Претражи Живе Речи Утехе

Година Господња 2020. коју остављамо иза себе засигурно ће бити незаборавна у историји људског рода. Наша Црква остала је без неколико пастироначалника на првом месту без Патријарха. Преосвештени Владико, да ли је СПЦ-а у тешкој позицији? Добро сте рекли, Наша света Црква остала је без своја три духовна горостаса, који су заиста били људи Јеванђеља и људи истинске вере која нам се открила кроз Тајну Богочовека. Наш задатак је да свим својим бићем, срцем и умом сведочимо Јеванђеље и управо из те истине и тог сведочења које је оваплоћено у Христу произилази и статус Цркве у друштву. Црква је отворена и динамична заједница у сталном покрету и порасту и незаустављиво напредује кроз време ка вечности. Таква мисија је стално богојављење и богопослање, позивање и слободно заједничарење у истини и слободи. Христос је глава тога богочовечанског организма – Цркве, а Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска. Према томе, човеку се првенствено даје снага вере да може препознати праве вредности живота у Цркви као Телу Христовом. То је суштина, есенција нашега живота, јер ако усвојимо вредности, онда ће целокупно друштво које нас окружује бити боље. У супротном, ум ће нам бити помрачен, нећемо видети светлост и наду на крају тунела и само друштво у коме живимо и људи који нас окружују ће нам бити камен спотицања. Управо тада ће се јавити ситуација да су нам други (ближњи) криви за све што нам се догађа и у тим ситуацијама почиње наша борба (бунт) против Бога и Цркве. Сведоци смо данас у овоме времену да је Црква на страшном распећу у свим сферама друштвенога дискурса којим управља нека трећа сила која је готово по дефиницији антицрквена. Снага Цркве је управо у томе страдању, јер страдање је пут ка васкрсењу и потврди истинског пута спасења. Целокупна историја Цркве била је у незахвалној позицији и никада није поклекла никаквоме искушењу свога времена, већ је управо супротно, била све јача и јача, јер вера у Христа, Оваплоћеног и Васкрслог, чува то кормило и усмерава га ка Царству Божијем. Упражњено место поглавара Српске Православне Цркве попуниће се како је најављено почетком следеће године. Колико је заправо важан избор новог Патријарха? Личност блаженопочившег патријарха и оца нашега Иринеја је прави пример духовног поглавара српског народа који је наставио да ходи стопама својих претходника. Сведочећи јеванђелску истину као основу живота, трновит пут подвига и разних искушења га је непрестано упућивао да му пример пастирског служења буде најсавршенији и најсветији пастироначалник Исус Христос. Изражавајући искључиво литургијски догађај као Нову Твар сведочио је да нема живота без заједнице, а да црквене заједнице нема изван свете Литургије. Црква је невидљива у Христу, а видљива је у Епископу-Патријарху, који је жива икона самога Христа. Тим пастирским начелима се руководио блаженеуспомене патријарх и отац наш Иринеј следујући пример својих отаца и негујући вековно предање живота Цркве. У таквом приступу и тако одговорној светој служби нема појединачних каријера ни биографија, све је заокружено нашим заједничким животом у Христу и са Христом. Свети Архијерејски Сабор би, ако Господ благослови, требао да се одржи 18. фебруара 2021. године милости Господње где ће се управо кроз ових неколико поменутих принципа изабрати нови поглавар Српске Православне Цркве. Личност новога патријарха, као и претходнога ће усмеравати Лађу Цркве ка Царству Божијем, да би задобили спасење и вечни животу Исусу Христу. На тај начин показујемо видљиво јединство и саборност у личности духовног поглавара, јер он мора да крмари бродом наше Цркве на узбурканом мору савремене историје и усмерава нас све луци вечнога живота. Услед ситуације којој је узрок пандемија вируса Sars-Cov2 човечност многих нашла се на великом испиту. Страх од новонастале пандемије само је распламсао већ постојеће проблеме у друштву. Какав нам одговор даје Свето Јеванђеље у овој ситуацији? Овде би се првенствено присетио речи Светога Писма које гласе: Ако не буде правда ваша већа него права књижевника и фарисеја нећете ући у Царство Небеско. (Мт 5,20) Књижевници и фарисеји су управо слика европског корпоративног хедонизма који је нажалост прекрио целокупну Европу, а и нас на овим просторима није заобишао. Поред болести узроковане вирусом Sars-Cov2, једна од највећих бољки савременога човека која се продубила постојећим стањем, јесте духовна болест индивидуализма, самоће, где се урушава заједница и где се удаљавамо једни од других. Истину је заменила лаж, правду је заменила неправда и у свему томе урушила се слобода и љубав као темељи хришћанског живота. У овој ситуиацији једина утеха је јеванђелска истина – вера, нада и љубав, јер оне требају рушити баријере безнађа и таштине у које је упало човечанство. Светотајински живот условљен је мерама које су наметнуте у циљу спречавања ширења вируса. Српски народ познат је по својој саборности, нарочито по славама које красе свако српско огњиште. Како можемо сачувати ту заједницу и љубав која из ње извире? Добро сте констатовали, светотајински живот је условљен мерама и позвани смо да их се придржавамо, али у истоме тренутку не напуштајући вековну традицију и предање наше Свете Цркве. Црква је у свему овоме нашла меру између препорука струке и вековне традиције наше Цркве, ни у ком случају не напуштајући вековну црквену праксу и остајући у духу јединства и саборности. Наш народ је увек слушао глас Цркве па и по питању прослављања Крсне славе. Овде посебно треба ставити акценат на прославу славе у кругу породице, јер је породица, како Свети Оци тумаче, ништа друго него Црква у малом. На тај начин и у овом тешком времену, својим примером баштинимо обичаје везане за Крсну славу и предање нашег народног етоса. У свим тим поступцима није угрожена суштина живота Цркве, а то је саборност и јединство породичног огњишта и живог црквеног предања које прате прославу Крсног имена. Управо у том контексту бих се присетио речи Светог Апостола Павла: Благодаћу Божијом јесам оно што јесам и благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свих, али не ја него благодат Божија која је са нама. (1 Кор. 15,10) Преостали српски живаљ у Републици Хрватској се налази на својим вековним огњиштима. У доброј вери и нади остали смо и опстали на овим просторима. Како да се носимо са искушењима у нашој свакодневници? Наш народ је у Хрватској на својим вековним огњиштима кога су изграђивале генерације и генерације Срба. Породично огњиште је чувало и очувало постојање нашег народа на овим просторима. Из њега су се издвајале личности које су богатиле и обогаћивале верску, културну, просветну, језичку и научну баштину Срба и на тај начин допринели мултикултуралном развоју хрватског друштва. Међутим, данас, на жалост, Срби живе у незавидном положају често на удару искривљених историјских чињеница које додатно обремењују постојећи положај и ситуацију. Уверења смо да ће то време проћи и да је оно иза нас, да се сви заједно морамо окренути једни другима утемељујући те односе на хришћанским вредностима. Управо актуална ситуација, узрокована великом елементарном непогодом, земљотреса који је задесио наше просторе сведочи о томе да сви заједно морамо да радимо на истом циљу и да помажемо једни другима невезано за боју коже, веру или нацију. Хришћанске и хумане вредности нас спајају и нуде решења да изађемо из кожних хаљина прошлости и обучемо се у ново рухо међусобне толеранције поштујући интегралност једни других. У тој нади живимо да философија односа буде искључиво хришћанска и егзистенцијална, јер се само на тај начин можемо издићи из историјске утопије прошлости и окренути се светлој будућности. Историја наше културне и духовне баштине немериво обогаћује Републику Хрватску. Одређеном се реториком то фалсификује, занемарује и омаловажава. Какав је ваш став о томе? Културно и духовно наслеђе нашег народа на овим просторима је историјски непроцењиво и сведочи о вековима иза нас. Сведочи о нашим претцима који су нас увек усмеравали ка хришћанским - духовним вредностима. Црквено градитељство, црквена уметност, језичка и просветна култура су непроцењиво благо нашег народа на овим просторима. Нажалост се све ово нашло на удару прогресивне политике која је усмерена у циљу оповргавања историјских чињеница и стварању новог друштвеног дискурса који искључује хришћански дух и његове вредности. Верујемо и дубоко смо убеђени у то да то није колективни став и да је то више став појединаца који желе да посеју семе мржње. Наши политички представници у Републици Хрватској се грчевито боре да се то спречи и да се друштво окрене у другом смеру поштујући вредности хришћанске цивилизације. Матична нам држава Република Србија са својим руководством је активно укључена у живот српске заједнице на овим просторима, поштујући интегритет Републике Хрватске, а верујући да као народ можемо да сачувамо своје писмо, своју историју, своју националну припадност и свој језички интегритет неуморно трудећи се да нам у томе помогну, као и остале матичне државе својим народима који су национална мањина у Републици Хрватској. Република Хрватска је плуралистичко друштво утемељено на европским стандардима и међународним конвенцијама о правима националних мањина и управо на тим правима требамо ставити акценат када се размишља о нашем, српском народу у поменутој држави. Овај Божићни период у коме се налазимо је период божићне радности и божићног мира, јер Христос се рађа и доноси спасење роду људском, доноси мир, изграђује љубав, на шта позивају духовни поглавари како Римокатоличке тако и Православне Цркве. Обичаји везани за прослављање Рождества Христовог које нам налаже наша традиција уткани су у етос нашег народа. Шта можемо да научимо из божићних обичаја? Народ смо богат са народним обичајима који прате биће нашег народа. Божићни период обилује тим обичајима који нас ни у ком случају не удаљују од истинске и праве вере. Они су спољашњи израз празника који му дају још већи значај и важност, а никако не утичу контрапродуктивно на саму садржину празника, јер и сам наш народ има стару изреку: Боље је село запалити него обичај укинути. Вера је дубоко уткана у те народне обичаје и даје им прави смисао и важност. Сви наши црквено-народни обичаји су охристовљени и оцрковљени, и своју пуноћу и смисао добијају у Цркви. У томе и јесте суштина, да обичаји буду у нераскидивој вези са вером, догмама и канонским устројством Цркве, јер само на тај начин могу да добију своју пуноћу и смисао. Свемогући Бог је постао човек и у томе видимо Његову неизмерну љубав према људима. На шта, Преосвећени Владико, савременог човека и хришћанина, позива Христово Рођење и коју поруку оно собом носи? Свети владика Николај је на једном месту рекао: Бог се јавио човеку у мучно време, кад се Бог није славио, кад није било мира на земљи, кад је место добре воље завладала зловоља међу људима. Према томе свемогући Бог снисходивши људима постаје човек да би човеку показао неизмерну љубав, односно да би човек постао бог по благодати. У томе и јесте суштина празника Рођења Исуса Христа да би се човек преобразио, да би се човек обожио и постао заједничар Царства Небескога. Значај је у томе да живимо са Христом и у Христу, да би били заједничари божанске љубави која се излила на земљу у Тајни Оваплоћења. Бог се очовечио да би се човек обожио, речи су светог Атанасија Великог. То је суштина и тајна нашег спасења, јер све што је Христос узео на себе то је и спасио. Преосвећени Владико, шта бисте поручили свима нама поводом овогодишње прославе Божића које ће, по свему судећи, бити прослављено у специфичним околностима? Одговор на ово питање дају нам речи тропара Божића: Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања јер у тој светлости звездом учаху они који звездама служе да се клањају теби Сунцу правде и да познају тебе са висине Истока, Господе слава Ти. Нека би светлост овог празника, Оваплоћења Господа и Спаса нашега Исуса Христа, засјала свету тајном богопознања. Да човек спозна свој грех да би могао бити вођен звездом коју су видели пастири и која их је одвела ка колевци Богомладенца. Човеково целокупно биће треба постати колевка Христова, колевка Сунца Правде да би били обожени и да познамо Христа на висинама као тајну нашега спасења. Нека би радост празника отклонила таму времена у којем живимо и несрећне околности у којима се налазимо и улила нам наду у бољу будућност. Поздрављајући вас са радосним хришћанским поздравом овог Празника: Мир Божји Христос се роди – Ваистину се роди! Епархија осијечкопољска и барањска | WWW.EPARHIJA-OSJECKOPOLJSKABARANJSKA.HR

У Православљу, новинама Српске патријаршије од 1. фебруара 2020, највећа пажња посвећена је прослављању празника Светога Саве првог српског архиепископа, као и дешавањима у Митрополији црногорско-приморској, епархијама: будимљанско-никшићкој и милешевској, тачније у Црној Гори. Спорни закон о слободи вероисповести, који је крајем прошле године усвојила црногорска скупштина, изазвао је снажну реакцију наше помесне Православне Цркве и вернога народа који у величанственом броју мирним литијама, молебанима и протестима скреће пажњу широке јавности Региона и света на недемократски, нецивилизацијски и нечовечни закон уперен против Српске Православне Цркве и њених светиња у Црној Гори. У овом броју читајте и интегрални текст интервјуа Митрополита загребачко-љубљанског Г. Порфирија који је у разговору за дневне новине „Новости“, говорио о положају СПЦ у Црној Гори, односу Срба и Хрвата и могућности превазилажења ратних траума и сећања у Хрватској, обављању архијерејске дужности у већинској римокатоличкој средини, односу наше Цркве са Васељенском патријаршијом после њеног неканонског мешања у устројство Православне Цркве у Украјини... У тексту под насловом: „Нови Београд и Земун уз браћу у Црној Гори“, читајте како је на хиљаде житеља Новог Београда и Земуна са својим Патријархом у величанственој литији пружило молитвену подршку СПЦ и народу у Црној Гори. Православље преноси и Светосавску беседу Епископа диоклијског Методија, изговорену 26. јануара 2019. г. у навечерје празника Светог Саве на централној Светосавској академији Митрополије црногорско-приморске, у крипти храма Христовог Васкрсења у Подгорици – Немањином граду. Поводом обележавања 78 година од Новосадске рације доносимо извештај са молитвеног догађаја код споменика Породица, где су се окупили представници Српске Православне Цркве и Јеврејске општине у Новом Саду, делегације Града Новог Сада, Скупштине Војводине и Војске Србије, Муфтија војвођански Мухамед Зилкић, представници амбасада Израела и Мађарске, други политички и културни делатници, као и многобројни народ који је дошао да увелича овај молитвени догађај и да покаже јединство свих који се с тугом у срцу сећају невино страдалих жртава. У молитвеном ходу за одбрану светиња, а против насилно усвојеног Закона 23. јануара 2020. Беранци су се окупили, као и претходних вечери, у импозантном броју. И о овом дешавању у првофебруарском броју Православља читајте комплетан извештај, као и беседу Владике будимљанско-никшићког Јоаникија изречену том приликом. У четвртак, 23. јануара 2020, сви православни житељи Пљеваља били су у литији под слоганом „Коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом!“ Била је то 14. По реду узастопна литија коју је предводио Епископ милешевски Атанасије. Ове године СПЦ обележава велике јубилеје Његове Светости Патријарха српског Иринеја: 60 година монашке, 45 година епископске и 10 година патријарашке службе Богу и роду српском. У Патријаршијском двору у Београду 22. јануара 2020. године обележени су јубилеји Првојерарха српског мултимедијалним двочасовним програмом. Том приликом представљена је фотомонографија у 10 томова у којима је сабрано 15 хиљада фотографија о активностима Патријарха Иринеја током протеклих 10 година које је провео на трону Светог Саве. Приказан је и једночасовни документарни филм Патријарх српски Иринеј. Аутор филма и уредник фотомонографије је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије. У Рубрици: Свети Сава Српски: задати Отац, даровани Брат, читајте о прославама Светог Саве у Далмацији, Милвокију, Епархији пакрачко-славонској и другим епархијама широм Српске Православне Цркве. Извор: Православље

Годишње Богу дужно благодарење, у дан у који смо добили опет Божију Цркву са потврдом догмата православља и са пропашћу злобнога злославља. Следећи пророчки изрекама, идући за апостолским поукама и следујући за Јеванђелским повестима, прослављамо дан обновљења. Јер Исаија вели да се "обнављају острва Богу" (Ис. 41,1), подразумевајући (под тим) Цркве из незнабожаца. А Цркве су не просто грађевине и украси храмова, него пуноћа (= мноштво) православних, који су у њима, и песме и славословља којима они служе Богу. А и Апостол, то исто поучавајући, заповеда да "ходимо у обновљењу живота", и "ако je ко у Христу нова твар", нека се обнавља (Рм. 6,4; 2 Кор. 5,17). Господње пак речи, показујући пророчко стање (= остварење), веле: "Беше празник обновљења у Јерусалиму, и беше зима" (Јн. 10,22). Било да je то (зима) духовна, у којој Јудејски народ изазиваше буре и немире злочинства против општег Спаситеља, било пак да je то она (физичка зима) која променом хладног ваздуха угрожав а телесна чула. А беше, заиста беше и код нас зима, не обична, него она која стварно причињаваше суровост велике злобе. Али нам je процветало рано пролеће благодети Божијих, у којем смо се окупили да чинимо молитве благодарења Богу за добре жетве, да бисмо још више псаламски рекли: "Лето и пролеће Ти си створио, сети се овога" (Пс. 73,17-18). Јер заиста, непријатеље који ружише Господа (Пс. 73, 18) и који свето поклоњење Њему у светим иконама обешчастише, и који се погордише и преузнеше безбоштвом, њих чудесни Бог сруши и разори дрскост отпадништва. Он не презре глас оних који Му вапију: "Сети се, Господе, понижења слугу Твојих, које носим у недрима својим од многих народа, којим нас понизише непријатељи Твоји, Господе, којим понизише наслеђе (το αντάλλαγμα) Христа Твога" (Пс. 88,51-52). А наслеђе пак Христово били би они који су смрћу Његовом искупљени и који су Му поверовали проповедањем речи (Божије) и ликовним изображењем, кроз које двоје велико дело Домостроја спасења бива познавано од искупљених: кроз крст и страдања и чудеса Његова пре крста и после крста, од којих угледање на Његова страданьа прелази апостолима, а од ових мученицима, а преко ових стиже до исповедника и подвижника. Тога, дакле, понижења, којим нас понизише непријатељи Господњи, понизише наслеђе Христа Његовог, сетивши се Бог наш, умољаван сопственим милосрђем и привољеван молитвама Мајке Његове, а још и апостолским и свих Светих, који су заједно са Њиме били вређани и понижавани са (својим) иконама, да би као што су састрадавали телом, тако, што и приличи, узели удела са Њиме и у увредама против икона - Он, дакле, оствари касније ово што je данас изволео, и учини други пут оно што је свршио први пут. Jep први пут, после дугогодишњег изругивања и бешчашћења светих икона, повратио је православље само себи. Сада пак, овај други пут, после безмало тридесет година злостављања, учинио је нама недостојнима ослобођење од тешкоћа, и избављење од невоља, и проглашење православља, и сигурност поштовања икона, празник који нам доноси све што је спасоносно. Jep на иконама видимо страдања Господња за нас, крст, гроб, ад умртвљен и побеђен, подвиге и венце Мученика и само спасење које je наш Први Подвигоположник и Подвигодавац и Венцедавац извршио посред земље. Ту свечаност данас празнујемо, у њој се заједнички радујемо и веселимо молитвама и мољењима, и кличемо псалмима и песмама: "Ко je Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса" (Пс. 76,14-15). (...) Зато говоримо овако: Онима који долазак Бога Логоса у телу, речју, устима, срцем и умом, писањем и иконама исповедају - вечан спомен! Онима који знају разлику суштина једне и исте Ипостаси (= Личности) Христове, и њој придају створеност и нествореност, видљивост и невидљивост, страдалност и нестрадалност, описивост и неописивост; и Божанској суштини приписују нествореност и томе слично, a људској природи признају оно остало и описивост и речју и иконама - вечан спомен! Онима који верују и проповедају, то јест јеванђелиски благовесте рачи словима, догађаје цртежима, и да свако (од тога) доприноси једној истој користи: проповеди Истине речима и потврду иконама - вечан спомен! Онима који речју освећују (своја) уста, а затим и слушаоце кроз реч (= проповед) и онима који знају и проповедају да се кроз часне иконе исто тако освећују очи гледаоца, а ум се њихов уздиже ка богопознању, као и кроз божанствене Храмове и свештене сасуде и друге посвећене ствари - вечан спомен! (...) Пророци како видеше, апостоли како научите, Црква како је примила, учитељи како су одогматили, васељена како се сагласила, Благодат како је засијала, Истина како се доказала, лаж како је протерана, Премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио - тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинитог Бога нашег и његове Светитеље чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући Му се, а њих ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење (την κατά σχέσιν προσκύνησιν). Ово je вера Апостола. Ово je вера Отаца. Ово je вера Православних. Ова вера васељену утврди. (...) Онима пак који су упорни у иконоборачкој јереси, боље рећи у христоборном одступништву, и који ни преко Мојсијевог законодавства неће да буду вођени ка своме спасењу, нити су готови да се апостолским учењима поврате православности, нити пристају да се отачким поукама и разјашњењима обрате од своје заблуде, нити се уверавају сагласношћу Цркава Божијих по целој васељени, него су једном за свагда потчинили себе уделу Јудеја и Јелина, јер оно што они непосредно хуле на Оригинал, и ови се не стиде да тиме преко Његове иконе нападају на Њега самога изображенога - њима, дакле, који су неповратно поседнути овом заблудом и за сваку божанску реч и науку духовну уши су зачепили, те као већ сатрулелима и од заједничког тела Цркве себе одсеклима - анатема.

Док слушамо прозбе, молитву да Бог отвори ум и срце ученицима да усвајају нова знања, да се испуне страха Господњега и да им подари разум да знања која стичу употребе на корист ближњих, породице, Цркве и државе, неминовно је да себи романтичарски представимо дечицу како седе у клупама и са радошћу уче. Ипак, постоји зачкољица која руши ову идилу. На литургијама, у недељу, није било скоро ни једно школско дете. Само она деца која иду у школу а чији родитељи иначе са њима долазе редовно на литургију. Нису остала деца ни могла бити јер је школска година почела, сутрадан, у понедељак, 3. септембра. Нико их није могао обавестити. Другим речима, онима којима је молебан био намењен, нису били ту. Ова парадоксална ситуација само говори о раскораку у нашој црквеној свакодневици у којој се показује непоклапање стварног и имагинарног у односу према свету. Срећом, Одбор за верску наставу АЕМ, исто тако традиционално, организује поправни – следеће недеље (9. септ.) биће још један молебан за почетак школске године за који ће вероучитељи моћи да обавесте своје ђаке. Последњих годину дана у припреми је реформа гимназијског образовања која је почела са, сада већ започетом, школском годином. Идеја те реформе, која се базира на документима Министарства просвете о стратегији образовања, јесте да се промени приступ учењу и раду са ученицима који би се базирао на исходима процеса учења, тј. ономе што ученици треба да прихвате, усвоје, науче. Нагласак је на међупредметној повезаности наставних садржаја и интердисциплинарности. То значи да професори треба више да сарађују, да се интересују и за друге предмете, а не, као што то у пракси бива, узму дневник под мишку и оду на час држећи се стриктно свог предмета. Такође, један од циљева је да ученици активно учествују у настави, тј. да у процесу учења овладавају вештинама истраживања, критичког мишљења, повезивања и примене градива које уче. Ова реформа и промена, за сада само осмишљена на папиру, почиње од првог разреда гимназије. Оно што је интересантно је чињеница да у документу које је Министарство послао школама и наставницима (преко лета већи број њих је имао обуку у вези ове реформе) постоји детаљно описано оно што се мења како уопштено у приступу настави, њеним циљевима и задацима, тако и за сваки предмет појединачно са којим се ученици сусрећу у првом разреду гимназије. Још интересантније је што се уводи нова група изборних програма које ученици бирају на почетку школске године. И у свим тим појашњењима, упутствима наставницима о предметима и изборним програмима, налази се једнa фуснота која је везана за изборне програме. Тај наслов гласи овако: „Опште упутство за остваривање изборних програма“, а у поменутој фусноти следећа одредница: „Упутство се не односи на други страни језик и верску наставу“. С тим да у даљем тексту докуметна постоји упутство за језике уопште па тиме и за други страни језик. Дакле, од реформе се изузима једино верска настава. Тиме се јасно и недвосмислено показује да се изузима и из система просвете, тј. да у њему никада заиста није ни била. Овај документ само то очиглено и показује. Творци и писци ове реформе нису ни на крај памети имали то да се ишта од предмета које ученици имају у гимназији може и треба повезати са верском наставом. У овоме не треба видети изненадни преокрет у Министарству у погледу веронауке. Наиме, веронаука као и сами вероучитељи су системски, законски дискриминисани. Доносећи нови закон о системима образовања, Влада Републике Србије је веронауци, заједно са грађанским васпитањем, променила статус из предмета у изборни програм. И иако се министар правдао, као и његови верни браниоци, да то суштински ништа не значи, на крају се испоставило да изборни програми могу да се и укину уколико се утврди да не постоји потреба за њима. Потом, од повратка веронауке у српске школе, вероучитељи имају различит радни статус од свих осталих наставника. Њима није дозвољено да се запосле на неодређено као остали наставници, па нити школа нити министарство нису у обавези да им надоместе уколико изгубе часове а запослени су на пуну норму. Ради појашњења, остали наствници, пошто су запослени на неодређено, уколико су нпр. у радни однос примљени са пуном нормом (пун фонд часова), школа је дужна да, уколико део или целу норму изгубе, надокнади у самој школи или наставника стави на листу технолошких вишкова да би тај мањак допунили у другој школи. Такву заштиту вероучитељи немају. Али овде није ствар у заштити. Наиме, неједнак статус са осталим наставницима условљава и неједнак статус предмета у оквиру целог система. За овакав статус не постоји ни један правни, економски или образовно-васпитни аргумент. Једино што искрсава кроз све ове године, а што је јасно кроз поменуту реформу, да је разлог искључиво идеолошке природе оних који креирају образовање у Србији. Поменути призив Св. Духа за почетак школске године такође представља својеврсну парадигму односа Цркве према верској настави. Пошто се изборила да се у образовни систем Србије врати веронаука, Црква као да је тиме била задовољна. Статус који верска настава сада има наспрам оног који је имала до укидања у време комунистичког режима није исти. Није исти ни са статусом овог предмета у далеко развијенијим земљама попут Аустрије, Северне Ирске, Немачке, Белгије, Грчке, Кипра, итд. Даљи однос према верској настави полако као да тоне у пуки формализам где садржај и домет нису толико битни. Није ли Црква до сада пропустила много шанси да промени однос државе према веронауци? Или није ни приметила, или је просто остала индиферентна. Пример тога је саопштење са Светог Архијерејског Сабора из 2016. у којем се каже: „Са жаљењем је констатовано да још, ту и тамо, има школа у којима се незаконито дискриминише верска настава, иако је општа слика из ове области веома повољна.“ Супротно овој тврдњи, дискриминација верске наставе и вероучитеља је инкорпорирана у саме законе о образовању. Допуштајући то, Црква је не само вероучитеље и веронауку ставила у незавидан положај, већ и себе. Као да тиме поручује држави да ни њу много не интересује верска настава. Или је на делу наивност и лаковерност у обећања министара и осталих представника власти. С друге стране, Црква ни после 17 година нема довољан број вероучитеља који испуњавају законски услов да буду наставници било у средњој било у основној школи. У појединим случајевима, верску наставу предају катихете које имају само средње образовање, најчешће богословију или особе које немају ни дана богословског образовања. На тај начин се и несвесно шаље порука неозбиљности и непоштовања правила и прописа државе. Јер, не заборавимо, верска настава се изводи у школама; дакле, у установама које функционишу у складу са законима државе, а не Цркве. Поред тога имамо пример плана и програма који је на пречац донесен уочи враћања веронауке у школе за који је после непуних годину дана било јасно да је функционално готово цео неприменљив у школи, нарочито у основној. Међутим, требало је да прође 14 година да се тај план и програм промени, и да Сабор усвоји нови. Проблем са новим планом је што већ три године нема уџбенике које би ученици и вероучитељи користили. Свима нама који чинимо Цркву јасно је да верска настава у Србији има карактер унутрашње мисије. Већина деце која похађа верску наставу је крштена, и бар традиционално практикују своју веру у оквиру својих породица. Самим тим, кроз веронауку Црква остварује на делу једно од основних својстава њеног бића – мисију. Црква је у својој природи мисија која у свету истом том свету сведочи Царство Божије. Занемаривањем те делатности или свођењем на форму ми сведочимо својеврсну самодовољност и незаинтересованост за свет која свакако није одлика хришћанске вере. Пре је све супротно од ње. Може бити и израз кукавичлука или дубоко прикривеног маловерја које је подстакнуто страхом да свет и оно што га чини може поколебати или распршити нашу веру у Васкрслог Господа. Ограничавање на уско црквене видове побожности јесте нека врста „златног телета“ иза кога успешно кријемо неспремност да прихватимо слободу од Бога даровану. Веронаука се, такође, показује и као простор за једну озбиљну афирмацију теологије у нашем друштву. Као теолози и хришћани знамо да теологија и те како има шта да каже и понуди овом свету. Уколико би вероучитељи били део система образовања, што значи да имају исти положај и шансе као и остали наставници, то би значило да млад човек који се опредељује за богословље и који га воли може да га практикује свакодневно и да од њега стиче и реалну корист. Кроз то свакако може да проширује своје видике, да употпуњује своје знање, укључујући и богословско, као и да развија језик и начине на који би богословље могло да нађе путеве до других људи. То би свакако било не само богатство које би било искључиво његово већ и богатство Цркве. Но пре свега, кроз присутност у структури државе и друштва, а најпре просвете, вероучитељи би могли да чине теологију Цркве присутном на начин да њоме вреднују и просуђују све оно што се нуди као модел живота деци и младима. Теологија треба да буде жижна тачка кроз коју се прелама образовање. Тако би несумњиво обогатили образовање а тиме и децу и младе људе који кроз систем образовања пролазе. Извор: Теологија.нет

О важном догађају одржаном у Епархији бачкој у Српској Атини – Генералној скупштини Конференције европских Цркава, извештавамо на наредним странама Православља. Дејан Оцић нас речима води кроз Косово и Метохију у тексту под насловом: „Фрескопис косметске душе“. Са прослављеним српским глумцем, Небојшом Дугалићем разговарала је Славица Лазић. О обнови српске светиње, Саборног храма Светог Саве у Њујорку, кроз разговор са гл. и одг. уредником Телевизије „Храм“, протојерејем-ставрофором Стојадином Павловићем, говорио је Преосвећени Епископ источноамерички Иринеј. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић за овај број пише о компакт диску „Славни граде – песме са Косова и Метохије“. Темом савремених технолошких достигнућа и међусобним односом хришћанства и технологије бави се Александар Арсенин. Као и раније, о новим издањима и културним дешавањима читаоце информишемо кроз краће натписе у припадајућим рубрикама. Исто важи и за вести из живота наше Цркве... Насловну страницу овог броја краси фотографија Епископа осечкопољског и барањског Херувима настала на његовом устоличењу, коју је објективом фотоапарата забележио ђакон Драган С. Танасијевић. Извор: Српска Православна Црква

У овом броју читалачкој јавности скрећемо пажњу на два важна саопштења: Саопштење Светог Архијерејског Сабора са управо завршеног редовног заседања, одржаног у Пећкој Патријаршији и Београду, од 29. априла до 10. маја ове године – као и Саопштење Светог Сабора – Поруку о Косову и Метохији. О важном догађају, са кога једна од фотографија и краси насловницу овог броја, о обележавању славе у Гарди Војске Србије, у касарни Дедиње, први пут након 80- годишњег прекида, пише Славица Лазић. Она је, на наредним странама, ексклузивно за Православље, тим поводом разговарала са командантом генерал-мајором Миломирем Тодоровићем у тексту под насловом: „Чврста вера уз снажну војску је најјаче српско оружје.“ Српска Православна Црква уврстила је у ред Сабора Светитеља новомученике Христове косовско-метохијске: монаха Григорија, пекара Василија и девојку Босиљку, о чијим житијима читамо у овом броју Православља. Читалачкој пажњи препоручујемо и текст о „најписменијој српкињи од монахиње Јефимије до данас“, о Исидори Секулић, из пера проф. др Ксеније Кончаревић. Текст поводом стогодишњице од смрти српског родољуба и народног хероја Гаврила Принципа, пише др Александар Раковић. Из ризнице светоотачке духовности издвајамо текст о Симеону Старијем, у преводу Лазара Нешића са старогрчког. Као и раније, о новим издањима и културним дешавањима читаоце информишемо кроз краће натписе у припадајућим рубрикама. Исто важи и за вести из живота наше Цркве... Извор: Српска Православна Црква

Пажњи читалаца препоручујемо традиционални Божићни интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. У новом броју Православља објављен је и последњи интервју са Оливером Ивановићем, разговор са Николом Хаџи Николићем, фронтменом групе „357“, као и текст протођакона Радомира Ракића написан поводом 170-годишњице превода Новог Завета Вука Стефановића Караџића. У 1221. броју Православља читаоце очекују и сталне рубрике са вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве. Православље - новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, у јануару и августу излази двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије (ул. Краља Петра 5), или на текући рачун - о начину претплате можете се информисати путем телефона: редакција: +381 11 30–25–116, претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113, e–mail: [email protected] – редакција и[email protected] – претплата. Извор: Српска Православна Црква

У летопису манастира Ваведење стоји записано да су приликом копања темеља за манастирску цркву откривени у земљи остаци старог храма, свети престо од камена у коме је пронађена очувана свештеничка одежда. Манастир је подигнут поред тадашње Гимназије „Краљ Александар“ на земљишту које је Град Београд уступио Српској Православној Цркви. Црква је саграђена за нешто више од годину дана. Манастирску цркву пројектовао је руски архитекта Иван Рик. Као пројектант помиње се и Павле Петровић. Темељи су освештани 10. августа 1935. године, а велико освећење обављено је 25. октобра 1936. Манастир је осветио Патријарх српски Варнава (Росић). Храм је осликан руком академског сликра Душана Михајловића у периоду од 1972. до 1982. године. У новом броју Православља - новина Српске Патријаршије Вашу пажњу усмеравамо на текст „О призренским митрополитима и укидању Пећке патријаршије 1766. године“ из пера Снежане Крупниковић, затим текст о Сионским сабрањима 2017 године - Фестивалу Вере, Наде и Љубави који потписује Ранка Маџаревић; текст поводом стогодишњице од почетка рада Помесног Сабора Руске Православне Цркве чији је аутор проф. др Ксенија Кончаревић, као и текст о Православном богословском факултету у Београду – нежељеном оснивачу Београдског универзитета чији је аутор Благоје Пантелић. О уредницима Православља као и у претходним бројевима пише Славица Лазић: у овом броју доносимо њен разговор са протојерејем др Љубивојeм Стојановићем. О кремацији као савременом изазову за хришћане пише протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић, а о недавно завршеним рестаураторско-конзерваторским радовима на фресци Успења Пресвете Богородице у Богородичиној цркви манастира Студеница пише др Миљана Матић. О томе да положај српских цркава и манастира на Косову и Метохији не може имати аналогију са светогорским примером у овом броју пише др Александар Раковић. Из ризница светоотачког богословља у броју од 1. децембра читаоцима доносимо превод трећег поглавља Богољубиве историје Блаженог Теодорита Кирског, које је са старогрчког превео Лазар Нешић. О српској идеји у средњем веку за Православље пише Милош Павловић... У 1217. броју Православља читаоце очекују и сталне рубрике са новостима из света издаваштва, као и вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве... * * * Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: Редакција: +381 11 30–25–116, Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113, e–mail: [email protected] – редакција и [email protected] – претплата. Извор: Српска Православна Црква