Претражи Живе Речи Утехе

Председник Александар Вучић упутио је отворено писмо грађанима са Косова и Метохије. Док сам на њеном челу, Србија неће дозволити организовано насиље над Србима и њиховим светињама, као ни њихов прогон, навео је Вучић. Позива Србе да не наседају на провокације. Писмо преносимо интегрално: Поштовани грађани Косова и Метохије, Драги Срби, Сутра, 4. августа, истиче рок који је Европска унија дала привременим институцијама самоуправе у Приштини да на основу Бриселског споразума заврше усвајање Статута Заједнице српских општина. Дан пред истек најновијег рока за обавезе Приштине у формирању Заједнице српских општина и на 1930. дан од када је Приштина потписом преузела ту обавезу, обистињују се и потврђују сва упозорења и сумње које сам исказивао све време. Приштина ни овог пута прстом неће мрднути како би формирала Заједницу српских општина. Драги Срби, молим вас да у вези са овим не предузимате ништа што би појединци међу Албанцима, или делу међународне заједнице, искористили као изговор за предузимање било каквих акција против вас. И баш због тога, у овим данима у нашој јужној покрајини, али и мањем делу међународне заједнице, гласно се чује реч и јасно види деловање оних који, уместо да извршавају преузете обавезе према Србији и Србима, овај период користе да у српски народ на Косову и Метохији, свакодневним претњама и организованим ширењем гласина, унесу немир и страх, прижељкујући панику, са циљем изазивања неповерења у државне институције Србије, стварања поделе међу политичким представницима Срба на КиМ и укупног слабљења наше позиције у осетљивој фази преговора. Драги суграђани, управо из ових разлога, нама је мир највећи интерес. Изазови који су пред нама захтевају од нас да будемо изнад раздора, манипулација и циљане кампање дезинформација. Зато вас молим и позивам да не наседате на било какве провокације, да на све евентуалне изазове реагујете мирно, цивилизовано и достојанствено, а ми ћемо бити предани томе да вам политичким методама обезбедимо сигурност и будућност на тим просторима. Србија је данас спремна да изврши своју обавезу према вама и заштити ваше животе и мир, ако то буде неопходно. Док сам на њеном челу, Србија неће дозволити организовано насиље над Србима и њиховим светињама, као ни њихов прогон. Нове "Олује" на Косову и Метохији неће бити. Мир за Србију и српски народ јесте највиша вредност, коју поред свега другог настојимо да заштитимо и кроз тешке разговоре које водимо са политичким представницима Албанаца и међународне заједнице. Осим нас, који смо томе искрено посвећени, очување мира у нашој јужној покрајини јесте и примарни задатак мисије КФОР и НАТО, од којих посебно очекујем и захтевам да мир заштите тако што ће спречити сваки евентуални покушај, било чији и под било каквим изговором, да заузму и од вас отму Хидроелектрану "Газиводе", трафостаницу "Валач" или било који други кључни објекат инфраструктуре од кога зависи ваш опстанак. Због ваше и будућности целе Србије наставићемо да се на искључиво миран начин залажемо за компромисно и свеобухватно решавање односа на Косову и Метохији, и нећемо стати све док за наш народ не обезбедимо у сваком погледу више него што имамо данас. Вама и вашим породицама од срца желим све најбоље. Александар Вучић, Председник Републике Србије Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Зашто се у Србији води кампања против Вас? Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији). А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности… Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ? Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене. Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић? Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве. Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора. Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева? Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе. Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве. У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто? Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла… Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство. Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима? Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост. Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву? Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником. Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради. Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено? Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала. Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети! Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима. По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију? То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката. То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону. Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији. С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину. Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите? Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине. Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу? Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници. Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча? Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све. Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену. Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори. (Вијести) View full Странице

Вулин: Амфилохије Вучића проклиње за поступке Ђукановића Танјуг | 06. август 2019. 10:26 | Коментара: 0 Министар одбране реагујући на нове нападе Амфилохија Радовића, који је оптужио председника Вучића да се бори за власт, а не српски народ и Косово, нагласио је да владика проклиње председника Србије за оно што мисли да ће урадити Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић разуме председника Црне Горе Мила Ђукановића што брани целовито и независно Косово, али проклиње шефа српске државе Алексндра Вучића што покушава да се против воље читавог западног света избори за рушење целовитог и независног Косова, истакао је данас министар одбране Александар Вулин. Вулин је, реагујући на нове нападе Амфилохија Радовића, који је оптужио председника Вучића да се бори за власт, а не српски народ и Косово, нагласио је да владика проклиње Вучића не за оно што је урадио већ за оно што он мисли да ће Вучић урадити. "Када је Црна Гора признала јединствено и целовито Косово, Амфилохије Радовић није бацио клетву на Мила Ђукановића, није га проклео ни за рушење заједнице са братском Србијом, није му рекао ни једну тешку реч када је Црна Гора постала чланица НАТО савеза кога Радовић проклиње у Србији. Када је у Црној Гори забрањена српска застава Радовић није призвао вечно проклетство ''на свог пријатеља Мила Ђукановића''", критиковао је Вулин. Он је указао да када митрополита отерају Шиптари из Улциња и не дају му да се са верницима помоли Богу, нема љутње на "интелигентног политичара Ђукановића", а када се укидају границе међу Албанцима и када се прави "велика Албанија" Амфилохије не тражи од Црне Горе да се супротстави њеном стварању или да макар проговори о њој. Министар Вулин додаје да осуду Радовића није заслужило ни то што Црна Гора шаље официра на прославу прогона и убиства Срба у Олуји, али зато никога не шаље да запали свећу за побијене тамо где се окупљају Срби да жале. Вулин је подсетио да је Вучић једини државник у Европи који није своју земљу увео у НАТО пакт, једини који није увео санкције Русији, једини који гласно говори о НАТО агресији и злочинима над Србима. "Шта би било са нашим народом и његовим светињама на Косову и Метохији да није његове упорне борбе да држава Србија издваја све више новца и за цркву и за народ на КиМ, шта би било да се Вучић не супротставља странцима када без иједног уступка Србији траже да као Ђукановић призна Косово?", упитао је министар. "Бити ''пријатељ Мила Ђукановица'', како председника Црне Горе назива Амфилохије, а оптуживати било кога да воли паре и да је спреман на све само да остане на власти, смешно је и тужно“, поручио је Вулин. Он је нагласио да је Вучић последњи самостални државник на Балкану, а Србија самостална земља. "Ако је то за клетву, онда је јасно зашто Ђукановић не мора да страхује од проклетства. Вучић је окупио све Србе на Балкану, па и оне из Црне Горе. Одговор Ђукановића се очекивао али није се очекивало да ће Амфилохије Радовић потписати Милову поруку", рекао је он.

Председник Републике Александар Вучић састао се 25. јула 2019. године са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем. У срдачном и отвореном разговору било је речи о темама које су од значаја за државу Србију и Српску Православну Цркву. Председник Вучић је информисао Његову Светост о актуелној политичкој ситуацији и изазовима са којима се Србија сусреће. Саговорници су се сагласили да је у тешким временима јединство од кључног значаја за опстанак српског народа на Косову и Метохији. Његова Светост Патријарх је захвалио Председнику на његовој личној и несебичној посвећености и помоћи коју је држава обезбедила за завршетак радова на храму Светог Саве на Врачару. Патријарх је информисао председника Вучића о току завршних радова и позвао га да у наредном периоду посети храм и лично се увери у мајсторство руских и српских мозаичара, као и уметнички домет тог јединственог и највећег мозаика у свету, који ће од краја следеће године бити на понос Београду, Србији и читавом хришћанству. Председник Вучић је са задовољством прихватио позив патријарха Иринеја да држава и Црква заједно прославе велики јубилеј 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве као један од најзначајнијих догађаја у историји Србије и српског народа. Његова Светост је посебно похвалио чињеницу да су и Београд и Србија постали велико градилиште, да се лице српске престонице али и читаве државе из дана у дан мења на боље, а да отварање сваке нове фабрике и повезивање наших градова и села најмодернијим ауто путевима показује да Србија стаје на ноге и да преданост марљивом раду даје праве резултате на корист народа и државе. Двојица саговорника изразили су забринутост због пада наталитета у Србији и сагласили се да треба уложити максималан напор у циљу њеног повећања. Састанку су присуствовали Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, старешина храма Светог Саве; генерални секретар Председника Републике г. Никола Селаковић и лични секретар Патријарха г. Дејан Накић. Извор: Кабинет Председника Републике Србије View full Странице

Ево теме да наставимо лепо ко људи ...

Уживо од 20ч

Први човек Руске Федерације додељује Орден Светог Александра Невског председнику Србије. Последњи наш државник који је добио ово велико признање био је Никола Пашић ПРЕДСЕДНИКУ Србије Александру Вучићу додељено је једно од највиших одликовања Руске Федерације - Орден Светог Александра Невског. Први човек Русије Владимир Путин донео је указ о овом знамењу које се после више од сто година поново додељује једном српском државнику! Последњи лауреат био је чувени Никола Пашић, а одлука лидера највеће државе света да ово признање додели Вучићу најбоље говори о односу руског лидера према шефу наше државе. До сада су овај орден добили гроф Сава Владиславић Рагузински, барон Петар Дука, иначе српски генерал у хабзбуршкој војсци родом из Осијека, краљ Милан Обреновић, краљ Александар Обреновић, краљ Александар Карађорђевић док је био престолонаследник, кнез Никола Петровић Његош, кнез Данило Петровић, војвода Божо Петровић Његош, владика Митрофан Бан. ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Александару Вучићу орден од цркве Иначе, Путин би у Србију требало да дође 15. јануара и можда би управо тада требало да преда орден свом домаћину. Сви оквирни детаљи око те посете биће утаначени 9. новембра на седници Мешовитог комитета двеју влада, којем ће председавати српски министар спољних послова Ивица Дачић и заменик премијера Русије Јуриј Борисов. Они ће се осим темама о сарадњи двеју земаља бавити и припремом Путинове посете. О посети руског председника у понедељак су на Андрићевом венцу разговарали Вучић и амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Чепурин. - За Србију је огромна част да поново угости председника Русије. Његов долазак је израз поштовања за нашу земљу, те традиционалног пријатељства двеју земаља и братства двају народа - нагласио је Вучић, који је са Чепурином претресао и теме о билатералној сарадњи, посебно о конкретним пројектима из економије и повећању трговинске размене. Вредно признање додељује се у част Александра Невског, који је био руски кнез и светац Руске православне цркве. Прва га је доделила царица Катарина Прва Алексејевна, иначе друга жена цара Петра Великог, и то посмртно свом супругу 1725. године. Ово признање уручивано је све до 1917., када су бољшевици преузели власт у Русији. Орден је пре неколико година поново активирао Владимир Путин. ЧЕРЧЕСОВ И ТЕРЈЕШКОВА ОРДЕНОМ Александра Невског Путин је летос наградио селектора руске фудбалске репрезентације Станислава Черчесова, док је ордене части доделио капитену репрезентације, голману Игору Акинфејеву и одбрамбеном играчу Сергеју Игнашевичу. Исто признање пре неколико година уручено је и хероју Совјетског Савеза и првој жени космонауту Валентини Терјешковој. http://www.novosti.rs/вести/насловна/политика.393.html:757508-Путин-одликовао-Вучића

Његово Превасходство Председник Републике Србије г. Александар Вучић примио је 19. октобра 2018. године у Председништву Републике Србије Његово Блаженство Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована и Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја. Пријему су присуствовали чланови часног посланства Антиохијске Патријаршије: Високопреосвећени Митрополити Акре г. Василије и Њујорка и Северне Америке г. Јосиф и Високопреподобни Архимандрити г. Прокопије, г. Партеније и г. Алексије; Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Преосвећени Епископи бачки г. Иринеј и шумадијски г. Јован, као и генерални секретар Председника Републике г. Никола Селаковић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице