Претражи Живе Речи Утехе

Не засени Бога – „Јер гдје је благо ваше ондје ће бити и срце ваше. “ (Лука 12:34). О каквом благу говори Христос, како да правилно поставимо своја срца? „Ове речи је Господ изговорио после параболе о лудом богаташу који је, због своје привржености земаљскoм благу, уништио своју душу. У Јеванђељу по Матеју Господ супротставља земаљско благо небеским, приврженост свету тежњама ка небу: "Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду."(Матеј 6 :19–20). Јасно је о каквом се благу овде говори; Господ директно указује Својим ученицима: "Иштите изнад свега Царства Божијег, и све ће вам се ово додати "(Лк. 12, 31 ). Постоји такав израз - искрена наклоност. Да парафразирамо цитат из Јеванђеља, можемо рећи следеће: где се налази оно што сматрате својим благом, ваше мисли, ваша љубав и ваша срдачна наклоност биће усмерени ка томе. Људи се везују не само за жива бића, већ и за ствари, за своје богатство, куће, аутомобиле, претерано обиље хране итд. Морамо схватити да је срце душа са којом ћемо се преселити у други свет, а у небеском свету нећемо наћи оно на шта смо навикли овде на земљи. Можете ли замислити како ће страдати душа човека ако изгуби оно за шта је био везан овде на земљи? На то нас упозорава Господ, због чега хришћанство позива на борбу против страсти. Морамо се чешће подсећати на ове важне речи. - Али ми смо светски људи, имамо много различитих обавеза и везаности: породицу, посао, наше хобије итд. - Овде се не ради о занемаривању својих одговорности, већ о претераном везивању за нешто што заклања Бога од нас. Задатак особе је да постави праве приоритете током земаљског живота и стави односе са Богом на прво место. Господ је рекао:" Ко љуби оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене није Мене достојан" (Матеј 10:37 ). — Испада да мораш да волиш Бога свим срцем, а своје ближње мање...Али не можете то наредити свом срцу! Ми не видимо Бога, а наши рођаци су увек у близини. - Ову заповест морамо правилно разумети. Ако волим своје ближње и они су у мом срцу, онда волим Бога. Љубав према Богу гајимо кроз љубав према ближњима, пре свега, према породици, ближњима. У породици учимо да жртвујемо себе, свој мир, време зарад вољене особе и тада ће се способност разумевања, попуштања и љубави испољити у односу на друге људе. Породица је школа у којој се уче хришћанским врлинама. Христос говори о нечем другом: не правите идоле од својих вољених. Оно што стално видимо, посебно у односу на нашу децу. Христос захтева да се Њему да прво место у нашој љубави. Срце мора бити чисто – „Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови! “ (Матеј 10:16). Десето поглавље Јеванђеља по Матеју почиње избором апостола. Господ их шаље изгубљеним овцама дома Израиљевог уз проповед Јеванђеља: „Проповедајте да се приближило Царство небеско“ (Матеј 10,7). На шта Он упозорава ученике и како треба да правилно разумемо ове речи? — Шаљући своје ученике да проповедају, Господ им указује на опасности којима ће бити изложени. Проповед је увек видљива или невидљива борба са ђаволом. Непријатељ делује преко људи, поставља разне препреке, а Господ унапред припрема апостоле за ову битку. Из Светог Писма знамо како су апостоли били прогањани, како су били пребијани и стављани у тамнице. Зато им Господ каже да ће бити као овце међу вуковима, и позива их да буду разборити, опрезни и мудри, као змије. Морате да разумете ко стоји испред вас, да ли се тој особи може веровати. Змија увек избегава сударе са другим животињама и људима; не напада ако је не додирнете. Дакле, наша проповед не треба да буде агресивна, наметљива, она захтева флексибилност, нежурност и опрез, о чему Господ говори. Не можете сметати особи, захтевајући да се одмах придружи редовима Христових војника; то може изазвати одбацивање, чак и мржњу. Човек мора проповедати Христа, пре свега, својим хришћанским животом. Тада ће вас људи погледати и рећи: „Овај човек је заиста православни хришћанин“. - Шта значи „безазлени као голубови“? О каквој једноставности причамо? — Голуб и змија су две супротне слике, али је Исус искористио њихове навике да покаже како верник треба да се понаша у свету пуном зла и агресије. Имајући мудрост змије, морамо остати отворени у комуникацији са другима, то јест, „безазлени као голубови“. У преводу, који је близак оригиналу, говоримо, наравно, не о тој једноставности, већ о срдачној чистоти. "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети "(Матеј 5,8 ). По хришћанском схватању, људи који не само да не чине зло, него и штите своју душу од лоших мисли и жеља, сматрају се чистих срца. Да ђаво не би могао да пусти корен у срцу, оно мора бити чисто. Исто тако, човек који иде на беседу мора бити чист као голуб, да му ђаво не би изобличио речи. Делом смо и фарисеји – „Кад те ко позове на свадбу, не сједај у зачеље, да не буде међу званицама неко угледнији од тебе; И да не дође онај који је позвао и тебе и њега, и рекне ти: Подај мјесто овоме. И онда ћеш са стидом поћи да заузмеш посљедње мјесто.“ (Лк. 14:8-9). На шта нас Господ упозорава? – То је рекао Господ када је у суботу био позван код једног од старешина фарисеја. Власник куће није био обичан човек, он је био ревносни чувар Закона. А Господ, исцеливши додиром човека са воденом болешћу, још једном је посрамио фарисеје питајући их : " Који од вас не би својега магарца или вола, да упадне у бунар, одмах извадио у дан суботни?" (Лука 14 :5) Они су ћутали. И када сви у кући почну да сједају, а гости се труде да заузму више почасна мјеста, Христос изговара ове ријечи упућене фарисејима, који, како се каже у Јеванђељу, " воле зачеља на гозбама и прва мјеста по синагогама. "(Матеј 23 :6). Односно, они су се већ трудили да се истакну у овоземаљском друштву, уздизали су се изнад других људи, сматрајући их грешницима који нису држали Закон, а себе светима. Тако су били сигурни да су им у Царству Божијем одређена почасна места. Али Господ опомиње: "Јер сваки који се узвисује понизиће се, а ко се понизује узвисиће се "(Лк. 14,11 ). То се односи делимично и на нас, делимично смо и ми фарисеји. Они који посте, читају Свето писмо и разумеју нешто о духовном животу, за разлику од оних који ништа од овога не чине, често су као фарисеји и гледају са висине на своје ближње. Читајући ову јеванђељску параболу, треба да обратимо пажњу на себе: зар се не поносимо својом „духовношћу“, зар себе не сматрамо бољим, достојнијим од других? Блажени Теофилакт Бугарски у свом тумачењу каже да је сваки човек који ужива велике почасти у свету јадан и низак пред Богом. „И свако недостојан високог места, а који га себи присвоји, биће понижен пред Богом у време коначног суда, макар у овом животу био изнад свих осталих. По природи је сваки човек недостојан узвишења. Зато, нека се нико не узвисује, да се не понизи до крајности.” Свети праведни Јован Кронштатски нас позива да се стриктно држимо ових јеванђелских редова: „Од рођења сте позвани у хришћанство; Гледајте, не усуђујте се да сматрате себе супериорнијим и не будите изнад било ког хришћанина, већ себе сматрајте последњим од свих. Господ, који вас је позвао својом милошћу, зна каквог сте места достојни.” Протојереј Димитрије Шевченко https://www.eparhia-saratov.ru

Патријарх Порфирије: Ниједно занимање или брига нису важнији од темеља нашег живота – Христа У Недељу праотаца Христових по телу, 26. децембра 2021. године, у народом испуњеном Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу, Божанствену Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Саслуживало је загребачко свештенство уз појање хора Саборне цркве којим је дириговала Олена Циглењак. По отпусту свете Литургије Патријарх је честитао Божић свим хришћанима који празник Рођења Христовог славе по грегоријанском календару. Беседу Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија доносимо у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево нас пред тајном Божића. Данашња недеља је посвећена у нашем предању мајкама, а следећа оцима, као што је претходна била посвећена деци. Дакле, данашња недеља се у народу назива именом Материце и обичај је да везујемо мајке како би се оне одвезале дајући нам неки поклон. Највећи поклон који је људски род могао да добије јесте мајка, пре свега Мајка Сина Божјег, Она која је у име читавог људског рода рекла смирено „да“, принела себе у име свих људи као Пречиста и Преблагословена да се кроз Њу деси људскоме роду спасење, да кроз Њу и у Њој ми сви људи имамо приступ Живоме Богу и не само приступ посредно, него директан, непосредан приступ Живоме Богу. Пресвета Богородица као узор и као пример свим мајкама, истовремено и као покровитељ свих мајки, свих жена, јесте истовремено повод да кроз Њу и у Њој препознамо достојанство и назначење и значај мајке, жене уопште. Колико је само светих мајки у историји људског рода и у историји Цркве било? Да није било многих светих жена, светих мајки, вероватно ни ми не бисмо имали толико блиставих, сјајних примера светитеља Божјих, отаца и учитеља Цркве, од Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог, Блаженог Августина, па све до Светог Саве и светитеља Божјих из нашег рода. Свакоме од великих имена учитеља и отаца Цркве претходила је света мајка, жена светога живота, која је и својим личним примером и својом љубављу, али истовремено, пре свега и изнад свега, својим молитвама Богу утиснула печат чежње за Христом, печат глади за Истином, који су касније носили ти велики мудри оци и учитељи Цркве. Данас смо чули причу из Јенвађеља по Луки где имамо једног господара, богатог човека који позива људе да дођу у његов дом да учествују у свадби, то јест у вечери, трпези љубави које је наменио многима. То многи претворило се у све. И ово није ништа друго, као и многе друге приче из Јеванђеља, него ли слика односа Бога према нама људима и нашега односа према Њему. Ми често, иако знамо да нас Бог зове и призива, говоримо себи и другима да има времена и да најпре морамо да обавимо неке друге послове који су важни, а остаће времена да посветимо и део себе, део својих снага Богу. Наравно, безброј пута у Јеванђељу Господ нас је подсетио кроз приче које нам је изговарао да ми нисмо господари времена, да заправо не знамо када ћемо отићи из овога света. Може бити да се бавимо пословима који јесу важни, веома важни, али који ипак нису толико важни да бисмо оставили свој однос са Богом по страни, који нису заправо важнији од тога да се бринемо о својим духовним потребама, о духовној храни, и не само то, него и ти други послови ма колико су важни ако хоћемо да их решавамо до краја, ваљано и како треба, у потпуности, не можемо их решити без наше заједнице са Богом, без молитве, без промисла Његовог. Тако и ова прича јасно казује да у дому Бога Живога не да само има места за све, него су сви људи позвани да уђу у Царство Божје, да уђу у наручје и у загрљај Божји, али да то да ли ћемо ући у просторе слободе Божје, слободе Христове, зависи у истој мери и од љубави и благодати Божје, од нашег слободног опредељења, зависи од тога шта ми желимо. Најпре је важно да имамо жељу, да имао спознају потребе за Богом. Ако то постоји онда ће засигурно бити довољно снаге да кренемо у наручје Божје, а кад се то деси, кад учинимо тај корак, Господ је већ обема рукама загрлио читаво наше биће - и не само то - Он је посејао и семе жеље у наше душе, али најчешће ми заузети многим важним пословима семе жеље, семе вере које је засађено у нашој души затрпавамо разним важним, веома важним пословима, понекад и неважним, али ниједним толико важним да је тај посао и занимање, брига ако хоћете, важнија од извора, темеља нашег живота. Господ је дакле љубав и не гледа ни на социјални статус, не гледа на то ко је из којег рода, не гледа ко је колико учен. Као што видимо у овој причи, Он позива све. Позива и оне који су богати и оне који су сиромашни и оне који имају јачу и слабију веру. Позива и оне који мисле да припадају дому Његовом и формално и споља испуњавају некаква правила и законе и мисле да је то довољно да пројаве жељу и потребу за Богом, мисле да спољашњим придржавањем и држањем заповести и Божјих закона без унутарњег преображаја, без истинске и праве љубави, која јесте жртва, мисле да могу да буду препознати као слуге Божје. Није довољно да споља будемо хришћани и да имамо мирну савест и осећање да смо бољи и вреднији од других. Није довољно да мислимо - да се тако изразим - да ми имамо Бога у џепу, да ми имамо Њега у својој шаци и руци и да ми уз помоћ Њега проверавамо и оцењујемо друге. Неопходно је да уђемо у дом Његов, да одговоримо на Његов позив, да се препустимо Његовој вољи и Његовом промислу са поверењем да када смо у Његовом наручју, ма шта се дешавало у нашој свакодневници, ми смо не само на сигурном путу, него већ овде и сада предокушамо оно што нас очекује у вечности. То је нераскидиво јединство нас са Господом нашим, али и наше јединство међусобно, толико да се сви осећамо и доживљавамо као једно међусобно и са Њим, и да сви заједно славимо Њега живога, Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

На Богојављење, у уторак 19. јануара 2021. године, у зајечарском Саборном храму Рођења Пресвете Богородице служена је света архијерејска Литургија. Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су зајечарски свештенослужитељи уз певничко појање јереја Новака Бојанића и ђакона Вука Јовановића. Протојереј Игор Ивковић тумачио је сабраном народу прочитани јеванђелски одељак и говорио о смислу данашњег великог празника. По завршетку свете Литургије служено је Велико водоосвећење а потом је вернике поздравио и владика Иларион. Честитајући Богојављење, Епископ тимочки је пожелео свима благослов од Господа и Његову заштиту од сваког зла, болести и искушења. Извор: Епархија тимочка

Епископ пакрачко-славонски г. Јован служио је јутрос, на Оце, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Савина код Херцег Новог. У литургијској проповиједи Владика је рекао да је данас недјеља перије рођења Христовога и крај поста божићнога. Звучни запис беседе “Али је и вријеме да се људски род сабере и да погледа шта се то збило у историји људскога рода, гдје је у тој историји био човјек, гдје је био Бог, гдје је дуиша свакога од нас”, рекао је Епископ пакрачко-славонски. Владика је, тумачећи данашње литургијско зачало подсјетио да је праотац Авраам био први човјек који је послушао глас Господњи. “Као што се Адам у рају уплашио од гласа Господњега када је Господ ишао по рају и рекао Адаме, гдје си, тако и Бог у источној Месопотамији, најплоднијем дијелу тада познатога свијета, буди Аврама у земљи Ур и каже Гдје си, Аврааме. Док Адама одговара Ја сам го, ми смо голи па нас је стид изаћи пре Тебе, овдје Авраам одговара Ево ме. Ево ме, ту сам. И послуша заповијест Господњу”, казао је он. Додао је да је Авраам из дома и рода свога богатога послушао Господа који му каже Иди из дома оца свога, иди куда ћу ти ја казати, иди па ћу од тебе учинити наследство као зрна пијеска на обали мора. “И када долази у ту обећану земљу, види да је она камен суви, љути, да ту не може извести ни хљеб из земље. Види да су људи љути и дивљи. И када му Господ опет у његовој сто и некој години казује да ће у идућој години имати сина, он поклања вјеру Господу. И он је за годину дана добио сина”, подсјетио је Владика Јован. Говорећи о томе како је Авраам послушао Господа и тог сина јединца Исака касније био спреман да принесе на жртву Господу, рекао је да се није питао какав је то Бог који тражи такву жртву од мене. “Него послушно води сина свога који га три пута запиткујеОче, а гдје ћемо ми наћи жртву, а Авраам одговара Господ ће се постарати”, казао је Владика. Казао је да је Авраам вјеровао да ће и смрт његовога сина донијети живот. “А Господ гледа на ту његову вјеру и диви се створењу своме, створењу које није било непослушно као Адам у рају, него је послушно до смрти, не своје него свога дјетета од десетак година”, казао је Епископ Јован. Након Литургије Владика Јован је подијелио присутној дјеци поклон пакетиће. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Покрова Пресвете Богородице навршава се двадесет година презвитерске службе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, пароха цетињског и ректора Богословије Светог Петра Цетињског. Поводом две деценије свештенослужења доносимо следећу честитку: "Радујте се са онима који се радују, и плачите са онима који плачу" (Рим. 12:15) Прослављајући двадесет година од како је Благодаћу Светога Духа, који немоћи исцељује, а недостатке допуњује, рукоположен у свештени презвитерски чин, прота Гојко има много разлога да се радује, а ту велику радост делимо и ми са њим. У личности цетињског ректора огледају се све особине које је имао Свети Петар Цетињски, који је васколиким својим животом послужио Господу и своме роду, никада не престајући да састрадава са својим благочестивим народом, знајући да је ношеће крста сигурни и једни пут који води ка радости васкрсења. Како нам Апостол Павле саветује: Сећајте се својих старешина који Вам проповедаше реч Божју(Јевр.13,7), тако се и ми данас молитвено сећамо проте Гојка делећи празничну радост са њим. Молитвено смо данас са нашим протом не само као са врлинским свештеником који је испуњен еванђелске љубави, већ као нашег учитеља који нам проповеда реч Божју, у чијој личности се актуализују речи богомудрог Апостола Павла да: "Иако имамо хиљаду учитеља у Христу, али немамо много отаца"(1.Кор. 4,15) Молимо се Великом Архијереју и Пастироначелнику Христу, да проти Гојку подари добро здравље, свако добро духовно и телесно и још много успеха у узвишеној свештеничкој служби. НА МНОГА И БЛАГА ЛЕТА! Животопис протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Пошто узме хлеб из којег ће извадити свету честицу, свештеник најпре каже: У спомен Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, што је у складу са оним што је Он Сам заповедио. Јер, каже: „Ово чините за мој спомен“. 2. Свештеник ово не каже само за тај хлеб, већ за целокупну службу као да од тога трена започиње свештено дејство. Јер, после савршавања целе свете Тајне, и Господ је додао ове речи:„Ово чините за мој спомен“. 3. Али у чему је тај спомен? Како ћемо се у служби споменути Господа? Којим радњама и у каквом расположењу? Другим речима, чега да се присетимо у вези са Њим и шта да приповедамо о Њему? Можда то да је васкрсао мртве, да је слепима даровао вид, да је укротио ветрове, да је са неколико хлебова наситио хиљаде људи – све оно што је показало да је Бог и да је свемоћан? Свакако да не, Он нам је, пре свега, заповедио дасе сећамо оних догађаја који показују Његову слабост, односно Његово Распеће, страдање и смрт. У чему се то јасно види? Тако је то схватао апостол Павле, који добро познаје све што се тиче Христа. 4. Наиме, пишући Коринћанима о Тајни Евхаристије и поменувши да је Господ рекао: „Ово чините за мој спомен“, он додаје: „Јер кад год једете овај Хлеб и Чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете. „ То је и Сам Господ објавио предајући нам ову свету Тајну. Наиме, кад је рекао: „Ово је Тело моје“, и „ово је Крв моја“, Он тим речима није придодао знамење чудеса, те није рекао да је то оно што мртве васкрсава и што губаве чисти. Него шта је рекао? Поменуо је само страдање и смрт: „које се за вас ломи“ и „која се за вас пролива“. 5. Зашто Он не помиње чудеса него помиње страдања? Зато што су ова друга, то јест страдања Господња, нужнија од чудеса, утолико више што у већој мери доприносе нашем спасењу ишто без њих човек не може васкрснути; док она прва само показују силу Његову – јер чудеса сусе одиграла само зато да бисмо поверовали у Господа као у истинског Спаситеља. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Воздвижење Часног и Животворног Крста Господњег наша света Црква прославља у петак, 27. септембра 2019. године. О суштини Крста и о томе зашто је он најсветији символ наше вере, у Јутарњем програму Радио-Беседе, говорио је презвитер Александар Поповић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије рекао је на Петровданској духовној академији у Бијелом Пољу да је православље у Црној Гори угрожено, јер је суочено са злом – настојањем црногорске власти да отме Цркви оно што нису отеле претходне генерације безбожне власти. “ Комунисти су отимали земљу и зграде, али нису храмове. Ови сад хоће да одузму и храмове и говоре да се не зна поријекло храмова, то једино од њих можете чути“ , рекао је Владика синоћ на академији. Додао је да једина имовина којој се не зна поријекло јесте њихова. Владика Јоаникије позвао је све који имају моћ у Црној Гори и у Европи да се по истим критеријумима испита и њихова и црквена имовина. Епископ Јоаникије истакао је да предложени „закон о слободи вјере“ нема никакве везе са слободом, већ са угрожавањем православља и ограничавањем могућности да се храмови користе у сврхе за које су намијењени. „Врши се велико безакоње и, будите сигурни, ми можемо опстати. Хоћемо да спријечимо ово зло. Ово није удар на нас који носимо црне мантије, већ удар на православље, на душу, на завештање, на претке, на ћирилицу и на све оне вриједности које су наши преци његовали кроз вјекове – рекао је Епископ будимљанско-никшићки. „Ко разори храм Господњи и њега ће Бог разорити“, поручио је Владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одржао је 9. септембра 2018. лета Господњег предавање на тему: Недјеља - дан Господњи. Предавање је одржано у свештеној обитељи манастира Подмаине, са чије званичне интернет странице доносимо видео запис овог изузетно поучног и занимљивог предавања. Извор: Манастир Подмаине

Када се питање наведено у наслову постави обично се застане са одговором. Даље се често дају одговори, али без довољне аргументације. Код литургичара Лазара Мирковића се налази одговор на ово питање. У делу Хеортологија прота Мирковић бележи да Сретење спада у дванаест Великих празника, али не спада у Господње. Он пише: „Празник Сретенија Господњег припада броју 12 празника, али не Господњих, но Богородичиних, јер ако празник Сретенија Господњег падне у недељу, то се служба васкрсна не замењује службом празника Сретенија, како бива на Господње празнике, но се поје заједно са њоме. Када један од дванаест Господњих празника падне у недељу, изоставља се сасвим васкрсна служба и служи се само празнична. По томе празник Сретеније се назива и празником Сретенија Пресвете Богородице“. Године Господње 2015. смо имали прилику да видимо поредак службе празника Сретења у обједињавању са недељном васкрсном службом. Детаљи се могу видети у Типику за ову годину. Било да кажемо Сретење Господње или Сретење Богородично нећемо погрешити. Разлог за то је што већ и само име Богородица указује на Бога, Сина Божијег Оваплоћеног Богочовека Исуса Христа. Православни иконопис и фрескопис чувају ову поруку кроз уобичајеност сликања Богородице са Богомладенцом у наручју. Петрос Василијадис пише да би се те иконе могле назвати и Христос са Богородицом, јер ликовна композиција пројављује пажњу и љубав коју Пресвета Дјева упућује ка Богомладенцу као спасењу света, али и себе. Томе би могла да поучи и чињеница да се у савременом поретку Проскомидије око Агнеца Христа у Сабору спасених заједно са светитељима налази и Пресвета Дјева. Христос је Извор спасења, као и Темељ и Смисао сваког хришћанског празника. Сретење је и Господње и Богородично. Антрфил: Реч „срећа“ није светописамски ни светопредањски израз, иако се у хришћанској свакодневници често употребљава. Изворнији израз је радост. Можда би реч срећа своје хришћанско значење могла да добије у светлу празника Сретења. Радост сретања Светог Симеона Богопримца са Богомладенцом Христом би могла да постане критеријум нашег доживљавања среће. протонамесник Александар Р.Јевтић Рад је објављен у часопису Православни мисионар бр. 342 Извор: Епархија жичка

Када нека важна, утицајна, позната или просто вољена личност долази у неки град, прво у чему се састоји припрема за сусрет са тим човеком, и како се изражава љубав, поштовање и почаст, је начин на који људи припремају уваженом госту пут, прилаз месту доласка. То се тиче и представника власти, и важних званица: царева, кнезова — сваког човека, коме они који дочекују желе да искажу поштовање. Људи врло марљиво припремају приступ месту где треба да дође утицајни гост. У наше време, украшавају се путеви, активирају се службе које хитно поправљају све кварови, уклањају јаме. Пре, када се неки владар спремао за пут у страну земљу, читав тим његових слугу ишао је пред њим, како би му припремио пут. И до данас се у људској пракси исто дешава. Када једна глава државе посећује другу, пред сусретом поглавара, долази цела група дипломата који припремају све, договарају се, уклањају препреке и кварове. Данас нас јеванђелист Марко подсећа на то шта се догађало пре него што се Господ јавио свету, пре него што је изашао на проповед. Јавио се Анђео у пустињи, који му је припремио пут, — Јован Претеча (види: Мр. 1, 2). Данас смо читали и врло важне речи пророка Исаије које се тичу Јована Претече: Припремите пут Господњи, поравните стазе Његове (Мр. 1, 3; види: Ис. 40,3). Пунији цитат наводи јеванђелист Лука. Јован Претеча је био глас вапијућег у пустињи: приправите пут Господњи; поравните стазе његове; Свака долина нека се испуни и свака гора и сваки брег нека се слегну; и што је криво нека буде право и неравнине на путевима нека буду глатке (Лк. 3, 4–5). Овај призив се односи на сваког од нас. Пут нашег живота треба да се исправи. Греси, оштећења и бразде наше душе, треба да се испуне благодаћу Светог Духа. Горе и узвишења наше гордости треба да се слегну, да се умање пред Господом, а оштећења и празнине које нису испуњене благодаћу и добрим делима, треба њима да се напуне. Као што неравнине на земљи треба да буду глатке, тако и наша душа треба да буде припремљена за сусрет великог Госта, и Спаситеља, и Месије — Цара Славе Господа нашег Исуса Христа. Без овога је немогуће примити и у пуној мери наследити благодат Царства Небеског, немогуће је пустити у своју душу Овог Божанског Госта. Када позивамо пријатеље, рођаке у свој дом, ми смо попут слугу, о којима смо говорили. Трудимо се да заведемо ред, и дочекамо с љубављу госта. Прво са чиме се сусреће гост, је улаз у наш дом. Чудно би било, ако бисмо узели канту за ђубре бацили је пред ноге овом човеку. То би било понижење, и он не би ни ушао у наш дом. Тако, припремајући се за сусрет са Господом, сваки пут треба да Му прокчимо пут у наше срце, у нашу душу, да Га не бисмо понизили, већ да Га примимо са покајањем и љубављу. Покајање и јесте пут исправљања нашег живота, поравњање оних брда, празнина и јаруга. Проповедник тог покајања био је пророк и Претеча Господњи Јован. Крстио је многе људе у покајању на видљиви начин. Људима је тада било лакше да то прихвате, спознају покајање за своје грехе, да би се сусрели са Месијом. Без тога је немогуће. Тако и ми, без покајања и исправљања, без труда и љубави, не можемо се сусрести са Господом Исусом Христом. То је оно најважније што нам Црква на овај дан говори. Можемо се напојити воде, освећене у цркви, можемо се чак погрузити рупу у језеру, али то није довољно. То је само слика покајања. Истински сусрет са Христом, када се Он појављује на свет био је на празник Крштења. Уједно и празник Богојављења. Јавио Се Господ свету, и да бисмо Га угледали, треба пре свега, да очистимо своју душу покајањем, да исправимо свој живот добрим делима. Делима љубави, милосрђа. Тако, како је Јован Претеча саветовао простим људима који су га окруживали. Давао је просте савете: не кради, не понижавај, дели оно што имаш, не тражи више од онога што ти треба, не клевећи (види: Лк. 3, 10–14). Просте, а у исто време дубоке и спасоносне речи. Нека би Господ дао да исправимо душе наше, да припремимо пут за Господа, за сусрет са Њим у ове свете и спасоносне дане за све нас. Извор: Православие.ру

„Идол је, – истакао је патријарх, – лажна вредност, коју људска фантазија или због предрасуда, или због злих наговора са стране, подиже у ранг апсолутне вредности која захтева поклоњење. Управо тако су стварани древни пагански богови и људи су се клањали рукотвореним идолима као оваплоћењу апсолутне вредности док ови идоли нису срушени Христовом вером. Тако је било у стара времена, а шта се дешавало касније? И касније се сачувала традиција поклоњења лажним вредностима. А да би се човек поклонио лажној вредности треба да је апсолутизује, односно да је учини апсолутно непобитном вредношћу, коју нико не оспорава и која захтева само поклоњење. Тако су на месту рукотворених идола почели да се појављују идоли друге врсте – плодови људских мисли, расуђивања и философских конструкција. И ми знамо да су често политичке концепције и политичке идеје постајале такви идоли који су захтевали потпуно потчињавање и скоро религиозно поклоњење. Не тако давно и наша земља се ослободила поклоњења сличним идеолошким кумирима, и дај Боже да наш народ никад више не прихвати неку сличну саблазан.“ „Али тако није било само у нашој земљи, – истакао је патријарх. – Знамо да се политичке идеје често формулишу и преносе људима тако да убеде људски род да наводно још једна у низу идеја представља врхунац људске мисли и да следити је значи изградити срећно, напредно и праведно друштво. И поново, као што је било у нашој блиској националној прошлости, тако се сад у размерама целе планете развија поклоњење извесном идолу који се назива савременим друштвом, као да је савремено друштво већ достигло максимум у свом развоју и као да после њега више ништа не следи. Неки нас наговарају да све то прихватамо на веру и да му се клањамо као идолу; покушаји да се идолопоклонство оспори изазивају жесток отпор и ми знамо: већина ратова и револуција, и у прошлости, и данас, дешава се зато што је неко пожелео да створи новог идола и да примора мноштво људи да му се клањају.“ „Међутим, постоји и други идол, а то је богатство. Богатство привлачи човека зато што му даје снагу, шири његове могућности. Заиста, богатство омогућава човеку да оствари оно што жели, а човек најчешће жели успех и насладу. Успех без насладе је непотпун успех, али кад нам успех омогућава потпуну насладу, појављује се још један идол – празнина, којој људи често посвећују сав свој живот и поклањају јој све своје снаге.“ „Ниједна идеологија, – истакао је поглавар, – која оспорава идеологију која влада на овом или оном месту, у ово или оно време, не може да сруши идола, већ само један идол замењује другим. А крст Господњи уништава сваког идола, зато што гледајући крст схватамо: грех, ђаво и смрт нису победили новац, власт и наслада, већ их је победио Христос, Који је примио обличје слуге и био разапет на крсту како би Својом жртвом искупио наше грехове и спасио цео људски род. Подвиг Христа, Који је разапет и полаже Свој живот ради других, Који је уништио и данас уништава идоле. И ако желимо да будемо слободни од идолопоклонства које скоро неприметно продире у нашу свест и у наш живот, треба чврсто да се држимо православне вере, да исповедамо Господа Исуса Христа Распетог као свог Спаситеља и Бога, да Његовим учењем хранимо свој разум и своје срце и да самим тим стичемо велику слободу од сваке људске сугестије, од свих идола који се стварају ради још једног поробљавања људи.“ Извор: Православие.ру

Извор: Радио Светигора