Претражи Живе Речи Утехе

Гост емисије "Летописи храмова у Епархији бачкој" био је протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику. Говорећи о ветерничкој светињи отац Бранислав је између осталог нагласио да је живост литургијске заједнице при ветерничком храму је велика духовна радост. Ветерник је основан 1923. године као насеље за ратне војне инвалиде – ветеране из Првог светског рата, који су се борили на планини Ветерник у Македонији. Тадашњи Ветерник имао је свега две улице. Изграђене куће биле су типске, а неке од њих су и данас аутентичне. По завршетку Првог светског рата краљ Александар је својим добровољцима, који су учествујући у великој бици против бугарских снага били трајно ослепљени нервним гасом, доделио земљу у околини Новог Сада, а на подручју данашњег Ветерника. Ти Солунци и њихове породице су населиле плодну равницу, пустару Нови Мајур, и створили заметак овог насеља. O историјату насеља и ветерничког храма говорио је господин Никола Мркић, староседелац насеља, као и протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светог Василија Острошког са свештенством Свету службу Божију у Горњем манастиру Острогу. Полиција данас није заустављала вјернике који су ишли да се поклоне моштима Светог Василија Острошког. Ипак, на Литургији их је, због мјера НКТ против корона вируса, овога пута било знатно мање него претходних година. Митрополит Амфилохије је у архипастиркој бесједи након читања Јеванђеља рекао да је добро да научници пронађу вакцину против вируса, али док се та вакцина не пронађе ту је Свети Василије – вакцина која дјелује кроз вјекове. “Сила Христова је најбоља вакцина за исцјељење свих вируса, и оних духовних, душевних и тјелесних”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да је та сила које се и ми дотичемо присутна и у Острогу већ триста педесет година преко моштију и преко дивног и чудеснога подвига и жртве Светога оца нашега Василија. “И сабирају се хиљаде и стотине хиљада људи да се дотакну хаљина Христових. А хаљине Његове јесу и мошти Светог Василија. Сабирају се да их се дотакну да би се исцијелили од својих душевних и тјелесних невоља и болести. Добро је да научници пронађу вакцину која би исцијелила и овај вирус који је загадио људе и народе у ово наше вријеме, али док се та вакцина не пронађе, ево овдје вакцина која дјелује кроз вјекове”, поручио је он. Додао је да осјећа и види да се дејством силе Божије и Светог Василија исцјељује и овај вирус. “Али и да се исцјељују још опакији вируси који владају људима овдје у овом свијету, а то су вируси богомржње и братомржње, најопакији вируси који господаре и за које је најбоља вакцина управо овај свети дан и ове свете мошти Светога Василија. Дај Боже да се исцијеле сви вируси а посебно вирус братомржње и братских несрећа”, казао је Владика Амфилохије. Рекао је да је ове године великом броју људи онемогућено да дођу данас код Светог Василија по ту вакцину. “Даће Бог да се поново отворе границе, кад се отворе границе између људских срдаца. Јер, Бог је допустио овакве вирусе не да би раздвојио људе, да би их удаљио физички. Бог пусти вирусе не би ли се људи изнутра сродили једни с другима љубављу, братољубљем и богољубљем, љубављу која се открила људима и подарила у личности Христа Богочовјека, исцјелитеља од свих вируса, па и од овога вируса”, нагласио је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа, благосиљан је славски колач у славу Божју и у част Светога оца Василија. Митрополит Амфилохије је на крају пожелио свима саберанима да им буде на здравље и спасење цјеливање моштију Острошког Чудотворца и причешће Тијелом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. “Који је за себе рекао да је хљеб живота који силази с неба и сваки који једе од њега неће умријети него ће вјечно жив бити. Нека Господ благослови све поклонике ове дивне светиње”, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Вазнесењској цркви у Београду, данас на празник Светог Георгија, 6. маја 2020. године, свету Литургију служио је јереј Дејан Јаковљевић, а саслуживали су јереј Арсеније Арсенијевић старешина Вазнесењске цркве, протојереј Драган Радовановић, ђакон Бошко Савић и протођакон Стевица Рапајић. Звучни запис беседе „Када прослављамо ове Светитеље схватамо да они нису били храбри сопственом природом него су надишли природу вером у Господа.“ Истакао је јереј Арсеније Арсенијевић у празничној беседи и поручио да све хришћане треба да одликује стање унутрашње радости знајући да је моменат у ком се тренутно налазимо привремени моменат који нас припрема за вечни живот. Извор: Радио Слово љубве

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на Томину недјељу, 26. априла 2020. Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Преосвећени Епископ је, у својој архипастирској бесједи, навео да прву недјељу по Васкрсу називамо недјељом Антипасхе - друга Пасха или Томина Пасха, Христова и Томина Пасха. По ријечима Владике Јоаникија, Свети апостол Тома је био међу онима који су се разбјежали за вријеме Христовог страдања на крсту, а велики ломови настали су у душама вјерних ученика Господњих када су дошли у ситуацију да Га, због страха од Јудеја, напусте. „Такви ломови су се показали нарочито на апостолу Томи. Жене мироносице су Га видјеле како је васкрсао, јавио се и неким апостолима. Већ су причали да је васкрсао Господ, да је побиједио смрт, а Тома се у дубини свог срца радовао, али је био искрен и говорио: Докле не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати. Докле не видим очима мојим да је то, ваистину, Господ Онај исти Који је на крсту висио као беспомоћан, а тада је Господ показао највећу силу, уништавао смрт, али то је био невидљиво за људске очи“, бесједио је Владика. Додао је да Томине ријечи, којима је исказивао своје невјеровање, говорећи да не може вјеровати док Га својим рукама не опипа и својим очима не види, имају велики значај. „Многи су говорили да су то била нека привиђења, да је васкрсење Христово било привидно, да то није био Господ у свом тијелу, Онај исти Који је висио на крсту. Зато је јеванђелист нашао за сходно да забиљежи како је Господ после васкрсења и јео са својим ученицима. Када је Господ позвао Тому, а јавио му се у следећи дан Господњи, дан Његовог васкрсења, рекавши: Пружи прст свој и опипај руке моје, пружи руку своју и опипај ребра моја копљем прободена и не буди невјеран него вјеран, тада је са Томиних очију спала крљушт невјерја. Његова душа, која се до тада потапала у сумње и муке душевне, је васкрсла, јер је пребивање у сумњама и невјерју једнако смрти. Ово је било Томино душевно и духовно васкрсење, јер је он прешао из невјерујућег у вјерног“, истакао је Његово Преосвештенство. Томино невјерје, поручио је Владика Јоаникије, било је, заправо, тражење додира, жеља да види Господа. „То није невјера, него се тако назива зато што је Тома тако то исповједао, а он је свим срцем, свом душом тражио да види Господа, да Га опипа својим рукама и Господ га је тога удостојио. То је прави пут за сваког од нас који смо подложни сумњама, искушењима, да тражимо, да не одустајемо и да желимо што ближи сусрет са Господом“. „Нека Бог да свима у ове свете дане Васкрсења Христовог обновљења духа, обновљења мисли, обновљења љубави, новог полета, новог живота што нам даје Васкрсење Христово“, рекао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније служио је Свету Архијерејску Литургију на празник Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети, у недељу 12. априла 2020. године, у нишком Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј Борислав Стаменковић и протођакон Стеван Кричка, уз певничко појање протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића. Због забране кретања које је увела Влада Републике Србије, поводом сузбијања епидемије вируса, Света служба вршена је иза затворених врата цркве, без присуства верног народа. Ипак, Његово Преосвештенство се свим верницима, који Свете службе из Саборног храма у Нишу прате путем таласа Радија Глас и преко интернет странице радија, обратио надахнутом беседом. Извор: Епархија нишка

Владика Јустин је прву недељу Великог Поста – дан који је посвећен победи Православља над иконоборством и над другим јересима које су извртале истину спасења – провео у столном граду своје Епархије служећи Свету Литургију у Храму Светог Саве. На Литургији Владики је, осим архимандрита Дамјана (Цветковића) и остатка братства Храма Светог Саве, саслуживао велики број свештеника из разних делова наше Епархије али и из других епархија: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, протојереј Милољуб Мирковић, умировљени свештеник из Заблаћа, протојереј Марко Мирковић, старешина Цркве Вазнесења Господњег из Чачка, протонамесник Ђорђе Мирковић, свештеник у Мерошини у Епархији нишкој, јереј Божо Главоњић, старешина Цркве у Пожеги, јереј Милорад Козодер, свештеник из Пожеге, јереј Бранислав Керечки, свештеник из Петроварадина у Епархији сремској, Богдан Милић – ђакон Цркве Светог Марка у Ужицу и досадашњи ђакон пожешки Станимир Мирковић. Многобројност свештенослужитеља на данашњој Литургији везана је за чињеницу да је ђакон Станимир полагањем Владикине руке на Светој Литургији постављен за новог свештенослужитеља на Њиви Господњој. Наиме, он је син свештеника Милољуба који је донедавно био свештеник у Заблаћу крај Чачка, а о. Миле има тај благослов Божији да је свештеник са највећим бројем деце у читавој Епархији жичкој. Он и његова супруга имају четворицу синова и две кћери и оно што је посебно изузетно је што су се сва четворица синова определили да буду свештенослужитељи Цркве Божије. Тај податак представља својеврсни куриозитет и питање је да ли постоји ико ко има више синова свештеника у породици од њих у читавој Српској Цркви (они су сасвим сигурно веома редак пример и у читавој историји наше Цркве). У сваком случају, родитељска срца су на данашњој Литургији када је и четврти син постао свештеник била испуњена захвалношћу према Богу. И сви ми који смо данас служили присуствовали смо таквој дирљивој емотивности. Након јеванђелског читања, Владика је пред мноштвом људи који су се сабрали ради Причешћа одржао беседу у оквиру које је подсетио наше вернике да Велики пост траје све до Васкрса и да не би требало да се прекине након овог Причешћа. Требало би да постимо, да се исповедамо и да учествујемо у богослужењима у току читавог трајања овог светлог времена које нам је Бог дао ради нашег исправљања. Владика је говорио и о борби Цркве против иконоборства која је трајала више од стотину година и која је на крају довела до коначне победе црквене вере. То је показатељ да Црква и вера увек и у свим временима, било отворено било прикривено, бивају гоњени од стране света. Али, уколико живимо на такав начин да се у нас усели Христос онда се немамо чега плашити, јер ће Он водити борбу за нас. То је поука која се тиче и нашег времена када се Црква отворено прогања у Црној Гори, али нема разлога да страхујемо јер знамо да Бог последњи има реч. Надовезавши се на стање у Црној Гори, Владика нас је подсетио на речи из данашњег Јеванђеља: „Може ли из Назарета што добро бити?“ У свести Јевреја народ који је живео у Назарету и Галилеји био је доживљаван као народ који „живи у тами“ и као народ безмало многобожачки. Па опет из тог обезбоженог дела јеврејске територије засијала је Светлост велика – Христос који нас уводи у Цркву Своју која је радионица у којој се спасавају душе. Тама и грех не могу поразити Господа. Након Свете Литургије, у просторијама Црквене општине при Храму Светог Саве приређено је пригодно послужење за госте који су дошли како би узели учешће у рукоположењу свога брата, сина и пријатеља. Извор: Епархија жичка

Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је данас Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крупи. Он је братији манастира и верном народу честитао празник Ваведења Пресвете Богородице, који данас славимо и обратио им се са неколико речи. „Хтео бих укратко да вас подсетим на речи из данашњег Јеванђеља, где Господ каже 'Марта, Марта, бринеш се за много, а само је једно потребно'. То подразумева, драга браћо и сестре, да треба да се угледамо управо на Пресвету Богородицу која је читавог свог живота размишљала једино о Богу. Она је та која је одлучила у име свих нас да прими Господа у своју утробу и да сам Бог, који је остао Бог, постане и Човек и прими људску природу зарад нас и нашега спасења. Боравећи у храму, она је од свог детињства разговарала са Господом и анђелима Његовим и сав свој живот је посветила служењу Господу на тај највећи начин, као мајка самога Богочовека, Исуса Христа. Тако и ми сваки тренутак свога живота треба да мислимо на Господа, а нарочито када се окупљамо у светим храмовима где треба да се причестимо. Основни предуслов за то је да имамо међусобну љубав и мир, јер смо позвани да се бринемо једни о другима, зато што се само кроз ближње своје можемо спасити. Господ иде чак и даље и каже да треба да имамо љубави и према непријатељима својим, јер ако немамо љубави према другима не можемо да се уподобимо Њему, нити Пресветој Богородици“, поручио је Епископ Никодим и пожелео да се на многа и блага лета окупљамо у овом светом храму. Након Свете Литургије пререзан је славски колач у капели посвећеној данашњем празнику. Извор: Епархија далматинска

Будући да ме удостојио Господ тога великог дара као ђака овог часног училишта да боравим поред моштију Светог оца нашег Арсенија желео бих вечерас да са вама поделим неколико својих скромних размишљања. Истакао бих данас можда више него икад до сада можемо се поучити од речи Светих отаца наших Симеона и Саве те свесрпске свештене двојице и од Арсенија Савиног непосредног наследника и свих врлина и добродетељи баштинака. Још за живота Свети Арсеније својим савременицима и духовним поданицима постаје „Милостињи водитељ и милосрђа ризница“, како каже црквени песник у његовом тропару; „учитељ правоверја и архијереја божаствено украшење“. Стога не чуди што су савременици Светог Арсенија препознали у њему величину и дар Божији, и готово за живота његовог уврстили су га у ред светих божијих угодника. Њега је одабрао Свети Сава за свог наследника још за живота и познато је да је Свети Сава предао свој трон јер је он то оценио тако и наиме спремао се на пут за Свету Земљу за Палестину у обилазак Светих места и пре одласка рукоположио је у Жичи игумана Арсенија, а потом је са њим био у Жичи да га подучи и да види како ради још једну непуну годину а затим је отпутовао Свети Сава на путу за Свету Земљу и на том путу као што је познато умро је у повратку у манастиру Трнову. Читјући мудре речи, поуке из житија светога оца, које записаше најстарији наши биографи Доментијан и Теодосије, можемо и данас да ишчитамо божанствену мудрост којој своје стадо учи овај велики Божији угодник. Запитао бих се чему нас данас то учи Свети отац наш Арсеније? Учи нас јединству и једномислију у Господу. Учи нас благоукрашавању храмова Божијих, благољепију свете службе Божије и, милитвеном и литургијском јединству и једнообразју, кад каже: „Послушајте мене онда, о чеда честита јер кажем: И блажен је човек који путе моје чува: јер и силази моји и силази живота припремају милост од Господа…. Разумејте, дакле, незлобиви лукавство, а неучени приложите срца. Послушајте и мене, јоште поштена јер кажем: И отворићу уста праведна као што истинито учи грло моје; мрска су мени уста лажљива. Истините су речи уста мојих: Ништа у њима није криво а ни изврнуто. Сва је истина у онима који разумеју и чиста онима који налазе разум. Јер научићу вас истини да буде, о Господе, душа ваша. Свети Арсеније био је оцењен још од Светог Саве као одан Цркви, одан народу и одан њему лично. Био је оцењен и као знамен и образован човек оног доба тако да је он један од наших вредних и не само оданих Архиепископа него и богомоодабраних самим тим што га је одабрао и изабрао Свети Сава. Арсеније је саградио у свом времену Цркве. Прво је саградио у Пећи Храм Светих Аапостола и поред Жиче ту је он имао своје седиште од тада и почиње седиште касније у Пећкој Патријаршији а саградио је још и Сопоћане и Градац. Значи био је предузимљив градитељ. Остало је у записима да је Свети Арсеније био и врстан беседничар и по томе је он познат у нашој историографији, у историографији наше Цркве. Међутим пред крај свог живота он се разболео и оценио је да треба неко други да га наследи па је урадио исто што и Свети Сава. Он је одабрао епископа хумског Саву за наследника а то је био син Стефана Првовенчаног и устоличио га је 1263. године, а Арсеније умро 3 године касније 1266. године и као што је познато сахрањен је у Храму Светих Апостола у Пећи који је саградио за живота али због ондашњих политичких прилика а касније због турског освајања мошти Светог Арсенија су често премештане из манастира у манастир, прикриване не само у манастирима него и у пећинама и то је једна од задивљујућих врлина српског народа и Српске Православне Цркве, та врлина чувања моштију наших светитеља та врлина српског народа и наше Цркве показује нешто што је најлепши божији дар у човеку, чување светости, чување завета и чување за следеће генерације за потомство онога што је највредније било (најсветије) у прошлом времену. Тако су Срби и свештеници, српски народ и Српска Црква чували и носили и скривали мошти Светог Арсенија у манастиру Довољи у Морачи, па на Медуну, затим у Добрићеву, у Херцеговини,у Ждребаонику, у Косијереву опет у Херцеговини и тек од 1920. године његове мошти се налазе стално у манастиру Ждребаонику у Бјелопавлићима где су и сада и где их чува сестринство манастира Ждребаоника и чува успомену на Светог Арсенија јер и у овом времену као и раније мошти Светог Арсенија показују своју чудотворну Божију моћ тако да се зна да у новије време он је исцелио неколико тешких болесника у Ждребаонику. Први пут архиепископ Арсеније српски помиње се као Свети у Русији 1388. године а званично је канонизован за светитеља у Москви на сабору 1549. године, дакле, врло брзо после смрти. Тај процес проглашења за Светог је врло дуг који може да траје вековима. Он је међутим званично канонизован за светитеља неких свега 130 година после смрти. Но светац не би био светац када не би био чудотворан и када о њему не би имао народ дивна и најлепша предања и сећања. О Светом Арсенију има заиста много предања али не знам да ли има у било ком светитељу лепше, чудотворније, уверљивије предање као о Светом Арсенију. Док су његове свете мошти боравиле у манастиру Довољу на реци Тари, то се догађало негде у времену Карађорђевог Устанка 1805. године, пљеваљски турци су стално правили препаде на манастиру Довољи али та је опасност била све већа самим тим што је почео Карађорђев устанак. Једне вечери као сваке вечери светитељи су умивали ноге братство, калуђери и монаси у манастиру Довољи сваке вечери су умивали ноге разблаженим белим вином и обували му сваке вечери нове сукнене чарапе. Једног јутра игуман је запазио да су те нове чарапе на светитељу раздеране од табана и онда се задивио и питао се шта то може бити. Очигледно је било да је светитељ ходао или да је неко заменио чарапе е зато је стари игуман наредио да монаси и калуђери дежурају по целу ноћ код светитеља и једне ноћи монах који је дежурао види отвара се саркофаг светитељ се диже из саркофага, отварају се врата на манастиру, он излази иде уз камену стазу монах зањим идем на храст велики уствари храст који је био изнад манастира и попне се на њега. Монах јави братству и они сви изађу испод храста и моле светитеља да сиђе, међутим, он неће и та молитва је трајала дуго док се најзад светитељ умилостивио и сашао и вратио се сам опет у Цркву. Сад је њима било јасно зашто су чарапе биле раздеране. Дежурали су следеће ноћи и следеће ноћи исто се то поновило и онда је стари игуман питао шта то значи, какав је то Божији знак? Закључили су да прети манастиру и светитељу и њима нека велика опасност и да ће се она догодити ускоро и због тога одлуче да светитеља склоне у једну пећину поред реке и то су учинили тајно ноћу саградивши нови сарк и однели га тако да нико није знао где је. Већ следећи дан Турци су напали Довољу, запалили, разорили, књиге побацали у реку Тару, поубијали неке игумане и монахе из братства тако да се показало да је светитељ заиста предсказао највећу могућу опасност и за њих и за себе и за манастир. То је једно живо предање. На истинитост овог предања указује један запис из манастира Довоље, запис је непотпун, али ипак потврђује да је дотад пренесен из манастира у Пештеру у Пећи где каже: „Похара се од безбожније турковског 1809 љета кивот са моштима сакрисмо у пештерак Светог Арсенија јест светому нико не долази токмо пчеле; значи Светоме нико не долази осим пчела и шта се то десило; после 5 година када су дошли калуђери да понесу мошти свечано из пећине открили су поклопац и видели да су пчеле нанизале саће по даскама около али нигде на Светитеља, саће меда тако да су тих 5 година заједно живели Светитељ и пчеле, он Светитељ а пчеле за које се верује да су једина бића на земљи која су проживела првобитни рај. И заиста, зар нисмо сви сведоци и чуда и знакова Божије милости овог светитеља. Не треба их ни помињати, ни описивати. Јер, кад бисмо и хтели, немамо правих речи. Еда ли наш век још увек рађа Доментијане и Теодосије? Или Константине Философе, који би у летопис записали, у житије приповедали и у стих спевали преславна чуда Божија на једном малом православном народу, и још мањем његовом чувару светих архипастира Арсенија и Саве. Нека би дао Господ да молитвама Светог Оца нашег Арсенија одолимо свим невољама и свим недаћама и искушењима у овим бурним и тешким временима са којима се сусрећемо и са којима се будемо сусретали, те да бисмо му клицали свим срцем: „Свети Оче Арсеније моли Бога за нас“! Професор Никола Ерцег Извор: Епархија сремска

У Недјељу десету по Педесетници, 25. августа, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић а којему су саслуживали: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић и Мирчета Шљиванчанин. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Након читања из Јеванђеља свима сабранима обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић који је овом приликом говорио о самој суштини прочитане јеванђелске приче, прибилижавајући њен смисао. Он се у првом дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на суштину оних Христових ријечи упућену ученицима, да се род пали, зли, истјерује постом и молитвом, будући да су то крила вјере - молитва и пост: ,,Каже Господ, овај род се изгони постом и молитвом. Ето зашто ми постимо и зашто више дана у години проводимо у посту него што мрсимо и најприје се молимо Богу сведржитељу. Зато прије свега што смо ми кварљива роба и што се исцјељујемо постом и молитвом. Да би били чврсти, да би били јаки, да би били стамени, да би били Христови, управо зато постимо и молимо се Христу. Пост је очишћење и радост душе. Два су крила вјере, молитва и пост. Пост за очишћење а молитва за силу и снагу коју Господ низводи." ,,То нам је поука данашњег Јеванђеља, да се лијечимо, да се род демонски изгони постом и молитвом и да се само Богом вишњим исцјељујемо и улазимо тако у истинску заједницу радујући се непролазном радошћу Царства Божијега. Управо да би могли да се сједињујемо са Њим у Светом Причешћу у Светој Литургији, да би живјели Христом - земљом ходећи, неба се држећи." - закључио је он. ,,Господе дометни нам вјере! А ако вјере немамо онда завапимо: Господе вјерујем, помози моме невјерју! Јер и вјера наша је дар Божији и зависи од Господа. Као што је доброта гост на земљи и припада Господу, тако и вјера јесте дар који нам се даје од Господа." - поручио је отац Бранко на крају свог пастирског обраћања. Након Свете Тајне Причешћа којој је народ приступио и присајединио се у великом броју, отац Бранко се обратио и позвао родитеље и њихову дјецу да уколико су у могућности, дарују школске уџбенике који им више не требају њиховим вршњацима, најпотребитијој дјеци која такву помоћ и више него требају. Уџбенике и свеске и школски прибор се може донирати у просторијама Народне кухиње Митрополије црногорско-приморске, као и Хуманитарном фонду Човјекољубље, при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Извор: Саборни Храм Васкрсења Христова у Подгорици

У Недјељу четврту по Педесетници, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, 14. јула 2019. године са почетком у 8 часова одслужена је Света Архијерејска Литургија коју је служио Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централно амерички г. Кирило, уз саслужење свештенства Саборног храма: протојереја-ставрофора: Драгана Митровића и Далибора Милаковића, као и протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. https://hramvaskrsenja.me/files/Baco besjeda.m4a У славу и у част Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења коју води Ратка Вујачић, као и храмовни хор Свети Апостол и Јеванђелиста Лука који је под дирингетском палицом мр Људмиле Радовић. Сабраном вјерном народу обратио се протојереј Бранко Вујачић. Он се у првом дијелу свог пастирског слова осврнуо на дубљи смисао онога што је садржано у прочитаној јеванђелској причи, будући да ова јеванђелска прича свједочи о великој вјери, смирењу и скрушености. Отац Бранко је на самом почетку свог пастирског обраћања подсјетио да се требамо запитати и увијек преиспитивати, каква је на првом мјести наша вјера коју у срцу и души, у бићу нашем носимо: ,,А ова данашња јеванђелске прича се и пред нас поставља. Какву то вјеру ми имамо? И ако знамо за Бога и ако знамо за пост, знамо за молитву, знамо и за причешће, којим се сједињујемо са Господом, Његовим Тијелом и Крвљу. Свакако ми требамо тако да живимо, ово што смо навели треба да буде присутно у нашим животима, али, увијек треба да преиспитујемо нашу вјеру." ,,Треба да преиспитујемо нашу вјеру, а каква је наша вјера то се најбоље види када дође неко искушење , нека болест, нека мука, Е тада је наша вјера на испиту. А вјера се утврђује и уграђује се не само одласком у цркву и молитвом. Него заиста чувањем од свакога гријеха. Чува се и милосрђем, љубећи и служећи и жртвујући се за ближње своје. Тако и у томе наша вјера истински узраста." - нагласио је он. ,,Као што Господ каже у Јеванђељу: ,,По вјери твојој нека ти буде!" Тако и по мјери наше вјере нама бива у животу." - појаснио је отац Бранко. Он је на самом крају свог пастирског обраћања вјерном народу поручио да оно што треба свакако да нас одликује као православне хришћане јесте скрушеност срца и смјерност духа, те да се угледамо на чврсту, постојану, тврду вјеру, која једина исцјељује од свакога гријеха и пада духовног и слабости: ,,Скрушени срцем и смјерни духом, такви ми треба да будемо. Да каже наша душа, Господе нисам достојан да уђеш под кров душе моје. Али кажи само ријеч и исцјелиће се душа моја од свакога гријеха, пада, слабости. То је поука данашњег Јеванђеља. Да се угледамо на чврсту, постојану, тврду вјеру." - закључио је отац Бранко. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици

"Косовски завет је велика противречност савременој цивилизацији" подвлачи протојереј Андреј Ткачов, у овој специјалној, празничној емисији нашег радија. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/28.06.19 Rec pastira - o. Andrej Tkacov.mp3 Уваженог госта из Русије, једног од најистакнутијих православних проповедника и мисионара данашњице, питамо како обичан руски човек види Косово и Метохију, како прота схвата Косовски завет? Како Црква Православна може зацелити ране савремених људи, како верујући народ схвата појам страдања, а које то последице безбожног режима, комунизма, данас осећамо, како у Русији, тако и у Србији? "Ако издам свог Господа може да ме превари било ко, а лоши људи су изашли из нас самих, нису дошли са неке друге стране" каже између осталог отац Андреј. Чућете шта је прота Ткачов рекао о страху од краја света, апокалипсе и посебну причу о његовом сусрету са св. Јованом Шангајским и св. Николајем охридским и жичким. За гостовање оца Андреја наша редакција благодари г. Николи Дробњаковићу, главном и одговорном уреднику ИК "Бернар", која је објавила 10 књига уваженог проте на српском језику, као и гђи Марини Тодић, преводиоцу, сарадници портала Православие.ру. Разговор је снимљен у студију радија "Слово љубве" последњег дана боравка проте Ткачова у Србији, 26. јуна 2019. године, уочи његовог поласка на аеродром "Никола Тесла". Извор: Радио Слово љубве

У оквиру традиционалне црквено-народне манифестације „Дани Светог Јована Владимира“ данас на празник када наша Света и саборна црква прославља Светог цара Константина и његову мајку Свету Јелену, служена је Света литургија у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Првобитно је планирано да се Света литургија служи на рушевинама великог манастирског комплекса на Ратцу, али због кише је одслужена у барском саборном храму. Светом службом Божијом началствовао је настојатељ манастира Дајбабе архимандрит Данило а саслуживали су протојереј Љубомир Јовановић и јереји Младен Томовић, Никола Радовић и Марјан Петковски. На Литургији су одговарали Василије Ускоковић и Дејан Томовић. Након што је отац Љубомир прочитао Свето јеванђеље, присутним вјерницима обратио се парох сутоморски отац Марјан Петковски. Тумачећи Јеванђеље, отац Марјан је казао да је Господ Својим ученицима говорио у причама како би они могли да их протумаче, али да њима то није било увијек јасно. То се, како је истакао, види и из данашњег Јеванђеља када им Господ говори о стаду, једном тору, овцама које препознају свога пастира и за њим иду, а лопова, који не улази на врата, не препознају и од њега бјеже. Пошто ученици то не разумију Христос им појашњава да је Он врата и да ће се онај који уђе кроз Њега спасити: Ја сам врата; ако ко уђе кроз Мене спашће се, и ући ће и изаћи ће, и пашу ће наћи. Нагласио је да нам данашњи празник Светог Цара Константина исто то свједочи. Објаснио је да се велики цар, иако је хришћанству дао слободу и признао га као државну религију, није тада крстио. Пред крај живота разболио се и по савјетима љекара требао је да се окупа у крви невине дјеце. Међутим када је чуо колика је жалост њихових родитеља, он је рекао да ће радије да умријети него да толика дјеца страдају. „Иако је Константин био један од највећих владара у њему је преломила она друга страна, да је он човјек на првом мјесту. И као такав човјек који је имао још од почетка страх Божији одлучује да се крсти и тек када се крстио је оздравио. Ево примјера из данашњег Јеванђеља, гдје Господ каже Ја сам врата; ако ко уђе кроз Мене спашће се, Свети Цар Константин је баш ушао кроз та Христова врата, ушао и обукао се у самога Христа“, истакао је отац. Пожелио је да љубав Светога цара Константина буде примјер свима нама на путу кроз живот. „Нека нам његов примјер, љубави прије свега према ближњима и Богу, увијек буде наш пут кроз живот да једнога дана и ми можемо стати пред лице Божије а у реду заједно са свима светима и преподобнима, и царевима и мученицима, као што је Свети Владимир којег ћемо сјутра и прославити“, поручио је отаца Марјан Петковски Оци су у част великог благочестивог цара Константина и његове мајке царице Јелене освештали славски колач и жито, а сабрање је настављено у крипти храма. Дани Светог Јована Владимира наставиће се вечарас промоцијом књиге Ивана Степановича Јастребова „Стара Србија и Албанија“ на којој ће говорити Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије, као и приређивач и уредник Борислав Челинковић и историчар др Жарко Лековић. Сјутра, на празник Светог Јована Владимира, са почетком у 9 часова биће служена Света литургија у Храму Светог Јована Владимира у Бару, а у 19 часова улицама Бара ће по устаљеној традицији проћи свечана празнична литија. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Замолили смо оца Драгана да управо и говори о значају дела Светога Саве, нашем данашњем односу не само према том бесцен наслеђу, већ и према лику овог великог сина нашег рода, чије немерљиво дело неки перфидно покушавају да унизе и сведу на ниво традиционалне прославе и фолкора. "Не можемо бити као Свети Сава, али треба увек да следимо његов пример" напомиње о. Драган који подвлачи да је светитељ у ствари "само спроводио Божије идеје". http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/10.05.19 - Rec pastira - o. Dragan Radovanovic.mp3 Извор: Радио Слово љубве

Данас, на Томину недјељу одржан је на остацима ранохришћанске светиње на Дукљи код Подгорице традиционални црквено-народни сабор. Архијерејску литургију је служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а саслуживали су му Архиепископ берлински и све Њемачке Руске заграничне цркве господин Марко, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, викарни Епископ диоклијски Методије, као и многобројно свештенство, уз молитвено учешће вјерног народа. У току Литургије крштене су слушкиње Божје Јелена и Марија. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика Методије је, тумачећи причи о невјерју апостола Томе, рекао да је Господ Томи рекао оно што говори читавом човјечанству до данашњега дана: Не буди невјеран него вјеран. „Говори нам: Имајте повјерења у Мене. Све што сам вам говорио, нисам вас обмањивао, нисам заступао лаж, нисам вас на криви пут заводио, нисам вас на пут смрти и гријеха заводио: Не будитте невјерни, него будите вјерни“, казао је Владика диоклијски. Додао је да се дах Христов, који је дунуо тада у своје апостоле, шири кроз вјекове. „Шири се благодат Духа Светога преко њихових прејемника – наследника до данашњега дана. И на овоме мјесту гдје стојимо, чак из трећега вијека постоје овдје темељи, из доба цара Константина. Онда, ми овдје стојимо на темељима из шестога и деветога вијека, на темељима базилика епископија најстаријих у данашњој Црној Гори“, казао је он. Додао је да је затим Свети Сава наставио тај континуитет. „Наставио је, не на ничему, него на постојећој епархији. Наставио је континуитет тог Христовога даха и благодати Духа Светога – све до данас, до Митрополије црногорско-приморске, претходно Епископије па Митрополије зетске. Читајмо Јеванђеље, волимо Христа, имајмо повјерења у Њега и повјерења у Цркву Његову“, поручио је Владика Методије. Након причешћа, архијереји су са свештенством и вјерним народом благосиљали славски колач. Митрополит Амфилохије је рекао да Христовим васкрсењем васкрсава и ова древна диоклијска светиња. „Послије толико вјекова, данас су први пут овдје заједно четворица епископа – наш Архиепископ Марко из Њемачке Руске заграничне цркве, наш Владика Кирило, који је сад Епископ у Латинској Америци и наш Владика диоклијски, који својом титулом, а и својом данашњом проповијеђу наставља то свето дјело овдашњих епископа, којих су наследници и данашњи митрополити црногорски и приморски“, рекао је он. Владика Марко је рекао да је велика част служити на историјском мјесту каква је древна Дукља. „То нас обавезује да идемо истим корацима којима су ишли наши преци, да пригрлимо православну вјеру, да не будемо православци само по звању него и по духу истине, да идемо корацима људи који су нам донијели Јеванђеље Христово овдје – светих апостола и мученика који су положили своје тијело и своју крв за Христа“, казао је Владика Марко. Након Литургије приређена је богата славска трпеза хришћанске љубави са васкршњим концертом полазника школа вјеронауке из Подгорице, Колашина и Бара. Уз игроказе, рецитације, пјесму и игру малишана, сабор су поздравили и Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило и Архијерејски протопрезвитер подгоричко-колашински Велибор Џомић. Уз струне гусала пјевао је народни гуслар Жељко Бугарин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свету Литургију у Храму Светог Јована Владимира у двадесетпрвој недјељи по Духовима служио је протојереј Љубомир Јовановић уз саслуживање протојереја-ставрофора Слободана Зековића и јереја Младена Томовића. Након Светог јеванђеља присутном народу се обратио отац Слободан. Тумачећи јеванђељске причу о сијачу, прота је казао да нас Господ и сам тумачећи ову Своју ријеч Светим апостолима, поучава да сијач који сјеме сије јесте Син Божији – Исус Христос који је из наручја Очевога са Небескога престола славе Своје сишао међу нас да нас просвети, очисти, преобрази и својом жртвом и љубављу васпостави људским гријехом нарушену заједницу Бога и човјека: „Изашао је Господ и на пространу њиву људских душа и срдаца почео да сије сјеме Своје спасоносне јеванђелске науке. И како тада, када је Господ почео да сије то божанско сјеме а послије Њега наставили његови ученици Свети апостоли и њихови наследници, тако до данашњега дана то сјеме пада на различиту земљу. На ону мање добру, камениту и ону у којој има трња и кукоља, па то сјеме често бива угашено. Али исто тако, пада то сјеме и на земљу добру и доноси велике плодове.“ Он је казао да се то сјеме науке јеванђелске проширило по целој васељени и на свих пет континената је родило добрим плодовима и да се то сјеме и наука јеванђељска шири и даље и тако ће бити до краја свијета и вијека: Подсјетио је отац Слободан да су пророци старозавјетни припремили ту њиву људских душа својом проповиједи, а апостоли наставили да узоравају: „Призвани смо и ми, сваки понаособ да уложимо труда да њиву своје душе и срца преоремо, уредимо и припремимо покајањем, вјером, молитвом, трпљењем, љубављу, надом, праштањем да би то сјеме јеванђелске науке пало на добру земљу и почело доносити добре и благословене плодове.“ Истакао је да кроз примјер светитеља које данас прослављамо видимо колика је благодат и сила ријечи Божије. Данас прослављамо Свету Пелагију и Свету Таису које су своју младост провеле у разврату и блудничењу. Када су чуле проповијед јеванђељску, ријеч Божију су прихватиле и кроз покајање се удостојиле да постану сасуди благодати Божије. „И ево кроз вјекове Црква Божија памти њихов спомен и молитвено им се обраћа да и нама, који такође често у гријех падамо и посрћемо, буду на помоћи и да и ми у своје срце и душу истински прихватимо реч Божију и по њој почнемо да живимо.“ Такође, данас прослављамо Сабор 365 Светих отаца седмог Васељенског сабора који су следујући оцима претходних васељенских сабора осудили све дотадашње јеретике-иконоборце који су зло сјеме јереси и богохулства сијали по људским душама: „Дакле следујући њима, Светим оцима које данас прослављамо, Преподобној Пелагији и Таиси, и свима светима који од памтивјека Богу угодише, и ми да се потрудимо да своје срце отворимо за Господа, за примање ријечи Божије, али онда ту ријеч Божију да држимо и по њој свој живот да устројавамо“, закључио је у својој пастирској проповједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Вјерни народ приступио је Светој тајни причешћа и сјединио се са Господом. Причешће је вршено из два путира, а након Свете службе сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Апостол Павле у овој Посланици објашњава да дјела закона немају силу да спасу никога, јер су дјела закона само један спољашњи вид вјерности Богу. Још су пророци древни јудејски прозивали Јевреје, тадашњи изабрани Божији народ, зато што се обрезују а своја срца нису обрезали. Отац Игор је казао да је важно да живот свој ускладимо са оним што је смисао закона а не да се држимо његовог мртвог слова. „Данас знамо да је читаво друштво устројено стотинама хиљада некаквих правила, правилника закона, устава, разних статута, али знамо врло често да оно што је законито није увијек и праведно, није увијек добро и не може се чак ни звати добрим“, казао је отац Игор и додао да Христос тражи да се не уздамо у своја дјела, закон, него да се уздамо у Њега, да наду положимо на Њега. Из ове Посланице апостола Павла, долазимо до Јеванђеља по Светом апостолу Луки гдје Господ каже Петру- Симону да забаци рибарску мрежу у језеро. Искусни рибар Симон и његови другови на броду сво своје знање и умеће су уложили да нешто улове, али то им није помогло, као што ни закон не може да помогне: „Кад им је помогло? Кад каже да су им се мреже напуниле и хтјеле да пукну од улова силнога? Онда кад су послушали Господе, кад су положили на Њега своју наду. “ У бесједи је јереј Игор Балабан нагласио да кад се уздамо у Господа онда ћемо моћи да будемо Његови, као и да се не уздамо у испуњење закона и да себе због тога сматрамо праведанима: „Не значи да не треба да испуњавамо заповијести, него значи да не треба због тога себе проведнима да сматрамо, треба да сматрамо себе као што апостол Павле каже у Посланици: Да не живим више ја, него живи Христос у мени.“ Истакао је да добро које смо учинили, чинимо снагом коју нам Господ даје. „Кад се уздамо у Њега и Његову снагу, Његову моћ и љубав према нама, тада да постојемо Његови и ходимо Његовим путем. Нека би Господ дао да наше мреже рибарске које свакодневно забацујемо – узимајући од овога свијета оно што нам треба – буду свагда пуне и препуне зато што их бацамо у Његово име, зато што бацамо Његовом а не нашим снагама“, закључио је отац Игор бесједећи у Саборном храму у Бару. Вјерни народ се причестио Тијелом и Крвљу Христовим. Празник Св. мученица Вере, Наде, Љубави и мати им Софије је слава кола српских сестара из Бара тако да је уз присуство великог броја народа, освештан и пререзан славски колач. Након тога заједничарење је настављено уз славску трпезу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На Светој служби Божијој одговарали су и пјевали чланови мјешовите пјевнице при Саборном храму, као и чланови храмовног хора “Свети Апостол и Јеванђелиста Марко” под дирингетском палицом мр Људмиле Радовић. Говорећи о прочитаној јеванђелској причи, началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин је указао на оно што је њена суштинска поука, подвлачећи важност рада на себи, на својим дарованим талентима: „То нас данашња јеванђелска прича опомиње. Опомиње нас да морамо и да смо дужни да много радимо на себи, јер тако смо створени. Управо то и кажемо у црквеном учењу о човјеку – у учењу теолошком, човјек је створен по слици Божијој, а треба да узрасте у подобије Божије. Дакле, човјек је створен као динамично биће које треба стално да се усавршава, да иде напријед. Дато нам је то нешто, али што је још важније много нам је и задато. Треба много у томе да се трудимо, свако по мјери својим могућности, свако по мјери својих талената, а сви их имамо. Имамо разне и различите таленте, неко има мање или више, али нема оног човјека који нема дарова.” Отац Мирчета се такође осврнуо и на то да није довољно само добијати дарове, није довољно констатовати таленте, већ да је од велике важности и то да их умножавамо, будући да управо то и значи труд усавршавања у добру : “Но како смо чули у овој јеванђелској причи, није довољно само да добијамо дарове, већ треба да их и умножимо. Јер ако сачувамо само оно што смо добили – нисмо онда много учинили. Него, дужни смо да оно што нам је Господ дао умножимо – да се трудимо и усавршавамо у добру.“ Отац Мирчета је у свом пастирском обраћању подсјетио вјерни народ да је управо највећи дар који смо примили од Господа – дар љубави, дар спасења, те да не смијемо никада тај најважнији бесцен дар запоставити и изгубити из вида. “Дакле, нема човјека који нема неког дара и који није обдарен и неким талентом. Често зна да нам изгледа да неки од нас и немају неке дарове, но, заправо најважнији дар од свих дарова имамо сви ! А то је браћо и сестре, дар љубави. Кад смо читали одјељак из апостолских посланица могли смо између осталог чути и ријечи ‘Као они који ништа немају, а све имају.’ А како то протумачити ? Како то да човјек ништа нема а све има? Е то да све имамо, значи да имамо све оно што нам је потребно за спасење – што нам је у бити и најважније, ма колико некад немамо ни материјалних добара, ни интелектуалних способности, ни могућности овоземаљских. Али, дакле имамо оно што је највредније, најважније од свега, а то има сваки човјек – свако од нас, то је дар и могућност да се спасемо – то је дар љубави!“ – закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Светим Тајнама Тијела и Крви Христове се присајединио већи број вјерног народа. У наставку је протојереј Мирчета Шљиванчанин обавијестио и позвао родитеље и дјецу која се још нису уписала у школе вјеронауке, а то желе и намјеравају – да сада то и могу учинити, будући да су школе вјеронауке започеле своју нову школску годину. Пприсутнима је представљен и подијељен осми број часописа „Црква је живот„ који уређују вјероучитељи Ана Ненадић и Павле Божовић са полазницима старије групе Школе вјеронауке при Саборном храму. Извор: Митрополија црногорско-шриморска

Поводом Ивањдана, који је уједно и храмовна слава цркве посвећене Рођењу Светог Јована, у острошком скиту сабрао се велики број монаштва и вјерника, а Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су архимандрит Хризостом игуман манастира Режевића, јеромонаси Климент из манастира Прасквице и Јеротеј сабрат острошке обитељи, свештеници из Никшића протојереј Миодраг Тодоровић и јереји Жељко Ројевић и Никола Зечевић и сабраћа острошке обитељи јерођакони Атанасије, Роман и Владимир Палибрк, кога је Митрополит Амфилохије током богослужења рукопроизвео у чин јеромонаха. Одговарала је острошка братија, а након читања зачала из Светог Јеванђеља о чудесном зачећу и рођењу Светог Јована Претече и Крститеља Господњег од благочестивих родитеља Светих Захарија и Јелисавете сабранима се ријечима празничне бесједе обратио Митрополит Амфилохије. Човјек је рођен да буде носилац и свједок божанске свјетлости, а сви свети пророци су свједоци божанске свјетлости, казао је Митрополит. -Један од најдивнијих свједока те свјетлости и претеча те свјелости је Свети Јован Крститељ и Претеча, чије рођење ми данас прослављамо. Он је онај који је посвједочио и који свједочи Христа Бога као вјечну и непролазну свјетлост испуњен Духа Светога, како каже Свети јеванђелист, од утробе матере своје – подсјетио је Митрополит Амфилохије. Додао је да је Свети Јован Крститељ већ у мајчиној утроби посвједочио Господа. -То је оно што је посвједочило да је он заиста Његов Претеча који припрема већ од свог чудесног рођења, долазак Бога у овај свијет. Највећи рођени од жене, Јован Крститељ, сасуд божанске благодати, пустињски сасуд, који се хранио дивљим медом, али и Духом Светим животворним и свједочио Бога Живог – казао је Митрополит и додао да је Свети Јован Крститељ који је свим својим дјелима и својом мученичком смрћу био Претеча Христов и најавио Христов долазак, Његово страдање, али и васкрсење. Бројно монаштво и вјерни народ који посте Петровдански пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће, са посебну радост сабрању дало је присуство великог броја дјеце. По одслуженој Литургији храм Рођења СветогЈована Крститеља опходила је свечана и молитвена литија током које су читана зачала из Светог Јеванђеља, након чега је Митрополит Амфилохије благосиљао и пререзао славски колач поводом храмовне славе, као и славске колаче данашњих свечара. Молитвени ход обишао је и манастирско горбље гдје почивају земни остаци острошких служитеља и ктитора Јован Дола чланова породице Никчевић, гдје је одслужен помен на гробу некадашњегигумана острошког блаженог спомена архимандрита Лазара Аџића. Митрополит Амфилохије је након помена казао да су они чији земни остаци почивају на манастирском гробљу уградили себе у дивну светињу и самим тим себе припремили за Царство Небеско. -Кад дође вријеме, Бог призива оне који су му угодили, а њих је призвао на овом предивном мјесту, благодарећи братству Никчевића, нашем оцу Радомиру и његовим сродницима, који су на светињу на гробовима својих предака приложили острошкој светињи. Овако како цвјета цвијеће на гробовима Никчевића, братије и оца Лазара, нека њихове душе цвјетају у Царству Божијем – казао је Митрополит Амфилохије. Бог неке узима и уграђује у небески Јерусалим, а друге на њихово мјесто поставља, казо је Митрополит и додао да је од данас острошка обитељ богатија за новорукоположеног јеромонаха Владимира. -Он је од данас призван да стоји пред Престолом Божијим,силно и са страхом Божијим, да проповиједа ЈеванђељеХристово о Царству Небеском, да благовијести и свештенодејствује ријеч истине, да обавља свештене радње и свете Божије тајне. Нека би га Господ укријепио да буде исуњен ревношћу каквом је био испуњен Свети Василије и сви они који су се подвизавали у острошкој светињи од њега, па до оца Лазара – рекао је Митрополит Амфилохије. Сабранима је на присуству заблагодарио о. Сергије који их је позвао да славље наставе у манастирској трпезарији, гдје је уз славски трпезу хришћанске љубави настављена прослава Ивањдана у Јован Долу. Извор: Манастир Острог

Литургијску бесједу Митрополит је започео Христовим ријечима „Ко хоће за Мном нека се одрекне себе и узме крст свој, и нека иде за Мном“, подсјетивши да је ова ријеч Господња, позив свакоме људскоме бићу да крене за оним који је пут, истина и живот, за Христом Богом, јединим Спаситељем- искупитељем, чиј је јарам и бреме лако. Тумачећи данашње Јеванђеље када је Господ дошао у земљу Гергесинску, гдје су била двојица безумника који су били страх и трепет свима из тог краја, Високопреосвећени је казао да оно што многи људи који себе сматрају разумнима нијесу у стању да исповједе, учинили су ти безумници- демонска сила, исповједили су Христа као Сина Божијега. Демонска сила трепеће пред Њим и исповједа га а човјек који је створен по слици и прилици Његовој, који носи на себи лик Божији, који је огледало славе Божије, ради кога је Бог и сишао на земљу и постао човјек- један од нас, човјек се одриче Њега. „То одрицање се догађа кроз сву историју. Као што су они Гергесинци када су срели Исуса Христа, изашли пред Њега и тражили да иде од њих, да их остави, зато што су изгубили свиње које су им биле важније од живога Бога који је дошао да их призове, загрли Својом Божанском љубављу. И тако то бива кроз сву историју“, казао је Митрополит и истакао да су људима милија земаљска пролазна богатсва него да понесу Божији крст и крену за Господом. Наглашавајући да је кроз историју рода људскога увијек било и оних који су носили Крст Христов, ходили за Њим и жртвовали себе за правду и истину Божију- за Бога као вјечну љубав, Архиепископ је рекао да таквих страдалника има и данас широм свијета, на КиМ, Украјини, Блиском Истоку, Сирији. „Православна Антиохијска патријаршија – Црква Божија, која на тим просторима постоји вјековима, још од апостолских времена, она је данас гоњена и прогоњена. Многи страдају ради Христа, остајући вјерни Њему, исповједајући Га као Бога и Спаситеља свога, не прогонећи Бога из свога срца и живота као ови Гергесинци ради свиња, ради својих земаљских уживања“, рекао је владика и нагласио да се они сретајући са Господом, примајући, носећи и исповједајући Њега, жртвујући земаљско пролазно царство, опредјељују за вјечно и непролазно Његово Царство. Подсјетивши да смо недавно прославили Видовдан, Митрополит Амфилохије је казао да је Видовдан свједочанство тог жртвовања онога пролазног, земаљског живота и царства за вјечно и непролазно Небеско царство. Нагласио је да су то својим страдњем посвједочили и мученик Вид у древним временима, Свети кнез Лазар и многи други мученици нашега рода од Светога Јована Владимира па до најновијих страдалника и мученика косовско-метохијских и јадовинских, глинских, јасеновачких, пребиловачких, и наших свештеномученика Јоаникија, митрополита црногорско-приморскога и преко 100 свештеника који су убијени од своје обезбожене браће само зато што су остали вјерни Христу. „То су они који су се сретали са Господом, који су примили Господа, који су понијели крст Христов, исповједили га и својом мученичком крвљу посвједочили своју вјерност Њему“, закључио је у литургијској бесједи Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. Након причешћа освештан је славски колач. Овогодишњи кум славе Милан Стојовић, подсјетио је да већ 7 година живи овај најмлађи манастир у Црној Гори који је направљен на темељима куће у којој је и он рођен. Братсво Стојовић које је шест година домаћин славе на челу са Миланом припремило је хришћанску трпезу љубави око које се након Литругије сабрао вјерни народ. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска