Претражи Живе Речи Утехе

”Незбор” је једно од омиљенијих стања у која упадамо и начина на које обликујемо свој однос према другима У једној земљи на брдовитом Балкану, иза сваког брда чека нека невјероватна људска прича, пуна преокрета и изненађења. Актери тих прича смо ми. Људи уплетени у вјечна питања истине, части, љепоте, опстанка… Увод у сваку од њих је наш живот, односно чињеница да га живимо иако му не знамо потпуни смисао. Разрада се, мање - више тиче нашега сусретања са другим људским бићима, и теме како да подијелимо ово мало простора са њима, који такође не знају потпуни одговор на поменуту недоумицу: откуд и зашто ми овђе боравимо? Закључци су разни, али их је велики број утемељен на разлазу и неразумијевању. "Не-збор” је једно од омиљенијих стања у која упадамо и начина на које обликујемо свој однос према другима. Kод нас у Црној Гори тај ”незбор” се често сматра максималним друштвеним постигнућем, којим китимо своје јуначке груди наглашавајући како је ”још и добро што смо прекинули сваки контакт” јер у противном… ”свашта би било”! Kолико год то звучало јадно и смијешно, има у томе истине. ”Незбор” је израз немоћи, наше немогућности да, у неком моменту, најчешће у тренутку појачаних емоција и осјетљивости, не можемо и не умијемо изаћи на крај ни са сопственим ни са туђим ограничењима. Чак ће вам и свештеник некад и понегђе савјетовати да се ”клоните људи” који вам изазивају невоље и са којима не можете неспоразум ријешити као људи. Небитно сад, да ли својом или њиховом кривицом. Само, ако то чујете од свештеника, знајте да је то, што би се оно рекло - ”привремена мјера”. Нешто као прва помоћ. Мјера нужне самоодбране. Ако потраје, може прећи у самообману. У увјерење да постоје неки људи са којима ”нема приче” нити људских односа. Никад. У таквој врсти обмане живјели су и јунаци анегдоте (истинитог догађаја са занимљивом и поучном радњом) коју ћу вам испричати. Поента приче није у одавању личних података, него у потресним емоцијама у које су се утапали и из којих су испливали њих двојица. Зато им нећу наводити права имена, ни мјесто становања. Ево нека, за потребе приче, један буде Митар, а други Рајко. Дуго се познају, живе у истом граду, раде различите послове и воде животе прилично различитог интензитета, али што по завичајној, а што по основи исте улице у којој живе, често су се састајали на истим мјестима и у сличним друштвима. Било је то једно интензивно дружење, са пуно међусобних симпатија, хумора и разних малих међуљудских уступака и услуга које су утврђивале то познанство. Међутим, једног љета, у околностима које ће се касније испоставити крајње баналне и смијешне, један другоме су нашли разлога да замјере нешто. До степена да више никад један са другим ”не проговоре”. Сви њихови заједнички пријатељи знали су да је разлог свађе предимензиониран и очекивало се брзо измирење. Али, како каже пјесник: ”У бури ћутања, потонуле су лађице”. Прошле су деценије. Путеви су им се прилично раздвојили. По многим основама. А међу њима и она: један је био ватрени и јавни присталица МЂ, а други умјерени у испољавању али непоколебљиви противник те политичке опције. Но, њихове пођеле су много дубље и емотивније усидрене у тај љетњи неспоразум, из времена много ранијег од овдашње вишестраначке демократије. Ову политичку пођелу помињем онако епизодно као назнаку да их судбина није водила у правцу помирења, него само још веће удаљености. Ђеца су им се дружила, живот је правио разне приче које су преплитале рубове њихових хоризоната, али Митар и Рајко, никад више ни ”Здраво”… Стигосмо и до овога љета 2023. на брдовитом Балкану. Преживјеше и један и други и август 2020. (иако су епохална радост и туга које су те године рађале овдашњим улицама биле опасне за њихова старачка срца), и ковид-19 (иако је било повуци-потегни и код једног и код другог). Преживјеше и дочекаше да се као два седамдесетпетогодишњака, као два стара полуочерупана кокота, нађу у чекаоници локалног Дома здравља. Без некадашње снаге да се запођене бој, без журбе да се што прије крене кући, без доброг вида да буду сигурни кога то наспрам себе виде… и без свједока, иког трећег да их чује. Митар је загледао у Рајка несигуран да ли добро види, а Рајко је одмјеравао да ли то Митар баш у њега гледа, иако су били сами. У том моменту, сами на свијету. Осјетивши, ваљда, у тој чекаоници за здравствену помоћ, насушну потребу душевног здравља, потребу за праштањем, за уздигнућем од глупости и пролазности овога свијета, Митар проговори: ”Рајко, јеси ли то ти”? А Рајко, као да је добио инфузију најјачих витамина или дијагнозу о одличном стању здравља, у једном даху одговори: ”Јесам, мој Митре. Окле ти овђе? Kако си?” као да је у том тренутку наставило да жубори и бучи оно давно прекинуто љето препуно валова и зрикаваца, и као да су препознајући један другога у тој (општој људској) немоћи, препознали сами себе. Kао да су један другоме постали огледало, и брза њега и хитна помоћ. И као да је сада, иако ближе крају него онда што је био - кад су се посвађали, живот могао да настави несметано и пуним током. Љепши и пропорођен. https://www.vijesti.me/kolumne/670549/rajko-jesi-li-to-ti

”Спољна политика Америке нема пуно везе са људима који живе у овој земљи” – рече ми пријатељ који je тамо провео живот. Био је то одговор на моје питање како је могућ толики несклад између онога што човјек види и доживи унутар Сједињених Америчких Држава, и онога што та држава производи изван својих граница? Да не буде забуне и нагађања, негативна конотација америчке спољне политике везана је за праксу кршења свих могућих принципа и позитивних међународних прописа онда када тренутном интересу и голој моћи ти принципи и прописи чине препреку. Много прије стравичног украјинског крвопролића које нам се одвија пред очима, а не толико давно да се не би сјећали, имали смо смјену легитимних предсједника држава широм свијета попут лова на дивљач (посљедња и најпотреснија је ликвидација Гадафија у Либији ). Знамо и за спаљивање држава и народа на њиховој територији (послије холивудски ”опјеваног” Вијетнама, добили смо сличан хорор – филм у сопственом дворишту 1999.г.). И, кад смо већ код филма, ненадмашни Оливер Стоун дао нам је увјерљиву сугестију да је иста та (америчка спољна) политика, најпрецизније метке испалила у сопственом дворишту, у главу свог предсједника тачно прије 60 година. Можда је баш Кенедијево убиство и перцепција америчког јавног мнења о неувјерљивости налаза Воренове комисије, најбољи доказ дихотомије између америчког ”унутрашњег раја” и оног пакла којег, с времена на вријеме, успостави америчка војна или обавјештајна сила, изван њених граница, или граница НАТО савеза. Јер, да је то једно те исто, нити би грађани САД икада изабрали предсједника који ”не воли рат” (и који је касније тражио и нашао мир у тзв. Кубанској кризи), нити би на таласу општенародне жалости за убијеним Кенедијем, у сред САД, могла настати читава култура трагања за истином, па ни овај генијални Стоунов филм, кога гледам бар једном годишње, са несмањеним одушевљењем. Само, мотив за ово моје данашње писање није слојевита прича о америчком империјализму који, као и сваки други, има мноштво непринципијелних и злочиначких лица, него управо сагледање унутрашњег живота САД које сам формирао на основу једномјесечног боравка тамо. Знам да ми се може замјерити зашто пишем о нечему што сам тек површно разгледао? Међутим, теми приступам из легитимне перспективе пролазника и путописца а не сталног житеља. Наиме, имао сам Божији благослов да на позив тамошњих православних парохија, обиђем десетак градова у САД, с краја на крај ове лијепе и уређене државе. Од Флориде до Сијетла. И да видим једну културу људске љубазности и сусретљивости која је, рекао бих, један степен изнад европске. Прва помисао ми је да Европа са својим вишемиленијумским искуством друштвеног живота, теже излази на крај са заоставштином сукоба и нетрпељивости, него америчка држава која је прављена ”са голе ледине” и која је искористила прилику да ресетује европске подјеле до те мјере, да данас, унутар ње мирно живе и сарађују припадници народа који на својим родним грудама још увјек међусобно ратују. Колумбово откриће није само отворило нове мајдане сировина које ће крцкати Европљани, него и могућност да се друштвени и политички живот човјека обликује изнова, ”од нуле”. И гледајући амерички друштвени живот, човјек стиче утисак да је та могућност искоришћена. Појам ”новог свијета” (боље рећи: свјетова) не тиче се само нових физичких пространстава, него и нове свијести модерног човјека о безграничним могућностима његових истраживања и открића (како ће то оштроумно дефинисати Хана Арент у својој ”Conditio humana” ). Слика тих безграничних могућности, или бар идеала јесте и астронаутска база НАСА на Флориди. Унутар својих граница САД дјелују као успјели пројекат, бар у оној мјери колико споља остављају тужну слику блиједе копије древних империја и тиранија већих над мањима. Али, да се држим задате теме. Унутар америчких граница. Земља реда и развијене друштвене културе. Такве и толике да су бројни наши преци и рођаци, прогнани одваде или од сиромаштва или од идеолошког једноумља, тамо нашли лијепу кору хљеба и достојанствену слободу говора и постојања. До те мјере да су не само тамо стали на сопствене ноге, него и зарадили могућност да и нама овдје помогну у обнови цркава, развоју културних пројеката и просветних дјелатности. Маниром старозавјетне античке дијаспоре која је, ма гдје се налазила од Вавилона до Александрије или Рима, помагала живот Јерусалимског храма, и ова дијаспора новозавјетног Израиља, тј. хришћанске цркве у Америци обилато је помагала опстанак духовног живота хришћана у Европи, па и овдје код нас. И све то благодарећи слободи коју пружа америчко друштво, које је и самом Његошу, по ономе што је чуо о Америци у своје предсмртне дане, била идеал слободе – како нам свједочи Љуба Ненадовић у својим ”Писмима из Италије”. На мом путу по Америци видио сам градове украшене, између осталог, и бројним православним храмовима. Како оних Српске Православне Цркве, тако и црквама грчке, руске и других православних традиција. Све оне имају лијепа и богата имања, стечена трудом и духовном пажњом три или четири генерације европских исељеника, који су прије и рађе одвајали стредства за храм, него за сопствене куће. У Либертвилу крај Чикага, и у Џексону на сјеверу Калифорније, народ се данас сабира у црквама које чувају мошти два новија православна светитеља СПЦ, и цијелог православља, који су поријеклом са простора данашње Црне Горе: Светог Мардарија Ускоковића из Љешанске нахије и Светог Севастијана Дабовића из Боке. Њихови животи, мисионарски рад и култ који је настао око њиховог спомена посљедњих година, свједоче колико је Америка земља Божије ријечи, ништа мање него традиционалне библијске земље Европе, Африке и Азије. Та истина се данас најљепше види у животу и раду велељепног православног манастира Светог Антонија у близини Финикса међу кактусима и пустињским предјелима Аризоне. Бог ме удостојио да видим ту монашку обитељ, а сазнао сам да их има још 20- так широм САД и Канаде. Није ме оставила равнодушним ни протестантска хришћанска цивилизација која се види на сваком углу америчких урбаних средина. Безброј цркава евангелистичких, методистичких, баптистичких… али и велики број убијеђених хришћана без одређене деноминације, конзервативних свејтоназора који читају и тумаче Библију, који брину о томе ”куда иде овај свијет” и моле се Богу искрено и са љубављу. Стекао сам утисак да су поред свих јасних разлика између њиховог и мог доживљаја духовног живота, они заслужни за једну ствар којој се дивим. А то је људски лик и топлина односа лица које срећеш од улице, преко јавних институција до трговина и саобраћајних раскршћа. Гдје год да се задесиш, и куд год да си пошао, сусрешће те љубазно лице трговца, службеника или пролазника, који те искрено пита шта ти треба и како ти може помоћи? Поред тога, сваки од њих ти жели угодан остатак дана и готово неизоставно ”Божију помоћ и благослов”. Конобар те нуди пићем које ће свакако да наплати (да ти га прода), али то ради интонацијом која одаје бригу јеси ли жедан и шта би теби највише пријало да попијеш, а не оним начином који у први план ставља трговину. Не кажем, имамо и ми љубазних угоститеља, али ово о чему причам никада нијесам видио у Европи. Е сад, неки људи са којима сам ово коментарисао (и тамо и овдје) истичу како је то ”све вјештачки и неискрено” и како ”они то раде на силу”. Прво, дојадила ми је ова европска искреност која ти сваку муку сручи у лице, већ при првом сусрету (о нечем сличном говори Његош капетану америчког брода усидреном у Напуљу), а друго: па чак и ако је ”на силу” и ако је та љубазност ”службена”, то само говори о општем друштвеном труду да свима буде лијепо. Управо је то одлика културе и цивилизованости, да ”на силу” радиш против сопствене и урођене мрзовољности и љености. Како рече један тамошњи српски поп: све то што се упорно и континуирано ради ”на силу”, ако је добро и корисно, постаће временом дио природе и искреног опхођења. А љубазност јесте и добра и корисна. Сваку моју комуникацију са непознатим људима у Америци (службеником на аеродрому, касирком, продавачем на пумпи) завршавао сам са ријечима ”Бог те благословио”! И увјек и свуда добијао сам одговор ”Бог и тебе благословио, оче”. Осјећао сам се као код куће, или као у оној Црној Гори од прије педесетак или сто година када су се људи овдје једни другима обраћали са ”Помага Бог” – ”Бог ти помога”. Послије су нам објаснили да је то нешто заостало и да морамо да се понашамо модерно, у складу са западним вриједностима. Кад тамо, баш на Западу, посвуда оно чега се ми овдје са неким нецивилизованим презиром одричемо. Има ова америчка друштвена љепота своју високу, превисоку цијену, претходног уништења цивилизације старосједиоца, такозваних индијанских племена, који су данас сведени на резервате и на један врло тежак живот. Остали су бројни топоними у именима градова, језера и савезних држава, и различита административна рјешења која давне дошљаке из Европе подсјећају да живе на земљи коју су преотели другима. https://mitropolija.com/2023/06/20/o-gojko-perovic-amerika-zemlja-ljubaznih-ljudi/

Наслов за ову колумну позајмио сам од зборника научних радова (социолошких, философских, правних…) који је приредио Питер Л. Бергер, професор на Бостонском универзитету. Радови су релативно актуелни (публиковани прије 15 година и убрзо преведени на српски језик) и разноврсни (даје се осврт компетентних аутора на садашњи живот неколико битних свјетских религија). Заједнички именитељ овог подухвата, или нешто попут оквирног закључка, садржан је већ у поднаслову који гласи: ”Препород религије и свјетска политика”. Седам различитих аутора сагласни су око много тога, а најприје у констатацији да је религиозност широм свијета препорођена као општа људска потреба за оностраним. Такав препород у духовним токовима савременог човјечанства неизбјежно има вишеструке посљедице на свјетску политику, поготово на ону њену секуларистичку црту, која одавно бијаше раскрстила са… па, раскрстила, довољно је рећи. Сакрални појам од кога се она дистанцира, садржан је у глаголу. Књигу топло препоручујем. У сфери политичког, тамо гдје се изграђују правна држава и демократско друштво, поред родољубивог заноса и химничних пјесама, потребни су нам мудрост и објективност. А у области уређења друштвених односа на граници политичког и духовног – поготово. Сматрам да нам ту треба појачана пажња и дубоко промишљање свеукупног искуства човјечанства. Искази овдје заступљених аутора констатују: десекуларизацију свијета. За потребе овог мог наговора на читање поменуте књиге, важно је да истакнем кључне разлике у појмовима секуларног и секуларизације, онако како их ја схватам, а на основу прочитаног. Наиме, први се веже за одређени свјетоназор, теоријски став, а могао би се свести и на врсту односа, на достигнути демократски стандард друштвеног уређења (али и општег друштвеног мнења) који на нивоу институција раздваја државно, позитивно-правно и оно сакрално, црквено. Док се други појам односи како на историјски процес расцрковљења (”рашчаравања” рекао би Чарлс Тејлор) свијета, државе и друштва, тако и на одређена идеолошка убјеђења појединаца или група, које се не заустављају само на правном разликовању државних и црквених институција, већ – у својим радикалним облицима – и на потпуно маргинализовање и прогон религиозности (како религиозних институција, тако и религиозних тема) из јавне сфере. Прогон у једину, по њима, дозвољену сферу, искључиво приватног. Обично, таквим идеологијама приписујемо онај препознатљиви ”изам”, како бисмо у ”секуларизму” лакше препознали искључивост и идејни тоталитаризам. При том, разумијем, да није сваки секуларизам нужно везан за неку тоталитарну политичку ангажованост и манифестације отвореног прогона религије, већ у сфери интелектуалног он може да остане на нивоу толерантно исказаних жеља и процјена. Таква је рецимо она визија да ће (довољно распрострањен и дуготрајан) развој науке и технологије, и са њим у вези достигнуто земаљско благостање, учинити излишним сваку духовност и црквеност. Ето, управо са таквом предрасудом модерног човјека полемишу аутори овог зборника, међу којима је најексплицитнији управо Питер Бергер када каже: ”Религиозни импулс, трагање за смислом који трансцендира ограничени простор емпиријског постојања у овом свијету – непромјењива је константа људске егзистенције”. Бергер сматра да ће се са овим ставом сложити како религиозни људи, тако и сваки разуман атеиста или агностик. Он даље додаје да ”људско постојање, лишено трансцендентности, представља једно осиромашено и неодрживо стање”. Иако испрва научно-истраживачки мотивисан да објасни пораст вјерског фундаментализма у свијету, крајем 20. и почетком 21. вијека, овај групни научни подухват дошао је до увида како напросто ”претпоставка да живимо у секуларизованом свијету”- није тачна. Ако државне институције у великој већини земаља и јесу устројене секуларно, на познатим принципима одвојености, ипак религија ни најмање није напустила јавни простор, нити простор основних људских потреба. Нити се икада она може ”закључати” у област искључиво приватног и персоналног. Уколико је модерност (са свим што она носи) наизглед увелико помјерила позицију сакралног из фокуса савременог човјека, из његове свакодневице и из животних приоритета, на другој страни је истовремено пробудила бунт против секуларизације и потребу за обновом духовног живота. И то на свим меридијанима. А онда када нијесу сведени само на приватно – духовност и сакралност неизоставно (п)остају политичке референце. И премда вјерске институције немају моћ да доносе правно-обавезујуће указе и одлуке, велики број европских и сјеверно-атлантских политичких чинилаца (партија и појединаца) прокламује своје залагање за одбрану хришћанских вриједности. У исламском свијету је то још недвосмисленије. Савремена философија је одавно уочила да су различите атеистичке идеје прогреса, као што је модернистичка визија научне и технолошке експанзије, или комунистичка вјера у будуће бескласно друштво, само замјена за духовне есхатолошке визије Небеског царства. Зато ће Карл Левит, Марксов ”Комунистички манифест” окарактерисати као својеврсно ”пророчко и есхатолошко” дјело. Бог и Дух су замијењени класном борбом и материјом, али је библијска конструкција будућег спасења, опстала. Данас је јасније, него, рецимо, прије пола вијека, да те замјене немају увјерљивост ни дуготрајност оригиналних религиозних визија. Сматрам умјесним да баш на овом мјесту искористим сликовиту квалификацију ”блиједе копије”. У тој неостварености идеологија ”будућег прогреса” видим један од разлога зашто се религиозност модерног човјека враћа ”на велика врата” у савремени живот. Питања друштвене солидарности, умјерености, заштите животне средине и сличне теме, постају много сигурније у рукама оних који живот (и туђи и свој) виде као ”незаслужени дар од Бога”, него оних који га немилице и себично троше као сопствено власништво. Отуда, све више је философских теза које бисмо с правом могли назвати постсекуларним гледањем на ствари. У њима доминира схватање да се на религијске праксе и перспективе можемо ослонити као на темеље борбе против снага глобалног капитализма, али и као на изворе аутентичне етике мултикултуралног грађанства, хуманости и једнаког поштовања. Или, да кажем по народски, између вјерујућег хришћанина и вјерујућег муслимана, па ако хоћете између цркве и џамије, не може бити толико неспоразума, колико их могу створити интерпретатори поменутих вјера који не практикују њихов духовни живот. Међутим, ако чињеница да савремени свијет није и не може бити секуларизован, указује на неуништиву виталност религије, то никако не значи да треба доводити у питање секуларне поставке наше цивилизације и државних институција. Ако ни због чега другог оно због секуларних принципа постављаних, рецимо, у самој Библији. Рекло би се да је макар Стари Завјет, од корице до корице, поистовјетио Божију и земаљску монархију, оличену у помазанику Давиду и каснијем ишчекивању Давидивог потомка, Месије – Спаситеља. Међутим, прије Давида, у првим поглављима Прве књиге Самуилове, збива се драма када израиљски народ тражи цара а пророк Самуило одбија да га прогласи/изабере сматрајући такав захтјев готово па – богохулним. Рекло би се, незнатна епизода у односу на монархистичку интонацију свега што слиједи, па чак и једног тако молитвеног штива као што су псалми. Међутим, та Самуилова драма није безначајна и она свој пуни смисао добија у Новом Завјету, када ће се на више мјеста из Божијих уста јасно указати на дистанцу између Божијега и земаљског царства. Господ Исус Христос ће пред Пилатом рећи како Његово ”царство није од овога свијета”. Прије тога ће апостоле савјетовати да разликују шта треба дати ”цару” а шта ”Богу”. А потом ће апостол Павле, у посланици Јеврејима рећи како ми хришћани ”у овом свијету постојаног града немамо, него чекамо онај који ће доћи” (Јеврејима 13, 14). Наравно, свима је знано, да је од Константина Великог па надаље, настала цијела једна политичка философија и теологија ”Светих царстава и Светих царева”, како на хришћанском Истоку, тако и на хришћанском Западу. О томе би се дало штошта рећи, али ћу се овдје зауставити на више пута поновљеној мисли блаженопочившег митрополита Амфилохија који био убијеђен да је покољем који је претрпјела руска царска породица Романов, Божијом вољом, окончана ”константиновска ера” у историји Цркве. Збиља, ово јесте мисао о којој би се могло дискутовати, али лично мислим да се данас, послије свега, кристалније види, да ни хришћанској Цркви ни савременој држави, није ни од какве користи институционално преплитање, нити туторство које би држава имала над Црквом, или обрнуто. Враћајући се на почетну тезу овог текста, морам да додам: све то не значи да Црква нема своје мјесто у јавности, по сваком питању које она процјени као добар повод да се огласи, а на начин који не нарушава нити један државни пропис. Црква може и мора јавно да дјелује; у храм или у манастир може да дође било ко, поштујући тамошњи поредак; чак се и људи из цивилног и политичког живота могу састајати у манастирским портама, и тамо одржавати разговоре по било ком питању. Само, правно-обавезујуће одлуке и грађанске прописе једино могу да доносе институције државе. Два плус два, једнако четири. https://mitropolija.com/2023/04/25/o-gojko-perovic-desekularizacija-svijeta/

У недељу пред Богојављење, када прослављамо Чудотворца Саровског, Преподобног Серафима, служена је Света Литургија у подгоричком храму Св. Ђорђа. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић архијерејски намесник подгоричко-колашински уз саслужење протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја-ставрофора Драгана Станишића, протојереја Јована Радовића, протојереја Милана Кадијевића пароха сплитског из епархије Далматинске, ђакона Луке Павићевића и молитвено учешће проте Милуна Фемића, дугогодишњег старешине овог Светог храма. За певницом на литургијске возгласе одговарао је хор Свети Сава – уз руководство хоровође Снежане Поповић. Након прочитаног јеванђелског зачала, словом поуке сабранима у храму Господњем, обратио се началствујући свештенослужитељ, прота Гојко Перовић, питајући чему можемо да се поучимо из данашњег Јеванђеља, указујући, да је наш живот, кап до капи – једна река која непрестано тече. ”Стално Бог од нас тражи нешто ново. Да се не препадамо, зато што има то ново и да не мислимо зато што је било лијепо нешто јуче – да нас неће чекати потешкоћа већ сјутра”, појаснио је отац, рекавши да је то уграђено у људску природу и у законе овога света и века, да се стално нешто мења. ”Никад не подвлачи ти црту, о човјече; јер то, какав си ти то ништа не значи, Бог све ново преврће и поставља”, нагласио је отац, а затим подсетио присутне да су једном Св. Петра Цетињског питали шта сад Бог ради, на шта им је он одговорио: ”Из једне руке у другу руку, пресипа људске судбине.” ”Овај живот је проточни – а чим се креће чим се слива, онда нас он води ка нечему другом“, нагласио је, додавши да река не тече ради себе него да би напунила неко језеро, а и то језеро не стоји како стоји, већ из њега опет истичу неке реке и иду ка мору. А вода из тог мора, путем неких сила које је Бог уградио у природу, испарава и кроз облаке и у виду кише се враћа, на почетно место. ”Да не би било да се ми вртимо у круг, данас прослављамо Христово Васкрсење – које отвара пут у онај вјечни живот који нас чека“, указао је о. Гојко, подсећајући на то, да како Господ ради неке ствари отворено, јасно – тако да је свима јасно о чему се ради. ”Неке ствари иако су се већ десиле, још увијек су скривене од нас. Христово Рођење – дуго се за Њега није ништа знало. И кад се Господ појавио на Јордану, народ прије Њега није знао ни о Јелисавети ни о Захарији и о томе како се анђео јавио једној, па другој. Све је то било дуго скривено, чак и после Христовог Васкрсења; касније су анђели и Бог јавили Јеванђелистима, да то запишу“, подсетио је прота Перовић, подвукавши да иако су Јеванђелисти записали све, до данас човечанство се спори око тога, је ли збиља васкрсао, или је то нека подвала. ”Неке тајне које се јако тичу нашега спасења, велике ствари су скривене, а неке су откривене“, појаснио је отац, додавши да, када се ухватимо у коштац са неком муком нашега живота, и не знамо где бисмо пре, Господ је решио све добро да буде, док нама мрва вере треба, да би се са тим спојили. Потом је указао да је доста ствари већ решено, што се тиче наших тема, али не умемо то да видимо, нити смо спремни на оно што се не види и ту се вртимо. Пожелио је затим да нас Господ укријепи да се лепше крећемо путањом ка Царству небескоме и да нам да спасења, у векове векова. Свештенослужитељи су затим приступили благосиљању и освештавању славских колача данашњим свечарима, а свештенство и верни народ наставили су заједничарење у светогеоргијевском дому. https://mitropolija.com/2023/01/16/otac-gojko-perovic-stalno-bog-od-nas-trazi-nesto-novo/

У календару Православне Цркве, а то истовремено значи – у великом дијелу црногорске традиције, период од Божића до Малога Божића (07. до 14. јануар, по нумерацији Грегоријанског календара), представља нарочито весели период испуњен дружењем, посјетама и братским гозбама. Разлог овој радости је прослављање догађаја рођења Богомладенца Христа, а са тим у вези и почетка новог годишњег круга. Мало људи о томе свакодневно (или уопште) мисли, али је велика ствар чињеница да се Земља са најудаљеније тачке свог елипсоидног пута, баш у ове дане, враћа ближе Сунцу. Као са ивице неког бескрајног понора, сваке године, наново, у нови покушај живота. Птицама, пчелама и цвијећу тај живот иде као од шале, некако лако. И живот и смрт. Ми људи га, по некој урођеној склоности, изразито компликујемо. Зато је чињеница да се Бог родио као човјек, извор великог оптимизма, од кад постоји библијски текст и све оно што је њим инспирисано. Као да у том догађају, сва ова наша цикличност, сва та смјена рађања и умирања, добија неку оправданост и неки разлог да у њој тражимо виши смисао. Бог, који све држи и сваком стихијом управља, постао је човјек. Мало, немоћно, и свакаквим пропадањима склоно биће. Онај без чијег присуства и наџора не бива ништа, постао је беба, људски младунац – тако слаб и незаштићен, да му је требала, под хитно, помоћ људи. Најприје Мајке која га је родила, а потом праведног Јосифа, па онда околних пастира… Научно је доказано, да је од свих младунаца, пилића и ларви, у моменту доласка на овај свијет – најнемоћнији човјек. Док осталима треба пар минута да се одупру на ноге, или пар седмица да размашу своја крила, све то код људског новорођенчета траје мјесецима и годинама. Па ето такав слабић међу живим душама одлучио је бити и Створитељ! Умни пјесник Јован Дучић поставио је монументално питање у свом ”говору Богу”, које гласи: “Јесмо ли као у исконске сате Налик на твоје обличје и данас? Ако ли нисмо, каква туга за нас, Ако ли јесмо, каква беда за те”. Међутим, садржај божићних празника побједнички надилази преко овог драматичног питања и још драматичније зебње. Он каже да је послије толико времена протеклог од ”исконских сати” стварања, Створитељ похрлио свом створењу. Да га исправи, додатно уобличи, усправи и усмјери на праву страну. И то не чини издавањем неких директива са небеса (старозавјетним маниром), него преузимањем на себе, у потпуности, људске судбине. Од деветомјесечног боравка у мајчинској утроби, преко свих фаза одрастања и сазријевања, до хватања у коштац са трагизмом човјекове судбе у историји. Зато Његошев најмудрији јунак изговара стихове како ”нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића”. Ова лозинка игумана Стефана није само тек једна међу толиким репликама у Његошевом књижевном опусу, него она има својство епилога, круне, посљедње поруке владике – поете. Божија Мајка, Пресвета Богородица Марија, личност која је, на разне начине, инспирисала толике умјетнике, мислиоце и народне вође, представља првог човјека који је на себе преузео улогу, парадоксалну, предивну и нестварну – Даваоца живота Богу! У свом премудром промислу Бог је благоизволио да се спусти до тог нивоа немоћи, на ком ће му, неизоставно требати помоћ људи. То је врхунац педагогије, како оне родитељске тако и оне учитељске: ”Ајде сад ти, да те видим како ти то радиш”. Од тада, од тог првог Богородичиног загрљаја уплаканог Ђетета, преко оног (”Пијета”) под крстом у ком плаче Родитељ, па све до наших данашњих загрљаја – божићна порука је максимално мотивациона: загрлимо једни друге, онако као што би (да можемо) загрлили самог Бога. С тим што Божије присуство у човјеку није ствар неке надахнуте симболике и ријетке имагинације, него нам га Божић нуди као потпуну реалност, која је ето, на дохват руке. Ако је Творац свога Сина могао учинити сином људи, онда и ми, кроз ”очни вид” овог празника можемо и морамо свакога човјека виђети сином Божијим, сликом Бога Живога, малим Господом – господином. На уобичајено ословљавање људи које сам ”понио из куће”, још ми понеко одговара љевичарски: ”Нијесам ти ја попе господин, него обични сиромах, сељак, радник”. На одређеном нивоу расуђивања овакав став је утемељен и оправдан. Али ми увјерење не дозвољава да титулу господина оставим за сталешку, социолошку употребу. Њена етимологија је дубоко богословска и самим тим, егзистенцијалистичка. Све ово ограничено и пролазно у нама, потиче од Беспочетног и Бескрајног. А направљено је да ”ради” тако да се у тај Бескрај врати. И то не као отпадак који иде на рециклажу, него као творевина која свој пуни смисао добија у Творцу. Отуда су стрпљење, ношење тренутних немоћи и неријешених питања, као и вјера у невидљиву будућност – основне карактеристике живота инспирисаног божићним порукама. Насупрот њима стоје захтјеви да се ”одмах и сада” све регулише, разријеши и да све постане видљиво, извјесно и доступно голом оку. Генијални Лесо Ивановић је одавно закључио да ”залуд око даљинама пипа”, а Петар Други Петровић да су ”будале код очију слијепе”, што се све улива у бескрајни океан древних светоотачких мудрости које кажу да се неке дубље истине боље и јасније виде срцем него физичким очима. И збиља – има људи са оштећеним видом, па и оних који су без таквог вида у потпуности остали, али нико није ступио у овај живот а да нема срце. Срце је, а не око, основни предуслов људскости. Најприје онај срчани мишић којим се баве кардиолози, али потом, још важније и дубље од тога – срце као око душе. Као најосјетљивији сензор, чуло радости и туге, чуло којим видимо оно у шта вјерујемо; чуло коме не требају материјални докази, него само откуцај другог срца на другој страни. Онај срчани мишић може и да стане, а ово духовно срце је будно и онда када човјек усни вјечитим сном. „Ја спавам, а срце је моје будно“ – каже псаламски стих који се као епитаф користи на хришћанским надгробним споменицима. Зато, у свјетлости овог празника, нема мртвих, нема несталих, нема безвриједних. И нема људи без срца. Некима је можда залеђено усљед разноразних околности, али се свако да отопити, на празничној ватри, која у божићне дане ”плама боље него игда”. https://mitropolija.com/2023/01/14/o-gojko-perovic-bozicna-radost/

У оквиру серије предавања “Циклус разговора о вјери и животу – Исток са висине”, у организацији Православне црквене општине Бар и Цркве Светог Николе у Старома Бару, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, одржао је у суботу, 24. децембра, предавање на тему “Пост и Псалтир” у парохијском дому ове светиње у Старом Бару. https://mitropolija.com/2022/12/27/otac-gojko-perovic-u-starom-baru-post-i-psaltir-video/

Не могу да се сјетим ничег сличног по старини и по универзалном значају, а да је у готово свакодневној употреби значајног броја грађана Црне Горе, као што је то – Псалтир. Бар 3.000 година дијели нас од времена настанка првих стихова из ове књиге, која је била основно штиво богослужења најприје Соломоновог храма у Јерусалиму, потом у синагогама широм Средоземља и Блистог истока, а у доба Новог Завјета од апостолских сабрања до данашњег дана – то је молитвена азбука свих вјерника јудео-хришћанске традиције, на све четири стране свијета. Када смо у питању ми Словени, текст псалама нам је постао познат послије превода најприје на глагољицу, а потом на ћирилицу првих црквених књига још у 9. и 10. вијеку. Преко једног миленијума траје присуство псаламске поезије у нашој култури. Какав је значај ове књиге за нашу писменост, сликовито говори чињеница да се она нашла у веома пробраној библиотеци штампаних књига на Цетињу, крајем 15. вијека. Пред очигледан слом сопствене државе и свега што је она представљала, а у бризи да овдашњи храмови не остану без потребне литературе, Ђурђе Црнојевић је готово пророчки, као у неку временску капсулу, упаковао оне књиге које ће у наредном времену, у наредних неколико вјекова, помоћи оном идентитету, сабраном око Цетињског манастира, да опстане и сачува своју виталност. Поред Октоиха = Осмогласника, који садржи молитвословља за сваки дан у седмици, међу тим ријетким књигама нашао се и Псалтир за својих 150 псалама. Оно што је Ђурђе Црнојевић одаслао у будућност, стигло је на Цетиње, кроз период од неколико вјекова културне стагнације и борбе за голи опстанак, до Црне Горе Петровића као једно од наставних средстава прве више школе у модерној црногорској историји – Цетињске богословије. Њен рад су покренули књаз Никола и архимандрит Нићифор Дучић у другој половини 19. вијека, тачно хиљаду година послије првог превода поменуте старозавјетне књиге на старословенски језик. А то (мени) значи да се модерна црногорска држава у настајању у потпуности ослањала на сопствену традицију. Тако усмјерена држава је дефиниција “петровићевске Црне Горе”. Данас, 160 година потом, свака хришћанска кућа, поред молитвеника и Новог Завјета, има Псалтир као основну књигу личне и породичне духовне изградње. Углавном, када је ријеч о српском језику, у свакодневној употреби је превод Ђуре Даничића (односно извод из Даничићевог превода цјелокупног Старог завјета), а однедавно у употреби је и превод блаженопочившег владике Атанасија Јевтића. Даничићев текст, иако увелико архаичан, приступачнији је ширим народним масама, док је Атанасијев превод ближи филолозима и људима од струке који су посвећени језичким нијансама и свим могућим опцијама превода неке фразе или поједине ријечи. У данима вишедневних постова, какви су управо ови текући, свештеници позивају народ да не пости само тјелесно, и да питање поста не своди на начин исхране, него да се, између осталог, умножи молитва. А како, чиме и колико умножити људску молитву Богу, поред оне интимне и прве (која се изговара својим ријечима) и поред оне основне, светоотачке, записане у молитвеницима? Управо је збирка псалама та књига која проширује видике наше душе и која, с обзиром на њен наратив и историјат трајања, богати наше срце новим изразима побожности. Псалми нијесу настали у некој канцеларији, нити су писани за потребе само једног човјека нити само једног времена, него представљају свједочанство многих, бурних историјских околности, а састављани су (па чак и музички компоновани) тако да се могу употребљавати у разним приликама, од свечаности до сахране, од свадби до затворске ћелије и болесничке постеље. Псалми се, по неком временском одређењу свог садржаја, могу пригодно читати и раном зором у зачетку дана, и током дневне вреве, и приликом заласка сунца, па чак и ноћу. Псалми су исповијест животних прегнућа царева и пастира; војника и морепловаца; свештеника и умјетника; побједника и поражених; младих и старих; прогоњених и оклеветених, али и узвишених и хваљених. Психолошки профили пјесника (а свакако их је било више, иако се, по навици, у неким од наслова сви приписују цару Давиду) који су писали ову духовну поезију, и морална и духовна стања кроз која су пролазили стварајући ово дјело, чини псалме блиским свакоме од нас. Јер, у њиховом тексту се подједанко могу пронаћи и препознати и они људи који безнадежно траже Бога и тренутно га не налазе, као и они који га славе и виде у свакој травци и лептиру. Попут његошевског егзистенцијализма израженог у ријечима “Што је човјек, а мора бит човјек? Тварца једна те је земља вара, а за њега, види, није земља”, псалмопојац и сумња, и љути се, и пита се, али и вјерује, и хвали Творца, и позива на братољубље и човјекољубље. Немам дилему да су дјела најписменијих Црногораца 18. и 19. вијека била надахнута, између осталог, и псаламским стиховима, и да је Његошев закључак о свијету који је “грдна мјешавина” над којим ипак “умна сила торжествује” само генијални препјев онога што је у својим кратким годинама школовања (у Цетињском манастиру, цркви на Топлој и у манастиру Савини) и каснијег владиковања, свакодневно могао чути и прочитати Петар II Петровић. Овакво моје увјерење кријепим уношењем у садржај Псалтира, који управо приказује мјешавину како људских судбина, тако и природних, космичких стихија, али који – од почетка до краја – у свему томе види јасно присуство Божије воље и намјере. Једну од безброј занимљивости везаних за псалме, представља податак да су они промјенљиво нумерисани, од памтивијека, у зависности од тога којој од древних редакција припада издање које читате. Наиме, са преводом израиљске Библије на грчки језик, а све то – неколико стољећа прије Христа, дошло је до разних измјена и прекомпозиција у самом тексту. У то спада и раздвајање неких дужих псалама на два нова, као и спајање неких краћих псалама у један. То је довело до нових редних бројева у односу на распоред који су псалми имали хебрејском изворнику. Као очигледан примјер те измјене може нам послужити дјело Данила Киша “Псалам 44” посвећено страдањима Јевреја у нацистичком погрому, а инспирисано стиховима псалма који је у израиљском оргиналу нумерисан баш као 44. Међутим, вјекови библијског трајања донијели су измјену која је најприје прихваћена у грчком преводу Светог писма, а потом и у латинском, и до данас, канонизована у римокатоличкој Цркви као свети поредак библијских књига. Елем, Даничић је (на чијем преводу смо до данас штампали и читали Библију овдје код нас), Стари завјет преводио по “латинском издању Тремелиуса”, што ће рећи – према новијој нумерацији псалама, док се Киш, наравно, држао јеврејског библијског канона. Тако да данас, ако хоћете да у домаћим издањима (православним и римокатоличким) потражите псалам који је Киша инспирисао на роман, нећете га наћи под тим бројем (како стоји код Јевреја, или у протестантским преводима), него под бројем мање – псалам 43. Како су га писали најприје припадници полуномадског племена, непрестано окружени негостољубивом околином, а касније цареви, дворјани и поданици државе која је увијек била на путу и удару већих и јачих од себе – Псалтир одише антагонизмом између аутора који је или прогоњен или се брани, и великог броја прогонитеља који га нападају. У времену старозавјетне теологије такво се непријатељство подразумијевало с обзиром на појмове изабраног Божијег народа на једној и иноплеменика, незнабожаца на другој страни. Новозавјетна Црква је цио Стари завјет прихватила као своју књигу која најављује долазак Месије и која је и хришћане учила молитви и изразима хвале Богу. Међутим, хришћанство је ставило акценат на оно тумачење псаламских “непријатеља” које се не односи на друге људе, или на друге народе, него на гријехе, ружне навике и зле силе поднебесја. Отуда је Псалтир постао омиљена књига монаха, подвижника и пустињака, који се у свом животу најмање сусрећу са другим људима, а опет – ратују са бројним непријатеља, и у том рату се не уздају толико у своју силу, колико у Божију помоћ. https://mitropolija.com/2022/12/14/psaltir/

Можда овакви текстови представљају само одбрану идеала и принципа. Могуће да припадник Цркве не може сасвим објективно да сагледа неке недостатке саме Цркве, а може – осјетљиво и жустро – да реагује кад неко ружно говори о њој. А могуће да неко изнутра, који свим срцем живи један начин живота, боље то види и разумије од знатижељног посматрача споља. Па опет, ако се ради о овом првом – ни то није непоштено. У ствари, то је најбољи основ за причу. Идеално полазиште за озбиљну причу су – идеали. Ето, замислите било ког политичара или НВО активисту који ће, поред грешака свих досадашњих режима, поред економске угрожености и огромне неправде коју грађани трпе због пропуста (свих) претходних политика, ипак заговарати потребу да држава као политички систем, може и мора да постоји. Идеали демократије, достигнуће недостижног, јесу разлози који нас изнова покрећу на друштвено прегалаштво. На том путу нам лоша искуства, бројна историјска огрјешења о законе и уставе, ратови и преврати – не значе препреку нити мотив за одустајање. Ђелујемо упркос недостацима, како би их било мање. Исто је и када поп брани улогу Цркве у јавном простору, и поред тема око којих се не можемо или нећемо сложити, а у којима неко види недосљедности црквене организације. О свему треба причати критички, па и о пропустима Цркве и манама људи унутар ње, ако за то има ваљаних аргумената. Поготово, оно што нарушава законе и прописе не трпи задржавање на интерним преиспитивањима него мора да иде и правним и јавним путем. Међутим, осуђивати Цркву само зато што постоји, или зато што има став, или зато што је тај став прихваћен у народу… Куда то води? Када неки људи, овдје у Црној Гори, осуђују дјеловање СПЦ, они најприје констатују како садашња Црква није исто што и хришћанска заједница из првих вјекова. Тада жале што је, наводно, напуштено изворно Христово јеванђеље, и што сада имамо вишак политике, а мањак вјере. Ово све бива компатибилно са квази-родољубивом причом оних који државу Црну Гору бране од такве цркве, па се може чути и да СПЦ не признаје Црногорце, нити њихову државу. То све иде под руку са отвореним националистичким фалсификатима да је СПЦ прије 100 година окупирала Црну Гору, и да до данас ради против њене државности и идентитета. Слиједи забринути грађанистички ”увид” да та Црква не плаћа порез, да не признаје овдашње законе и да врши непримјерену клерикализацију друштва. Потом, Црква је крива јер диже глас против ЛГБТ идеологије, шири заразу ковид-вируса и тражи обнову капеле, некада уцртане у државни грб. Можда ми је нешто промакло, али отприлике, то је то… 1. Па да кренемо од ране хришћанске заједнице. Не бисте вјеровали, и њих су они фини, углађени и писмени Римљани оптуживали да ”раде против државе”, да ”не поштују цара (као бога)”, да су ”запалили Рим”, да ”шире неморал и разврат”, па чак и да су ”људождери”! Данас, послије толико времена знамо да хришћани нијесу радили ништа против државе, али да су имали проблем да у њој и у њеном владару гледају само божанство. Данас се зна да је Рим запалио господар лично, али му је било политички најпрофитабилније да за то оптужи неког другог. Идеалан избор били су – хришћани. (Свака сличност са садашњим збивањима је – запањујућа!) Ондашњи хришћани су били оптужени за ширење неморала, а данашњи за ширење заразе. Иако чињенице говоре сасвим супротно https://www.vijesti.me/kolumne/490541/okupacija-zdrave-pameti-u-10-slika страх од непознатог карактера хришћанског окупљања учинио је да се лажне оптужбе шире брже од вируса. Неразумијевање обреда са Тијелом и Крвљу Господњом, непоимање Тајне Вечере и литургијских сабрања – довело је до оптужбе за канибализам. И онда је тај узорити Рим, тај споменик права и закона, посегнуо за ликвидацијом хришћана. Ко је тада убијен? Међу многима, то су Свети Трифун, Свети Пантелејмон, Свети Ђорђе, Свети Димитрије… Римског царства више нема, али не кривицом хришћана. Црква и даље траје. Када видите данашње свеопште багателисање здравствених мјера, док једнако стижу вијести о зараженима и умрлима од короне, лијепо помислите како је Црква својим уравнотеженим ставом на почетку епидемије, држећи се подаље од политичке панике и медијске хистерије, била – испред свога времена. 2. Да, пуно тога се промијенило. Послије пропасти Рима, настала су царства и државе којима Црква није била непријатељ, већ темељ и симбол заштите и Божијег благослова. Једна од таквих држава је и ова наша. Од архонта Петра у десетом вијеку, па до Петра ИИ Карађорђевића у двадесетом вијеку, поднебље данашње Црне Горе није имало владара који није био вјерујући хришћанин. Бити атеиста, а владати Црном Гором је до 1945. била непозната конструкција. Хиљаду година то траје. Чак су нам се и окупатори (млетачки, аустријски, турски…) позивали на Бога, и у Његово име давали гаранције и обећања нашим прецима. Црне Горе не би било, нестала би, да у једном моменту и у веома дугом историјском трајању, по нужди земаљских збивања, није дошло до ”вишка политике” на трону цетињских митрополита. Па је именица ”владика” осим духовног, добила и јак владалачки, политички карактер. Толико о наслагама новог на изворно јеванђелско учење. 3. Када је ријеч о ”непризнавању” Црногораца, углавном се мисли на оштар вокабулар митрополита Амфилохија, с почетка 90-их, усмјерен према онима који су истицали не-српски идентитет Црногораца. Митрополит је до краја живота остао Црногорац који није мијењао свој српски идентитет, али јесте промијенио однос према тим својим ријечима. Наиме, више пута се извинио за те ријечи и казао је да их не би више никада поновио. А ја сад овдје питам: зна ли неко још неког, на јавној сцени Црне Горе, ко се извинио за свој исказ? И шта нам може бити од користи и помоћи, ако нијесмо спремни да прихватимо извињење? Извињење из уста најугледнијег архијереја православља. Онога на чији позив су Црну Гору посјетили и благосиљали највећи поглавари православне васељене. Онога који нигдје није пошао, (а свијет је обишао) а да није тамо донио спомен Црне Горе, њених људи и њених светиња. Чувена Амфилохијева бесједа ”о воловима” у свом изворном облику и тематском средишту има волове у Србији, али се у рецензији марљивих анти-црквених редакција све претворило у причу само о ”црногорским воловима”! Са друге стране, када митрополит Јоаникије говори о ”црвеној аждаји” он тада не прича против Црногораца (како то прекрајају медији одани анти-црквеној политици) него о идеологији која је довела до тога да ми Црногорци своје храмове запустимо до пропадања, и да их претворимо у штале или оставе за алат; и о политичкој фантазији која је ликвидирала преко 100 свештеника у свега неколико година. Па ни тада то не значи да Црква мисли како та идеологија ”није никоме ништа добро урадила” него свештеник говори о односу те идеологије према религији, и према духовној баштини Црне Горе. 4. Када је извршено црквено уједињење 1920. краљ Никола из егзила није имао нити једну ријеч противљења према интеграцији Цркве из његове краљевине у уједињену СПЦ (обновљену Пећку Патријаршију). У чланку ”Српска патријаршија” који је објављен у Гласу Црногорца бр. 88 у француском изгнанству, отвара се једини проблем црквеног сједишта СПЦ. Ту се, између осталог, каже: ”Црна Гора је хтјела да именује једног патријарха опет у Пећи, али како још тада није био ослобођен један велики дио нашег народа који се налазио под аустриским ропством, тај акт је био одложен. Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећски има бити проглашен са свима његовим историским правима за патријарха цјелокупне српске православне цркве. Тога се права Црна Гора као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи неће смјети никада одрећи.” Овдје сам више пута писао о свештеницима Православне Цркве у Краљевини Црној Гори који су, послије црквеног уједињења, своје животе окончали (сви!) као свештеници или службеници СПЦ. Па се питам, у чије име, Мило Ђукановић и Ранко Кривокапић говоре о црквеној окупацији 1918? Коме треба вјеровати када се ради о црквеним темама: вјерујућем краљу и свештеницима, дакле актерима оновремених догађаја, или савременим атеистима који се уплићу у црквену историју? 5. Садашња СПЦ не плаћа порезе и не поштује законе Црне Горе, таман онолико колико је тачно да су хришћани запалили Рим. Оснивање православних гимназија у Подгорици и Никшићу, као и њихово финансирање из државног буџета – у складу је са 138. и 139. чланом Општег закона о образовању и васпитању, а сагласно је и са досадашњом праксом у погледу других вјерских школа у Црној Гори. Помињати паре за лијечење дјеце у контексту пара које могу бити додијељене овим школама, равно је предлогу да се обустави просветни рад у било којој црногорској школи (свим школама), како бисмо се потпуно посветили здравственим активностима. Бог сами зна, колико је СПЦ одвојила новца из заједничке црквене касе, управо за вјечито постојеће потребе лијечења болесних људи и дјеце. Црква плаћа порез на сву робу и на све услуге. ПДВ се не плаћа само онда када Закон о ПДВ прописује то ослобађање. Црква плаћа све порезе и доприносе у вези ПИО, па је и евидентирани дуг по том питању доказ укључености СПЦ у те процесе. СПЦ у Црној Гори плаћа порез на промет непокретности (кад год нешто купи или јој се поклони). Сваки камен, свако кило цемента или жељеза, уграђених у подгорички или барски храм – били су опорезовани. 6. Начин којим се о хомосексуалним полним односима говори у Светом Писму, како Старог тако и Новог Завјета, сваки садашњи црквени исказ чини ублаженом интерпретацијом. Ако је легитимно и оправдано тражити да кањон Таре остане онаквим какав је био; да се не нарушава живот и амбијент урођеника у Амазону; да се не загади окружење у коме живе ријетки лептири… сматрам да је на мјесту борити се (аргументима и без насиља) за одржање традиционалног облика породице, док још није стасало покољење људи које не памти бабу (него имају два ђеда од истог родитеља) и у коме мушкарци носе потомка девет мјесеци у свом стомаку. Поздрављам и појединачна и колективна права на осјећај и припадност свих људи, али ако је нешто усмјерено ка измјени законске регулативе у погледу породице, ред је да изнесемо противан став. Има ли шта демократскије и грађанскије од тога? Црквени протест који је устао против анти-законске намјере да некоме (икоме) одузме имовину мимо суда, и да јединствено питање власништва унутар једне исте државе рјешава на два различита начина према двјема различитим правним адресама, – никако не може имати принципијелне (о садржинској да и не говоримо) сличности са колоном грађана која тражи да неки будући, још нерођени људи, без њихове сагласности, остану без мајке. Мајке, дакако, женског рода. Ако је гријех посјећи стабло, противно неком ширем друштвеном договору, како ли је тек са одсјецањем женског родитељског лика из нечијег дјетињства? И то све због тога што господин тата има нека, сопствена, себична права? Литије су браниле права стечена вјековима, док прајд-колоне предлажу нешто што овдје никада нијесмо имали. Па колико је то све, у једну руку, легитимно, толико је истовремено, и баш због тога што је легитимно – подложно критици. Ваљда имамо још толико разума да можемо разликовати потребу за санкционисањем насиља и дискредитације људи због њихове сексуалне оријентације, од спрјечавања деформације породичног живота још нерођених људи? По мени – и прво санкционисати, и друго осујетити. Ако се савремена еколошка етика темељи управо на бризи о још нерођенима а против себичности актуелног покољења, онда и брига о традиционалној форми породице може имати исти основ. 7. Када је, прије 50 година, 1972.г. рушена православна капела на Ловћену, која је била лично завјештање покојника у њој сахрањеног, и која је била заштићена тадашњим Законом о заштити споменика ЦГ – нити је било већег јединства најумнијих глава око противљења том чину (Петар Лубарда, Војо Станић, Меша Селимовић, Скендер Куленовић, Душан Костић, Михаило Лалић, Глигор Станојевић, Ристо Стијовић, Стеван Раичковић, Мирослав Крлежа, Мирко Ковач, Миодраг Булатовић, Душко Радовић…), нити већег игнорисања таквог саборног противљења од стране партијске апаратуре анонимних чиновника. А све ”у име народа”. Но, било како било, сада нема назад, али има напријед. Овогодишњи црквени скуп поводом рушења капеле на Ловћену није био мијешање малтера и копање темеља за нову градњу, него – комеморација поводом тужне 50 – годишњице. Али и подсјећање на обавезу коју имамо пред Покојником. Самим тим и пред Богом. Црква нема ни могућности ни намјеру да покреће градњу капеле, без претходног народног јединства око тог чина. Нити постоји план рушења маузолеја. Капела се може обновити поред Мештровићевог здања, а на темељу народног сагласја и братског измирења. Никако другачије. Опомињати Цркву како она овим ”мути народ” може само онај коме историја почиње његовим личним рођењем, или неким партијским учлањењем. Дакле, Цркве нема без исказивања става. Изражавање личног или колективног става, представља основ духовног живота. Петрово исповиједање вјере да је Исус Син Божији, чини претпоставку, односно ”камен на ком ће Црква бити саздана”. Посланице апостола Павла су препуне његових личних ставова и увјерења о разним животним темама, које он, као учитељ вјере, сугерише другима, како би оне постале основ колективног морала. Павле је, заједно са осталим мученицима Цркве, управо због свога става – пострадао. Од Павлових посланица писаних градовима по античком Средоземљу, до оних које Свети Петар Цетињски пише Црногорцима и Брђанима, настала је огромна хришћанска литература која врви од ставова, од похвала врлина, од осуде гријеха. Уопште, молитве нема без става. И то оног става, који ће бити јасан, гласан и исказан. Такав став није противан ни молитви ни љубави, већ чини њихову претпоставку. https://mitropolija.com/2022/10/11/o-gojko-perovic-crkveni-stavovi/

Грађани савремених држава, поред својих политичких назора и степена грађанске култивисаности, имају и очигледне претполитичке идентитете, културне, традиционалне обрасце са којима живе и који су, у емотивној равни, јачи од осјећаја грађанске припадности. „Заклињући се вама и Свемогућем Богу, с истом озбиљношћу с којом су моји претходници то чинили готово прије 180 година… Права човјека не произилазе из добродушности државе већ из руке Божије…“ (из инаугуралног говора Џ. Ф. Кенедија 20. јануара 1961. године) Овај говор америчког предсједника, очигледно инспирисан Божијим именом, не представља нарушавање секуларног духа САД, нити неки инцидент на овом суштински грађанском и политичком догађају, него – провјерите, има записано – традиционални манир готово свих насљедника Џ. Вашингтона у протекла два и по вијека, све до актуелног предсједника САД Џоа Бајдена. Бајден је, попут Кенедија, експонирани римокатолик, који је своју предсједничку промоцију започео молитвом уз чинодејство свештеника, а америчкој јавности је познато његово учешће на готово свакој недјељној миси цркве у Џорџтауну. О томе како свој мандат свака нова влада у Грчкој почиње свештеничким обредом, не треба трошити ријечи. Јака политичка улога Римске Цркве у животима Италије, Ирске, Хрватске и Пољске (све оне, као и Грчка, чланице су ЕУ) је несумњива и за добар дио тамошњег грађанства легитимна и пожељна. Има свакако и других примјера у другим државама Запада, али – ови поменути нас наводе на јасно питање: постоји ли принцип, демократски и грађански, на основу ког би неко смио и требао да нас овдје плаши Црквом и њеним (”непримјереним”) учешћем у јавном животу. Управо оплакана британска краљица Елизабета била је својеврсни поглавар Англиканске цркве и носила је титулу ”бранитеља вјере”. Све то је добила од свога оца, и све то ће наслиједити и њен син. И све то у Великој Британији, водећој земљи западне грађанске политике. Ни једно ни друго за краљицу нијесу биле пуке формалности нити остаци превазиђене традиције већ јој је, по њеном личном признању, ”вјера изузетно важна” и давала јој је снаге ”да врши своју дужност”. То дакле није ствар само њене интиме, већ напротив: енглеска краљица се не пита пуно, али пуно тога показује у јавности. Због тога је њен трон и опстао до данас и баш за ту намјену – демонстрације традиције – грађани Британије га суфинансирају из сопственог џепа. Са таквом титулом црквеног поглавара, и са таквим личним религиозним увјерењима Елизабета је, поред обиља добрих и племенитих дјела, мање или више вољно, била (са)учесник (попут својих претходника на трону) разних гријеха против човјечности које је чинила империја са њом на челу. Па ипак све то не смета овдашњим браниоцима секуларизма да за Елизабетом проспу сјетну сузу или какав комеморативни текст, а да, истовремено, ”из истих стопа” критикују, катаклизматичним тоном упозорења, присуство Цркве у јавном животу Црне Горе, и одразе истог у овдашњој политици. И то, у Црној Гори, која има миленијумски континуитет тог и таквог присуства. Пет пута дужи од америчког, рецимо. Само ето, традиција и конзервативност су симпатичне особености најразвијенијих земаља свијета и носиоца евроатлантских интеграција, а нама ће наш сопствени конзервативизам успорити пут у Европу? Њемачки философ Х. Г. Гадамер сматрао је да је сваки садашњи разговор само наставак ”прије нас давно започетих разговора”, па овај текст не треба нужно схватити као продужетак одређене полемике, али не би била грешка ни тако гледати на њега. Свечаност у Савини од прије 20 дана на којој је прослављен Велики Госпођиндан као тамошња храмовска слава, и у којој је, поред свештеника, вјерника, градоначелника… учешће узела и предсједница Скупштине Црне Горе изазвала је негодовање код одређених људи. Рекао бих да је много више било оних који су том свечаношћу задовољни, јер је ријеч о традицији осликаној у ванвременим ”Успоменама из Боке” владике Николаја Велимировића, записаним још 1904. г. Незадовољни имају право на свој осјећај и јавни став, али када он постане апел упућен неистомишљеницима, или када поприми форму аларма за опасност, рађа се обавеза да се ствари појасне и изведу на чистац принципа за које се залажемо. Посебно је засметала формулација да је предсједница парламента присуствовала ”вечерњој са петохљебницом”! Мислим, све је то за нама, и чему сада враћање на то? Али доћи ће нова вечерња са петохљебницом. Врло је могуће, Богу хвала, да и у наредном периоду неко од вршилаца највиших државних функција у Црној Гори крене стопама Бајдена, краљице Елизабете и сличних лидера западних демократија, па да се прекрсти у неком од овдашњих православних храмова. Или да обави ритуал клањања у некој црногорској џамији. Зато на вријеме питам: треба ли то да се крије? Јасно је да императив грађанске демократије гласи како такав обред не би смио бити ничија обавеза. Али, шта ако неки политички лидер или државник у томе види срећу и учини то како за своју душу тако и за добро цијеле заједнице? Да ли ће се такав чин схватити као десант на Дрвар, пардон, као напад на грађанску и мултиетничку Црну Гору? Молитва петохљебнице је мотивисана библијским чудом Христовог умножења пет хљебова и двије рибе, којим се, према јеванђелском извјештају, нахранило око пет хиљада људи. Свештеник се моли над пет хљебова, пшеницом, вином и уљем да се потребна храна умножи, како у том мјесту, тако и у граду, области, држави и цијелом свијету. Та молитва се не обавља на тргу нити у згради општине, него у храму. Улаз слободан за све добронамјерне. Не тражи се насушна храна само за хришћане него за све људе. Из те и такве молитве произилази и хуманитарни труд Цркве да никоме не недостаје основних намирница за живот. Таква молитва је читана у Црној Гори вјековима уназад. Она је једна од првих тестова штампаних на ”словенском југу”. Није ни против кога, а упућује најчовјекољубивије жеље према сваком људском бићу. Па сад, ако вам је тешко да Цркву идентификујете са тим и таквим духом, или са људима какви су патријарх Павле или Свети Симеон Дајбабски, не видим разлога ни основа да цијелу Цркву поистовјећујемо са поједним наступима оштрих говорника против геј-парада, или свештеника који сједе на интонирање химне, или са потписником ових редова. Па добро, са чим је онда дозвољено и легитимно поистовјетити Цркву? Мислим да су важећа учења, званична саопштења и поступање очигледне већине (свештеника, вјерника) сасвим прихватљив принцип разумним и цивилизованим људима. Велика већина свештеника и вјерника стоји иза молитве петохљебнице, а изразита мањина куне, сједи на химну или пише колумне по дневним новинама. Овим другим судите по њиховим личним поступцима и својим личним афинитетима, а овим првим нађите мјеста у простору који оцртавају Устав и закони, и наравно, пракса напредних свјетских демократских друштава на које се угледамо и чија поглавља отварамо и затварамо као услов нашег друштвеног напретка. Други велики њемачки философ посљедњег стољећа Ј. Хаберманс увелико пише о постсекуларном добу. Један од његових увида односи се на чињеницу да грађани савремених држава, поред својих политичких назора и степена грађанске култивисаности, имају и очигледне претполитичке идентитете, културне, традиционалне обрасце са којима живе и који су, у емотивној равни, јачи од осјећаја грађанске припадности. Мудри политичари и јавни дјелатници неће ратовати против те чињенице, нити ће је сматрати ”опијумом за народ”, него ће настојати да такве грађане и такве културне скупине интегришу у друштво и државу, да их мотивишу додатним трудом развијања осјећаја припадности једној политичкој заједници. Између осталог и тако што ће, када читав један град изађе на вјерски скуп, и они, као представници истог тог народа, бити са њима. https://mitropolija.com/2022/09/22/petohljebnica/

“Смрт, бол, зло и патња су присутне на овом свијету, али није њихова задња ријеч, задња ријеч је ријеч живота и љубави”, поручио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, гостујући у емисији “Линк” Радија Црне Горе. Говорећи о Васкршњем посту, свештеник Перовић је објаснио да је циљ да вјерник дође до сазнања да колико год да се чисти, остаје човјек са манама: “Ако не долазиш до сазнања да си грешник, већ да си велики што си успио да испостиш, онда си на некој раскрсници.” Коментаришући статус Цркве у Црној Гори, сматра да тек треба времена да једни друге разумијемо те да вјерује да ће статус Српске православне цркве бити дефинисан, тако да се зна ко шта ради. “Ја мислим да ту нема краја и да смо на непрестаном часу који траје. Има и она трећа тема, а вјерујем да идемо у том правцу да се институционално ствари посложе како треба, у складу са Уставом ове земље, да су ствари раздвојене, али не до супротстављања, већ да су раздвојене да се зна ко шта ради па да фино сарађујемо”, казао је он, не желећи да коментарише потписивање Темељног уговора. Црква, према његовим ријечима, може да допринесе превазилажењу подјела. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, истакао је да су ових дана цркве препуне и нагласио да се у свим храмовима СПЦ моле да рат у Украјини престане: “Свакодневна молитва у свим храмовима СПЦ је да престане рат у Украјини, не улазећи у то ко је први почео и зашто, то је већ најдоње блато овог свијета. А најдубљи и највећи уздах сваке вјерујуће душе је да рат престане.” https://mitropolija.com/2022/04/22/o-gojko-perovic-molimo-se-da-rat-prestane-ne-ulazeci-u-to-ko-je-poceo/

Ауторски текст протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, архијерејеског намесника подгоричко-колашинског, у спомен на годишњицу упокојења митрополита Амфилохија. 30. октобра 2021.г.. Рођен је крај ријеке…. Може бити Нила, може бити Мораче… и крај толико браће и сестара, баш он одређен да предводи народ у велико дјело. Одрастао и стасао далеко од својих… Може бити на царском двору или на Синају, а може бити у Београду или на Светој Гори… али само зато да би се својима вратио. Имао је тајни договор са Богом да иде до краја, без престанка и оклијевања… и упркос противљењу цара… може бити египатског фараона, може бити маршала Броза… дошао је на чело народа. Браћа га најприје нијесу прихватала за вођу. Ко тебе постави да нам будеш вођа? Питали су… може бити Израиљци, а може лако бити – Црногорци… али он је знао шта му је Бог обећао, и на какво путовање га је спремио. Пео се често на највеће врхове и тамо развијао своје богомислије…. Може бити на Хориву, може бити на Ловћену… Ту је слушао Божији глас. Имао је умијеће да организује народ и да свакога упосли по даровима које је Творац расподјелио међу људе. Да их поређа у колону… може бити према Црвеном мору и Земљи обећаној, а може бити према ослобођењу од наметнутог једноумља…. Његово вођење народа од ропства ка слободи трајало је …. Може бити 40, а може бити 30 година… Пут ка Земљи обећаној био је пун искушења… највише оних који су изазивали заваду међу браћом. Свако мало, народ коме је он био на челу – гунђао је у стилу ”Што си нас изводио”? ”Гдје ћеш са нама”? – а он је знао да моли, да савјетује, али и да подвикне. Његова ријеч је знала бити баш тешка, али увјек изговорена са пастирском бригом да народ не залута и да не скрене са пута…. Може бити оног пустињског, а може бити оног кроз Црну Гору… Народ је окупио око закона…. Може бити око онога који му је Бог дао на Синају, а може ето бити и против оног закона ког су људи смислили да би прогнали Бога Носио је са собом, а пред народом… ћивот са моштима… може бити праведног Јосифа, а може бити баш моштима Светог Василија Острошког Имао је и скинију…. Шатор у ком се састајао са Богом… ког је ширио … може бити на путу од Египта до Ханана, а може бити на путу од Берана до Боке, и од Улциња до Жабљака… И успио је. Вођен Божијом руком довео је народ до слободе. Крај народног пута био је уједно и крај његовог земаљског живота. Господ му је обећао да ће га довести до краја, али да га неће увести у Земљу обећану. За њега је припремио мјесто починка и вјечне радости, а народу је на чело поставио новог, млађег вођу… његовог ученика…. Може бити Исуса Навина, а може бити Јоаникија. Он је са собом носио Божији штап… симбол чудесне моћи… који је опет, чинио чуда само у његовим рукама… јер ”у рукама Мандушића Вука” види се моћ Божијег дара… Чули смо да је умро, али за његову смрт не знамо… Може бити да је још жив, иако га не видимо. Није до њега што га не видимо, него до нас – што не видимо… Јер, може бити да је Мојсије… а можда је то наш…. Митрополит Амфилохије! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић нови је Архијерејски протопрезвитер подгоричко-колашински. На нову дужност постављен је одлуком Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, “сагласно Уставу СПЦ, члан 108” и на њу ће ступити 1. октобра. Архијерејски намјесник се налази на челу архијерејског намјесништва које сачињава одређени број црквених општина и парохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ректор Богословије Светог Петра Цетињског свештеник Гојко Перовић у изјави за Радио Светигору рекао је да се Цетињска богословија редовним активностима припрема за почетак нове школске године. “У току су љетњи радови на адаптацији ђачких просторија у управној згради и у школском интернату. Такође, наставници наше школе се припремају за учешће у семинару који ће се бавити унапређењем наставе у богословијама СПЦ, а који ће бити одржан средином августа у Фочи. Управи наше школе је ових дана, из Синода СПЦ, стигао позив да се укључи у рад Комисије Светог Архијерејског Сабора за унапређење просвете у СПЦ, на начин што ће, поред ректора, још један од професора Цетињске богословије узети учешћа у раду ове комисије”, каже ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић. “Иза нас је врло успјешан период рада богословије на Цетињу. Претходне 2020/21 школске године, своје школовање крај ћивота Светог Петра Цетињског, завршила је 25 генерација матураната, а у септембру ове године очекујемо упис 30. генерације обновљене Цетињске богословије.” Он је навео и да се тренутно ради на адаптацији школских просторија: “Немамо услова за изградњу нових објеката или за неку значајнију реконструкцију постојећих, али се може обавити редовно сезонско освјежење наших школских просторија. То подразумјева уређење дворишта око управне школске зграде, али и око зграде интерната, као и припрему учионица, ђачке трпезарије, библиотека и спаваоница за дочек нових ђака. Ријеч је о санацијама оштећеног и замјени старих елеманата ентеријера новим и модернијим.” Наставници Цетињске богословије се озбиљно припремају за почетак нове школске године. О томе говори и њихово планирано учешће на семинару за професоре богословије СПЦ који ће се, ако Бог да, одржати средином августа у Фочи, у тамошњој Богословији Светог Петра Дабробосанског. “Имам ту част и привилегију, да као ректор Цетињске богословије учествујем у припреми рада поменутог семинара, у својству члана одбора који се тим послом бави. Исто тако, ових дана смо добили позив са највиших црквених адреса СПЦ да се укључимо у рад саборске Комисије за унапређење просвете унутар Српске Православне Цркве, гдје се такође, очекује и тражи активно учешће мене као ректора Цетињске богословије и још једног од наших професора”, каже отац Гојко. На крају разговора ректор је искористио прилику да демантује све медијске сплетке и пласирање неистина у вези рада ове најстарије школске установе у Црној Гори и школе и ректорове службе у њој. “Нема никаквих смјена, казни, суђења нити било каквих процеса против школе или ректора од стране надлежних црквених институција. Све се, Богу хвала, одвија у редовним околностима и како треба. Не знам чему служе и коме добро могу донијети толике лажи које се свакодневно пласирају, а тичу се Цркве и њенога рада. Све што радимо – радимо транспарентно. Толико смо присутни у јавности да нам се на томе, са неких адреса, и приговара. А опет, исте те адресе, упорно и без прекида преносе лажи о неким наводно тајним и закулисним радњама у Цркви. Што би рекао народ: Нека нам је свима Бог на помоћи”, закључио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

“Црква позива све људе да се саберу око Бога, око светиње, и никаква земаљска подјела не би смјела да се испријечи на путу тог позива. Цркви није мјесто у политичком и међустраначком животу, више пута ћемо то поновити ако треба, јер можда свима нама треба још времена да схватимо да је неумјесно и неукусно Цркву позивати у простор гдје њој није мјесто”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског. Гостујући у емисији „У жижи“ на ТВ А1, о. Гојко је нагласио да су избори 30. августа 2020. године били својеврсни референдум грађана Црне Горе о ондашњем антицрквеном и антиуставном закону о слободи вјероисповјести и да су литије биле суштински цивилизацијски порив да се раздвоји држава и Црква, што тадашњи закон није имао намјеру да уради: “Све партије које чине садашњу парламентарну већину на овај или онај начин су подржале литије. На један начин су то радили људи из Демократског фронта, на други начин људи из Демократа, на трећи начин људи из УРЕ, али сви су они нашли неки угао како би рекли да они разумеју и подржавају тежњу Цркве да се онај лош закон промјени. И то се десило”. Објашњавајући да више не постоји разлог да Црква на било који начин утиче на политичка збивања, као што је то имала када је био у питању тај антиуставни закон и намјера прошле власти да стави Цркву под своју државну управу, прота је нагласио да “живимо у грађанском, секуларном, демократском друштву и морамо да се навикавамо, и ми као Црква а и политичари, да свак свој посао ради”. Даље је, одговарајући на питања о актуелним дневно-политичким дешавањима у Црној Гори, рекао да политика има своје токове и да рад Владе и Скупштине треба препустити законитостима које уређују тај дио друштвеног живота те да он као свештеник само може да се моли Богу да људи буду разумни и да се не љуте и олако не свађају. “Нек свак ради како мисли да је најпаметније. Пошто се принципијелно залажем за секуларно друштво и вјерујем да је оно могуће, и знам да оно постоји у другим земљама које имају дуготрајно искуство демократије, мислим да Цркви није просто мјесто у тим темама.” Иако живимо један тренутак у Црној Гори када над нама лебде неки авети подјела, наша је дужност, како је казао, да тражимо оне тачке које су тачке додира а не тачке раздвајања. Као свијетли примјер навео је Свјатјешег Патријарха наше помјесне Српске православне цркве г. Порфирија који је нашао начин, смогао снаге, имао умјећа да каже да је Хрватска његова друга отаџбина управо због тога што је он митрополит загребачко-љубљански, да честита градоначелнику Загреба, а знамо ако постоји парадигма за сукоб то су Срби и Хрвати на Балкану. “Али Патријарх будући да је епископ Христове цркве у Загребу, он добро зна шта значи бити Христов свештеник и Христов митрополит. И ако је то тако са Србима и Хрватима, и ако наш Патријарх шаље такву поруку, и треба да је шаље, какву ми поруку треба да шаљемо свештеници у Црној Гори него управо такву: да нема тих разлика.” Позивајући народ на слогу и братску љубав препознатљивим слоганом “слога биће пораз врагу” и подсјећајући да ђаво хоће да посвађа брата са братом како би људи једни на друге гледали са неподношљивошћу, завишћу, љубомором, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, на крају је поручио да сваког дана треба радити на слози и молити се Богу за њу и вјеровати да је слога могућа – слога у Богу: “Добри Бог који нас је створио и који нас држи, даће снаге и наћи ће начина да нас окупи око своје Трпезе у свом дому, да будемо у срцима једни другима браћа као што смо увијек били”. Извор: Митрополија црногорско-приморска