде и да нас препознају као своје наследнике. протојереј-ставрофор Иван Деспић View full Странице

Извор:http://iskra.co/srbija/u-nevolji-se-poznaju-ljudi-dobrotvor-hido-muratovic-iz-novog-pazara-na-goliji-gradi-kucu-milosu-jovanovicu-junaku-sa-kosara/ У НЕВОЉИ СЕ ПОЗНАЈУ ЉУДИ: Добротвор Хидо Муратовић из Новог Пазара на Голији гради кућу Милошу Јовановићу, јунаку са Кошара 04.09.2017. - 16:52 ИСКРА Фото: З. Шапоњић Огрејало је сунце Милоша Јовановића (38), српског јунака са Кошара и његову породицу, мајку Росу (60), и сестру Марину, када су пре неколико дана у њихову Троштицу стигле грађевинске машине, мајстори, и када су ударени темељи њихове нове куће… – Ово нам је, како смо се родили, најсрећнији дан у животу. И веровали смо и нисмо, сада знамо – имаћемо и ми своју кућу, нећемо још једни зиму дочекати у уџерици кроз коју зими дува северац, лети прокишњава, а кроз собе шпартају пацови и змије, и која није наша – јавили су нам се, срећни и пресрећни, пре пар дана Милош и Марина са Голије. Пирча о тешко оболелом јунаку са Кошара Милошу Јовановичу, објављена пролетос и у „Искри“ и још неколико новина у Србији, прича о тешкој муци и невољи, о животу у туђој трошној кући која само што није пала, са 13.000 динара мајчине пензије месечно, о Милошевој мајци која болује од карцинома, сестри која је без посла, потресла је Србију. Јавило се много добрих људи, сакупљено је тада око 2.500 евра, ових дана још хиљаду, и, људина из Новог Пазара, добротвор Хидо Муратовић одлучио је да са тим новцем крене у изградњу куће за Јовановиће, па, докле стигне, а стићи ће, уверен је Хидо, до зиме да Милоша и породицу усели у нови дом… Фото: З. Шапоњић – Кренуо сам, поставили смо темеље, изидали зидове, за који дан дижемо плочу, до краја недеље надамо се да ћемо поставити и кров… Помоћи ће бог и добри људи, као што су до сада небројено пута помогли. Нисам могао да гледам муку Јовановића, када се прича појавила у новинама јавили су се добри људи са свих страна, из Новог Пазара, из дијаспоре, из читаве Србије, а Јовановићи су заслужили да им помогнемо – каже Хидо. Уз помоћ ратних другова, Милош који болује од метаболичких, хормоналних, психичких поремећаја, летос је неко време провео на лечењу на ВМА у Београду, из Београда се вратио донекле опорављен, сада се радује новом дому. – Наш сан је кућица, да можемо мирно да заспимо, да имамо купатило, да само мало проживимо као људи. Нас живот није миловао, имали смо тешко детињство, тежак живот, ваљда смо и ми мало радости заслужили. Хвала свим добрим људима, Хиду посебно – кажу Милош и Марина. Много је људи већ помогло да крене изградња куће за Јовановиће. Хидо Муратовић помиње фирму „Дадо градња“ из Новог Пазара, чије су машине ископале темеље и поравнале плац, град Нови Пазар дао је машину да поравна пут до куће Јовановића, помогло је и предузеће „Пионир“, Мурат Муратовић и Бошко Радовановић… Неко више, неко мање, за велику срећу Јовановића. Фото: З. Шапоњић ПОМОЋ „Искра“ апелује и моли све људе добре воље да се јаве и помогну. Потребан је и новац и материјал за завршетак грубих грађевинских радова, а затим и за унутрашње опремање. Потребни су подови, цреп, електро материјал, санинтарије, фасада, изолација, потребан је намештај, шпорет на дрва, бела техника… Сви који желе и могу да помогну, могу се јавити на телефон 065 – 474 5433 а број жиро рачуна је: 205 – 9011007013986 – 02 отворен код Комерцијалне банке у Новом Пазару…. Сања мртве другове У страћари, у селу Троштица под Голијом, Милош Јовановић сваке ноћи сања Кошаре и своје мртве другове, крв и располовљене главе, бомбе како падају са небеса и вриску рањене браће… – Пробудим се у зноју, скочим, после по помрчини лутам око куће, не могу да се смирим… Заспим, па их поново сањам – прича Милош у кућици од блата и прућа под Голијом, која само што није пала. Пред крај рата, његовој сестри и мајци, неко је јавио да је Милош погинуо на Кошарама, појавио се пар недеља касније, посебан, блатњав, болестан… Зоран Шапоњић, Искра View full Странице

Uskoro izgradnja pravoslavne crkve na Prozivci 17.05.2017 u 13:02h Izvor: Subotica.com Do kraja ovog meseca biće postavljen kamen temeljac za pravoslavni hram Svetog Nektarija Eginskog u najvećem gradskom naselju Prozivka. Hram će biti izgrađen u ulici Blaška Rajića, gde je već parcela ograđena, a građanima predstavljena tabla sa budućim izgledom crkve. - Ideja o izgradnji hrama na Prozivci postoji od 2008. godine i sada su se stvorili uslovi da se ona i realizuje. Radovi na prvoj fazi gradnje, koji podrazumevaju izlivanje temelja, trebalo bi da počnu za desetak dana, a sredstva je obezbedila Crkvena opština uz pomoć donatora – objašnjava sveštenik Miodrag Šipka. - Još je rano govoriti koliko je novca potrebno da se hram i završi. Projekat za izgradnju hrama izradio je Biro za projektovanje i inženjering „Studio 1“. Izgled buduće crkve koja će biti u srpsko-vizantijskom stilu, površine od oko 400 kvadratnih metara, na prvi pogled odstupa od uobičajenih, starijih vojvođanskih crkava, koje su mahom starije i građene u barokonom stilu. Međutim, slična je crkvama u Bajmoku i Šantiću i novijim hramovima širom Vojvodine. Nova crkva biće bela, sa isturenim zvonikom. Sveti Nektarije (svetovno ime Anastasije) rođen 1846. godine u mestu Silivrija u istočnoj Trakiji, kao peto dete siromašnih roditelja Dimosa i Vasilike Kefalas, koji su mu odmalena duboko usadili hrišćansku veru. Još kao mladić sa 14 godina, krenuo je za poslom u Konstantinopolj, i mnoge je godine proveo u sirotinji, gladan. U crkvenoj karijeri dostigao je čin mitropolita pentapoljskog, sa službom u Aleksandrijskoj patrijaršiji, odakle je proteran zbog loših odnosa i ljudskih spletki. Sa željom da obnovi manastir došao je na Eginu, ali dozvola za to nije stizala, čak ni kad je okupio brojno sestrinstvo, osnovao školu za nepismene i šio papuče za monahinje. U pitanju svetitelj novijeg vremena (umro je 1920. godine i za crkvu je novoprojavljeni), a pripisuje mu se više od dve hiljade čuda. Svi građani koji žele mogu da doniraju novac za izgradnju crkve na Prozivci posvećene svetitelju kome se pripisuju čudotvorne moći.