Претражи Живе Речи Утехе

Један од најутицајнијих свештеника СПЦ у Црној Гори, отац Момчило Кривокапић, убеђен је, како каже, да корона вирус неће захватити Црну Гору због молебана и литија које у тој држави трају већ два и по месеца у знак протеста због усвајања Закона о слободи вероисповести. Према његовим речима, Црну Гору је корона вирус заобишао због „силних умножених молитви“. Верујемо у то, па чак и да нисмо у праву, а у праву смо. „Мило не може да нађе ни једнога са короном и надам се да ће тако остати. Он може да га увезе, али неће му се примити“, каже отац Момчило. Нека будем екстремиста, нека будем фанатик, али ја верујем да Црну Гору неће захватити корона вирус управо због тих удружених молитви, јер овај народ се пробудио“, каже отац Момчило. Извор: Спутњик

Игуман Петар Драгојловић у интервјуу за "Видовдан" је говорио о актуелним догађајима у Црној Гори, о њиховом узроку и могућим последицама. *Оче Петре, као монах који сте дуго година живели у Црној Гори како коментаришете ново и потпуно специфично „догађање народа“ у нама суседној и братској држави? Да ли Вас је изненадила оволика бројност људи на Литијама и такво јединство између свештенства и верног народа у Црној Гори у одбрани СПЦ од насртаја црногорског режима? Можда ћу изгледати мало нескроман али желим рећи да ме ова духовна револуција хришћанске љубави у Црној Гори уопште није изненадила. Сви који ме добро знају у Црној Гори су ми живи сведоци да сам још пре 20 година упорно говорио и понављао да ће доћи до овако великог сучељавања између однарођеног, антисрпског и антихришћанског режима у Црној Гори са Стубом и Тврђавом Истине – Црквом Христовом. То се просто осећало у Црној Гори све време. Ни бројност, једнодушност и масовност Литија ме уопште не чуди. Толико је у Црној Гори новокрштених душа које су са огромним ентузијазмом и благодатним полетом ушле у Лађу Спасења; толико обновљених светих манастира и светих храмова; толики раст броја свештеника, монаха и верника; толико христијанизованих породица које са децом иду на Свете Литургије; толико пуних светих цркава сваке недеље; толико причешћених и исповеђених људи … Све је то у Црној Гори било тако очигледно и благодатно опипљиво још одавно и стога ме уопште не чуди ова река људи која од Бара до Пљеваља тече Црном Гором само са једном идејом и једном јасном намером – не дамо светиње! Та набујала река благодати Духа Светога коју је сами Бог Својом бескрајном љубављу излио на Црну Гору, пре свега мученичком крвљу и мученичким молитвама хиљада хришћана који су пострадали у Црној Гори, посебно у временима Другог светског рата, осећала се да струји у народу. То вам је као она прича из Јеванђеља када домаћица замеси хлеб и стави квасац у три копање брашна док све не ускисне и не узрасте тј. када Бог Отац, кроз свог Јединородног Сина Господа Исуса Христа, у Небеском Квасцу Духа Светога, у Цркви Својој, васкрсне душу једног народа заједно са његовим телом и његовим духом. Или када се сва три дела душе верног народа Црне Горе – умни, срдачни и вољни – удруже у одбрани светиње Српске Цркве и вере православне. На првом месту бих дакле подвукао да све што се дешава у Црној Гори ових месецi јесте дело Бога Живога, Који је у значајној мери озарио срца, умове и воље њених становника. У Црној Гори се догодио народ, али народ Божији, кроз директну интервенцију Духа Светога. Свакако, огромну заслугу у том духовном васкрсењу Црне Горе носи и наш угледни и велики Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије. Тридесет пуних година је митрополит Амфилохије са својим свештенством и духовном децом полако, мудро, упорно и темељно, квасцем Христове науке заквашивао душу народа Црне Горе, и тесто народне душе је нарасло и прерасло сву приземну и безбожну плиткост црногорског режима и земаљских подељености. Оно се сада још боље подиже и завршно пече на жеравици најновијих искушења која су му силом наметнута али и Промислом Божијим одређена. Пред најновијим великим искушењима верни народ Црне Горе, са својим епископима и свештенством, сигурно се неће повући или нестати. Пре ће бити, а то је сада свима који макар донекле имају развијене духовне очи потпуно јасно, да ће са друштвене сцене Црне Горе ускоро нестати сви они који усвајањем безаконог закона о „Слободи вероисповести“, пљују на Небо, устају на своје свете српске претке и покушавају да огреховљеним људским шакама зауставе силовити ветар благодати Духа Светога и олују љубави Божије. Олују љубави Господње пред којом су сви злонамерни, трапави и бесмислени покушају црногорског режима само као суви јесењи лист који неумитно пада у блато тамног и срамног дела историје. *Чини се како време тече да Литије у Црној Гори добијају на броју а да верни народ не само да не посустаје, како се црногорски режим надао, већ све одлучније и масовније излази на мирне и молитвене протесте против дрског безакоња државне врхушке Црне Горе. Како процењујете будуће догађаје и начин разрешења кризе која дрма Црну Гору? Не бих рекао да је ово криза Црне Горе већ је ово величанствено васкрсење Црне Горе. Ово је криза само однарођеног црногорског режима који је после намештеног и покраденог референдума 2006. године, силу на срамоту одвојио две српске сестре – Србију и Црну Гору, и који је после срамног признања тзв. Косова и уласка у НАТО пакт, препунио чашу својих безакоња са усвајањем богоборачког закона којим жели да велики део имовине СПЦ у Црној Гори национализује и прогласи државном. Осионост и безумност у потезима које чини црногорски ненародни режим показује да му је крај близу јер је још у Старом Завету написано – осионост долази пред погибао. Самоубилачка упорност једног човека – Мила Ђукановића као и безумна и слепа партијска послушност његових партијских сеиза у врху црногорског режима, јасно сведоче о једној хипокризији властољубиве свести која је слепа код очију и глува код ушију. Стање се може врло лако решити али само и једино поштовањем Устава и у клупама Скупштине Црне Горе, која је у глуво доба ноћи, по мери једног духовно подивљалог човека, изгласала срамни богоборачки закон. Тамо, у Скупштини Црне Горе, закон треба и укинути или пак суштински променити, тако да осмовековна Светосавска СПЦ у Црној Гори добије сва права која јој и по Божијим и по људским законима припадају. Иста она права која су добили припадници Римокатоличке цркве или исламске и јеврејске верске заједнице. Нико нема право да национализује оно што је вековима имовина Божија тј. имовина канонске Цркве Христове. Ма како се та Црква званично звала кроз историју и ма у каквом се она канонском статусу налазила кроз разне историјске периоде, она је од времена светога Саве Немањића увек била канонска и међународно свепризната. У супротном, ненародни црногорски режим ће сигурно стићи праведни гнев Божији а човек који је све то покренуо завршиће на отпаду историје, са најсрамнијом духовном стигмом коју ће понети у вечност – да буде нови Јуда Искариотски који је са кољем и војницима изашао против Кротког и Благог Господа Исуса Христа и Његове Цркве која мирно и молитвено тражи само једно – Правду Божију. Надамо се сви да ће разум победити али у исто време мало и зебемо да ће један духовно потамњени човек, пред крај свог политичког живота, покушати можда и насиљем одговорити на мирне Литије оних који у борби против лика и духа звери из преисподње носе Божије песме на уснама и свете иконе на грудима. *Подмукли ударац на СПЦ у Црној Гори изазвао је много шире духовно буђење и покренуо дух свесрпског јединства и свеопштих српских Литија од Бања Луке до Врања и од Новог Сада до Пријепоља. Да ли је Црна Гора као вековна Српска Спарта сада постала иницијална каписла новог српског интегрализма? Свакако. То је несумњиво. Није свети Петар Цетињски, Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски, тек тако писао својим Црногорцима и Брђанима – у нама српско срце куца и српска крвца врије. Није тај духовни горостас са Цетиња тек тако и случајно још почетком 19. века предлагао стварање уједињене српске државе. Није свети Петар Цетињски случајно бодрио Карађорђа поред чијег храста се ми овде у Манастиру Пиносава, у Карађорђевој Шумадији, сваки дан молимо Богу. Није случајно свети Петар Цетињски у својим песмама државу Србију називао мајком милом. Није случајно да је свети Петар Цетињски још 1779. године писао да он жели да Митролит Црногорски увек зависи од Пећког Патријарха у Србији. Није свети Петар Цетињски слуачајно писао архимандриту Пивског манастира Арсенију Гаговићу – ми смо Срби такви. То је у суштини исто оно што непрестано, потпуно оправдано и стално понавља и наш Свјатјејши Српски Патријарх Иринеј – Ми смо један народ! Ништа се дакле под капом небеском не дешава случајно и све је прожето бескрајно дубоким нитима Промисла Божијег. Не може држава на чијој је територији 1113. године рођен родоначелник најсветије српске династије – Свети Симеон Немања Мироточиви, бити легло антисрпске хистерије, јер то не жели и не дозвољава огромна већина верног народа Црне Горе. Ма како се људи у Црној Гори тренутно национално изјашњавали. Ова хришћанска прича са Литија је много јача, много моћнија, много дубља, много небеснија и много укорењенија у духовном бићу Црне Горе од некаквих скоројевићких дукљанско-монтенегринских фалсификата и трагикомичних ДПС партијских програма. Нема тог човека у Црној Гори који ће изаћи на мегдан Господу Исусу Христу, Његовој Цркви Божијој, Њеном верном народу и Његовим непобедивим свецима – светоме Немањи, светоме Сави, светоме Николају Жичком, светоме Василију Остршком, светом Арсенију Ждребаоничком, светом Стефану Штиљановићу, светом Петру Цетињском, светоме Лазару Косовском, светоме Станку Острошком, светом Симеону Дајбабском, светом Јоаникију Липовцу, светоме Душану Радовићу, а да ће остати здрав у памети и да неће завршити као и Јуда. Како једном приликом лепо рече прота Гојко Перовић – врата покајања су за све отворена, али што више државне власти Црне Горе буду чекале, отворених врата ће бити све мање. Дај Боже да у врху црногорског режима схвате да им време неумитно цури те да се духовно на време отрезне. Макар у последњу уру – што би рекли моји некадашњи суграђани Цетињани. Извор: Видовдан

Јеромонах Петар (Петрић), студент на Кијевској духовној академији говорио је за Радио-Светигору о личности Његовог Блаженства Митрополита кијевског г. Онуфрија, за кога је рекао да је човјек Цркве, вјере и молитве. Звучни запис разговора ,,Његов долазак на трон кијевских митрополита био је велики благослов Божији за Украјинску Митрополију у ово тешко вријеме“, каже отац Петар који је говорио и о Кијево-печерској лаври која је, подсјећа, за Украјину исто што и за нас Пећка Патријаршија. Отац Петар, дијелећи са нама своја сјећања на сусрете са Митрополитом Онуфријем, прича да Митрополита Онуфрија у Кијевко-печерској лаври можете видјети и како се игра за нашим мачком, али и како слаже дрва за огрев. ,,По љубави ми га зовемо Ава (отац) јер наш Блажењејши има стрпљења и љубави за сваког ко жели да се сретне са њим и од њега узме благослов и добије савјет. Он је диван монах, прост и непосредан човјек, увијек насмијан и обасјан благодаћу Духа Светога. Блажењејши Онуфрије је човјек који је спреман да страда и да положи свој живот за вјеру Православну и своје ближње. И велики је благослов и милост Божија за Црну Гору и Митрополију црногорско-приморску његова посјета, благослов и подршка“- каже отац Петар (Петрић) студент на Кијевској Духовној академији. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ријеч је о кршењу основних људских права, о једнакости пред судовима, о праву на суђење, о уставној одредби да је забрањено дискриминисање и одредби да су црква и држава раздвојене. Отац Гојко Перовић, ректор Богословије на Цетињу оценио је да хаос у Црној Гори ником добро не може донети. Он за вечерашњу емисију “Вечерас заједно” објашњава како је до нереда у Црној Гори дошло. “С једне стране, на тако легитимне и јасне захтеве цркве да је Закон о слободи вероисповести лош и да треба донети бољи, имате једноумну реакцију црногорских власти, где се ни између редова не појављује никакво питање да ли су можда погрешили и да ли 250 хиљада људи на улицама представљају знак да можда није требало да донесу тај Закон. У тако затегнутој ситуацији, потпуно је нормално и природно да спонтанитет младости, духовитости, креативности и на тај начин протествује. С друге стране, отвара се простор, а има и смишљених акција које иду на провокације и заоштравање, како за тему не би имали Закон и мирне црквене литије. Да цитирам пријатеља, ако ми из цркве нисмо позивали на то да литије буду без страначких и политичких обележја, онда ни море није слано. Све што иде у прилог стављања Закона у други план, није добро, ни за цркву ни за народ. Јер, неко из власти ће радије да се бави немирима, сукобима и тучама него да га неко пита да ли си донео добар закон и хоћеш ли га поправити. Отворено тврдим да је властима у Црној Гори драже да има сукоба, јер показују потпуно одсуство жеље за дијалогом. И сад ове последње поруке које су нам послали, то је позив на разговор о примени Закона. То мало личи на неку непримерену трговину. Ми имамо нормалнији, легитимнији захтев – промените закон. А хаос у држави ником добро не може донети.” Гојко Перовић подсећа да црква непрекидно позива на миран и молитвен тон литија, али да, каже сама чињеница да је све већи број људи на улици говори да је теже одржати поредак. “Црква је одговорна за своје литије, а оне су и даље у црквеном и молитвеном тону. Међутим, литије су подигле и друго грађанство и омладину која жели да искаже и друго незадовољство. Тако последњих дана имамо бојење зидова у боје српске тробојке, које су истовремено и боје Краљевине Црне Горе. Те боје су нађене кад смо преносили посмртне остатке краља Николе из Француске у Црну Гору. Дакле, то није ништа против Црне Горе, а јесте буђење свести код те омладине. И на то имамо једну бесмислену, репресивну реакцију полиције, која сузавцем растерује ту омладину. А онда имамо још смешнију сцену да полицијска патрола чува бели зид. Да сад не набрајам каквих све графита има, каквих скарадности и неморалности, то се не дира. Наравно, тробојка није старија од Француске буржоаске револуције, али, ако је и тако, она представља универзалне симболе слободе, братства и једнакост. Перовић наглашава да су литије које организује Митрополија већ месец дана откако је спорни Закон усвојен, легитиман градјански протест. “Неко ће рећи да се народ пробудио, неко ће рећи да је чудо, неко, као власти у ЦГ – политичке демонстрације обучене у црквено рухо, али сви који прате збивања ових месец дана се слажу да толико народа на улицама у Црној Гори никад није било. Било је музичких догађаја и спортских такмичења, били су и политички митинзи, али да истовремено тргови свих црногорских градова буду пуни и да се све одвија у мирном и молитвеном тону, то још нисмо имали. О томе сам причао и са неким НВО и грађанским активистима – сви имају само једно мишљење – да је у питању легитиман грађански протест верника и не само верника, него и људи који који се залажу за то да Црна Гора има нормалне законе, законе који не крше Устав и основна људска права. Онда се ту сабрало много људи и сви смо у истом тону. Неко ће рећи ово је борба за цркву, а ја бих томе обавезно додао и борба за Црну Гору која ће имати нормалне законе, поштовати основна људска права и Устав. Ту се увек мора рећи да Влада у Црној Гори претходних годину дана није хтела никакав дијалог, да је (не)вешто избегавала ситуације да се расправља и зато је то први аргумент против Владиног исказа. Јер, да су наше примедбе неосноване, сигурно бисмо лако разговарали и они би нам лако на то указали. Дакле, они су се нечега плашили. Наше су примедбе итекако основане. Реч је о кршењу основних људских права, о једнакости пред судовима, о праву на суђење, о уставној одредби да је забрањено дискриминисање и одредби да су црква и држава раздвојене. Све то овај Закон крши и то је лако и читљиво и ономе који није правник. Имате ових дана и чињеницу из црногорских медија – готово да не постоји правник, који је вољан и способан да такав закон брани.”, рекао је Гојко Перовић за Радио Београд Ускоро правни приговори СПЦ Наш правни тим врло брижљиво припрема те приговоре и они су управо ових дана прошли проверу највећих стручњака за та правна питања, професора универзитета. Контактирали смо све људе из те бранше и управо смо сад у фази пред предавање тих приговора. Да ли ће бити усвојене или не? Имате земљу у којој иста власт влада 30 година, а први човек те власти, иако би требало да буде председник свих градјана, иако би требало да буду одвојене законодавна, извршна и судска власт, тај председник и пре наше иницијативе изричито каже да се Закон неће повући. Па сад замислите у каквој су ситуацији судије Уставног суда, кад председник који би макар требало да ћути сада док се процес не заврши а о протестима говори да су лудости Нема неслоге Нема никакве неслоге, али и домаћице кад спремају славу, кад се по кући рашире брашно и јаја, па додје до неког несагласја, али увек се заврши са богатом славском трпезом. Потпуно је нормално да ми који живимо у Црној Гори и тамо делимо добро и зло са тим народом па и са тим властима, да ми можда боље разумемо ситуацију него било који добронамерни Србин у Београду. Али ту не може и не сме бити размимоилажења. Извор: Митрополија црногорско-приморска / РТС

Ректор Цетињске Богословије Гојко Перовић казао је синоћ, гостујући на ТВ Нови да је прецизнија формулација ранијег исказа који је имао да су протести надстраначки: Перовић је казао да је народ на улице извео Бог и да је закон усвојен у глуво доба ноћи антиуставан, дискриминаторски и недемократски. „Овај закон је прављен да доноси штету Црној Гори. Ово није борба за права свештеника, већ да светиње које смо добили од предака предамо потомцима. Пребацују нам да литије иду против Црне Горе, таквима поручујем да се ми боримо за Црну Гору. Не може се прихватити антиуставан и дискриминаторски закон, тако се поткопава држава, а ако ово сад прође, донијеће сличан закон за другу област. Ми немамо право да то пустимо. Протести, литије неће стати док овај закон не нестане из правног система државе. Ми се боримо за Црну Гору„, поручио је Перовић. Извор: Радио Светигора

„Српска православна црква, нажалост, поново је на распећу у Црној Гори. Људи изнова распињу Цркву Христову мислећи да чине службу Богу, правди и истини Божијој. То нам је награда за осмовјековно постојање наше Свете цркве“, оцијенио је свештеник Никола Пејовић, главни и одговорни уредник Радио Светигоре. Отац Никола се гостујући у емисији „Питајте свештеника“ осврнуо на недавно усвојен Предлог закона о слободи вјероисповијести и увјерења и правном положају вјерских заједница, рекавши да је наша Црква, којој грађани највише вјерују, овим Предлогом закона о слободи вјероисповијести и увјерења двоструко дискриминисана, не само у односу на остале вјерске заједнице већ и у односу на сва друга физичка и правна лица која су имаоци права својине у Црној Гори. Изнио је и чињенице да у дискриминаторном Предлогу закона није узето у обзир 90% препорука Венецијанске комисије, што показује заинтересованост Владе да то усклади са европским принципима, и да Предлог гази сам Устав Црне Горе. Подсјетивши да су сви наши храмови препуни вјерујућег народа, указао је на чињеницу да су данас Црква Христова и њени вјерници оклеветани и таргетирани као издајници Црне Горе: „Као они који, како чусмо у реторици која забрињава, подривају државу Црну Гору што је бесмислено. Сваки човјек који долази у цркву може да потврди да је то најгнуснија лаж и подвала која се подмеће Цркви Христовој. Око истине Божије, служења Господу не може бити договора, ми смо се завјетовали као хришћани, када смо примали Свету тајну крштења, да ћемо чувати основе наше православне вјере.“ Зато је, како је примјетио, свим овим догађајима Црква Христова у Црној Гори угрожена двоструко: „Прије свега угрожена је тим што се понижава. Ни на једну другу вјеру, власт не демонстрира такву количину мржње и силе, као што то демонстрира према Православној цркви и њеним вјерницима.“ Нагласио је да у свим органима власти могу бити људи декларисани вјерници других вјероисповијести, и то не смета грађанском и секуларном концерту државе, али смета ако је неко православни вјерник: „Понижавање које долази од наше браће нас много забрињава и не води доброме ако се најскорије не прекине. Тај однос се показао и чињеницом да је власт у Црној Гори имала и показала и капацитет, и хвала Богу да је то тако, да постигне договоре и законске одредбе са свим вјерским заједницама, и Римокатоличком црквом, Исламском заједницом, и чак са Јеврејском заједницом, која има свега неколико десетина вјерника, што, наравно, није проблем.“ Дакле, имала је капацитета да усагласи оно што су њихови интереси, а с друге стране, истиче прота Никола, излива се мржња ових дана по Црној Гори, не ни према Амфилохију, ни Јоаникију, ни према свештеницима, него према грађанима ове државе којима је једина мана и гријех што су крштени као православни хришћани и што иду у цркву. Поред те димензије коју Црква проживљава ових неколико година, постоји и друга страна која се тиче правног дијела, гдје је Правни савјет Цркве урадио добар и велики дио посла да обесмисли свако слово које је написано у Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Како каже отац, већ је 5. децембра, када је Влада Црне Горе усвојила ту коначну верзију Предлога закона, постало јасно да у члану 62, који се тиче тзв. имовинског питања нема суштинске промјене у односу на Нацрт из 2015. године: „Влада је остала при науму да се имовина црквена на један нецивилизовани, недемократски и антиуставни начин отима од Митрополије црногорско-приморске, Епархија будимљанско-никшићке и осталих епархија у Црној Гори.“ Није дошло до истинског дијалога, категоричан је протојереј Никола Пејовић, истичући да је дијалог основни темељ савремене демократије, па ако тежимо нечему што су европске и свјетске вриједности онда је требало прије свега разговорати, што значи показати добру вољу да се уради нешто на обострано задовољство: „Можемо слободно да посвједочимо, и пред Богом и пред људима, да је овдје била класична симулација дијалога, свједочећи чињенице да су представници Владе саопштили нашој Цркви свој план да сви разговори о Предлогу закона буду обављени у свега два радна дана. И то тако што се разговори неће тицати тзв.имовинских питања, јер су она за власт, што је заиста фрапантно, политичко питање.“ Отац је става да се овим јасно показује да је дијалог завршен и прије него што је почео, те да Влада није имала искрену намјеру да га води, већ да задовољи неку пуку форму. Представници Владе нису нарочито скривали намјеру да је вођење једног оваквог дијалога имало једини циљ да обмане јавност и саме учеснике, будући да су на самом почетку децидно исказали приступ: узми или остави, ми ћемо то свакако и без вас да усвојимо. Приликом коначног текста Предлога закона, представници Владе су истакли да је овај текст усклађен са препорукама из Мишљења Венецијанске комисије, европског тијела које има савјетодавни карактер. Међутим, од осам изричитих препорука Мишљења Венецијанске комисије, које се односе управо на чланове 62, 63, 64 тзв. имовинског питања, Влада је у текст предложеног закона унијела само пола једне препоруке. То значи, појашњава свештеник Пејовић, да 90% препорука Венецијанске комисије нијесу узете у обзир и то показује колико је Влади у интересу да то усклади са неким европским принципима: „Иако Влада тврди да се ради о једном либералном европском закону, он нити је либералан, нити је европски, нити усклађен са препорукама Венецијанске комисије. Овим Предлогом закона гази се уставна гаранција владавине права, гази се сам Устав Црне Горе и они који Цркву оптужују да подрива уставност државе Црне Горе, данас управо овим законом то чине.“ Образлажући ову тврдњу, отац је навео да устав Црне Горе гарантује основна људска права и обавезе и правила поступања државних органа, тако да овај има карактер уставних и правних начела која не могу бити дерогирана законима и другим актима неке ниже правне снаге. Влада пријети да одредбама из члана 62, 64 Предлога закона прекрши већину најважнијих уставних начела и гаранција. Дакле прописивањем специјалног поступка за мериторно одлучивање о прокламованом својинском спору, Предлог закона крши уставну гаранцију забране дискриминације и то се јасно наглашава у Уставу чл. 8. Црква је оваквим Предлогом закона двоструко дискриминисана, тврди протојереј, не само у односу на остале вјерске заједнице, које Влада од овог закона штити тим посебним споразумима, него и у односу на сва друга физичка и правна лица која су имаоци права својине у Црној Гори: „Дакле све оно што се односи на свакога човјека, на свако правно лице у Црној Гори, не односи се само на Православну цркву у Црној Гори, институцији којој се већ деценијама највише вјерује у Црној Гори, не без разлога. Не би она то могла да буде да подрива ову државу, него управо због тога што Црква свједочи истину и што они који хоће да се напајају том истином и да њоме живе то налазе у Цркви православној, чија врата су отворена за сваког човјека добре воље који има ту жељу и потребу за Богом живим.“ Нама остаје уздање у Бога и наше светитеље, поручује прота Пејовић и додаје да није ово ни прво, а ни последње искушење за Цркву, имали су их сви наши светитељи којима нас је Бог обдарио: „То су наши истински чувари, то су наши војници. Ми немамо војску ни друге механизме да присилимо било кога, али имамо наше светитеље који нас позивају на покајање, мирење, истинску и праву љубав, на богољубље и братољубље. Зато је благослов наших архијереја да Свети Василије буде са народом 21. овог мјесеца у Никшићу један догађај који свакога човјека, истинског богољубца и истинољупца, мора да обрадује и весели.“ Свети Василије је имао сличних проблема можда и још већих , али кроз њега видимо да када човјек до краја издржи, те невоље Бог преображава у радост и побједе, у васкрсење: „А то ће бити само ако се сви заједно саберемо око имена Божијега и око Светог Василија. Позивам све људе, без обзира на националну, политичку или било коју другу опредјељеност да дођу. Позивамо и нашу браћу римокатоличке и исламске вјероисповијести и све оне којима је правда и Божија и људска на срцу, све оне који добро желе данас Црној Гори, да дођу да будемо заједн. Да се заједно Богу помолимо и заблагодаримо Светом Василију и од њега помоћ тражимо да исцијели братске ране и да нас помири једне са другима, и да нас помири са Богом“, поручио је протојереј Никола Пејовић. Прота Никола каже да се све што се догађало са Христом понавља непрекидно и са Црквом Христовом и са хришћанима, та да зато они који су Христови својом љубављу и молитвом, својом истрајношћу, борбом и свједочењем поистовјећује себе са Христовим животом. Констатујући да се онда крст Христов, распеће, не завршава страдањем, него се преображава и задобија силу васкрсења, отац је истакао да наша крстоваскрсна Црква Христова, која ове године прославља 800 година аутокефалности, у неколико последњих деценија доживљава велико васкрсење. „И ако је неко украсио и уљепшао Црну Гору у ових три деценије онда је то Црква Христова која је заједно са нашим вјерним народом, подстакнутим од нашег Митрополита Амфилохија, владике Јоаникија и свештенства, обновила и украсила наше светиње. Од оних мјеста која су била претворена у клозете и служила за затварање стоке, од оних разорених темеља и цркава сада су изграђени најљепши бисери наших манастира и цркава, које прије свега испуњава монаштво и свештенство, али и велики број вјерног народа“, казао је отац Никола Пејовић за Светигору. Подсјетио је да је Црква Христова увијек на крсту и да је природно стање Цркве да се налази на распећу и да ми као хришћани треба да се потрудимо да се стојећи на крсту, загледамо у Христов крст и Њега. Да никада, ма какве ствари се око нас дешавале, не дозволимо да мржња буде она која ће преокупирати наше срце и ум, него да имамо скрушеност Христову, вјеру Његову и оно што је и Он говорио са крста онима који су Га разапињали: Опрости им оче, јер не знају заиста шта чине. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недјељу 21. по Педесетници, 10. новембра, на празник Светог Арсенија Српског, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин, а којему саслуживало му је свештенство саборног храма. Појала је мјешовита пјевница при храму, као и храмовни хор „Свети апостол и јеванђелиста Марко“. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђеља, сабранима се обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин. Он је рекао да је Свети Арсеније својим светим моштима непрекидно свједочи радост и силу васкрсења Христовог. ,,Да је то могуће и да има таквих људи који су у томе успјели свједочи нам историја Цркве, безбројни светитељи и из нашег рода и са цијеле планете, из свих крајева гдје је таквих Светих Божијих људи било. Данас управо славимо једног таквог из нашег народа. .данас славимо Светог Арсенија II Архиепископа српског – наслиједника Светог Саве. Свети Арсеније је још од своје младости посијао сјеме Божије ријечи у своје срце. И то сјеме је израсло. Е зато је његов спомен тако велики и важан и тако свијетао. Свети Арсеније је замијенио на Архиепископом трону највећег и најљепше дијете из рода нашега, а то је Светог Саву. Јер, управо га је Свети Сава изабрао за свог наслиједника да наслиједи трон архиепископа српских и поморских земаља.“ Он је такође подсјетио да нема практично ниједног дијела Црне Горе гдје нису на благослов и утјеху боравиле мошти Светог Арсенија. ,,За нас је велики благослов и велика обавеза то што се мошти Светог Арсенија налазе овдје код нас у непосредној близини. А његове свете мошти, мошти Светог Арсенија наш народ је чувао кроз тешке историјске тренутке, а чувао их је као бесцен благо. А зашто? Зато што су оне свједочиле истину. Зато што су оне управо свједочиле овај живот о коме смо претходно говорили, свједоче дакле живот по Светом Јеванђељу. Мошти Светог Арсенија су кроз историју роду нашем сијале силу Васкрсења Христовог. Зато су чуване и ношене у разним историјским периодима у разним крајевима и светињама на територији Црне Горе. Од Бијелог Поља, Пећке Патријаршије, па до кањона Ријеке Таре у манастир Довољу, па до Манастира Мораче, Куча, Медуна, све до Манастира Косијерева. А онда ево овдје у Бјелопавлићима, у манастиру Ждребаоник. Зато можемо слободно рећи да су мошти Светог Арсенија закрстиле Црну Гору. Његове мошти су су је закрстиле и показале нам пут којим и ми треба да идемо. Нека би Бог дао да и наше срце као и Светог Арсенија што је било буде плодна њива на којој ће падати плод ријечи Светог Јеванђеља и доносити плод спасења и вјечнога живота“, казао је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Предлог Закона о слободи вјероисповијести основано је предмет критика и приговора, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за Радио Светигору. ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Гостујући у емисији “ Питајте свештеника“, свештеник Гојко Перовић је одговарајући на питање слушаоца – Чије су наше цркве у Црној Гори – истакао да цркве припадају вјерницима и свештенству и да је нецивилизовано да оне буду у власништву државе. Такође, сматра да је борба против Предлога закона о слободи вјероисповијести заправо борба за Црну Гору. „Цркве, богомоље истовремено морају бити на неки начин у вези са државом у којој се налазе, али не да буду у власништву државе, јер је то нецивилизовано и некултурно. Зашто ово кажем? Зато што имовински законик Валтазара Богишића из 19. вијека јасно разликује неколико типова имовина у Црној Гори: на једној страни је државна имовина, а на другој црквена. Па ако он разликује државну и црквену имовину, немамо право да будемо толико неписмени да данас, 150 година послије Валтазара Богишића, не разликујемо што је државно, а што је црквено.“ У прилог томе износи чињеницу да ће данас сви правници у Црној Гори рећи да је Валтазар Богишић темељ нечега што се зове наше право, исказано на нашем језику и амбијенту у коме ми постојимо. Мишљења је да држава треба да штити културно благо, али да та својина, зато што је културно благо, не губи својство црквене имовине. „Што кажу правници, постоје ограничења када су у питању културна блага (манастир Морача, Октоих, одежда Светог Петра Цетињског..итд). Та имовина и даље је црквена, само што Црква не може да је прода или пресели у неку другу државу. И ја потписујем, са обје руке, да то тако остане, јер је то давно препознато и то је, кад кажемо, наше.“ У смислу културног блага та имовина једнако припада свима, сматра отац Перовић и објашњава да је једно питање доступности јавности, а друго питање својине. Говорећи о указу књаза Николе из 1895. године који се односи на заштиту имовине Цетињског манастира, прота подсјећа да је у њему господар Црне Горе казао за Ивана Црнојевића да је он последњи српски владар прије турске окупације и да је склонио столицу Светог Саве, зетског епископа, на Цетиње. Такође је дао аманет и проклетство да нико не дира црквено имовину. „То су тековине! То значи бити Црногорац! Поштовати оно што су ти оставили претходни Црногорци. И сад на почетку 21. вијека, ми хоћемо да установимо државу на крађи, да неко имовину црквену мимо суда, мимо доказивања, препише некоме другоме! Борба против овог закона је борба за Црну Гору, за оне тековине које ми, као Црногорци, имамо: за Валтазара Богишића, за књаза Николу, за кнеза Иван-бега Црнојевића, за оно што су нам они оставили. Какав сам ја Црногорац ако сад хоћу да будем паметнија од њих и радим контра онога што су они оставили?!“ Осврнуо се отац Гојко и на пописивање петиције за одбрану наших светиња, поручујући да ће се она потписивати докле год буде требало, јер је јако важно да помогнемо нашим политичарима. По информацијама, којима располаже, број потписника петиције се увећава: „Скупило се преко 50.000 потписа и иде се ка 100.000? Дакле идемо према 20% грађана који су против! Нека се све лампице упале да нешто није у реду с тим текстом и да треба писати нови.“ Између осталог, отац Гојко је казао да је грађанин ове државе, као и да је за њега Влада Душка Марковића легитимна, и да је он његов премијер, а Мило Ђукановић предсједник. На крају се посебно осврнуо на реаговање црногорске власти да је интересовање предсједника Србије за Предлог закона о вјероисповјести мијешање у унутрашње ствари. „Неће нам предсједник Србије говорити шта ми ође да радимо, али може да пита о чему се ради, како то иде… Може, има право, јер је Српска православна црква једна међународна институција, међудржавна, која се канонски простире на територију Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније и тако даље. И све те државе је признају као партнера.“ Дакле, кад предсједник Србије замоли Можете ли ми рећи шта радите с тим законом, одговор је:Нећеш се ти мијешати у унутрашње ствари! А ти који то вичеш, ти си одавде пошао на Косово, на територију за коју пола земаља свијета још тврди да је србијанска, да се тамо сликаш са Харадинајем! И ти некоме говориш о унутрашњим питањима! Срамота, стидим ме! Ја се стидим, у име мога премијера и предсједника“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије гостујући на Радио Светигори. Весна Девић ******** У наставку транскрипт гостовања оца Гојка Перовића, који се односи на Предлог закона о слободи вјероисповјести: Предлог Закона о слободи вјероисповијести основано је предмет критика и приговора. Често кад причам са људима који ме питају – Зашто се Црква буни против овог закона – не желим да идем даље од чињенице: да се не зна ко је писао закон, да није формиран према процедури, или јесте, али је непознат њен састав и радна група која закон израђује, да није донијет у ваљаној комуникацији са црквама и вјерским заједницама, него је рађен испод жита и без транспарентности, да је покушано да се спроведе јавна расправа прије три године и да је то испало како не треба, и више се та јавна расправа није водила, и да је онда на брзину такав текст упућен Венецијанској комисији која је савјетодавно тијело савремене Европе. Али, пошто тек улазимо у Европу, ми смо сада у позицији да то савјетодавно тијело прогласимо за неко пресађујуће тијело, чије одлуке представљају Свето писмо и тако даље. Па, чак и то савјетодавно тијело, тај прерађени закон, који није рађен по процедури и у договору са црквама и вјерским заједницама, нашло је за сходно да на 23 стране откуца приговоре и сугестије шта да се поправи у том ревидираном тексту. Ми чекамо, јер је последња препорука Венецијанске комисије била да се отвори транспарентан дијалог. Дакле, да Влада, прије гласање у Скупштини, ступи у контакт и дијалог са црквама и вјерским заједницама. Ми, из Цркве, показали смо више пута спремност да тај дијалог траје. Нама не пада на памет да диктирамо Влади какав ће бити закон, али исто тако не треба да се иде у другу крајност, да Влада доноси текст закона без консултације са нама. Дакле чекамо те консултације. Тренутно, док ми вечерас причамо, траје то прочишћавање Предлога јер је пуно примједби од стране Венецијанске комисије. Нећу сад да изигравам правника, има доста правника, и у Правном савјету Митрополије и Епархије будимљанско-никшићке, који објашњавају те кључне тачке, али све се ради како не треба. Чуо сам од правника, и вјерујем им, да ниједан закон у Црној Гори: закон о о ловцима, закон о риболовцима, закон о фризерима…, није донијет без консултације са људима на које се тај закон односи. И ја нећу вечерас ићи даље од тога. Нећу коментарисати друге ствари. Значи нешто дебело не ваља чим се процедура толико крши, чим се ради мимо принципа и стандарда! А шта не ваља у тексту о томе? Највише приче је било о питању црквене имовине. Сад ћу да завршим одговарајући на питање слушаоца: Чије су наше Цркве? Ако постоји разума, ако нисмо пали с Марса, ако нијесмо у џунгли, Цркве, богомоље припадају вјерницима и свештенству. Оне истовремено морају бити на неки начин у вези са државом у којој се налазе, али не да буду у власништву државе, јер је то нецивилизовано. То је непристојно, некултурно. Зашто ово кажем? Зато што имовински законик Валтазара Богишића из 19. вијека јасно разликује неколико типова имовина у Црној Гори: на једној страни је државна имовина, а на другој црквена. И није то Богишићу пало напамет тек тако, него је прочитао друге законе, јер ми смо дио Европе. Ми смо наслеђе једне цивилизације и као што ријека окреће камен па направи савршени облутак, тако и европска мисао и цивилизација, право и филозофија, неке ствари на почетку нису препознавале, па су имале проблем. Али на крају су искристалисале шта значи секуларна држава, шта значи одвојеност Цркве од државе, шта значи право, шта значи грађанин и шта значи право својине. Дакле, нијесмо пали с Марса! Сви правници у Црној Гори данас ће рећи да је Валтазар Богишић алфа и омега, темељ нечега што се зове наше право, исказано на нашем језику, исказано с обзиром на амбијент у коме ми постојимо. Не могу бити све ставке права једнаке у Паризу и на Цетињу, просто зна се шта је менталитет, шта је амбијент, шта је нека средина, шта је наслеђе, обичајно право неке средине. Па ако он разликује државну и црквену имовину, немамо право да будемо толико неписмени, непристојни, некултурни, да данас 150 година послије Валтазара Богишића не разликујемо што је државно, а што црквено. Наравно да Црква, колико год била канонска и колико год имала своју својину, не може кад је у питању њена својина, која је истовремено и културно благо, да је отуђи. Пазите сад ово, Октоих из Цетиња је књига. Ја питам људе из Владе да ли ико зна шта је Октоих? Шта значи ријеч Октоих и чему служи та књига? Је ли то неки кувар православни или се из те књиге пјевају неке пјесме? Октоих је пар екселанс богослужбена књига која је написана и штампана ради службе унутар Цркве. Она јесте црквена, али истовремено то је прва штампана књига на словенском југу. Не могу сад ја, као поп, зато што је то црквена књига, да је продам. Држава је обавезна да штити Октоих од неког, рецимо, лудог попа, свештеника који је скренуо. Може се мени десити сјутра да полудим и тако луд кренем да продам Октоих. Ту су полицајци, правници, државни службеници, да ме зауставе да то не урадим, да Октоих остане у Цетињском манастиру, јер осим што је богослужбена књига, она је и културно благо државно. Али, зато што је културно благо, оно не губи својство црквене имовине! Што кажу правници, постоје ограничења када су у питању културна блага (манастир Морача, Октоих, одежда Светог Петра Цетињског, итд). Та имовина и даље је црквена, само што Црква не може да је прода или пресели у неку другу државу. И ја потписујем, са обје руке, да то тако остане, јер је то тако давно препознато и то је, кад кажемо, наше. У смислу културног блага тај Октоих, једнако припада и неком муслиману из Рожаја, јер је он грађанин Црне Горе. И он каже: Да то је најстарија штампана књига на словенском југу, ја сам грађанин Црне Горе и то је моје у том смислу. Могу да поведем дјецу било кад за руку у ризницу, иако нијесам хришћанин, него муслиман, хоћу да покажем своме ђетету ту најстарију штампану књигу која је овдје, у мојој држави Црној Гори. Једно је питање доступности јавности и могућности да било који научник, без обзира је ли атиста, муслиман или хришћанин, истражује тај Октоих, слику и сл, а друго је питање својине. Чије је то, за шта је уопште писано, зашто и коме је јеромонах Макарије штампао и Божидар Вуковић послије тога тај Октоих?! Па Цркви! Друго је мумија Тутанкамона у Египту. Прво нема више царства чији је Тутанкамон био цар. Религија коју су поштовали Тутанкамон и његови дворјани више не постоји. У Египту је владајућа религија ислам, има и хришћана, али нема људи који вјерују у онога бога Ра сунца у којег је вјеровао фараон. Па пошто нема, дакле, настављача те религије, држава Арапска Република Египат је то прогласила културним благом. Више нема никога ко мумифицира људе, па кад умре неки египатски предсједник неће га замотати у мумију, него ће бити сахрањен по исламским обичајима и тако даље! Али овдје, и даље, су најбројнији припадници оне религије и оне вјере којој вјеровао краљ Никола, Иван – бег Црнојевић, Свети Јован Владимир, Немањићи, Петровићи, Балшићи, Црнојевићи, сви су били вјерници Православне цркве. Има један указ књаза Николе из 1895. године који се односи, конкретно, на имовину Цетињског манастира, гдје он каже: Ово је имовина Цетињског манастира. Пошто је мој претходник Иван Црнојевић, па још каже, последњи српски владар…Књаз Никола пише 1895, прије Карађорђевића, прије него су нас спалили, окупирали и наћерали да будемо Срби и још штошта. Па цитирају неког са Подгоричке скупштине који 1918. каже: Ми од данас више нијесмо Црногорци, него смо Срби! Не интересује ме тај лик који је ту глупост изговорио, јер 1895. књаз Никола каже за Ивана Црнојевића да је он последњи српски владар прије турске окупације и да је склонио столицу Светог Саве, зетског епископа, на Цетиње и ту дао аманет и чак проклетство да нико не дира црквено имовину. Па онда, каже књаз Никола, пошто сам и ја његов наследник и владар Црне Горе као он, не дам ни ја да се црквена имовина дира. И ко је од грађана Цетиња направио нешто на црквеној имовини или је користи нека плати Цетињском манастиру лактарина. То су тековине! То значи бити Црногорац! Поштовати оно што су ти оставили претходни Црногорци. И сад на почетку 21. вијека ми хоћемо да установимо државу на крађи, да неко имовину црквену, мимо суда, мимо доказивања, препише некоме другоме! А имате и стравичну клетву Ивана Црнојевића, коју у Хрисовуљи (повељи) о оснивању Цетињског манастира каже: Ја нијесам отимао од цркава, него колико сам могао давао црквама. Ја, господар! Ако је мого бити неко коме нико није смио ништа рећи, то је средњовјековни владар, који нема ни скупштину, ни суд…. сам влада. Каже: Ја сам давао црквама а ово дајем Храму Пресвете Богородице и ако некоме падне на памет, од мојих наследника или од представника некога другога народа, који овдје дође, да ову имовину отме од овога храма – Цетињског манастира, и пребаци неком другом, нека му Пресвета Богородица и 12 апостола и Свети Јован Крститељ…. нека му они суде! Страшна клетва једног од најпросвећенијих наших владара! Није он био нека затуцана баба која куне, него човјек чији ће син донијети штампарију на Цетињу. То значи, борба против овог закона је борба за Црну Гору, за оне тековине које ми, као Црногорци, имамо: за Валтазара Богишића, за књаза Николу, за кнеза Иван-бега Црнојевића, за оно што су нам они оставили. Какав сам ја Црногорац ако сад хоћу да будем паметнија од њих и да радим контра онога што су они оставили?! Што се тиче петиције за одбрану наших светиња, она ће се потписивати докле буде требало. Потписивала се до Видовдана, потписивала се до данас, потписиваће се до Петровдана, ако буде требало потписиваће се и послије Петровдана, јер је јако важно да помогнемо нашим политичарима. А ко су политичари! Шта значи бити посланик у Скупштини? Скупштина треба да изгласа тај закон, дакле, они су представници народа. И ако их је народ, прије три године, изгласао да сједе у Скупштини и гласају, не можемо сваки час доводити у питање њихову позицију! Народ их је изгласао и они гласају у име народа, за ово, или оно. Али, кад су у питању крупне ствари, па не могу баш они о свему тек тако да гласају из своје памети! Они, ако су паметни, послушаће шта мисли народ који их је изабрао. Скупило се преко 50.000 потписа и иде се ка 100.000. Шта је 50.000? То је 10% грађана Црне Горе, а 100.000 је 20%. Дакле, идемо према 20% грађана који су против, па о чему да причамо?! Нека се све лампице упале да нешто није у реду с тим текстом и да треба писати нови. Неће ни грађани излазити сваки час да гласају, потписују за ово или оно, за пето и десето. Ако су сад изашли у овоме броју, сваком нормалном, без обзира на политичку орјентацију и идеолошко увјерења, то би требало да значи да нешто није у реду са овим текстом. Петиција се по мојим информацијама сваког дана све више и више потписује. Не умањује се број потписника, него се повећава. Многи људи које је срећом у цркви нијесу ни знали ни ђе треба да дођу и потпишу! У првим данима није било најбоље организовано потписивања, јер смо се и ми бавили разним другим стварима, требало је организовати Тројичиндански сабор, одговорити медијима, организовати људе за литије, долазак у Подгорицу итд. Али, сад према информацијама које ја имам, а не добијам информације са Новог Зеланда, него из градова Црне Горе, сви се знамо од Никшића до Бара, Улциња и Бијелог Поља, петиција се још више потписује. И питам било ког посланика, без обзира којој партији припада и без обзира за шта је, и за кога, да ли му нешто значи ако 20% грађана Црне Горе потпише петицију, а већ је 10%. Нијесам сигуран да ли је ако 10% грађана нешто потпише, то предуслов да се распише референдум за неко питање. Начуо сам негдје, ево нека провјере! Лијепо је рекао предсједник Владе да је био референдум, не би грађани подржали НАТО. Да је био референдум, не би грађани подржали признање Косова, које је стварно, једна срамна и срамотна ствар ове наше државе! Ја сам грађанин ове државе и за мене је Влада Душка Марковића легитимна Влада. Он је мој премијер, а предсједник Мило Ђукановић, шта год мислио о неким његовим ставовима, он је предсједник моје државе. И ја се срамим. Стид ме чињенице да је ова наша земља настала на референдуму да се одвојимо од Србије и направимо своју земљу, а једна од ствари у тој референдумској кампањи је била ајте да се раздвојимо да се нико никоме не мијеша више ни у шта. Ми смо мали, Србија је велика. Нећемо да будемо 27 изборна јединица.., Србија нас асимилује, ајмо фино да се одвојимо и да се међусобно поштујемо. И шта је било прво што је на међународном плану урадила ова Влада независне Црне Горе?! Признала Косово – унутрашње питање Србије – које још пола земаља није признало! Ђе си ти пожурио да се плекаш у унутрашње ствари Србије и да идеш тамо да се сликаш са оним терористима, који су сад обукли цивилна одјела, како каже Клинтон: Било је храбро да скинете своје униформе и обучете цивилна одјела. Отишао си да се сликаш са Харадинајем!? А када предсједник Србије пита шта то радите са имовином Српске православне цркве, која осим што је аутентична Црква православна у Црној Гори, њена Митрополија цетињска, она је саставни дио Српске православне цркве, чије је сједиште стварно у Београду. И тај предсједник Србије неће нама говорити шта ми ође да радимо, али може да пита о чему се ради, како то иде… Може, има право, јер је Српска православна црква једна међународна институција, међудржавна, која се канонски простире на територију Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније и тако даље. И све те државе је признају као партнера. Дакле, кад овај (предсједник Србије) замоли Можете ли ми рећи шта радите с тим законом, ти вичеш Нећеш се ти мијешати у унутрашње ствари. А ти, који то вичеш, ти си одавде пошао на Косово, на територију за коју пола земаља свијета још тврди да је србијанска, да се тамо сликаш са Харадинајем! И ти некоме говориш о унутрашњим питањима! Срамота, стидим ме! Ја се стидим, у име мога премијера и предсједника. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ништа ружније и болније не може да се деси за Православну цркву од раскола, рекао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог петра Цетињског у емисији „Двоглед“ РТЦГ одговарајући на питање како гледа на раскол Цариградске патријаршије и Руске православне цркве. „Сви други проблеми и све друге невоље, болести, глад па чак и смрт – све се то превазилази када смо заједно“, рекао је он и ојаснио да никоме није призната аутокефалност, него је Цариградски патријарх, из разлога који никоме нијесу јасни, подржао расколничку групацију у Украјини. „Нико од Цркава помјесних у васењени – ни Јерусалимска, ни Александријска, ни Антиохијска, па ни Московска патријаршија – такву одлуку нијесу подржале. Све скупа то доноси један велики неспоразум и једну велику збрку. Надам се да није могуће да се тако нешто деси ни у Македонији, ни у Црној Гори, прије свега због тога што ситуације у Црној Гори и Македонији нијесу исте као у Украјини“, рекао је он. На питање како описује Српску православну цркву у односу на Црну Гору, отац Гојко је рекао да осам стотина година великодостојници Српске православне цркве благосиљају Црну Гору. „Сви важни духовни мислиоци Црне Горе – владика Данило, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки су хиротонисани и добили благослов од Пећких патријарха. Што се тиче великодостојника СПЦ у Црној Гори, они су вјековима били и владари световни Црне Горе. Дакле, у односу Цркве према држави ништа се није промијенило. Мало се држава промијенила, али то је један историјски процес. Црнојевићи су оснивали манастире и писали црквене књиге, Петровићи су имали јак и јасан однос према Русији, у вријеме краља Николе школска слава у црногорским школама је била Свети Сава, а језик који се у школама учио звао се српски. Данашња власт је промијенила курс претходних световних владара Црне Горе, па се зато можда најбоље не разумију са Црквом“, казао је ректор цетињске богословије. „Однос Цркве према држави Црној Гори увијек је био позитиван и такав је остао“, казао је отац Гојко. Ректор Богословије Светог Петра Цетињског сматра да је држава покушала да ријеши црквено питање на начин да није имала никакве принципе у понашању, није се држала Устава, као ни закона које је сама прописала, односно избјегавала сарадњу са већинског и традиционалном Црквом. „Црногорски државници годинама у назад тачно знају гдје је Ватикан и како се иде код римског папе, а не знају гдје су Цетињски манастир и Митрополија“, закључио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У литургијској проповиједи након читања јеванђелског зачала, Владика је рекао да је смрт Светог Сергија, који се прије толико вјекова упокојио на данашњи дан, часна пред Господом. „Уствари, његова смрт није смрт него је ново рођење у вјечни и непролазни живот, рођење у царство Божије небеско, које је вјечно царство Христа Бога нашега. Том вјечном царству он је посветио сав свој земаљски живот, са вјером, са надом, са љубављу, са служењем Господу у бескрајном смирењу и трпељивости. Још овдје на земљи Господ га је обдарио великим даровима и великим чудесима. Нарочито су се ти дарови пројавили у спасењу народа росијскога од татарскога ига“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је лавра преподобног Сергија Радоњешког у Сергијевом посаду мјесто гдје се и данас сабирају милиони људи, не само из Русије већ из читавог православног свијета. „Преподобни Сергије је изузетна личност. Скривао се од људске славе и управо зато га је Бог прославио славом вјечном и непролазном. И та његова слава се умножава. Ево једнога од свједочанстава умножења славе Светог Сергија – оснивање ове лавре његове у подножју ове свете планине Румије“, рекао је он. Митрополит Амфилохије је рекао да се умножава и сестринство ове обитељи Светог Сергија, као што ће се умножавати и поклоници овога светога мјеста. „Господ да благослови наше сестре монахиње које овдје служе Господу и настављају свето дјело преподобног Сергија. И да даде Бог мира и спасења, на првом мјесту матушки Русији, која, заједно са свима нама хришћанима православним, обиљежава ових дана стоту годишњицу мученичке кончине царске породице Романових, Николаја, Александре и њихове дјеце, као јагањци заклане за име Божје. У њима је заклан сам Христос.Јагње Божје заклано за живот свијета“, казао је Владика Амфилохије. Нагласио је да је убиство царске породице уствари покушај да се уништи Црква Христова на земљи. „И да се разори све оно што су родили православни народи у току 1700 година, од времена великог цара Константина. Оно што је утемељио цар Константин Велики, круна тога је била царска породица Романових, нарочито цар Николај и царица Александра и њихова дјеца. И као што је Црква почела распећем и смрћу, али и васкрсењем Господа нашег Исуса Христа, тако исто тим распећем, смрћу, али и васкрсењем тијела Христовога – Цркве Божје наставља се то Христово дјело у свијету. То потврђује и царска породица, то потврђује и преподобни отац наш Сергије Радоњешки“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је предводио Литију око манастирског храма, а онда је благосиљао славски колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска